#o bibliotekama

[prerazmisljavanje]

[mentalnahigijena]

Crnogorci su gradili svoje crkve! Povelja o osnivanju Cetinjskog manastira Ivana Crnojevića, hrisovulj, bio je neka vrsta zakona na koji su se pozivale vladike prilikom uzurpacije manastirske imovine. U narodu se smatralo da je Đurađ Crnojević, prilikom odlaska iz zemlje, predao vlast cetinjskom mitropolitu. (autor ovog teksta ne navodi činjenicu, Đurađ je uz vlast dao je VLADARSKI PRSTEN CRNE GORE!) Vladika Sava Petrović prikazivao se kao potomak Crnojevića, a Vasilije Petrović, govoreći o manastiru Crnojevića tvrdi da je bio ,,meždu najljevšivijema crkvam i manastirima va Efropu“. Specifični istorijski tokovi kroz koje je prolazila Crna Gora uslovili su poseban odnos prema duhovnim centrima. Oni su smatrani kao opšte dobro, stvoreno naporom generacija. Njegoš to slikovito predočava u prepisci sa Austrijom, koja je htjela da preuzme manastire Podostrog i Stanjeviće, jer su se nalazili na ,,ćesarskoj zemlji“. Poslije smrti Sv. Petra, 1830. godine, Njegoš kaže da su manastiri u Crnoj Gori narodni, da ih je narod stvorio, prilažući prema svojim mogućnostima: ,,... mi u te oba, (Podostrog i Stanjeviće) kao i u sve druge manastire, proz naše otečestvo nikakva dijela ne imamo više no koi drago Cernogorac oli Berđanin sreda...“ Manastiri su vršili važnu društvenu ulogu u životu crnogorskih plemena. Oni su bili mjesta narodnog zborovanja, gdje su se donosile značajne odluke od opšteg interesa. U tom smislu Đurđevi stupovi su predstavljali centar okupljanja plemena i bratstava Vasojevića, Morača – Rovaca, Piva – Pivljana, Bijela – Drobnjaka, Duga – Kuča, Ćelija Piperska – Pipera, Dobrilovina – Šaranaca, Ostrog – Bjelopavlića, Cetinjski manastir – Katunske nahije, Podlastva – Grblja, Praskvica – Paštrovića, itd. Za sabore su obično korišćeni crkveni praznici, ali očigledno da su manastiri postajali mjesta zborovanja i u drugim vanrednim okolnostima. O narodnom okupljanju u duhovnim centrima svjedoče i ostaci prostranih drvenih trijemova, koje nalazimo skoro na svim manastirskim crkvama još od srednjovjekovnog Voljavca, preko Sv. arhanđela na Tari do manastira na goricama Skadarskog jezera. Natkriveni trijemovi su štitili narod od sunca i kiše a istovremeno su čuvali i islikane spoljne fasade crkava sa obaveznom predstavom Strašnog suda, čija je uloga imala moralni, didaktički karakter. Kompozicije Strašnog suda najbolje su se sačuvale u Nikoljcu, Podvrhu i Komu. Pored održavanja nacionalnog i duhovnog identiteta, manastiri su najzaslužniji za njegovanje pismenosti, što se ogledalo u radu prepisivačkih radionica i narodnih škola. Neki značajni rukopisi nadživjeli su monaške sredine u kojima su nastali, kao Ilovička krmčija Sv. arhanđela Mihaila na Prevlaci, ili već pomenuti rukopisi iz Goričana i Koporinje. Najpoznatiji skriptoriji radili su u Morači, Šudikovi, Starčevu, Beški, Pivi, Trojici Pljevaljskoj, Nikoljcu, Dovolji, Sv. arhanđelu na Tari, Cetinjskom manastiru itd. Skriptorij na Starčevu okupljao je oko sebe obližnje manje prepisivačke radionice, pa se može govoriti o kulturnom fenomenu Skriptoriji Skadarskog jezera. U bibliotekama Berlina i Venecije sačuvani su rukopisi u čijim se zapisima izričito pominje Starčevo kao mjesto njihovog nastanka. Jedan govori da je pisan ,,u Gorici svetog starca Makarija va dni blagočastivoga Đurđa Balšića“, a na drugom se na više mjesta ponavlja toponim Starčeva gorica. Zlatno doba prepisivačke djelatnosti u Trojici Pljevaljskoj veže se za pojavu Gavrila Trojičanina, sredinom 17. vijeka, čije knjige predstavljaju najljepše rukopise na širim pravoslavnim balkanskim prostorima. U Cetinjskom manastiru Đurđa Crnojevića radila je prva ćirilska državna štamparija na slovenskom jugu, 1494. godine. Izdanja Crnojevića i danas izazivaju divljenje perfekcijom štampe i ljepotom grafičkog ukrasa. Oktoih petoglasnik, Oktoih osmoglasnik, Psaltir i Molitvenik-trebnik su remek-djela štampara Makarija i njegovih pomoćnika, koji su u opremi knjiga saželi tradiciju dekoracije rukopisa sa savremenim renesansnim motivima venecijanske provinijencije. U Bogorodičinom manastiru na Ćipuru radilo se na umnožavanju knjiga i prije osnivanja štamparije. Tako je Nikola Kosijer prepisao jedan časlovac, 1486. godine, u vrijeme ,,bogohranimago gospodara zeckago gospodina Ivana Crnojevića“. Gašenjem štamparije nastavilo se sa ponovnim prepisivanjem knjiga u manastiru Crnojevića. Jedan zapis iz 1559. kaže: ,,I pisa se knjiga na mjesto rekomo Cetinje v Černoj Gori, v predjelah Zete zemlje“. Ova djelatnost produžena je u novom Cetinjskom manastiru, sve do 1716. godine. Uporedo sa radom na umnožavanju knjiga, u manastirima su se odvijale i druge obrazovne djelatnosti. Skoro pri svakom duhovnom sjedištu postojala je neka vrsta narodne škole za skromno opismenjavanje budućih sveštenika, ali i laika. ,,Manastiri i porodica su bili jedine škole gdje je čovjek mogao naučiti da čita i piše.“ No nije se samo ostajalo na savlađivanju opismenjavanja. Poznato je da je u Šudikovi postojala slikarska i monaška škola. Hadži Arsenije Gagović je imao namjeru da i u Pivi osnuje monašku školu, ali ga je misteriozna, nasilna smrt 1824. godine u tome spriječila. Najznačajniji centri obrazovanja bili su u manastirima Pivi, Podmalinskom, Dobrilovini, Savini, Praskvici, Cetinjskom manastiru, Ćeliji Dobrskoj i Brčelima. I pored najdublje skrovitosti, do svih manastira dosezala je neprijateljska ruka, pa je zanemarljiv broj onih koji nijesu imali periode zapustjelosti, rušenja, paljenja, pljačkanja i ponovne obnove. Upravo su se kroz stradanja manastira najbolje reflektovala istorijska zbivanja, vezana za sudbinu naroda. Skrnaveći manastirske svetinje, neprijatelj je udarao na najosjetljivija mjesta, u srž pravoslavnog nacionalnog bića. U bezbrojnim pohodima zauvijek su nestali hramovi, freske, ikone, knjige, svi oni umjetnički predmeti kroz koje su se, na najsuptilniji način, iskazivala poimanja estetike istočnog hrišćanstva. Od živopisa Morače, iz 13. vijeka, očuvao se neznatan dio u đakonikonu, dostupan jedino oku sveštenika prilikom bogosluženja. Možemo samo da pretpostavimo kakva je ljepota zračila sa ostalih dijelova hrama odakle je ktitor sa svitom i narodom pratio obred! Ironijom sudbine nestale su freske budimljanskog popa Strahinje iz njegovih zavičajnih manastira – Đurđevih stupova, Šudikove i Kaludre, iako je slavu svoje Budimlje pronio od istočne Bosne do Paštrovića. Manastiri na goricama Skadarskog jezera, Prečista Krajinska, Cetinjski manastir Crnojevića, Sv. arhanđeo Mihailo na Tari, Dovolja, Majstorovina, sačuvali su fragmente fresko-maltera, kao dokaz da su svojevremeno bili živopisani. U raznim nedaćama nestalo je i sve ono što je činilo raskoš njihovih enterijera – ikonostasi i luksuzni obredni predmeti kojima su bili opskrbljeni. Iako je veliki dio kulturnog nasljeđa nepovratno izgubljen, ono što je sačuvano u manastirima Crne Gore, zaslugom mudrih i hrabrih igumana i monaha, ima neprocjenjivu vrijednost. Vjekovi crnogorske istorije Kulturno-istorijsko i duhovno nasljeđe sačuvano u pravoslavnim manastirima Crne Gore obuhvata skoro devet vjekova njene istorije i prostorno pokriva sve oblasti, od primorja do krajnjeg sjevera. U arhitekturi, slikarstvu, primijenjenoj umjetnosti, prepisivačkoj i štamparskoj djelatnosti koja se u njima odvijala, ostvareni su značajni dometi koji na dostojan način stavljaju Crnu Goru u kulturni kontekst Jugoistočne Evrope. U knjizi ,,Pravoslavni manastiri u Crnoj Gori“ sabrane su najvažnije informacije o 50 pravoslavnih manastira, koje ćemo, najvećim dijelom, predstaviti javnosti Crne Gore. Iz knjige ,,Pravoslavni manastiri u Crnoj Gori“, autora Tatjane Pejović i Aleksandra Čilikova * vezano za prsten đe je danas vladarski prsten?

