#zaduzbinari

[zanimljivaekonomija]

Promovisana knjiga „Portreti najvećih srpskih industrijalaca“

Danas je u Press centru UNS-a promovisana knjiga knjiga Drage Delića „Portreti najvećih srpskih industrijalaca“ koju je objavila izdavačka kuća „Svet knjige“. U pitanju je druga knjiga istog naziva u kojoj su dati portreti još 15 srpskih industrijalaca, pošto je autor pre tri godine objavio prvu knjigu u kojoj su predstavljeni životi i sudbine Đorđa Vajferta, braće Teokarović, Vlade Ilića, Lazara Dunđesrskog, Nikole Spasića, Vlade Mitića... „I u ovoj dugoj knjizi autor se bavi industrijalcima, knjižarima, izdavačima, bankarima, inovatorima..., od kojih su trojica živela i stvarala još u prvoj polovini 19. veka“, rekao je na promociji Stevo Ćosović, direktor izdavačke kuće „Svet knjige“. „Delić posebno akcentuje odnos  društva i države prema ostavštini ovih istaknutih ljudi koji su celi život služili Srbiji i zaslužili trajan pomen u istoriji srspkog naroda“, naglasio je Ćosović.

Autor Delić je nakon istraživanja privredne i društvene prošlosti Srbije u proteklih 200 godina njene državne suverenosti u novoj knjizi predstavio velikane srpske ekonomije, industrijalce i zadužbinare, u nekim slučajevima i braću ili čitave porodice. To su:  Kapetan Miša Anastasijević, Braća Barlovac, Sima Andrejević Igumanov, Ferdinand i Stevan Kren, Geca Kon, Braća Šonde, Nikola i Evgenija Kiki, Milan Vapa, Anatolij Ivanović, Jovan Apel, Lazarevići, Matija Mato Gracić, Teodor i Petar Klefiš i Sava Lozanić. Autor je istakao da nije bilo lako pisati knjigu o velikanima srpske ekonomije i modernizacije društva u 19. i prvoj polovini 20. veka jer nema mnogo informacija o njima u arhivima i bibliotekama, zboga čega je morao da učini dodatne napore da kompletira portrete navedenih ličnosti. "Ovog puta dao sam prednost ličnoj biografiji junaka moje knjige i rasvetljavanju sudbina njihovih porodica“, dodao je Delić.

O knjizi „Portreti najvećih srpskih industrijalaca“ su govorili i advokat i pisac Predrag Savić i predstavnici Mreže za restituciju Mile Antić i Bogdan Veljković. "Ovo je knjiga koji su svojim životima ispisali velikani poslovne elite u Srbiji pre Drugog svetskog rata koji su bili i vizionari modernizacije srpskog društva", kazao je advokat Savić dodajući da su njihova grandiozna dela ostala upamćena sve do danas uprkos nastojanjima vlasti komunističke Jugoslavije da ih izbrišu iz istorije. Promocija knjige bila je prilika i da se ukaže da  je i u novije vreme nedovoljno učinjeno na vraćanje imovine industrijalca njihovim naslednicima.

[prolazimulicomtvojom]

Зора

Кнегиња Љубица-Зорка Карађорђевић (Цетиње, 23.12.1864. – Цетиње, 15.03.1912.) ћерка црногорског кнеза (касније краља) Николе I Петровића Његоша и кнегиње Милене, супруга краља Петра I Карађорђевића и мајка краља Александра I Карађорђевића.

