zasvepare

[zasvepare]

21. februar 2023.

Dve crtice sa margina Voda i vetrova

Bajloni 100 dinara

Povraćanje

Gleda čovek kroz prozor pre- punog tramvaja. Jedva izdrži do stanice, iskoči i počne da povraća. Ispadaju nesvareni komadi starog. Ubrzo se pojavljuje i novo. A možda je bilo obrnuto, čak i da nisu ovako slu- zavi i ulepljeni, teško ih je ih razliko- vao.

9.

Žena mi često nešto priča. I to baš kad gledam fud- bal i pijem pivo. I ne sluti koliko mogu da dobijem na kladionici. Posle utakmice je odvedem u krevet, znam da to uvek pomaže, ali ništa priča li priča mesecima tako. Juče sam shvatio o čemu se radi. Dok smo vodili ljubav, ja sam bio dole i video sam da na plafonu i krovu imaju velike rupe. To me je baš zabrinulo. Ako bude novog bombardovanja, piloti će nas videti dok budemo vodili ljubav.

27. 8.

[zasvepare]

Kalenić

31. januar 2022

30 dinara 

(dao 50)

[zasvepare]

poslednja knjiga u 2021

Probuđen posle pet sati sna, obreo sam se u parkingu tržnog centra Stadion. Kako bi bilo vama da progledate u podrumu bez duše, a punom dostavljača robe (u to uračunavam i ljude koji treba da stanu iza tezgi)? U stvari, briga me kako bi bilo vama. Ja sam poželeo da se zemlja otvori poda mnom. Ali kako se to nije desilo, potražio sam stepenice na niži nivo, ako je moguće do kanalizacije, u slučaju opasnosti. Džaba : nije se moglo dublje. Ušao sam kroz vrata na kojima je pisalo Ulaz, pustio da me putokazi vode - čovek je takav, uzda se da će ga drugi negde odneti, pitajte samo, svaki drugi će vam reći da ne zna kuda je krenuo, da se uopšte kreće, nose ga - i našao sam se na nultom nivou tržnog centra. Poželeo sam upravo to, nosila. Sigurno preterujem kad sebe poredim sa čovekom. Petnaest minuta ranije, čekajući specijalistu medicine rada, odslušao sam celu Cecinu Kukavicu sa njegovog priručnog televizora. Bio je to dobar saundtrek za sunovrat. Ali sunovrat koji tera gore. Stao sam pred prvi stepenik pokretnih, srećan što opet neću morati da se krećem a kretaću se, kad : majstori sa četkicama me zamoliše da upotrebim lift. Dočekao sam ga jedini u zgradi uputio se na sprat sa ugostiteljskim objektima. Očekivano, radnik obezbeđenja saopštio mi je, razume se, tek pošto sam se popeo, da kafići otvaraju tek u 9.

Centralno groblje preko puta. Za koju godinu Stadion će postati njegovo novo odeljenje. Zaslužni građani će se pokopavati na stadionu na vrhu. Sanduci će se dopremati pokretnim platformama bez stepenika. Dvadeset šestica, Ignjata Joba, Zaplanjska, najgori kraj u Beogradu. Možda je moja podzemna čežnja zelja za metroom? Ne dopuštam da u mojim porivima bude ičeg konstruktivnog. Nisam izdržao zagušenje, izašao sam kod Dušanovačke pošte. U kafani preko puta, kad se konobar pojavio, prvo sam poželeo da naručim cijanid, ali sam u poslednjem trenutku rekao Prženice. Pročitao sam Novosti kao što penzioneri gledaju reality. Da ne želim da se ubijem, od nekog bi tražio da mi pokloni godišnju pretplatu na to glasilo. Da sam još pri sebi imao špahtlicu da zgulim novogodišnje ukrase s prozora...

Iako sam je besprekornim argumentima uveravao da su novogodišnji praznici najbolja prilika za to, supruga mi je rekla da ne bi bilo ok da ja dignem ruku na sebe. S obzirom da sam izrodio jednog potomka (što je bio još jedan argument mojoj fiks ideji u prilog, odradio sam svoj dug, je l te), ne bih smeo navodno da se zadovoljim titulom "one hit wonder". Mršavo. Mada, ako bih uspeo iz prvog puta... Bismila! Ne bi bilo grehota bez mene, mislio sam pešačeći bez ikakvog zadovoljstva. Voleli bi me još više posle, odgovarao sam supruzi na prigovore. Kako bi bilo da ucenim, koga, grad na primer, ako mi ne ostvarite uslove, oduzeću sebi život u toj i toj ulici, u toj i toj opštini... Ne, ne bi me ni poklonjene pare izvukle. Kada me je Marija, uzimajući mi harač od 5800 dinara, pitala kako sam, rekao sam Odvratno! Celog jutra čekam da mi neko postavi to pitanje, mislio sam da se niko neće setiti. Ali, dodao sam, odlučnije nego ikada. Tupav, ali odlučniji nego ikad, kako bi rekao Beketov Mersije i Kamije. Nisu sami praznici krivi za to, nastavio sam, trebalo je maločas da spopadnem psihologa koji je spavao kad su me poslali u njegovu ordinaciju. Srećna Nova godina, rekla je Marija. Trebalo je da mu kažem, depresija je dublja, trebalo je njega da ubedim da i sam digne ruku na sebe, ili barem da mi prizna da bi to bilo najlogičnije, da ga u tome sprečava kukavičlul. I iako sam sebi obećao da ću se vratiti u krevet, nađem se na Kaleniću. Uteha? U vidu dovikivanja : Padavičar opet pustio muziku! Riknula mi tašta, ja sam u žalosti! Tata? Tašta! Meteorološka mafija se potrudila da mi upropasti prethodna dva meseca, posebno vikend, gotovo da sam sredu u omraženoj Ikei počeo da doživljavam kao prihvatljivu zamenu za terapiju. I pred kraj, na tezgi pored Novice, probijem se ćutke kroz dva govnara za tezgom, od kojih mi je jedan, odvojivši Čizmaše, rekao: Ja samo nacionalnu istoriju čitam, znate, momče, treba znati prioritete. A ja mu odgovaram : Svako ima svoje slabosti, deda. I dok nisam iskopao naslov koji mi je celog jutra bio na usnama, nisam danuo.

Nema druge. Kroz praznike nas može provesti samo poezija. Pripovedači, romanopisci, seratori, pucači na Ninovu (i Vesketovu) nagradu, ovih dana, kad je čovek na dnu, kad ne može pod dno, pucate u prazno. Ne možete ga izvući. Ne možete ni sebe, znate to. Poslušajte me i okanite se.

Privremeno namiren, pišem supruzi : Ostaću u životu jer treba da dovršim prevod Beketovog Mersijea i Kamijea. Meh, odgovara ona, razum nikome nije spasio život. Samo apsurd. U to ime, drugovi bibliožderi, pod geslom I TAKO DALJE, srećna Nova! Uzdajte se u inerciju. I neka što pre postane Stara. Meh.

[zasvepare]

Dragi bibliožderi i ostala robno osetljiva bića,

Pozivam vas na veče “Buvljak kao gradski muzej” koje će se održati četvrtog avgusta u KC Gradu, u okviru ciklusa “Booking”. Na njemu će Ivan Isailović (jedan od dvojice Bookvalista, ovde u ulozi moderatora), Momčilo Žunić (kritičar i jedan od autora bloga Za sve pare) i Bojan Savić Ostojić raspredati o raznim temama s kojima ste imali prilike da se sretnete na blogu i u romanu Ništa nije ničije. 

Program počinje od sedam sati i - dužnost mi je da vas obavestim pre nego što dođete do dna stranice - ulaznica će koštati 100 dinara, što se definiše kao “podrška tribinskom ciklusu i sceni”. Ali zato će, paralelnom ljubaznošću Kontrast izdavaštva, promotivna cena knjige Ništa nije ničije na večeri iznositi 600 dinara.

Vidite šta se dešava kada se vaš bibliožder nađe iza tezge!

U najavi organizatora možete još pročitati:

“Odlaskom na buvljak dogodio se preokret u mom poimanju književnosti, ni manje ni više. U susretu sa buvljakom, kad se javila potreba da o njemu kažem koju reč više od obaveštenja o ceni, imao sam utisak da počinjem od nule, da zahvaljujući tom iskustvu ponovo pravim pisca od sebe.” Pisac Bojan Savić Ostojić ovako govori o svom romanu Ništa nije ničije objavljenom prošle godine u izdanju Kontrast izdavaštva, koji se odvija mahom na pijacama i buvljacima, sa kojim se našao u finalu za Ninovu nagradu. Na koji način su buvljaci oblikovali njegovo pisanje, zašto o njima govori kao o “muzejima”, šta se sve krilo iza odrednice „buvljački barometar za biblioždere: ulov, cene, lokacije“, a šta u napuštenim sveskama koje je pronalazio? Šta o sebi samima možemo otkriti kroz susret sa buvljacima, cenkanja i razgovore sa prodavcima?