[radiogornjigrad]

Nemanja Rotar: Book box, emisija o knjigama, piscima i bibliotekama; epizoda prva

Nemanja Rotar: Book box, emisija o knjigama, piscima i bibliotekama; epizoda prva

[zasvepare]

Neobavešteni ljudi se svačim oduševe, 

pa tako i ja, čim sam u katalogu hrvatske Nacionalne i sveučilišne knjižnice otkrio da je roman Lojzeta Kovačiča — PRIŠLEKI — objavljen prošle godine u izdanju zagrebačke kuće Alfa pod naslovom PRIDOŠLICE — dodatno obradovan što nisu DOŠLJACI — , rešio sam da odem u Zagreb i kupim svoj primerak. 

Vozač me je tog prvog juna pokupio na Autokomandi tačno u 9:00 a ispred Glavnog kolodvora istovario u 13:10, kako je u maršruti Bla-Bla-Cara i bilo predviđeno.

Prijatelj kod koga je trebalo da odsednem napomenuo mi je da će biti slobodan tek popodne, te kako je, osim ovog s Pridošlicama, to bio jedini planirani susret koji sam za tih 32 sata u Zagrebu nameravao da obavim, odmah po prispeću se, sa rancem i cegerom na leđima, uputih preko trga kralja Tomislava ka Britanskom trgu.

Tamo sam pre otprilike pet godina bio u društvu prijatelja koji me je odveo na trg, prethodno mi napunivši glavu njime, i kako sam tad imao ulogu nekoga ko će u trg i njegov značaj tek biti iniciran, nisam mogao pred pokazivačem da se posvetim detaljnom tumaranju (valja mi možda proučiti zašto poznato društvo deluje psihološki negativno na opsežnost brkljanja po tezgama). 

Da bih se nekako iskupio za pređašnju neobaveštenost, pre puta utvrdih da je Britanac i petkom otvoren i tom prilikom reših da će to biti prvi zagrebački punkt.  Na laktu između linije koja od Kolodvora preko Štrosmajerovog trga, Zrinjevca, vodi do Praške ulice i Ilice — na trgu bana Jelačića — ne odoleh gladnim očima i upadoh u knjižaru Ljevak. Kako bih predupredio svoju manijakalnu potrebu da se, i ne ušavši propisno u knjižaru, satima zablentam u knjige, koje su u Ljevku bile tako ukusno i, kako bih rekao, isuviše gostoprimljivo poređane, s vrata upitah: Imate li Pridošlice Lojzeta Kovačiča i ostadoh nadomak stola na kojem je pisalo “NAJNOVIJE KNJIGE” da stojim, podalje od njegovih rubova, dok je knjižarka prelistavala policu sa stranim pa sa domaćim autorima (što sam ja već iskenirao) pa se potom popela na sprat, ka humanistici, a ja sam zverao okolo, praktično nepomičan, i ni tako usiljeno statičnom nije uspela da mi promakne knjiga sa neprimetnim naslovom Svijet ide dalje. 

Godina, ošacujem, 2017. O ovim Laslovim novelama mi je, dakle, čitavih pola sata oduševljeno govorio Oto Tolnai koga sam sreo u Galeriji prošle nedelje a kada sam ga upitao je li knjiga izašla na srpskom, napomenuo je da jeste i pošto je nije našao u knjižari Delfi gde je bio naumio da mi je kupi, preporučio mi da se obratim prevodiocu, Marku Čudiću. Marko mi je odmah odgovorio kako će knjiga, pod naslovom IDE SVET, da se pojavi najesen u Rendetu i obećao da će mi, čisto za moje oči, poslati rukopis prevoda kada ga doradi. 

Pa opet svest o postojanju Laslovih novela nije mi davala mira. (Obaveštenost od koje se ne spava!) Pre polaska u Zagreb, tražio sam ga po svim dostupnim elektronskim bibliotekama: Libgenu, Soulseeku, Aaaaargu, Balkan-Downloadu i nigde se nije našao naslov The World Goes On, ni na jednom drugom jeziku. 

I naravno, morao je da mi se podastre u izdanju OceanMora, gde je izašlo praktično sve od Lasla, za neverovatnih, bezobraznih, besprizornih 160 kuna. 

Škrto sam je odmerio dok je prodavačica već treći put silazila sa humanistike tragajući po policama za slovom K. Budući da sam se unapred o događajima za vikend informisao, bio sam upućen i u izvesni mali sajam koji će sutradan ujutru, drugog, u subotu, biti priređen na Zagrebačkom velesajmu. Istim pogledom, koji bi se mogao čitati kao: “uhvatiću ja tebe, samo po pristupačnijoj ceni”, streljao sam i Kasno ljeto Danijela Dragojevića, premda sam ga već od prijateljice iz Splita dobio uslikanog. Neodložnost traži brže podloge.

Prodavačicama — jer u međuvremenu su se uposlile obe koleginice iz smene, koje su neprekidno govorile: “Gde su ona dva primerka?”  — izlazeći rekoh: ako nađete Lojzeta, molim Vas, odvojte ga za mene, i pođoh Ilicom ka Britancu. 

Ako automatski naziv prvookačene slike ne laže, na trgu sam se obreo tačno u 13:56:31. S Ilice je izgledao prilično pusto. Prvo što sam snimio behu gajbice sa čeri paradajzom. Požalih zbog pauze u Ljevku. Kada sam prvi put bio došao na Britanac, bila je subota: trg je bio pun probranih antikviteta, a namirnice, ako ih je i bilo, bile su u manjini. Ali negde pri sredini primetih bezbroj kutija i kako je bilo strašno sunčano, nad njima dva-tri starija čoveka koji su prebirali po knjigama. 

