#književno popodne

[prerazmisljavanje]

U subotu, 12. maja, održana je Prolećna razmena knjiga u Novom Sadu, u organizaciji Prerazmišljavanja (i prijatelja) i njom smo, kao četvrtom, zatvorili prvi ciklus knjigorazmenjivanja po godišnjim dobima.

Program je bio znatno bogatiji nego do sada, a Dom b612 pun cveća (i najlona za zaštitu knjiga u slučaju nevremena, vrlo prolećno)…

Ali, da krenemo s pravog kraja —

Ne biste verovali šta smo sve pronašli u knjigama koje su učesnici donosili na tri prethodne razmene! Neki improvizovani zastajkivači sadržali su toliko ličnih podataka da smo morali da ih obezbedimo, ili uništimo, kako koji. Saradnik Prerazmišljavanja Lazar Čovs predložio je da organizujemo izložbu onih koji smeju pred narod — što je bilo prihvaćeno i pre nego što je završio rečenicu. Tako smo došli do teme Razmene:

Stvari ispale iz knjiga

Izložbu konkretnih stvari ispalih iz knjiga osmislila je i realizovala Helena Mak, dizajnerka mesečnika Žurnalist. Sudeći po fotografijama na društvenim mrežama, uspela je da zainteresuje sve posetioce.

Da nisu samo zastajkivači skloni ispadanju iz knjiga shvatili smo na prvom sastanku povodom Razlistavanja. Setili smo se LARP-a, kvidiča, fanfikcije, i fandoma uopšte, i odlučili da sve to uključimo u program Prolećne razmene knjiga.

Kvidič

Obični ljubitelji knjiga o Hariju Poteru znaju da se kvidič igra u vazduhu, na metlama, a neki od njih čak rado čitaju izveštaje sa Svetskog prvenstva, na Potermoru. Kao što možete pretpostaviti, postoji i ona druga sorta fanova, što kaže Tihomir Jovanović, i ta sorta je zaslužna za nastanak normalskog kvidiča — sporta koji se isto igra sa metlom između nogu, ali na travi.

Takav kvidič u Srbiji popularizuje Novosadska kvidič liga, čiji je osnivač Marko Radovanović upoznao učesnike Razlistavanja sa istorijom, pravilima, domaćim timom i planovima za budućnost.

LARP

Za oni koji ne znaju, live action role play (LARP) jeste vrsta društvene igre u kojoj igrači i fizički preuzimaju uloge svojih likova — uz pun kostim i opremu. Najčešće se vezuju za postojeće knjiške i(li) univerzume iz role playing igara.

U Srbiji postoji nekoliko udruženja (timova? bandi? grupa? plemenâ? — kao da nisam baš najpozvanija da pišem o tome, m?) koja se bave LARP-om. Na naš otvoreni poziv odazvali su se novosadski Crveni gavranovi.

Kako su nam u razgovoru između borbi objasnili, oni više nisu tek nekakvi LARP-eri, već društvo za očuvanje i negovanje srednjovekovne tradicije i kulture.

Njihov nastup, isprva zamišljen kao živa izložba kostima, prevazišao je sva naša očekivanja.

Fandom, fanfikcija i specijalni gost (+1)

Na preporuku čudnog knjižara Bobana Kneževića, stupili smo u kontakt sa Ćirilom (ili Metodijem, nikad nam nisu razjasnili koji je koji) domaće fantastike, Tihomirom Jovanovićem Tikom, koji je Razlistavanje upotpunio predavanjem o fenomenu fandoma i fanfikcije.

Nekom neočekivanom srećom, po ceni jednog dobili smo dvojicu veterana fantastike, jer Svetislav Filipović Filip (Metodije ili Ćirilo od njih dvojice), nije mogao da pusti Tiku samog. Tako smo posle predavanja mogli da upoznamo i udruženje fanova naučne fantastike Sci&Fi, čiji je Filip doživotni predsednik (sa Tikom kao Iznogudom, kako sam kaže).

Posle predavanja i nezaobilaznog fotografisanja i potpisivanja knjiga, saradnica Prerazmišljavanja Milica Cvetković razgovarala je sa Tikom o još koječemu, ali to dobijate u zasebnom članku.

Razmena knjiga (ono u osnovi svega)

Četvrta razmena knjiga pripremana je mesecima, takoreći od završetka treće, tako da su se organizatori malo manje umorili, a učesnici dobili veći izbor knjiga. Gradska biblioteka u Novom Sadu redovno dopunjava bazu Razmene knjigama iz rashoda, a i mi smo u onomadnjoj Laguninoj akciji kupili nešto za osveženje.

„Cenovnik” je ponovo prepravljen, tako da bude manje isključiv, tj. da svi nekako dobiju i jare i pare, a uveli smo i valutu — prerazmišljon — da volonterke sa prijemnog pulta ne bi, kao prošli put, dobile upalu mišića od odbrojavanja desetina kupona po osobi.

