#nisam je u životu videla

[8-bitdyke]

toliko se nekako radujem kada sretnem nekog našeg ovde osećam se kao da živim u inostranstvu i tako s vremena na vreme naletim na ulici na nekoga ko priča isti jezik

pa mogu ti reći ko srb rođen i odrastao u inostranstvu da jeste nekako taj isti osećaj

[uraandri]

ovo predavanje je u potpunosti promenilo način na koji razmišljam jer je u meni jednostavno nešto kliknulo i moj život tačno može da se podeli na period pre i posle ovog predavanja

[belog-grada-crna-princeza]

Školjka. [28.06.2024.]

Ne umem baš da opišem šta mi se desilo. Mislim da je zapravo počelo u Beogradu, ovde je samo razvilo sopstveni život. Ovde se osećam onako kako sam se osećala kao dete, osećam neku fascinaciju svime oko sebe, sitnicama. Galebom koji preleće iznad zaliva i dečakom koji prstom upire u njega da pokaže svom tati. Porodicom mačaka koja se provlači ispod prozora u neku napuštenu zgradu. Starijim gospodinom koji na stanici privlači svoju ženu bliže sebi i šapuće joj na uvo nešto zbog čega se ona ljutne i odguruje ga, a on se smeje kao srednjoškolac. 

Ovde volim ljude, iako ih ne poznajem, ovde osećam i da oni mene vole, da me prihvataju, tripujem da me oni vide onakvu kakva jesam.

Sinoć sam se vozila gradskim prevozom, u stvari, još je bio dan, gledala sam more, osećala zrake zalazećeg sunca koji se probijaju kroz prozor, slušala neke pesme koje su mi u najtežim trenucima predstavljale pojase za spasavanje i odjednom se osetila euforično. Osetila sam se toliko poletno da sam želela da ustanem na sedište, podignem ruke visoko i vrištim od sreće. Istovremeno sam želela da plačem. Gledala sam svoj odraz, nisam odvajala oči od sopstvenih očiju i mislila samo o tome koliko sam stvarna. U drugi mah, život je poprimao oblike filma, nekog umetničkog, u kome glavna glumica odlazi na Grčko ostrvo da ozdravi i pronađe sebe. Celo veče me je pratio taj osećaj, kao hipnotisana lebdela sam popločanim ulicama sa osmehom na licu kao da sam pijana (pijana, a nisam popila). Možda me je udario šećer od zdravog ceđenog soka zelene boje, sa celerom i jabukama i ananasom i ne znam ti ni ja čime.. ovih dana je i to dovoljno. Izgubila sam se u trenutku, videla vremenske linije koje se prepliću pred mojim očima i spajaju u ovde i sada. U pozadini neka svirka, pevaju: I'm your Venus, I'm your fire, your desire. Pevam i ja. Jer sam živa. Jer sam tu. Jer mogu. 

To je bilo juče, danas... Danas je more nemirno. I ono ima svoja ludila, sve je na kraju to, plima i oseka i tako u krug. Odjednom se prizor ispred mene deli na dva dela, ja se delim na dve Katarine, na prošlu i neku buduću, na dve strane sebe u koje mogu da uranjam danima i nikad ne pronađem školjku na dnu. Istinu sa velikim I, ili Izmišljotinu. Vidim ih ispred sebe, rađanje i umiranje sa morskom penom, obala ih uzima sebi. Ne napušta me utisak da je to tajna koju delimo, samo je u stvari, ne delimo, cela pripada(m) dubinama u kojima se gubim i pronalazim u istom trenu i u kojima ću nestati, kao da me nije ni bilo. I samo to je dokaz da sam tu, jedini moguć, jedini potreban i dovoljan. 

Prislanjam školjku na uvo, čujem samo šuštanje sopstvenog krvotoka, jer nekih odgovora nema unapred. I ja sam prvi put okej sa tim. Zato stiskam ponovo plej na plejlisti i prepuštam se. Trenutku. Moru. Životu.

-Katarina

[nostalgicandecko]

Ostao sam budan do kasno prošle noći

Tačnije do 6 ujutru

Nisam mogao da spavam

Vratila mi se prošlost

Vratila mi se nesanica

Vratila se bol

A u sve to si nekako ti umešala prste

Pričao sam sa drugarom

Nije primetio da u meni reži nemir

Retko ko to primeti

Sakrijem ga između jednog glasnog osmeha

Pričali smo o životu

A nekako sam ja u tim trenucima mislio o tebi

Kao da si ti moj život

Sećam se kada sam sa tobom pričao do "kasno"

Nekada smo vodili duboke razgovore

U većini slučajeva sam ja lupao gluposti

A ti se smejala

Dok sam ja uživao u slušanju tvog osmeha

Zašto pišem ovo

Za koga pišem

Jer teško da će meni pomoći

Jedan napisan citat više mi neće izlečiti dušu

Nakupilo se tu neke teskobe

Možda je bolest

Bolest duše

Možda ćeš videti ovo

Zar imate vajde?

Zar ima poente pisati o tebi

Pisati uopšte?

Zaboravi da si ovo videla

Zaboravi sve

Ja nažalost ne mogu

Barem dok mi teskoba ne napusti srce

Ili dok ga ne izjede načisto

~ D.K.

[negovateljica]

MORAŠ DA SE SMEJEŠ 008

28 oktobar   ponedeljak

Baba ponedljekom ide  na neke vežbe taksijem, pa imam dva sata slobodno, tj da me niko ne nadzire, a nemam pojma ni šta bih radila.

29 oktobar utorak ...  prošo ....

30  oktobar , sreda

Išle smo u grad u šoping . Bilo je sunčano ali vlažno hladno  i  tih nekoliko sati je bilo previše za bakicu  pa se prehladila. Juče je ceo dan duvala nos koji joj je curio. Ja probah s našim narodnim lekovima, propolis i  kapi za nos od rastvora sode bikarbone. Soda je toliko  moćna da  joj je slinavica danas prestala iako ne znam koliko je  ona to zaista koristila, rekla sam joj da ispere  nos time.

U grad smo išle   na  tri mesta. Prvo do  njene banke, pa sam ja posle tražila da idemo u poštu da pošaljem deci pare.  Sto eura je bilo  pitanje  biti ili ne biti , skidanje tereta s leđa.  Našla mi ona poštu na google  mapi   i posle kad smo   bile ispred pošte   pita me ona kolko godina imaju tvoja deca.

Mislim se: "Baba, ne razumeš ti to. Tamo ni deca, ni niko ne zarađuje dovoljno da  mu ne trebaju neke ekstra pare da bi preživeo. Mi živimo u državi  u kojoj uskoro neće biti nikoga sem staraca i bolesnih  tj onih koji iz nje nisu mogli da odu. "I dok sam bila u pošti  da uzmem obrazac za western union  ona mi stavila na sedište neku kovertu i neki papiri vire ispod.  Ja to  uzmem i stavim na   tablu  iznad volana  nisam ni gledala šta je to. Kad ono pare.

Ona me gleda belo, kao,  šta ja to radim,ali ja stvarno nisam videla da su pare u koverti  i kaže :

- To ti je plata do danas.-  Ovde sam  manje od deset dana   i ona mi dala 400 eura!   Nisam je razumela    kako je to obračunala, imam i neke dodatne sate u bašti.  Uuuu fino, onda ću da dupliram  poslatak deci, ionako je  razlika za proviziju samo 4 eura. Za slanje sto eura je  15 a za dvesta 19 eura.

Spiskajte sve deco!!!   Eeee, kad bi se ovako zarađivale pare kod kuće...   I kad bi te ovako poštovali poslodavci, gde bi nam kraj bio.  A ne ono naše carstvo lopova, lopurdi, ulizica, lažova, ucenjivača, gnjida i  skotova.  Tek kad napraviš distancu od  brloga u kome živiš i  živog blata u kome se brlog nalazi, možeš da vidiš neke stvari. Nema toga ni na internetu ni na vestima.

Taj osećaj  koji ti  daje istinska plata nije mi bio dostupan do moje  pedeset i četvrte godine.

Sve do sad je bila neka borba sa prevarantima,  ceđenje para,  gubljenje vremena,  traćenje života.    

Nemci  UOPŠTE nisu, i naravno da nisu ono što smo mi o njima učili  u školama. Mi smo prosto odrastali uz Hitlerove  Nemce okupatore  -  koji su služili kako referenca koliko su naši  stvarni okupatori maskirani u oslobodioce i rukovodioce -  DOBRI  I ZLATNI.

Ove dana��nje Nemce koji hodaju ulicama Nemačke  zabole ... nije briga ni  za Hitlera,  ni za  drugi svetski rat i za sva sranja  koja mi držimo u glavama,  a da nas neko pita zašto – ne bi znali odgovor. Tako su nam glave napunjene kad smo  bili u školi i nismo imali pravo na prigovor, niti smo sumnjali da je sve to tačno.

Nemci su vredni, disciplinovani i kulturni. Neki su hladni, neki  su radoznali, neki ljubazni.. Ali  ni ne treba da budu svi isti.  Oni zaista imaju tradiciju  i znaju da je čuvaju, znaju šta čuvaju,  na šta su ponosni, šta slave.  Rade i uživaju u životu. Znaju šta je to  sigurnost, socijalna sigurnost, znaju da  će biti plaćeni za svoje vreme i trud i poslove koje rade , bez obzira koji posao je u pitanju. Tek ovde važi da je svejedno  šta radiš"  jer je ovde svaki posao cenjen i plaćen. Kod nas  ta rečenica podrazumeva da si ucenjen da radiš  bilo šta za bilo kakve sitne pare i da si obeležen ako to ne priznaješ kao devizu za opstanak.

Kad  kod nas čujem rečenicu – BOLJE DA RADIŠ BILO KAKAV POSO , NEGO DA  NE RADIŠ NIŠTA ... dođe mi da zadavim  tog slepca koji to izgovori...

NIJE BRE BOLJE  !!

NEGO JE  STO PUTA GORE  DA DAJEŠ SVOJ ŽIVOT I RAD U BESCENJE  DA SE NEKA GNJIDA BOGATI NA TVOJOJ GRBAČI. BOLJE JE DA  SEDIŠ CEO DAN NA KAUČU ZA DŽABE NEGO DA RADIŠ  ZA DŽABE   i sve dok ima  uplašenih i  ucenjenih ljudi koji ne smeju da veruju u to, nego su prinuđeni da se prodaju u bescenje  - biće tako kako nam je.

Ovde sam po prvi put u životu osetila  šta znači kad neko poštuje tvoj rad. Iako  bi me od ovog posla bilo sramota da ga radim  kod kuće u Serbiji . Zašto ? 

Pa zato što tkod nas kućne pomoćnice plaćaju  uglavnom  neke  slučajno srećne žene kojima  je upala sekirica u med pa imaju pare da  plaćaju kućnu pomoć,  a mogu volu rep da iščupaju. Neke žene koje se ponose time što ne umeju da kuvaju i brinu da im se ne polomi plastični nokat ako se upuste u kućne poslove, partijski kadrovi ili  supruge partijskih kadrova, fudbalera, doktorke, starlete, poznate ličnosti itd.

Kod  nas JE SVE NAOPAKO POSTAVLJENO I  DORAĐUJE SE TA NAKARADNOST SVAKI DAN. Svaki dan se odvijaju novi apsurdi na svim nivoima.

Ja sam  u Nemačkoj, kućna pomoćnica u  bukvalnom smislu  jednoj  polupokretnoj ženi, penzionerki koja je invalid  zbog  poliomijeltisa koji je imala sa deset godina  i  koji joj je ostavio paralizovanu nogu. Ona je radila  normalno u  opštini kao  kancelarijski službenik i stekla penziju. Dok je radila kupila je sama kuću, u kojoj sad živi  i od SVOJE PENZIJE  mene plaća 1200 eura mesečno plus mi plaća sate  koje radim u bašti , ako želim.

A kod nas penzioneri skapavaju po svojim stanovima  ako nemaju  potomke, da žive s njima  i da ih izdržavaju.  Jedva krpe kraj s krajem, jedu paštetu i hleba,  upisuju se na recku u drakstor ispod zgrade  i glasaju za naprednjake  jer su im tako  utuvili u glavu besomučnim kampanjama, na vestima, po autobusima na mitinzima. #pajebemumater !  Da nam je stvarno toliko dobro   - zašto bi bilo potrebe da nas neko  24  sata dnevno ubeđuje kako nam je dobro  i gde je šta otvoreno, pušteno u pogon.

Kod nas predsednik vlade izjavi  da imamo najbolje škole u  Evropi, bolje o švajcarske i nemačke jer imamo  "programiranje" kao predmet  u osnovnim školama, a nemamo ga.

MI SMO NACIJA  LUDAKA I ZOMBIRANIH LJUDI...  NE TREBA DA SE ŠMINKAMO ZA  HELUVIM.

EURO PRAJD ĆE DA NAS IZVADI IZ GOVANA U TO NEMA SUMNJE ... 

Ovde, opet ja....  Ovde  Nemce zabole dupe i za pedere... ako oće , neka prave prajd  ... oni gledaju kako da zarade na tim skarednim karnevalima  , a ne da lome koplja  dal je to normalno ili nije normalno ...

Kod nas je NENORMALNA SITUACIJA U CELOM DRUŠTVU I NADOGRADNJI SISTEMA ! 

Mi se  borimo  ciniznim, satirom i ironijom. Pravimo viceve oko svega i sprdamo se,  to nam je još jedino ostalo. A kad i to zamre, a zamire evidentno jer je svima pun kufer,   – e , onda smo ugasili, jer kao što rekoh  svi će da se isele  iz Srbije.

