#nisam je u životu videla | Explore Tumblr posts and blogs

negovateljica · 1 year ago

Text

MORAŠ DA SE SMEJEŠ 008

28 oktobar ponedeljak

Baba ponedljekom ide na neke vežbe taksijem, pa imam dva sata slobodno, tj da me niko ne nadzire, a nemam pojma ni šta bih radila.

29 oktobar utorak ... prošo ....

30 oktobar , sreda

Išle smo u grad u šoping . Bilo je sunčano ali vlažno hladno i tih nekoliko sati je bilo previše za bakicu pa se prehladila. Juče je ceo dan duvala nos koji joj je curio. Ja probah s našim narodnim lekovima, propolis i kapi za nos od rastvora sode bikarbone. Soda je toliko moćna da joj je slinavica danas prestala iako ne znam koliko je ona to zaista koristila, rekla sam joj da ispere nos time.

U grad smo išle na tri mesta. Prvo do njene banke, pa sam ja posle tražila da idemo u poštu da pošaljem deci pare. Sto eura je bilo pitanje biti ili ne biti , skidanje tereta s leđa. Našla mi ona poštu na google mapi i posle kad smo bile ispred pošte pita me ona kolko godina imaju tvoja deca.

Mislim se: "Baba, ne razumeš ti to. Tamo ni deca, ni niko ne zarađuje dovoljno da mu ne trebaju neke ekstra pare da bi preživeo. Mi živimo u državi u kojoj uskoro neće biti nikoga sem staraca i bolesnih tj onih koji iz nje nisu mogli da odu. "I dok sam bila u pošti da uzmem obrazac za western union ona mi stavila na sedište neku kovertu i neki papiri vire ispod. Ja to uzmem i stavim na tablu iznad volana nisam ni gledala šta je to. Kad ono pare.

Ona me gleda belo, kao, šta ja to radim,ali ja stvarno nisam videla da su pare u koverti i kaže :

- To ti je plata do danas.- Ovde sam manje od deset dana i ona mi dala 400 eura! Nisam je razumela kako je to obračunala, imam i neke dodatne sate u bašti. Uuuu fino, onda ću da dupliram poslatak deci, ionako je razlika za proviziju samo 4 eura. Za slanje sto eura je 15 a za dvesta 19 eura.

Spiskajte sve deco!!! Eeee, kad bi se ovako zarađivale pare kod kuće... I kad bi te ovako poštovali poslodavci, gde bi nam kraj bio. A ne ono naše carstvo lopova, lopurdi, ulizica, lažova, ucenjivača, gnjida i skotova. Tek kad napraviš distancu od brloga u kome živiš i živog blata u kome se brlog nalazi, možeš da vidiš neke stvari. Nema toga ni na internetu ni na vestima.

Taj osećaj koji ti daje istinska plata nije mi bio dostupan do moje pedeset i četvrte godine.

Sve do sad je bila neka borba sa prevarantima, ceđenje para, gubljenje vremena, traćenje života.

Nemci UOPŠTE nisu, i naravno da nisu ono što smo mi o njima učili u školama. Mi smo prosto odrastali uz Hitlerove Nemce okupatore - koji su služili kako referenca koliko su naši stvarni okupatori maskirani u oslobodioce i rukovodioce - DOBRI I ZLATNI.

Ove današnje Nemce koji hodaju ulicama Nemačke zabole ... nije briga ni za Hitlera, ni za drugi svetski rat i za sva sranja koja mi držimo u glavama, a da nas neko pita zašto – ne bi znali odgovor. Tako su nam glave napunjene kad smo bili u školi i nismo imali pravo na prigovor, niti smo sumnjali da je sve to tačno.

Nemci su vredni, disciplinovani i kulturni. Neki su hladni, neki su radoznali, neki ljubazni.. Ali ni ne treba da budu svi isti. Oni zaista imaju tradiciju i znaju da je čuvaju, znaju šta čuvaju, na šta su ponosni, šta slave. Rade i uživaju u životu. Znaju šta je to sigurnost, socijalna sigurnost, znaju da će biti plaćeni za svoje vreme i trud i poslove koje rade , bez obzira koji posao je u pitanju. Tek ovde važi da je svejedno šta radiš" jer je ovde svaki posao cenjen i plaćen. Kod nas ta rečenica podrazumeva da si ucenjen da radiš bilo šta za bilo kakve sitne pare i da si obeležen ako to ne priznaješ kao devizu za opstanak.

Kad kod nas čujem rečenicu – BOLJE DA RADIŠ BILO KAKAV POSO , NEGO DA NE RADIŠ NIŠTA ... dođe mi da zadavim tog slepca koji to izgovori...

NIJE BRE BOLJE !!

NEGO JE STO PUTA GORE DA DAJEŠ SVOJ ŽIVOT I RAD U BESCENJE DA SE NEKA GNJIDA BOGATI NA TVOJOJ GRBAČI. BOLJE JE DA SEDIŠ CEO DAN NA KAUČU ZA DŽABE NEGO DA RADIŠ ZA DŽABE i sve dok ima uplašenih i ucenjenih ljudi koji ne smeju da veruju u to, nego su prinuđeni da se prodaju u bescenje - biće tako kako nam je.

Ovde sam po prvi put u životu osetila šta znači kad neko poštuje tvoj rad. Iako bi me od ovog posla bilo sramota da ga radim kod kuće u Serbiji . Zašto ?

Pa zato što tkod nas kućne pomoćnice plaćaju uglavnom neke slučajno srećne žene kojima je upala sekirica u med pa imaju pare da plaćaju kućnu pomoć, a mogu volu rep da iščupaju. Neke žene koje se ponose time što ne umeju da kuvaju i brinu da im se ne polomi plastični nokat ako se upuste u kućne poslove, partijski kadrovi ili supruge partijskih kadrova, fudbalera, doktorke, starlete, poznate ličnosti itd.

Kod nas JE SVE NAOPAKO POSTAVLJENO I DORAĐUJE SE TA NAKARADNOST SVAKI DAN. Svaki dan se odvijaju novi apsurdi na svim nivoima.

Ja sam u Nemačkoj, kućna pomoćnica u bukvalnom smislu jednoj polupokretnoj ženi, penzionerki koja je invalid zbog poliomijeltisa koji je imala sa deset godina i koji joj je ostavio paralizovanu nogu. Ona je radila normalno u opštini kao kancelarijski službenik i stekla penziju. Dok je radila kupila je sama kuću, u kojoj sad živi i od SVOJE PENZIJE mene plaća 1200 eura mesečno plus mi plaća sate koje radim u bašti , ako želim.

A kod nas penzioneri skapavaju po svojim stanovima ako nemaju potomke, da žive s njima i da ih izdržavaju. Jedva krpe kraj s krajem, jedu paštetu i hleba, upisuju se na recku u drakstor ispod zgrade i glasaju za naprednjake jer su im tako utuvili u glavu besomučnim kampanjama, na vestima, po autobusima na mitinzima. #pajebemumater ! Da nam je stvarno toliko dobro - zašto bi bilo potrebe da nas neko 24 sata dnevno ubeđuje kako nam je dobro i gde je šta otvoreno, pušteno u pogon.

Kod nas predsednik vlade izjavi da imamo najbolje škole u Evropi, bolje o švajcarske i nemačke jer imamo "programiranje" kao predmet u osnovnim školama, a nemamo ga.

MI SMO NACIJA LUDAKA I ZOMBIRANIH LJUDI... NE TREBA DA SE ŠMINKAMO ZA HELUVIM.

EURO PRAJD ĆE DA NAS IZVADI IZ GOVANA U TO NEMA SUMNJE ...

Ovde, opet ja.... Ovde Nemce zabole dupe i za pedere... ako oće , neka prave prajd ... oni gledaju kako da zarade na tim skarednim karnevalima , a ne da lome koplja dal je to normalno ili nije normalno ...

Kod nas je NENORMALNA SITUACIJA U CELOM DRUŠTVU I NADOGRADNJI SISTEMA !

Mi se borimo ciniznim, satirom i ironijom. Pravimo viceve oko svega i sprdamo se, to nam je još jedino ostalo. A kad i to zamre, a zamire evidentno jer je svima pun kufer, – e , onda smo ugasili, jer kao što rekoh svi će da se isele iz Srbije.

Džaba kuće i imanja kad nemaš pare to da održavaš, a sve su napravili tako da ponovo otimaju ljudima imovinu - kao i njihovi predaci partizani i komunjare. Ovejani lopovi i siledžije, uzurpatori i manipulatori, koji su sve stekli uz pretnju kratkom ili dugačkom cevi i nisu se libili da potežu obarače i da pobiju silan narod koji nije bio voljan da im prepusti svoje svetinje – svoje imetke i nekretnine. Tito je bio najveći lopov među njima a svi smo ga voleli kao da je neko iz naše kuće. Koliko je on samo ljudi i porodica upropastio a nama su od prvog razreda u školi sa osmehom pevali i pričali o njemu. Pa dobro je nismo svi u ludnicama, sada kad konačno otkrivamo na kakvim lažima smo porasli i u kakvim lažima živimo. LAŽIMA KOJE PODRŽAVAJU LEGALNE INSTITUCIJE SILE I PRINUDE U DRŽAVI.

AKO TI SE NE SVIĐA ILI SE BUNIŠ POSLAĆEMO TI POLICIJU, IZVŠITELJE, TUŽIOCE, UPROPASTIĆEMO TE, STAPKATI SA CRNOM ZEMLJOM. I ljudi zato ćute. Ćute jer su ucenjeni samim opstankom i opstankom svoje dece, čije potrebe ne mogu da čekaju da se nešto menja na bolje.

Demonstrira se svako malo protiv svega i svačega, ali su se ovi izveštili da bukvalno sve spinuju i obezvrede i oljagaju svakog ko se lati ćorava posla da bude Srbima lider i izvuče ih iz govana...A oni ionako na kraju ubiju svog lidera... Valjda iz zahvalnosti ... i uvek radimo u korist svoje štete, podržavajući gadove na vlasti - svesno ili pasivno, ćuteći i puštajući da ti život prođe u nemaštini, sranju, čekanju boljeg sutra koje nikad u Srbiju nije ni došlo.

31.oktobar

Prestaću da je zovem baba, bakica i slično, jer je za ovo kratko vreme zaslužila da se i ja njoj obraćam s poštovanjem kako i dolikuje .

Frau Šmit je borac, kalkulacioni mrav koji više ne može da radi ili ne može sve da radi, ali zato u svojoj glavi drži čitavo knjigovodstvo koje se tiče najsitnijih detalja oko vođenja i održavanja njene kuće i njenog zdravlja.

U isto vreme - iako je invalid i često u bolovima – ona se uvek neizveštačeno smeška i kulturno se obraća , kad joj nešto dam ili odnesem – ona kaže hvala - i nije nervozna, NIJE NADRKANA, kao što je većina staraca kod nas koji su izgubili svoje nekadašnje autoritete i niko ih ne zarezuje za suvu šljvu, ne poštuje ih i ne vidi čak, jer oni viiše nikom nisu potrebni sem da pomažu svoju decu i zato im se više ni ne ustaje u prevozu ili ih ne propuštaju u redovima. Vreme lagodnog i dostojanstvenog života je prošlo kad je umro Tito. Jugoslavija se srušila jer je bila izgrađena na krvavim temeljima i na otetim imanjima i fabrikama. I prema teorijama zavere, svakako je neko kome odgovara ovakvo stanje u bivšim republikama i podgrejao međunacionalne sukobe i zemlja nam se raspala u krvavom ratu devedesetih. Verujem da ima mnogo više koji žale za Jugoslavijom i načinom života u njoj, za prohujalom mladošću i životom, nego onih koji su zadovoljni sadašnjom "demokratijom" i zapadnim "vrednostima" koje štite novi zakoni.

