#prerazmišljavanje

[dotkomnecenzurisano]

  Sinoć je u knjižari ” Bulevar Books” u organizaciji DOTKOMa, održana promocija knjige, “Poslednji cirkus na svetu“, Branislava Jankovića. Promocija je bila vrlo posećena, protekla je u vedroj i opuštenoj atmosferi, a posetioci i čitaoci Branisavljevih izdanja su sa događaja otišli vidno zadovoljni i sa jednom knjigom više. U predstavljanju knjige su učestvovali naša Cvećka, Milica Cvetković u ulozi moderatora, Nikola Petaković, urednik domaćih izdanja “Čarobne knjige“, inače, izdavača “Poslednjeg cirkusa” i sam autor.

Pored Dotkomove ekipe koja je , nadam se, opravdala poverenje organizovavši uspešno predstavljanje ove sjajne knjige, značajan doprinos popularizaciji ovog dešavanja dale su i Katarina Kostić i njen sajt “Prerazmišljavanje” i Nataša Bundalo Mikić i FB stranica ” Književnost (Literature) ” i ovim putem im se zahvaljujemo.

Atmosferu sa promocije vam prenosimo putem ovih fotografija. Vidimo se uskoro, na nekoj novoj promociji u organizaciji UG “Dotkom – Nepolitikin Zabavnik“.

Čarobna promocija Cirkusa Sinoć je u knjižari " Bulevar Books" u organizaciji DOTKOMa, održana promocija knjige, "

[fantasticnivodic]

Fantastičari - vanzemaljci sa osam pipaka

Fantastičari – vanzemaljci sa osam pipaka

Prolećna razmena knjiga u Novom Sadu pod pokroviteljstvom „Prerazmišljavanja“, održana je u subotu, 12. maja u prostorijama Doma b612, zatvorivši prvi ciklus razmene knjiga. Prema rečima organizatorke, ove je već bila četvrta razmena, a održava se po jedna na svako godišnje doba.

„Prerazmišljanje“ je blog Katarine Kostić, koja redovno piše o knjigama, i kako ona navodi na njenoj fejsbuk stranici,…

[prerazmisljavanje]

Kulturna stanica Eđšeg postala je redovno mesto sastajanja novosadskih knjigoložnika, zahvaljujući kvartalnom festivalu razmene knjiga koji organizuje grupa mladih s portala Prerazmišljavanje.

U nedelju, 14. jula, oko 1000 čitalaca svih uzrasta došlo je punih cegera, bisaga, korpi, da oslobodi mesto na svojim policama i odmah ga popuni novim knjigama.

Najposećenija do sada, osma po redu Novosadska razmena knjiga ugostila je inicijativu „Knjigom do osmeha”, koja je poklanjanjem knjiga sa svog štanda u zamenu za humanitarni SMS sakupila još 7200 dinara za lečenje Aleksandra Adamovića. Pokretač inicijative Jovica Vukša kaže da je ovo bila prilika da ponovo sretne drage prijatelje inicijative, ali i da za nju čuju novi ljudi koji joj mogu pomoći.

Iako je Književno popodne u tradicionalnom smislu izostalo, posetioci su imali priliku da ga sami upriliče, fotografišući se s posebno ukrašenim ramom i preporukom knjige za plažu, a studenti su ponovo dobijali simbolične poklone na osnovu stanja u indeksu.

Organizatorsku ekipu letnje razmene, na čelu s Anom Bogojev, činile su Frančeska Fajhner, Dunja Vukčević, Helena Mak, Miljana Kocić i Stanislava Radosavljević. Naredna, jesenja razmena, najavljuje se za 6. oktobar. U njenoj pripremi učestvovaće i autorka ovog teksta, koja sad izlazi iz neutralne gramatike i zahvaljuje organizatorkama što su je juče učinile ponosnom na prethodne tri godine rada.

Vi ste najviše što sam smela da poželim kad sam se nadala saradnicama.

Naročitu zahvalnost dugujem(o) Milenku Vujiću, jednom od naših ‘motorizovanih volontera’, koji je nepar sati pre polaska na more izdvojio vreme da transportuje nekoliko hiljada knjiga do Eđšega, kao i članovima društva „Crveni gavranovi” koji su uvećanoj bazi knjiga pomogli da se vrati u hraniteljsku biblioteku.

Knjige na sunce! / 8. Novosadska razmena knjiga Kulturna stanica Eđšeg postala je redovno mesto sastajanja novosadskih knjigoložnika, zahvaljujući kvartalnom festivalu razmene knjiga koji organizuje grupa mladih s portala Prerazmišljavanje.

[dotkomnecenzurisano]

Knjige greju - Zimska novosadska razmena knjiga

Knjige greju – Zimska novosadska razmena knjiga

                                                      SAOPŠTENJE ZA MEDIJE

Zimska razmena knjiga održaće se u nedelju, 21. januara, u kulturnom centru Dom b-612.

Ovo je treća razmena knjiga koju književni blog Prerazmišljavanje organizuje u Miletićevoj 40 i ovog puta tema je #KnjigeGreju.

Zainteresovani mogu knjige koje im više nisu potrebne zameniti za kupone, koje potom menjaju za neku od…

[prerazmisljavanje]

Prerazmišljavanje #14 — Laguna i žanrovsko drvo

Prerazmišljavanje #14 — Laguna i žanrovsko drvo

Jeftina knjiga nije uvek jeftino štivo. Prošetajte po buvljacima, zaljubite se.

— Высшая (@Cveshtica) February 22, 2013

Pre četiri godine ovaj tvit je bio poziv na udomljavanje knjiga sa pijace, i ništa više. Danas već postaje i opravdanje za neobuzdanu kupovinu na knjižarskim akcijama. Od kada sam se doselila u Novi Sad, stan je dobio još dve police, za čije zdravlje postajem sve zabrinutija…

[prerazmisljavanje]

Pročitala sam u februaru

Pročitala sam u februaru

Februar 2019. godine bio je sav u znaku zimske Novosadske razmene knjiga i pripreme za prvi Međunarodni sajam knjiga u Novom Sadu na kom je Prerazmišljavanje učestvovalo kao izlagač, a ja kao organizatorka i voditeljka dela programa, tako da sam i sama začuđena brojem pročitanih knjiga.