FB link: https://www.facebook.com/events/s/booking-11-buvljak-kao-gradski/1476648272689369/

Bookvalisti (YouTube kanal) https://www.youtube.com/channel/UCJBftKRT9KpnRldI4QVLRbQ

[zasvepare]

Љубитељ датива и инструментала

Миодраг Вуковић, Круг, соба

Ископине, Политика, 10. јул 2021.

Постоје три књиге које набављам кад год их сретнем на бувљаку. Смисао тог збирања дупликата није да их сакријем од других. Напротив: кад год набавим примерак, гледам да га поклоним што пре, по правилу неком новом саговорнику. Прва међу њима је Књига песама млађих југословенских песника, антологија поезије седамдесетих из лектире за осмаке. Затим Поздрави неког, збирка записа малолетника из београдског прихватилишта (1971), најбоља антологија приватне књижевности код нас. Али трећи стални дуплић нарочито ми је прирастао к срцу. То је књига прича Круг, соба Миодрага Вуковића.

Збирка је изашла 1978. у едицији „Пегаз“ Књижевне омладине Србије, где су многи данас познати аутори објавили прве књиге. Хрватски пандан Пегазу била је библиотека „Гораново прољеће“ (Књижевне омладине Хрватске), где су, истина, првенце објављивали само песници. Горанова едиција још постоји и на цени је, као и награда. Књижевна омладина Србије своје је последње вредне наслове објавила почетком деведесетих. Данас, иако на папиру и даље егзистира, увелико је изгубила некадашњи реноме.

„Крхко“ је први епитет који ми пада на памет када се сетим Пегазових књижица. Била ��у то трошна издања, са дизајном који се из године у годину мењао, остајући минималистички. Омот едиције из 1978. красе крупна љубичаста слова на бледорозе позадини. Испод омота – чиста бела корица, без натписа. А кад год их отворите, колико год биле очуване, имате утисак да се повез већ цепа, да ће вам се на педесетој страници сам распасти у рукама.

 Књига-језгро

Првенци су углавном одскочне даске, вежбе испробавања терена који ће се можда већ у следећем наслову напустити. Али дешава се каткад да аутор у првој књизи постигне зенит и да остатак списатељске каријере проведе варирајући поставке које је у њој наговестио. Управо то важи за Круг, собу. То за Вуковића (кога су пријатељи одмила звали Бркица) није била никаква књига-трамболина, већ књига-језгро, или ако тако више волите, магнум опус.

Бркичине приче су у много чему прекретничке, и не само за своје време. Један од главних ауторових адута је дескрипција. Вуковић описује исцрпно, али у тој непрегледности уопште нема свевидећег посматрача, сувопарне педагогије, а камоли хуманистичког искуства, некаквог аутентичнијег додира са стварним предметима. Његов наратор непрекидно разгледа предмете, али отприлике како би то чинила камера: ниједан не добија посебан третман. Вуковићева исцрпност је, схватићемо то након прве стране, неуморна пародија дескрипције. Његова техника инвентара изругивање је сваком јез��ку (књижевном, административном и новинарском) који има амбицију да попише све.

Произвољност Бркичиног описа може да постане и извор хумора када се суоче визуре неколико протагониста. За тајанственог човека из приче „Сјај грудоболних“, милиционар Јанковић посведочиће да је „смеђ, проћелав, дебео, са стакленим оком, које би повремено вадио, бацао у вис, хватао и нудио свим путницима у своме вагону на продају за само десет динара“. Народ ће по граду причати да је човек „висок, плав, хром, те да носи златан крст под вратом“. Али аутор се овде тек залеће: следи још десет описа тајанственог човека међу којима нема ниједне заједничке тачке осим хрпе придева. Дакле, нема човека.

Други моменат који нам је близак данас у Кругу, соби јесте хировитост динамике. Прича заснована на пажљивим детаљима може се на наредној страни завршити једном полуписменом реченицом. У причама је често присутан и сам аутор: у једној и именом и презименом, одређен као „љубитељ датива и инструментала“. Пишчево присуство није никакав гег као код наших постмодерниста, већ (као код Бекета) управо оно за шта се издаје: глас који слушамо читајући и који у сваком тренутку може да одлучи „Више ми се не прича ова прича“.

Да је у своје време имао среће да Круг, собу објави код већег издавача, о Бркици бисмо данас говорили као о Басари, за којег се мора рећи да је много научио од њега. Његове наредне књиге, објављене махом у родној Црној Гори, нису догурале до Круга, собе. До краја живота (2013) Вуковић је остао скрајнути, или ако тако више волите, култни писац за писце, о коме су, осим Албахарија и Басаре, повремено говорили Жарко Радаковић и Божо Копривица, али пре свега пријатељски. Мало ко је озбиљно писао о његовом писању. Тек постхумно, када су изашле изабране приче, Сам међу Ирцима (у Црној Гори 2013, а у Хрватској 2017), враћен је извесни дуг овом истински незаобилазном приповедачу.

Купи па читај

Набавити књигу је лако: купите је, прошетате цегером и одложите на полицу. Међутим, шта би било кад бисте себи наложили да је прочитате кад год набасате на њу?

Свој први дупликат Круга, собе прибавио сам 3. децембра прошле године. На путу за Радио Београд обрео сам се у Теразијском пролазу. Код продавца који форсира скандинавке, у позадини, у кутији за патике, нашла се хрпа старих књига са натписом „50 динара“. Преврћући незаинтересовано и без наде, умало не крикнух кад ми се у рукама нашла светлоружичаста рикна без натписа. Пошто продавцу није промакло моје узбуђење, превентивно промуцах: „И све су педесет динара?“ „За писмене лепо пише“, мирно ће он.

Са књигом под мишком пожурих у радио на разговор са Драганом Ковачевић. Пошто је тема наше приче била бувљак, допустио сам себи да Бркицу изручим из цегера и уживо се похвалим ценом за коју сам га пазарио. Али чим сам се нашао кући, одложио сам све послове, угасио телефон и ритуално се завалио крај пећи над првом, у мојој глави већ „чувеном“ реченицом приче „Аргентински танго“: „Петковић заврши писање потписавши се навијач црно-беле боје“.

Вуковић је у Србији објавио још две књиге, од којих је једна збирка псеудо-вестерн прича Бјут Хил (Б92, 2002), потписана псеудонимом Вирџин Вулф. Док се неки српски издавач не досети да објави његове сабране приче, поменуту књигу, релативно избледеле насловнице, а иначе нетакнуту, можете наћи на Булевару ослобођења, испред Храма. За колико? Обучете ли се довољно неупадљиво, искамчићете је за педесет кинти.

[zasvepare]

u dvorištu crne kuće ništa nije ničije

10. jun 21.

Dragi bibliožderi i bibliožderke iz Novog Sada i šire, a naročito s periferije - molim da se primeti kako sam korektan i robno osetljiv - u četvrtak, 17. juna, u CK13, popularnoj Crnoj kući, biće održana promocija romana Ništa nije ničije. 

Međutim, još važnije od toga, na inicijativu mog domaćina i sagovornika, Đorđa Majstorovića, u popodnevnim časovima istog dana, s početkom od pet, u dvorištu rečene institucije biće priređen, ako sam dobro shvatio, tradicionalni knjiški buvljak koji će trajati sve do početka razgovora (mada, zašto bi ga razgovor prekidao?). 

Uz nadu da ćemo se sresti, da li za tezgom, na obodima prigodnog buvljaka ili u publici, i razmeniti koju reč, psovku ili knjigu, pozdravljam vas i prilažem pozivnicu organizatora na razgovor, zakazan za osam sati, takođe u dvorištu.

Omladinski centar CK13 vas poziva na novosadsku promociju romana “Ništa nije ničije” Bojana Savića Ostojića. Promocija će se održati u dvorištu Crne kuće, u četvrtak, 17. juna od 20 časova.

Bojan Savić Ostojić (1983) do sada je objavljivao pesničke knjige (Stereorama, Jeretički dativ, Prskalica), zbirke fragmenata (Aleatorij, Podli podli psalmi) i romane (Punkt, Nema oaze). Prevodi sa francuskog jezika, osnivač je književnog časopisa Agon i Nezavisnih izdanja Knjižuljak. Autor je bloga Za sve pare. Njegov treći roman “Ništa nije ničije” objavila je prošle godine beogradska izdavačka kuća “Kontrast”. Radi se o knjizi inspirisanoj autorovim redovnim posetama buvljačkim mikrokosmosima, gde brojna književna literatura pronalazi svoje utočište. “Ništa nije ničije” uvršteno je u najuži izbor za roman godine časopisa NIN.