Ono što se nije promenilo, i što će ostati kao pravilo dok je Razmene, jeste princip unošenja prispelih knjiga: svako ima prava da, ne pronašavši ništa što mu se svidi više od knjiga koje je doneo, svoje knjige vrati kući da čekaju neku narednu razmenu. Takođe, svako ko odnese knjige u vrednosti manjoj od vrednosti donetih, kusur može sačuvati do sledećeg susreta.

Popularne, tražene knjige stalno dolaze, ali takve brzo nađu novog čitaoca. Srećom, u Domu se može posedeti uz kafu ili neko voljenije piće, i sačekati novi talas bestselera. Iskustva učesnika svedoče da je bolje provesti više vremena među štandovima, ili čak dolaziti više puta u toku dana, jer baza knjiga raste i menja se u nepredvidivim intervalima, pa čak i u poslednjim minutima Razmene možete pronaći baš ono čemu ste se nadali.

Šta sam ja dodala u svoju biblioteku:

Autorka fotografije: Katarina Kostić

  Kako ovo ne bi bila samo moja priča, pozvala sam Marinu Nikolić, jednu od učesnica Razmene čiju sam fotografiju ‘ulova’ videla na Instagramu, da nam pošalje svoje utiske.

„Razlistavanje je prva razmjena knjiga kojoj sam prisustvovala. Saznala sam o događaju preko fejsbuka i odlučila da pretresem svoju policu sa knjigama i pokupim one davno pročitane koje nisu bile po mom ukusu te da ih odnesem da ih udomi neko ko će možda više uživati u njima. Isto tako sam i ja, došavši u domb612, već pri čitanju korica na prvom izloženom stolu uspjela da pronađem nešto što bi osvježilo moju policu. Da li je moguće uzbudljivije provesti popodne nego birajući između stotina naslova? Ako se mene pita, teško. Nije prošlo mnogo vremena, a visina knjiga koje sam kupila sa stolova mi je stigla do brade. A i kako se ne bi čovjek zanio – lijep dan, dobra muzika u pozadini i simpatični ljudi koji dijele tu istu veliku ljubav prema književnosti. Svakako je nešto što vrijedi ponavljati!” 

Ponovićemo sve, naravno, već na leto.

Do tada, čitamo se!

Autorka svih fotografija iz galerije (osim kotarice s knjigama): Miljana Photography

Dizajner plakata i prerazmišljona: Zoran Otrupčak

Idejni tvorac prerazmišljona, iako se toga ne seća: Đorđe Ivanović

Prijatelji Razlistavanja:

Gradska biblioteka u Novom Sadu

Bibliotekarka blog

Kafe-knjižara Nublu

Bulevar Books knjižara-kafe

Vojvođanski građanski centar

SZR Ricoh

Prolećna razmena knjiga – Razlistavanje (galerija i utisci) U subotu, 12. maja, održana je Prolećna razmena knjiga u Novom Sadu, u organizaciji Prerazmišljavanja (i prijatelja) i njom smo, kao četvrtom, zatvorili prvi…

[gingerfrgys]