U februaru sam počela i da ordiniram kao novosadska knjiška vila, o čemu sam pričala u jednom od nedavnih videa…

[prerazmisljavanje]

A jednom... nam je u goste došao Nikola Đuričko // intervju

A jednom… nam je u goste došao Nikola Đuričko // intervju

Na Danima Laze Kostića u okviru Sajma knjiga u Novom Sadu, 6. marta 2019. godine, najboljom knjigom za decu objavljenom između dva Sajma proglašena je zbirka priča „Dogodovštine jednog Džonija” u izdanju Vulkančića. Kako se i Prerazmišljavanje, na poziv Novosadskog sajma, našlo među štandovima, to nam je bila divna prilika da porazgovaramo s autorom nagrađene knjige.

Nikola Đuričko, kako sam…

[prerazmisljavanje]

Torino je knjigoložnički grad.

Ne samo zbog Umberta Eka, Itala Kalvina, Natalije Ginzburg i silnih drugih, i ne samo zato što ja tako kažem. Pre čitavih 12 godina, 2006, proglašen je za Svetsku prestonicu knjige, a za današnje knjigoložnike turiste još važnija je ona druga nedelja (ne sedmica) u mesecu. Naime, na spiskovima preporuka za one koji prvi put posećuju Torino nalazi se i velika buvlja pijaca — Gran Balôn — koja se održava jednom mesečno, i gde možete naći SVE, kao i na našim buvljacima, ali gde ćete se najpre izgubiti međ brdima antikvarnih knjiga.

Moja poseta nije bila turistička, te nisam mogla da je uskladim sa pijacom, ali ipak je nekako izašla na knjigoložničku. (To više ne može ni da vas začudi — ni u Prizren onomad nisam krenula da bih gledala knjige, a znamo kako se (i gde) završilo.)

U pauzi između prva dva predavanja, trećeg dana seminara, preko celog dvorišta centra Sereno Ređis, čujem ja najčarobnije letnje reči (čarobnije čak i od ‘ladne lubenice’ i ‘ležaljke na plaži’): naša biblioteka. Namah sam osetila tihu hladovinu s mirisom papira i čula kuckanje bibliotekarskih prstiju po tastaturi. Mislim da sam se prebacila pored Ilarije, naše domaćice i organizatorke seminara, da čujem još nešto o biblioteci.

Znala sam da nije moguće da nemaju biblioteku, i manje organizacije od njihove imaju barem jednu policu sa knjigama, ali nisam očekivala da čujem:

„Da, imamo 30.000 knjiga ako ne računamo Arhivu”.

Trideset. Hiljada. Knjiga.

!

„Posle ručka mogu da te povedem do Maksa, to je naš bibliotekar, on će bolje znati da ti ispriča.”

Prođe ručak — jedva da sam išta okusila — i popesmo se do biblioteke, koja zauzima skoro čitav sprat iznad dvorišta.

Dočekao nas je Maks.

Kako ja ne govorim italijanski, a on ne razume nijedan od mojih, Ilarija je prevodila krnj razgovor koji se mahom svodio na osmehe i prikupljanje konkretnih, šturih informacija. Možda se posle ovoga zapravo potrudim da naučim još koji jezik, da bih neki naredni put, negde drugde, mogla stvarno da razgovaram.

Od Maksa sam saznala da je biblioteka (Biblioteca del centro studi Sereno Regis) osnovana 1982. godine. Prve police popunjene su knjigama iz lične biblioteke osnivača Nanija Salija. Kako je broj knjiga rastao, od donacija aktivista, volontera, istraživača, raznih nevladinih organizacija, ali i samih izdavača i autora knjiga, ponestalo je prostora na prvobitnoj lokaciji, pa je 1997. premeštena ovde. A kako broj knjiga ne prestaje da se uvećava (u proseku pristiže 200 novih naslova godišnje), premda ne prihvataju baš sve što im se ponudi i sami doniraju drugim organizacijama koje se bave nenasiljem, mirom i zaštitarstvom, u planu je proširenje biblioteke, tj. kupovina i drugog dela sprata.

Otkako je 2002. otvorena za javnost, u biblioteci je članstvo besplatno. Jedini uslov je da živite, makar i privremeno, na teritoriji Torina. Aktivisti i volonteri biblioteke, u zamenu za donaciju, pišu prikaze knjiga koje im šalju urednici ili autori. Svake godine organizuju oko 20 javnih čitanja i promocija novih knjiga, na kojima se posetioci druže s piscima. Osim stručnih, suvoparnijih tomova o miru, nenasilju, aktivizmu, zaštiti životne sredine i održivom razvoju, članovi imaju pristup i tematski bliskoj poeziji i prozi.

Interesantno je da člansku kartu biblioteke Centra Sereno Ređis nemaju samo mladi ni samo aktivisti: police posvećene istoriji, strategiji, konfliktu, ratu i miru privlače i ljude iz vojske.

Program seminara zauzimao je najveći deo dana i čitavo radno vreme institucija, tako da nisam imala prilike da uđem ni u jednu drugu biblioteku. Srećom, uspela sam da zastanem ispred Nacionalne biblioteke (to je ono što bismo mi zvali ‘narodna’), raskošne zgrade u produžetku trga Kastelo, na užasno klimavom italijanskom zamolim prodavce polovnih knjiga da fotografišem njihove štandove, i ne-baš-vešto ispoziram za Gulšin, još jednu učesnicu seminara koja je želela da vidi knjigoložničke delove grada.

  Knjiga je bilo i na najnezamislivijim mestima! Od ćoškova raznih trpezarijâ i čajdžinica, do oronulih tremova skvotovanih javnih zgrada, svugde bih sretala poznate naslove i prepoznavala stepene čitanosti pojedinih primeraka.