Pored natpisa pet kuna/ deset kuna, jedan sredovečni muškarac, crn, s maltene paž frizurom, sav u belom, s kačketom na glavi, privukao mi je pažnju svojim ritmom razgledanja. To što je on radio nije bilo prebiranje. To je bilo skeniranje. Vrškovima prstiju zahvatao je samo delove korica, i kako su knjige bile poređane u kolonama, kao u kartotekama, kroz njih je prolazio brzo kao kroz špil, ali po mom osećaju čak, previše brzo da bi video naslov, kao da ih je prepoznavao taktilno. 

Odmah se pored njega nacrta stariji gospodin, zaseo za jednim od stolova oko Trga. Dok je moj ekspert i dalje munjevito rolao naslove — verovatno, kao klinci na menjaži, u sebi govoreći i’am... i’am... i’am... — starčić mu je govorio:  — Imam nešto za tebe!  Povede se priča o nekim likovnim radovima, grafikama i crtežima koje je starčić od nekoga privatno otkupio. Glava mog eksperta nije se ni mrdnula. Ali starčić ga nije puštao. Detaljno je popisivao pojedinosti nađenih crteža i prelaz na sledeći artikl, najverovatnije neku monografiju, na šta gospodin s paž frizurom  —  već sada alarmantno ličeći na mene  — napomenu:  — Svrati do mene u antikvarnicu.  — Bićeš tu popodne?  — Neću, ali biće ćerka.  — Dobro, onda ću ti samo ostaviti.  — Ne, bolje dođi u toku nedelje...  Starčić je imao još barem tri ponude koje više nisam slušao, umešavši se donekle među kutije kojima ekspert nije tako maratonski prošpartao, i namerno se smestivši nad kutiju na koju će tek doći red, da mu vidim pogled kad shvati da ne može odmah da je štiklira. 

Odvojih odmah jedan izbor iz poezije Vladimira Holana; Modijanovu Ulicu mračnih dućana u Znanjetovom izdanju; i knjigu eseja Henrija Milera u izdanju Augusta Cesareca, Mudrost srca, s neizbežnom sisom na naslovnoj strani. 

Kad prodavca upitah, začudo se ne cenkajući, da li odlazi na buvljak, Hrelić, i da li ima šanse da tamo odem već danas, on stade da me odgovara, ma ovde su ti, reče, knjige jeftinije nego na Hreliću, gde su najbolji dani sreda i nedelja i prosto ne mogoh čoveku da uđem u reč koliko je insistirao: nemoj tamo, nemoj tamo. 

Ali prodavac na Britancu nije bio nekolegijalan, kako sam u prvi mah pomislio. Hrelić nije bio njegov glavni nabavni kanal. Već u Zagrebu, na četiri sata ka zapadu, kada žele da se reše knjiga, ljudi se najpre blagovremeno obrate antikvarima, ne iznose ih navrat-nanos pred kontejnere, što je, izgleda, beogradski autohtoni običaj. 

Sedoh u lokal Kraljevac pored pijace, gde sam već uspeo da iritiram konobara, gledajući oko sebe kao da sam se obreo u nekom drugom eksjugoslovenskom-eksaustrougarskom gradu. Zrinjevac me je podsećao na Ljubljanu: našavši se nadomak parka, pogledom sam po njegovim obodima tražio ljubljanski fast food u kojem se jede i posle ponoći. Strmina iznad Britanca bila je u svemu nalik jednom obronku koji se spuštao ka Miljacki. (Za tu strminu ću kasnije saznati da je Pantovčak.)

Informisah se o sedištu izdavačke kuće Alfa i pošto im poslah učtivi mejl (”da li se knjige mogu kupiti i u Vašim prostorijama), ne dočekavši odgovor, uputih se ka ulici Nova Ves, adresi sa sajta. U lavirintu između Dolca, Radićeve i Kaptola izgubih se sledeći svoj osećaj. Prolaznike sam uglavnom oklevao da upitam bilo šta s obzirom da su bili Kinezi. I kad izbih na Novu Ves, naravno da se ispostavilo da sam već bio u njoj jer se nalazila samo u produžetku Kaptola. 

U knjižari Alfe, siguran da su već primili moju poruku i da me je primerak već čekao, upitah, praktično reda radi, za naslov, napomenuvši “Vaše prošlogodišnje izdanje”. Knjižarka se uposli poput onih u Ljevku, najpre po policama, potom po katalogu, da bi napokon rekla: 

— Žao mi je, taj naslov je rasprodat.  — Molim?!  Ote mi se, prilično neučtivo, kafanski, kavgadžijski. Izgleda da je delovalo. — Pričekajte, molim, samo da obavim jedan poziv. Halo? Recite mi molim Vas, imate li Lojzeta Kovačiča? Pridošlice? Da, to je taj gospodin? (meni) Vi ste već zvali? (klimam) Da, ovde je, na Novoj Vesi. Šta? Jedan primerak je rezervisan za njega?   Ostatak razgovora, koji je protekao u monotonom a-ha, a-ha, a-ha, kao što možete posumnjati, ispratio sam na iglama i pokušao da se osmehnem najsusretljivije što mogu kad je knjižarka spustila slušalicu.    — Ima rezervisan primerak za vas u našoj knjižari u Importalnom centru. Izgleda da je poslednji primerak.  — Mora da je tiraž bio mali — ne suzdržah se od svoje detektivske opservacije — kad je prošlogodišnje izdanje već iscrpeno.  — Pa i ne baš: naši tiraži su oko 2000.   Ubeležih u svesku: Importalni centar, Kolodvor, iza Konzuma.  — Ako vam je predaleko da odete do Kolodvora, primerak vas može čekati ovde u ponedeljak?  Nijeknuh triput i odmah se zaputih tamo.  I spustih se ponovo ulicom Nova ves pa Kaptolom, niz Dolac, preko Praške, kroz Zrinjevac, Štrosmajerov i Tomislavljev trg i grunuh u podzemni prolaz pod Trgom Ante Starčevića. Importalni centar se zapravo zvao Importanne. Kako uđoh u knjižaru, dve prodavačice se prenuše.  — Lojze Kovačič, Pridošlice, naručen primerak —  izgovorih već monotono — nadam se da me čeka.  — O naravno, izvolite. — 

I kao da je to najnormalnija stvar na svetu, kao da se poslednji primerak prodaje na isti način kao i prvi, drugi ili stoti, gospođa bez pauze, nepromenjenim glasom, dodade:    — Za Vas: 190 kuna. 

Kad broji stranu valutu,

čovek nema nikakav osećaj o tome da bilo šta daje. Zna samo da bi, da ju je naručio preko sajta, da nije došao u knjižaru, kako će se ispostaviti, po poslednji primerak u gradu Zagrebu, skupa s poštarinom platio ukupno 50 eura. Zatraži da mu knjižarke udare pečat “Poslednji primerak” što su one pogrešno shvatile kao šalu. Odmah otvorivši prvi tom Pridošlica, koga je već dobrano načeo u engleskom prevodu (

Newcomers

), s obavljenom glavninom zadatka produži ponovo uz Trg kralja Tomislava do Banovog Placa, gde će se oko 16 i naći s prijateljem. 

Tog dana je prešao 14.702 koraka, odnosno 9,70 kilometara.

Sutradan, oprostivši se s prijateljima koji su ga ugostili u naselju Špansko, pošto su zajedno doručkovali tri vrste humusa i u galeriji VN prelistali Likovne dnevnike Mie Maraković, tragač za makar-koliko-jeftinijim knjigama uputio se ka Zagrebačkom velesajmu, otkucavši polusatnu kartu od četiri kune u tramvaju četrnaest. 