Dijalektika dokolice i Aca Lukas

Poslednji dan u ovoj, sada već onoj, čudesnoj dvehiljadešesnaestoj godini, provela sam isto tako - čudesno. Igrom slučaja, zadesila sam se na nekoliko interesantnih mesta, kažem igrom slučaja jer je valjda sve gotovo slučajno, i kažem zadesila jer smo se svi ovde ništa drugo nego zadesili. Redom je to izgledalo ovako, zadesila sam se pre svega, u prepodnevim časovima, na tašmajdanskom stadionu. U pozadini se vidi klizalište gde se, recimo stotinak, slabo mi idu procene, dece sa roditeljima i tinejdžera sa raskopčanim jaknama veselo kližu, biće da je danas to podrazumevana rekreacija, malo žalim što sam prvo klizalište u mom kraju, na Ceraku, videla tek nakon što je tada novootvoreni Mek Donalds odlučio da tako privlači mušterije, besplatnim klizanjem. Moja ekipa i ja smo tada već bili matori da bismo učili vratolomije koje ovi klinci na Tašu bez problema izvode, verovatno su na te klizaljke posadjeni od malena, ali, nije to sada ni važno. Elem, na tribinama istog tog Taša se snimao prilog za jednu novu kulturnu emisiju, emisiju o kulturi, u režiji RTS-a, lokaciju su najverovatnije izabrali jer je najbliža njihovoj zgradi. Pre početka snimanja, reditelj cvokoće, iako je napolju temperatura u minusu, kaže ne cvokoće zato, već što kod njih u redakciji nema grejanja, pa mu je ušla studen u kosti. To će biti samo jedan od razloga zašto će dati otkaz, kaže, bitniji razlog je taj što sa odredjenim svojim kolegama ne može da nadje zajednički jezik. Naime, o čemu je reč, on tvrdi da je glavna tačka njihovog nesporazumevanja upravo ta - jezička. Njegove starije i iskusnije kolege, jer je kod nas starost vrlo bitno merilo, merilo mudrosti, nisu zato da se jezik kojim se oni služe upodobljava nekakvom 'prosečnom gledaocu'. Ne, nikako, sve, samo ne uprosečavanje, taj poučak čujemo svaki dan. Oni insistiraju da se 'održava nivo', i da se, mimo zamerki bliskih dobronamernih prijatelja, takvi su nam valjda svi prijatelji, dobronamerni, i nekih drugih retkih gledalaca do čijeg im je mišljenja stalo, dakle mimo zamerki da je program suvoparan i pomalo dosadan, da je pristupačan samo uskom broju ljudi koji, da bi isti pratili, moraju da imaju makar elementarno predznanje. Oni, mudri i iskusni kulturni radnici, insistiraju da stvari ostanu upravo takve, jer je to ništa drugo nego znak da dobro rade svoj posao. Ne pravimo valjda program za marvu, pravimo za gradjane. A ako neko ne razume svaku treću reč u emisiji, to je isključivo njegov problem, neka prebaci na Pink. I tako se mladi reditelj i njegova mlada emisija uskoro razilaze, njegova će želja da napravi nekakav pomak, zajedno sa njegovim entuzijazam, biti pokopani u aleji velikih entuzijazama, dok će RTS nastaviti da indoktrinira ljude svojim pravilnim akcentima i višesloženicama. Stop uprosečavanju! U poslepodnevnim časovima, posle provedenog čitavog dana na minusu, valja se, naravno, negde ogrejati. Jasno je već sada da su državne ustanove i ininstitucije sa kulturnim sadržajem ili pod ključem, to se danas kaže - renoviraju se, ili, kako smo saznali, bez grejanja, tako da nam je jedino pribežište i jedina institucija koja kod nas uvek ima svetlu budićnost - kafana. Mi što želimo za sebe da verujemo da smo posebni i da, takvi, imamo posebne istančane potrebe, hoćemo da spojimo lepo i korisno pa da, kada već idemo u kafanu, odemo u onu gde ima još po nekog sadržaja, gde se održava barem neka promocija, tribina, književno veče. Tu ulogu je, pored nekoliko drugih mesta, sebi namakao i kafe Polet, i baš se ovo veče održava promocija drugog broja časopisa Zent. Za neupućene, odlomak sa sajta: 'Danas kada nam država poručuje da smo lenji i da još od malih nogu treba da se pripremamo za okrutno globalno tržište u koje ćemo izgleda već kao četvoronošci biti bačeni, danas kada nam sa TV programa, fakultetskih govornica i stranica lifestylemagazina poručuju da ne možemo da radimo ako ne popravimo svoje ponašanje, ne promenimo svoje stavove i ne napunimo svoje CV-jeve neplaćenim internship-ima, danas kada ne samo da moramo da radimo nego moramo i da volimo to što radimo, kada moramo da budemo nasmejani i veseli na svojim radnim mestima, danas kada je poslovni uspeh gotovo jedino merilo ostvarenosti, a neuspeh uvek i isključivo naša lična krivica, danas kada je obrazovanje svedeno na obuku za posao, kada je i slobodno vreme postalo produktivno, kada je međuljudska komunikacija komodifikovana, danas kada se ostaci kulta radnika nekadašnje socijalne (socijalističke) države transformišu u kult rada kao takvog, u pustinji post socijalizma, pitanja šta je to uopšte rad, a šta je posao, kao i kako, zbog čega i pod kojim uslovima radimo, pitanja su koja stoje nad nama kao kakav džinovki neonski bilbord na vrhu stambenog solitera. Mi koji živimo u tim soliterima, u stanovima svojih roditelja, u tuđim stanovima koje sve teže sebi možemo da priuštimo, u stanovima koje smo kupili na kredit i za koje sada robujemo nemilosrdnim bankama, mi za koje gubitak posla znači gubitak osnovnih uslova za život, se pitamo šta kog đavola uopšte možemo da (u)radimo?' Uvod obećava, a svako obećanje neretko vodi u razočarenje, pitam se kada ćemo prekinuti sa obećanjima. Svakako, svako od nas valjda radi najbolje što u datom trenutku ume, tako da nije ipak ni mala stvar što su ovi ljudi odvojili vreme i novac da nam tu promociju upriliče. U Poletu je lepo i toplo, piće je naravno skupo, ali ako vam nije neprijatno i ako umete da se oglušite na coktanje konobara što cevčite jedno