Nisam sigurna koliko novac podmazuje međuljudske odnose, ali ne u pogrdnom smislu korupcije kao kod nas gde služi da nekima sve ide lagodno da bi se izbegli legalni često neostvarivi ili tegobni tokovi legalne procedure.

Ovde svi imaju pare i svi poštuju pare - i shodno tome nečiji trud pomoću kog se do para dolazi. Kod nas pare služe za sasvim druge svrhe. Ovde svi voze kola i svi mogu da voze kola, to nije luksuz kao kod nas ili teška robija kad skrpljuješ pare za registraciju i ostale otimačine koje moraš da platiš .

Kod nas je sve je nerealno postavljeno. Šta to beše potrošačka korpa? Šta će robovima potršačka korpa kad moraju skoro sav svoj prihod da daju za račune i dugove – na koje ih namamljuju sa svih strana nasmejana lica plaćenih klovnova koji ih lažu da bi se zadužili za sve i svašta.

.....

Frau Šmit ima svoj krug prijateljica sa kojima se viđa sredom u gradu u restoranu Blunkwelle gde popiju po piće ili jedu nešto i ispričaju se. Za to vreme ja odlazim u kupovinu.

Druge srede kad smo pošle u kupovinu , parkirala sam auto na ulazu u pešačku zonu odakle ona može da ide kolicima sama kroz taj deo grada. Ona se okrenula i rekla mi da ide s drugaricama a da ja treba da idem sama u tržni centar u kupovinu. Bila sam zatečena, jer sam mislila da će ona ponovo da ide samnom a što je najgore nisam zapamtila put kuda treba da prođem. Ona mi je objašnjavala strpljivo koijm ulicama da krenem, ali ja nisam ništa razumela. Kako sam videla da ona neće da ide samnom, krenula sam peške u pravcu u kome mi se činilo da se tržni centar nalazi. Lutala sam uličicama koje su se granale od tog parkinga prema glavnom putu sa četiri trake i jedva izbila do nekog nadvožnjaka iznad tog prometnog puta. Neka kišica je počela da pada i ljudi je bilo sve manje. Konačno sam morala nekog da pitam gde je tržni centar i zaustavila sam neke devojke koje su mi ličile na Tajlanđanke u nadi da govore engleski i na sreću bile su ljubazne i objasnile su mi kuda da prođem. Prvi put mi je sve to delovalo zastrašujuće i predugačak put do cilja, ali sam ipak uspela da nađem ogromnu prodavnicu. Ovog puta sam ponela svoje torbe za šoping i kad sam napunila kolica potrepštinama sa šoping liste za kuću, shvatila sam da sve to moram da potrpam u te dve ogromne torbe i u svoj ranac što je sve bilo preko dvadeset kilograma koje sam morala da odnesem uz nekoliko ulica po kiši, do parkiranih kola. Ruke su me zabolele i ramena od tolikog tereta, ali sam nekako uspela da se dokobeljam. Ostavila sam sve to u gepeku i krenula da tražim Frau Šmit u pešačkoj zoni.

Nisam znala u kojoj je kafani i nadala sam se da ću nekim čudom uspeti da je nađem. Sad mi je već bilo lako da hodam kad sam se oslobodila tereta. Ubrzo sam je ugledala kroz prozor druge kafane na koju sam naišla i ušla sam unutra. Ona me je pitala da li želim da sedim s njima i šta bi da popijem? Zahvalila sam se i pitala je koliko će još da sedi tamo, pa sam izašla napolje da prošetam gradom bez opterećenja nekim zadacima ili neizvesnostima. Glavnu ulicu u pešačkoj zoni činile su tipične nemačke kuće belih fasada ukrašenih isprepletenim gredama od tamnog drveta. U centru je bila ogromna katedrala u rekonstrukciji. Samo jedna radnja je imala robu na ulici i to je bio neki Indijac sa garderobom. Sve ostalo je bilo u radnjama. Galerije sa slikama i umetničkim predmetima su mi privukle pažnju, kao i izlozi sa escajzima basnoslovnih cena od nekoliko hiljada eura. Viljuške, noževi i kašike kitnjastih drški su bile izložene u otmenom izlogu, u društvu raznih ukrasnih i upotrebnih predmeta za kuću. Razgledala sam ne pretrano pažljivo i pomno, jer nisam imala nameru da bilo šta kupujem tog dana, tek pristigla u Nemačku i tek upoznajući ulice i grad. Na ulici je bilo par uličnih svirača od kojih je jedan govorio srpski . Čula sam u prolazu, ali sam naučila da ne smem ljudima da prilazim obradovana što čujem srpski , jer sem srpskog isto zvuči i bosanski i hrvatski i svi su oni sa sobom poneli traume zbog kojih su otišli sa svojih ognjišta i nisu bili raspoloženi da u Nemačkoj čuju da oni govore srpski jezik. Pa tako nisam započela konverzaciju ni sa tim čovekom koji je sviruckao neke francuske šlagere na svom poluautomatskom insturmentu - harmonici i sintisajzeru. Tražila sam prodavnicu C & A jer sam za nju znala iz Beograda, i našla sam je na google mapi, ali u gradu nisam mogla da je nađem, pa sam se vratila sa kraja šetališta prema kafani u kojoj je sedela Frau Šmit. Kad sam ponovo ušla u kafanu, Nemice su se već pakovale da idu kući. Konobarica je donela jedan račun, a one su platile svaka svoj deo, posebno. Konačno je konobarica sabrala sve naplaćene sume, i one su mogle da napuste sto za kojim su sedele. Krenule smo i ja i Frau Šmit. Ona je zastala ispred ulaza da zapali cigaretu, jer se u kafani nije pušilo. Ja sam sela u stolicu i razgledala okolo. Već je bio mrak i ljudi su žurili u svoje tople domove. Pošle smo i nas dve do kola. U kolima sam joj se žalila kako sam jedva našla prodavnicu i kako mi nije lepo objasnila i zamolila sam je da mi ponovo pokaže kuda treba da prođem. U suštini nije bilo ništa komplikovano, malo sam se vratila unazad odakle smo došle i skrenula u tu veliku prometnu ulicu sa dve trake , jednom desno i sledeći put levo na praking velikog šoping mola. Za treći put, više nego dovoljno da konačno zapamtim putanju i sledeći put odem kolima u šoping umesto da vučem sve na leđima.

0 notes

putokazkrozvreme · 2 years ago

Text

365 dana u godini

31.decembar 2021.godine.Spremam se užurbano i pomalo nervozno za posao. Misli mi lutaju. Osećam se rastrzano, čak šta više pomalo i umorno. Uviđam da mi ova godina i nije bila baš najbolja moguća. Ne očajavam jer generalno razmišljajući ne može svaka godina koja nam dolazi da predstavlja ispunjenje svega onog o čemu maštamo,sanjamo ili ka čemu težimo. Ponekad određene stvari i situacije promene tok svog kretanja, ponekad nam dugo osmišljeni planovi propadnu,ponekad se uverimo po ko zna koji put da je život uporno sve nešto ispočetka, ponekad nas sudbina i životni putevi odvedu u smeru o kom nismo ni razmišljali.

Da,kad bolje pogledam, ovo sam sve shvatila u protekloj godini. Nije loše osvrnuti se ponekad,pogledati i uporediti prethodnu sa godinom u kojoj se trenutno nalazimo, a koja se prema svemu sudeći uskoro bliži kraju sa obzirom da je danas 27.novembar '22. godine. Dok posmatram proteklu godinu i situacije u kojima sam se nalazila, ne mogu ni da je nazovem ili obeležim toliko lošom. Možda mi nije donela ono što sam tražila ali je nesumnjivo učinila ono što je bilo potrebno i neophodno mom životu. Zapravo, proživljavajući prethodnu godinu, dok sam se susretala sa određenim usponima, padovima,dobrim i lošim danima, uvidela sam da sam sada u ovom trenutku za 365 dana kasnije koji su usledili nakon toga negde zrelija, sposobnija, jača, manje ranjivija i mnogo više svesnija stvari,ljudi,okruženja i okolnosti koje nam se katkad nametnu. Ja nisam neko ko voli da gleda unazad jer smatram da je tamo stanje uvek nepromenjeno. Jednostavno, uvek treba gledati napred i skocentrisati se na period koji nam tek dolazi u budućnosti. To je nešto što nam tek sledi, šta možemo da očekujemo i na čemu možemo da poradimo. I to je sigurno nešto što kod mene izaziva dozu uzbuđenja i optimizma upravo zbog neizvesnosti toka budućih dešavanja koja mi slede. Međutim, iako ne volim da gledam u prošlost, katkad volim da se osvrnem i pogledam unazad prethodnih 365 dana kako bi se podsetila nekih stvari i kako bi zapravo videla gde sam, šta sam postigla, koliko sam napredovala kao osoba i ličnost, šta bih mogla da promenim, šta da poboljšam i naposletku šta je to na čemu sam uvek zahvalna i eventualno šta bi volela da mi naredna godina donese.

Danas je 27.novembar 2022. godine. Za nekih mesec dana i ova 2022. godina će biti deo prošlosti kao i prethodna koju sam spominjala. Baš iz tog razloga, želela sam da pre nego što i ona postane deo prošlosti, još jednom podsetim sebe na sve što je bilo dobro u ovoj godini i šta mi je donelo mir i spokoj posle izvesnog vremena. Kad bi krenula da nabrajam, verujem da bi se spisak dosta odužio ali kad uporedim 2021. i 2022. godinu nesumnjivo mogu da potvrdim uz priznanje samoj sebi da je ova godina bila mnogo bolja, mnogo ispunjenija, lepša u odnosu na prethodnu, te negde sad naposletku i ove godine mogu da je nazovem još jednom uspešnom misijom. Smatram da svaki pojedinac, pred kraj godine, treba udobno da se smesti u svoju omiljenu fotelju, skuva sebi šolju tople kafe, čokolade, čaja ili čega već a onda obradi sve prethodne događaje, situacije, dešavanja, uspone i padove, dobre, loše dane i iz svega toga izvuče suštinu onog najbitnijeg. A suština bi bila koju smo pouku, smisao,lekciju pronašli u svemu tome i kako ćemo to sve uokviriti, sastaviti i spremiti za narednu godinu koja nam sledi, kako bi određene stvari poboljšali, a druge pak izbacili ukoliko su štetne po nas i ukoliko ne izvlače ono najbolje i najbitnije od svega. Svesnost u određenim situacijama i posmatranje tih istih situacija kasnije u nekom periodu mogu znatno da nam pomognu da se suočima sa određenim teškim situacijama u kojim smo se našli i prebrodimo ih na isti način. Zato je ponekad bitno osvrnuti se unazad, samo kako bi bili svesni nas i svega što smo prošli, koliko smo zapravo jaki i koliko možemo, u zavisnosti od situacija koje nam se ispreče u životu. 365 dana su zapravo 365 novih mogućnosti, šansi, prilika koje imamo na raspolaganju, sve je u tome kako ćemo odlučiti isto da iskoristimo. U životu uvek treba ciljati visoko, stremiti ka boljem koliko je to moguće. Takav način razmišljanja treba da bude ujedno i ciljni za svakog pojedinca,da je težnja ka određenim stvarima od izuzetnog značaja, da je borba ta koja je neophodna za opstanak jer je upravo čitav život borba, da su prilike dragocene i nužne da se koriste ukoliko su dobre, dok one loše stvari koje nam se nametnu kroz život treba da budu osnova za dobru lekciju i iskustvo koje će nam služiti kad tad.

Splet svih dešavanja koja nam se nametnu kroz život, bilo dobra ili loša, koja iskusimo i osetimo na svojoj koži, načine od nas osobu kojom se ne bi mogli nazvati danas, da upravo sve to iza nas nije ni postojalo. U tome leži jedinstvenost i unikatnost svake osobe. U posebnosti što smo drugačiji i što svako ima svoju priču. Zato, za novih 365 dana, prilika i mogućnosti koje nam slede u narednoj godini, bitno je znati da se nekad treba osvrnuti, pogledati iza sebe, izraziti zahvalnost ka svemu i shvatiti da mnogo bolje stvari su ispred nas nego one koje ostavljamo iza sebe.