Omladinski centar CK 13

Vojvode Bojovića 13 | 21000 Novi Sad

http://ck13.org/kontakt/

[zasvepare]

prvomajski praznici

18/05/2021

Promenili su se uslovi, promenili su se ritmovi: sva je prilika da ću ubuduće većinu izveštaja Za sve pare pisati retrospektivno... Kako mi sada onaj vaš bibliožder koji je izveštaje o svojim ulovima sastavljao maltene za vreme cenkanja izgleda kao bezazleni dokonjak! Reportaža koja je pred vama nastajala je danima, najčešće noćima, i to u telefonskom notepadu. Razlog tom medijskom switch-u nije činjenica da se sveskopisac zasitio sveske. O naprotiv! Stvar je prosta. U notepad se može pisati jednom rukom, dok se druga (leva) bavi nošenjem, odnosno prehranom potomka. Pa da vidimo, dakle, šta će sećanje da ulepša!

trideseti april

Ne znam kakav je vaš slučaj, ali ja sam se srećno oženio. Dobio sam tazbinu koja je luda za buvljacima. Sad znam: da sam kojim slučajem još momak u opticaju, primenjivao bih sledeći eliminacioni test. Svaku iole ozbiljnu kandidatkinju za saputnicu prvo bih pitao ne “ideš li” već “idu li ti roditelji na buvljak?” Jer ako ne gaje tu naviku, šta bih se uopšte trsio oko nje?

Nije svačija svojta talentovana za to. Uzmimo na primer moje roditelje. I da sam dobar deo svoje, odnosno buvljačke biblioteke uspeo da otuđim za paprenu cenu, i da sam dobio sve žive nagrade za Ništa nije ničije, njih nikada ne bih ubedio da je obilaženje buvljaka moralna obaveza svakog zrelog građanina, dužnost u rangu vakcinacije. Majka bi me i dalje, manje-više diskretno, preklinjala da prestanem da dovlačim šugave knjižurine u stan i tu ne bi bilo boga. Život je, srećom, hteo da najlepše poroke delim sa tazbinom.

Kraj meseca sam dočekao u letargiji. Nakon dva dovršena prevoda, pokušaja da se prevodilac u meni izbori sa novopečenim ocem, bio sam hronično pospan i razdražljiv. Da ste me tada pitali kakvi su mi dalji životni planovi, rekao bih: “Da prespavam maj”. Više nisam ni brojao dane u nedelji. Čak sam digao ruke od glavnog bibliožderskog posla: čekanja vikenda.

I kad smo se o Velikom petku Ćoka, Roli i ja obreli u Pazovi, tast je, ničim izazvan, izjavio da sutradan planira na Bubanj potok. Naime, trebao mu je ražanj. I šta mislite kako je njegov zet, a vaš bibliožder reagovao? Sutradan u šest nula nula sedeo je na mestu suvozača.

prvi maj

Nije ovaj nenadani uranak na Bubanj potoku bio prvi slučaj da me Pazova Connection uprti i odveze na lice mesta. Jesenas, jedne subote, desilo se da tast i tašta poslom svrate kod nas pre osam ujutru. Dok je Ćoka nešto prčkala po kuhinji, ja sam u dve rečenice uspeo da ih ubedim da treba bez odlaganja poći na Bubanj potok, inače će se svi prodavci razbežati. I pođe mi za rukom: oboje ih zbarim njihovoj kćeri iza leđa! Uskoro smo sve četvoro tumarali među prostirkama Bubanj potoka. Da stvar bude zabavnija, svi su se ovajdili više od mene!

Međutim, upravo u tome i jeste posebnost Bubanj potoka. Iako ne obiluje građom koju ja pretežno pazarim, iako je mnogo više ima na Zemuncu i Pančevcu, na Potok volim da odem... da bih odahnuo od politike ove države prema knji��kijim buvljacima. To je, elem, jedini buvljak koji policija čuva, a ne rasteruje. Ne treba zbog toga zamišljati neku idilu, premda je meni odsustvo komunalaca sasvim dovoljno da se osetim bezbedno. Grad trpi buvljak jer je kao pijavica vezan za auto-pijacu koja se odvija nedeljom. Da se svetina ne loži previše, potrudilo se ono preduzeće koje se nekad zvalo Gradski saobraćajni prevoz. Kako? Tako što nikad nije uvelo liniju do Bubanj potoka. Premda je (mrska) Ikea dobila svoj autobus čim su temelji počeli da joj niču kraj autoputa.

Sve u svemu, kad god dođem na Potok, i kad se na njemu odveć ne napojim, pomislim: "Ima oaze". I pre sedam, o uranku, razglasom se reklamira "Mića: hrana je ukusna, a cena je sića!" Oglas za zaposlenje preporučuje se ubedljivom rečenicom: "Isplata zarade sigurna". Okupljeni oko tri-četiri roštilja, zapahnuti dimčinom, kozeri vode uobičajenu kafansku geopolitiku iz koje sam jutros štrpnuo sledeći uzorak: "Kakvi god da smo, pošteniji smo od Bugara, Rumuna, Mađara..." Brat bratu.

 Jednom ću se, nadajmo se, posvetiti popisu knjiga koje sam, dragi moji bibliožderi, poštedeo, odnosno, namenio vama. Danas bi taj Katalog ostavljene baštine mogao početi prvom knjigom Radmile Petrović, objavljenom u Priboju 2014. Iskopao sam je (i ostavio na vrhu iskopina) kod najsnabdevenijeg knjižara na Bubanj potoku. Cenu ćete morati sami da ispregovarate. (A ako ste prošli kroz ovaj blog, već ćete znati kako da je svedete na minimum.) 

Rečeni knjižar nalazi se u drugom segmentu pijace, kad se pređe potok, i to u jednoj od poslednjih serpentina, skoro na samom kraju: prepoznaćete ga po belom kombiju i gomili kutijetina. Ja ga, iz ko zna kakvih pobuda, uvek ostavljam za kraj, a mogao bih, da sam profesionalniji, odmah po ulasku s puta za Čačak, da ga obrstim. No, prvog maja ovaj je knjižar, inače ne previše zanimljiv, bio neočekivano štedar. Ili pak to ja nisam dugo dolazio? Kako god bilo, naišao sam na hrpu francuskih naslova: među njima i na Labrijerove Karaktere, Plejadino izdanje, koje sam ostavio jer imam duplikat. (Opa! Već drugi naslov za Katalog ostavljenih, koji bih mogao preimenovati u Amanet.) Među pazarenim naslovima najzanimljivije bi za vas bile Opsene Renalda Arenasa i Priče koje nisu o ljubavi Nine Berberove.

Ali od svega toga zanimljivije je kako se odigrala trgovina. Sa svojih desetak naslova prišao sam momku koji se motao oko kutija i kombija. Predložio sam mu da se dogovorimo oko cene. On se tad osvrnu oko sebe više puta, viknu neko ime, i nakon odziva me uputi iza kombija: tamo se nalazio montirani stočić za kojim je sedeo, očigledno, gazda kombi-tezge. Prikladno udešen, sa maskom i rukavicama, čekao me je kao da će me vakcinisati. “Dakle”, počeo je, “da napravimo cenu!”

Gazda je uzeo moju hrpu knjiga, stavio je na jedan ćošak stola, a onda počeo pažljivo da vadi jednu po jednu, lista, i ređa po veličini, jednu na drugu. Mogu sad da se zakunem da je tražio novčanice zaturene među stranicama, samo je bio kultivisaniji od - setićete se, verni čitaoci! - onog netaktičnog prodavca iz Pančeva. Ćutao je kao kockar prevrćući ih i pregledajući: ukazao mi je na nekoliko posveta koje ne bejah primetio. Uplaših se: zar posvete dižu cenu? Nije valjda neki kupindo-bibliofil? Neće valjda sad da me odžepari samo zato što sam seo za sto? Prevrnuvši i poslednji naslov, Matematički leksikon, pazaren za Ćoku, carinik (da, to bi mu bio najbolji nadimak!) izruči: “Za ovih sedam naslova daćeš mi osamsto”.

Sada mi zvuči smešno, ali (retrospektivno pisanje mi nalaže da budem retro-iskren) bio sam razočaran. Očekivao sam da će lepo sve da mi da za petstotku. Ne znam već kojim rečima sam se pobunio, želeći da spustim cenu još za koju stotinicu, ali gazda mi je skrenuo pažnju da inače Arenasovu knjigu (SKZ izdanje iz osamdesetih) i taj Ćokin leksikon ceni mnogo skuplje. 

Smešno bi bilo svakome ko već ne zna da je na ovom blogu standardna tarifa za naslov pedeset dinara. Razume se, ponajviše iz bontona (sledeći neko od pravila ponašanja pri kupovini, nađeno u nekom od desetak dosad nakupljenih priručnika) nisam se bunio.