pivo dva sata, za vas nema zime. Toj prisutnoj, maloj, elitnoj, odabranoj jedva tridesetočlanoj skupini ljudi obratili su se ljudi iz redakcije magazina, i ljudi koji su pisali po neki tekst u novom broju magazina. Jedan je igrom slučaja reditelj, drugi pesnik. Tema je, kao što smo videli iz odlomka, rad, i o radu, i mimo ogromnog broja tekstova na ovu temu koji se vuku kroz istoriju, tema neće presušiti, jer ako prorodni resursi presušuju, ljudske ćemo eksploatisati dokle god nam je vrste, dakle, rad. Od čitavog razgovora, istakla bih par stvari. Reditelj kaže, parafraziram, ali pokušaću što bliže: 'Najsrećniji čovek kojeg pamtim, je čovek iz mog sela. On se bavi poljoprivredom, od pet ujutru do pet popodne radi na njivi, a poslepodne provodi spokojno u krugu svoje porodice. Kada god sam ga video, bio je nasmejan. Čovek da bi bio dobro, mora da radi. Dokolica je propast za čovekovu psihu.' Da li se nesvesno propagiranje ovakve radne etike slaže sa temom časopisa, ili je sušta suprotnost, je nagradno pitanje. Nešto kasnije se nadovezuje drugi kolega, pesnik, koji kaže da je, naprosto, u jednom trenutku u životu odlučio da junački, kaže ne sistemu, svede svoje potrebe na minimum, i prekine da radi. Nije se libio da se, oči u oči, suoči sa dokolicom, i posle nekog vremena, godina ili dve su u pitanju, postao je znatno produktivniji u pisanju poezije. Nismo stigli da pitamo kolegu kako je te dve godine uspevao da reprodukuje svoju egzistenciju, gde je živeo, i čime se hranio, i da li bi nam slučajno otkrio tajnu kako se hraniti isključivo sangejzingom. Za kraj, moderatorka nam je poručila da dokolica nije nužno loša stvar, da ako se sa njom suočimo, možemo štošta da naučimo o sebi i o svetu oko sebe, i da se upravimo u pravcu kreativnosti, i da radimo - samo ono što nam se radi, zar to nije svačiji san. Evo, mi svi, ovdeprisutni, i sad radimo - razmišljamo! I za kraj, kaže nam uz osmeh, nazvaćemo ovo - dijalektikom dokolice. Postoji jedan vrlo precizan pojam za sve nas koji smo imali tu privilegiju da se školujemo, makar živeći i u roditeljskim stanovima u soliteru i na maminom, zaboga tako dosadnom i na meniju prečestom pasulju, u najgorem slučaju, radili smo po dobro plaćenim kafićima po beogradu tokom studija i vikendom zaradjivali nečije mesečne plate, za sve nas koji smo tako postali reditelji, pisci i slikari, koji žudimo za ispoljavanjem svoje kreativnosti i za namirivanjem svojih istančanih potreba. Možda ćemo ga se stideti, možda će nam umanjiti naše pregalaštvo ali pojam je zbilja do kraja tačan, jednostavno - govorimo o svetu lišenom nužnosti. I taj, takav, povlašćen, hermetički zatvoren i za druge slep svet, može samo, da u krugu svojih najbližih, podjedanko povlašćenih, jadikuje nad svojom sudbinom. A šta nam tačno fali, ne znamo ni sami, ali složićemo se, fali nam uvek. Možda da nam, zaboga, plate te intershipove?! Vraćamo se kući i već je kasno, sutra je doček nove godine, treba se odmoriti i spremiti za najludju noć, mada, kako saznajem, više se to tako ni ne naziva, 'najludja noć' je odavno predmet podruge, sada se nova godina slavi preko dana, slaviti uveče 'doček' je passé. Sa trga se, u to ime, čuje muzika i jednoglasje, 'lična karta prazna je', ali je zato uprkos velikom minusu trg pun, nekoliko hiljada natrontanih ljudi pije pivo iz limenke, djuskaju i pevaju, legenda rok-folka Aca Lukas, kao pravi heroj, samo u perjanom prsluku, mada na bini ima nekoliko pečuraka na plin za dogrevanje, ali bez obzira, odlučio je da i po takvom vremenu, bude tu za svoj narod u nevolji, bez obzira koliko su mu novca gradske vlasti dale, on to zaista radi iz srca, u suprotnom ne bi odvojio vreme, i srce svih tih ljudi je zbilja puno, to se vidi na njihovim licima. Tu je i tezga sa roštiljem, možda ista ona ozloglašena tezga sa sajma knjiga, tezga sa kuvanim vinom, čaša je sto dinara, vino je odlično. Zaista je mnogo hladno, barem -8stepeni, ali i pored toga gomila kako matoraca tako i male dece na ramenima roditelja, zaljubljenih parova, mladih ljudi obučenih i 'fensi' i 'hipsterski', jedan kultur-fašista ne bi mogao sutradan tek tako na ulici da ih raspozna, ni slutio ne bi da su sinoć bili na Lukasu. Sledeću pesmu pevamo svi zajedno, svako po zaječarca ili kuvano vino u ruci, 'U krvi, u krvi, mi je da budem prvi, ja moram sve da probam, život je dobra roba!' Svi se slažemo, svi bismo sve da probamo, svi bismo da budemo prvi, negde, nekada, u nečemu, pogodi nas Aca svaki put u srce. Šta drugo reći osim da se zahvalimo, hvala premijeru što nam je ovo obezbedio, što nam grad ovako divno svetli, što slušamo besplatni omiljeni koncert, što je piće, najzad, jeftino, glasaćemo opet i uvek, samo za njega, on izgleda jedini misli na sve nas, na čitav narod, iako ćemo vrlo verovatno prvi biti jedino na listi jeftine radne snage. Zato ćemo, baš u to ime, da ispucamo ova četiri slobodna dana jako i do kraja, da potrošimo svih dvadeset tri hiljade dinara koje nemamo, ali vratićemo dug prvog februara, kad legne plata, posle ćemo samo sedeti kući po svojim prćijama po periferiji ili po otužnim osiromašenim gradovima po celoj Srbiji koje, mi drugi, iz Poleta, jedva možemo da ubodemo na karti, i posle posla ćemo, mi prvi, sa Trga, gledati Pink, jer ga najbolje razumemo, jer u srednjoj elektrotehničkoj, mašinskoj, zubotehničkoj, frizerskoj, poljoprivrednoj, ekonomskoj, višoj poslovnoj, medicinskoj, nas nisu naučili šta znači 'dijalektika dokolice', i tako, živeli, do sledećih praznika! U krvii, u krvii, mi je da budem prviii ❤️