Биографија

Зорка је најстарије дете од дванаесторо деце црногорског кнеза Николе Петровића Његоша.  Детињство је провела на Цетињу где се и школовала до 11. године. Учили су је цетињски учитељи и швајцарска васпитачица госпођа Најком али је похађала и „Ђевојачки царице Марије инштитут на Цетиње“. Након тога је наставила школовање у трајању од седам година у институту „Смољни“ у Санкт Петербургу у Русији  где је руски император Александар о свом трошку обезбедио школовање и њој, а касније и њеним сестрама, и то са третманом који су уживала само владарска деца. Књегинице су добиле посебне апартмане, посебну трпезарију, право на присуство дворским свечаностима и употребу дворских кочија као и скупе тоалете. У 19. години венчала се са кнезом Петром Мркоњићем Карађорђевићем (Карађорђевим унуком) који је био 20 година старији од ње. Венчање је обављено 30. јула 1883. године након чега се брачни пар настанио на Цетињу (јер је Карађорђевићима у то време био забрањен улазак у Србију) а касније су прешли у Бар где су саградили нову резиденцију и назвали је Тополица по Петровом родном месту Тополи у Србији. Кнегиња постаје врло активна у плановима да њен супруг постане краљ Србије.Зорка је родила петоро деце: Јелену, Милену, Ђорђа, Александра и Андрију. Кнегиња је умрла два дана после порођаја са петим дететом, а Андрија је надживео мајку само 20 дана. Кнегиња Зорка никада није видела Србију. Сахрањена је на Цетињу код манастира Свети Петар. Када је изграђен Опленац, задужбина краља Петра И њене мошти су пренете са Цетиња 15. марта 1912. и положене у прву гробницу до олтарске апсиде.

Зорка у поезији

Многи песници су опевали битне тренутке њеног живота: рођење, крштење, венчање, болест, смрт и пренос мошти.

Јован Сундечић написао је песму у част рођења кнегињице Зорке.

…Здраво, Зорко, први цвјету својих светлих родитеља.

Ти си цвала, Ти у свјету Свеђ им била радост веља! Здраво кућо Петровића, која вјеру и слободу, те ступове људског бића крвљу спаси свом народу! Све што од твог срца пало, навћјек срећно напрјед текло! навјек цвало и пјевало! навјек први ловор стекло!... Расти, Зорко, крјепка буди, разгранај се и узори: да одоје и Твоје груди једну сабљу Црној Гори!

Написао је и песму у част крштења Љубице – Зорке на коме јој је кум био тадашњи владар Србије кнез Михаило Обреновић. Песма под насловом „Прерадосном приликом крштења Кнежевне Љубице Зорке Петровић Његош на дан светога Саве србскога 1865“ објављена је у Црногорском годишњаку „Орлићу“ за 1866. годину.

Слави Србство данас славу светитеља народнога; слави светог отца Саву, божјим чудом предивнога; слави дивна угодника, свог у Бога заступника. А на славу на Цетињу, данас, на дан свеца свога, који јекти к мору сињу с овог брјега убавога, да одјекне к свакој страни куд се мајка Слава брани. Ту се крсти првјеница мило чедо, пуно чара, прва њежна љубичица црногорских Господара: Кнез Николе, десна крила и Милене узор мила....

Сачувана је у потпуности дужа песма у десетерцу "Женидба Књаза Петра Карађорђевића са Књегињицом Љубицом-Зорком“ чији је аутор био Ђуро Петровић.

...Књиге пише Петровић Никола Са високог свога пријестола. А их шаље на свакоје стране На војводе своје одабране. У књизи им Књаже говорио: „Зорку ми је Петар запросио, Син Лесандра Карађорђевића, Од старине Високог Племића, А унук је Црнога Ђорђије, Највећега турског крвопије, Што је први Србе сакупио И са Турском у боју ступио, С неколико својијег јунака Очистио земљу од Турака...

„У подножју Ловћена слегла се тога дана она широка епска интимност читавог народа. „Народ је пјевао, а отпјевавала су му брда око Цетиња" – забележио је хроничар свадбеног весеља, а кнез Никола „господи цјелој" је овако наздравио:

...Добро дошли кићени сватови, Одабрана господо, банови, Сретно моме двору долазили, Сваку срећу у њем налазили А уз срећу красну заручницу – Књаза Петра – млађану Љубицу. Од радости игра срце моје Веће данас него игда што је... Под ловћенским овим висовима, С браћом мојом – сивим соколима, Нек се свагда срећно састајемо, Пријатељски да се радујемо. Здраво будми Високи Племићу Зете, Петре Карађорђевићу!...