Našavši se nadomak Novog Zagreba, upitao je staricu na sedištu iza: “Oprostite, da li je Velesajam blizu?” Starica s tamnim naočarama sedela je nepomično ne odgovarajući. Pitalac se uplaši. “Oprostite!” Ništa. “Izvinite.” Tajac. Tek, u jednom trenutku starica mljacnu i priznade da je zaspala, te se saputniku, uputivši ga gde da siđe, zahvali što ju je probudio. 

Sajam ga je, svojim konturama, ponovo podsetio na nešto sarajevsko, Skenderiju. Prateći žute strelice s natpisima “sajam knjiga”, svestan da, kako prijatelj Miloš reče, “jedino on zna da se u Zagrebu u junu održava nekakav sajam knjiga”, prođe pored monumentalne izvrnute bele piramide na plavom postolju u dvorištu Velesajma i uđe, kako je i očekivao, u pusti hol pun stolova. 

Na sve knjige primenjivao se određeni popust. Nije bilo izdanja Oceanmora. Prodavac je napomenuo da će se izdavač sigurno pojaviti već preksutradan, u ponedeljak. Milion izdanja Frakture, ali među njima nijedno Kasno ljeto. I taman što se spremi da se pokupi kao siroče, na jednoj od polica zateče sledeću knjigu-objekat. 

Prethodne večeri, u Beertiji, na Opatovini, 

na soareu posvećenom muzici devedesetih, gde sam požalio što sa sobom nisam poneo neku kariranu košulju, sa Dinkom i Josipom sam pričao dosta o Bekavcu. Moja se upućenostu materiju  svodila na to da ponavljam kako se nijedna njegova knjiga u Beogradu ne može naći. Kada se njegovo ime ukuca u opšti katalog Narodne biblioteke, da se uočiti da imaju jedan primerak Policijskog časa, koji je dostupan u mađarskoj biblioteci u Subotici. (Da i to nije Otovo maslo?) 

U njihovoj probranoj biblioteci na Španskom listao sam upravo GALERIJU LIKOVNIH UMJETNOSTI U OSIJEKU, više je gladio nego listao, dugo se zadržavši na terminima “šum”, “bioakustika” i gramofonskoj singlici na trećoj unutrašnjoj korici. 

“Sto kuna umesto 130, i ploču uključujući”, rekoh na Velesajmu i platih, karticom. Međutim, odmah je potom otvorivši u četrnaestici, razočarah se što ploče u ovom izdanju nije bilo. 

To mora da je bilo izdanje namenjeno puku koji argatuje i nema pare da priušti i gramofon. 

Kako bilo, požurih opet na Britanac gde, čekajući prijatelja Miloša, kupih Krležine Novele za pet kuna. 

Između dvesta i pet kuna, dakle, bibliožderi moji, variraju zagrebačke cene knjiga; ne postoji sredina; i onaj ko je spreman da se nosi sa tim neumerenim krajnostima, s jedne strane napuhanih da bi izdavač besno zaradio na državnim konkursima, s druge strane spuštenih da bi bile pristupačne običnom puku, moraće iste te dve krajnosti da nosi u svojim džepovima, i krupne trocifrene novčanice i sitne lipe. 

I taj kupac, kad se nađe u takvom vrzinom kolu, mora sam da bude, najblaže rečeno, nekonsekventan:

TAKO I JA,

samo što u kafiću Sedmica opleh u razgovoru s Milošem po svim SHS-izdavačima koji bezobrazno naduvavaju cene knjiga

da ih niko ne bi kupovao (to je nova teza koja zaslužuje da joj se vratim čim prođe leto!)

,

zamolih ga da se prošetamo koji ćošak niže,

preko Frankopanove,

Cvjetnim trgom,

do Ilice,

do knjižare Ljevak, koja je,

bezobrazno

, i subotom popodne punom parom radila,

sa vrata se propeh, izvih i dohvatih oceanmorsko plavobelo izdanje

Svijet ide dalje

i kad je odjednom preljubazna prodavačica rekla da je moja uplata od 160 kuna karticom odobrena,

bilo je jače od mene,

urliknuo sam

YES! 

[zanimljivaekonomija]

Promovisana knjiga „Portreti najvećih srpskih industrijalaca“

Danas je u Press centru UNS-a promovisana knjiga knjiga Drage Delića „Portreti najvećih srpskih industrijalaca“ koju je objavila izdavačka kuća „Svet knjige“. U pitanju je druga knjiga istog naziva u kojoj su dati portreti još 15 srpskih industrijalaca, pošto je autor pre tri godine objavio prvu knjigu u kojoj su predstavljeni životi i sudbine Đorđa Vajferta, braće Teokarović, Vlade Ilića, Lazara Dunđesrskog, Nikole Spasića, Vlade Mitića... „I u ovoj dugoj knjizi autor se bavi industrijalcima, knjižarima, izdavačima, bankarima, inovatorima..., od kojih su trojica živela i stvarala još u prvoj polovini 19. veka“, rekao je na promociji Stevo Ćosović, direktor izdavačke kuće „Svet knjige“. „Delić posebno akcentuje odnos  društva i države prema ostavštini ovih istaknutih ljudi koji su celi život služili Srbiji i zaslužili trajan pomen u istoriji srspkog naroda“, naglasio je Ćosović.

Autor Delić je nakon istraživanja privredne i društvene prošlosti Srbije u proteklih 200 godina njene državne suverenosti u novoj knjizi predstavio velikane srpske ekonomije, industrijalce i zadužbinare, u nekim slučajevima i braću ili čitave porodice. To su:  Kapetan Miša Anastasijević, Braća Barlovac, Sima Andrejević Igumanov, Ferdinand i Stevan Kren, Geca Kon, Braća Šonde, Nikola i Evgenija Kiki, Milan Vapa, Anatolij Ivanović, Jovan Apel, Lazarevići, Matija Mato Gracić, Teodor i Petar Klefiš i Sava Lozanić. Autor je istakao da nije bilo lako pisati knjigu o velikanima srpske ekonomije i modernizacije društva u 19. i prvoj polovini 20. veka jer nema mnogo informacija o njima u arhivima i bibliotekama, zboga čega je morao da učini dodatne napore da kompletira portrete navedenih ličnosti. "Ovog puta dao sam prednost ličnoj biografiji junaka moje knjige i rasvetljavanju sudbina njihovih porodica“, dodao je Delić.

O knjizi „Portreti najvećih srpskih industrijalaca“ su govorili i advokat i pisac Predrag Savić i predstavnici Mreže za restituciju Mile Antić i Bogdan Veljković. "Ovo je knjiga koji su svojim životima ispisali velikani poslovne elite u Srbiji pre Drugog svetskog rata koji su bili i vizionari modernizacije srpskog društva", kazao je advokat Savić dodajući da su njihova grandiozna dela ostala upamćena sve do danas uprkos nastojanjima vlasti komunističke Jugoslavije da ih izbrišu iz istorije. Promocija knjige bila je prilika i da se ukaže da  je i u novije vreme nedovoljno učinjeno na vraćanje imovine industrijalca njihovim naslednicima.

[jedimolivolicom]

Univerzitet u Sarajevu ovog petka, 8. septembra organizuje Nacionalni dan svjesnosti o bibliotekama.

[prerazmisljavanje]

Torino je knjigoložnički grad.