Pola čuke kasnije, seo sam u ćevabdžinicu i naručio standardni meni: šljivo-pljeskavicu. (Šljivu donesu, a po pljeskavicu idete sami.) Utom sretnem tasta sa ražnjem (jeftino pribavljenim) i nagovorim ga da ne žurimo, već da taštu lepo sačekamo sedeći. 

Samo što je on seo, naiđe Anđela - bibliožderi će je se setiti i sa bloga i iz knjige - i za stodinarku me časti pakovanjem maramica i svojim autogramom. Prvomajski bilans, dakle: maestralan!

sedmi maj

Prođe nekoliko dana. Fotografije me obaveštavaju da su provedeni u prazničnoj poseti mojim roditeljima. Na snimcima i laik vidi da mi je krivo što Uskrs traćim na obodima sela Brežđe, umesto na Pazovačkom drumu u Zemunu. Kratkotrajna nada da ćemo možda svratiti do Šopića u Lazarevcu, na jednu turu sa drugom Momčilom i njegovim Ćefom, ishlapila je u iću i piću, kao uostalom i cela nedelja. Polusan, uz hit Vojka V. “Umoran”, nastavio se postojano i nije bilo načina da se prekine. Jer posle Velikog petka ide Uskrs, posle Uskrsa drugi dan Uskrsa, a posle dva-tri neradna dana, Đurđevdan i slava u tazbini.

Neko zloban - a ima ih, bogme, i među bibliožderima - sad bi pomislio da sam se oženio isključivo radi tazbine, koja em me vodi na buvljak, em me hrani i poji. Moram vas razočarati. U brak sam stupio i zbog supruge. 

Toga sam se setio - volim, kao i svi, da mi se osveži pamćenje - sedmog maja, dakle, u petak ujutru. Roli nas je probudio nešto pre sedam. Kao i uglavnom svakog jutra, ja sam tvrdo odolevao očinskoj obavezi da se tog trenutka prenem i nahranim odojče. Ali mudra Ćoka - i pametna i manipulativna, za razliku od mnogih žena koje su ili jedno ili drugo - odmah je odrezala: 

- Ako ne ustaneš odmah, ne idemo na Najlon.

  Kunem vam se, dragi bibliožderi, da takav poklon, za drugi dan Đurđevdana, nisam mogao ni da sanjam. Zaista sam bio uveren, kao što se verovatno mnogim očevima dešava, da sam, u novonastalim okolnostima brige o podmlatku, poslednja rupa na svirali. I nije mi padalo na pamet da taj petak ujutru započnem iznošenjem želje da najzad obiđemo novosadsku pijacu, što smo dugo planirali. Kad čovek dobije dete, uvek se plaši da će zazvučati sebično. Poslednji put smo polazak odložili zbog mog prvog postkoronarno-postočinskog pijanstva (sa drug-Viktorom). Sva sreća, Ćoka je mislila na sve. Nahranio sam Rolija, sačekao da podrigne, umirio ga i uspavao: kao švajcarski sat.

Na Najlon smo stigli, sve troje, oko osam. Sa oboda je narod već počeo da se razilazi. Novosadski komunalci, lepše uniformisani od beogradskih, i čini mi se, nežniji - ali ipak komunalac je komunalac - svoj posao su radili mirno. Stajali su, naslonjeni na zid pijace, a prodavci su, pognuti, psujući, skupljali svoje cerade. Zaždio sam po obodima - kako me je lako navući ovim manevrom: “teraju nas s pijace!” - pregledao dva-tri svežnja, ali u tom lešinarskom manevru nisam iščeprkao ništa.

No zato, napravim dva koraka na samoj pijaci i sretnem, ni pet ni šest, nego Relju Dražića. 

Urednik Nojzaca je u naručju nosio najnovije izdanje, zbornik po imenu Reka. Upravo će kod njega ovih dana da se pojavi jedan od prevoda koje sam krajem aprila dovršio: Džin Alena Rob-Grijea. Nismo se sreli sigurno od 2018, kada smo Nina Todorović i ja pravili veče pod nazivom “Hodanje bez cilja” u novosadskoj knjižari Bulevar Books. Tek, razmenismo nekoliko reči, hodajući (ja i zagledajući prostirke, a on ponavljajući kako nema bogzna šta); složismo se da je ovo jedino mesto na kojem smo se mogli sresti... Čak smo se, uprkos još uvek važećim antikovid merama, i zagrlili, onako kako se grle samo ljudi koji se neočekivano sretnu na Najlonu. A pošto smo otišli svako svojim poslom, bilo je neizbežno da se opet sretnemo: Relja mi je drugom prilikom, pošto sam ga zatekao kako jede, pohvalio neku naročitu novosadsku pirošku.

Najlon je, prosto rečeno, novosadski Bubanj potok. Isto tako nema policije - a kad ih ima, je l’ te, nežniji su - tehnike ima do mile volje, kao i garderobe i starih igračaka: ovde su se zapravo najviše ovajdili Ćoka i Roli. Ali moram reći (žao mi je, najlonske ćevabdžije!) da je purnjanje koje se vije iz novosadskih roštilja na obodu Najlona daleko neprijatnije od onog na Bubnju. U takvom dimu nije mi padalo na pamet ni da tragam za Reljinom piroškom. Sačekao sam da se nađemo na bezbednoj udaljenosti od Najlona i u nekom fast fudu naručio... Pljeskavicu! (Nerđavu.)

Osim što me je jedan Somborac obradovao svojom reklamom za parket, kao i cenom lavaboa, nije bilo mnogo materijala iz moje branše. Međutim, ono jedno štivo koje sam se odvažio da pazarim bilo je više nego dovoljno: Limonov, “biografski roman” novozavoljenog pisca Emanuela Karera, u izdanju Čarobne knjige. Cena? 300 dinara. I pošto smo se obreli u Vojvodini, u Novom Sadu, naposletku na pijaci Najlon - Limonov mi je, kao što i priliči, bio uvijen u najlon!

Iz kojih je budžaka Ćoki pošlo za rukom da izvuče ploče Arsena Dedića i Masima Savića, a tek nekakav skejt za decu postavljen nečim pufnastim u obliku medveda, to nisam uspeo da prokljuvim. Kao i sa Novim Sadom samim, i sa Najlonom mi je bilo teško da utvrdim dimenzije i koordinate: više puta sam se vraćao na istu tačku, ni dimčina iz roštilja nije mi pomogla da se bolje orijentišem. 

Ali tumarajući tako, došao sam do još jedne potvrde da je Najlon isti Bubanj potok. Desi mi se da sretnem istog onog momka kod kojeg sam se onako pošteno nabrstio na Praznik rada. Nećete verovati, ali nije mi bilo dovoljno da pogledam kombi i kutije da bih ga prepoznao. Sva je prilika da ih nisam ni video. Pošto bibliožderi imaju nezgodnu naviku da ljude ne gledaju u oči nego u robu, i njegovoj tezgi sam prišao pognut, i posle tri kutije pune francuskih naslova i onoga što sam vam već ostavio na Bubanj potoku (including Radmila Petrović i La Brijer) podigao sam pogled ka prodavcu. 

Zapitao sam se da li me on to namerno pušta da tumaram po onome što sam već tražio. I da li mi pravi odgovarajuću cenu...

Bilo kako bilo, nadam se da ću se po Novom Sadu bolje orijentisati idući put. A taj idući put, dragi moji bibliožderi iz Vojvodine, biće - pišite u teftere! - već osamnaestog juna, ove godine. 

Za sve koji žele da me vide, prepoznaju me, slikaju se sa mnom (besplatno) ili odvedu na piće (ili pirošku), neka me tamo potraže pre osam ujutru: ovog puta neću biti toliko blesav da pustim da mi pobegnu prodavci sa periferija. Eto, već je vreme za Rolijevo kupanje! Do sledeće retro-reportaže! 

[zasvepare]

Tribina Umetnost romana: Bojan Savić Ostojić

Dom omladine Beograda, sala Amerikana

11. maj 2021, 18 sati

Novu tribinu u okviru ciklusa “Angažovana lektira” otvara razgovor sa Bojanom Savićem Ostojićem. Povoda za razgovor ima mnogo, a posebno ćemo se osvrnuti na njegov poslednji roman „Ništa ničije ničije” (finalista NIN-ove nagrade) i praksu pletenja romana kroz blogersko-dokumentaristički eksperiment. Nimalo nije slučajno što Bojan u prozu iskoračuje i na taj način, sa jednim poetskim predznanjem i predosećajem. Očigledno, sa bogatim poznavanjem bodlerovskog urbanog iskustva.

U Bojanovoj prozi „situaciono ja” (prepuštanje situaciji-situacioni subjekt) – predstavlja jednu vrstu konceptualnog pisanja romana. Roman kao da nastaje između spontanog-autorefleksivnog (autofikcija) i javnog-interaktivnog (blog) književnog iskustva – što je na više nivoa savremen postupak.

