#savremena kritika

[mozgoderina]

Globalizovanje umetnosti (Vuksanović)

Ni područje umetničkog stvaralaštva nije odolelo shematizujućim zahvatima procesa globalizacije, posebno kada je u pitanju relacija: „delo“ – publika, koja je, sudeći prema novijim estetičkim istraživanjima i teorijama, i sama stvaralačka po svom karakteru. Naime, globalizovanje područja umetničkog stvaralaštva, odnosi se, pre svega, na njegovu potrošačku i medijsku dimenziju koje, po svoj prilici, padaju ujedno, potvrđujući time pretpostavku da su današnje teorije umetničkog stvaralaštva i njima odgovarajuće tehno-poetike, kao sastavni deo savremenih tokova ispitivanja filozofije umetnosti, odnosno estetike, podložne dejstvu „spoljašnjih“ uticaja, poteklih iz disciplina poput ekonomije (korporativna kultura, produkcija, menadžment i marketing umetnosti, i sl.), kao i teorije mas-medija, odnosno filozofije tehnike.

Pisac: Divna Vuksanović (rođena 1965). Knjiga: “Filozofija medija”. Izdavač: Čigoja, 2007. Ilustracija: Marciano Buendía. Moderator: MozGoDER vELičANsTvENi → 

✓ svAkE NEDELJE TAčNo u 09H - oD 1. JANuARA 2017! →

✓ EkoNoMski EpiLoG: DoNiRAJTE BLoG @ pAyPAL.ME →

✓ A DNEvNicu čuvAJTE za pRoDAvNicu @ REDBuBBLE →

✓ pHoTocRowD FoToGRAF →  ✓ FAcEBook sTRANicA →  ✓ piNTEREsT TABLA →  

s MoJE TAčkE, NAGLAvAčkE: ✓ “PressPausePlay”: Na klik mišem od kraja kulture →  ✓ Izazov dijaloga o modernosti →  ✓ Amadou & Mariam: World muzika traži svoj svet → 

oBELEžENA TRAsA NA puTu Do spAsA: ✓ Strašno je “naučno” živeti (Paveze) →  ✓ Entertaining TV (Postman) →  ✓ Vlada bez programa (Ortega i Gaset) → 

[prerazmisljavanje]

Juče sam imala priliku da održim jedan čas pripreme za prijemni ispit iz književnosti, za grupu budućih žurnalista. Lepo smo prošetali kroz grubu podelu na epohe, izrazgovarali i pozakačinjali na pravce dela, autore, likove, pojmove iz teorije književnosti. Zapelo je tek kada smo došli do kritike. Neko se setio Jovana Skerlića, neko Bogdana Popovića, i tu stadosmo. Nema. Rovariše deca po skriptima, uključivaše telefone, zagledaše se ispod oka… i ništa. Nema. Na kraju neko stidljivo pomenu Teofila Pančića, na moje podsećanje da, eto, postoje i nekakve preporuke knjiga u magazinu Elle. Tu se kao malo nasmejasmo, da razbijemo tremu. Kažem im da ih to niko neće pitati na prijemnom, jer odgovor je nemoguće dati. Pređemo na vežbanja, sudbinu kritike ostavimo po strani. Dok neko od njih ne poželi da zagrebe dublje. Srećom, ovoj generaciji kritičkog mišljenja ne manjka.

A ne manjka ni nama kritičara. Upravo čitate jednog samoproklamovanog (da izvinite, što bi reko jedan marketinški mag i guru, ako se ja sam ne prozovem ekspertom, ima da čekam 10 godina da to čujem iz tuđih usta). Šalu na stranu, znam ja da kritičarka nisam. Škole treba za to. Hoću reći, još škole treba za to. Ali učim. I pišem. I učim iz tuđih pisanja.

I čitam časopise, nove i stare, štampane i elektronske, u potrazi za informacijom o smeru vetra, za raznomišljenicima, za idejom, za premotavanjem vremena između stanica… kako kad.

Uglavnom, danas nema vidljive ‘zvanične’ kritike, jer knjigu treba prodati. Kakva god bila.

Zato ima blogova.