1 note · View note

sensingsparks · 2 years ago

Text

Mom najboljem prijatelju...

I meni je cudno sto ovako pisem, ali mislim da je dobro da vec jednom svoje misli stavim na papir. Možda ako vidim reči, bude mi lakse da ih iz glave izbacim.Mozda...

I dalje te volim. Platonski kao i uvek, drugarski, nije ovo takva izjava ljubavi. Neverovatno, bar meni, iskreno, ne znam kako je Jos uvek moguće da Razmišljam o tebi, kamoli da te volim. Ali jbg, dijagnoza neka izgleda... Jos uvek mislim na tebe, kako si, sta radis, Jos uvek brinem i zelim ti sve najbolje, mislim da Cu uvek tako.

Hoću da znaš da smo napravili glupost, nismo trebali to da uradimo. Dopustili smo da nas to promeni. Jeste nas promenilo, koliko got ti to negirao. Tebe mozda i vise, oboje definitivno na gore. Samo na drugačije nacine.

Mene je slomilo, iznutra. Unistilo mi je sve sto sam dugo gradila. Unistilo mi je samopouzdanje, veru u druge. Mislim da si ti osoba koja je na mene imala najveći uticaj u mom životu, bar onaj koga sam svesna. Koliko dobrog toliko i loseg.

Nedostaje mi kako je bilo pre. Pre svega toga. Mada mi sve manje i manje izgleda kao stvarnost, vise kao secanje koje sam sama sebi nametnula da bi opravdala nase postupke. Ne vidim to vise, ne vidim u tebi tu osobu koju sam videla nekad. Nisi samo ti kriv, koliko si ti isao ka tome sto smo sad, toliko sam ja dopustala. Nisam zelela da te izgubim, pa sam nesvesno tonula sve dublje.

Svi su videli koliko sam se zauzimala za tebe, ali retko ko je znao koliko sam gutala i (ne)namerno zaboravljala. Sada tek iskreno mogu da priznam sebi da nisi to zaslužio.

Volela bih da sa tobom popricam o tome, makar da cujem tvoju stranu, ali nisam sigurna koliko bi mi to pomoglo. To je jedna Prica koju Cu da ostvarim neispricanu.

Napokon sam se fokusirala na sebe, i napokon sam srecna. Stvarno srecna. Dopustila sam tebi da me sputavas, iako ti nikad nisi trazio od mene.

Iskreno, i pomoglo mi je ovo. Misli mi dosta lete u poslednje vreme.

To je to...

S' ljubavlju J

7 notes · View notes

kolateralnasteta · 3 years ago

Text

Ima jedan čovek koji stane u svu moju bol, ljubav, nedostajanje, sreću, ma u svemu. Čovek čiju poruku sam čekala mesecima, zagrljaj i sve što bi došlo sa njim. Zbog kojeg sam postala osoba koja sam sada i zbog kojeg sam počela da shvatam stvari, okolnosti i druge ljude na skroz drugačiji način. Posle dosta vremena sam shvatila da je on bio tu samo kao lekcija za mene u ovom životu, mogu reći veoma skupa lekcija. Zbog koga sam provela dosta noći ne prospavanih i ponekada nisam izlazila iz kreveta. Zbog koga sam molila Boga da mi ga vrati i da šansu za novi početak. Kojeg sam videla na dnu svake popijene čaše, a po neke i razbijene. Kojeg sam tražila u svakom drugom i zbog kojeg nisam pogledala ni jednog drugog. Posle toliko vremena, kada bi i ta poruka stigla i dalje ne znam kako bih reagovala. Mada znam da bi najbolja odluka bila kada bih je samo obrisala.

#ljubav #zivot #bol #ljudi #on #balkan #beograd #balkanski citati #poezija #tekstovi

151 notes · View notes

ultravioletna · 4 years ago

Text

VINO NA KROVU SVETA

"Okej." rekla sam im. "Šta okej?" Pitali ste me šta bih mu rekla kad bih imala nekoliko minuta sa njim i rekla sam okej, dala sam vam potvrdni odgovor na to. To je sve što imam da kažem. "Njemu ništa ne bi rekla?" Ništa. Možda je kliše da se dvoje ljudi razumeju očima ali, eto, ja volim sve što je kliše onda. Jer sam to doživela. Ništa mu ne bih rekla, nekim ljudima reči su naprosto nepotrebne. "I misliš da biste razumeli jedno drugo?" Ma dajte ljudi, kakva su ovo pitanja. Došla sam na pres konferenciju, nisam došla na ispovedanje o svojim ljubavima i propalim mladalačkim snovima. Ja tog čoveka znam kako diše. Znam kad će da uhvati vazduh da bi izdahnuo ponovo. Znam koji su mu največi strahovi. Da ima trista maski na licu ja bih videla ono što se nalazi ispod svega toga. Da mi stavi pištolj na glavu, pomerila bih ga na srce. Jer znam da to nikada ne bi uradio. Ne znam sa kakvim ste ljudima vi živeli, koga ste voleli, u kakvim prazninama ste mislili da živite bajku ali samo ću vam reći - bajke su za malu decu a i, složićete se, dosadne su. Ne mogu dvoje ljudi koji su uragani da vole bajke, ne ide, zar ne? Neću biti lažno skromna i reći da sam mirnija od njega, mene se mir ne tiče. Ne zanima me zaista posao u kancelariji niti muž. O muževima ni ne razmišljam. To mi je smešno - kaže Jelena Rozga u dobro poznatoj pesmi koju pevam svaki put kada se napijem toliko da moram da se prisećam ko sam zaista "..da neću zavet, papir niti vezu" i ne znam baš koliko bih se složila sa tim da sam razmažena ali eto. Mir mi nije po volji. Ja sam luda žena. Kad bih znala da mi majka neće poludeti kad bih kući dovela tarantulu ili kobru da je čuvam, kao i da plivam sa ajkulama ili kvarim njenu sliku o savršenom životu koji ima negde u glavi za mene - odavno bih ja živela na nekom ostrvu, divila se okeanu i pevala sa sirenama. Zato nemojte vi meni molim vas o tome da li bi me razumeo ili ne bi, ja sam otvorena knjiga čoveku koji me je voleo toliko da je i pre nego što me je izveo na prvi dejt - znao da mi se ne bi svideo ručak u nekom restoranu nego galerija sa slikama. Da, odveo me je tamo prvi put, prvi put me je tamo i poljubio. Među slikama. Ali ne francuski. Ne onako kako bi možda želeli da čujete. To je prvi i jedini čovek koji me je poljubio u čelo. I razneo me. Čitavu slagalicu koju sam ja sama po sebi činila - on je razneo na komade. A poenta svega ovoga je da ja nisam želela da se sastavim. Prijalo mi je da konačno pred nekim budem ogoljena - da se ne pravim da sam toliko uzorna ćerka, da sam sasvim normalna devojčica kojoj je prioritet da učini svoje roditelje ponosnim. Bio mi je to možda neki drugi prioritet, prvi je bio da budem srećna i da budem ono što jesam - dok ih činim ponosnim. A to sam i učinila. Zato bez brige, taj čovek bi i u drvenom satu koji stoji u centru našeg grada znao koje dugme da pritisne da bi me pronašao. Kako to tačno mislite da me ne bi razumeo kada bi me pogledao? "Iskreno da Vam kažemo, mi smo takve ljubavi viđali samo na filmu." I bolje je što je tako. Možda bi vas ubila. A možda i oživela. U svakom slučaju promenila bi vas iz korena. Ja ne želim da govorim sa kakvim se demonima još uvek ponekad borim kada znam da ću ga sresti ali jedno je sigurno - moj jin je kod njegovog janga. I ne postoji ništa što taj čovek iz mojih zenica ne bi razumeo. Ne želim vam takvu ljubav. Nas bi ubila da smo nastavili da ispijamo vina sa terase sveta. Uzaludno je sve kad shvatiš da čovek ponekad i nije toliko veran vinu. Da voli ponekad....i neki liker da popije. A čaša vina to ne zna. Sve dok ne sazna. Pa se raspukne na sitne komadiće i zabije se u nečiju kožu da bi zaista bila onako kako to ljudi govore "tu ispod kože." Vinu ne možeš ništa. Sem ako nisi jebeni liker. Ili polomljena vinska boca. Jebiga. TEODORA

70 notes · View notes

takenbysummer · 5 years ago

Text

"Naši su se putevi razišli

Davno pre nas

To što su se na trenutak ukrstili

To je

Najlepša greška univerzuma

I mi smo to znali

Od samog početka

I znali smo da idemo

U suprotnim smerovima

I samo se nakratko srećemo

I pristali smo na to

Zaleteli se jedno ka drugom

Punom brzinom

Na tom raskršću

I nismo pitali

Hoće li biti nastradalih

Naši su putevi

Sada već dugo razdvojeni

A mene sneg u Beogradu

Uvek podseti na tebe

I nadam se da je tamo gde ideš

Stalno sneg

I da ima ko da upamti

Šta jedeš za doručak

I da imaš kome da kažeš

Da ga voliš

Kad se vratiš umoran s posla

Ja nisam stigla sa tobom

Ni pola onoga što sam htela

Ni pola onoga što smo mogli

Ali ti ne brini

Neću pokušati da te vratim

Kada čujem da si našao svoj put

I neću ti reći

Da sam na milisekundu

I pomislila

Da bih mogla da pođem sa tobom

I uradim sve dijametralno suprotno

Od onoga što sam celog života pričala

I neću ti reći

Da su mi u snovima

Sinovi imali tvoje oči

I da sam prvi put

Videla sebe u kuhinji

A ne u sudnici

Ili kancelariji

I neću ti reći

Ko zna šta bi bilo da smo potrajali

Jer da je trebalo išta da bude

Bilo bi

I hoću zauvek takvu da me pamtiš –

Kao ženu koja ne pokušava

Na silu da otvori zaključana vrata

Jer da su bila namenjena njoj

Sama bi se otvorila

Pa nije pokušala ni tebe

Da prisili da joj se otvoriš

I da joj se daš

Jer da si bio njen

Ne bi se ni opirao

Kao što se ona nije opirala

I hoću zauvek takvu da me pamtiš –

Kao ženu koja te nije klela

Koja ti je želela samo sreću

I da naučiš

Da budeš nežan prema sebi

Bar upola

Koliko si nežan prema drugima

I zato se nadam

Da tamo gde ideš

Ima ko da te dočeka

I da ti se raduje

Kao letu

Kao praznicima

Kao što sam ti se ja radovala

I ne brini

Ja ću te naći u nekom sledećem životu

U nekom paralelnom univerzumu

Jer srodne duše ne umiru

I ovaj put

Nemoj sve da pokvariš."

Milena Nikolic

#poezija #milena nikolic #balkan #insp.rs #quotes #ti

1K notes · View notes

travesuras-de-la-gaga-mala · 5 years ago

Text

,,Izvini devojko, mogu li te pitati nešto?"

,,Naravno, recite?"

,,Ne zameri, ali posmatram te kako sediš tu i pišeš, mogu li znati šta to?"

Baka mi se nasmeši.

,,Samo neke svoje misli i izmišljene priče."

,,Da li bi htela da čuješ moju? Možda je zapišeš i sačuvaš od zaborava."