Ne samo zbog Umberta Eka, Itala Kalvina, Natalije Ginzburg i silnih drugih, i ne samo zato što ja tako kažem. Pre čitavih 12 godina, 2006, proglašen je za Svetsku prestonicu knjige, a za današnje knjigoložnike turiste još važnija je ona druga nedelja (ne sedmica) u mesecu. Naime, na spiskovima preporuka za one koji prvi put posećuju Torino nalazi se i velika buvlja pijaca — Gran Balôn — koja se održava jednom mesečno, i gde možete naći SVE, kao i na našim buvljacima, ali gde ćete se najpre izgubiti međ brdima antikvarnih knjiga.

Moja poseta nije bila turistička, te nisam mogla da je uskladim sa pijacom, ali ipak je nekako izašla na knjigoložničku. (To više ne može ni da vas začudi — ni u Prizren onomad nisam krenula da bih gledala knjige, a znamo kako se (i gde) završilo.)

U pauzi između prva dva predavanja, trećeg dana seminara, preko celog dvorišta centra Sereno Ređis, čujem ja najčarobnije letnje reči (čarobnije čak i od ‘ladne lubenice’ i ‘ležaljke na plaži’): naša biblioteka. Namah sam osetila tihu hladovinu s mirisom papira i čula kuckanje bibliotekarskih prstiju po tastaturi. Mislim da sam se prebacila pored Ilarije, naše domaćice i organizatorke seminara, da čujem još nešto o biblioteci.

Znala sam da nije moguće da nemaju biblioteku, i manje organizacije od njihove imaju barem jednu policu sa knjigama, ali nisam očekivala da čujem:

„Da, imamo 30.000 knjiga ako ne računamo Arhivu”.

Trideset. Hiljada. Knjiga.

!

„Posle ručka mogu da te povedem do Maksa, to je naš bibliotekar, on će bolje znati da ti ispriča.”

Prođe ručak — jedva da sam išta okusila — i popesmo se do biblioteke, koja zauzima skoro čitav sprat iznad dvorišta.

Dočekao nas je Maks.

Kako ja ne govorim italijanski, a on ne razume nijedan od mojih, Ilarija je prevodila krnj razgovor koji se mahom svodio na osmehe i prikupljanje konkretnih, šturih informacija. Možda se posle ovoga zapravo potrudim da naučim još koji jezik, da bih neki naredni put, negde drugde, mogla stvarno da razgovaram.

Od Maksa sam saznala da je biblioteka (Biblioteca del centro studi Sereno Regis) osnovana 1982. godine. Prve police popunjene su knjigama iz lične biblioteke osnivača Nanija Salija. Kako je broj knjiga rastao, od donacija aktivista, volontera, istraživača, raznih nevladinih organizacija, ali i samih izdavača i autora knjiga, ponestalo je prostora na prvobitnoj lokaciji, pa je 1997. premeštena ovde. A kako broj knjiga ne prestaje da se uvećava (u proseku pristiže 200 novih naslova godišnje), premda ne prihvataju baš sve što im se ponudi i sami doniraju drugim organizacijama koje se bave nenasiljem, mirom i zaštitarstvom, u planu je proširenje biblioteke, tj. kupovina i drugog dela sprata.

Otkako je 2002. otvorena za javnost, u biblioteci je članstvo besplatno. Jedini uslov je da živite, makar i privremeno, na teritoriji Torina. Aktivisti i volonteri biblioteke, u zamenu za donaciju, pišu prikaze knjiga koje im šalju urednici ili autori. Svake godine organizuju oko 20 javnih čitanja i promocija novih knjiga, na kojima se posetioci druže s piscima. Osim stručnih, suvoparnijih tomova o miru, nenasilju, aktivizmu, zaštiti životne sredine i održivom razvoju, članovi imaju pristup i tematski bliskoj poeziji i prozi.

Interesantno je da člansku kartu biblioteke Centra Sereno Ređis nemaju samo mladi ni samo aktivisti: police posvećene istoriji, strategiji, konfliktu, ratu i miru privlače i ljude iz vojske.

Program seminara zauzimao je najveći deo dana i čitavo radno vreme institucija, tako da nisam imala prilike da uđem ni u jednu drugu biblioteku. Srećom, uspela sam da zastanem ispred Nacionalne biblioteke (to je ono što bismo mi zvali ‘narodna’), raskošne zgrade u produžetku trga Kastelo, na užasno klimavom italijanskom zamolim prodavce polovnih knjiga da fotografišem njihove štandove, i ne-baš-vešto ispoziram za Gulšin, još jednu učesnicu seminara koja je želela da vidi knjigoložničke delove grada.

  Knjiga je bilo i na najnezamislivijim mestima! Od ćoškova raznih trpezarijâ i čajdžinica, do oronulih tremova skvotovanih javnih zgrada, svugde bih sretala poznate naslove i prepoznavala stepene čitanosti pojedinih primeraka.

Najvažniji knjigoložnički trenutak sedmodnevnog boravka u Italiji, ipak, doživela sam posle predavanja o koncentracionim logorima, koje je, neplanirano, palo na godišnjicu poslednjeg zapisa u dnevniku Ane Frank. Šetnja do tada nepoznatom ulicom, u sumrak, dovela me je do uličnog prodavca na čijoj sam tezgi prvo ugledala tu žutu na koricama. Da ništa osim toga nisam osetila, da ništa osim toga nije doprlo do mene za tih sedam dana, ponela bih kući dovoljno.

Smrt fašizmu.

Prerazmišljavanje u Torinu Torino je knjigoložnički grad. Ne samo zbog Umberta Eka, Itala Kalvina, Natalije Ginzburg i silnih drugih, i ne samo zato što ja tako kažem.

[mentalnahigijena]

История славянобългарска : Зографска чернова, 1762 260 godina slavensko-bugarske istorije 300 godina od rođenja Pajsija Hilendarskog i 60 godina od kanonizacije za prečasnog od Bugarska pravoslavna crkva Podatak o Sv. Pajsiju Hilendarskom nalazi se u predgovoru Istorije slovenske Bugarske., kao i u nekim arhivskim dokumentima - njegovim pismima i zapisima u hilendarskom kondiku iz 18. st. Jedna od hipoteza je da je Pajsije Hilendarski rođen 1722. godine u Samokovskoj eparhiji, najverovatnije u Banskom, u porodici trgovca. Bilyu Baanov i sa svetovnim imenom Petar. Godine 1745. verovatno monah u manastiru Rila, već kao jeromonah Pajsije odlazi u manastir Hilendar na Svetoj Gori. U 18. veku Hilendar je imao status srpskog manastira, ali su u njegovom bratstvu mnogi monasi bili iz bugarsko-makedonskih zemalja. Kasnije, vjerovatno 1759. i narednih godina, kao proiguman, Pajsije je razvio svoju djelatnost taksidermiste. Godine 1758. taksijem je otputovao u Sremske Karlovce (u "Nemačku zemlju") i tamo se upoznao sa istorijskim spisima i srednjovekovnim izvorima o bugarskoj istoriji, koji su mu poslužili za pisanje.Slavensko-bugarska istorija . Među njegovim izvorima su ruski prijevod historiografskih djela venecijanskog kardinala Cesarea Baronija "Deyania tserkovnaya i gradanskaya", štampanih u Moskvi 1719. godine, i "Knjiga istoriografije" dubrovačkog opata Mavra Orbinija (ili "Kraljevstvo Slovena"). ), Sankt Peterburg, 1722. Za pisanje svog dela otac Pajsije je koristio i druga istorijska dela u bibliotekama Svete Gore i u Sremskim Karlovcima. Poznavao je i pisma nekih bugarskih kraljeva, danas nepovratno izgubljena, kao i dela patrijarha Jevtimija, žitije i legende slavnih bugarskih svetitelja. Da bi se odvojio od napetosti koja je nastala u manastiru Hilendar zbog teške materijalne situacije manastira, otac Pajsije odlazi u Zograf, gde završava svoj rad 1762. godine. U tom periodu otac je i dalje bio u bratstvu k Hilendar i obavljao je rukovodeću funkciju u manastiru. U svojoj delatnosti kao taksidermista i tokom svojih turneja po bugarskim zemljama, donosio je i svoje radove da se kopiraju i distribuiraju među Bugarima. Do sada se pretpostavljalo da je otac Pajsije svoj zemaljski put završio 1773. godine u manastiru kod sela Ambelino (selo Loznica, južno prema Asenovgradu). Najnovija proučavanja dokumenata iz arhiva manastira Hilendara i Sremskih Karlovaca dovode do još jedne hipoteze - otac prohigumen Kir Pajsije je svoju delatnost taksidermiste razvio 1775. godine, kada je bio taksidermista u hilendarskom metohu Kuč, koji se nalazio uz donji tok. Strume, na desnoj obali jezera Tahinos. Na svečanom sastanku 26. juna 1962. Sv. Sinod Bugarske pravoslavne crkve donio je odluku da hilendarskog jeromonaha i projeromonaha Kira Pajsija proglasi svetim za prečasnog, a spomen na njega slavi se 19. juna.