Džaba kuće i imanja  kad  nemaš pare to da održavaš,  a sve su napravili tako da ponovo otimaju ljudima imovinu  - kao i njihovi predaci   partizani i komunjare.  Ovejani lopovi  i  siledžije, uzurpatori  i  manipulatori, koji su sve stekli  uz pretnju  kratkom ili dugačkom cevi  i nisu se libili da potežu obarače i da pobiju silan narod  koji nije bio voljan da im prepusti svoje svetinje – svoje imetke i nekretnine.  Tito je bio najveći lopov među njima a svi smo ga voleli kao da je neko iz naše kuće. Koliko je on samo  ljudi i porodica upropastio a nama su  od prvog razreda  u školi sa osmehom  pevali i pričali o njemu.  Pa dobro je  nismo svi u ludnicama, sada kad  konačno otkrivamo  na kakvim lažima smo porasli i u kakvim lažima živimo. LAŽIMA KOJE PODRŽAVAJU LEGALNE   INSTITUCIJE SILE I PRINUDE U DRŽAVI.

AKO TI SE NE SVIĐA ILI SE BUNIŠ POSLAĆEMO TI  POLICIJU, IZVŠITELJE, TUŽIOCE, UPROPASTIĆEMO TE,  STAPKATI SA CRNOM ZEMLJOM.  I  ljudi zato ćute. Ćute jer su ucenjeni samim opstankom i opstankom svoje dece, čije potrebe ne mogu da čekaju da se nešto menja na bolje.

Demonstrira se svako malo  protiv svega i svačega, ali su se ovi izveštili da  bukvalno sve spinuju  i obezvrede i  oljagaju svakog ko se lati ćorava posla da bude Srbima lider i izvuče ih iz govana...A oni ionako na kraju ubiju svog lidera...   Valjda iz zahvalnosti ...  i uvek radimo u korist svoje štete, podržavajući  gadove na vlasti  -  svesno ili  pasivno, ćuteći i puštajući  da  ti život prođe  u  nemaštini, sranju,  čekanju boljeg sutra koje nikad u Srbiju nije ni došlo.

31.oktobar 

Prestaću da je zovem  baba, bakica  i slično,  jer  je  za ovo kratko vreme zaslužila da se i ja njoj obraćam s poštovanjem  kako i dolikuje . 

Frau Šmit  je  borac, kalkulacioni mrav  koji  više ne može da radi  ili ne može  sve da radi, ali zato u svojoj glavi drži  čitavo knjigovodstvo koje se tiče najsitnijih detalja  oko vođenja i održavanja njene kuće i njenog zdravlja.  

U isto vreme -  iako je invalid  i često u bolovima – ona se  uvek  neizveštačeno smeška  i  kulturno se obraća , kad joj nešto dam ili odnesem – ona kaže hvala  -  i  nije nervozna, NIJE NADRKANA, kao što je većina   staraca kod nas koji su  izgubili svoje nekadašnje autoritete  i niko ih ne zarezuje  za suvu šljvu, ne poštuje ih i  ne vidi  čak,  jer oni viiše nikom nisu potrebni sem da pomažu svoju decu  i zato im se više ni ne ustaje u prevozu ili  ih ne propuštaju u redovima. Vreme lagodnog i dostojanstvenog života je prošlo kad je umro Tito. Jugoslavija se srušila jer je bila izgrađena na krvavim temeljima i na otetim imanjima i fabrikama. I prema teorijama zavere, svakako je neko kome odgovara ovakvo stanje u bivšim republikama i podgrejao međunacionalne sukobe i zemlja nam se raspala u krvavom ratu devedesetih. Verujem da ima mnogo više koji žale za Jugoslavijom i načinom života u njoj, za prohujalom mladošću i životom, nego onih koji su zadovoljni sadašnjom "demokratijom" i zapadnim "vrednostima" koje štite novi zakoni.

Nisam sigurna koliko novac podmazuje  međuljudske odnose,  ali ne u  pogrdnom smislu korupcije kao kod nas gde služi da nekima sve ide  lagodno da bi se izbegli legalni  često neostvarivi ili tegobni tokovi legalne procedure.

Ovde svi imaju pare i svi poštuju pare  - i  shodno tome  nečiji trud pomoću kog se do para dolazi.   Kod nas pare  služe za sasvim druge svrhe.  Ovde svi voze kola  i svi mogu da voze kola, to nije luksuz kao kod nas  ili   teška robija  kad skrpljuješ pare za registraciju i ostale  otimačine  koje moraš da platiš .

Kod nas je sve je nerealno   postavljeno. Šta to beše potrošačka korpa?  Šta će robovima  potršačka korpa  kad moraju  skoro sav svoj prihod da daju za račune i dugove – na koje ih  namamljuju sa svih strana nasmejana  lica plaćenih klovnova  koji ih lažu  da bi se zadužili  za sve i svašta.

.....

Frau Šmit  ima svoj krug prijateljica sa kojima se viđa sredom u gradu u  restoranu  Blunkwelle  gde popiju po piće ili jedu nešto i ispričaju se. Za to vreme ja odlazim u kupovinu. 

Druge srede  kad smo pošle u kupovinu , parkirala sam auto na ulazu u pešačku zonu  odakle ona može da ide kolicima sama kroz taj deo grada. Ona se okrenula i rekla mi  da ide s drugaricama  a da ja treba da idem  sama u  tržni centar u kupovinu.  Bila sam  zatečena, jer sam mislila da će ona ponovo da ide samnom a što je najgore nisam zapamtila put kuda treba da prođem. Ona mi je objašnjavala strpljivo koijm ulicama da krenem, ali ja nisam ništa razumela. Kako sam videla da ona neće da ide samnom, krenula sam peške u pravcu u kome mi se činilo da se tržni centar nalazi.  Lutala sam  uličicama koje su se granale od tog parkinga prema  glavnom  putu sa četiri trake i jedva izbila do  nekog nadvožnjaka iznad  tog prometnog puta.  Neka kišica je počela da pada i  ljudi je bilo sve manje.  Konačno sam morala nekog da pitam gde je tržni centar i zaustavila sam neke devojke koje su mi ličile na Tajlanđanke u nadi da govore engleski i na sreću bile su ljubazne i objasnile su mi  kuda da prođem.  Prvi put  mi je sve to delovalo zastrašujuće  i predugačak put do  cilja, ali sam ipak uspela da nađem  ogromnu prodavnicu. Ovog puta sam ponela svoje  torbe za šoping i  kad sam  napunila kolica  potrepštinama sa šoping liste za kuću, shvatila sam da sve to moram da potrpam  u te dve ogromne torbe i u svoj ranac  što je sve bilo preko dvadeset kilograma koje sam morala da odnesem uz nekoliko ulica po kiši, do parkiranih kola.  Ruke su me zabolele i ramena od tolikog tereta, ali sam nekako uspela da se dokobeljam.  Ostavila sam  sve to u gepeku i krenula da tražim Frau Šmit u pešačkoj zoni.

Nisam znala u kojoj je kafani i nadala sam se da ću nekim čudom uspeti da je nađem.  Sad mi je već bilo lako da hodam kad sam se oslobodila tereta.  Ubrzo sam je ugledala kroz  prozor  druge kafane na koju sam naišla i ušla sam unutra.  Ona me je pitala da li  želim da sedim s njima i šta bi da  popijem?  Zahvalila sam se i pitala je koliko će još da sedi tamo, pa sam  izašla napolje da prošetam gradom  bez  opterećenja nekim  zadacima ili neizvesnostima. Glavnu ulicu u pešačkoj zoni  činile su  tipične  nemačke kuće belih fasada  ukrašenih  isprepletenim gredama od tamnog drveta.  U  centru  je bila ogromna katedrala u rekonstrukciji.   Samo jedna  radnja je imala robu na ulici i to je bio neki Indijac sa  garderobom. Sve ostalo je bilo u radnjama.   Galerije  sa slikama i umetničkim predmetima  su mi privukle pažnju, kao i  izlozi  sa  escajzima  basnoslovnih cena od nekoliko hiljada eura.  Viljuške, noževi i kašike  kitnjastih  drški  su bile  izložene  u otmenom izlogu, u društvu  raznih ukrasnih i upotrebnih predmeta za kuću.  Razgledala sam  ne pretrano pažljivo i pomno, jer nisam imala nameru da bilo šta kupujem tog dana,  tek  pristigla u Nemačku i tek upoznajući ulice i  grad.  Na ulici je bilo par uličnih  svirača od kojih je jedan govorio  srpski . Čula sam u prolazu, ali sam naučila da  ne smem  ljudima da prilazim obradovana što čujem srpski , jer sem srpskog isto  zvuči i bosanski i hrvatski i svi su oni  sa sobom poneli traume zbog kojih su otišli sa svojih  ognjišta i nisu bili raspoloženi da u Nemačkoj čuju da oni govore srpski jezik.  Pa tako nisam  započela konverzaciju ni sa tim čovekom koji je sviruckao neke francuske šlagere na svom poluautomatskom  insturmentu - harmonici  i sintisajzeru.  Tražila sam prodavnicu C & A  jer sam  za nju znala iz  Beograda,  i našla sam je na google mapi, ali u gradu nisam mogla da je nađem, pa sam se  vratila  sa kraja šetališta  prema kafani u kojoj  je sedela Frau Šmit.   Kad sam ponovo ušla u  kafanu, Nemice su se već pakovale da idu kući. Konobarica je donela jedan račun, a one su platile svaka  svoj deo, posebno. Konačno je konobarica sabrala sve  naplaćene sume, i  one su mogle da  napuste sto za kojim su sedele.   Krenule smo  i ja i Frau Šmit. Ona je  zastala ispred ulaza da zapali cigaretu, jer se u kafani nije pušilo.  Ja sam sela  u stolicu i razgledala  okolo. Već je bio mrak  i ljudi su  žurili u svoje tople domove.  Pošle smo i nas dve do kola.  U kolima sam joj se  žalila kako sam jedva našla prodavnicu i kako mi nije lepo objasnila i zamolila sam je da mi ponovo pokaže kuda treba da prođem.  U suštini nije bilo ništa komplikovano, malo sam se vratila unazad odakle smo došle i skrenula u  tu veliku prometnu ulicu sa dve trake ,  jednom desno i sledeći put levo na praking  velikog šoping mola.  Za treći put, više nego dovoljno da konačno zapamtim putanju i sledeći put odem kolima u šoping umesto da vučem sve na leđima.   

[sensingsparks]

Mom najboljem prijatelju...

I meni je cudno sto ovako pisem, ali mislim da je dobro da vec jednom svoje misli stavim na papir. Možda ako vidim reči, bude mi lakse da ih iz glave izbacim.Mozda...

I dalje te volim. Platonski kao i uvek, drugarski, nije ovo takva izjava ljubavi. Neverovatno, bar meni, iskreno, ne znam kako je Jos uvek moguće da Razmišljam o tebi, kamoli da te volim. Ali jbg, dijagnoza neka izgleda... Jos uvek mislim na tebe, kako si, sta radis, Jos uvek brinem i zelim ti sve najbolje, mislim da Cu uvek tako.

Hoću da znaš da smo napravili glupost, nismo trebali to da uradimo. Dopustili smo da nas to promeni. Jeste nas promenilo, koliko got ti to negirao. Tebe mozda i vise, oboje definitivno na gore. Samo na drugačije nacine.

Mene je slomilo, iznutra. Unistilo mi je sve sto sam dugo gradila. Unistilo mi je samopouzdanje, veru u druge. Mislim da si ti osoba koja je na mene imala najveći uticaj u mom životu, bar onaj koga sam svesna. Koliko dobrog toliko i loseg.

Nedostaje mi kako je bilo pre. Pre svega toga. Mada mi sve manje i manje izgleda kao stvarnost, vise kao secanje koje sam sama sebi nametnula da bi opravdala nase postupke. Ne vidim to vise, ne vidim u tebi tu osobu koju sam videla nekad. Nisi samo ti kriv, koliko si ti isao ka tome sto smo sad, toliko sam ja dopustala. Nisam zelela da te izgubim, pa sam nesvesno tonula sve dublje.

Svi su videli koliko sam se zauzimala za tebe, ali retko ko je znao koliko sam gutala i (ne)namerno zaboravljala. Sada tek iskreno mogu da priznam sebi da nisi to zaslužio.

Volela bih da sa tobom popricam o tome, makar da cujem tvoju stranu, ali nisam sigurna koliko bi mi to pomoglo. To je jedna Prica koju Cu da ostvarim neispricanu.

Napokon sam se fokusirala na sebe, i napokon sam srecna. Stvarno srecna. Dopustila sam tebi da me sputavas, iako ti nikad nisi trazio od mene.

Iskreno, i pomoglo mi je ovo. Misli mi dosta lete u poslednje vreme.

To je to...

S' ljubavlju J

[kolateralnasteta]

Ima jedan čovek koji stane u svu moju bol, ljubav, nedostajanje, sreću, ma u svemu. Čovek čiju poruku sam čekala mesecima, zagrljaj i sve što bi došlo sa njim. Zbog kojeg sam postala osoba koja sam sada i zbog kojeg sam počela da shvatam stvari, okolnosti i druge ljude na skroz drugačiji način. Posle dosta vremena sam shvatila da je on bio tu samo kao lekcija za mene u ovom životu, mogu reći veoma skupa lekcija. Zbog koga sam provela dosta noći ne prospavanih i ponekada nisam izlazila iz kreveta. Zbog koga sam molila Boga da mi ga vrati i da šansu za novi početak. Kojeg sam videla na dnu svake popijene čaše, a po neke i razbijene. Kojeg sam tražila u svakom drugom i zbog kojeg nisam pogledala ni jednog drugog. Posle toliko vremena, kada bi i ta poruka stigla i dalje ne znam kako bih reagovala. Mada znam da bi najbolja odluka bila kada bih je samo obrisala.