[prerazmisljavanje]

Zimska razmena knjiga u Novom Sadu, sa temom #KnjigeGreju, održana je u nedelju 21. januara u kulturnom centru Dom b-612.

Veliki uspeh onomadnje Knjigoložničke zimnice prelio se i na naredni događaj u Domu, donevši nam podršku i medija i izdavača. Tako ste organizatorku Katarinu Kostić mogli videti na Novosadskoj televiziji, Radio-televiziji Vojvodine i Kanalu 9, i po hibridnom pomoravskobačkom naglasku prepoznati na Radiju Novi Sad, Radiju Signal i O radiju, gde je (između cvrkutâ o radosti koju joj donošenje radosti pričinjava) zahvaljivala izdavačkim kućama Znanje, Imprimatur i Odiseja.

Razmena knjiga

Kiša i Novosađani slažu se otprilike kao neprofitne stranice i Explore Feed.

Zato nas broj posetilaca, nešto manji nego na prethodnoj Razmeni, nije razočarao ni zabrinuo. S druge strane, moramo priznati da nas je iznenadio broj novih učesnika, koji su tek putem tradicionalnih medija saznali da Prerazmišljavanje postoji. (Biće da ovo naše digitalno doba nije baš toliko digitalno, ha?)

    Potrudili smo se da odgovorimo na samonametnutu temu — „Knjige greju”, ne samo izborom gostiju Književnog popodneva, nego i uređenjem prostora u kojem se Razmena odvijala. Improvizovali smo ‘svećnjake’ od tegli i listova iz neke raspadnute knjige koju je neko, nadamo se greškom, ubacio u bazu Razmene. Ne-baš-srećna knjiga poslužila nam je i za ukrašavanje šolja u kojima smo služili tople napitke, a svako ko je popio nešto od ponuđenog i tako podržao udruženje Dom b-612, dobio bi na poklon Nušićevu dramu po izboru (tako smo obeležili smrtovdan jednog od retkih pisaca koji su razumeli sva  naličja humora).

Malo smo izmenili sistem bodovanja, što reče jedan od starih učesnika, došlo je do inflacije, ali ne znatno i ne na štetu vrednih knjiga koje traže posvećenog vlasnika. Još ćemo ga usavršavati tokom narednih događaja, dok ne bude razrešio sve najčešće granične slučajeve sa kojima se na prijemnom pultu susrećemo.

    Uprkos novom pravilu o nepovredivosti magacina iza prijemnog pulta, koje je imalo da osigura jednaku šansu za učesnike da između novopristiglih izaberu knjige prema svom ukusu, neki ne-tako-savesni knjigoljupci ponovo su iznašli način da ‘profitiraju’. Ako čitate ovo i slučajno se prepoznate, setite se da to nikako nije cilj Razmene. Da bi Prerazmišljavanje moglo da nastavi da vas usrećuje, morate i vi biti fer jedni prema drugima, inače ćemo svi ostati uskraćeni za ovo kvartalno besplatno zadovoljstvo.

  Među dobrim stvarima koje su ostale nepromenjene svakako je odnos ponude i potražnje bukvalno SVIH vrsta knjiga. Od „Servisarajte sami svoju sejalicu” do „Servisirajte sami svoj brak”, od Nore Roberts do Branka Miljkovića, od Isidore Sekulić do Paola Koelja, od SF-a preko haikua i ljubića do meditativne proze — sve dolazi i sve odlazi sa novim čitaocem, presrećnim što je našao baš tu jednu knjigu koja mu je bila potrebna za seminarski, kompletiranje sabranih delâ, FRP ili čitanje u prevozu.

Umesto zimnice koju smo poklanjali jesenas, svi učesnici Razmene koji su na mrežama podelili fotografiju pripremljenih knjiga, uz hešteg #knjigegreju, dobili su dodatna 2 kupona.