[zanimljivaekonomija]

Promocija 13 knjiga Božidara-Bože Majstorovića

Beograd, 9.10.2019. – U Press centru UNS-a danas je održana promotivna konferencija povodom izlaska iz štampe 13 knjiga/naslova Božidara-Bože Majstorovića, novinara i publiciste iz Beograda. „Kao budnom stražaru između dva milenijuma Boži Majstoroviću nisu mogli promaći dramatični događaji kojima je bio svedok ili neposredni učesnik od detinjstva u Lici pa sve do danas“, rekao je, između ostalog, Mirko Radaković, u ime izdavača ovih knjiga Udruženja „Krajiški privrednik“. Svih 13 naslova knjiga su, kako se navodi,  intrigantni i provokativni: "Quo vadis civilizacijo?!", "Za Principove principe", "Tajna ličke lobanje – zločin bez kazne", "Ajdučija Karanova",“Partizanski prelazi ’43“, "Antiprotivan svemu i svačemu", "(Ne)napisane (ne)istine", „Ustanak na Uni i Uncu",  ̋Partizanska prisećanja" ̋,  ̋Istinite legende borbe za slobodu", „Univerzalni neznalica“, „ ̋Susreti sa stvaraocima" i  ̋Teslin srpski ponosni narod ̋ . O knjigama su na konferenciji govorili i Slobodan Jarčević, Miilorad Mišo Glušica, prof. dr Blagoje Simov Babić... Radmila Smiljanić je pročitala pismo koje je uputio iz Pariza slikar Budislav Vlaisavljević, a putem video-poruke prisutnima se obratila i  Gorica Majstorović, autorovo ćerka, dok je kraće ali vrlo emotivno izlaganje imao i Majstorovićev sin, Jovo Majstorović. Kraću završnu reč imao je i autor Božidar Božo Majstorović, dok je veći deo njegovog pripremljenog izlaganja pročitala konferansije Press centra. Pojedinačno knjige koštaju 800 dinara, a komplet - svih 13 knjiga -  6.500 dinara. Izdavač Mirko Radaković je saopštio da su brojni primerci knjiga već poklonjeni ili će biti poklonjeni bibliotekama u Srbiji i Republici Srpskoj.

Nova promocija knjiga Božidara Bože Majstorovića biće održana već sutra, 10. oktobra u 19 časova, u klubu „Nikola Tesla“, Savski trg br. 9, kada će biti priređen i kulturno umetnički program uz učešće Radmile Smiljanić i KUG-a raspevanih Krajišnika. Udruženje “Krajiški privrednik” učestvovaće (po šesti put) i na Međunaodnom sajmu knjiga u Beogradu, od 20. do 27. oktobra.  

[zasvepare]

Kad vam Marjan kaže: « Džabe gledaš na onoj strani pijace, tamo nema ništa »                   —  

budite sigurni da ćete iskopati nešto vanserijski vredno. Dakle, sreća te sam ga pustio da ode sam po pelene i rešio da još malo prošvrljam štraftom uz Maksima Gorkog. Kod stare znanice, mrzovoljne starice («mrzovoljne» jer je uvek spremna da doda po nulu na cenu koju joj ponudite), uhvatio sam se za neuglednu ružičastu svesku Soko Štark. Na prvi pogled mi se učinila prazna i taman sam hteo da je ostavim — ali, u poslednjem trenutku, listajući ka početku, naiđoh na nepogrešivo obeležje tajnog dnevnika. Prvih dvadesetak stranica bilo je oblepljeno selotejpom — žutim i netransparentnim. Sve je mirisalo na devedesete. Izvadih ćutke pedeset dinara — starica za divno čudo danas nije bila mrzovoljna, nego ih primi i čak mi reče hvala! — i uputih se, sitnim korakom, na ekspertizu u kafanu Kalenić, pre nego što se Marjan vrati s pelenama. 

Najpre sam, ključem, razrezao četiri lepljive trake koje su držale dnevnik dalje od nepoželjnih. (Deflorisao!) Naravno, pripadao je ženi. Sve dnevnike koje sam dosada iskopao bacile su žene. Hoću li ikada naći dnevnik nekog momčića? — Lažem: našao sam bar dva muška dnevnika, ali su, u poređenju sa ženskim, visokoparni, i najblaže rečeno: netalentovani.  

Uvek me, nekako, razočara kratkovidost ljudi koji, da im dnevnik niko ne bi čitao — a možda i da bi sebe sačuvali od njega — odlučuju da ga uredno prelepe/ zaključaju i bace. Kao da ne znaju da su mu time obezbedili veći promet nego da su ga odneli nekom našem distributeru knjiga. Mada, ta kratkovidost je donekle željeno slepilo i pravilo žanra. 

Dnevnik gđice (zvaćemo je) X. odgovara svim pravilima žanra koje u studiji Le Moi des demoiselles (Prvo lice gospođica) opisuje Philippe Lejeune: posvećen je nekolicini ljubavnih avantura, pokriva kratak vremenski period i prekinut je u trenutku kada X. smatra da je zrela da se uda. 

E, sad jedna generalna, recimo, civilizacijska razlika između dnevnika s početka XX veka kakvima je baratao Lejeune i dnevnika tinejdžerki između 1970-ih i 1990-ih kakvima, silom prilika, baratam ja: Francuskinjice su svoje dnevnike pohranjivale u porodične arhive. Lejeune ih je uglavnom nalazio kod naslednika ili čak u opštinskim bibliotekama; u studiji se hvalio da ih je tražio i po katalogu francuske nacionalne biblioteke. A Srpkinj(ic)e svoje dnevnike uglavnom frknu u kontejner (one posvećenije pored kontejnera) i jedini arhiv gde se mogu konsultovati jeste buvljak. 

Možda je to odraz iste one vekovne tekovine koja nas tera da kabasto knjiško nasledstvo koje nasledimo od pokojnog strika-bibliofila jednostavno izbacimo na ulicu umesto da ga rasprodamo i (kako je u jednom tekstu lepo primetio Tadej Kurepa) od biblioteke kupimo još jedan stan. S one strane arhiva — s ove boemština; neki balkanofil bi rekao i duša. 

Dnevnik gospođice X. donosi jednu formalnu novinu: njen prvi deo sastavljen je na engleskom. Počinje da ga vodi u trenutku kad odlučuje da raskine sa višegodišnjim ljubavnikom. 