[ultravioletna]

VINO NA KROVU SVETA

"Okej." rekla sam im. "Šta okej?" Pitali ste me šta bih mu rekla kad bih imala nekoliko minuta sa njim i rekla sam okej, dala sam vam potvrdni odgovor na to. To je sve što imam da kažem. "Njemu ništa ne bi rekla?" Ništa. Možda je kliše da se dvoje ljudi razumeju očima ali, eto, ja volim sve što je kliše onda. Jer sam to doživela. Ništa mu ne bih rekla, nekim ljudima reči su naprosto nepotrebne. "I misliš da biste razumeli jedno drugo?" Ma dajte ljudi, kakva su ovo pitanja. Došla sam na pres konferenciju, nisam došla na ispovedanje o svojim ljubavima i propalim mladalačkim snovima. Ja tog čoveka znam kako diše. Znam kad će da uhvati vazduh da bi izdahnuo ponovo. Znam koji su mu največi strahovi. Da ima trista maski na licu ja bih videla ono što se nalazi ispod svega toga. Da mi stavi pištolj na glavu, pomerila bih ga na srce. Jer znam da to nikada ne bi uradio. Ne znam sa kakvim ste ljudima vi živeli, koga ste voleli, u kakvim prazninama ste mislili da živite bajku ali samo ću vam reći - bajke su za malu decu a i, složićete se, dosadne su. Ne mogu dvoje ljudi koji su uragani da vole bajke, ne ide, zar ne? Neću biti lažno skromna i reći da sam mirnija od njega, mene se mir ne tiče. Ne zanima me zaista posao u kancelariji niti muž. O muževima ni ne razmišljam. To mi je smešno - kaže Jelena Rozga u dobro poznatoj pesmi koju pevam svaki put kada se napijem toliko da moram da se prisećam ko sam zaista "..da neću zavet, papir niti vezu" i ne znam baš koliko bih se složila sa tim da sam razmažena ali eto. Mir mi nije po volji. Ja sam luda žena. Kad bih znala da mi majka neće poludeti kad bih kući dovela tarantulu ili kobru da je čuvam, kao i da plivam sa ajkulama ili kvarim njenu sliku o savršenom životu koji ima negde u glavi za mene - odavno bih ja živela na nekom ostrvu, divila se okeanu i pevala sa sirenama. Zato nemojte vi meni molim vas o tome da li bi me razumeo ili ne bi, ja sam otvorena knjiga čoveku koji me je voleo toliko da je i pre nego što me je izveo na prvi dejt - znao da mi se ne bi svideo ručak u nekom restoranu nego galerija sa slikama. Da, odveo me je tamo prvi put, prvi put me je tamo i poljubio. Među slikama. Ali ne francuski. Ne onako kako bi možda želeli da čujete. To je prvi i jedini čovek koji me je poljubio u čelo. I razneo me. Čitavu slagalicu koju sam ja sama po sebi činila - on je razneo na komade. A poenta svega ovoga je da ja nisam želela da se sastavim. Prijalo mi je da konačno pred nekim budem ogoljena - da se ne pravim da sam toliko uzorna ćerka, da sam sasvim normalna devojčica kojoj je prioritet da učini svoje roditelje ponosnim. Bio mi je to možda neki drugi prioritet, prvi je bio da budem srećna i da budem ono što jesam - dok ih činim ponosnim. A to sam i učinila. Zato bez brige, taj čovek bi i u drvenom satu koji stoji u centru našeg grada znao koje dugme da pritisne da bi me pronašao. Kako to tačno mislite da me ne bi razumeo kada bi me pogledao? "Iskreno da Vam kažemo, mi smo takve ljubavi viđali samo na filmu." I bolje je što je tako. Možda bi vas ubila. A možda i oživela. U svakom slučaju promenila bi vas iz korena. Ja ne želim da govorim sa kakvim se demonima još uvek ponekad borim kada znam da ću ga sresti ali jedno je sigurno - moj jin je kod njegovog janga. I ne postoji ništa što taj čovek iz mojih zenica ne bi razumeo. Ne želim vam takvu ljubav. Nas bi ubila da smo nastavili da ispijamo vina sa terase sveta. Uzaludno je sve kad shvatiš da čovek ponekad i nije toliko veran vinu. Da voli ponekad....i neki liker da popije. A čaša vina to ne zna. Sve dok ne sazna. Pa se raspukne na sitne komadiće i zabije se u nečiju kožu da bi zaista bila onako kako to ljudi govore "tu ispod kože." Vinu ne možeš ništa. Sem ako nisi jebeni liker. Ili polomljena vinska boca. Jebiga. TEODORA

[takenbysummer]

"Naši su se putevi razišli

Davno pre nas

To što su se na trenutak ukrstili

To je

Najlepša greška univerzuma

I mi smo to znali

Od samog početka

I znali smo da idemo

U suprotnim smerovima

I samo se nakratko srećemo

I pristali smo na to

Zaleteli se jedno ka drugom

Punom brzinom

Na tom raskršću

I nismo pitali

Hoće li biti nastradalih

Naši su putevi

Sada već dugo razdvojeni

A mene sneg u Beogradu

Uvek podseti na tebe

I nadam se da je tamo gde ideš

Stalno sneg

I da ima ko da upamti

Šta jedeš za doručak

I da imaš kome da kažeš

Da ga voliš

Kad se vratiš umoran s posla

Ja nisam stigla sa tobom

Ni pola onoga što sam htela

Ni pola onoga što smo mogli

Ali ti ne brini

Neću pokušati da te vratim

Kada čujem da si našao svoj put

I neću ti reći

Da sam na milisekundu

I pomislila

Da bih mogla da pođem sa tobom

I uradim sve dijametralno suprotno

Od onoga što sam celog života pričala

I neću ti reći

Da su mi u snovima

Sinovi imali tvoje oči

I da sam prvi put

Videla sebe u kuhinji

A ne u sudnici

Ili kancelariji

I neću ti reći

Ko zna šta bi bilo da smo potrajali

Jer da je trebalo išta da bude

Bilo bi

I hoću zauvek takvu da me pamtiš –

Kao ženu koja ne pokušava

Na silu da otvori zaključana vrata

Jer da su bila namenjena njoj

Sama bi se otvorila

Pa nije pokušala ni tebe

Da prisili da joj se otvoriš

I da joj se daš

Jer da si bio njen

Ne bi se ni opirao

Kao što se ona nije opirala

I hoću zauvek takvu da me pamtiš –

Kao ženu koja te nije klela

Koja ti je želela samo sreću

I da naučiš

Da budeš nežan prema sebi

Bar upola

Koliko si nežan prema drugima

I zato se nadam

Da tamo gde ideš

Ima ko da te dočeka

I da ti se raduje

Kao letu

Kao praznicima

Kao što sam ti se ja radovala

I ne brini

Ja ću te naći u nekom sledećem životu

U nekom paralelnom univerzumu

Jer srodne duše ne umiru

I ovaj put

Nemoj sve da pokvariš."

Milena Nikolic

[travesuras-de-la-gaga-mala]

,,Izvini devojko, mogu li te pitati nešto?"

,,Naravno, recite?"

,,Ne zameri, ali posmatram te kako sediš tu i pišeš, mogu li znati šta to?"

Baka mi se nasmeši.

,,Samo neke svoje misli i izmišljene priče."

,,Da li bi htela da čuješ moju? Možda je zapišeš i sačuvaš od zaborava."

,,Rođena sam u zimu '49, kao peto dete i prva devojčica. Valjda su me zato previše pazili, šta znam..imala sam lepo detinjstvo, ali se završilo previše brzo. Roditelji su mi poginuli kada sam imala 16 i ostala sam sa braćom kojima se ukazala prilika da me udaju za nekog bogataša iz susednog mesta. On je bio dosta stariji od mene, ali to tad nije bilo važno. Sa 17 sam mu rodila prvog sina, sa 18 drugog. Nije hteo žensko dete i valjda sam imala sreće..bio je dobar čovek, ali mnogo nezgodan kad popije. Ako me pitaš jesam li ga volela..poštovala sam ga. Ipak je bio otac moje dece. A ljubav, ja sam volela samo jednog čoveka u životu i voleću ga do groba. Voleo je i on mene, ali nije nam se dalo..takvo je vreme bilo. On je bio sirot, braća nisu htela ni da čuju. A svako ga veče i dalje sanjam onako kako ga pamtim, je l' mi veruješ? Takva ljubav ne umire..veče pred moju svadbu, iskrala sam se iz kuće da ga vidim još jednom. Bila sam mu spremna reći vodi me sa sobom, ali on ni da čuje! Kaže čeka te dobar život, ja to nemam da ti ponudim, ne možemo od ljubavi živeti. A ja danas tvrdim da smo mogli, dan jedan nije prošao a da ja na njega nisam pomislila. Na dan venčanja sam ga videla ispred crkve kako plače..ispratio me je drugom čoveku i to mu jedino nisam oprostila. Kada sam se preselila, nisam ga videla godinama. A onda jedno jutro na pijaci, ma nisam ga ni ugledala, a već sam ga osetila, ja ti to ne mogu opisati. Vodio je za ruku malu devojčicu, a meni je srce eto prepuklo! Nismo se pozdravili, samo smo se gledali dugo, valjda nam reči ne bi bile dovoljne. Tad sam ga videla poslednji put...čula sam priče od ljudi da je tokom rata otišao za Nemačku, a posle ništa ne znam. Ali znam da me i dalje voli, osećam to. Valjda je imao lepši život od mog, nadam se, eto.."

D.Đ

[forrestdumb]

Momina mi ispriča kako joj se katkad sve užasno zgadi - ne smuči joj se ovo ili ono, jedno veče ili jedno godišnje doba, već joj dotuži život, sve i svi, vreme koje brzo prolazi a ipak nikako da prođe.

*Jedini moj porok, onaj koji Moreli nije pomenuo, bio je da sam uživala u samoći.

*Kad sam bila devojčica, zavidela sam ženama kakve su Momina, Marijela i ostale, zavidela sam im i nisam znala ko su one, zamišljala sam da su slobodne, obožavane, gospodarice sveta. Kad danas o njima mislim, ne bih se ni sa jednom od njih menjala. Njihov život mi se činio jedna velika glupost, utoliko veća što one toga nisu svesne... Ali jesu li mogle da žive drukčije? Da sam ja na njihovom mjestu, zar bih drukčije živjela? Rozeta Mola je bila naivna, ali je život uzimala ozbiljno. U suštini, bilo je istina da je pokušala samoubistvo bez razloga, a sigurno ne zbog one prve ljubavi sa Mominom ili neke druge gluposti koju je počinila. Htela je da bude sama, da se izdvoji iz bučnog društva, a u njenoj srediti čovek ne može da bude sam, ne može da živi sam, ako se zauvek ne ukloni.

*Šta da oduzmeš? U životu nema šta da se oduzme, kad je ionako sve nula.*Kaže da nema vode koja sa ljudskih tela može sprati prljavštinu. Sam život je prljav. Kaže da je sve promašeno. Zaustila sam da je zapitam zašto onda živi, jedva sam se uzdržala. Rekoh joj da nekada, kad sam bila zaljubljena, iako sam vrlo dobro znala - to se uvek zna - da smo nas dvoje ludi, da je moj čovek jedan nesposobnjaković, da ostaje kod kuće i spava dok ja trčim po Rimu, iako sam sve to znala, nisam stekla ubeđenje da mogu živeti sama sve dok nisam iskusila šta znači život udvoje. Nije bilo ničeg prljavog, samo smo bile besvesni - kao životinje, ako baš hoće, ali i kao neiskusni ljudi koji samo tako mogu shvatiti ko su.

*Eto - rekoh - urediti ovakav jedan kutak i pozvati onog koga ja hoću, to bih volela. Uveče bih kolima silazila u Torino i ako bih zaželela, sa ponekim bih se videla. Da sam na vašem mestu, tako bih živela. Da sam ovaj letnjikovac imala kao devojka, tako bih radila. -Vi to možete i sada - reče Rozeta. Možete pre nego mi. Možda bi vam se dopalo. -Takve stvari se ne rade - rekoh joj - dovoljno je o njima sanjati. Čovek mora da se kreće među svetom da ispuni dan. Nisam više tako mlada da bih dobrovoljno živela na selu. Momina reče - pošto ništa ne vredi ništa, trebalo bi imati sve.

Među usamljenim ženama - Č.Paveze

[belog-grada-crna-princeza]

Nisam se oprostila.

Ne volim se opraštati na rastancima, ne umem. Kraj nije kraj ako se ne izgovori. Bila sam i još sam tip da ću čuvati prazne kutijice - kremica, vitamina, poklona... (Možda je do podznaka u ribama.) Čuvam sve rođendanske čestitke koje sam ikad dobila po fiokama. Čuvam obeleživać za knjige koji mi je napravila drugarica iz detinjstva.  Portrete koje je slikao jedan dečko koji je bio zaljubljen u mene u drugom srednje. Papir na kom mi je jedna devojka napisala samo reči "sve okej"... Čuvam i ono što ne slutiš da čuvam; kutiju cigareta koju sam popušila sama na klupi posle prvog raskida, iglu od prve tetovaže, maramicu koju sam našla u džepu džempera osobe koje više nema. Čuvam tajne ljudi od kojih bih da ih sretnem na ulici pobegla; ali reči koje su mi govorili u mraku idu sa mnom u grob. Fraze koje sam naučila od nekih poput kojih se nadam da nikad neću biti. Nade i snove kojih ću se tvrdoglavo odreći pred svakim ko me pita. 