Najvažniji knjigoložnički trenutak sedmodnevnog boravka u Italiji, ipak, doživela sam posle predavanja o koncentracionim logorima, koje je, neplanirano, palo na godišnjicu poslednjeg zapisa u dnevniku Ane Frank. Šetnja do tada nepoznatom ulicom, u sumrak, dovela me je do uličnog prodavca na čijoj sam tezgi prvo ugledala tu žutu na koricama. Da ništa osim toga nisam osetila, da ništa osim toga nije doprlo do mene za tih sedam dana, ponela bih kući dovoljno.

Smrt fašizmu.

Prerazmišljavanje u Torinu Torino je knjigoložnički grad. Ne samo zbog Umberta Eka, Itala Kalvina, Natalije Ginzburg i silnih drugih, i ne samo zato što ja tako kažem.

[prerazmisljavanje]

U sredu, 30 maja, na Trgu slobode u Novom Sadu organizovano je prikupljanje knjiga za biblioteku Instituta za onkologiju Vojvodine.

Kako je jedan od ishoda naše Razmene knjiga ustupanje ne-precizno-određenog broja probranih knjiga onima kojima će baš takve značiti, okupili smo se u improvizovanom magacinu da pronađemo ‘nešto lagano i vedro, puta otprilike pedesetak’, čime bismo mogli da obogatimo police na Institutu.

Tako je Cvecikli u ulozi knjigocikla krenuo do centra omiljenog grada, da se parkira uz štand i sačeka da ja popričam sa organizatorkom — Biljanom Gavrić.

Međutim, pored štanda, i svud unaokolo, mogla sam videti samo kutije pune knjiga (i jednu veliku torbu ‘švercerku’). Biljane nigde!

To mi je dalo vremena da malo razgledam, i napravim par fotografija donatorki koje su naišle (i pristale da se nađu na internetu).

Dobila sam i gratis vreme da saznam (jer nije dovoljno biti okružen novinarima da se njihov refleks prelije na vas, tako da pre odluke da uključim Prerazmišljavanje nisam ništa detaljno proveravala) da akciju organizuje Udruženje građana Novi Sad, za koje nisam bila čula ranije.

Znate kako ima ljudi koji ne veruju u nevladine organizacije zato što, prosto, nisu vladine, a to mora da znači da je tu neki antisrpski soroš na delu? E, ja vam spadam u onu grupu koja ne sme da veruje jer zna da postoji mogućnost da baš jesu ‘vladine’, kao pribogu ono instant udruženje kakosezvaše (Pokret?) koje je onomad kontraprotestovalo.

I ništa, sednem lepo da proguglam.

„Nije da će se knjige baciti”, mrmljam i rizikujem da sugrađani pomisle svašta, „pitanje je da li ću hteti da se čuje da je Prerazmišljavanje imalo veze sa tim”. (Tu shvatim da je isto prolazilo kroz glavu svima koji su ikad videli mene pored sličnih štandova u Jagodini, Kragujevcu, Novom Sadu, i da nam ista paranoja izbija iz kolektivnog nesvesnog — ili već kolektivnog zaplašenog — baš kada se nađemo u prilici da pomognemo bez premišljanja…)

Srećom, hvala mobilnom internetu, zaključim da ovi ljudi rade dobre stvari.

Javi se utom i Biljana, kaže da je otišla da preuzme jednu veću donaciju, a kako je sama, štand je ostavila na staranje dobroj volji zajednice.

I nije se prevarila — izvirujući iz jedinog slobodnog podnevnog hlada na trgu, videla sam da kraj knjiga zastaju samo oni koji imaju šta da prilože. Što reče neki od poluizmišljenih stranjskih knjižara, knjigoljupci ne kradu, a lopovi ne čitaju.

Pošto smo se (pri mom drugom navraćanju do centra) konačno srele, pitala sam je o Udruženju, o akciji, planovima, ali i šta voli da čita ovih dana.

  Šta je tačno Udruženje građana Novi Sad?

Najprostije, Udruženje građana Novi Sad nastalo je od ideje jednog čoveka koji je okupio ljude sa istim ciljem — da pomognu drugima, prvenstveno deci.  Već tri godine, koliko postoji, ovo udruženje okuplja humanitarce i ljude velikog srca, kako bi pomogli onima kojima je to potrebno, kada god je i koliko god je to moguće. Kroz humanitarni rad, do sada smo obnavljali dečja igrališta, vrtiće, škole, pomagali brojnim ugroženim porodicama, prikupljali sredstva za lečenje dece, kao i za samohrane roditelje. Sve akcije koje smo do sada organizovali realizovane su uz pomoć ljudi koji su humani i koji žele da pomognu. Veoma često su se našim akcijama priključivali uspešni sportisti i umetnici, a skoro svaku našu akciju podržavaju predstavnici kako javnog, tako i privatnog sektora društva.

Koja je vaša funkcija u Udruženju?

Ja sam zvanično član Udruženja građana Novi Sad. Učestvujem u mnogim akcijama udruženja, a kada samoinicijativno organizujem humanitarne akcije, Udruženje građana Novi Sad je moja podrška da ih sprovedem.

Kako ste došli na ideju da prikupite knjige za Instutut, tj. zašto baš vi?

Na ideju da prikupljam knjige za Institut za onkologiju u Sremskoj Kamenici došla sam sasvim spontano. Meni bliska osoba leči se na Institutu za onkologiju, i kada sam otišla jednom u posetu, šetajući, uočila sam u hodniku Internog odeljenja nekoliko polica sa knjigama. Pored je bio papir sa obaveštenjem da su to knjige koje je sakupilo medicinsko osoblje Instituta i da su one namenjene pacijentima koji primaju hemoterapiju. Raspitala sam se kod sestara i saznala da su doktori i medicinski radnici želeli svojim pacijentima da olakšaju boravak na institutu pa su im sakupili knjige i napravili mini biblioteku. S obzirom na to da hemoterapije traju od sat do nekoliko sati dnevno, da zračne terapije traju maksimalno do 15 minuta dnevno, a da u tim sobama ne postoje televizori ili neki drugi sadržaji koji bi im malo skrenuli misli sa bolesti koju imaju, to me je odmah dirnulo, ali i podstaklo na ideju da se i sama angažujem i sledim lep primer zaposlenih. Tako je nastala ideja da organizujem humanitarnu akciju u kojoj smo sakupljali knjige da obogatimo fond biblioteke na Institutu za onkologiju.