,,Rođena sam u zimu '49, kao peto dete i prva devojčica. Valjda su me zato previše pazili, šta znam..imala sam lepo detinjstvo, ali se završilo previše brzo. Roditelji su mi poginuli kada sam imala 16 i ostala sam sa braćom kojima se ukazala prilika da me udaju za nekog bogataša iz susednog mesta. On je bio dosta stariji od mene, ali to tad nije bilo važno. Sa 17 sam mu rodila prvog sina, sa 18 drugog. Nije hteo žensko dete i valjda sam imala sreće..bio je dobar čovek, ali mnogo nezgodan kad popije. Ako me pitaš jesam li ga volela..poštovala sam ga. Ipak je bio otac moje dece. A ljubav, ja sam volela samo jednog čoveka u životu i voleću ga do groba. Voleo je i on mene, ali nije nam se dalo..takvo je vreme bilo. On je bio sirot, braća nisu htela ni da čuju. A svako ga veče i dalje sanjam onako kako ga pamtim, je l' mi veruješ? Takva ljubav ne umire..veče pred moju svadbu, iskrala sam se iz kuće da ga vidim još jednom. Bila sam mu spremna reći vodi me sa sobom, ali on ni da čuje! Kaže čeka te dobar život, ja to nemam da ti ponudim, ne možemo od ljubavi živeti. A ja danas tvrdim da smo mogli, dan jedan nije prošao a da ja na njega nisam pomislila. Na dan venčanja sam ga videla ispred crkve kako plače..ispratio me je drugom čoveku i to mu jedino nisam oprostila. Kada sam se preselila, nisam ga videla godinama. A onda jedno jutro na pijaci, ma nisam ga ni ugledala, a već sam ga osetila, ja ti to ne mogu opisati. Vodio je za ruku malu devojčicu, a meni je srce eto prepuklo! Nismo se pozdravili, samo smo se gledali dugo, valjda nam reči ne bi bile dovoljne. Tad sam ga videla poslednji put...čula sam priče od ljudi da je tokom rata otišao za Nemačku, a posle ništa ne znam. Ali znam da me i dalje voli, osećam to. Valjda je imao lepši život od mog, nadam se, eto.."

D.Đ

#tekstovi #balkan #ljubav #citati #citati o ljubavi

567 notes · View notes

belog-grada-crna-princeza · 8 months ago

Text

Nisam se oprostila.

Ne volim se opraštati na rastancima, ne umem. Kraj nije kraj ako se ne izgovori. Bila sam i još sam tip da ću čuvati prazne kutijice - kremica, vitamina, poklona... (Možda je do podznaka u ribama.) Čuvam sve rođendanske čestitke koje sam ikad dobila po fiokama. Čuvam obeleživać za knjige koji mi je napravila drugarica iz detinjstva. Portrete koje je slikao jedan dečko koji je bio zaljubljen u mene u drugom srednje. Papir na kom mi je jedna devojka napisala samo reči "sve okej"... Čuvam i ono što ne slutiš da čuvam; kutiju cigareta koju sam popušila sama na klupi posle prvog raskida, iglu od prve tetovaže, maramicu koju sam našla u džepu džempera osobe koje više nema. Čuvam tajne ljudi od kojih bih da ih sretnem na ulici pobegla; ali reči koje su mi govorili u mraku idu sa mnom u grob. Fraze koje sam naučila od nekih poput kojih se nadam da nikad neću biti. Nade i snove kojih ću se tvrdoglavo odreći pred svakim ko me pita.

Tata me je naučio da je loša sreća reći "zbogom", pa uvek umesto te reči kažem prosto: vidimo se. (Kada sam poslednji put videla babu sa mamine strane i deku sa tatine, dvoje ljudi koje sam najviše u životu volela, te dve reči su bile poslednje što sam im izgovorila.) Verujem u vidimo se, nikako u zbogom.

I tebe čuvam. Čuvam naše prepiske tokom godina, čuvam popunjenu svesku u kojoj si me sa svakom stranicom neprimetno menjala u neku novu, u glavi tvoje rečenice na sve što vidim, čujem, doživim. Tvoju bezgraničnu empatiju prema meni zbog koje sam naučila koji se zidovi stavljaju i kada, kako da kažem, a ne samo pomislim reči koje posle sanjam noćima, mada još uvek učim... Da verujem svom osećaju i ničijem više, zbog čega sam ti i izgovorila to svoje čuveno: vidimo se. Reči koje nikada nisam mislila da ću izgovoriti baš tebi, a uvek sam znala da nećeš biti sa mnom zauvek i od same sebe krila svest o tome.

A lažem. Da je bilo svesno, da sam znala šta izgovaram jer retroaktivno uvek pričam priče koje su mi poput pojasa za spasavanje u mojim burama, o kojima ti uostalom najviše znaš. Lažem jer lepše zvuči, a ja sam romantik i poeta, kad sam velikodušna prema sebi, a ti si me učila da to budem. Kada nisam tada sam obična kukavica i lažov i neko sa hroničnom potrebom da beži, šalim se ponekad da sam životinja - bila bih noj. Nisam te nikad pitala koja životinja ti misliš da bih bila, ali koja god da je, želim da sam ta.

Vuk dlaku menja, a ćud nikad(?). Bila si ubeđena da je moja dlaka loša, a ćud dobra, a ja ubeđena u suprotno. Pitam se da li si ostala pri istom stavu, ali neću te pitati. Nijedan odgovor ne bih podnela.

Naučile smo obe ponešto, nadam se, u stvari jesmo jer to je neminovno. Naučila sam, nažalost i ono što nikako nisam želela da znam. Nisam naučila da se opraštam i nikad neću.

Vidimo se...

-Katarina

#Nisam se oprostila #Rastanak #Rastanci #Zbogom #Vidimo se #tekst #tekstovi #pisanje #balkanski tekstovi #balkan tekst #najlepsi tekstovi #beloggradacrnaprinceza

11 notes · View notes

forrestdumb · 3 years ago

Text

Momina mi ispriča kako joj se katkad sve užasno zgadi - ne smuči joj se ovo ili ono, jedno veče ili jedno godišnje doba, već joj dotuži život, sve i svi, vreme koje brzo prolazi a ipak nikako da prođe.

*Jedini moj porok, onaj koji Moreli nije pomenuo, bio je da sam uživala u samoći.

*Kad sam bila devojčica, zavidela sam ženama kakve su Momina, Marijela i ostale, zavidela sam im i nisam znala ko su one, zamišljala sam da su slobodne, obožavane, gospodarice sveta. Kad danas o njima mislim, ne bih se ni sa jednom od njih menjala. Njihov život mi se činio jedna velika glupost, utoliko veća što one toga nisu svesne... Ali jesu li mogle da žive drukčije? Da sam ja na njihovom mjestu, zar bih drukčije živjela? Rozeta Mola je bila naivna, ali je život uzimala ozbiljno. U suštini, bilo je istina da je pokušala samoubistvo bez razloga, a sigurno ne zbog one prve ljubavi sa Mominom ili neke druge gluposti koju je počinila. Htela je da bude sama, da se izdvoji iz bučnog društva, a u njenoj srediti čovek ne može da bude sam, ne može da živi sam, ako se zauvek ne ukloni.

*Šta da oduzmeš? U životu nema šta da se oduzme, kad je ionako sve nula.*Kaže da nema vode koja sa ljudskih tela može sprati prljavštinu. Sam život je prljav. Kaže da je sve promašeno. Zaustila sam da je zapitam zašto onda živi, jedva sam se uzdržala. Rekoh joj da nekada, kad sam bila zaljubljena, iako sam vrlo dobro znala - to se uvek zna - da smo nas dvoje ludi, da je moj čovek jedan nesposobnjaković, da ostaje kod kuće i spava dok ja trčim po Rimu, iako sam sve to znala, nisam stekla ubeđenje da mogu živeti sama sve dok nisam iskusila šta znači život udvoje. Nije bilo ničeg prljavog, samo smo bile besvesni - kao životinje, ako baš hoće, ali i kao neiskusni ljudi koji samo tako mogu shvatiti ko su.

*Eto - rekoh - urediti ovakav jedan kutak i pozvati onog koga ja hoću, to bih volela. Uveče bih kolima silazila u Torino i ako bih zaželela, sa ponekim bih se videla. Da sam na vašem mestu, tako bih živela. Da sam ovaj letnjikovac imala kao devojka, tako bih radila. -Vi to možete i sada - reče Rozeta. Možete pre nego mi. Možda bi vam se dopalo. -Takve stvari se ne rade - rekoh joj - dovoljno je o njima sanjati. Čovek mora da se kreće među svetom da ispuni dan. Nisam više tako mlada da bih dobrovoljno živela na selu. Momina reče - pošto ništa ne vredi ništa, trebalo bi imati sve.

Među usamljenim ženama - Č.Paveze

1 note · View note

samomezagrli · 3 years ago

Text

Vedrije nebo pre i nakon te večeri u životu videla nisam. Čini se kao da mi je srce otkucajima kroz par sati izbrojalo sve zvezde koje su se našle iznad nas, a bilo ih je.

Sedela sam mu toliko blizu da je sva vrelina njegovog tela bila na mojoj koži. Dodirivao me tako nežno da mi je dah zastajao, a telo se neprestano ježilo.

Svaki njegov poljubac toliko je prijao, da sam svakim novim poželela da se ta noć nikada ne završi.

Svu strast i vrelinu osećala sam na vrhovima njegovih prstiju kojima me milovao, kao da sam najsvetija stvar u njegovom životu. Baš tako sam se uz njega uvek i osećala.

Te noći čitavo zvezdano nebo obrušilo se nad nama.

Kao da je sami Bog govorio da su sve želje naše.

Želela sam ga koliko i on mene - za razgovore, za osmehe, za dan, za noć, za čitav život...

#14Avgust2020 ✨

1 note · View note

negovateljica · 1 year ago

Text

MORAŠ DA SE SMEJEŠ 003

Oktobar 2019 . 2 dan

Moja prva vožnja automatikom

Sreda je dan za šoping . Ta sreda je bila i dan za moju prvu vožnju babinog auta sa autmatskim menjačem, nekog starog golfa. Mali je auto sa nalepnicom za invalide. U gepeku se nalazi lift za invalidska kolica kojim se preko sajle podignu kolica iz gepeka i vrati ih sa zemlje nazad u kola ... Čitava operacija mi je bila prezentovana jednom na brzinu, ali nema više od desetak koraka .. tako da sam to uspela da zapamtim. Lift ima ogromnu metalnu osovinu, kao mali kran i sajlu koja se zakači na kolca koja su inače preteška, oslobode se točkovi i preko upravljača podignu, pa izguraju iz gepeka, a zatim spuste iz zemlje, pazeći da ti noge ne budu ispod kolica za slučaj da sajla pukne, što se naravno nije desilo. Postupak za vraćanje je obrnut, skidaju se nasloni za ruke i noge, kolica pozicioniraju da mogu cela da uđu u gepek a da ne polomiš nešto od bočne opreme ako zapne za nešto, dok ti je prst na upravljaču pre nego što čuješ krckajući zvuk

Bakica je prethodni dan pravila šoping listu na nemačkom i satima se preslišavala šta „nam“ treba za kuću. Jaja, mleko , puter, neka mesa, sokovi , povrće, namazi i meni poklon za rođendan ... To je bilo toliko studiozno da sam htela da je pitam dal je umorna ... Spisak je imao dvadesetak stavki precizno i opravdano navedenih artikala koji će se utrošiti u narednom periodu, do sledećeg šopinga.

Inače u kujni je stajalo neko pakovanje sa tost integralnim hlebom koji je ona jela u specijalnim prilikama, a mene uputila na tost hleb sa ukusom kartona, u drugom pakovanju Taj njen braon integralni tost bio je specijalan i skup .... da bi za koji dan završio u kanti za organsko ili „bio“ đubre jer je to i postao kad je pozeleneo od buđi . Tako se valjda ŠPARA , da kupiš za sebe nešto najskuplje, pa zaboraviš da ga koristiš, i na kraju ga baciš u đubre. Golden butter toast, beše pompezni njegov naziv, moj se zvao samo toast. Inače šparati – je njihova reč – šparen – štedeti.

Izašle smo iz kuće posle obimnih priprema sa dve torbice od kojih je jedna bila puna praznih flaša i tegli i jedna termo kesa iz nekog marketa. Naravno nedovoljno za toliki spisak, ali ja sam novajlija došljak, šta ja znam o šopingu, a ni nemam druge torbe za namirnice.

