#gospođica X

[zasvepare]

Kad vam Marjan kaže: « Džabe gledaš na onoj strani pijace, tamo nema ništa »                   —  

budite sigurni da ćete iskopati nešto vanserijski vredno. Dakle, sreća te sam ga pustio da ode sam po pelene i rešio da još malo prošvrljam štraftom uz Maksima Gorkog. Kod stare znanice, mrzovoljne starice («mrzovoljne» jer je uvek spremna da doda po nulu na cenu koju joj ponudite), uhvatio sam se za neuglednu ružičastu svesku Soko Štark. Na prvi pogled mi se učinila prazna i taman sam hteo da je ostavim — ali, u poslednjem trenutku, listajući ka početku, naiđoh na nepogrešivo obeležje tajnog dnevnika. Prvih dvadesetak stranica bilo je oblepljeno selotejpom — žutim i netransparentnim. Sve je mirisalo na devedesete. Izvadih ćutke pedeset dinara — starica za divno čudo danas nije bila mrzovoljna, nego ih primi i čak mi reče hvala! — i uputih se, sitnim korakom, na ekspertizu u kafanu Kalenić, pre nego što se Marjan vrati s pelenama. 

Najpre sam, ključem, razrezao četiri lepljive trake koje su držale dnevnik dalje od nepoželjnih. (Deflorisao!) Naravno, pripadao je ženi. Sve dnevnike koje sam dosada iskopao bacile su žene. Hoću li ikada naći dnevnik nekog momčića? — Lažem: našao sam bar dva muška dnevnika, ali su, u poređenju sa ženskim, visokoparni, i najblaže rečeno: netalentovani.  

Uvek me, nekako, razočara kratkovidost ljudi koji, da im dnevnik niko ne bi čitao — a možda i da bi sebe sačuvali od njega — odlučuju da ga uredno prelepe/ zaključaju i bace. Kao da ne znaju da su mu time obezbedili veći promet nego da su ga odneli nekom našem distributeru knjiga. Mada, ta kratkovidost je donekle željeno slepilo i pravilo žanra. 

Dnevnik gđice (zvaćemo je) X. odgovara svim pravilima žanra koje u studiji Le Moi des demoiselles (Prvo lice gospođica) opisuje Philippe Lejeune: posvećen je nekolicini ljubavnih avantura, pokriva kratak vremenski period i prekinut je u trenutku kada X. smatra da je zrela da se uda. 

E, sad jedna generalna, recimo, civilizacijska razlika između dnevnika s početka XX veka kakvima je baratao Lejeune i dnevnika tinejdžerki između 1970-ih i 1990-ih kakvima, silom prilika, baratam ja: Francuskinjice su svoje dnevnike pohranjivale u porodične arhive. Lejeune ih je uglavnom nalazio kod naslednika ili čak u opštinskim bibliotekama; u studiji se hvalio da ih je tražio i po katalogu francuske nacionalne biblioteke. A Srpkinj(ic)e svoje dnevnike uglavnom frknu u kontejner (one posvećenije pored kontejnera) i jedini arhiv gde se mogu konsultovati jeste buvljak. 

Možda je to odraz iste one vekovne tekovine koja nas tera da kabasto knjiško nasledstvo koje nasledimo od pokojnog strika-bibliofila jednostavno izbacimo na ulicu umesto da ga rasprodamo i (kako je u jednom tekstu lepo primetio Tadej Kurepa) od biblioteke kupimo još jedan stan. S one strane arhiva — s ove boemština; neki balkanofil bi rekao i duša. 

Dnevnik gospođice X. donosi jednu formalnu novinu: njen prvi deo sastavljen je na engleskom. Počinje da ga vodi u trenutku kad odlučuje da raskine sa višegodišnjim ljubavnikom. 

«I have a boyfriend, but I’m not deadly in love with him, but I am gladly inlove in my lover. Our love (or sex) is lasting 6 years.» Možda je tu i ključ upotrebe tajnog jezika: jer ga boyfriend ne razume? 

Da je ovo roman koji na najistančaniji način spaja erotiku i govor o aktuelnostima, ipak ponajbolje svedoči odlomak: 

“We made love and it was really great. Then, we were talking a little, we played jamb and made love again”. Jamb! Devedesete! Restrikcije! Svaki komentar scene je izlišan.