Kakav je odziv naših sugrađana? Koliko ste knjiga uspeli da sakupite?

Novosađani su još jednom pokazali da su veliki humanitarci! Neverovatan je bio odziv i zaista sam zahvalna svim ljudima koji su izrazili želju i pokazali volju da pomognu. Novosađani zaista imaju osećaj za druge druge ljude, a naročito za one kojima je pomoć potrebna. Ponosna sam na to što živim među takvim ljudima.

Moja ideja je bila da prikupimo 2-3 kutije knjiga, a po završteku akcije zvala sam kolege da mi pomognu i sa dva auta smo morali da transportujemo te knjige na Institut. Prikupili smo 15 velikih kutija knjiga.

Kako građani mogu sami donirati Institutu?

Nažalost, na Institutu se leče najteži onkološki bolesnici, i nadam se da razumete zašto nije moguće odneti knjige lično. Zbog svih onih koji žele da doniraju knjige Institutu za onkologiju, a nisu sada uspeli u tome, obećavam vam sada javno da ćemo sigurno organizovati još ovakvih akcija, o čemu ćete biti obavešteni čim odredimo datum.

Koji su žanrovi/ tipovi knjiga najpoželjniji?

S obzirom na to da se na Institutu za onkologiju Vojvodine leče pacijenti koji boluju od različitih vrsta tumora i u različitim su fazama su bolesti, poželjno je da to ne bude teška literatura. Naprotiv, trebalo bi da bude štivo prilagođeno njihovom stanju. U svakom slučaju, ako niste sigurni da ste odabrali adekvatnu knjigu, psiholozi koji rade na Institutu pregledaće sve knjige i izdvojiti neprikladan sadržaj, ukoliko ga bude.

Hoćete li organizovati ili učestvovati u još nekim knjigoložničkim akcijama?

Hoću, sigurno! Ova akcija nije prva koju sam organizovala, ali je prva akcija u kojoj smo prikupljali knjige za pacijente. U savremenoj istoriji lečenje knjigama prvi put je primenjeno 30-ih godina prošlog veka. Posle Drugog svetskog rata ta teorija je dobila i naučnu potvrdu, jer su stručnjaci dokazali da su se ranjeni vojnici koji su čitali knjige da bi skratili vreme mnogo brže i uspešnije oporavljali od onih koji nisu želeli da budu u društvu knjiga. Tada je ustanovljeno da književna dela imaju vrlo jako dejstvo na čitaoca, čak jače od mnogih medikamenata, a psihijatri su pronašli način kako da to usmere ka osnovnom cilju terapije – ozdravljenju. Tek kada sam otišla na Institut za onkologiju shvatila sam koliko je knjiga nekada jedini lek, pored redovne medicinske terapije, svim tim ljudima koji se tamo leče. Stara poslovica kaže da je knjiga naš najbolji prijatelj, a stručnjaci tvrde da je lek za dušu i telo. I zato je to način da im pomognemo da se izleče.

Biljana Gavrić, organizatorka akcije Knjiga za ozdravljenje

Na kraju, ostalo je samo još da pitam ono lično:

Šta trenutno čitate?

Poslednjih nekoliko meseci našla sam se u jednoj teškoj životnoj situaciji… Zato sam u poslednje vreme oslonjena na religijsku i psihološku literaturu, jer mi pomaže da savladam prepreke i nastavim put razumevanja i osvešćenja.

Hvala

Biljani na organizovanju akcije i razgovoru

Svim učesnicima Razmene knjiga, bez kojih bi naša donacija bila mnogo manja

Prerazmišljavanje nastavlja da prati rad Udruženja građana Novi Sad, ali i kulturne rubrike novina i događaje na Fejsbuku, u iščekivanju narednih sličnih akcija. Vi nam možete pomoći tako što ćete nam javiti kad čujete da se u vašoj okolini ili gdegod sprema nešto lepo knjigoložničko, a mi ćemo dati sve od sebe da pomognemo ili barem proširimo vest.

Do tada — čitamo se!

Knjiga za ozdravljenje — humanitarna akcija u Novom Sadu U sredu, 30 maja, na Trgu slobode u Novom Sadu organizovano je prikupljanje knjiga za biblioteku…

[prerazmisljavanje]

Zimska razmena knjiga u Novom Sadu, sa temom #KnjigeGreju, održana je u nedelju 21. januara u kulturnom centru Dom b-612.

Veliki uspeh onomadnje Knjigoložničke zimnice prelio se i na naredni događaj u Domu, donevši nam podršku i medija i izdavača. Tako ste organizatorku Katarinu Kostić mogli videti na Novosadskoj televiziji, Radio-televiziji Vojvodine i Kanalu 9, i po hibridnom pomoravskobačkom naglasku prepoznati na Radiju Novi Sad, Radiju Signal i O radiju, gde je (između cvrkutâ o radosti koju joj donošenje radosti pričinjava) zahvaljivala izdavačkim kućama Znanje, Imprimatur i Odiseja.

Razmena knjiga

Kiša i Novosađani slažu se otprilike kao neprofitne stranice i Explore Feed.

Zato nas broj posetilaca, nešto manji nego na prethodnoj Razmeni, nije razočarao ni zabrinuo. S druge strane, moramo priznati da nas je iznenadio broj novih učesnika, koji su tek putem tradicionalnih medija saznali da Prerazmišljavanje postoji. (Biće da ovo naše digitalno doba nije baš toliko digitalno, ha?)