Urednik ciklusa: Petar Protić Organizatori: Koncept 9, Beopolis i DOB

Događaj će se prenositi uživo na Fejsbuku (najava)

[zasvepare]

Momčilo Žunić specijalni dopisnik iz L. A.-a

DEFLORACIJA NA CVETI

ŠOPIĆ, NJUFER, KEMP & CO.

(dramolet iz tri skice) 28. april 2021.

Didaskalija: Momak, na pola životne dobi, izručen u buvljački epicentar. Samo nekako s pogrešne strane: iz bele klimatizovane bedevije JPKP Lazarevac. Uz njega je Ćef, šerif na komunalcite, zli poručnik, kumovska naknada za strah. Mada obojica navijaju za negativce, to je sasvim nevažno. Važno je: momak, do sagorevanja zadrigao u teoriju, i dalje čeka na onu pravu. Biblioždersko razdevičavanje. I dok dvojac zalazi po šopićanskim kapilarima, uokolo prskaju tezge kao metafore.

1. Preskočimo kafu, peting je počeo

Momak zna da je buvljak, zanat najstariji, ispunjen sinhronicitetima svih sorti i uzrasta. Od igle do lokomotive. Od pertle do frižidera. O sujeverju trenutno i ne pomišlja. Oseća: danas je parada! U njemu zveckaju srebrne pare. Defloracija na Cveti. Freeze frame: Ljubomir Erić matira arhimandrita Emilijana iz jednog poteza. Prati znakove, mada, misli se, teoretisati nije isto što i upražnjavati. Momak se, zato, ne pita koju stranu jabuke treba da zagrize: zelenu ili crvenu. Proždro bi ih obe.

2. Sruči mi se, Avalo, predigra je dugo trajala!

Koje sokače južnije, u hipu, naletećeš na silesiju Radovih prašnjavo-zarumenelih knjižuljaka: Vizel, Rilke, Uismans, Sajlas Marner, Evgenija Grande, Kapetanova šćer, Redovnica,... Viđao si ih podatne, po pedeset dinara nižoj tarifi, rashodovane u matičnoj biblioteci "Dimitrije Tucović". Tvoje su, momče, kada god poželiš. Bez zavođenja i, avaj, bez zadovoljstva. (Samo što ovo nisu ti primerci: nedostaje im pečat preporuke.)

Rovašićeš zato u potrazi za nekom nedostupnijom. Na istoj prostirci, ušuškano ispod svog tog rumenila, broširano crnokoso Prosvetino luče. Odavno si zaljubljen u berbu 1979. O, da, daa. Daaa! Dođe ti da vrisneš u plemenitoj omami: "Sruči mi se u naručje, Avalo!" Splasneš, međutim. Sa prve bele stranice probode te autograf skoropočivšeg komšije, 90-godišnjaka koji ti je predavao likovno. Shvataš da je ovoga puta bilo blizu. Samo dva sprata niže i koji mesec unazad. Ne želiš je. Barem ne sada, sve dok Tanatos ne ishlapi.

3. Puštam pravu unutra

Ćef me namah odvlači na sasvim drugo krilo buvljaka — maler valja ništiti dijagonalnim manevrom, na sreću je bljutavo da se čeka! — tamo, otprilike odakle dopire feromonski zov uspaljenog izlagača:

—  Ooovde, ovdiceee, devojčice, žene, udoviceee!

U blizini dva toma Kongenitalnih anomalija. Potez obećava. Par prostirki pored razdesiću se s Desankom — za nju nemam viška vremena — dok random iskrsavaju Andrićevi Nemiri (reprint iz 1920. s posvetom Isidori Sekulić), Jan Nepomucki Jare Ribnikar,  Šćepanova Usta puna zemlje, Singerovi Rob i Gimpel luda,... Aha. A negde sasvim između, in the midnight hour, — Može za sto! — Ajde, može!

za ljubav na prvi zalogaj se ne cenjka, ropti iz mene nabiflano teorijsko. Nasrtljivo blajhana Ružica Sokić — Žuta! — sa crnom girlandom oko vrata prirodno sklizne u ceger. Mmmm, kao da sam ovo radio već stotinu puta. 

Dođi, moj mali zloduše, da kempujemo za sve pare! Dok nas prvi petli ne rastave! More, more, more!

[zasvepare]

LA SORGUE

& druga utočišta pančevo 26. april 2021.

Pančevački marketi! Nedeljom ujutru spremite sitne pare! I sami znate da u subotu niko nije stigao da ih rasitni.

Ugledajte se na putujućeg prodavaca hladnih i toplih napitaka koji, na sve četiri strane buvljaka, predusretljivo viče: “Je l’ me neko zvao?” Neupućeni najpre počnu da se okreću oko sebe, a onda kad shvate da je to manevar skretanja pažnje, neretko i pazare nešto od snabdevača. Nije li to suštinska lekcija pijace: nateraj me da prinesem nos nad tvoju tezgu! Ne krijem da tu lekciju primenjujem i sastavljajući ove izveštaje. Točioca sam poslednji put čuo na Novom Beogradu. Pančevo i Zvezdara su mesta na kojima najčešće srećem duhove tog zatrtog buvljaka, koji se nalazio na mestu gde se sad gradi nova glavna stanica. Elem, kad izgovori lozinku, točilac odmah pusti snimak sa cenovnikom, gde između ostalog možemo čuti i antologijski poklič:  — Više vrste limunade  —  49 dinara!

Buvljak je i ovog vikenda kod mene počeo u subotu uveče. Tada ne samo da vršim standardnu proveru meteorološke prognoze (preliminarno obavljenu još u ponedeljak), već pribegavam i izvesnom gatanju, raščišćavanju misli, ili ako tako više volite, pribiranju, nalik onom kakvom pribegavaju vernici veče uoči svete neđelje. Tako sam i ove subote, u takoreći pretpraznično veče, svojim tekućim poslovima pristupao tragajući za znacima onoga što ću sutradan sresti u buvljaku. Motiv buvljačkog sujeverja, koje sam ovde i drugde svojski eksploatisao, svodi se samo na to “čitanje nagoveštaja”. Zamislite nekoga ko bi svoje snove tumačio u toku spavanja, i imaćete predstavu o meni, noć uoči polaska na pijacu. 

A čemu su me vodili “tekući poslovi”? Naime, napokon sam se nakanio da sednem za prevod romana Bol (La Douleur) novootkrivenog međuratnog genija po imenu Andre de Rišo. Knjigu sam pročitao za jednu noć, a odmah potom se dohvatio naredne, Fontana ludaka, još hrabrije i bezobzirnije. U pauzama hranjenja mog i Ćokinog potomka (koga ćemo ovde zvati Roli), počeo sam da beležim i nekakav “side-translation” u notepad na mobilnom. Šta ćemo: za svesku mi trebaju dve ruke! Menjaju se okolnosti — menjaju i podloge! Elem, Rišo je po svom priznanju Bol pisao pod uticajem Fransoe Morijaka, na koga nikad nisam obratio dužnu pažnju, izuzimajući Terezu Deskejru. Ali kako to često u književnosti biva, naslednici dižu cenu! Radnja knjige odvija se u provansalskoj oblasti Konta (Le Comtat), kojom protiče reka La Sorgue. Nju sam uvek u sebi vezivao za pesnika Renea Šara i njegovo utočište, L’Isle sur la Sorgue. Ima nečeg setnog u imenu ove reke, i tek sada, kucajući izveštaj, shvatam da taj osećaj ima veze s nemačkom rečju Sorge, briga. Kad sam se u Bolu susreo sa La Sorgue, nametnula mi se prva konkretna kvaka: kako preneti ime reke, a ne reći “reka”? A da čitalac odmah shvati da je voda posredi? I presekao sam: Sorga. Ženski, ne muški rod. 

U ovoj, još neobavezujućoj fazi prevoda, prvi rešen problem, koliko god bio lak, znak je za pauzu. Nasuo sam čašu vina. Roli je već uveliko spavao. Spremao sam se da se s Ćokom obrušim na sveže spremljena pečena krilca. Ali nije još bilo vreme za porodičnu razobručenost. U tom trenutku je stigao mejl od Lorana, druga prevodioca iz Francuske. Pisao mi je kako je upravo prošao kroz Arl. Usput je napomenuo da nije uspeo da obiđe moju omiljenu antikvarnicu u tom gradu, koja nosi ime upravo po Rišoovoj knjizi, Fontana ludaka: bila je zatvorena. Njen vlasnik, Žilijen, drug po pastisu i po buvljim knjigama, nedavno mi je pisao žaleći se da Fontana već dugo ne radi zbog “zaštitnih mera”. A šta ćete tek reći ako spomenem da mi je nedeljno jutro, kada smo sve troje već uveliko bili na putu za Pančevo, počelo mejlom još jednog kolege prevodioca, Dušana iz Beograda? Prva rečenica je, zamislite, glasila: “Bojane, želim ti da uskoro odeš u Arl!” I ja to, dragi Dušane, želim sebi još od septembra pretprošle godine, kada sam morao da ga ostavim, ali okolnosti nisu bile naklonjene niti mojim niti ičijim željama. Ko se pita zašto toliko spominjem Arl, neka pročita izveštaj o jednoj podrobnoj šetnji njegovim obodima, objavljen, sva je prilika, baš u jesen devetnaeste. Ups, osamnaeste! Tako je sa svim datiranjima posle kovida: uvek treba dodati još jednu godinu!