Izvela sam operaciju izvlačenja motornih invalidskih kolica iz gepeka na pločnik i vratila ih po redu u gepek da bi baka videla da to umem. Onda smo krenule u probnu vožnju njenim kolima. Pokazala mi je da krenemo nekim puteljkom prema šumi i ja sam ukapirala kako ide vožnja bez kvačila. Ona je ponavljala: - no kuplung , no kuplung - ali bez nerovze.

" Gde ćemo baba?" Mislim ja dok vozim uzanim putićem sa samo jednim redom kuća. S druge strane puta je bio neki potočić zarastao u travu pa mu se nisu videle granice ni tok ... samo sam po biljkama zaključila da je to vodotok. I tek odjednom baba kaže:

- Okreni se ovde.- A "ovde" je prošireni ulaz u neko dvorište sa parkiranim bmw –om ispred kapije.

"Ajde sad ... Okreći se" ... I naravno zbog neočekivanosti naredbe, skučenosti prostora i parkiranog auta, nisam uhvatila dobar luk, a kad krenem unazad ne vidim dokle mogu da idem, gde prestaje asfalt, gde prestaje zemlja, gde počinje potok. I krenem napred - nazad, napred - nazad- I svaki put dođem u istu tačku na rub tog BMV-a. Baba je verovatno za to vreme preživljavala šok očekujući da tresnem u taj auto i preračunavala kolko je to u evrima. Kad je iz dvadesetog puta shvatila da neću moći da okrenem auto, rekla mi je da odustanem i da joj treba cigara.

-This is my last drive! I have to smoke ! -

- Ovo je moja poslednja vožnja. Moram da pušim! -

Kao zatvorenici pred izvršenje smrtne kazne kad izdime zadnju im u životu. Konačno sam odustala od ideje da okrenem kola na tom mestu i krenula putem naviše u nepoznatom pravcu. Kad smo došle do normalnog proširenja, te stadoh da baba dopuši zadnju joj cigaru i da se okrenem ko čovek, a ne da vozim ko da sam sela u auto prvi put. Ipak sam cimala auto kao u auto školi kad zgaziš na kočnicu i daš gas odjednom pa te ljuljne inercija u krivini , blago ali dovoljno da se ovaj do tebe zapita ko mi dade dozvolu.

-Kada si zadnji put vozila ? Pre dvadeset godina ? - pita me baba kad smo krenule nazad.

-Ja imam kola i vozim svaki dan – lažem ja kao pas.

-Koja kola imaš?- sumnjičavo će baba.

-Reno 4 - "Onaj s kišobran menjačem – znaš iz praistorije ? " dodajem u mislima. Bar je tako stvarno bilo, pre par godina kad sam imala crveni reno 4 najbolji auto na svetu.

Baba se pravi da nema pojma šta znači reč Reno-

" French car, bre baba, kako ne znaš? Film Posetioci? Ring the bell? Ajde idemo u prodavnicu ne vozaj me po seoskim drumovima , znam ja da vozim, nisam debil!"

I onda izađemo na neki magistralni put, ali ja vidim da mi je to nepoznato jer nisam otuda došla i grad nije na tamo, a bio je vrlo blizu sela u kome živi baba. Vozim ja shodno nekom ograničenju iz mog sećanja iz priče o tim stvarima. Nemci, ograničenja, saobraćajna kultura. Kad baba kaže:

- Skreni desno - na neki parking. Okolo šume i livade nigde grada ni na vidiku. Skrenem ja i baba opet kaže: -Skreni. -

- Gde da skrenem ? - pitam zaprepašćeno.

- Tu skreni, sad levo. - kaže.

"Jel me to zezaš majke ti ? Pa mogu i bukvalno da skrenem samo još nastavi da me voziš" - upitno je gledam.

- Treba da skreneš da se vratimo.

"A što smo uopšte došle ovde ???" Ali naravnoto je to ne pitam, da ne zagovorim nešto babu pa zaboravi da me navodi, pa da onda stvarno odemo u pogrešnom pravcu. Što se u povratku kući, kad se baba konačno opustila i desilo .. promašila sam skretanje za kuću.

I konačno krenemo mi prema gradu .

STREIT , RAJT , LEFT ...

PRAVO, DESNO, LEVO,

REŠC, LINKS, GRADE AUS

Baba me džojstikuje glasovnim komandama, kroz neka sela prema gradu i povremeno ponavalja - No cuplung, no cuplung.

"OKEJ .. BABA TO SMO APSOLVIRALE .. NO KUPLUNG ..BATALI."

I tako idemo kroz seoce, preko behaton kocki, sramnih naslednika večne kaldrme i ispred nas neka bandera sa svetlancima dva žuta kruga nalik na semafor , ali nije semafor i baba mi kaže: -Tu je ograničenje 30, pazi... Tu te slikaju ... I ja dam žmigavac i stanem . Ona me zaprepašćeno gleda i pita što sam stala?

-Pa, šta je ono ispred nas ako nije semafor- Ona prevrne očima i kaže mi :

-To te slika ako prekoračiš brzinu, napravi tvoju fotografiju.

"PA RADAR BRE BABA, TAKO KAŽI" ... Sad ispade da sam stala da se slikamo.

- To napravi tvoju fotografiju - ponavlja baba - ako ideš prebrzo. - kaže ona ponovo.

"Oki doki "

-Nisam išla brzo- kažem. " A iako me slika , slikaće i tvoj auto, a ja odo aufiderzen, pa nek me nađu na osnovu slike gastarbajtera na crno.

-Okej - kaže baba...no kuplung ...no kuplung ... -

.....

I onda ulazimo u veliki nepoznati grad pun semafora i normalnih vozača koji ne trube, ne turiraju svoja auta, uljudni su, tolerišu greške i sporaće, debile kao što sam ja. Strpljivo su vozili iza mene a ja koncentrisano sledila babinu navigaciju i prešla preko četiri - pet kružnih tokova i dohvatila se konačno parkinga za invalide ispred šoping mola "ALDI" potrošačkog raja za običan nemački narod i ostale štediše u kome su cene ZA SVE , JEBENO MANJE NEGO KOD NAS!

Posle sam ukapirala da me baba navodila okolnim putevima do tržnog centra, verovatno i dalje u neverici se pitajući da li ja znam da vozim ili ne.

Bez incidenata sam istovarila električna invaidska kolica iz gepeka, spakovala babu u ćebence uzela torbe i torbu sa flašama i nas dve uđemo u market kroz pokretna vrata na foto ćeliju koja se ne otvaraju kad oćeš da izađeš tuda !!! Ovo je bitno jer smo mi ušle bez kolica koja stoje na parkingu . Baba ko da to nikad nije videla, eto tek tako joj je to promaklo da treba da uzmemo kolica, a ja idem za babom u strahu da nešto ne pogrešim.

Onda ja sačekam da neko uđe na jedna vrata, pa uđem u neki među prostor i čekam opet da neko uđe s kolicima pa se iskradem napolje i odem do punkta sa kolicima da bi ustanovila da su kolica vezana lancima jedna za druge i da treba da ubaciš metalnu paru u prorez da bi ti se oslobodio katančić na lancu i kolica. Treba da ubaciš kovanicu od dva eura ili jedan euro ili pedes centi, kojom logikom - veze nemam. Sad treba da odem da to kažem babi jer ja nemam kod sebe metalne eure, a i da imam odakle mi i da ponovo uvrebam priliku da izađem otud a baba je za to vreme već krenula da razgleda po prodavnici ... torbe sa flašama stoje tamo negde na ulazu i ljudi se sapliću o njih ali niko ništa ne kaže samo produži.

Baba na tu informaciju u neverici krene da kopa po tašni i tutne mi u ruku nešto nalik na crno dugme ..neki žeton za nešto ..

- Hija ... ( evo ) - I sad ja treba da kroz prepreke odem opet napolje da probam da gurnem to dugme u rupu za koju piše da se uguravaju euri ??? Ok, bez nervoze. Opet ja krenem napolje iz prodavnice gde na vratima ima znak – zabranjen saobračaj u tom smeru - lepo ljudi nacrtali. Sačekam neke tamnopute Nemce da uđu .. a sve mi liče na Arape, Indijce .. ali nemam kad da mislim o tome jer baba već nervozna što ne kreće u kupovinu. Odem do kolica, ubacim dugme u prorez .... I... ništa ... PA NARAVNO NIŠTA SE NE DEŠAVA .. KOLICA SE NE ODVAJAJU OD LANCA ... I sad treba ponovo....

Baba se u međuvremenu kod slučajnih prolaznka raspituje šta se to radi s kolicima koja su na normalnim mestima besplatna i da mi nećemo da kupujemo kolica.

Ali to je Švaba smislio da moraš da staviš euro u prorez da bi uzeo kolica, jer da bi uzeo euro nazad, moraš da ih vratiš odakle si ih uzeo. I na kraju krajeva baba nevoljno da dva eura a ja opet nazad u jednosmernu, pa do kolica i "voila" - evo nama kolica za šoping po ceni od dva eura koji se vide iz proreza, ali nemereš ih izvući napolje, neki žleb ih drži iznutra. Kasnije sam otkrila kako se vade pare kad završiš sa istovarom robe u auto. Cela procedura je smišljena da ljudi ne bi ostavljali kolica rasuta po ogromnom parkingu nego su radi svojih kovanica primorani da ih vrate na mesto odakle su ih uzeli. TIme se štede radnici koji su do iznemoglosti skupljali kolica ostavljena po parkingu pre ovog proboja tehnologije.

I onda krene studiozna kupovina prema spisku koji je sastavljan švapskom predantnošću i preciznošću. Baba je na ulazu u prodavnicu, kod džemova, tek.

- Do you like apricot ? - pita me. ( Da li voliš kajsije?)

-I ike strowberys more - kažem ja, bez mnogo razmišljanja. Više volim jagode.

-This is apricot - kaže ona. ( Ovo su kajsije)

"Pa jebote znam šta su kajsije i breskve , a što me pitaš jel volim , kad ti kažem šta volim tebe zabole, nisi me ni čula. Bole me uvo, kupi koji oćeš."

Baba pola sata razgleda džemove i produži dalje ni jedan nije uzela.

-Do you like NUTELA ? -

"Jok ja. To je otrov u slatkom obiku, ja volim Eurokrem, baba. Nutela je bljak .. Mene si našla," .

-No... I am on a diet - kažem naglas. ( Ne, na dijeti sam )

Babi lakne.Tri eura manje za šoping tj neplanirani šoping za koji je ponela 120 eura.

Na prvoj nekoj gomili izložene robe koja se crvenela, baba skine neku plastičnu kutiju i pita me:

– Do you want this for your birthday ? - Da li hoćeš ovo za tvoj rođendan?

-OK ..OK ... I would like that - Da ne bi bilo ko sa pekmezom od kajsije. Pa posle da zaboraviš šta si ono pitala. Oću to, iako ni ne vidim šta je.

Kad ono bombonjerica sa višnjom , šerijem i čokoladom, i košta čak pet eura na akciji. WOOOOOOW ! Na sledećim rafovima su stajale čokolade od euro da biraš. Desetine vrsta. Tu smo prošle bez zaustavljanja.

Naredna studija odvijala se ispred polica sa ovsenim pahuljicama, muzlijima i tim žvaćkalicama. Raspon cena pola eura do 20 eura sa medom i indijskim orasima. Gleda baba, čita deklaracije... Gleda, gleda, gleda, gledaaaaaaaaaaaaaaaaaaa i na kraju uzme najveće pakovanje od pola eura. To je bilo za moj doručak iako me nije ništa pitala dok je tako pomno birala.

I tako redom... Sokovi, meso ... povrće... Jabuke se ne kupuju jer ima na drvetu ispod kuće. Groždje smo kupile i onda joj pažnju privuče AKCION !!! ŠNAPSSSSSSSSSSSSSSSSS od pet eura, neka industrijska džibra, prema etiketi od dunje i kruške i ona mi nonšaantno kaže da dovatim draj flaše!