Tata me je naučio da je loša sreća reći "zbogom", pa uvek umesto te reči kažem prosto: vidimo se. (Kada sam poslednji put videla babu sa mamine strane i deku sa tatine, dvoje ljudi koje sam najviše u životu volela, te dve reči su bile poslednje što sam im izgovorila.) Verujem u vidimo se, nikako u zbogom. 

I tebe čuvam. Čuvam naše prepiske tokom godina, čuvam popunjenu svesku u kojoj si me sa svakom stranicom neprimetno menjala u neku novu, u glavi tvoje rečenice na sve što vidim, čujem, doživim. Tvoju bezgraničnu empatiju prema meni zbog koje sam naučila koji se zidovi stavljaju i kada, kako da kažem, a ne samo pomislim reči koje posle sanjam noćima, mada još uvek učim... Da verujem svom osećaju i ničijem više, zbog čega sam ti i izgovorila to svoje čuveno: vidimo se. Reči koje nikada nisam mislila da ću izgovoriti baš tebi, a uvek sam znala da nećeš biti sa mnom zauvek i od same sebe krila svest o tome.

A lažem. Da je bilo svesno, da sam znala šta izgovaram jer retroaktivno uvek pričam priče koje su mi poput pojasa za spasavanje u mojim burama, o kojima ti uostalom najviše znaš. Lažem jer lepše zvuči, a ja sam romantik i poeta, kad sam velikodušna prema sebi, a ti si me učila da to budem. Kada nisam tada sam obična kukavica i lažov i neko sa hroničnom potrebom da beži, šalim se ponekad da sam životinja - bila bih noj. Nisam te nikad pitala koja životinja ti misliš da bih bila, ali koja god da je, želim da sam ta.

Vuk dlaku menja, a ćud nikad(?). Bila si ubeđena da je moja dlaka loša, a ćud dobra, a ja ubeđena u suprotno. Pitam se da li si ostala pri istom stavu, ali neću te pitati. Nijedan odgovor ne bih podnela.

Naučile smo obe ponešto, nadam se, u stvari jesmo jer to je neminovno. Naučila sam, nažalost i ono što nikako nisam želela da znam. Nisam naučila da se opraštam i nikad neću.

Vidimo se...

-Katarina

[samomezagrli]

Vedrije nebo pre i nakon te večeri u životu videla nisam. Čini se kao da mi je srce otkucajima kroz par sati izbrojalo sve zvezde koje su se našle iznad nas, a bilo ih je.

Sedela sam mu toliko blizu da je sva vrelina njegovog tela bila na mojoj koži. Dodirivao me tako nežno da mi je dah zastajao, a telo se neprestano ježilo.

Svaki njegov poljubac toliko je prijao, da sam svakim novim poželela da se ta noć nikada ne završi.

Svu strast i vrelinu osećala sam na vrhovima njegovih prstiju kojima me milovao, kao da sam najsvetija stvar u njegovom životu. Baš tako sam se uz njega uvek i osećala.

Te noći čitavo zvezdano nebo obrušilo se nad nama.

Kao da je sami Bog govorio da su sve želje naše.

Želela sam ga koliko i on mene - za razgovore, za osmehe, za dan, za noć, za čitav život...

#14Avgust2020 ✨

[solkeiseren]

Demonov backstory

Rekla bih da nema spojlera ni za šta. Sigurna sam da ima slovnih grešaka, ali malo me mrzi da ispravljam (kad sam pola dana provela tako što sam vezla glupu lavandu na parčetu tkanine). Svejedno, ima par reči koje su malo teže za čitanje i stil je malo drugačiji nego obično jer nisam navikla da pišem kratke stvari poput ovoga, ali rekla bih da je ok [MadaMeniSeČiniMaloNeshvatljivo:)]. Možda je malo cringe na kraju, ne znam zašto, ali kao, narod sa Enora (3.kontinet) dosta veruje svojim svetajama i svetajima (svetice i sveci), jer kao oni imaju veći običaj da samo dođu i bacaju čudesne magične događaje da pokažu svom narodu da će sve da bude ok, bez obzira na to koliko su stvari zajebane. Ali naravno, demon, Rožmberk dok je bio čovek, je živeo tako da mu se sveci baš i ne pokazuju i samo u jednom kratkom periodu života (piše tu negde dole) je bio spojen sa njima. Also, ovo se dešava u preiodu pre nego što je kontinet Enor postao sav jeziv i čudan i nepristupačan kakvog ga vidi ostatak sveta. 

********OVO NIJE SPOJLER, zato što je očigledno: Na indirektan način sam rekla da je Sudbina kriva (na kraju, BašJeKurvaMrzimJe).*********************

Zvali su ga Gubavi Rož. Nikada nije razumeo zašto, nije hteo da razume. Živeo je samo sa majkom, ona je bila najbolja žena za koju je znao, za koju iko može da zna.

   Za razliku od ostalih koji su bili proglašeni gubavim, Rožmberkova mana se nije isticala; na prvi pogled. Ipak, ako bi iko razmenio sa njim barem dve reči znao bi da nešto nije u redu. Rožmberk je bio pametan dečak, ali imao je problema sa vidom; nije bio slep, ali istovremeno ponekada ništa nije video. Njegova majka se trudila da mu pomogne oko problema, ali uzalud je trošila novac i uzalud ga je vodila da se moli mnogim svetajama i svetajima, bili oni poznatog imena ili ne. Niko nije mogao da mu pomogne.

   Dane je obično provodio u luci, toga se najbolje seća, miris soli i barem jedan glas koji na njega više da je slep. Njegova majka je tu radila, a posle posla bi samo sedela i gledala u more, kao da pod vodom može da vidi naduveno telo muškarca kog Rožmberk u životu nije video. To telo je već odavno ništa, a i svejedno ga ne bi videla u vodi glizu luke, Rožmberkov otac je umro daleko od obale. Iako je bio premali, nije mogao da razume zašto bi iko izabrao da umesto čvrste zemlje pod nogama ima slabašne daske, mada možda je tako mislio zbog svog bednog vida.

   Dobro su živeli, malo tužno, ali kako su stanovnici sela uvek govorili – život je tužan. Posle nekog vremena, Rožmberk je primetio da se svakim danom kraće zadržavaju u luci, posle majčinog posla. Hteo je da pita, ali nije, nikada nije bio dovoljno hrabar da pita svoju majku išta.

  Odgovor je jednog dana sam došao na vrata, mladić, bio je sigurno nekoliko godina mlađi od njegove majke, ali u trenucima kada Rožmberk nije mogao da vidi apsolutno ništa, mogao je da čuje koliko srećno zvuči glas njegove majke i to mu je bilo dovoljno da dopusti novom čoveku da se približi. Nikada nije zaista u potpunosti video odvažno lice, ali pamtio je kako ga po obrazu grebu čekinje brade svaki put kada bi ga dobroćudni čovek zagrlio, zvao se Ašilj, bio je dovoljno jak da podigne bilo šta što bi Rožmberk pokazao i bio je dovoljno hrabar da se osmehne ljudima koji bi mu zapretili. Uvek je mirisao na so, na vlažan vazduh mora, uvek je pričao o svojim potragama za morskim nemanima i o svojim borbama sa morskim razbojnicima. Skoro je izazvao želju za morem u Rožmberku.

   Mir nije trajao dugo, Ašiljove oči su sijale dobroćudno, ali on nije bio takav. Njegov veseli glas je svakim danom postajao sve grublji. Majka je postajala tužnija i ponekad bi se zadržali u luci sve dok ne postane hladno samo da bi se što pre vratili kući. Ako je verovati majčinim rečima, Ašilj je imao osamnaest godina, što je triaest godina više od Rožmberka. Sav novac, i svoj sopstveni i njihov je trošio na piće, i čudne žene zbog kojih je majka uvek plakala, ili urlala. Plašio se majčinog urlanja i lako se odaljio od Ašilja koji se vrlo brzo pridružio ljudima i koristio nadimak Gubavi Rož.

   Večerali su u tišini, još nekoliko meseci i Rožmberk će napuniti šest godina, biće dovoljno star da pohađa nastavu i da ga još više ljudi naziva pogrbnim nadimkom. Nije ni počeo da jede, kašika mu je pred očima bila mutna, zbog toga je obično gubio apetit i dok je Ašilj još bio pristojan, nekako bi uspeo da se najede, čak i kada ništa ne bi video. Stisao je dršku kašike i čuo se udarac o drvo.

   Besni, skoro urlik je naterao Rožmberka da skočio od stola. Nalazio se kod dovratka i odjednom mu je vid bio dovoljno jasan. Ašilj je ustao od stola i udario majku, koja se samo tiho pobunila i malo sklonila od stola. Izgledala je krhko, kao od porcelana i Rožmberk je samo čekao da vidi kako se slama. Razrogačenih očiju je gledao pesnice, njegova majka je ležala na podu, a Ašilj se nadvio nad njom, urlao je nešto, psovao je. Ovo nije bio prvi put da se uplašio, ali jeste bio prvi put kada mu je srce stalo, kada su tamne Ašiljove oči pale na njegove, bledunjave, jadne.

   Ašilj je izgledao kao neka zlohuda planina, žustrim korakom se približavao i Rožmberk je očekivao svoj kraj. Ali ogromni lovac na nemani je samo prošao pored i za sobom zalupio vrata dovoljno jako da jedna lepa slika padne sa zida i polomi se, dovoljno jako da tišina zavlada i jedino što je ometa bude tih majčin plač. Sada ništa nije video, ali pokušao je da zapamti koliko su jarke boje bile i koliko je jasno video svaki detalj, svaki ožiljak na stolu, svaku mrvicu hleba na stolu i sve što štrči iz tepiha previše starog.

   Nije znao da li da bude zahvalan na tome što više ništa ne vidi, polako je napipao svoj put do nečega što je u prostoru osećao šćućurenu loptu na zemlji. Bila je toliko mala i krhka i plašio se da se slomila. Sagnuo se i ruke grube od prekomernog rada su ga zgrabile zbog čega je vrisnuo.

   Par dana pošto je Ašilj otišao je sve bilo mirno. Majka je naravno dosta često plakala, plašio se da priča sa njom, ili da je glada i bio je zahvalan na tome što mu je vid tih dana bio pogotovo veliko sranje. Bilo je mirno Ašilj se nije vraćao, nikada se neće vratiti, ali to majku nije usrećilo, često bi je uhvatio kako sedi za stolom, zgrbljena nad nekom hartijom. U hodniku su i dalje bile Ašiljove iznošene čizme, odvratno su smrdele, ali kada je Rožmberk pokušao da ih iznese, majka je zaurlala dovoljno glasno da mu nešto proleti kroz kičmu. Izudarala ga je i čitava dva dana posle toga nije ništa video.

   Jedne večeri, dok su sedeli u tišini i čekali da se hrana malo ohladi da bi jeli, neko je došao, razbio je vrata. Da li je to Ašilj? Ne, više ljudi, bili su mešine mišića u mraku, bili su snažne gute života u porećenju sa majkom.

   Drali su se, na majku, pretili su, pokazivali su joj nekakav papir i pretili su. Ona je ćutala sve vreme, osećao je da ih gleda, ali nije znao kako je to uspevala, kako je bila dovoljno hrabra. Morala je da povije vrat da bi pogledala ogromnim ljudima u oštra lica.

   Izbacili su ih na ulicu.

   Nije bilo dozvoljeno da išta uzmu iz kuće i majka je tiho plakala dok su šetali mokrim ulicama. Pre koliko je padala kiša; da, tri sata? Ne seća se tačno, ali u ušima mu je i dalje zvonilo dobovanje kapi o prozore. Šta će da rade kada ponovo padne kiša? Znao je da ne smeju da se vrate. Nemaju dom, nemaju ništa. Tada nije razumeo, ali posle mu je nekako došlo da je Ašilj bio odgovoran. Potrošio je sav njihov novac, sve što su imali je izgubio, i sada je neko nepoznat to posedovao. Da li su oni ljudi uživali u vreloj supi koju su im ostavili na stolu jer nisu imali vremena ni da se najedu kada su ih izbacili?

   Kao da se neko smejao dok ih gleda kako pate. Raširila se bolest, kao šapat kroz pećinu. Ulice su smrdele gore nego Ašiljove čizme, čiji je lik, od one noći kada je sve jasno video, Rožmberk upamtio bolje nego ikada pre. U trenucima kada ništa nije video, Rožmberk je mogao da oseti da po ulicama leže neke mešine i da nije bilo trenutaka kada je nešto iole video, verovatno bio podlegao iskušenju da dotakne jednu mešinu i vidi šta je. Bili su to ljudi, mrtvi ljudi, mračni kao zemlja koju je Rožmberk video. Nije bilo dovoljno radnika koji bi sakupljali tela i nosili ih na spaljivanje da se bolest ne širi.

   Majka je dobila otkaz, dosta ranije, pre bolesti.