    Potrudili smo se da odgovorimo na samonametnutu temu — „Knjige greju”, ne samo izborom gostiju Književnog popodneva, nego i uređenjem prostora u kojem se Razmena odvijala. Improvizovali smo ‘svećnjake’ od tegli i listova iz neke raspadnute knjige koju je neko, nadamo se greškom, ubacio u bazu Razmene. Ne-baš-srećna knjiga poslužila nam je i za ukrašavanje šolja u kojima smo služili tople napitke, a svako ko je popio nešto od ponuđenog i tako podržao udruženje Dom b-612, dobio bi na poklon Nušićevu dramu po izboru (tako smo obeležili smrtovdan jednog od retkih pisaca koji su razumeli sva  naličja humora).

Malo smo izmenili sistem bodovanja, što reče jedan od starih učesnika, došlo je do inflacije, ali ne znatno i ne na štetu vrednih knjiga koje traže posvećenog vlasnika. Još ćemo ga usavršavati tokom narednih događaja, dok ne bude razrešio sve najčešće granične slučajeve sa kojima se na prijemnom pultu susrećemo.

    Uprkos novom pravilu o nepovredivosti magacina iza prijemnog pulta, koje je imalo da osigura jednaku šansu za učesnike da između novopristiglih izaberu knjige prema svom ukusu, neki ne-tako-savesni knjigoljupci ponovo su iznašli način da ‘profitiraju’. Ako čitate ovo i slučajno se prepoznate, setite se da to nikako nije cilj Razmene. Da bi Prerazmišljavanje moglo da nastavi da vas usrećuje, morate i vi biti fer jedni prema drugima, inače ćemo svi ostati uskraćeni za ovo kvartalno besplatno zadovoljstvo.

  Među dobrim stvarima koje su ostale nepromenjene svakako je odnos ponude i potražnje bukvalno SVIH vrsta knjiga. Od „Servisarajte sami svoju sejalicu” do „Servisirajte sami svoj brak”, od Nore Roberts do Branka Miljkovića, od Isidore Sekulić do Paola Koelja, od SF-a preko haikua i ljubića do meditativne proze — sve dolazi i sve odlazi sa novim čitaocem, presrećnim što je našao baš tu jednu knjigu koja mu je bila potrebna za seminarski, kompletiranje sabranih delâ, FRP ili čitanje u prevozu.

Umesto zimnice koju smo poklanjali jesenas, svi učesnici Razmene koji su na mrežama podelili fotografiju pripremljenih knjiga, uz hešteg #knjigegreju, dobili su dodatna 2 kupona.

  Od novih dobrih stvari moramo da istaknemo spontano nastalu igru s naslovima knjiga, koje smo spajali da napravimo priču.

Takođe, od sada će učesnici razmene knjiga moći da se upoišu u knjigu utisaka i uzmu neku od besplatnih knjiga ili brošura, kao i časopis, bedž ili zastajkivač po izboru.

Književno popodne

Svaka Razmena knjiga ima prateći program, uz nagrade, besplatne primerke knjiga, časopisa i sl. Jesenas je to bila prodajna izložba zastajkivača, za proleće vam pripremamo nešto nesvakidašnje i superzabavno, a ovu je uknjiškilo Književno popodne sa temom aktivizma: u poeziji Branislava Živanovića, prozi Gorana Savića i celokupnom delovanju Slađane Ljubičić, pokretačice CRACKER-a i Lanca solidarnosti. (Budući da smo taj deo pri kraju malčice zbrzali, kako bismo sve uklopili u vremenski okvir razmene, a imali smo štošta još da propitamo i prodiskutujemo, od proleća će Književno popodne počinjati ranije.)

Slađana je u završnici pronašla način da nam pokaže kako CRACKER funkcioniše i šta je na delu njegova misija — odbivši da dâ izjavu za televiziju, izvodeći pred kamere mladu opersku pevačicu i još neobjavljenu spisateljicu koju je na Razmeni upoznala.

Do Prolećne razmene…

Budući da je zbog Explore Feed-a gotovo nemoguće doći do svih koji bi bili zainteresovani da učestvuju u događaju, pozivamo vas da nam pošaljete mejl na prerazmisljavanje@gmail.com, kako bismo vas utefterili u mejling listu kojoj nedelju-dve unapred javljamo o vremenu, mestu i detaljima Razmene.

Takođe, kako smo skroz-naskroz neprofitni, ovim putem pozivamo i zanatlije, kreativce, autore, knjižare i izdavače, kao i kulturne ustanove koje žele da nas podrže donacijom repromaterijala ili knjiga ili gostovanjem, da se jave na gorenavedenu imejl adresu.

Prerazmišljavanje postoji radi kulture i ljudi. Pomozite nam da budemo još korisniji.

Dnevnik, 22. januar 2018.

Kako, tačno, #KnjigeGreju? Zimska razmena knjiga u Novom Sadu, sa temom #KnjigeGreju, održana je u nedelju 21. januara u kulturnom centru Dom b-612.

[prerazmisljavanje]

Prerazmišljavanje #17 - Dan nalivpera

Prerazmišljavanje #17 – Dan nalivpera

Možda znate, možda tek sad saznajete, da je danas (po jednom od onih čudnih kalendara u kojima je svaki dan — Dan) Svetski dan nalivpera. Žimiti.

Pojma ne bih imala da moja dobra vila Vera s bloga Busy Skinny Style ne voli povremeno da mi mune link koji je podseti na mene. A ovaj Dan jeste mojiji od većine.

Ovo bi trebalo da je dovoljan dokaz. 

Ako ste ovde od početka, sećate se da je prva…

[prerazmisljavanje]

Prerazmišljavanje #16 - nemamštadačitamitis

Prerazmišljavanje #16 – nemamštadačitamitis

Svi ste čuli za nemamštadaobučemitis, tako?

Dobro, možda ne pod tim imenom, ali znate na šta mislim.

Nemamštadačitamitis termin je srodan nemamštadaobučemitisu, izazovu pronalaženja odevne kombinacije u ormaru prepunom odeće. Tačnije, on je isto to — samo za knjigoložnike.

Odabiranje knjige sa police koja već nosi više nego što je proizvođač predvideo nije nimalo lagan zadatak. Naročito u vreme…

[prerazmisljavanje]

— Što se ne prijaviš za Dokufest? Ima još jedno mesto.