  Od novih dobrih stvari moramo da istaknemo spontano nastalu igru s naslovima knjiga, koje smo spajali da napravimo priču.

Takođe, od sada će učesnici razmene knjiga moći da se upoišu u knjigu utisaka i uzmu neku od besplatnih knjiga ili brošura, kao i časopis, bedž ili zastajkivač po izboru.

Književno popodne

Svaka Razmena knjiga ima prateći program, uz nagrade, besplatne primerke knjiga, časopisa i sl. Jesenas je to bila prodajna izložba zastajkivača, za proleće vam pripremamo nešto nesvakidašnje i superzabavno, a ovu je uknjiškilo Književno popodne sa temom aktivizma: u poeziji Branislava Živanovića, prozi Gorana Savića i celokupnom delovanju Slađane Ljubičić, pokretačice CRACKER-a i Lanca solidarnosti. (Budući da smo taj deo pri kraju malčice zbrzali, kako bismo sve uklopili u vremenski okvir razmene, a imali smo štošta još da propitamo i prodiskutujemo, od proleća će Književno popodne počinjati ranije.)

Slađana je u završnici pronašla način da nam pokaže kako CRACKER funkcioniše i šta je na delu njegova misija — odbivši da dâ izjavu za televiziju, izvodeći pred kamere mladu opersku pevačicu i još neobjavljenu spisateljicu koju je na Razmeni upoznala.

Do Prolećne razmene…

Budući da je zbog Explore Feed-a gotovo nemoguće doći do svih koji bi bili zainteresovani da učestvuju u događaju, pozivamo vas da nam pošaljete mejl na prerazmisljavanje@gmail.com, kako bismo vas utefterili u mejling listu kojoj nedelju-dve unapred javljamo o vremenu, mestu i detaljima Razmene.

Takođe, kako smo skroz-naskroz neprofitni, ovim putem pozivamo i zanatlije, kreativce, autore, knjižare i izdavače, kao i kulturne ustanove koje žele da nas podrže donacijom repromaterijala ili knjiga ili gostovanjem, da se jave na gorenavedenu imejl adresu.

Prerazmišljavanje postoji radi kulture i ljudi. Pomozite nam da budemo još korisniji.

Dnevnik, 22. januar 2018.

Kako, tačno, #KnjigeGreju? Zimska razmena knjiga u Novom Sadu, sa temom #KnjigeGreju, održana je u nedelju 21. januara u kulturnom centru Dom b-612.

[prerazmisljavanje]

Kulturna stanica Eđšeg postala je redovno mesto sastajanja novosadskih knjigoložnika, zahvaljujući kvartalnom festivalu razmene knjiga koji organizuje grupa mladih s portala Prerazmišljavanje.

U nedelju, 14. jula, oko 1000 čitalaca svih uzrasta došlo je punih cegera, bisaga, korpi, da oslobodi mesto na svojim policama i odmah ga popuni novim knjigama.

Najposećenija do sada, osma po redu Novosadska razmena knjiga ugostila je inicijativu „Knjigom do osmeha”, koja je poklanjanjem knjiga sa svog štanda u zamenu za humanitarni SMS sakupila još 7200 dinara za lečenje Aleksandra Adamovića. Pokretač inicijative Jovica Vukša kaže da je ovo bila prilika da ponovo sretne drage prijatelje inicijative, ali i da za nju čuju novi ljudi koji joj mogu pomoći.

Iako je Književno popodne u tradicionalnom smislu izostalo, posetioci su imali priliku da ga sami upriliče, fotografišući se s posebno ukrašenim ramom i preporukom knjige za plažu, a studenti su ponovo dobijali simbolične poklone na osnovu stanja u indeksu.

Organizatorsku ekipu letnje razmene, na čelu s Anom Bogojev, činile su Frančeska Fajhner, Dunja Vukčević, Helena Mak, Miljana Kocić i Stanislava Radosavljević. Naredna, jesenja razmena, najavljuje se za 6. oktobar. U njenoj pripremi učestvovaće i autorka ovog teksta, koja sad izlazi iz neutralne gramatike i zahvaljuje organizatorkama što su je juče učinile ponosnom na prethodne tri godine rada.

Vi ste najviše što sam smela da poželim kad sam se nadala saradnicama.

Naročitu zahvalnost dugujem(o) Milenku Vujiću, jednom od naših ‘motorizovanih volontera’, koji je nepar sati pre polaska na more izdvojio vreme da transportuje nekoliko hiljada knjiga do Eđšega, kao i članovima društva „Crveni gavranovi” koji su uvećanoj bazi knjiga pomogli da se vrati u hraniteljsku biblioteku.

Knjige na sunce! / 8. Novosadska razmena knjiga Kulturna stanica Eđšeg postala je redovno mesto sastajanja novosadskih knjigoložnika, zahvaljujući kvartalnom festivalu razmene knjiga koji organizuje grupa mladih s portala Prerazmišljavanje.