«I have a boyfriend, but I’m not deadly in love with him, but I am gladly inlove in my lover. Our love (or sex) is lasting 6 years.» Možda je tu i ključ upotrebe tajnog jezika: jer ga boyfriend ne razume? 

Da je ovo roman koji na najistančaniji način spaja erotiku i govor o aktuelnostima, ipak ponajbolje svedoči odlomak: 

“We made love and it was really great. Then, we were talking a little, we played jamb and made love again”. Jamb! Devedesete! Restrikcije! Svaki komentar scene je izlišan.

Razume se, kao u svakom romanu, odluka nije doneta glatko. Taman što je rešila da se reši lovera (zovimo ga Z) i da se usredsredi na boyfrienda (zovimo ga (Y) u igru ulazi i treći čovek: Z2 — ali u tom trenutku je autorka u tolikoj pometnji da prelazi na srpski, i to najpre na latinicu pa ćirilicu. «Dragi dnevniče, Ja sam totalno odlepila, ne znam više šta da mislim, šta da radim, kako da se ponašam. Zaljubila sam se! Iako sam znala da je to pogrešno, dozvolila sam sebi da se zaljubim! Z2!» — eto šta sebi autorka dozvoljava da napiše na jednoj od poslednjih stranica dnevnika. 

Tek kasnije (posle događanja) smogla je snage da ono napisano pročita — ta rekapitulacija je još jedno pravilo žanra:  «Čitajući ove stranice, shvatila sam kako sam sve ove godine u nekom emotivnom haosu » . Nju uvek ispisuje neko sa distance, neko pametniji, ili — budimo zlobni — neko ko možda samo želi da zvuči pametnije.

U svakom slučaju, ja sam si za pedeset kinti nabavio fantastičan vikend roman. Budući da je pisan za sebe, nikada nećete saznati kako se završava — iako me svrbi da Vam kažem — a završava se, kao i svi dnevnici, pompezno i neočekivano! Za kraj ću, što nije nevažno, ali nije najvažnije, dodati da sam otkrio i ko je autorka — te da je jedan od sudelujućih pretendenata doista potom postao njen muž... 

Ali (simptomatično) nikako nisam uspeo da otkrijem ime ljubavnika s kojim je, na početku romana, htela da raskine. Prežvrljavši ga kad god je pala u iskušenje da mu spomene ime, njega je najbolje sačuvala. 

[zanimljivaekonomija]

Druženje Marije Jovanović sa čitaocima

Beograd, 10.7. 2019./saopštenje izdavačke kuće “Laguna”) - Posle duge pauze Laguna je organizovala susret Marije Jovanović i njenih čitalaca 9. jula u knjižari Delfi SKC u Beogradu.

Sa autorkom smo predstavili njene knjige u izdanju Lagune, „Spletkarenje sa sopstvenom dušom“ i „Zvuci iz podmornice“, ali i razgovarali o književnosti, važnim životnim temama.

Marija Jovanović je brojne čitaoce osvojila svojim prvim romanom „Spletkarenje sa sopstvenom dušom“, koji je ovenčan nagradom „Žensko pero“. Stiče se utisak da je ta knjiga aktuelna kao i pre skoro 20 godina i da ne može da se „istroši“.

Marija je istakla da je raduje što „Spletkarenje“ nije dobilo epitet „ženske knjige“, već je rado čitaju i muškarci. „Spletkarenje“ je nastalo spontano, u ne tako lakim životnim okolnostima za autorku, kao neka vrsta terapije i bega od teške svakodnevice. „Prvo su nastale ove male umetnute priče, koje prekidaju narativni tok, i mogu se čitati u sklopu njega ili nezavisno. To je bio moj način da se bavim filozofijom devedesetih godina, dok se peče ’embargo hleb’“, prisetila se književnica. „Oko tih malih priča, naracija je krenula da se plete spontano, ali veoma brzo. Junakinja ’Spletkarenja’ je iskrena, ali postoje trenuci kada se trudi da opravda gomilu laži… Jednostavno, nekada prekrajamo prošlost da bi lakše sa sobom živeli, da bi potisnuli ono zbog čega se stidimo, i to je potpuno normalno.“

„Spletkarenje sa sopstvenom dušom“ je knjiga koja je obeležila jedno vreme. Autorka je naglasila da joj nagrade ne znače previše, ali da je posebno raduje što su u bibliotekama širom Srbije njene knjige pocepane od čitanja.

Posle „Spletkarenja“, Marija je objavila još četiri romana: „Kao da se ništa nije dogodilo“, „Idi, vreme je“, „Dovoljan razlog“ i „Zvuci iz podmornice“.

„Roman ’Zvuci iz podmornice’ smatram svojom najzrelijom knjigom u tehničkom i zanatskom smislu“, rekla je Marija, i dodala da je nije usporilo to što je pisana kao ispovedna proza iz muškog ugla. „Dunja i Đorđe su junaci knjige, oni su kao jin i jang. Đorđe – odbačeno dete u senci brata, čovek koji je razvio kompleks kojim je sebi upropastio život, Dunja – koja se oslanja na intuiciju, koja praktikuje jogu i veruje u nadčulne fenomene.“

Kroz knjige su se menjale i teme koje je Marija obrađivala. „’Kao da se ništa nije dogodilo’ i ’Idi, vreme je’ su vapaj, krik i očaj u jednom nenormalnom vremenu. Osećala sam toliko jada i mržnje prema ljudima koji su dotle doveli situaciju u zemlji, nakon toga sam odlučila da se odatle potpuno povučem. Izborila sam jednu autonomiju od ove države i od njenih institucija“, iskreno je rekla Marija. „Danas se u svojim knjigama bavim univerzalnim ljudskim sudbinama i temama.“

Marija Jovanović priprema novi roman koji je baziran na jednom istinitom događaju i jednom istinitom čoveku, za koga je sama veoma vezana. Posle priče o knjigama, mnogobrojna publika je strpljivo čekala autorkin potpis, a premijerno smo čuli i numeru „Ja gorim“, koju je napisao i otpevao Otto Deže, a kao inspiracija je poslužio upravo Marijin roman u nastajanju

[zasvepare]

Virdžinija Vulf • Izlet na svetionik • Prosveta 1955 

Kalenić (kod Marice) 

100 dinara 

Evo još jednog fetiša, trošne knjižice iz edicije Putevi, čija je korica jedva deblja od stranica, ali sa zaraznim smeđe-crnim tipografskim rešenjem koje se lepi za oko. Ne znam sad šta imam, a šta sam samo gledao; ali tu su Blokova Dvanaestorica, Matićeva Bagdala, Ristićev Predgovor za nenapisane romane, ... Tako su krhke da kada ih vidite načičkane u kutijama na Sajmu, dođe vam da ih spasavate: a preprodavac baš na to igra i tad Vam ispostavi takvu cenu... 

Našao sam je ponovo kod Marice. Njen odnedavno pokojni muž Duda, za vreme mojih studija (početak dvehiljaditih) knjige je prodavao kod Lole. Sećam se da bi mi, kad god bih se tamo našao (uglavnom zbog menze), šturo i mrzovoljno navodio cene: koncentraciju je trošio na šah sa pajtosima. Komunalci su ga odatle oterali na Kalenić. Kod Marice i Dude su se uvek mogla naći vrlo vredna prva izdanja, barem jugoslovenske književnosti, i to za jeftine pare. (Milomir mi je sinoć prijavio da je tu našao prvo izdanje Život i priključenija). Fanatici princepsa, dakle, mogu pre ovde da se ogrebu nego na Kupindu.  Tako i ja za prvi prevod To the lighthouse na srpski, Zore Minderović.