— Ali, ja nisam ni novinarka niti se razumem u filmove niti umem da fotografišem, ni…

— Ako nećeš ti, ja ću.

I prijavim se. I dobijem akreditaciju. I sednem u futuristički autobus.

Usput naučim da držim foto-aparat i da pišem u vozilu u pokretu i da sam poprilično uzbuđena što ću upoznati to legendarno Kosovo o kojem, bejah uverena, ovi glasni samo lažu.

U okviru programa #prvikadar, zajedno sa još dvoje učesnika, dobila sam zadatak da se tokom petodnevnog boravka u Prizrenu napijem utisaka i te utiske dokumentujem fotografijama i(li) pričom. Vodeći se izrekom „Ako želiš da upoznaš nekog, zaviri u njegovu biblioteku”, potpomognuta Pračetovom tezom da je grad živi stvor, odlučila sam da zadatku pristupim kako meni jedino pristaje — knjigoložnički.

Autorka fotografije: Katarina Kostić

Velid, prvi poznanik iz Prizrena, između kafe i rečenice koju ću zauvek citirati taksistima i studentima istorije („Nama je dosta i naše politike, kamoli srpske!”), kaže mi da se u gradskoj biblioteci može naći nešto jugoslovenskih knjiga, „a knjižare su ti privatne” — kao da podrazumeva da znam šta to znači.

Jedna od neobičnijih knjižara prodavnica, ona najbliža hotelu, nešto između papirnice i špajza, sa jedva ikakvim izborom knjiga, bila je zatvorena kad god bih prošla pored nje, nezavisno od doba dana i radnog vremena. Jednom sam na vratima zatekla poruku toliko jasnu i vizuelno nedvosmislenu, da nisam morala ni da je prevodim:

Autorka fotografije: Katarina Kostić

Šetajući, svakog dana sve udaljenijim ulicama, sve slobodnije, domaćije, od papirnice do papirnice tražeći obavezno suvenir-nalivpero, naiđem na knjižaru.

Autorka fotografije: Katarina Kostić

U njoj vrlo malo knjiga; osim jednog italijansko-srpskog rečnika, sve su na albanskom, i skoro sve neke radne sveske za osnovnu školu. Knjižar u početku uzdržan toliko da razgovor počinjemo na engleskom. Ne znam ni kad smo prešli na srpski, spontano valjda, posle pitanja Odakle si. Primećujem da tamo mnogo zavisi od Odakle si.

Pitam da li ima srpsko-albanski rečnik, slegne ramenima kao da se podrazumeva da nema. Ne znam ni o čemu smo pričali dok sam prekopavala police tražeći nešto blisko, kad već nije bilo nalivpera, ali kao da se sećam neke njegove nedavne posete Novom Sadu.

Alen Yas (autorka fotografije: Jelena Dukarić)

Na jednoj zabačenoj polici, iza neke knjige koju sam istog trenutka zaboravila, nađem originalnu slikovnicu The Tale of Peter Rabbit, fototipsko izdanje, sa posvetom, koju je 1984. neko dvoje sa engleskim imenima poklonilo nekom trećem sa isto engleskim imenom. Cena — 1€. Time je ispunila (i prelila preko ivica) oba uslova za kupovinu knjige u inostranstvu: neodoljivost i pristupačnost.

Prvo zacičim kao što dolikuje, onda poskočim koliko mi kabasta tašna i tuđ foto-aparat dozvoljavaju, pa krenem prema kasi.

Ono što je usledilo će RASPLAKATI SRBIJU (VIDEO)*

Autorka fotografije: Jelena Dukarić

Kad, tamo, kaže knjižar:

— To ti poklanjam. I ja sam je dobio na poklon, i sad ja poklanjam tebi.

Pakujem knjigu u tašnu, zahvaljujem se i naglas (njemu, na gestu) i u sebi (VCC-u, na prilici da to doživim).

Razmenjujemo vizitke. Obećavamo kafe kad me drugi neki put nanese u Prizren. On je tu, u knjižari, kaže.

Autorka fotografije: Katarina Kostić

— Hello, da li govorite ovaj jezik?

— Malo. Imam tetku u Pančevo.

— Onda ćemo tako, pa dokle stignemo.

Nasmeja se i krenusmo.

Prvo, ono po šta sam došla — nalivpero. Ima pešes vrsta. Uzmem najjeftinije, samo da imam suvenir.

Zatim pitam gde mogu da nađem knjižaru sa knjigama, pošto ova izgleda kao klasična papirnica. Ona me uhvati za ruku i povede na sprat. Razgrne zagasite zavese sa prozora (i mogućnosti da ću jednom ući u sobu sa knjigama i ne poneti se kao Bel u biblioteci zamka ili Sem u biblioteci Citadele).

Autorka fotografije: Katarina Kostić

Tu sam je pitala za Pamuka i Čehova i da li ima nekog od srpskih pisaca. Uz odmah-glavom-i-sleg-ramenima kombo, uputi me na jedini primerak romana Derviš i smrt.

Autorka fotografije: Katarina Kostić

Pozdravimo se kao rođene.** Uputi me na gradsku biblioteku.

Autorka fotografije: Katarina Kostić

Gradska biblioteka u Prizrenu ima tri nivoa: prizemlje je za odrasle, prvi sprat za decu, a drugi popunjavaju čitaonica i Američki kutak.

Na odeljenju za odrasle kažu mi je u toku preraspoređivanje celokupnog inventara i promena inventarnih brojeva, pa je zato malo haotično. (Eufemizam za rečnik književnih termina!)

Ali i to ima dušu.

Stešnjenu pod zavesama i prašinom, rasečenu pa okrpljenu nezgrapnim političkim šavom, ali svoju, jedinstvenu.

Autorka fotografije: Katarina Kostić

— Ima knjige, sve su na albanski i turski, a na srpski to su stare.