Према поетском исказу Ђура Перовића, кнез Петар Карађорђевић је овако одговорио на здравицу свог таста, кнеза Николе:

Црне Горе Господару славни, И витеже од времена давни. Славоношче са бојних пољана; Осветниче косовскијег рана. У добри час нек нам буде ова Светковина код твојих дворова. Бог ти твоје жеље испунио, Дочекао, синке поженио; Да с` купимо често на весеља, Што је Српства цијелога жеља, Те да славно сједе на престолу И, ка` сунце на небеском колу, Заблиста се круна Петровића Да доживи славу Немањића!

Сматра се да је песму „Разбоље се зорна Зорка“ написао сам кнез Никола.

Разбоље се зорна Зорка, Са Цетиња црногорка. На Цетињу високоме, А у двору краљевоме.

Њој долази мио тата, Мио тата краљ Никола. Па је пита: „Шћери Зорко, Шта те боли Црногорко? Је ли рана од пребола, да доводим ја доктора?“

„Није рана од пребола, Не доводи ми доктора, Већ од туге и жалости. Жао ми је ђеце моје, Александра и Ђорђија, и Милице јединице.

Ђеца ће се поскитати, Поскитати по свијету, Кано пчеле по свијету. Свака рана покрај срца, а срчана посред срца.

Ову песму певали су многи, Ксенија Цицварић, Мирко Рондовић, Бранка Шћепановић, Мерима Његомир,  Ана Бекута и Тања Шетер.

Јован Сундечић написао је и тужбалицу поводом смрти кнегиње Зорке.

Ја сам најпре на Цетињу Дирнуо твојој лири жице Да ми уз њих глас зајекти Прве песне веселице. О рођењу твом кнегињо Први цвијет, зјено ока Твојих сјајних родитеља Твога дома превисока. У тој пјесми излио сам Осећаје свога њеда И ускликно – колико ме Зар понио грла једра… Ти си расла и зорила Гранала се, крјепка била, И не једну, – но три сабље Свом си роду одвојила…

Радоје Рогановић написао је песму „Умрлој вили“ приликом преноса посмртних остатака кнегиње Зоркена Опленац 1912. године. Песма је објављена у Цетињском вјеснику 14. марта 1912. године.

"Мртва лези у горама Вила Андјеле је к себи окупила.

Да је воде оном другом крају: Да је воде к Божијем рају!

Б’јелој Вили име Јој је Зорка: Мајка Јој је зора са истока.

Отац Јој је оно сунце мило Што с над Ловћен српски узвисило,

Сестре су јој оне звјезде миле, које но су СРПСТВО засв'јетлиле!...

Поврх ове српске руже бајне: Заплакале и звијезде сјајне.

Што умрије ова Била б’ јела,  Заплакала и природа цјела!

Заплакало велико и мало И све што се Србином назвало.

А анђели заплакане тјеше, З рају је живјет много љепше.

Но престани ожалошћен зборе: Зорка иде у Божије дворе. 

У Дворове свемогућег спаса Рад љепоте и ради украса!”

Тако зборе небесни анђели, А Бог Зорку у рају насели!

Те је прима рајска земља мила: Уз змајеве Мирка и Данила!

И уз свекра Карађорђа славна: Да им буде бисерова грана!

("Цетињски вјесник", 14.март 1912)

“Тужбалицу” је написао Филип Ковачевић

Теби дивна и умилан, Мила Зорко! Из изодјела наредила, Зелен Боре! Под знацима кнежевскима, О Кнегињо! И по роду и по Дому, Тешко Дому! Као да ћеш у градове, Граде Зорко! У простране царевине, Царска крви! Гдје је Твоје пријатељство, Људска дико!