"Da ti ne bude malo baba ??? " uzmem ja tri flaše rakije i ništa ne pitam.

Od tolikog zastajkivanja za svakim rafom pomislila sam da nikad nećemo otuda izaći. Počela sam da razmišljam o testamentu ... o svrsi života ... o čokoladama sa celim lešnicima koje sam nekad jela u nekim lepim prilikama .. i obuzme me emocija pa ubacim cvaj komada u kolica i odvojim svojim rancem. Pa ne mora sve da mi kupi baba, iako je takav dogovor za hranu. Imam i ja pare.

I onda sam se častila za rođendan sa 100% pomorandže u soku, Milka sladoledom od euro. Kupila sam i neki tamno braon integralni tost, eksperimentalno, pa šta bude, nemam predstavu šta da očekujem, možda je ukusan, a možda to nije ni jestivo.

I tako mi nakrcamo kolica raznim đakonijama na sniženjima raznim i krenemo prema kasi. Baba mi tutne sto eura u ruku i izađe ladno iz radnje kao Broj jedan iz Alan Forda, samo na električnoj rol štule, kako se to na nemačkom kaže. Kasirka joj je otvorila rampicu sa znakom – zabranjen prolaz. Baba je završila svoju misiju i otišla da puši napolju.

Nekako sam se snašla da platim, sva sreća pa je isto kao i kod nas, samo moraš brzo da prebacuješ one stvari iz kolica na traku, pa sa trake nazad na kolica. I to je to. Moja prva kupovina je obavljena.

Nema besplatnih kesa na kasi. Bilo je papirnatih i platnenih kesa za pedeset centi, ali nisam bila sigurna da li smem to da kupim pa sam izašla iz prodavnice, pitajući se kako ću sve to da smestim u one dve torbice od kojih je jedna bila zauzeta praznim flašama. Ja sam mislila da su te rakijske flaše od prošle cele godine, ili nekoliko prošlih godina, nekim čudom nisu bačene, ali mi se vremenom vrlo brzo pokazalo da je to nedeljna zaliha praznih flaša od rakije. Termo kesa je bila namenjena za meso i smrznute proizvode, ali sam sve prostale stvari morala da pobacam u gepek bez nekog reda i poretka i preko toga prazne flaše da se ne polupaju dok vozim. I dalje mi nije bilo jasno zašto ih vozimo. Uspela sam da spakujem babu u auto i kolica u gepek.

-IDEMO NAZAD ? where to drive now ?

-Drive here - kaže ona i pokazuje napred.

"Gde bre here , treba didiemo kući sad."

- Where ? Gde da vozim ? - pitam

-Drive here. - kaže strpljvo baba i razgleda okolo.

"Pa neš valjda opet da mi testiraš vožnju pre povratka"- Ali dobro neću da postavljam glupa pitanja i vozim po parkingu, obiđem i vratim se na početnu poziciju i pitam opet babu gde da izađemo sa pakinga.

-Drive here - bio je odgovor. ( vozi ovuda )

-Po parkingu ?-

-Ja. Bite. -

Znači ne mogu da verujem. Vozimo se po parkingu. Za čije babe dušu ? Ona mi pokazuje okolne prodavnice : - Ovde ti je Dajhman... Ovde se prodaju dušeci, ovde imaš garderobu.

"W t f ??? kaćemo kući ženo ... treba da idemo kući ... kuc kuc .. ima li koga?"

-Drive here .... ( vozi ovuda ) ponavlja baba i razgled studiozno i tek u nekom trenutku usklikne:

-Aha!!! There is one .. ( Aha! Evo ga jedan !)

Pogledam ja u tom pravcu izvora njene radosti i ugledam tri kontejnera na kojima piše: GLASS

STAKLO ! Tri konejnera za belo , braon i zeleno staklo i upozorenje da se ne ubacuje keramika ili nešto što liči na flašu ili teglu.

"AHA !" SINE I SVANE I MENI. Dobro je, nije poludela alchajmerski, nego ono njeno Dojč.

I odem do gepeka da povadim one flaše i oprane teglice a baba me prati pogledom da ne promašim boju i dezen kontejnera i ne ubacim u pogrešni i izazovem treći svecki rat.

- Ahhhhh . das ist ekonomiše - kaže ona kad sam ušla u kola.

" Ja, ja .. Svi ste vi nenormalni. Ekonomiše, špare. A kako je to ekonomično da voziš prazne flaše po gradu i dvadeset minuta tražiš kontejner?"

I onda konačno krenemo kući drugim nekim putem i stignemo žive. Baba je bila premorena od svega ali nije ranije legla u krevet. Ostala je budna do pola 12 kad me zove da joj pred spavanje namestim masku za inhalaciju, sa kojom spava, prinesem rakijicu za dobar san i još neke potrepštine za noć. Ja sam bila pospana još u osam sati kad sam sišla u svoju sobu i borila sam se narednih tri ipo sata da me ne ophrva san.

0 notes

solkeiseren · 4 years ago

Text

Demonov backstory

Rekla bih da nema spojlera ni za šta. Sigurna sam da ima slovnih grešaka, ali malo me mrzi da ispravljam (kad sam pola dana provela tako što sam vezla glupu lavandu na parčetu tkanine). Svejedno, ima par reči koje su malo teže za čitanje i stil je malo drugačiji nego obično jer nisam navikla da pišem kratke stvari poput ovoga, ali rekla bih da je ok [MadaMeniSeČiniMaloNeshvatljivo:)]. Možda je malo cringe na kraju, ne znam zašto, ali kao, narod sa Enora (3.kontinet) dosta veruje svojim svetajama i svetajima (svetice i sveci), jer kao oni imaju veći običaj da samo dođu i bacaju čudesne magične događaje da pokažu svom narodu da će sve da bude ok, bez obzira na to koliko su stvari zajebane. Ali naravno, demon, Rožmberk dok je bio čovek, je živeo tako da mu se sveci baš i ne pokazuju i samo u jednom kratkom periodu života (piše tu negde dole) je bio spojen sa njima. Also, ovo se dešava u preiodu pre nego što je kontinet Enor postao sav jeziv i čudan i nepristupačan kakvog ga vidi ostatak sveta.

********OVO NIJE SPOJLER, zato što je očigledno: Na indirektan način sam rekla da je Sudbina kriva (na kraju, BašJeKurvaMrzimJe).*********************

Zvali su ga Gubavi Rož. Nikada nije razumeo zašto, nije hteo da razume. Živeo je samo sa majkom, ona je bila najbolja žena za koju je znao, za koju iko može da zna.

Za razliku od ostalih koji su bili proglašeni gubavim, Rožmberkova mana se nije isticala; na prvi pogled. Ipak, ako bi iko razmenio sa njim barem dve reči znao bi da nešto nije u redu. Rožmberk je bio pametan dečak, ali imao je problema sa vidom; nije bio slep, ali istovremeno ponekada ništa nije video. Njegova majka se trudila da mu pomogne oko problema, ali uzalud je trošila novac i uzalud ga je vodila da se moli mnogim svetajama i svetajima, bili oni poznatog imena ili ne. Niko nije mogao da mu pomogne.

Dane je obično provodio u luci, toga se najbolje seća, miris soli i barem jedan glas koji na njega više da je slep. Njegova majka je tu radila, a posle posla bi samo sedela i gledala u more, kao da pod vodom može da vidi naduveno telo muškarca kog Rožmberk u životu nije video. To telo je već odavno ništa, a i svejedno ga ne bi videla u vodi glizu luke, Rožmberkov otac je umro daleko od obale. Iako je bio premali, nije mogao da razume zašto bi iko izabrao da umesto čvrste zemlje pod nogama ima slabašne daske, mada možda je tako mislio zbog svog bednog vida.

Dobro su živeli, malo tužno, ali kako su stanovnici sela uvek govorili – život je tužan. Posle nekog vremena, Rožmberk je primetio da se svakim danom kraće zadržavaju u luci, posle majčinog posla. Hteo je da pita, ali nije, nikada nije bio dovoljno hrabar da pita svoju majku išta.

Odgovor je jednog dana sam došao na vrata, mladić, bio je sigurno nekoliko godina mlađi od njegove majke, ali u trenucima kada Rožmberk nije mogao da vidi apsolutno ništa, mogao je da čuje koliko srećno zvuči glas njegove majke i to mu je bilo dovoljno da dopusti novom čoveku da se približi. Nikada nije zaista u potpunosti video odvažno lice, ali pamtio je kako ga po obrazu grebu čekinje brade svaki put kada bi ga dobroćudni čovek zagrlio, zvao se Ašilj, bio je dovoljno jak da podigne bilo šta što bi Rožmberk pokazao i bio je dovoljno hrabar da se osmehne ljudima koji bi mu zapretili. Uvek je mirisao na so, na vlažan vazduh mora, uvek je pričao o svojim potragama za morskim nemanima i o svojim borbama sa morskim razbojnicima. Skoro je izazvao želju za morem u Rožmberku.

Mir nije trajao dugo, Ašiljove oči su sijale dobroćudno, ali on nije bio takav. Njegov veseli glas je svakim danom postajao sve grublji. Majka je postajala tužnija i ponekad bi se zadržali u luci sve dok ne postane hladno samo da bi se što pre vratili kući. Ako je verovati majčinim rečima, Ašilj je imao osamnaest godina, što je triaest godina više od Rožmberka. Sav novac, i svoj sopstveni i njihov je trošio na piće, i čudne žene zbog kojih je majka uvek plakala, ili urlala. Plašio se majčinog urlanja i lako se odaljio od Ašilja koji se vrlo brzo pridružio ljudima i koristio nadimak Gubavi Rož.

Večerali su u tišini, još nekoliko meseci i Rožmberk će napuniti šest godina, biće dovoljno star da pohađa nastavu i da ga još više ljudi naziva pogrbnim nadimkom. Nije ni počeo da jede, kašika mu je pred očima bila mutna, zbog toga je obično gubio apetit i dok je Ašilj još bio pristojan, nekako bi uspeo da se najede, čak i kada ništa ne bi video. Stisao je dršku kašike i čuo se udarac o drvo.

Besni, skoro urlik je naterao Rožmberka da skočio od stola. Nalazio se kod dovratka i odjednom mu je vid bio dovoljno jasan. Ašilj je ustao od stola i udario majku, koja se samo tiho pobunila i malo sklonila od stola. Izgledala je krhko, kao od porcelana i Rožmberk je samo čekao da vidi kako se slama. Razrogačenih očiju je gledao pesnice, njegova majka je ležala na podu, a Ašilj se nadvio nad njom, urlao je nešto, psovao je. Ovo nije bio prvi put da se uplašio, ali jeste bio prvi put kada mu je srce stalo, kada su tamne Ašiljove oči pale na njegove, bledunjave, jadne.

Ašilj je izgledao kao neka zlohuda planina, žustrim korakom se približavao i Rožmberk je očekivao svoj kraj. Ali ogromni lovac na nemani je samo prošao pored i za sobom zalupio vrata dovoljno jako da jedna lepa slika padne sa zida i polomi se, dovoljno jako da tišina zavlada i jedino što je ometa bude tih majčin plač. Sada ništa nije video, ali pokušao je da zapamti koliko su jarke boje bile i koliko je jasno video svaki detalj, svaki ožiljak na stolu, svaku mrvicu hleba na stolu i sve što štrči iz tepiha previše starog.

Nije znao da li da bude zahvalan na tome što više ništa ne vidi, polako je napipao svoj put do nečega što je u prostoru osećao šćućurenu loptu na zemlji. Bila je toliko mala i krhka i plašio se da se slomila. Sagnuo se i ruke grube od prekomernog rada su ga zgrabile zbog čega je vrisnuo.