   Dobro, ona može da sakuplja tela. Pre nego što mu je rekla da joj se ne približava, osetio je da nešto nije u redu. Nešto u majci, nešto svetlo, nešto što svako živo biće ima, je postajalo sve bleđe. Gasilo se. Majka umire? Da li su je leševi zarazili? Ali rekla je da pazi, u trenucima pre nego što bi otišla i ostavila Rožmberka potpuno samog, u mraku, da je čeka da se vrati kasno uveče. Imala je lošu opremu, nije pazila. Sada je mogao da oseti kako se muči i kako umire i kao da se nešto zlo smešilo, vid mu je bio dovoljno dobar da je gleda.

   Lice mu je bilo bezizražajno, bili su premešteni u neku čudnu građevinu gde su bauljali ljudi sačinjeni od kostiju i kože. Bauljali su kao Rožmberk kada ništa nije video, ali on se navikao, a oni nisu. Oni će da umru, a on neće. Gledao je ljude, stare i mlade, muškarce i žene, izgledali su isto. Ličili su na njegovu majku i ona je ličila na njih. Okruživali su Rožmberka kao neka čudna voda. Pokušavao je da se drži dalje od pegavih ljudi koji iskašljavaju krv pre nego što umiru. Čuja je koža tanka poput paučine i pegava. Čiju su udovi slabašni i kosti staklene tako da se slamaju dok oni hodaju. Ali ipak nastavljaju da hodaju, i duboko dahću jer im je teško da dišu zbog sluzi u plućima i bola koji prouzrokuje disanje.

   Sve je bilo manjedoktora. Majka je sve više ličila na ljude oko sebe. Jedan dan je video nekog čoveka, jedva ga je prepoznao, bio je to majčin prijatelj. Ali nije bio Rožmberkov prijatelj, taj čovek ga je zvao onim glupim nadimkom i smejao mu se dok su ga drug adeca maltretirala u trenucima kada su mu čitav svet predstaljale svetloplave svetleće gute ljuvih bića i crna okolina.

   Bilo mu je drago kada je video da majčin prijatelj i njegov neprijatelj umire u bolu.

   Sedeo je u stoličici koju su mu doneli vidari, nije mu bilo dozvoljeno da se odvaja od majčine postelje. Gledao je debele jastuke, tamne, ispod majčinih očliju. Čudne pege na njenim rukama i svaku i najmanju venu koja se videla ispod tanke kože. Samo običan dodir bi je ranio. Neki delovi tela su joj bili uvijeni u zavoje koji su smrdeli na crkotinu, na buđ. Kao da njegova majka truli živa. Nagnuo se ka njoj jer je osetio da ga traži pogledom. Da li majka vidi, odnosno ne vidi ono što on vidi?

   Svetloplava svetlost je skoro nestala, hteo je da ode. Majka se više ne pomera. Ne diše. Umrla je tiho, za razliku od ostalih.

   Skoro je vrisnuo kada su ga tanki koštani prsti zgrabili za kragnu, za vrat. Učinilo mu se da su dugi prsti kandže i da će mu iseći kožu na vratu, ali nisu bili. Razrogačenih očiju je gledao u znojavo lice svoje majke. Da li je to majka ili neki zalutali čovek koji samo što nije umro?

   „Rožmberk“, glas oličenje sablasti, škripanje vazduha kroz mrtvo grlo, „Obećaj mi... naći, ćeš, Ašilja. Ubićeš. Ga. Osvetićeš. Se... nateraj... ga... da...“ Skoro je vrisnuo, kandže od prstiju obmotane oko njegove kragne, oko njegovog grla, u čvrstom stisku. „Pati.“, poslednja reč.

   Klimnuo je glavom onoliko koliko su mu stisnute šake to dozvolile. Pokušao je da se reši stiska, ali kada nije uspeo skoro je zacičao. Ako ga vidari nađu, ubiće ga. ovo će im biti izgovor. Ali osećao je, znao je da se nije zarazio, čak ni sada.

   Čulo se suvo krckanje kada se odvojio od majke, zgrčene u beskonačnoj patnji izazavanoj bolom i tugom, a ne bolešću. Morao je da joj slomi prste da bi se oslobodio stiska i potrčao daleko odatle. Spaliće joj telo. Ali, njegovo obećanje ostaje.

***

Narednih trinaest godina je proveo na ulici. Primili su ga sveštenici pod svoje, u jednom trenutku. Govorili su da će svetaje i svetaji uvek biti milosrdni, ali Rožmberk nije verovao, nije hteo da veruje jer je osetio nešto drugo. Navikao se na mračni svet, naučio je da iz mraka izdvaja lica, gleda pomno. Traži, poput životinje ono jedno poznato, izgrebano vetrom sa pučine, okruženo presuvom kosom koja miriše na so.

   Čistio je crkvu, to je bilo njegovo zaduženje. Ova crkva je bila sagrađena par godina pošto je bolest iščezla – što znači da je bila sačinjena od kosti. Bila je bela kao sneg, bila je glatka i čista. U grlu je osećao miris pepela svaki put kada se kretao kroz nju, ali kada je o tome pričao sa bilo kim ko je bio rad da ga sasluša nikada nije našao nekoga ko deli mišljenje sa njim. To ga je u početku plašilo, ali navikao se. Na sve se navikao. Uvek se navikne.

   Svakog dana je slušao istu priču predstavnika raznih svetaja i svetaji čija imena nije pamtio. Sveštenik Bžel, on je uvek pričao, njegov mladi glas monoton i prazan kao da ni sam nije verovao u ono što priča. Pričao je o Lvholjev'iščuzgi gde će svako da dobije ono što zaslužuje. Koliko se seća iz priča ljudi koji su barem jednom otputovali do Dela ili Kibeje, ljudi odatle su svet duša zvali Katef. Lično, Rožmberk je više voleo naziv koji su koristili Delčani i Kibejčani, ali pored tog naziva i čaja ništa ga nije privlačilo ka druga dva kontineta. Kao ni većinu ljudi odavde.

   Ostao je do kasno uveče, mogao je da čuje Bželov glas kako odzvanja u dalekim hodnicima. Nije mogao da podnese Bžela, jer kao što je to odavao svojom monotonom pričom, nije ga bilo briga za to što misle cenjene svetaje i svetaji, ali takođe nije hteo da ih neko poput Bžela omalovažava. Kada se uverio da je sam i da ga vide uvek budene oči svetaja i svetaji, prišao je jednom zabačenom uglu. Iz tajne pregrade u podu je izvadio kutiju, a iz kutije dugo zlatno sečivo. Nabavio je to sečivo onih dana kada je bolje video, mislio je da će zlato sijati čak i kada on ne vidi, ali nije bilo tako. Nikada nije tako. Ipak, sečivo je dobro koristilo, uvek oštro, zakrivljeno. Savršeno. Odmerio je poznatu težinu svoje zlatne sablje tako što je u šaci nekoliko puta zavrteo dršku.

   Zaputio se ka hodnicima, duboko ispod crkve, gde je Bžel već sigurno sa sebe strgao vunenu odeću sveštenika. Nekako, kada nije osećao mržnju, Rožmberk bi se pitao kako li bi bilo da on obuče odeždu, da stoji pred ljudima i priča im o tome da ih uvek štiti Čeželj, svetaj koji je pomagao prilikom borbe, činio da žetva bude laka, dogovarao se sa nemirnim mrima da se smire na dovoljno vremena da moreplovci dođu svojim kućama. Bžel je retko pominjao Čeželja, ili bilo koga sličnog. Nije poštovao. Nije voleo.

   Rožmberk je brzo došao do hodnika u kom je bio Bžel. Video je sveštenika, pozvao ga je, čuvao je sablju sakrivenu iza noge, svestan da Bžel nije učinio ništa da osvetli hodnik. Mrak je. Rožmberk živi u mraku. Lagano se osmehnuo.

   Bžel nije ni vrisnuo. Malo njegove krvi je prsnulo na Rožmberkovo lice, zbog čega je on prezrivo frknuo. Telo je jednim pokretom bilo poprilično unakaženo. Rožmberk nije ni tepnuo, loše je video danas, ali mogao je da oseti tačno kako izgleda Bželovo telo. I nije mu bilo žao. Sagnuo se, obrisao je zlatno sečivo o vunenu odoru, okrenuo se ka telu čoveka koji ne bi uputio poštovanje ni Sabasnom Kosaču, a kamo li nekome drugom.

   Bžel ga je podsećao na Ašilja.

   Obukao je odeću spremljenu u maloj sobi u kojoj bi Bžel provodio noći. U malom ormaru, napravljenom da bude deo koštanog zida je našao odeću. Vratio se do dvorane, seo je pred oltar i gledao blaga lica svetaji i svetaja, nisu izgledali kao da ga osuđuju, ali nisu izgledali ni kao da ga podržavaju. Zbog toga se namrštio. Sakrio je sablju pod odećom.

   Skoro je zaspao kada su ga koraci prenuli u stvarnost. Podigao je glavu, video je ženu kako se približava. Nosila je odeću sačinjenu od gomile spojenih krpa. Takvu odeću je on nosio kada je majka bila živa. Takvu odeću je nosio svaki put osim kada je bio u ckrvi. Namestio je pletenu tkaninu pod debelom vunom i ustao, očekivalo se da on ustane pre nego što žena stigne fo njega. Blago se osmehnuo, prepoznao je ženu po zvuku koraka. Ona je svakodnevno dolazila.

   Pre nego što je stigla da pita očigledno rekao je: „Ja sam vid žrtvovao da bi svetaje i svetaji videli kroz moje oči. Šapatom im prenosim šta ljudi govore ovde, danas se Bžel nije osećao dobro i zamolio sam ga da se odmori, zbog čega je on mene obavezao da obavljam svete dužnosti.“ Nije bio siguran ni da li samom sebi veruje, žena je samo klimnula glavom.

   Otišli su da se mole, za moreplovce, od kojih je jedan bio i ženin muž. Ona je tiho ispričala da je njen muž dobio posao kod nekog čoveka koji se bavi lovom na nemani. Zbog toga je Rožmberk zamalo isukao sablju, slušao je kapetanu, i u njemu pronalazio Ašilja, iako to možda nije Ašilj, naći će ga. Poslaće ga u Lvholjev'iščuzgi, ili u Katef ili kako god iko naziva svet duša, a ako treba lično će da ga odnese u koram, pred noge bilo koga ko je voljan da kazni kako dolikuje.

***

Već sledećeg dana je našao ljude koji bi ga primili na svoj brod, bez obzira na vid. Platio je dobro, ubio je nekoliko njih tako da je kapetan morao da prihvati bilo kakvu posadu. Niko nije znao da je on ubio. Niko nikada neće znati.

   Bilo mu je muka od mirisa soli i grozne hrane koju su imali na brodu. Ipak, iz nekog razloga, ljudi su voleli more, voleli su gomile i gomile plave tkanine koja se mrška i pokreće i od koje ih deli samo nekoliko dasaka. Naslonio se na ogradu i gledao ka horizontu. Plavo. Plavo nebo, plavo more. Ali nebo postaje modro, crveno, boje se smenjuju dok zalazi sunce, a more samo postaje crno, kao leševi bolesnih. Kao majka kada su je spalili. Gledao je iz daleka. Napao je vidare koji su hteli da iskoriste bolest kao izgovor da ga ubiju jer mu je vid, odnosno slepilo, bilo falinka.

   Daske po njegovim nogama su siktale dok je hodao ka potpalublju, da se skloni od mraka kao normalni ljudi. Ne plaši se mraka.

   Živi u mraku.

   Proveli su previše vremena na moru, petnaestak meseci. Navikao se da daske sikću i ciče dok hoda. Da voda crni kada zalazi sunce, da nebo izgleda modro kao majka pošto je Ašilj prebije. Navikao se da je hrana odvratna i da će ljudi da umru od gladi ili neke bolesti. Ili da će samo da padnu u vodu posle nekog vremena.

   Došao je do mesta kapetana. Nikoga nije ubio tokom puta. Vetar mu je pevušio na uši majčine isprekidane reči. Godinama je od tih reči ispeo čitavu zakletvu, sastavio je sve što je hteo da učini Ašilju kada ga nađe. Bio je spreman da nabroji tačno koliko kurvi je Ašilj dovodio i koliko pića bi pobio pre nego što bi nešto razbio. Besno je gledao u plavo, čekao je da se boje izmene kao i svako jutro i svako veče. Video je. Ivice sveta u koji gleda su bile crne, mrtve. Mrak. Ali pred sobom je video, jedra – belo. Ašiljov brod? I ako nije, moraju da se približe, fali im hrane, a sudeći po smeru u kom se kreće brod pred njima, dolazi sa nekog od ostrva, imaju hrane napretek. Izdao je naređenja gladnoj posadi i još se i sam uključio. Brzo su stigli do broda. Kako su se primicali tako je bolje video. Uvek bolje vidi kada će nešto loše da se desi, kao da, ko god da ga je osudio na slepilo i vid želi da dokaže da je život tužan. Bolje je da ostane u mraku. Neka sve bude mrak.

   Pre nego što su spojili brodove, da mogu da razmene dobra i neophodno. Rožmberk je prepoznao lice. Starije je sada, oštrije, ali jeste. Brada je duža, nije više običan skup bednih čekinja. Ramena su šira, mišići malčice veći. Tamne oči gladne, bedne. Sijaju. Mrzi ih. Mrzi. Majčin glas mu pevuši u ušima, kroz vetar. Gleda kožu grubu od slanog vazduha, lice čvrsto do strahota mora. Koliko li je različitih nemani uhvatio dokom godina? Majka obećava. Sjajne oči se sreću sa njim i ponovo ima pet godina, majka leži, plače, prebijena, unakažena za bilo koga drugog. Ašilj ga gleda, prolazi pored.