Razume se, kao u svakom romanu, odluka nije doneta glatko. Taman što je rešila da se reši lovera (zovimo ga Z) i da se usredsredi na boyfrienda (zovimo ga (Y) u igru ulazi i treći čovek: Z2 — ali u tom trenutku je autorka u tolikoj pometnji da prelazi na srpski, i to najpre na latinicu pa ćirilicu. «Dragi dnevniče, Ja sam totalno odlepila, ne znam više šta da mislim, šta da radim, kako da se ponašam. Zaljubila sam se! Iako sam znala da je to pogrešno, dozvolila sam sebi da se zaljubim! Z2!» — eto šta sebi autorka dozvoljava da napiše na jednoj od poslednjih stranica dnevnika. 

Tek kasnije (posle događanja) smogla je snage da ono napisano pročita — ta rekapitulacija je još jedno pravilo žanra:  «Čitajući ove stranice, shvatila sam kako sam sve ove godine u nekom emotivnom haosu » . Nju uvek ispisuje neko sa distance, neko pametniji, ili — budimo zlobni — neko ko možda samo želi da zvuči pametnije.

U svakom slučaju, ja sam si za pedeset kinti nabavio fantastičan vikend roman. Budući da je pisan za sebe, nikada nećete saznati kako se završava — iako me svrbi da Vam kažem — a završava se, kao i svi dnevnici, pompezno i neočekivano! Za kraj ću, što nije nevažno, ali nije najvažnije, dodati da sam otkrio i ko je autorka — te da je jedan od sudelujućih pretendenata doista potom postao njen muž... 

Ali (simptomatično) nikako nisam uspeo da otkrijem ime ljubavnika s kojim je, na početku romana, htela da raskine. Prežvrljavši ga kad god je pala u iskušenje da mu spomene ime, njega je najbolje sačuvala. 

[borderlinecinema]

A CERTAIN SACRIFICE (SAD, 1985.) pr., sc. i r. Stephen Jon Lewicki

SAD, 1985. - pr., sc. i r. Stephen Jon Lewicki - ul. Jeremy Pattnosh, Madonna, Charles Kurtz, Sarah Magill, Michael Dane, Russell O’ Lome, Joseph Pattnosh, Ann Pattnosh, Chuck Varesko - 60 minuta  

Stepehen Jon Lewicki ime je za koje zasigurno niste čuli. Mnogi bi kazali s pravom, jer filmografija ovog nesvršenog studenta režije broji ukupno jedan film od kojih 60-tak minuta trajanja. I taj jedan bio bi kao nijedan, da u prvom filmu gospodina Lewickog ne glumi, ili se barem pravi kako glumi, buduća Parkerova Evita, gospođica Louisa Veronica Ciccone. Film je “A Certain Sacrifice”, odnosno “Izvjesna žrtva”, i jedan je od rijetkih naslova koji doista odgovaraju onoj zloglasnoj kategoriji - “najlošiji film svih vremena”. Naime, “Izvjesna žrtva” nikad nije dospjela do kino distribucije, ne samo zato jer je tehnički nedopustivo loša, već i zbog sadržaja koji, ako je vjerovati reputaciji, pripada pod cenzorski predikat “X”. I upravo ta reputacija, godinama nakon nastanka, još uvijek drži Madonninu “Žrtvu” u fokusu zanimanja. Ona je navodno, pravi pornić i za svakog je ljubitelja, što Madonne, što pornografije kao grane dokumentarizma (!), izazov kojemu nije lako odoljeti. Glavna diva zacijelo je već nebrojeno puta zažalila ulogu u tom filmu. Svojedobno je čak povela i sudski proces kako bi zabranila njegovo raspačavanje, no na nesreću golišave zvijezde, svaki je iskaz negodovanja završio kao još jedan prilog fami o Madonninim porno počecima. 

I kako to obično biva, na kraju se pokazalo kako žuti naslov iznad “Izvjesne žrtve” nema prevelikog pokrića u prikazanome. Na slaboj 8-milimetarskoj kopiji ponekad je teško razlučiti, no ipak, dovoljno se toga vidi, da se može ustvrditi kako žanrovska porno etiketa s filmom uopće nema veze. “Izvjesna žrtva” prije je horror, u kojemu Madonnu napastvuje neznanac - ona ga potom nađe sa svojim prijateljima, te ga za osvetu ubije i pojede u obredu sotonističke crne mise. Baš kao slika i ton, i radnja “Žrtve” jedva se nazire. U legendi o Madonninom kompromitirajućem filmu malo je toga istinitog, no čini se kako je to kolekcionarima filmskih opskurnalija posve nebitna činjenica. Za neke je sve ovo velika prijevara, a za druge pak, glavni dokazni materijal u procesu protiv gospođice Ciccone. A upravo je ona najveća žrtva “Izvjesne žrtve” - honorar za ovaj filmski nastup iznosio je 100 dolara. Za jedan poprilično loš kanibalistički objed, definitivno premalo.