Јован Липовац, испевао је песму "На гробу њезине свјетлости Кнегиње Зорке"

И та ме жалост и та ме туга       Нагна те млада гробу сам друга... Па шћах замолит Српскога Вођа, Јунака славног тополског Ђорђа,, Оца Слободе Србије једне, Целивати му ја руке хладне, Умити му их суза потоком И заклети га тугом дубоком, Разгријати га љубављу мојом. Закуми ти га Славом Његовом! Још милом ћерком, с два моја сина, Те их не виђе још домовина! Да смјерно ђедо замоли Бога; Не би л` јуначкој ђеци пога... Не да им даде сребра и злата, Круну на глави сјајних палата, Све је то ситно и ништа није Спрам једне педи од Шумадије!...

Споменик

Први споменик жени у Србији подигнут је кнегињи Зорки 3. јуна 1926. године. Споменик, рад вајара Стаменка Ђурђевића, подигло је Друштво „Кнегиња Зорка“. Споменик се налазио на Великом Калемегдану. Након Другог светског рата споменик је уклоњен и вероватно уништен. Остао је сачуван гипсани предложак прве верзије који се чува у Историијском музеју Србије.

Улица

Зорина улица је једна од најмањих улица на периферији општине Чукарица.  Зорина улица постоји и у Врчину, Кањижи и Лугавчини. Кнегиња Зорка добила је улицу на Врачару коју је народ звао „Зорина улица“. После Другог светског рата име улице је преименовано у улицу Ивана Милутиновића. Након 50 година враћено је име Кнегиње Зорке. Улица Кнегиње Зорке постоји у Београду у општинама Врачар и Калуђерица, у Шапцу и Тополи. (извор: ПланПлус https://www.planplus.rs/#!sve-ulice/Zorina/33809 приступ 14.01.2017.)

Литература

Секулић, Н. (2014). Родни аспекти јавног градског простора (на примеру анализе назива београдских улица). Социологија, 56(2), 125-144.

Спољашње везе

Кнегиња Зорка Карађорђевић, Мира Софронијевић

https://www.rastko.rs/istorija/zaduzbinari/msofronijevic2003/msofronijevic-zorka.html

http://plavazvijezda.com/svitanje-rujne-zore-zorka-petrovic-karadordevic-122-godine-od-njene-smrti/

http://www.politika.rs/sr/clanak/260773/Beograd/Potraga-za-izgubljenim-skulpturama-sa-Beogradske-tvrdave

http://www.montenegrina.net/pages/pages1/istorija/cg_u_xix_vijeku/nikola1/zorna_zorka_zivot_i_smrt_najstarije_kcerke_knjaza_mikole_m_jovicevic.html

http://www.montenegrina.net/pages/pages1/istorija/cg_u_xix_vijeku/nikola1/crnogorske_princeze_evropske_diplomate_snezana_sekulic.html

[prolazimulicomtvojom]

Zora

Duchess Ljubica-Zorka  Karađorđević (Cetinje, 23 of December 1864 – Cetinje, 15th of March 1912) was the daughter of Montenegro duke (later king) Nikola I Petrović Njegoš and duchess Milena, wife of king Petar I Karađorđević and mother of king Aleksandar I Karađorđević.

Biography

Zorka is the eldest of the twelve children of montenegro duke Nikola I Petrović Njegoš.  She spent her childhood on Cetinje and attended school until she was eleven. She was taught by teachers from Cetinje and swiss teacher Mrs. Nikom, but she also attended a girl’s school Carica Marija on Cetinje. After that, she continued her education for seven years in  the insitute „Smoljna“ in Sankt-Petersburg in Russia where russian emperor provided education for her and her sisters using his own money, and they were given a treatment offered exclusively to royal children. Princesses received special apartments, separate dining room, clearance to attend court celebrations and using court carriages, expensive toilettes. When she was 19 years old, she got married to duke Petar Mrkonjić Karađorđević (the grandson of king Karađorđević) who was 20 years older than her. Wedding was done on 30th of July in 1883 after which the married couple took up residence on Cetinje (because Karađorđević family were forbidden from entering Serbia at that time) and later they moved to Bar where they build a new residence and named in Topolica after Petar’s birthplace Topola in Serbia. The duchess becomes very proactive in plans to make her husband the king of Serbia.

