#antikvarne knjige

[prerazmisljavanje]

Torino je knjigoložnički grad.

Ne samo zbog Umberta Eka, Itala Kalvina, Natalije Ginzburg i silnih drugih, i ne samo zato što ja tako kažem. Pre čitavih 12 godina, 2006, proglašen je za Svetsku prestonicu knjige, a za današnje knjigoložnike turiste još važnija je ona druga nedelja (ne sedmica) u mesecu. Naime, na spiskovima preporuka za one koji prvi put posećuju Torino nalazi se i velika buvlja pijaca — Gran Balôn — koja se održava jednom mesečno, i gde možete naći SVE, kao i na našim buvljacima, ali gde ćete se najpre izgubiti međ brdima antikvarnih knjiga.

Moja poseta nije bila turistička, te nisam mogla da je uskladim sa pijacom, ali ipak je nekako izašla na knjigoložničku. (To više ne može ni da vas začudi — ni u Prizren onomad nisam krenula da bih gledala knjige, a znamo kako se (i gde) završilo.)

U pauzi između prva dva predavanja, trećeg dana seminara, preko celog dvorišta centra Sereno Ređis, čujem ja najčarobnije letnje reči (čarobnije čak i od ‘ladne lubenice’ i ‘ležaljke na plaži’): naša biblioteka. Namah sam osetila tihu hladovinu s mirisom papira i čula kuckanje bibliotekarskih prstiju po tastaturi. Mislim da sam se prebacila pored Ilarije, naše domaćice i organizatorke seminara, da čujem još nešto o biblioteci.

Znala sam da nije moguće da nemaju biblioteku, i manje organizacije od njihove imaju barem jednu policu sa knjigama, ali nisam očekivala da čujem:

„Da, imamo 30.000 knjiga ako ne računamo Arhivu”.

Trideset. Hiljada. Knjiga.

!

„Posle ručka mogu da te povedem do Maksa, to je naš bibliotekar, on će bolje znati da ti ispriča.”

Prođe ručak — jedva da sam išta okusila — i popesmo se do biblioteke, koja zauzima skoro čitav sprat iznad dvorišta.

Dočekao nas je Maks.

Kako ja ne govorim italijanski, a on ne razume nijedan od mojih, Ilarija je prevodila krnj razgovor koji se mahom svodio na osmehe i prikupljanje konkretnih, šturih informacija. Možda se posle ovoga zapravo potrudim da naučim još koji jezik, da bih neki naredni put, negde drugde, mogla stvarno da razgovaram.

Od Maksa sam saznala da je biblioteka (Biblioteca del centro studi Sereno Regis) osnovana 1982. godine. Prve police popunjene su knjigama iz lične biblioteke osnivača Nanija Salija. Kako je broj knjiga rastao, od donacija aktivista, volontera, istraživača, raznih nevladinih organizacija, ali i samih izdavača i autora knjiga, ponestalo je prostora na prvobitnoj lokaciji, pa je 1997. premeštena ovde. A kako broj knjiga ne prestaje da se uvećava (u proseku pristiže 200 novih naslova godišnje), premda ne prihvataju baš sve što im se ponudi i sami doniraju drugim organizacijama koje se bave nenasiljem, mirom i zaštitarstvom, u planu je proširenje biblioteke, tj. kupovina i drugog dela sprata.

Otkako je 2002. otvorena za javnost, u biblioteci je članstvo besplatno. Jedini uslov je da živite, makar i privremeno, na teritoriji Torina. Aktivisti i volonteri biblioteke, u zamenu za donaciju, pišu prikaze knjiga koje im šalju urednici ili autori. Svake godine organizuju oko 20 javnih čitanja i promocija novih knjiga, na kojima se posetioci druže s piscima. Osim stručnih, suvoparnijih tomova o miru, nenasilju, aktivizmu, zaštiti životne sredine i održivom razvoju, članovi imaju pristup i tematski bliskoj poeziji i prozi.

Interesantno je da člansku kartu biblioteke Centra Sereno Ređis nemaju samo mladi ni samo aktivisti: police posvećene istoriji, strategiji, konfliktu, ratu i miru privlače i ljude iz vojske.

Program seminara zauzimao je najveći deo dana i čitavo radno vreme institucija, tako da nisam imala prilike da uđem ni u jednu drugu biblioteku. Srećom, uspela sam da zastanem ispred Nacionalne biblioteke (to je ono što bismo mi zvali ‘narodna’), raskošne zgrade u produžetku trga Kastelo, na užasno klimavom italijanskom zamolim prodavce polovnih knjiga da fotografišem njihove štandove, i ne-baš-vešto ispoziram za Gulšin, još jednu učesnicu seminara koja je želela da vidi knjigoložničke delove grada.

  Knjiga je bilo i na najnezamislivijim mestima! Od ćoškova raznih trpezarijâ i čajdžinica, do oronulih tremova skvotovanih javnih zgrada, svugde bih sretala poznate naslove i prepoznavala stepene čitanosti pojedinih primeraka.

Najvažniji knjigoložnički trenutak sedmodnevnog boravka u Italiji, ipak, doživela sam posle predavanja o koncentracionim logorima, koje je, neplanirano, palo na godišnjicu poslednjeg zapisa u dnevniku Ane Frank. Šetnja do tada nepoznatom ulicom, u sumrak, dovela me je do uličnog prodavca na čijoj sam tezgi prvo ugledala tu žutu na koricama. Da ništa osim toga nisam osetila, da ništa osim toga nije doprlo do mene za tih sedam dana, ponela bih kući dovoljno.

Smrt fašizmu.

Prerazmišljavanje u Torinu Torino je knjigoložnički grad. Ne samo zbog Umberta Eka, Itala Kalvina, Natalije Ginzburg i silnih drugih, i ne samo zato što ja tako kažem.

[dotkomnecenzurisano]

Šarm čitanih knjiga

O savremenom književnom izdavaštvu u Srbiji

Oni nešto stariji koje je okrznulo vreme stare Juge se sećaju, a i mlađi mogu da vide na policama svojih kuća i stanova, poneki od kompleta knjiga koji su se nekada, kako smo to posprdno umeli da kažemo “kupovali na metar” putem raznih kredita.

Sprdali se mi sa tim ili ne, opravdano ili ne, postoji jedna činjenica koju, u svetlu današnjeg izdavaštva u…

[desertoffeelings]

ni me strah samote,samo kaj, ce se te mi bo zahotelo prijeti za roko..? . . . . . . . . { #vsco #poetry #drawings } (at Antikvarne knjige)