Blogova raznih, šarenih i crno-belih, žanrovskih i mešovitih, ličnih, koristoljubivih i korisnih, lepih, namerno ružnih, pretencioznih i manje takvih. Znam, jer pišem jedan i čitam sve ostale. Zato što znam da ću jednom, u jednom od njih, naći kritiku. I zato što znam da se ta kritika neće pročuti koliko odjekne tekstić iz pamfleta sa Sajma knjiga. Jebiga.

Ne brinite, nisam gorka, cveće je i dalje poučno i knjige mirišu, ne volim svet manje zato što ga vidim jasno.

To što danas, čini se, oni koji ne pišu knjige — pišu o knjigama, nikako nije loše. Naprotiv. Loše je što, isto se čini, nema kriterijuma. Tj. što jedini kriterijum postaje unovčivost. Znam da sad zvučim kao oni koje napadam kad kažu ‘nema nam danas veličine poput Andrića‘, ali stvarno nam nedostaje bar jedan Bogdan Popović. Neko ko bi smeo i umeo da odseče višak. Ko bi bio sito kvaliteta u hiperprodukciji.

Pre nekoliko nedelja, na tviteru, autorka književnokritičkih tekstova za časopis Polja, podstakla nas je mnoge na preispitivanje čitanja, čitalaštva, mesta kritike u izdavaštvu.

Volela bih da neko uradi anketu o tome koliko prosečan čitalac zaista čita književnu kritiku i po njoj bira šta će čitati.

— Erika Kohut (@AnaLandolt) May 27, 2017

 Komentari su bili razni. Najpre, morali smo da utvrdimo definicije čitaoca i kritičara.

This slideshow requires JavaScript.

A onda i da sprovedemo anketu. Makar na tviteru, za početak.

Rezultati su me iznenadili. Nisam znala kako da ih protumačim, pa sam u pomoć pozvala pokretačicu diskusije.

@AnaLandolt: Moj komentar bi bio da su rezultati obećavajući, iako na ograničenom uzorku. Ipak, sledeći korak u ispitivanju javnog mnjenja morao bi ići u smeru kvaliteta te kritike, dostupnosti i načina odabira kritičara od poverenja.

Prerazmišljavanje: Procena kvaliteta kritike je teža od procene kvaliteta dela. Pipavija. Ne mogu da tvrdim da sam kompetentna da to tačno ocenim. Jer, da bi njegov sud važio za sud od poverenja, kritičar mora da postane priznat u struci. Da bi postao priznat u struci, može da ide raznim prečicama. Prosejavanje je suviše komplikovano za tviter-anketu.

@AnaLandolt: ‘Priznat u struci’ mi apsolutno nije merilo. Pogledaj kakve persone su kod nas ‘priznate u struci’. Svakako si u pravu da je komplikovano, otud i mislim da je anketa, a posebno rezultati, bila preterano optimistična.

Prerazmišljavanje: U pravu si. Moraću da te ispitam podrobnije. Koja su ti merila, i koja imena bi navela kao žive kritičare od poverenja?

@AnaLandolt: Nisam sigurna da imam strogo mišljenje o merilima, ali svakako mi je najvažnije da je sud, negativan ili pozitivan, argumentovano izveden. Zastrašuje me terminološka preopterećenost kritike ispod koje ne stoji ništa (nešto kao Bodrijarov simulakrum, deluje mi da izvode kritiku da bi prikrili, pa i pobegli od teksta koji ne razumeju/ osete). Stoga, mislim da ne mogu da izdvojim imena, ali mogu svakako osobine koje čine dobru kritiku, a to je pre svega oslanjanje na tekst. Po mom (skromnom) mišljenju, kritičar koji ne ume da govori ili piše o tekstu ‘na suvo’, što se kaže, bez pozivanja na Peru i Miku, nije kritičar, nego remiks majstor. Poštujem svakog ko čita tekst u svojoj kritici, slagala se ili ne sa njegovim/ njenim stavom, a da pritom nema emotivne ili preterano lične ispade.

Razgovor se, za prvo vreme, na ovome završio. Ali i dalje nisam našla zadovoljavajuće konkretan odgovor — ko su ti današnji kritičari? Može li se imenovati ličnost, a ne samo koncept?

Za kraj, pitaću i vas: koje kritičare čitate, kojima verujete, koje ne volite ič, za koje ste čuli?

Prerazmišljavanje #14 – Kritiku će svi pisati Juče sam imala priliku da održim jedan čas pripreme za prijemni ispit iz književnosti, za grupu budućih žurnalista.