Kada u Pančevo odete a navikli ste na zemunski buvljak, morate odmah da pristanete na rastezanje i u vremenu i u prostoru. Taj buvljak, naizgled, nema početka ni kraja. I središte mu je uslovno. Sav je slika i prilika decentralizacije. Širi se kao nekakav grad osmanskog tlocrta; grana se slepim uličicama i prolazima i treba dobro da šipčite da biste došli do dela tla obraslog običnom pančevačkom, spečenom travom, na kojoj nema prostirke. Pa ipak, i kada dođete do tog “kraja”, shvatate da je samo privremen, i da će, možda još istog dana, buvljak progutati ostatke vegetacije. Istovremeno, fascinira vas ustoličenost, nekakvo dubinsko utemeljenje te privremenosti na rubovima. Ja sam je barem video na slici jednog od četiri “kraja” pančevačkog buvljaka. Sva je prilika da će za nedelju dana i po onim haubama u pozadini početi da se gomilaju komadi garderobe.

Pre koji mesec u Zemunu prvi put sam video situaciju u kojoj se posetilac buvljaka spontano i u deliću sekunde pretvara u prodavca. Žena srednjih godina nosila je zavežljajčić nalik onima iz crtaća. Prišla je jednom prodavcu na pazovačkom drumu i nakon što je, više reda radi nego iskreno, upitala: “Je li ovo mesto slobodno?”, istresla sadržaj na komad trotoara pored upitanog. Transformacija je bila momentalna.

Ove nedelje sam u Pančevu prvi put video na delu slučaj direktne preprodaje među trgovcima-susedima. Reč je o dve prostirke koje se nalaze jedna naspram druge na putu koji vodi ka Železničkoj. Dok sam prolazio stazom među njima, muškarac se saginjao da dohvati robu, a starica, vlasnica prostirke, davala mu je detaljna uputstva: “Samo morate da prebacite sve sami! Nemam mušeme!” ne propustivši da doda cenu: “Sve za sto!” Motajući se po nekim poluizgorelim-polupobuđavelim knjigama, pretvorenim mestimično u kašu, susreo sam se, takođe prvi put, sa fenomenom koji bi se mogao nazvati “dupli aršin”. Čulo se kako se neka mušterija zainteresovano približava. —  Luster? — razdrao sa prodavac, a onda dodao tiše  — Je li otišo onaj od malopre? Za tebe: pet hiljada!  Sad mi je jasno da je ovo sigurno bio čisti pijačni manevar. Zašto mi je to uvek jasno tek sutradan?

Knjige se na Pančevu sreću pretežno u nerazaznatljivim gomilama. Treba nekako “dešifrovati” njihovo prisustvo. Morate zaobići svaku robu koja leži na zemlji kao da je odbačena i dobro zagledati sa svih strana: neretko ćete iza i ispod tog poluzgarišta naići na knjige. Kad se jedan tata, poput mene (samo što je knjige tovario u kolica) dohvatio dva-tri naslova, Ciga mu je prišao i, primivši pare, zapovednički zagrmeo: 

— Otvori da vidim da li ima pare!

To je, biće, gral, atlantida, vlažni san svakog skupljača starih knjiga iz podruma: da među stranicama na primer iscepane Riznice pesama za decu iskopa nečiju životnu ušteđevinu. Nisam izdržao, doviknuo sam mu:

— Nisi već proverio? — A ko će stići sve da prelista! — I šta onda ako nešto nađemo? —  nastavih — Je l’ delimo?

Poslednje pitanje, naravno, ostalo je bez odgovora.

No, da pređem na nađeno:

Ovu antologiju nadrealističkih eseja iskopao sam na prvom brežuljku levo. Tamo gde ima trave, još se mogu naći knjige; na kovinskom putu, onom koji se završava rampom, ovog puta je bila mrka kapa za biblioždere. Primetim da je izbor objavila Mladinska knjiga Ljubljana, 1974, i već očekujući čije ću ime zateći na mestu prevodioca, otvorim. Naravno, ispostavi se da je tekstove izabrao, preveo i uredio Aleš Berger, još jedan prevodilac-prijatelj koga sam upoznao u Arlu, inače veliki poklonik Renea Šara, a sem toga, odličan igrač stonog tenisa. Verni pratioci mojih izveštaja i prevoda sigurno će se setiti da sam Bergera spomenuo kao prvog prevodioca Emanuela Bova na slovenački, njegovi Moji prijatelji izašli su osamdesetih godina.) 

Nisam izdržao da mu ne pošaljem odmah svoj ulov: Aleš se raspametio. Bio je to njegov prvi objavljen prevod. Tu su, primera radi, kod nas prvi put prevedene nadrealističke poslovice koje su sastavljali Elijar i Pere. “I otkud”, napisao je, “knjiga objavljena u Ljubljani 1974. da se nađe u Pančevu 2021?” Nešto me je svrbelo da mu odgovorim: “Velika je bila Jugoslavija!” ali sam se uzdržao. Onda bih u Jugoslaviju morao da uključim i Arl. Ipak, najbolji odgovor mom kolegi Alešu dao je sledeći nalaz: izabrane pesme Renea Šara na francuskom, sa komentarima Pola Vena. Naslov? La Sorgue.

Upravo dok sam brkljao po jednoj gomili naslova na centralnom jezgru, dohvatio sam Fransou Morijaka, znatno blagonaklonije nego u celoj prethodnoj deceniji. Kako je Rišoov signal promenio sve! Samo takve naslednike cenim! U mojim rukama se našao džepnjak Génitrix.  A kako bih Alešovim nadrealistima spustio cenu, posegao sam za jednom sitnom knjižicom korica boje zemlje. Ispostaviće će se da je to druga zbirka Petra Cvetkovića, Pesme i bajke, iz ‘71. Na njenoj, srećom neiscepanoj prvoj strani, naiđem na fantastičnu posvetu:

Pero, sva je prilika da te je Mila, pre ili kasnije, poslušala — i to mojoj biblioteci za ljubav! Verovatno tada više nije bila Mila, ni tebi ni tvojoj “seljačkoj knjizi”! Sve u svemu, već oko pola jedanaest, prodavci na Kovinskom putu počeli su da se pakuju. Pomalo iznenađen tom žurbom, vraćajući se levom stranom, da na vreme izbegnem nepredvidive nalete kamiona i autobusa, mislio sam o tom obilju nepotrepština koje se protezalo unedogled. I shvatio sam: da bi ga bilo napolju, buvljak mora da postoji i unutra. I ne treba ga raščišćavati. Samo s vremena na vreme krčiti prostor, oslobađati kanale, kako bi imao dovoljno mesta da se raširi.

[zasvepare]

20. april 2021

KAKO JE IGOR MANDIĆ PISAO O NIŠTA NIJE NIČIJE

36 godina pre objavljivanja

Da sam sada neki poklonik Pjera Bajara (autora glasovitih knjiga Kako da govorimo o knjigama koje nismo pročitali ili Kako govoriti o činjenicama koje se nisu dogodile), verovatno bih Igorov tekst koji sledi, objavljen 1984. u ne manje glasovitoj profeminističkoj knjizi (uprkos naslovu) predstavio kao proročanski. 

Istina je, zapravo, zanimljivija: Igor se koristi buvljakom kao slikom. Kao skladište nepotrebnog smeća, on mu služi kao šlagvort za govor o prikazivanju erotskih sadržaja na filmu i televiziji u Jugoslaviji osamdesetih. Taj deo me, pogodili ste, nimalo ne interesuje, tako da ovde donosim samo prve dve strane koje, ipak začuđujuće pronicljivo, govore o podizanju buvljačke svesti na Balkanu. U oči mi je recimo upalo poređenje sa prilikama u Londonu i Parizu gde je buvljak, citiram Igora, u to doba uzdignut do ranga međunarodne institucije. 