Bibliotekar iz prizemlja nije raspoložen za razgovor, ili zaista ne zna nijedan od mojih jezika. Uglavnom se osmehujemo dok ja fotkam a on čita neke telegrafolike novine na internetu. Da sam ostala duže, naučila bih kako se kaže ŠOKANTNO na albanskom. Ili bar kako se piše.

This slideshow requires JavaScript.

Zahvaljujem mu na vremenu i penjem se na sprat, do odeljenja za decu, gde ću upoznati svoju novu prijateljicu: Fahrije Krasnići, bibliotekarku koja tu radi 29 godina.

Ponosno mi pokazuje police podeljene po jezicima, pa po uzrastu, pa po žanru, pa po prezimenu autora. Za razliku od onog odraslog, dečje odeljenje je osvetljeno, šareno, blago. A bibliotekarka je na mahove tužna, ali nije gorka. Ipak, odrasla je, a sa odraslima ne može da se ne okrene na onog, što kažu stranci, slona u sobi, ili, što kažu nažalost naši, ‘kosovsko pitanje’.

Fahriye Krasniç (Autorka fotografije: Katarina Kostić)

— Ja sam građanka Prizrena — kaže — ja znam kako smo lepo živeli. Imali smo komšije.

Pitam vidi li tendenciju da se menja nešto nabolje, ipak je prošlo 17 godina, odgovara kratko:

— Bolje je prošlo.

(Zato volim da se družim s decom!, pomislim, pa pokušam da vratim razgovor na njih.)

— Ima, dolaze, čitaju. Niko više ne traži srpske knjige, ali sve su tu, to nije dirano. Mi smo svi građani Prizrena. I knjige su ostale. Prodalo se kuće, napravili nam rusvaj, od ljude, odselilo se, bio rat, bilo strašno da ti kažem, ja sam bila tu. Ali knjige nam nisu dirali.

  Autorka fotografije: Katarina Kostić

A šta deca čitaju, onako, najviše?

— Sve čitaju, sve! Neki vole sami da nađu, neki šta im kažu, čitaju dosta. Zato i snabdevamo, ali nema gde da stane, treba novu biblioteku da nam daju da se to raširi.

Gde vam stoji Hari Poter?

— Evo, ovde ima na turski i srpski, to kažu bošnjački, a na albanski nema. Sve su na čitanje.

Autorka fotografije: volonterka iz Američkog kutka (ne setih se da pitam za ime)

Na rastanku me grli, zastane, pa kaže:

— Želim ti… da nikad nisi bez knjige!

Zagrlim je još jednom.

Sutradan se vratim opremljena jednom idejom, jednom kamerom i jednom saputnicom.

Obe nas pozdravi srdačno, ljubi u obraze, dvaput, nudi kafu.

Objasnim da sam došla da se družimo, ali i da snimimo nešto, ako nije problem. Naime, ideja je bila da kao deo priče za #prvikadar napravim jedan snimak, kako čitam prvu rečenicu iz neke knjige koju volim (naravno da je konačan izbor bio Hari Poter i kamen mudrosti), na svim jezicima dostupnim u biblioteci. Samo treba neko da me nauči da čitam albanski i turski, začas.

Autorka fotografije: Jelena Dukarić

Kako Harija Potera nije bilo na albanskom (niko nije izabrao baš to jutro usred letnjeg raspusta da vrati knjigu), pročitala sam zacrtani deo na turskom, a za drugo poređenje uzela sam drugu dragu knjigu iz detinjstva — Pustolovine Toma Sojera.

Autorka fotografije: Katarina Kostić

— Ako ne voliš knjige, ništa ne voliš — kaže Fahrije. — A ako to voliš, ceo svet ti je tvoj.

Pozdravljamo se, sutra krećemo kući, obećavamo ponovni susret uz sva dostupna ‘možda’ i ‘nadam se’, da obećanje ne bi bilo mlako, prazno, ili nedaobog ostalo da visi. Ali ja znam da se vraćam, i da ću je potražiti, makar da utvrdim gradivo.

Na rastanku nas ljubi triput.

*Biće videa, za ilustraciju skoro svega iz teksta, kad umešniji od mene obrade snimljeni materijal, to se nisam šalila.

**Ne setim se da je pitam za ime. Uvek smetnem s uma ime. (Nadam se da ćemo se već nekako naći.)

Prerazmišljavanje u Prizrenu — Što se ne prijaviš za Dokufest? Ima još jedno mesto. — Ali, ja nisam ni novinarka niti se razumem u filmove niti umem da fotografišem, ni...

[prerazmisljavanje]

Fejsbuk čita #6 - 'čik lit'

Fejsbuk čita #6 – ‘čik lit’

Pre oko mesec dana postavila sam na fejsbuk stranici Prerazmišljavanja jedno, činilo mi se, naivno pitanje: Volite li ‘čik lit’?

Znala sam da je Prerazmišljavanje jedna vrsta mehura, da obuhvata uglavnom čitače koji se većinom slažu sa mnom u obožavanju žanrova koje ja rado čitam — zato prate baš Prerazmišljavanje. Čitaju o knjigama koje vole da čitaju. Jasno. Upravo zato me je zanimalo šta…

[prerazmisljavanje]

Juče sam imala priliku da održim jedan čas pripreme za prijemni ispit iz književnosti, za grupu budućih žurnalista. Lepo smo prošetali kroz grubu podelu na epohe, izrazgovarali i pozakačinjali na pravce dela, autore, likove, pojmove iz teorije književnosti. Zapelo je tek kada smo došli do kritike. Neko se setio Jovana Skerlića, neko Bogdana Popovića, i tu stadosmo. Nema. Rovariše deca po skriptima, uključivaše telefone, zagledaše se ispod oka… i ništa. Nema. Na kraju neko stidljivo pomenu Teofila Pančića, na moje podsećanje da, eto, postoje i nekakve preporuke knjiga u magazinu Elle. Tu se kao malo nasmejasmo, da razbijemo tremu. Kažem im da ih to niko neće pitati na prijemnom, jer odgovor je nemoguće dati. Pređemo na vežbanja, sudbinu kritike ostavimo po strani. Dok neko od njih ne poželi da zagrebe dublje. Srećom, ovoj generaciji kritičkog mišljenja ne manjka.