   Ašilj ga nije prepoznao. Ili nije hteo da ga prepozna. Pročulo se. Dečak – čovek – zlatne sablje, uništava sela. Ubija ljude i krive i nedužne. Govori da pomaže Čeželju. Ne zna kome pomaže. Besan je. Mrzi. Uvek više. Šta god da uradi, samo je besniji, samo više mrzi. Čekao je. Tražio je. Na sebi umesto kapetanovog ogrtača nosi deo odore sveštenika, belu vunu, čvrstu, umirujuću.

   Nije miran. Nema mraka. Ali navikao se na mrak.

   Ako bi Ašilj i prepoznao lice na kome se vidi bes, prepoznao bi ga sa plakata, sa poternica. Uplašio bi se čoveka sa zlatnom sabljom. Uplašio bi se, zato što čovek sa zlatnom sabljom nije do sada bio poražen, i nosi ožiljke neuspešne odbrane svog neprijatelja. Koža mu je preplanula od sunca zato što šeta usred dana i zato što je poslednjih petnaestak meseci proveo na brodu. Visok je, mlad. Kosa mu je duga i vezana u pletenicu, da ne smeta. Oči su mu prazne, uvek su prazne. Blede. Prazne su kada ubija, blede su kada ne vidi. Da može skočio bi preko ograde, preko tri metra koja ga dele od Ašiljovog broda. Mrzi. Prezire.

   Isukao je sablju, polako. Sada svi gledaju u čudnog, novog, mladog kapetana. Koji je bio pristojan i finiji od starog i koji je radio zajedno sa posadom i delio poslednju bajatu koricu hleba na jednake delove. Sblja se sija na suncu. Ljudi vide svoj kraj u njenoj oštrici.

   More je pocrnelo, ali nije jutro i nije veče. Crvotočne daske mu sikću pod nogama. Tresu se. čuje se krckanje. Ljudi višre beže. Jarbol je polomljen, pao je u more, čuo se prasak vode, uzburkale i penušale kao da je besan ker, a ne voda.

   Nije prepoznao biće, video je oči, video je duge zube. Osetio je smrad, crkotina – podseća na ljude umrle od bolesti, na neki način podseća i na crkvu i Bžela. Izvio je vrat da bi nagnuo glavu i gledao dok se tetura po brodu, gleda u nepce koje mu se diže nad glavom, pored smrada crkotine oseća i smrad neizmerne gladi. Zateturao se unazad, nije hteo da ga proždere neman da bi se osvetio Ašilju. Kasno je. Mrak i lomljava preuzimaju. Komadi drveta lete na sve strane i da nije navikao da živi u mraku ti komadi bi ga ubili, jer zubi nisu. Čuo je nekoliko vrisaka, ali oni su brzo iščezli, kao i miris krvi jer se pomešao sa solju.

   Čuo je još lomljave, još vrisaka. Psovke. Nekako je izbegao nalet onoga što je ostlao i od drugog broda, kao i komade mesa koji su nekada bili ljudi. Mora da izađe odavde, ali prvo da nađe ono što je ostalo od Ašilja i uveri se da je sve u redu, da majka više ne pati jer je Ašilj mrtav. Grcanje mu je prekinulo potragu, okrenuo se nekoliko puta oko sebe. pod bosim nogama je osećao sluzavu podlogu i nije ni hteo da nagađa gde li se sada nalazi, duboko u nemani. Polazi za grcanjem, jer ikao dobro vidi, mrak koji je neman načinila progutavši ga to poništava. Pronašao je zglob koji zrači svetlošću. Čuo je poznat glas kada je grcanje prestalo. Toliko se razbesneo da je skoro pustio Ašiljov zglob, ali ako ga pusti, onda ga možda više nikada neće naći, tako da je odlučio da ga stegne još više.

   Pucketanje se čulo nekoliko trenutaka pre nego što je treperavo bedno svetlo omogućilo dvojici muškaraca da vide jedan drugog. Ašilj je bio povređen, bedan. Rožmberku nije bilo ništa, stisao je dršku svoje zlatne sablje i somehnuo se zlokobno, a izgledao je još strašnije dok mu je lice bilo osvetljeno bednim svetlom. Sveća je nekako gorela, ne sveća, šaka. Ašilj je Ratnik.

   Nije ga prepoznao, pored onog čoveka na kog svi upozoravaju već nekoliko godina, nije ga prepoznao. Ali Rožmberk je po prvi put hteo da bude prepoznat kao Gubavi Rož. Prvi put je izgovorio svoj prokleti nadimak, ali prokletinji u očima nije zasijalo ništa, nikakvo prepoznavanje. Ništa. Sve dok ga nije sabio uz sluzavi zid unutrašnjosti nemani koja je izgledom podsećala da obris nekog zmaja. Uvek je sve što vidi obris, kao nije čovek koga će da ubije.

   Prvo je ispričao Ašilju kako mu je majka umrla, šta mu se sve desilo, pa je zatim počeo da ispunjava osvetu, učinio je sve što mu je majka rekla da učini, iako mu zapravo nije rekla ništa od toga.

   Zadržao je jedan zub kao suvenik, prvo Ašiljov pa zatim i zub nemani, kada se oslobodio i ostavio leš da potone negde u mrak. Nije bio siguran koliko dugo je plivao do kopna, ili kako je uopšte našao kopno. Morao je da sa sebe strgne vuneni kaput sveštenika. Vera u svetaje mu je brzo došla u život, mislio je da paze na ljude, na Enor, ali nije bilo tako i kada je shvatio da ga niko, do on sam, nije odveo do ostrva do života, prestao je da veruje u pomoć, bilo čiju pomoć.

   On neće pomoći ovom svetu, on će da ga natera da se savije, da se prilagodi i postane bolji. On će da učini da mrak vlada i da se ljudi oko njega teturaju u mraku. U crnilu.

   Niko mu nije stao na put, nastavio je. Besniji, moćniji. Olako bi zbrisao sve što mu stane na put, pa i ono što se skloni od njega. Majka je prestala da šapuće kada vetar duva. Dobro. Zaboravio je kako izgleda, zaboravio je kako je zvučala i kako je gledala u more i čekala da se vrati muškarac koji ne može da se vrati.

   On će da predstavlja razlog zašto se ljudi ne vraćaju kući.

   Osvojio je celo ostrvo, ali ovog puta je uspeo malo da se smiri i poštedei neke ljude. Preselio se u zamak, a zemlja pod njegovim nogama je crnela dok je hodao i više nije bilo mesta na ostrvu koje nije bilo crno, i mračno i tamo. Nije znao kako je uspeo da podeli svoju tamu, svoj mrak koji je neprestano gledao tokom života sa ostrvom. Nije ga bilo briga, jednog dana, sve će da bude mrak.

   Seo je na svoj crni tron, oko njega su bili preživeli ljudi, drhtali su bolno ispravljeni, a oči su im bile blede, sive... crne. Bile su crne, u potpunosti kao njegove. Majka mu se nikada nije obratila posle smrti, vetar nije šaputao njene reči nego nečije tuđe, i sada, dok je sedeo i gledao ljude, i sve što je učinio. Poželeo je da ponovo veruje i da mu se umesto tog nečijeg tuđeg glasa, zaista obratila majka, zato što bi sada bio miran i zato što bi mu voljena zlatna sablja ležala u šaci bez bola.

[negovateljica]

MORAŠ DA SE SMEJEŠ 003

Oktobar 2019 . 2 dan 

Moja prva vožnja automatikom

Sreda je dan za šoping .  Ta sreda je bila i  dan za moju prvu vožnju babinog auta sa autmatskim menjačem, nekog starog golfa.  Mali je auto sa  nalepnicom  za invalide. U gepeku se nalazi lift za invalidska kolica kojim se  preko sajle  podignu kolica iz gepeka  i  vrati  ih sa  zemlje nazad u kola ... Čitava operacija mi je bila prezentovana jednom na brzinu, ali nema više od  desetak koraka .. tako  da sam to uspela da zapamtim. Lift ima  ogromnu metalnu  osovinu, kao mali kran i sajlu koja se zakači na  kolca koja su inače preteška,  oslobode se točkovi  i preko upravljača podignu, pa izguraju iz gepeka, a zatim spuste iz zemlje, pazeći da ti noge ne budu ispod kolica za slučaj da sajla pukne, što se naravno nije desilo.  Postupak za vraćanje je obrnut,  skidaju se nasloni za ruke i noge, kolica pozicioniraju da mogu cela da uđu u gepek a da ne polomiš nešto od bočne opreme ako zapne za nešto, dok  ti je prst na upravljaču pre nego što čuješ krckajući zvuk

Bakica je prethodni dan  pravila šoping listu na nemačkom  i  satima se preslišavala šta „nam“ treba za  kuću.    Jaja, mleko ,  puter, neka mesa,  sokovi ,  povrće,  namazi   i  meni poklon za rođendan ... To je bilo toliko studiozno  da sam  htela da je pitam   dal je umorna ...  Spisak je imao dvadesetak stavki   precizno   i opravdano navedenih artikala   koji  će se utrošiti u  narednom periodu, do sledećeg šopinga.   

Inače u  kujni   je stajalo neko pakovanje sa tost integralnim hlebom koji je ona jela u specijalnim prilikama, a mene uputila na tost hleb sa ukusom kartona, u drugom pakovanju Taj njen braon integralni tost bio je specijalan i skup  .... da bi za koji dan završio u kanti za organsko ili „bio“ đubre jer  je  to i postao  kad je pozeleneo od buđi . Tako se valjda ŠPARA , da kupiš za sebe nešto najskuplje, pa zaboraviš da ga koristiš, i na kraju ga baciš u đubre.  Golden butter toast, beše pompezni njegov naziv, moj se  zvao samo  toast.  Inače  šparati – je njihova reč – šparen – štedeti.

Izašle smo iz kuće posle obimnih priprema  sa dve torbice od kojih je jedna bila puna  praznih flaša i tegli i jedna termo kesa iz nekog marketa. Naravno nedovoljno za  toliki spisak, ali  ja sam novajlija došljak, šta ja znam o   šopingu, a ni nemam druge torbe za namirnice.

Izvela sam operaciju   izvlačenja  motornih  invalidskih kolica  iz gepeka na  pločnik  i vratila ih po redu u gepek da bi baka videla da to umem.  Onda smo krenule u probnu vožnju njenim kolima. Pokazala mi je da krenemo nekim puteljkom prema šumi   i ja sam  ukapirala kako ide vožnja  bez kvačila. Ona je ponavljala: - no kuplung , no kuplung - ali bez nerovze.

" Gde ćemo baba?"  Mislim ja dok vozim uzanim putićem  sa samo jednim redom kuća. S druge strane puta  je bio neki potočić  zarastao u travu pa mu se nisu videle  granice ni tok ...  samo sam po biljkama zaključila da je to  vodotok.  I tek  odjednom baba kaže:

 - Okreni se ovde.-    A "ovde"  je prošireni ulaz u neko dvorište sa parkiranim  bmw –om ispred kapije. 

"Ajde sad ... Okreći se"  ...  I  naravno zbog neočekivanosti  naredbe, skučenosti prostora i parkiranog auta, nisam uhvatila dobar luk, a kad krenem unazad ne vidim dokle mogu da idem, gde prestaje asfalt, gde  prestaje  zemlja,  gde počinje potok. I krenem napred - nazad,  napred - nazad-  I  svaki put dođem u istu tačku na rub tog BMV-a. Baba je verovatno za to vreme preživljavala šok  očekujući da tresnem u taj auto i preračunavala kolko je to u evrima. Kad je iz  dvadesetog puta  shvatila da neću moći da okrenem  auto, rekla mi je da odustanem  i da joj  treba cigara.

  -This is my last drive! I have to smoke ! - 

- Ovo je moja poslednja vožnja. Moram da pušim! -

Kao  zatvorenici  pred izvršenje smrtne kazne kad izdime  zadnju im u životu. Konačno sam odustala od ideje da okrenem kola na tom mestu i krenula putem naviše u nepoznatom pravcu. Kad smo došle do normalnog proširenja, te stadoh da baba dopuši zadnju joj cigaru i da se okrenem ko čovek, a ne da  vozim ko da sam sela u auto prvi put. Ipak sam cimala auto kao  u auto školi kad  zgaziš na kočnicu i daš gas  odjednom pa te  ljuljne inercija  u krivini , blago ali dovoljno da se ovaj do tebe zapita ko mi dade dozvolu.

-Kada si zadnji put vozila ? Pre dvadeset godina ? - pita me baba  kad smo krenule nazad.

-Ja imam kola i vozim svaki dan – lažem ja kao pas.

-Koja kola imaš?-  sumnjičavo  će baba. 

-Reno 4  - "Onaj s kišobran menjačem – znaš  iz praistorije ? " dodajem u mislima. Bar je tako stvarno bilo, pre par godina kad sam imala crveni reno 4 najbolji auto na svetu.

Baba se pravi da nema pojma šta znači  reč Reno-

" French car, bre baba, kako ne znaš? Film Posetioci? Ring the  bell? Ajde  idemo u  prodavnicu ne vozaj me po seoskim drumovima , znam ja da vozim, nisam  debil!"

I onda izađemo na neki magistralni put, ali ja vidim da mi je to nepoznato  jer nisam otuda došla  i grad nije na tamo, a bio je vrlo blizu  sela u kome živi baba. Vozim ja  shodno nekom  ograničenju iz  mog sećanja  iz priče o tim stvarima. Nemci, ograničenja, saobraćajna kultura. Kad baba kaže:

- Skreni   desno - na neki parking. Okolo šume i livade  nigde grada ni na vidiku. Skrenem ja i  baba  opet  kaže: -Skreni. -

- Gde da skrenem ? - pitam zaprepašćeno.