Navodim ovaj tekst delom da ne bi ko pomislio da samo ja lupetam na ove teme; a delom zato što sam se možda prepoznao u Igorovoj figuri “elitnog dokonjaka” koji, šišajući sirotinju na buvljaku, od njihovih nepotrepština polako pravi nekakav svoj antimuzej... Slutim da bi Igor, kada bi se danas dokopao knjige Ništa nije ničije, možda baš ovakvim rečnikom opleo po njoj i proglasio je unovčavanjem tuđe bede... Uostalom, procenićete sami... A dotad: treba li uopšte da ističem da je i Igorovo slovo o vladavini smeća pribavljeno upravo na buvljaku (Kalenić, sto dinara)?

[zasvepare]

19. april 2021.

ARHIVA POD SUKNJOM

ili pripadanje na kiši

Biblioteka GRADA BEOGRADA

Filijala VRAČAR

Istureno odeljenje KALENIĆ

Odeljak RUKOPISI

Legat STANIĆ Slobodana (1960-)

AVAJ, kada sam, oko podneva prispeo na tezgu u isturenom odeljenju K., već je bilo kasno. Arhivarska mafija odradila je svoje. Fascikle sa ruko- i mašinopisima bile su rastvorene, zasebni dokumenti poprilično rasuti, fragmenti nesastavljivi. Kao da je UDBA preturala. O vlasniku i autoru nisam mogao više mnogo da iskopam, izuzev da je rođen 1960 - za šta mi je poslužila gospodinova natalna karta, srećom pošteđena - ali se ipak ne nakanih da je pazarim, iako je jedina bila uredno povezana. Među književnim komadima iz legata dominirali su erotski romani i geopolitička literatura: pored Pauline de Réage i Emmanuelle snimio sam i Usporavanje Milana Kundere (koji je, zar ne, barem dok je bio Čeh, slovio za erotomana), a nedaleko od njih dve-tri cigle a4 formata, od kojih sam za vas zapamtio samo Perestrojku Mihaila Gorbačova. Već sam ranije primetio da se ova dva kraka literature neobično skladno nadopunjuju - čas je eros političan, čas je politika erogena - s tim što bih u tipičnu biblioteku ovakvog profila dodao i primesu ezoterije i barem desetak kolor-svezaka Jehovinih svedoka. 

Ali ono što je zaista moglo da bude vredno od svih zatečenih papirčina, svojeručno pisano ili kucano štivo, rastvorilo mi se pred nosem isprevrtano. Srećom, ulete odnekud ova pesma, kao jedna od retkih u celosti sačuvanih, i nisam gubio vreme: samo sam je fotografisao, dok je zaposleni u odeljenju bio na srk-pauzi. Listovi poispadali iz poveza i tabaka mogli su se naći ne samo na sledećoj tezgi, već i ispod nje. Dok sam zagledao, osećao sam se kao da nekome blenem pod suknju. Ispod ove već se napravila barica. Zahvaljujući toj indiskreciji imao sam vremena da primetim da je S. S. posedovao jedan ili više dnevnika: stranice sa rezimeima minulih dana bile su iscepane onako pažljivo kako to rade samo zaposleni u ovom isturenom odeljenju kada žele da preprodaju praznu svesku. Onda protrljaju dlanove i vele: Pu-pu! Nikad neće biti dovoljno da ih grdim i ponavljam: čuvajte za mene! Uvek će mi se bečiti i govoriti: a šta će to tebi? Interesantno: nisam uspeo da pronađem rezultat rada ovog bibliotekara; sva je prilika da ga je neko već pazario. I šta ćemo kad tako prepariranu svesku neko ispuni? Opet cepati? Pa nego. Gde si, nego prokleta!

Pod tezgom, u bari, ogrezlo šareno brdo diskova, igračaka... I kiseli se. Biće da sam zaista toliko ljubopitljivo zagledao da je morao da me trgne arhivarev prekor: “Vidim ja, ti biraš, prebiraš, i ništa ne uze!” Šta i da uzmem, malo je falilo da mu kažem, mufljuzu jedan, kad si već u podne sve namenio pumpama što posle pet raščišćavaju kaldrmu! 

Ali eto, bibliožderi, barem ovaj jedan klik je vredeo, ako ni zbog čega a ono zbog pripadanja na kiši. 

[zasvepare]

sarajevo, utorak, 4. avgust 1992.

Dragi Mimi (...)

Pucali su na salon Bobarovih. Prvi metak je razbio prozor, polomio sobnu TV-antenu, otkinuo komad staklenog stola, prošao kroz fotelju, polupao staklo na vratima, pre nego što je... PAF! pao na pod. 

Posle tog metka, ispalili su još tri. Prvi je probio prozorsku plastiku, rikošetirao sve do ormara gde je okrznuo lepu diplomu tetka-Bode, a onda je pao, PAF! Drugi je takođe prosvirao prozor i zabio se u zid. Treći je probušio plastiku, očešao fotelju i završio u ormaru gde je oštetio brushalter, a onda je... PAF! pao na pod. 

Zlata.

[zasvepare]

28/02/2021

Krcini ispadi 2 

(Ispade 1 konsultujte ovde)

[zasvepare]

Poslednjeg februarskog četvrtka,

dvadeset i petog, ove godine, u Domu omladine Pančeva biće održana promocija romana Ništa nije ničije Bojana Savića Ostojića.

Grad je - čini se da to ne moram ni da obrazlažem - svojim buvljakom ubedljivo zaslužio da prvi ugosti Ništa nije ničije. Ugovaranje je bilo temeljno. Ništa nismo prepustili slučaju. Prošle nedelje smo došli da ispipamo teren.

Što se uslova na terenu tiče, bolje da vas ne zabavljam satiričnom deskripcijom: samo jezgro buvljaka možete videti na prvoj slici. Čujete li i vi kako zemlja cvili za betonom? A ako biste da isplivate iz kaljuge, može vam se desiti da vas neka kamiončina nehajno ošine, ugane vam ruku i zdimi bez osvrtanja. E, izgleda da je još dalek dan kad će nekom iz gradske uprave sinuti da blagoizvoli zatvoriti saobraćaj glavnom džadom makar do dvanaest! Ali nije zgoreg da se zavapi, makar i odavde!

A šta smo ulovili na buvljaku... E to vam ovde neću odati. Mogu čisto da vam natuknem: bilo je i klasike i avangarde... Nego izvolite u Dom omladine, rečenog datuma od sedam sati, pa otprilike do devet, gde ćete biti u prilici da sa autorom popričate o najnovijim ulovima, koji su, bogme, bili pozamašni, toliko štedri da nije stigao da sedne i sastavi pristojan izveštaj.

Pričaćemo još i o tome kako se treba obući kada idete na zemunski, a kako kad se kanite na pančevački buvljak, da biste prošli što jeftinije - jer slobodno tržište nije na svim meridijanima isto... A nećemo se ustezati da vas posavetujemo ni oko naizgled besmislenih detalja: na primer, koliko sitnih para treba da ponesete i kako da ih poslažete u džepu, po apoenima, da bi prodavac ozbiljno shvatio vaše cenkanje, da vas ne bi proglasio za blefera i jebivetra...

Predstavljanje će se održati uživo, samo za telesno prisutne, što će reći bez zooma, živog prenosa i lajkova/hejtova na daljinu, u društvu urednice Jelene Nidžović i domaćice, Jasmine Topić.

Događaj na Fejsbuku

Najava organizatora

Sajt izdavača

[zasvepare]

ni c od crnjanskog 

iskopine, politika 20.02.2021.

Kada se Kalenićem prolomi zvižduk Geršvinove Summertime, znate da je pola jedanaest i da je parni dan u mesecu. Glave se odmah okreću ka zvuku, svaka na različitu stranu: tako prodoran i čist zvižduk teško je locirati. Ali vama uspeva. Zviždača prepoznajete u starcu sa zulufima za susednom tezgom. Na poglede i trzaje se ne obazire. Bezbrižno će, još bezbrižnije pod maskom, odsvirati svoju deonicu i proći kroz Kalenić kao kroz salu za probe. Sutradan u isto vreme na repertoaru će biti La vie en rose. Ona se izvodi neparnim danima.

Oraspoloženi, baš na stihu „and the living is easy“ ukopaćete se kraj tezge najbolјe knjižarke na pijaci, koju muzikalni kupac upravo napušta. Knjige su poređane tako da ih možete birati očima. Nekim danima, kad ste baš volјni da preturate, nervira vas tolika preglednost. Ovog jutra, međutim, ide vam u prilog. Na tezgi ćete iz prve primetiti Podzemni klub Miloša Crnjanskog.