[prerazmisljavanje]

Kulturna stanica Eđšeg ugostila nas je po drugi put u nedelju, 10. februara. Šestoro organizatora i još desetak volontera, uz pomoć ekipe iz kulturne stanice, provelo je dvocifreno sati prilagođavajući prostor i pomažući učesnicima trampe i radionica da se snađu u gužvi od knjiga i ljudi.

Autorka fotografija iz galerije koja sledi: Miljana Kocić

Književno popodne #KnjigeGreju razlikovalo se od svih prethodnih, jer nije sadržalo promociju knjige ili pisca, već dve kreativne radionice (izrada novih korica za stare knjige pod vođstvom Milana Trpkovića Knjigosaurusa i origami od starog papira sa Helenom Mak).

Specijalni gosti bili su nam sjajni ljudi iz inicijative „Knjigom do osmeha”, koji su knjige prodavali za humanitarne SMS-ove (139 na 3030 za pomoć Radetu Šijaku).

Posetioci su mogli i da se okrepe kafom ili čajem po simboličnoj ceni, dok ne naiđe novi talas knjiga, koje će im možda biti zanimljivije od izloženih, dok učestvuju u radionicama ili prosto ćaskaju sa prijateljima. Novac prikupljen na ovaj način poslužiće nam za štampanje novih obeleživača, nalepnica i još koječega — što ćete moći da vidite na našem štandu na Sajmu knjiga u Novom Sadu, od 5. do 11. marta.

Najsrećniji učesnici Razmene, bez sumnje, bili su mališani koji su pronašli skrivenu knjigu „Neko se uselio u onu staru vilu” Uroša Petrovića, poklon Novosadskog Sajma koji je u dvorcu ostavila knjiška vila.

Dobro ste pročitali — Novi Sad od 10. februara ima svoju knjišku vilu. Prepoznaćete je po jarkozelenom cegeru sa natpisom „I believe in book fairies”, iz kojeg će na svakih nepar dana, sve do zatvaranja Sajma knjiga 11. marta, izvlačiti knjige i sakrivati ih oko kulturnih centara i spomenika. Na instagramu, pod heštegom #vilanasajmu, možete pratiti sakrivanje i pronalaženje knjiga, a ako koju pronađete baš vi, objavite fotografiju sa istim heštegom kako biste svoju sreću podelili s nama. 🙂

Meni je svaki put sve teže da sročim koliko mi Razmena znači i koliko je neslućeno porasla od onog skromnog juna u Domu b612.

Zato ću još samo ukratko u brojkama:

više od 900 učesnika,

desetine hiljada razmenjenih knjiga,

dve uspešne radionice i

16.000 dinara prikupljeno za Knjigom do osmeha,

a prostor za utiske prepustiti onima koji još uvek imaju reči.

Loran Prokopić u Eđšegu nastupa 14. februara, ali došao je i da podrži Novosadsku razmenu knjiga

Dok je Vuk Cvetković učio da pravi obeleživače i koverte, Milica je fotkala i pila kafu s ‘ekološki osvešćenim popustom’.

Radmila Marković je došla čak iz Beograda, sa našim gostom Knjigosaurusom, i vidite kako se provela. 🙂

Utisci volonterki mogu vam dodatno dočarati kako se Novosadska razmena knjiga ne može ne voleti, kad se jednom upozna (kao ni njen grad, uostalom).

Autor fotografija iz galerije koja sledi: Uroš Dožić

Uskoro, čim se oglase ostali fotografi, uključićemo i ostale galerije u ovaj tekst, pa svratite još koji put. 🙂 Sve probrane fotografije možete pronaći na fejsbuk stranici Prerazmišljavanja.

Ako vas zanima gde su knjige sada i šta će biti s njima do maja kada se družimo na drugom Razlistavanju, pogledajte ovaj video:

A do proleća, čitamo se!

Šaljite nam fotografije ‘ulova’ i utiske sa razmene, uživamo čitajući i one koji nisu samo pohvalni — konstruktivna kritika znači da vam je stalo. 🙂

6. Novosadska razmena knjiga (galerija i utisci) #KnjigeGreju Kulturna stanica Eđšeg ugostila nas je po drugi put u nedelju, 10. februara. Šestoro organizatora i još desetak volontera, uz pomoć ekipe iz kulturne stanice, provelo je dvocifreno sati prilagođavajući prostor i pomažući učesnicima trampe i radionica da se snađu u gužvi od knjiga i ljudi.

[prerazmisljavanje]

Kad sam bila mlađan lovac (čitaj: kad sam imala šest godina) omiljeni dan mi je bila nedelja popodne. Razlog za to je bila razmena sličica koja je se održavala u mom komšiluku.

Autor fotografije: Zoran Otrupčak

Nedavno, takođe jednog nedeljnog popodneva, održana je jedna drugačija razmena. U pitanju je druga po redu razmena knjiga “Knjigoložnička zimnica” koja je za mene, ne više tako mlađanog lovca, značila momente detinjeg ushićenja i sreće sa kojim se ne može porediti nijedna razmena sličica tog poslednjeg leta pred polazak u školu.