Par dana pošto je Ašilj otišao je sve bilo mirno. Majka je naravno dosta često plakala, plašio se da priča sa njom, ili da je glada i bio je zahvalan na tome što mu je vid tih dana bio pogotovo veliko sranje. Bilo je mirno Ašilj se nije vraćao, nikada se neće vratiti, ali to majku nije usrećilo, često bi je uhvatio kako sedi za stolom, zgrbljena nad nekom hartijom. U hodniku su i dalje bile Ašiljove iznošene čizme, odvratno su smrdele, ali kada je Rožmberk pokušao da ih iznese, majka je zaurlala dovoljno glasno da mu nešto proleti kroz kičmu. Izudarala ga je i čitava dva dana posle toga nije ništa video.

Jedne večeri, dok su sedeli u tišini i čekali da se hrana malo ohladi da bi jeli, neko je došao, razbio je vrata. Da li je to Ašilj? Ne, više ljudi, bili su mešine mišića u mraku, bili su snažne gute života u porećenju sa majkom.

Drali su se, na majku, pretili su, pokazivali su joj nekakav papir i pretili su. Ona je ćutala sve vreme, osećao je da ih gleda, ali nije znao kako je to uspevala, kako je bila dovoljno hrabra. Morala je da povije vrat da bi pogledala ogromnim ljudima u oštra lica.

Izbacili su ih na ulicu.

Nije bilo dozvoljeno da išta uzmu iz kuće i majka je tiho plakala dok su šetali mokrim ulicama. Pre koliko je padala kiša; da, tri sata? Ne seća se tačno, ali u ušima mu je i dalje zvonilo dobovanje kapi o prozore. Šta će da rade kada ponovo padne kiša? Znao je da ne smeju da se vrate. Nemaju dom, nemaju ništa. Tada nije razumeo, ali posle mu je nekako došlo da je Ašilj bio odgovoran. Potrošio je sav njihov novac, sve što su imali je izgubio, i sada je neko nepoznat to posedovao. Da li su oni ljudi uživali u vreloj supi koju su im ostavili na stolu jer nisu imali vremena ni da se najedu kada su ih izbacili?

Kao da se neko smejao dok ih gleda kako pate. Raširila se bolest, kao šapat kroz pećinu. Ulice su smrdele gore nego Ašiljove čizme, čiji je lik, od one noći kada je sve jasno video, Rožmberk upamtio bolje nego ikada pre. U trenucima kada ništa nije video, Rožmberk je mogao da oseti da po ulicama leže neke mešine i da nije bilo trenutaka kada je nešto iole video, verovatno bio podlegao iskušenju da dotakne jednu mešinu i vidi šta je. Bili su to ljudi, mrtvi ljudi, mračni kao zemlja koju je Rožmberk video. Nije bilo dovoljno radnika koji bi sakupljali tela i nosili ih na spaljivanje da se bolest ne širi.

Majka je dobila otkaz, dosta ranije, pre bolesti.

Dobro, ona može da sakuplja tela. Pre nego što mu je rekla da joj se ne približava, osetio je da nešto nije u redu. Nešto u majci, nešto svetlo, nešto što svako živo biće ima, je postajalo sve bleđe. Gasilo se. Majka umire? Da li su je leševi zarazili? Ali rekla je da pazi, u trenucima pre nego što bi otišla i ostavila Rožmberka potpuno samog, u mraku, da je čeka da se vrati kasno uveče. Imala je lošu opremu, nije pazila. Sada je mogao da oseti kako se muči i kako umire i kao da se nešto zlo smešilo, vid mu je bio dovoljno dobar da je gleda.

Lice mu je bilo bezizražajno, bili su premešteni u neku čudnu građevinu gde su bauljali ljudi sačinjeni od kostiju i kože. Bauljali su kao Rožmberk kada ništa nije video, ali on se navikao, a oni nisu. Oni će da umru, a on neće. Gledao je ljude, stare i mlade, muškarce i žene, izgledali su isto. Ličili su na njegovu majku i ona je ličila na njih. Okruživali su Rožmberka kao neka čudna voda. Pokušavao je da se drži dalje od pegavih ljudi koji iskašljavaju krv pre nego što umiru. Čuja je koža tanka poput paučine i pegava. Čiju su udovi slabašni i kosti staklene tako da se slamaju dok oni hodaju. Ali ipak nastavljaju da hodaju, i duboko dahću jer im je teško da dišu zbog sluzi u plućima i bola koji prouzrokuje disanje.

Sve je bilo manjedoktora. Majka je sve više ličila na ljude oko sebe. Jedan dan je video nekog čoveka, jedva ga je prepoznao, bio je to majčin prijatelj. Ali nije bio Rožmberkov prijatelj, taj čovek ga je zvao onim glupim nadimkom i smejao mu se dok su ga drug adeca maltretirala u trenucima kada su mu čitav svet predstaljale svetloplave svetleće gute ljuvih bića i crna okolina.

Bilo mu je drago kada je video da majčin prijatelj i njegov neprijatelj umire u bolu.

Sedeo je u stoličici koju su mu doneli vidari, nije mu bilo dozvoljeno da se odvaja od majčine postelje. Gledao je debele jastuke, tamne, ispod majčinih očliju. Čudne pege na njenim rukama i svaku i najmanju venu koja se videla ispod tanke kože. Samo običan dodir bi je ranio. Neki delovi tela su joj bili uvijeni u zavoje koji su smrdeli na crkotinu, na buđ. Kao da njegova majka truli živa. Nagnuo se ka njoj jer je osetio da ga traži pogledom. Da li majka vidi, odnosno ne vidi ono što on vidi?

Svetloplava svetlost je skoro nestala, hteo je da ode. Majka se više ne pomera. Ne diše. Umrla je tiho, za razliku od ostalih.

Skoro je vrisnuo kada su ga tanki koštani prsti zgrabili za kragnu, za vrat. Učinilo mu se da su dugi prsti kandže i da će mu iseći kožu na vratu, ali nisu bili. Razrogačenih očiju je gledao u znojavo lice svoje majke. Da li je to majka ili neki zalutali čovek koji samo što nije umro?

„Rožmberk“, glas oličenje sablasti, škripanje vazduha kroz mrtvo grlo, „Obećaj mi... naći, ćeš, Ašilja. Ubićeš. Ga. Osvetićeš. Se... nateraj... ga... da...“ Skoro je vrisnuo, kandže od prstiju obmotane oko njegove kragne, oko njegovog grla, u čvrstom stisku. „Pati.“, poslednja reč.

Klimnuo je glavom onoliko koliko su mu stisnute šake to dozvolile. Pokušao je da se reši stiska, ali kada nije uspeo skoro je zacičao. Ako ga vidari nađu, ubiće ga. ovo će im biti izgovor. Ali osećao je, znao je da se nije zarazio, čak ni sada.

Čulo se suvo krckanje kada se odvojio od majke, zgrčene u beskonačnoj patnji izazavanoj bolom i tugom, a ne bolešću. Morao je da joj slomi prste da bi se oslobodio stiska i potrčao daleko odatle. Spaliće joj telo. Ali, njegovo obećanje ostaje.

***

Narednih trinaest godina je proveo na ulici. Primili su ga sveštenici pod svoje, u jednom trenutku. Govorili su da će svetaje i svetaji uvek biti milosrdni, ali Rožmberk nije verovao, nije hteo da veruje jer je osetio nešto drugo. Navikao se na mračni svet, naučio je da iz mraka izdvaja lica, gleda pomno. Traži, poput životinje ono jedno poznato, izgrebano vetrom sa pučine, okruženo presuvom kosom koja miriše na so.

Čistio je crkvu, to je bilo njegovo zaduženje. Ova crkva je bila sagrađena par godina pošto je bolest iščezla – što znači da je bila sačinjena od kosti. Bila je bela kao sneg, bila je glatka i čista. U grlu je osećao miris pepela svaki put kada se kretao kroz nju, ali kada je o tome pričao sa bilo kim ko je bio rad da ga sasluša nikada nije našao nekoga ko deli mišljenje sa njim. To ga je u početku plašilo, ali navikao se. Na sve se navikao. Uvek se navikne.

Svakog dana je slušao istu priču predstavnika raznih svetaja i svetaji čija imena nije pamtio. Sveštenik Bžel, on je uvek pričao, njegov mladi glas monoton i prazan kao da ni sam nije verovao u ono što priča. Pričao je o Lvholjev'iščuzgi gde će svako da dobije ono što zaslužuje. Koliko se seća iz priča ljudi koji su barem jednom otputovali do Dela ili Kibeje, ljudi odatle su svet duša zvali Katef. Lično, Rožmberk je više voleo naziv koji su koristili Delčani i Kibejčani, ali pored tog naziva i čaja ništa ga nije privlačilo ka druga dva kontineta. Kao ni većinu ljudi odavde.

Ostao je do kasno uveče, mogao je da čuje Bželov glas kako odzvanja u dalekim hodnicima. Nije mogao da podnese Bžela, jer kao što je to odavao svojom monotonom pričom, nije ga bilo briga za to što misle cenjene svetaje i svetaji, ali takođe nije hteo da ih neko poput Bžela omalovažava. Kada se uverio da je sam i da ga vide uvek budene oči svetaja i svetaji, prišao je jednom zabačenom uglu. Iz tajne pregrade u podu je izvadio kutiju, a iz kutije dugo zlatno sečivo. Nabavio je to sečivo onih dana kada je bolje video, mislio je da će zlato sijati čak i kada on ne vidi, ali nije bilo tako. Nikada nije tako. Ipak, sečivo je dobro koristilo, uvek oštro, zakrivljeno. Savršeno. Odmerio je poznatu težinu svoje zlatne sablje tako što je u šaci nekoliko puta zavrteo dršku.

Zaputio se ka hodnicima, duboko ispod crkve, gde je Bžel već sigurno sa sebe strgao vunenu odeću sveštenika. Nekako, kada nije osećao mržnju, Rožmberk bi se pitao kako li bi bilo da on obuče odeždu, da stoji pred ljudima i priča im o tome da ih uvek štiti Čeželj, svetaj koji je pomagao prilikom borbe, činio da žetva bude laka, dogovarao se sa nemirnim mrima da se smire na dovoljno vremena da moreplovci dođu svojim kućama. Bžel je retko pominjao Čeželja, ili bilo koga sličnog. Nije poštovao. Nije voleo.

Rožmberk je brzo došao do hodnika u kom je bio Bžel. Video je sveštenika, pozvao ga je, čuvao je sablju sakrivenu iza noge, svestan da Bžel nije učinio ništa da osvetli hodnik. Mrak je. Rožmberk živi u mraku. Lagano se osmehnuo.

Bžel nije ni vrisnuo. Malo njegove krvi je prsnulo na Rožmberkovo lice, zbog čega je on prezrivo frknuo. Telo je jednim pokretom bilo poprilično unakaženo. Rožmberk nije ni tepnuo, loše je video danas, ali mogao je da oseti tačno kako izgleda Bželovo telo. I nije mu bilo žao. Sagnuo se, obrisao je zlatno sečivo o vunenu odoru, okrenuo se ka telu čoveka koji ne bi uputio poštovanje ni Sabasnom Kosaču, a kamo li nekome drugom.

Bžel ga je podsećao na Ašilja.

Obukao je odeću spremljenu u maloj sobi u kojoj bi Bžel provodio noći. U malom ormaru, napravljenom da bude deo koštanog zida je našao odeću. Vratio se do dvorane, seo je pred oltar i gledao blaga lica svetaji i svetaja, nisu izgledali kao da ga osuđuju, ali nisu izgledali ni kao da ga podržavaju. Zbog toga se namrštio. Sakrio je sablju pod odećom.

Skoro je zaspao kada su ga koraci prenuli u stvarnost. Podigao je glavu, video je ženu kako se približava. Nosila je odeću sačinjenu od gomile spojenih krpa. Takvu odeću je on nosio kada je majka bila živa. Takvu odeću je nosio svaki put osim kada je bio u ckrvi. Namestio je pletenu tkaninu pod debelom vunom i ustao, očekivalo se da on ustane pre nego što žena stigne fo njega. Blago se osmehnuo, prepoznao je ženu po zvuku koraka. Ona je svakodnevno dolazila.