Zorka gave birth to five children: Jelena, Milena, Đorđe, Aleksandar and Andrija. The duchess died two days after giving birth to fifth child and Andrija died 20 days later. The duchess Zorka never saw Serbia. She was buried on Cetinje near the monastery of Saint Petar. When Oplenac, foundation of king Petar, was built, the remains of her body were transferred from Cetinje and laid into the first tomb next to the altar apse.

Zorka in poetry

Many poets had written poems about important moments in her life, such as her birth, christening, wedding, illness, death and the transferring of the body. Jovan Sundečić has written a poem to honour the birth of duchess Zorka. He also wrote a poem to honour her christening during which her godfather was the Serbian ruler at the time, duke Mihailo Obrenović. A song under the title of „Happy moment of christening of the duchess Ljubica Zorka Petrović Njegoš on the day of Saint Sava serbian in 1865“ was published in Montenegro yearbook „Little eagle“  in 1866. A longer poem in decasyllable, titled „Marriage of duke Petar Karađorđević and duchess Ljubica Zorka“ which was written by Đuro Petrović, was saved in its entirety. „At the foot  of Lovćen that wide epic intimacy of the entirety on nation’s people came together. People sang and the hills around Cetinje answered their song.“ – wrote the chronicler of wedding celebration and duke Nikola gave the blessing to everyone with a poem. According to the account made by Đura Petrović, duke Petar Karađorđević gave an answer to the blessing of his son-in-law, duke Nikola with another poem. It is assumed that duke Nikola wrote the poem about his daughter’s illness. This poem was sung by many: Ksenija Cicvarić, Mirko Rondović, Branka Šćepanović, Merima Njegomir, Ana Bekuta and Tanja Šeter. Jovan Sundečić also wrote an elegy about death of duchess Zorka. Radoje Roganović also wrote an elegy about her death, which was published in Cetinjski vjesnik on 14th of March in 1912. Many other writers wrote poetry about her, such as Jovan Lipovac, Flip Kovačević and others.

Monument

First monument for a woman in Serbia was built for duchess Zorka on 3rd of June in 1926. The monument, a work of a sculptor Stamenko Đurđević, was built by „Duchess Zorka“ society. The monument lay on the Big Kalemegdan. The monument was removed and probably destroyed after World War 2. The gypsum model of first version remained and is being kept in History museum of Serbia.

Street

One of the smallest streets on the outskirts of Čukarica, Zora’s street also exists in Vrčin, Kanjiža and Lugavčina. Duchess Zorka got a street on Vračar which was called „Zorina street“ by the people. After World War 2, the name of the street was changed into the street of Ivan Milanović. After 50 years, the name of Duchess Zorka was restored. The street of Duchess Zorka exists in Belgrade in municipalities Vračar and Kaluđerica, in Šabac and Topola.

Literature

Sekulic, N. (2014). Birth aspects of public urbane area (based on the example of the analysis of Belgrade street names). Sociology, 56(2), 125-144.

Outside links    

Duchess Zorka Karađorđević, Mira Sofronijević

https://www.rastko.rs/istorija/zaduzbinari/msofronijevic2003/msofronijevic-zorka.html

http://plavazvijezda.com/svitanje-rujne-zore-zorka-petrovic-karadordevic-122-godine-od-njene-smrti/

http://www.politika.rs/sr/clanak/260773/Beograd/Potraga-za-izgubljenim-skulpturama-sa-Beogradske-tvrdave

http://www.montenegrina.net/pages/pages1/istorija/cg_u_xix_vijeku/nikola1/zorna_zorka_zivot_i_smrt_najstarije_kcerke_knjaza_mikole_m_jovicevic.html

http://www.montenegrina.net/pages/pages1/istorija/cg_u_xix_vijeku/nikola1/crnogorske_princeze_evropske_diplomate_snezana_sekulic.html

https://www.youtube.com/watch?v=EDFtVmVM92g

https://www.youtube.com/watch?v=7Ajw4M_BjvU