Autor fotografije: Zoran Otrupčak

Naime, jedno dražesno stvorenje po imenu Katarina organizovala je događaj na kom su knjiške entuzijaste poput mene donosile svoje knjige kojima je vreme za novi dom, za njih dobijale kupone i tim kuponima “kupovale” knjige čiji su ih naslovi privukli na licu mesta ili ih merkaju već duže vreme. Naroda je bilo zaista mnogo i svako je imao svoj razlog za dolazak na razmenu. Neko je odlučio da krene na kurs nemačkog, pa mu treba odgovarajuća literatura. Neko je došao sa detetom da nađe novu zanimljivu slikovnicu za čitanje pred spavanje. Neko je prosto bio dobar i donirao deo svoje biblioteke ne očekujući kupone zauzvrat.

Autorka fotografije: Katarina Kostić

U skladu sa godišnjom dobi, studenti su na poklon dobijali teglu prave zimnice, uz uslov da u indeksu imaju i šesticu i desetku. Takođe, prateći program je bio na nivou ozbiljnog kulturnog događaja, pa smo tako imali prilike da vidimo prodajnu izložbu šarenolikih zastajkivača, promociju dva romana i jednog zanimljivog književno-turističkog vodiča.

Promocija vodiča Book-Mark

Razgovor sa piscima

U svakom trenutku je bilo mnogo ljudi koji su željno tražili novo štivo za čitanje. U svakom trenutku je neko sa osobom do sebe razmenjivao utiske o pročitanim knjigama.

Autorka fotografije: Katarina Kostić

Ono što me je vrlo obradovalo je sto sam, pričajući sa volonterkama i organizatorkom, saznala da im je najčešće bilo postavljano pitanje: “A kad će opet biti razmene?” To govori samo za sebe, ali ne mogu, a da ne dam svoj lični utisak da je to bio predivan, kreativni događaj koje je svet novosadskih knjigoljubaca dobio na poklon od njegove organizatorke Katarine Kostić. Jedno je sigurno, svi smo se bacili na čitanje i jedva čekamo sledeću razmenu.

Divna Prusac

Beleška autorke bloga:

Pozvala sam Divnu Prusac, jednu od gošći Razmene, da napiše nešto o njoj, jer nisam bila sigurna da ću umeti da budem objektivna. (A ni da će mi iko verovati na reč, ako budem sama pisala o tome kako sam se divno provela na događaju koji sam organizovala. Iz istog razloga ni volonterke Ana Bogojev, Svetlana Paramentić i Frančeska Fajhner nisu dobile taj zadatak.) Ali sada, kad je ona ovim hvalospevom probila led, mogu da rečem i ja koju. 🙂

Autor fotografije: Zoran Otrupčak

Pažljiviji procenjivači od mene kažu da je u nedelju kroz Dom prošlo oko 450 gostiju. Gotovo celokupna baza knjiga ponovo je promenjena.

Došao je tačno jedan student sa šesticom i desetkom više nego što smo imali tegli zimnice.

Kreativka Barbara Bjelajac prodala je neke zastajkivače, ekipa Book-Mark poklonila jedan primerak svog književnog turističkog vodiča i hrpu zastajkivača, nalepnica i bedževa, Stefan Janjić najavio svoju knjigu (i, ako nisam pogrešno načula, našao entuzijastične saradnice za njenu promociju, kad konačno izađe iz štampe), a Bojan Krivokapić poklonio i potpisao 3 preostala primerka svoje.

Volonterke su bile plaćene u kuponima, koje su potrošile na knjige. (Ja sam našla dve knjižice o nastavi srpskog jezika i jednu dečiju knjigu Grozdane Olujić.)

Katarina Kostić sa prva tri nalazača zlatnih kupona (Autor fotografije: Lazar Čovs)

Bilo je mnogo novih ljudi, ali prepoznala sam i neke stare, uključujući i sad već naše Beograđane, koji su se odmah najavili i za narednu Razmenu.

Budući da je Dom b-612 skroz—naskroz pet friendly, prošli put smo se družili sa mačkama, a sad sa psima. Gosti su svoje pse dovodili u salu s knjigama, gde su ih čekale Azra, domsko štene, i Ni, Frančeskina nova drugarica.

Azra je osvajala naručja redom (Autor fotografije: Zoran Otrupčak)

Jedan Novosađanin na kraju dana nije želeo da potroši svoje preostale kupone, već je nas zadužio da odaberemo neke knjige za decu u toj vrednosti i doniramo ih Dečijem selu u Sremskoj Kamenici.

Ono što nisam uspela da fotografišem, a značilo bi mi da jesam, jeste veliki zagrljaj volonterki, koje se nisu međusobno poznavale pre nego što ih je Knjigoložnička zimnica povezala.

Jesen knjige #3 — Knjigoložnička zimnica Kad sam bila mlađan lovac (čitaj: kad sam imala šest godina) omiljeni dan mi je bila nedelja popodne.