E sad, kada sam video ovaj listić, tačno sam znao odakle je knjiga dospela kod Marice. Ovo je inventarski list, ali ne iz obične javne biblioteke ― jer su na njemu navedeni i tiraž i cena ― već iz biblioteke “Izdavačkog preduzeća Srbije Prosveta”. Ovo je možda bio jedan od obaveznih arhivskih primeraka, nenamenjenih pozajmljivanju. Kažem možda: jer takvi su primerci uglavnom nosili pečat Biblioteke. 

Setimo se sada teksta Tadeja Kurepe koji sam jednom ovde i naveo. U njemu se govorilo o tome kako je razgrabljena biblioteka Čedomira Minderovića i kako se prodaje po beogradskim buvljacima. E, Čedomir, Zorin muž, bio je tada direktor Prosvete. Ovaj primerak, to nam uredno govori listić, pripadao je fondu o kom se u Prosveti brinuo, a koji je, najverovatnije, kasnije uvrstio u ličnu biblioteku ― još kasnije “razgrabljenu”. 

Sudbina Prosvetine biblioteke još je gora: videćete ako svratite u prepodnevnim časovima u Gecu Kon: u tu čuvenu knjižaru-kulturno-dobro, smetlište legalnog pljačkanja. Sve što je iz Prosvetine biblioteke moglo da se proda, prodato je. Knjige koje je Prosveta čuvala u arhivi razdeljene su za bedne pare, ali ne bibliotekama, nego svemu i svakom, između ostalih i meni; a one koje još nisu, čuvaju se u prašnjavom podrumu knjižare, gde retko ko ima pristup, ali odakle, s obzirom na stanje u kom se drže, taj retko ko poželi da spase knjige i partiture  ― pa biće, vala bezbednije, odnese li ih posle na kalenićku tezgu! Jedan dekica Vas u Geca Konu sačeka, isprati dok se šunjate lagumima, izrazgovara se s vama, uzme po pedeset-stotinjak-dvestotinjak kinti za netaknut primerak knjige. A ― tržišno govoreći ― na tom fondu bi se mogli zaraditi milioni.

Ali tako to biva kada se ono što je bilo državno ― ničije ― nasledi. Odmah se shvati da ono što je bilo zajedničko nikom ne treba. A šta je to zajedničko nego upravo država. 

Siguran sam da Marica prepoznaje preprodavce, kupindaše, i da im ne prodaje. Pre neki dan, kad sam se motao pijacom s Muanisom, jedan prodavac (enciklopedija) presreo me je odbijanjem: “Ne, ne dajem robu preprodavcima. Ako je za Vas, u redu, ali ako preprodajete ― nema cene.” NEMA CENE! Sjajno! zar ne? Ko za kasom sme da kaže MOJE! I što li je pomislio da sam preprodavac? Zbog izdržljivog švapskog cegera? 

[zasvepare]

Miroslav Mandić • JA SAM TI JE ON 

poklon Miroljuba Todorovića 

Miroljub Todorović je hohštapler. Miroljub Todorović je anarholiberal. Miroljub Todorović je nazadna društvena snaga. 

Ali i kao takav, Miroljub je čovek —  nomen est omen —  i izgleda da se sažalio videvši kako se hvalim krađom retkih hrvatskih pesnika (bez obzira što je s elementima trampe: greh je greh). Na mojoj stranici je, u vidu posetnice, objavio telefonski broj i pozvao me u goste. Pokloniće mi, napisa, nekoliko pesničkih knjiga i časopisa. 

Probijajući se po mećavi Gundulićevim vencem i plašeći se da li me je već pretekao Nikola Živanović prerušen u mene  — setih se da je devedesetih godina upravo takvim, prijateljskim i patronizujućim gestom, Miroslav Mandić  jednog sitnog lopova odučio od krađe. I to kako? Tako što ga je naterao da energiju potrebnu za krađu uloži u pisanje. Zvuči kako zvuči, ali Miroslav je u tome uspeo.

Elem, kod Miroljuba Todorovića sedi Miroljub Todorović, i razume se, širi svoje Miroljube Todoroviće. Razgovaramo o signalizmu, o Žan-Fransoi-Boriju, o signalizmu, o Borbenu Vladoviću, o signalizmu, o Dečjim novinama i Radetu Rančiću, te za kraj o signalizmu. Potpuno mi je jasno zbog čega Miroljub Todorović, sa svojih 76 godina, može u svakom pogledu biti zadovoljan Miroljubom Todorovićem. 

Na stolu je hrpica knjižuljaka izdvojena za mene. Malo se oladio, kaže, kad kad sam mu rekao da uglavnom imam Hristiće, Radoviće, Ristoviće. A ja se, umesto da kažem da nisam baš najskloniji tom kraku srpske poezije, vadim na to da ih po buvljaku ima kao alve. 

Miroljub ide od naslova do naslova, o svakom autoru malo progovorimo, a onda se zaustavlja kod Miroslava Mandića. 

— Evo i Mandića, njega sigurno znaš. — Ja žmirnem. — A možda ovu knjigu i imaš, ali evo, daj nekom.

Kao da ga prvi put vidim, osmatram još s praga snimljenog Miroslava i ponašam se, i protiv svoje volje kao na tezgi. Ne želim da se vidi koliko mi je baš do te knjige stalo. Uhvatim je kruto, kao ruku deteta, klimnem i kažem: 

— Da, da, naravno, naravno, poznajem, kako da ne, 

i odmah tobože počinjem da zagledam neku drugu riknu: Metak lutalica Matije Bećkovića. Profesionalna deformacija — šta li? Ili možda, oduvek prisutna odbojnost: i kada mi poklanjaju, sakriti da mi je stalo.

Među knjigama blago: Apoliner, Gijvik, Bagdala, Gordana Todorović, nekoliko Dela, jedan Oketa, i nenalažljivi Miša Stanisavljević... Šta li mu je ostalo u biblioteci, pitam se u sebi, sto posto samo Miroljub Todorović! Ali ne lezi vraže. Budući da se gotovo celog života bavi Miroljubom Todorovićem, Miroljub Todorović je, što bibliotekama što arhivu, zaveštao čak tri legata svojih knjiga, časopisa i pisama. 

Neće mi zameriti ako prenesem jednu nacionalnu anegdotu. Devedesetih godina je brošure i mail-art, dobijene od autora širom sveta, nameravao da zavešta Narodnoj biblioteci. Od tamošnjeg stručnog lica je tom prilikom dobio mišljenje vredno češćeg citiranja: “Narodna biblioteka je, kao što joj ime kaže, nacionalna ustanova - a to što ste Vi na stolu razvukli - to je internacionalni materijal. Slobodno ga pokupite.” 

Tačno mi je došlo da intoniram Internacionalu, ali uzdržah se. “Doći će Miroljub i na Lekino brdo”, rekoh sebi, “pa ćeš ga voditi na Zemun, na lokaciju svog i Ćokinog budućeg legata pod otvorenim nebom.” 

Tek, zahvalih se Miroljubu i Dinki, uprtih koka-kola ceger pazeći da mi sneg ne napada u knjige. Kada sam se našao u dvadesetčetvorci, otvorih JA SAM TI JE ON. Ubodoh prvi zapis iz meseca jula. 

Ja sam carstvo površnosti. Ko nije sa mnom, protiv mene je.  

[jedimolivolicom]

Univerzitet u Sarajevu ovog petka, 8. septembra organizuje Nacionalni dan svjesnosti o bibliotekama.