„Koliko je Crnjanski?“, pitate prodavačicu. „Sto“. Pošto ste unapred spremili dve stotke, ponašate se kao da ste dobili na lotou. „Jedva čekam da pročitam taj krimić!“, bez zazora otvarate sve karte. „Nego šta“, odgovara ona, „tim pre što je jedini koji je napisao!“

Evo fenomena koji je podjednako drag i bibliofilu i bibliožderu: pronalazak knjige koja se smatrala izgublјenom. U rukopisu nedovršenog dela Serbia i komentari, u poglavlјu „Pančevo“, Crnjanski navodi da je dvadesetih godina u tom gradu objavio detektivski roman pod pseudonimom. To sam znao, ali ne i da se toj knjizi ubrzo po objavlјivanju izgubio svaki trag. U pogovoru, mr Mirjana Popović Radović piše da je knjiga opstala samo zahvalјujući tome što ju je posle rata nepoznati čitalac darovao Narodnoj biblioteci. Pronalazak je time dragoceniji što, po svoj prilici, darodavac nije imao pojma da se iza potpisanog autora zapravo krije Miloš Crnjanski.

Te 1921, i dalјe prema pogovoru, Crnjanski je za pančevački „Napredak“ objavio ovaj kriminalistički roman pod pseudonimom, predstavlјajući ga kao prevod. Izdanje kojeg sam se dokopao fototipski je reprint iz 1985. Rastvori li se naslovnica na kojoj piše Miloš Crnjanski, na klapni, kopiji originalnog omota, naići ćemo na ime Harald Johnsson, koje zaista zvuči kao izmišlјotina. U produžetku, na prvoj strani knjižnog bloka, ispod naslova zateći ćemo usamlјeni natpis „prevod“, bez imena prevodioca. Crnjanski je, zaklјučićemo, pažlјivo izbegao da sebe potpiše u bilo kom svojstvu odgovornog lica za ovaj tekst.

Da li je zaista reč o Crnjanskovoj knjizi? Ako mi se pri prvom prelistavanju i aktivirala sumnja, morao sam da dignem ruke posle autoritativno izrečene presude mr Popović Radović: „Za svakog pravog stvaraoca može se reći da poseduje izražajni arhitip, prisutan u svakom njegovom delu, bez obzira na formu. (...) Unutarnja analiza teksta, pripovedačkog postupka, forme romana, stila pisca i ukupne njegove stvaralačke ličnosti [podvlači: BSO], upućuje na književno-teorijske dokaze o autorstvu i stvarnom identitetu dela.“ Nema dakle, sumnje i razloga za brigu: pouzdani autoriteti su ispipali i istražili tekst i utvrdili da bez dvojbe pripada katalogu Miloša Crnjanskog.

iznutra

Kako bismo danas rekli, Podzemni klub je velegradski noar. U jeku perioda bez zanimlјivih slučajeva, stokholmski detektiv Fred Helmington i njegov pomoćnik Rob Jilkins nailaze na trag opasne bande „šatrovaca“. Bandu vodi tajanstveni „Crni“ koji privlači pažnju policije time što u kasnim noćnim časovima premlati naizgled nedužnog čoveka.

Za peripetije koje potom slede pre bi se moglo reći da pripadaju žanru komične fantastike nego krimi-romana. Na primer, likovi nemaju lica: dovolјno je obući nečije odelo da bi se stekao njegov identitet. Uz to, detektiv Helmington konstruisan je kao biće natprirodne inteligencije. Osim u kriminal, razume se u nakit i kovanje, strastveno je upućen u železničke redove vožnje, a pored svega stiže da bude pravi muškarac: voli iće i piće. Pomoćnik, „Rob“, toliko je inferioran da ga Šef, pri rešavanju logičkih problema, ponekad čašćava rečenicama tipa „Hajde, stari derane, ovo je jasnije od zapušača!“ Ali on je zato i narator. Nјegovi zaklјučci defiluju pred čitaocem kao otkrovenja, potpuno ga isklјučujući iz procesa razumevanja. Elementi zapleta povezuju se i razrešavaju nekonsekventno. Svaka misterija razrešava se naglo, ali istovremeno se uvode nove misterije, i tako unedogled. Zasićeni čitalac oseća se kao da se našao pred mađioničarem kome je, dok niže trikove, jedini cilј da mu održi pažnju.

Popović Radović navodi da je roman ispisan na brzinu, za vreme autorovog nameštenja u gimnaziji u Pančevu. Crnjanski ga inače retko spominje, čak i kad pravi inventare izgublјenih rukopisa. Sad znamo da nije izbegavao da ga spomene da bi podgrejao čitalačku maštu, već jednostavno zato što se stideo svog pokušaja. I to, kako ćemo videti, s pravom.

detronizacija

Knjigu sam progutao za dva dana. Kao čitalac, nisam uopšte uživao. Bez ikakvog uvijanja rečeno, roman je rđav. Ne samo zato što je promašio žanr, već i na jezičkom nivou, jalov je i pun nepreciznosti. Ali zato je pisac u meni trlјao ruke. Punom parom sam se spremao da, koristeći ovaj nesrećni krimić kao izgovor, Crnjanskog prikažem u najgorem svetlu. Ukazala mi se prilika da ga pred srpskom publikom detronizujem i nisam planirao da je propustim. Uveliko sam spremao rečenice poput: „Evidentno je da je nacionalni genije imao dva književna aršina: jedan namenjen slavi, drugi sticanju para“. Na jednu drugu sam, zbog nečeg, i dalјe ponosan: „Ko pamti jesen po Dnevniku o Čarnojeviću i ko je čuo za Jan Majen iz prvog stiha Lamenta nad Beogradom, bolјe da ne traži Miloša Crnjanskog u Podzemnom klubu.“

Ali od svega toga sam, na svoju veliku žalost, morao da odustanem nakon što sam utvrdio da ovde stvarno nema ni C od Crnjanskog. Jer Podzemni klub zaista jeste ono za šta se izdaje: roman Haralda Jonsona.

ko je sad pa jonson?

Nemojte mi sad reći da niste čuli za Haralda Jonsona! Nisam ni ja, jer sam, verujući priređivačima ove knjige, smatrao da je to Milošev pseudonim. Ali kako u meni štreber, ili lepše rečeno bukvalista, nikad ne spava, nije me mrzelo da se napravim lud i da na internetu potražim ime Harald Johnsson.

Pisac pod tim imenom zaista je postojao. Rođen 1886, preminuo je 1936. u Stokholmu i za sobom je ostavio bezbroj detektivskih romana. Samo 1916. objavio ih je deset. Najvažniju seriju u njegovom opusu potpisuje detektiv Robinson Vilkins. (Kod Pseudo-Crnjanskog: Jilkins).

Među šest naslova iz 1918, Jonson je objavio i roman pod naslovom Knivarnas Klubb, u doslovnom prevodu: „Klub noževa“. Knjiga je doživela prevod u Nemačkoj, pod naslovom Der Vierte Unbekannte (Četvrti neznanac, 1919). Naslovnica tog izdanja iskorišćena je za pančevačko. Za registar neka posluži i činjenica da čehoslovačko izdanje romana, iz 1922, nosi naslov Podzemný klub.

Sam izvornik nisam bio u prilici da konsultujem. Ali, na osnovu bibliografskih jedinica, nema sumnje da Podzemni klub, koji se dosad pre svega na osnovu piščevih komentara pripisivao Crnjanskom, zaista jeste prevod detektivskog romana Haralda Jonsona. Koliko je rđav prevod, a koliko izvornik, u to nisam mogao da zalazim. Daću sebi slobodu da pretpostavim da je prevodiocu – je li to uopšte bio Crnjanski? – kao izvornik poslužilo nemačko izdanje.

Sva sreća, neko je posumnjao u ovo autorstvo i pre mene. I to jedan čuveni kolega. Komentarišući jednu izložbu posvećenu piscu, „Večernje novosti“ su 7. septembra 2013. prenele slične sumnje Srđana Stojančeva, predsednika Srpskog bibliofilskog društva. Stojančev navodi kako je početkom 2010-ih predložio Ljubiši Rajiću da, „ukoliko postoji švedski pisac Harald Johanson (sic!) i njegov roman Podzemni klub, pronađe tu knjigu i fotokopira bar nekoliko stranica. On je to prihvatio i posle izvesnog vremena objavio da je to samo prevod, i to loš. U međuvremenu je Rajić preminuo, a kako fotokopiju originala nije uradio, na budućim je istraživačima da reše ovu zagonetku.“

Posle moje male istrage, za koju je bilo dovolјno da odem na Kalenić, koliko samo otužno zvuče gore navedeni redovi Mirjane Popović Radović koji na silu uklapaju Podzemni klub u opus Miloša Crnjanskog. Kakvi su to pouzdani autoriteti u kojima nema nimalo detektivskog duha? U svakom slučaju, budući istraživači, predajem vam napokon jednu stvarnu temu za doktorat – direktno sa buvlјačkog univerziteta. I srećno sa detronizacijom! Nek i ovaj ulov ide u prilog mom vajkadašnjem geslu: Ima sreće onaj ko se pravi lud!

[zasvepare]

ИЛ ПЕРЦО ВЕРАМЕНТЕ МЕСКИНО 

10. фебруар 2021.