Pre nego što je stigla da pita očigledno rekao je: „Ja sam vid žrtvovao da bi svetaje i svetaji videli kroz moje oči. Šapatom im prenosim šta ljudi govore ovde, danas se Bžel nije osećao dobro i zamolio sam ga da se odmori, zbog čega je on mene obavezao da obavljam svete dužnosti.“ Nije bio siguran ni da li samom sebi veruje, žena je samo klimnula glavom.

Otišli su da se mole, za moreplovce, od kojih je jedan bio i ženin muž. Ona je tiho ispričala da je njen muž dobio posao kod nekog čoveka koji se bavi lovom na nemani. Zbog toga je Rožmberk zamalo isukao sablju, slušao je kapetanu, i u njemu pronalazio Ašilja, iako to možda nije Ašilj, naći će ga. Poslaće ga u Lvholjev'iščuzgi, ili u Katef ili kako god iko naziva svet duša, a ako treba lično će da ga odnese u koram, pred noge bilo koga ko je voljan da kazni kako dolikuje.

***

Već sledećeg dana je našao ljude koji bi ga primili na svoj brod, bez obzira na vid. Platio je dobro, ubio je nekoliko njih tako da je kapetan morao da prihvati bilo kakvu posadu. Niko nije znao da je on ubio. Niko nikada neće znati.

Bilo mu je muka od mirisa soli i grozne hrane koju su imali na brodu. Ipak, iz nekog razloga, ljudi su voleli more, voleli su gomile i gomile plave tkanine koja se mrška i pokreće i od koje ih deli samo nekoliko dasaka. Naslonio se na ogradu i gledao ka horizontu. Plavo. Plavo nebo, plavo more. Ali nebo postaje modro, crveno, boje se smenjuju dok zalazi sunce, a more samo postaje crno, kao leševi bolesnih. Kao majka kada su je spalili. Gledao je iz daleka. Napao je vidare koji su hteli da iskoriste bolest kao izgovor da ga ubiju jer mu je vid, odnosno slepilo, bilo falinka.

Daske po njegovim nogama su siktale dok je hodao ka potpalublju, da se skloni od mraka kao normalni ljudi. Ne plaši se mraka.

Živi u mraku.

Proveli su previše vremena na moru, petnaestak meseci. Navikao se da daske sikću i ciče dok hoda. Da voda crni kada zalazi sunce, da nebo izgleda modro kao majka pošto je Ašilj prebije. Navikao se da je hrana odvratna i da će ljudi da umru od gladi ili neke bolesti. Ili da će samo da padnu u vodu posle nekog vremena.

Došao je do mesta kapetana. Nikoga nije ubio tokom puta. Vetar mu je pevušio na uši majčine isprekidane reči. Godinama je od tih reči ispeo čitavu zakletvu, sastavio je sve što je hteo da učini Ašilju kada ga nađe. Bio je spreman da nabroji tačno koliko kurvi je Ašilj dovodio i koliko pića bi pobio pre nego što bi nešto razbio. Besno je gledao u plavo, čekao je da se boje izmene kao i svako jutro i svako veče. Video je. Ivice sveta u koji gleda su bile crne, mrtve. Mrak. Ali pred sobom je video, jedra – belo. Ašiljov brod? I ako nije, moraju da se približe, fali im hrane, a sudeći po smeru u kom se kreće brod pred njima, dolazi sa nekog od ostrva, imaju hrane napretek. Izdao je naređenja gladnoj posadi i još se i sam uključio. Brzo su stigli do broda. Kako su se primicali tako je bolje video. Uvek bolje vidi kada će nešto loše da se desi, kao da, ko god da ga je osudio na slepilo i vid želi da dokaže da je život tužan. Bolje je da ostane u mraku. Neka sve bude mrak.

Pre nego što su spojili brodove, da mogu da razmene dobra i neophodno. Rožmberk je prepoznao lice. Starije je sada, oštrije, ali jeste. Brada je duža, nije više običan skup bednih čekinja. Ramena su šira, mišići malčice veći. Tamne oči gladne, bedne. Sijaju. Mrzi ih. Mrzi. Majčin glas mu pevuši u ušima, kroz vetar. Gleda kožu grubu od slanog vazduha, lice čvrsto do strahota mora. Koliko li je različitih nemani uhvatio dokom godina? Majka obećava. Sjajne oči se sreću sa njim i ponovo ima pet godina, majka leži, plače, prebijena, unakažena za bilo koga drugog. Ašilj ga gleda, prolazi pored.

Ašilj ga nije prepoznao. Ili nije hteo da ga prepozna. Pročulo se. Dečak – čovek – zlatne sablje, uništava sela. Ubija ljude i krive i nedužne. Govori da pomaže Čeželju. Ne zna kome pomaže. Besan je. Mrzi. Uvek više. Šta god da uradi, samo je besniji, samo više mrzi. Čekao je. Tražio je. Na sebi umesto kapetanovog ogrtača nosi deo odore sveštenika, belu vunu, čvrstu, umirujuću.

Nije miran. Nema mraka. Ali navikao se na mrak.

Ako bi Ašilj i prepoznao lice na kome se vidi bes, prepoznao bi ga sa plakata, sa poternica. Uplašio bi se čoveka sa zlatnom sabljom. Uplašio bi se, zato što čovek sa zlatnom sabljom nije do sada bio poražen, i nosi ožiljke neuspešne odbrane svog neprijatelja. Koža mu je preplanula od sunca zato što šeta usred dana i zato što je poslednjih petnaestak meseci proveo na brodu. Visok je, mlad. Kosa mu je duga i vezana u pletenicu, da ne smeta. Oči su mu prazne, uvek su prazne. Blede. Prazne su kada ubija, blede su kada ne vidi. Da može skočio bi preko ograde, preko tri metra koja ga dele od Ašiljovog broda. Mrzi. Prezire.

Isukao je sablju, polako. Sada svi gledaju u čudnog, novog, mladog kapetana. Koji je bio pristojan i finiji od starog i koji je radio zajedno sa posadom i delio poslednju bajatu koricu hleba na jednake delove. Sblja se sija na suncu. Ljudi vide svoj kraj u njenoj oštrici.

More je pocrnelo, ali nije jutro i nije veče. Crvotočne daske mu sikću pod nogama. Tresu se. čuje se krckanje. Ljudi višre beže. Jarbol je polomljen, pao je u more, čuo se prasak vode, uzburkale i penušale kao da je besan ker, a ne voda.

Nije prepoznao biće, video je oči, video je duge zube. Osetio je smrad, crkotina – podseća na ljude umrle od bolesti, na neki način podseća i na crkvu i Bžela. Izvio je vrat da bi nagnuo glavu i gledao dok se tetura po brodu, gleda u nepce koje mu se diže nad glavom, pored smrada crkotine oseća i smrad neizmerne gladi. Zateturao se unazad, nije hteo da ga proždere neman da bi se osvetio Ašilju. Kasno je. Mrak i lomljava preuzimaju. Komadi drveta lete na sve strane i da nije navikao da živi u mraku ti komadi bi ga ubili, jer zubi nisu. Čuo je nekoliko vrisaka, ali oni su brzo iščezli, kao i miris krvi jer se pomešao sa solju.

Čuo je još lomljave, još vrisaka. Psovke. Nekako je izbegao nalet onoga što je ostlao i od drugog broda, kao i komade mesa koji su nekada bili ljudi. Mora da izađe odavde, ali prvo da nađe ono što je ostalo od Ašilja i uveri se da je sve u redu, da majka više ne pati jer je Ašilj mrtav. Grcanje mu je prekinulo potragu, okrenuo se nekoliko puta oko sebe. pod bosim nogama je osećao sluzavu podlogu i nije ni hteo da nagađa gde li se sada nalazi, duboko u nemani. Polazi za grcanjem, jer ikao dobro vidi, mrak koji je neman načinila progutavši ga to poništava. Pronašao je zglob koji zrači svetlošću. Čuo je poznat glas kada je grcanje prestalo. Toliko se razbesneo da je skoro pustio Ašiljov zglob, ali ako ga pusti, onda ga možda više nikada neće naći, tako da je odlučio da ga stegne još više.

Pucketanje se čulo nekoliko trenutaka pre nego što je treperavo bedno svetlo omogućilo dvojici muškaraca da vide jedan drugog. Ašilj je bio povređen, bedan. Rožmberku nije bilo ništa, stisao je dršku svoje zlatne sablje i somehnuo se zlokobno, a izgledao je još strašnije dok mu je lice bilo osvetljeno bednim svetlom. Sveća je nekako gorela, ne sveća, šaka. Ašilj je Ratnik.

Nije ga prepoznao, pored onog čoveka na kog svi upozoravaju već nekoliko godina, nije ga prepoznao. Ali Rožmberk je po prvi put hteo da bude prepoznat kao Gubavi Rož. Prvi put je izgovorio svoj prokleti nadimak, ali prokletinji u očima nije zasijalo ništa, nikakvo prepoznavanje. Ništa. Sve dok ga nije sabio uz sluzavi zid unutrašnjosti nemani koja je izgledom podsećala da obris nekog zmaja. Uvek je sve što vidi obris, kao nije čovek koga će da ubije.

Prvo je ispričao Ašilju kako mu je majka umrla, šta mu se sve desilo, pa je zatim počeo da ispunjava osvetu, učinio je sve što mu je majka rekla da učini, iako mu zapravo nije rekla ništa od toga.

Zadržao je jedan zub kao suvenik, prvo Ašiljov pa zatim i zub nemani, kada se oslobodio i ostavio leš da potone negde u mrak. Nije bio siguran koliko dugo je plivao do kopna, ili kako je uopšte našao kopno. Morao je da sa sebe strgne vuneni kaput sveštenika. Vera u svetaje mu je brzo došla u život, mislio je da paze na ljude, na Enor, ali nije bilo tako i kada je shvatio da ga niko, do on sam, nije odveo do ostrva do života, prestao je da veruje u pomoć, bilo čiju pomoć.

On neće pomoći ovom svetu, on će da ga natera da se savije, da se prilagodi i postane bolji. On će da učini da mrak vlada i da se ljudi oko njega teturaju u mraku. U crnilu.

Niko mu nije stao na put, nastavio je. Besniji, moćniji. Olako bi zbrisao sve što mu stane na put, pa i ono što se skloni od njega. Majka je prestala da šapuće kada vetar duva. Dobro. Zaboravio je kako izgleda, zaboravio je kako je zvučala i kako je gledala u more i čekala da se vrati muškarac koji ne može da se vrati.

On će da predstavlja razlog zašto se ljudi ne vraćaju kući.

Osvojio je celo ostrvo, ali ovog puta je uspeo malo da se smiri i poštedei neke ljude. Preselio se u zamak, a zemlja pod njegovim nogama je crnela dok je hodao i više nije bilo mesta na ostrvu koje nije bilo crno, i mračno i tamo. Nije znao kako je uspeo da podeli svoju tamu, svoj mrak koji je neprestano gledao tokom života sa ostrvom. Nije ga bilo briga, jednog dana, sve će da bude mrak.

Seo je na svoj crni tron, oko njega su bili preživeli ljudi, drhtali su bolno ispravljeni, a oči su im bile blede, sive... crne. Bile su crne, u potpunosti kao njegove. Majka mu se nikada nije obratila posle smrti, vetar nije šaputao njene reči nego nečije tuđe, i sada, dok je sedeo i gledao ljude, i sve što je učinio. Poželeo je da ponovo veruje i da mu se umesto tog nečijeg tuđeg glasa, zaista obratila majka, zato što bi sada bio miran i zato što bi mu voljena zlatna sablja ležala u šaci bez bola.

#original novel #original work #original story #original character

5 notes · View notes