-  Tu skreni, sad levo.  - kaže.  

"Jel me  to zezaš majke ti ? Pa mogu i bukvalno da skrenem   samo još nastavi da me voziš" - upitno je gledam.

- Treba da skreneš da se vratimo.

"A što smo uopšte  došle ovde ???"   Ali naravnoto je to ne pitam, da ne zagovorim nešto babu pa zaboravi da me navodi, pa da onda stvarno   odemo u pogrešnom pravcu. Što se u povratku kući, kad se baba konačno opustila i desilo .. promašila sam skretanje za kuću.

I  konačno krenemo mi prema gradu .

STREIT , RAJT , LEFT ... 

PRAVO, DESNO, LEVO,

REŠC, LINKS, GRADE AUS

Baba  me džojstikuje glasovnim komandama, kroz neka sela prema gradu i povremeno ponavalja -  No cuplung, no cuplung.

"OKEJ .. BABA TO SMO APSOLVIRALE .. NO KUPLUNG ..BATALI."  

I tako idemo kroz   seoce,  preko behaton kocki,  sramnih naslednika  večne kaldrme  i  ispred nas neka bandera sa svetlancima   dva žuta kruga   nalik na semafor , ali nije semafor   i baba mi kaže: -Tu je ograničenje  30, pazi... Tu te slikaju ...  I ja  dam žmigavac i stanem  . Ona me   zaprepašćeno gleda   i pita što sam stala?

-Pa, šta je ono  ispred nas  ako nije semafor- Ona prevrne očima i kaže mi :

-To te slika ako prekoračiš brzinu, napravi tvoju fotografiju.

"PA RADAR BRE BABA, TAKO KAŽI"  ... Sad ispade da sam stala da se slikamo.

        - To napravi tvoju fotografiju -  ponavlja baba - ako ideš prebrzo. - kaže ona  ponovo.

        "Oki doki "

-Nisam išla brzo-  kažem.  " A iako me slika , slikaće i tvoj auto, a ja  odo aufiderzen, pa nek me nađu na osnovu slike  gastarbajtera na crno.

-Okej - kaže baba...no kuplung ...no kuplung ... -   

.....

I onda ulazimo u veliki nepoznati grad  pun semafora i  normalnih vozača koji ne trube, ne turiraju svoja auta,  uljudni su, tolerišu  greške i  sporaće, debile kao što sam ja. Strpljivo su vozili iza mene a ja koncentrisano  sledila babinu navigaciju i prešla preko  četiri -  pet kružnih tokova  i  dohvatila se konačno parkinga za invalide ispred šoping mola   "ALDI"  potrošačkog  raja za  običan nemački narod  i ostale štediše   u kome su cene ZA SVE , JEBENO MANJE NEGO KOD NAS!

Posle sam ukapirala da me baba navodila okolnim putevima do tržnog centra, verovatno i dalje u neverici se pitajući  da li ja znam da vozim ili ne.

Bez  incidenata sam istovarila   električna invaidska kolica iz gepeka, spakovala babu u ćebence  uzela torbe i torbu sa flašama  i   nas dve uđemo   u  market  kroz  pokretna vrata na foto ćeliju   koja  se  ne otvaraju kad oćeš da izađeš tuda !!!  Ovo je bitno jer smo mi ušle bez kolica  koja stoje na parkingu .   Baba ko da to nikad nije videla, eto tek tako joj je to promaklo da treba da uzmemo kolica, a ja idem za babom u strahu da nešto ne pogrešim.  

Onda   ja sačekam  da neko uđe na  jedna vrata, pa  uđem u  neki među prostor i čekam opet da neko uđe s kolicima pa  se iskradem napolje  i odem do punkta sa  kolicima da bi ustanovila  da su kolica  vezana lancima  jedna za druge i da treba da ubaciš  metalnu paru u prorez da  bi ti se oslobodio katančić  na lancu i kolica. Treba da ubaciš kovanicu od dva eura ili jedan euro ili pedes centi, kojom logikom   - veze nemam. Sad treba da odem da to kažem babi jer ja nemam kod sebe metalne eure, a i da imam  odakle mi  i da ponovo uvrebam priliku da izađem otud  a baba je za to vreme već krenula da razgleda po prodavnici ...  torbe sa flašama stoje tamo negde na ulazu i  ljudi se sapliću o njih ali niko ništa ne kaže samo produži.

Baba  na tu informaciju u neverici  krene da kopa po tašni  i tutne mi u ruku  nešto nalik na crno dugme ..neki žeton za nešto  ..

- Hija ...   ( evo ) -     I sad ja treba da kroz prepreke odem opet napolje da  probam da gurnem  to dugme u rupu za koju piše da se uguravaju euri ??? Ok, bez nervoze. Opet ja krenem napolje  iz prodavnice gde na vratima ima znak – zabranjen saobračaj  u tom smeru  - lepo ljudi nacrtali. Sačekam neke tamnopute Nemce  da uđu .. a sve mi liče na Arape, Indijce .. ali nemam kad da mislim o tome jer baba već nervozna što ne kreće u kupovinu.  Odem do kolica, ubacim dugme u prorez  .... I...  ništa ...  PA NARAVNO NIŠTA SE NE DEŠAVA .. KOLICA SE NE ODVAJAJU OD LANCA ... I sad treba ponovo....

Baba se u međuvremenu  kod slučajnih prolaznka raspituje  šta se to radi s kolicima koja su na normalnim mestima besplatna    i da mi nećemo da kupujemo kolica.

Ali to je Švaba smislio da moraš da staviš euro u prorez da bi uzeo kolica, jer da bi uzeo euro nazad, moraš da ih vratiš odakle si ih uzeo. I na kraju krajeva baba nevoljno da dva eura  a ja opet nazad u jednosmernu, pa do kolica  i   "voila" - evo nama kolica za šoping po ceni od dva eura koji se vide iz proreza, ali nemereš ih izvući napolje, neki žleb ih drži iznutra. Kasnije sam otkrila kako se vade pare kad završiš sa istovarom robe  u auto. Cela procedura je smišljena da ljudi ne bi ostavljali kolica rasuta po ogromnom parkingu nego su radi svojih kovanica primorani da ih vrate na mesto odakle su ih uzeli. TIme se štede radnici koji su do iznemoglosti skupljali  kolica  ostavljena po parkingu pre ovog proboja tehnologije.

I onda krene  studiozna kupovina prema spisku koji je sastavljan švapskom predantnošću i preciznošću.  Baba  je na ulazu u  prodavnicu,  kod džemova, tek.

- Do you like  apricot  ? - pita me. ( Da li voliš kajsije?)

-I ike strowberys more - kažem ja, bez mnogo razmišljanja. Više volim jagode.

-This is apricot -  kaže ona.  ( Ovo su kajsije)

"Pa jebote znam šta su kajsije i breskve , a što me pitaš  jel volim , kad ti kažem šta volim tebe zabole, nisi me ni čula. Bole me uvo, kupi koji oćeš." 

Baba pola sata razgleda džemove i  produži dalje  ni jedan nije uzela.

-Do you like NUTELA ?  -  

"Jok ja. To je otrov u slatkom obiku, ja volim Eurokrem, baba. Nutela je  bljak ..    Mene si našla," .

-No... I  am on a diet -  kažem naglas. ( Ne, na dijeti sam )

Babi lakne.Tri eura manje  za šoping  tj neplanirani šoping za koji je ponela  120 eura.

Na prvoj  nekoj  gomili   izložene robe koja se crvenela,  baba skine  neku plastičnu kutiju i pita me:

– Do you want this for your birthday ? -  Da li hoćeš ovo za tvoj rođendan?

-OK ..OK ...  I would like that  - Da ne bi  bilo ko sa  pekmezom od kajsije. Pa posle da zaboraviš šta si ono pitala. Oću to,  iako ni ne vidim šta je.

Kad ono    bombonjerica sa   višnjom , šerijem i čokoladom, i košta  čak pet eura na akciji. WOOOOOOW  !  Na sledećim rafovima su stajale  čokolade od euro da biraš. Desetine vrsta. Tu smo prošle bez zaustavljanja.

Naredna studija odvijala se ispred polica sa  ovsenim pahuljicama, muzlijima  i tim žvaćkalicama. Raspon cena pola eura do  20 eura   sa medom i indijskim orasima. Gleda baba, čita deklaracije... Gleda, gleda, gleda, gledaaaaaaaaaaaaaaaaaaa i na kraju uzme   najveće pakovanje od pola eura. To je bilo za moj doručak iako me nije ništa pitala dok je tako pomno birala.

I tako redom... Sokovi, meso  ... povrće... Jabuke se ne kupuju jer ima na drvetu ispod kuće. Groždje smo kupile i onda joj pažnju privuče   AKCION !!! ŠNAPSSSSSSSSSSSSSSSSS od pet eura, neka industrijska džibra, prema etiketi od dunje i kruške   i ona  mi nonšaantno kaže da dovatim  draj  flaše!  

"Da ti ne bude malo baba ??? " uzmem ja tri flaše rakije i ništa ne pitam.  

Od tolikog   zastajkivanja  za svakim rafom pomislila sam da  nikad nećemo otuda izaći. Počela sam da razmišljam o testamentu ...   o svrsi života  ... o čokoladama  sa celim lešnicima  koje sam  nekad jela u nekim lepim prilikama   .. i obuzme  me emocija pa ubacim cvaj komada u  kolica i odvojim svojim rancem. Pa  ne mora sve da mi kupi  baba, iako je takav dogovor za hranu. Imam i ja pare.  

I onda sam se častila  za rođendan sa  100% pomorandže u soku, Milka sladoledom od euro. Kupila sam i neki  tamno braon integralni tost, eksperimentalno, pa šta bude, nemam predstavu šta da očekujem, možda je ukusan, a možda to nije ni jestivo.    

I tako mi nakrcamo kolica  raznim đakonijama na sniženjima raznim  i  krenemo prema kasi. Baba mi tutne sto eura u ruku i  izađe  ladno iz radnje  kao Broj jedan iz Alan Forda, samo na električnoj rol štule, kako se to na nemačkom kaže. Kasirka joj je otvorila   rampicu  sa znakom – zabranjen prolaz. Baba je završila svoju misiju  i  otišla  da puši napolju.

Nekako sam se snašla da platim, sva sreća pa je isto kao i kod nas, samo moraš brzo da  prebacuješ one  stvari  iz kolica na traku, pa sa trake nazad na kolica. I to je to. Moja prva kupovina je obavljena.

Nema besplatnih kesa na kasi. Bilo je papirnatih i platnenih kesa za pedeset centi, ali nisam bila sigurna da li smem to da kupim pa sam izašla iz prodavnice, pitajući se kako ću sve to da smestim u one dve torbice od kojih je jedna bila zauzeta praznim flašama. Ja sam mislila da su te rakijske flaše od prošle cele godine, ili  nekoliko prošlih godina, nekim čudom  nisu bačene, ali mi se vremenom vrlo brzo pokazalo da je to  nedeljna zaliha  praznih flaša od rakije.  Termo kesa je bila namenjena za meso i smrznute proizvode, ali sam sve prostale stvari morala da pobacam u gepek bez nekog reda i poretka i preko toga prazne flaše da se ne polupaju dok vozim. I dalje mi nije bilo jasno zašto ih vozimo.  Uspela sam da spakujem babu u auto i kolica u gepek.

-IDEMO NAZAD ?   where to drive now ?

 -Drive here - kaže ona i pokazuje napred.

"Gde  bre here  , treba didiemo kući sad."

-  Where ?  Gde da vozim ?  -  pitam

-Drive here. - kaže strpljvo baba i razgleda okolo.  

"Pa neš valjda opet da mi testiraš vožnju pre povratka"- Ali  dobro neću da postavljam glupa pitanja i vozim po parkingu, obiđem i vratim se na početnu poziciju  i pitam opet babu gde da izađemo  sa pakinga.

-Drive here -  bio je odgovor. ( vozi ovuda )

-Po parkingu ?-

-Ja. Bite. - 

Znači ne mogu da verujem. Vozimo se po parkingu. Za čije babe dušu ?   Ona mi pokazuje okolne prodavnice :  - Ovde ti je  Dajhman...  Ovde  se prodaju dušeci, ovde imaš garderobu.

"W t  f ???   kaćemo kući  ženo ...  treba da idemo kući  ...  kuc kuc .. ima li koga?"

-Drive   here .... ( vozi ovuda ) ponavlja baba i razgled studiozno   i tek u  nekom  trenutku  usklikne:

-Aha!!!  There is one .. ( Aha! Evo ga jedan !)

Pogledam  ja u tom pravcu  izvora njene radosti i ugledam tri  kontejnera na kojima piše:  GLASS

STAKLO !    Tri konejnera za belo , braon i zeleno staklo i upozorenje da se ne ubacuje keramika ili nešto što liči na flašu ili teglu.

"AHA !"   SINE I SVANE I MENI.  Dobro je, nije poludela  alchajmerski, nego ono njeno Dojč.  

I  odem do gepeka da povadim one flaše i oprane teglice  a baba me prati pogledom da ne promašim boju i dezen  kontejnera   i ne ubacim u pogrešni i izazovem treći svecki rat.

- Ahhhhh . das ist  ekonomiše - kaže ona kad sam ušla u kola.

" Ja, ja .. Svi ste vi  nenormalni. Ekonomiše, špare. A kako je to ekonomično da voziš prazne flaše po gradu i dvadeset minuta tražiš kontejner?"