A ne manjka ni nama kritičara. Upravo čitate jednog samoproklamovanog (da izvinite, što bi reko jedan marketinški mag i guru, ako se ja sam ne prozovem ekspertom, ima da čekam 10 godina da to čujem iz tuđih usta). Šalu na stranu, znam ja da kritičarka nisam. Škole treba za to. Hoću reći, još škole treba za to. Ali učim. I pišem. I učim iz tuđih pisanja.

I čitam časopise, nove i stare, štampane i elektronske, u potrazi za informacijom o smeru vetra, za raznomišljenicima, za idejom, za premotavanjem vremena između stanica… kako kad.

Uglavnom, danas nema vidljive ‘zvanične’ kritike, jer knjigu treba prodati. Kakva god bila.

Zato ima blogova.

Blogova raznih, šarenih i crno-belih, žanrovskih i mešovitih, ličnih, koristoljubivih i korisnih, lepih, namerno ružnih, pretencioznih i manje takvih. Znam, jer pišem jedan i čitam sve ostale. Zato što znam da ću jednom, u jednom od njih, naći kritiku. I zato što znam da se ta kritika neće pročuti koliko odjekne tekstić iz pamfleta sa Sajma knjiga. Jebiga.

Ne brinite, nisam gorka, cveće je i dalje poučno i knjige mirišu, ne volim svet manje zato što ga vidim jasno.

To što danas, čini se, oni koji ne pišu knjige — pišu o knjigama, nikako nije loše. Naprotiv. Loše je što, isto se čini, nema kriterijuma. Tj. što jedini kriterijum postaje unovčivost. Znam da sad zvučim kao oni koje napadam kad kažu ‘nema nam danas veličine poput Andrića‘, ali stvarno nam nedostaje bar jedan Bogdan Popović. Neko ko bi smeo i umeo da odseče višak. Ko bi bio sito kvaliteta u hiperprodukciji.

Pre nekoliko nedelja, na tviteru, autorka književnokritičkih tekstova za časopis Polja, podstakla nas je mnoge na preispitivanje čitanja, čitalaštva, mesta kritike u izdavaštvu.

Volela bih da neko uradi anketu o tome koliko prosečan čitalac zaista čita književnu kritiku i po njoj bira šta će čitati.

— Erika Kohut (@AnaLandolt) May 27, 2017

 Komentari su bili razni. Najpre, morali smo da utvrdimo definicije čitaoca i kritičara.

This slideshow requires JavaScript.

A onda i da sprovedemo anketu. Makar na tviteru, za početak.

Rezultati su me iznenadili. Nisam znala kako da ih protumačim, pa sam u pomoć pozvala pokretačicu diskusije.

@AnaLandolt: Moj komentar bi bio da su rezultati obećavajući, iako na ograničenom uzorku. Ipak, sledeći korak u ispitivanju javnog mnjenja morao bi ići u smeru kvaliteta te kritike, dostupnosti i načina odabira kritičara od poverenja.

Prerazmišljavanje: Procena kvaliteta kritike je teža od procene kvaliteta dela. Pipavija. Ne mogu da tvrdim da sam kompetentna da to tačno ocenim. Jer, da bi njegov sud važio za sud od poverenja, kritičar mora da postane priznat u struci. Da bi postao priznat u struci, može da ide raznim prečicama. Prosejavanje je suviše komplikovano za tviter-anketu.

@AnaLandolt: ‘Priznat u struci’ mi apsolutno nije merilo. Pogledaj kakve persone su kod nas ‘priznate u struci’. Svakako si u pravu da je komplikovano, otud i mislim da je anketa, a posebno rezultati, bila preterano optimistična.

Prerazmišljavanje: U pravu si. Moraću da te ispitam podrobnije. Koja su ti merila, i koja imena bi navela kao žive kritičare od poverenja?

@AnaLandolt: Nisam sigurna da imam strogo mišljenje o merilima, ali svakako mi je najvažnije da je sud, negativan ili pozitivan, argumentovano izveden. Zastrašuje me terminološka preopterećenost kritike ispod koje ne stoji ništa (nešto kao Bodrijarov simulakrum, deluje mi da izvode kritiku da bi prikrili, pa i pobegli od teksta koji ne razumeju/ osete). Stoga, mislim da ne mogu da izdvojim imena, ali mogu svakako osobine koje čine dobru kritiku, a to je pre svega oslanjanje na tekst. Po mom (skromnom) mišljenju, kritičar koji ne ume da govori ili piše o tekstu ‘na suvo’, što se kaže, bez pozivanja na Peru i Miku, nije kritičar, nego remiks majstor. Poštujem svakog ko čita tekst u svojoj kritici, slagala se ili ne sa njegovim/ njenim stavom, a da pritom nema emotivne ili preterano lične ispade.

Razgovor se, za prvo vreme, na ovome završio. Ali i dalje nisam našla zadovoljavajuće konkretan odgovor — ko su ti današnji kritičari? Može li se imenovati ličnost, a ne samo koncept?

Za kraj, pitaću i vas: koje kritičare čitate, kojima verujete, koje ne volite ič, za koje ste čuli?

Prerazmišljavanje #14 – Kritiku će svi pisati Juče sam imala priliku da održim jedan čas pripreme za prijemni ispit iz književnosti, za grupu budućih žurnalista.

[prerazmisljavanje]

Katarina Mazeti - Frajer sa susednog groba

Katarina Mazeti – Frajer sa susednog groba

Kada sam videla spisak ponuđenih knjiga za prvo prerazmišljavanje sa Odisejom, plan je bio da uzmem knjigu iz žanra uokvirenog mojom zonom kritičarskog komfora. Srećom, tih dana me je fejsbuk obradovao podsetnikom na otvaranje bloga — moje prvo istupanje van njenih granica. Bilo je hrabro, ne naročito promišljeno, u znaku žene sa savršeno skladnom dnevnom sobom, i, reklo bi se, uspešno. (Hvala i…