I onda konačno krenemo kući   drugim nekim putem i stignemo žive. Baba je bila premorena  od svega  ali nije ranije legla u krevet. Ostala je budna do pola 12  kad me zove da joj pred spavanje  namestim masku za inhalaciju, sa kojom spava,  prinesem  rakijicu za dobar san  i   još neke potrepštine za noć.  Ja sam bila  pospana još u osam sati kad sam sišla u svoju sobu i borila sam se narednih tri ipo sata da me ne ophrva san.

[tibitrazilakise]

Čak i kad ti to nisam govorila, uvek sam te volela.

I ti si to znao.

Otežavao si mi puno puta pitanjima o ljubavi prema tebi. Bila sam naivna i zaljubljena devojčica, koja nije videla u tvojim očima to uzdizanje tebe zbog svih mojih priznanja.

4 godine sam se borila za tebe. Onako krvnički. Sa stavom da si samo ti taj, da ćeš zauvek ostati voljen.

Smem li sada da kažem to?

Bojim li se da priznam da više nisi centar mog sveta, da sam prekršila to što sam obećala samo zbog toga što nisam mogla da znam da ću jednog dana odglumeti tebe i postati osoba koja ne dozvoljava da se lako dopre do njenih emocija?

Ulepšavala sam ti veče kad bi meni dan bio upropašćen. I ja sam sve moje tuge skrivala duboko u sebi. Nisam dozvoljavala da se preko mog osmeha vidi koliko ja patim ustvari, koliko sam sjebana što samo ja dajem sve za nas koji čak ni na školskoj klupi nismo postojali. Neko bi nas gumicom obrisao. Mrzeli su kada kažem da smo sinoć bili zajedno. Mrzeli su mene što sam ti uvek izlazila u susret kad si bio bez jednog jedinog dinara i kad nisi imao nikoga da mu se izjadaš u potpunosti. Ja sam bila tu. I dešavalo se da samo ućutimo. Ne progovaramo ni reč. Mada kada sa nekim ćutiš onda to znači da umeš da pričaš i da bi rekao nešto ali od ponosa ne možeš. Tebi je ponos grizao komade tela. Prošlost koju nisi ostavio iza sebe tukla te je svaki dan. I znaš li šta? Nije te dovoljno istukla. I nikad i neće. Svaka će devojka tvoja živeti u zabludi da si se promenio a samo ja ću znati da ti nikad i ne možeš to. Takav ti je karakter.  Nikad nisam ljubomorisala na druge, jer sam uvek u svemu, i kada nisi tu,  videla tebe. Nekako u nekim momentima delovao si mi potpuno iskreno i pored toga što si ti mene debelo ranio, svima mogu da kažem da imaš dušu. A ti si sve druge nekako u svom životu voleo sem mene. I sećam se našeg poslednjeg vidjenja, poslednjeg mesta, razgovora. Sećaš li se ti kad si otišao prvi od tog mesta i nisi se okrenuo za mnom nijednom? Posle toga, sam mislila, da ćemo se sresti još milion puta jer smo mi bili takvi. Stalno nešto u krug, i jesmo i nismo. Dopuštala sam taj krug, to ponavljanje, jer sam jebeno mislila da ćeš me zavoleti i da ćeš više progledati da si pogrešio kada si odlazio njima. Njima,  koje se nikad nisu trudile da potrče dva koraka za tobom kada si u lošem stanju. Njima, koje ti se samo u postelji punoj dima predaju i sutradan zaborave na tebe. Ne znaju ti više ni ime, ni prezime. Ne pamte te kao ja. Ljubav nisu doživele, i čitale su je samo u nekim dosadnim novinama, ali ne veruju u to.

Koliko puta sam ti govorila da ne vodiš taj način života, da nam pružiš šansu samo jednu, da ti pokažem koliko umem da volim više od ovoga pa ako ne budeš pukao od ljubavi, idi, neće ti biti ni prvi ni poslednji put. Idi, promeni broj telefona, da se nikad ne usudim da te pozovem, promeni lokacije u  kojima svakodnevno boraviš da više ne ponižavam sebe u tome kada prolazim namerno pored tog lokala a ti čak ni ne pogledaš u mene. Idi onako kako najviše voliš da odeš. Bez osvrtanja.

Nisi želeo da pokušaš. Ili kad bi pokušao, samo si rekao da to ne možeš. Nikad te nije držalo mesto.

Varao si me bez srama. Uvek su tvoje potrošne robe govorile umesto tebe. Davale su meni objašnjenje za tvoja prljava dela. Jednom mi je jedna osoba rekla "Okani ga se više"

A ja sam samo odgovorila "Je l ti to on rekao da mi kažeš. Predpostavljam da ne."

Znala sam da ti nisi mogao to reći ipak nisi hteo toliko da padneš u mojim očima da te ne mogu podneti. Jer, bila bih ti potrebna kad tad. Kad sam ti već bila od koristi, morao si ponekad da pokazuješ zainteresovanost za mene da ne bi bilo toliko providno. Da ne bih progledala, jer znao si da hoću jednom, iako sam tada bila zaslepljena isuviše.

Dakle, prevara. Slušala sam tada posle tvoje prevare  "Ko te jednom prevari, opet će." Ali sam ipak opet pokleknula kada si ti bio u pitanju. Nisam mogla da ti ne oprostim. Svidjao si mi se još više. Nisam mogla da obuzdam nijednu emociju prema tebi, pa sam ti uvek govorila da mi ponos nije važan. Nikad nisam ni puno razmišljala o njemu. Stalno sam govorila da ne znam kako ga neki ljudi previše eksponiraju ako ljubav osećaju.  Gospode Bože, sada kad se setim, ja ne znam šta sam videla na takvoj osobi i dan danas, kao što si ti. Sada da me prevari neko, ma kakvi, odmah bih ga precrtala. U mom životu ne bi postojao. Pa neka sam ostane i neka ga pojede grižnja savesti.

Rado ću doći sa cvećem u rukama da ga samo podsetim da je karma još uvek prisutna.

A kad si ti bio u pitanju, vidiš nisam mogla tako. Donekle sam ti ja  i zahvalna što sam rastrgla kožu sa sebe naivne devojčice i pretvorila se u ženu koja gazi sve pred sobom. Ali, izboleo si me previše. Nekad mi nedostaju ta osećanja, te empatije koje sam imala prema svim ljudima.

U momentima nemoći tada, želela sam da zarijem svoje nokte duboko u tvoju golu kožu i da te ogrebem toliko jako da osetiš kako si me ranio.

Da te udaram u grudi najjače što mogu i da izvrištim na sav glas o svojim brigama i problemima koje sam zbog tebe zapostavljala da bi ti bio srećan.

Bio si mi na prvom mestu, radila sam suprotno od onoga što su drugi osudjivali, i govorili mi da tako ne treba, da ja vredim više od celog tebe. Ali sam se ipak ponižavala. Za mene to tad nije bilo poniženje jer sam samo činila sve za onoga ko je u mom životu voljen. Nije mi teško pala ta borba koliko mi je teško palo što si me uprkos svemu što sam napravila, bilo nekada sa greškom ili bez nje, sklanjao od sebe. Što si slušao druge ljude i krio nas.

Što te je bio blam da prodjes pored mene i da me pogledaš. A zapravo je trebalo da ja budem ta koju će biti stid zbog tebe.

Noćima nekad nisam spavala. Čekala sam tvoju poruku posle 30 mojih poslatih. Čak ni ujutru ne bih dobila odgovor na njih.

Dobila bih posle 3 dana neku skroz levu poruku, kao da prethodne nisu ni stigle, kada si u pijanom stanju i ne znaš za sebe i sve ti je do Kosova ravno. Sutradan kada saznaš da je tvoje ime takvo pravo kao što jeste, ponovo se uobraziš mojom pažnjom. Lažeš me da se ne sećaš prošlog razgovora. Lažeš da ne možeš da se vidiš sa mnom jer hoćeš da spavaš. Umoran si.

Izbegavaš me, daješ mi izgovore a ja ne pokazujem koliko nemam strpljenja, koliko želim da puknem, da odem na onaj svet.

Da li si ikad pomislio na mene ili si uvek gledao samo svoje dupe i sebi da ugodiš?

Da li si pomislio da sam ja umorna, da mi se spava, a ne mogu jer sam previše zabrinuta?

U sranju sam. Jedina si kojoj verujem, moramo da popričamo. Uživo. Stiže poruka. Znao si da će me ponovo kupiti nešto što mi nikad nisi priznao.

Da ću pasti jednostavno na to. Koristio si to što sam bila zaljubljena u tebe, jer ti je bio potreban razgovor sa nekim. Uteha. Reč koja sve rešava. Zagrljaj. Poljubac.

Kad je meni to bilo najviše potrebno ti si govorio da ne možeš. A ja sam se prisećala svega unazad sa tobom i imala te samo u snovima jer bih tako postajala jača. Tako bih mogla da izdržim sve što si mi priredjivao.Sanjala sam nas srećne, tebe kako se boriš za nas kako si konačno shvatio da sam tvoja u potpunosti..Al onda se budim i kažem da sve što sam u vezi tebe ikad sanjala da će ostati samo na snu, ni makac više od toga. Ni makac.

Bilo je gotovo sa nama onda kada si ono veče zauvek otišao. Kako sam rekla, bez osvrtanja, jednog jedinog. Ja sam te i dalje zvala da čujem odgovor na pitanje ,,zašto" iako niko od nas nije umeo da da  odgovor u celosti. Nisam ga dobila. Niti je konverzacija sa tobom bila nešto posebna. Posebnija od ostalih. Svodila se na jedno "Šta radiš" i na hiljadu seenova tvojih kada ti priznam da ne umem bez tebe. Zapravo umela sam. Samo nisam želela.

Tada sam nekim delom polako počela da te potiskujem u sebi. Samo sam nastavila dalje. Sa podignutom glavom išla sam medju iste one ljude, pune mržnje. Gledala sam im lica, kao iznenadjena.

Kako sam rekla, bez osvrtanja, jednog jedinog. Ja sam te i dalje zvala da čujem odgovor na pitanje ,,zašto" iako niko od nas nije umeo da da  odgovor u celosti. Nisam ga dobila. Niti je konverzacija sa tobom bila nešto posebna. Posebnija od ostalih. Svodila se na jedno "Šta radiš" i na hiljadu seenova tvojih kada ti priznam da ne umem bez tebe. Zapravo umela sam. Samo nisam želela.

Tada sam nekim delom polako počela da te potiskujem u sebi. Samo sam nastavila dalje. Sa podignutom glavom išla sam medju iste one ljude, pune mržnje. Gledala sam im lica, kao iznenadjena.

A ustvari sve su želeli da znaju, ceo moj i tvoj život. Da ne kažem naš. Jer mi nikad nismo ni postojali iako smo se u oči gledali i lagali. Ti mene da si moj, i da si uvek tu za mene a ja tebe da ću te uvek voleti.

Slagala sam. Nadam se samo to i ne kajem se, nisam znala šta će biti za 4 ili 5 godina a ti si znao šta će biti sutra ili za dve nedelje. Znao si da moraš da me prevariš a ja sam znala da dokle god mi da trajemo ostajem verna. Jedno jutro sam se probudila i shvatila da mi je potrebno još dosta dana da svane da bih te zaboravila.

Nisam odmah prestala da te volim jer ja nisam bila ti da svaki plamen poklonjene ljubavi i pažnje ugasim. Niti sam bila ti, zrela za pozorišnu scenu da odglumim ljubav. Ne zna gluma za taj komad.

Ne zna kako se glumi ljubav jer ljubav se oseća i u vazduhu kamoli u ljudima.

Prošlo je 5 godina i nisam te nigde spomenula. Kad te vidim, kulturno uzvratim zdravo i prodjem pored tebe kao da ne znam kakav ti je otkucaj srca. Kao da te prvi put vidim kako koračaš ovim usnulim gradom. Ne okrećem se za tobom a ti za mnom verovatno da jer na sve načine pokušavaš da dokažeš sebi da me nisi prošao jer ne želiš da priznaš koliko te boli saznanje da sam te potisnula i ostavila na istom mestu kao ti mene.

Od tolikog mog verovanja tebi, počela sam da ne verujem sebi i drugim osobama. Neke ljude čitala sam unapred. Neka dešavanja znala sam napamet. A svet u kojem sam videla samo gužvu, od kada sam izbacila tebe iz njega, više nisam mogla da podnesem. Smetao mi je svaki treptaj, čovek kad se nakašlje, red u prodavnici u kome sam deseta.

Ja sam izgubila sebe zbog tebe. Javno ću priznati i javno priznajem da u meni više nema borbe zato što mi je lepo da to činim, već je u meni zastupljena borba zbog koje moram nešto da ne bih bila ovo, ono ili da ne bih bila ništa u životu.

Sve si to napravio ti. Spalio si mi osećaje za sve, do pepela i bićeš jedini krivac do kraja svog i mog života.

I znam da ti se sve vratilo. Ne moraš to da mi kažeš. Samo nemoj više pokušavati ništa u vezi mene. Nemoj me gledati kada me neko drugi pogleda i nemoj se raspitivati da li sam sama i dalje. Nisam.

Srećna sam. Ostavi me da letim. Da živim. Da imam svoju slobodu koju si mi godinama uskraćivao. Nikad sa tobom nisam mirovala, zato me sad pusti da steknem mir u sebi prvenstveno.

Instagram: ti.bi.trazila.kise

zapratite svi 💙💙💙💙💙💙