#gerontološka sestra

[negovateljica]

MORAŠ DA SE SMEJEŠ 009

Mirisno poglavlje

Jeste li čuli za - Kintsugi - 金継ぎ, "golden joinery", "zlatni spoj" takođe poznato i kao kintsukuroi (金繕い, " zlatna popravka "? To je Japanska umetnost popravljanja polomljene keramike, koja se izvodi tako što se krhotine spajaju lepkom koji sadrži zlatne, platinaste ili srebrne listiće, pa tako krajnji izgled zalepljene činije može biti lepši od prvobitnog.

Slomljena činija   je  ovog puta  simobol naših sjebanih života u  zemljama na Balkanu  a   zlatni  lepak  su   dojče marke ili sada evri   koji nam  daju dostojanstvo  i mogućnost da se osećamo kao ljudska bića  koja  zaista služe čovečanstvu  obavljajući taj  plemeniti posao   vođenja brige o starim i iznemoglim  i bolesnim ljudima, za koje njihova deca nemaju vremena, ili nemaju decu  ili ko zna iz kog razloga nemaju nikog da se brine o njima.  

To nije isto kao da se brineš o bebi  , znaš da budućnost niije život nego smrt, znaš da   nema endorfina  i dopamina  dok se obavljaju slične radnje  presvlaćenja , održavanja higijene, hranjenja  ... Društvene igre s njima su  zamorne i  oduzimaju energiju, umesto da je kumuliraju, često nisu ni zainteresovani za igru jer žive u svojim sećanjima koja samo za nijh imaju  vrednost i značaj.  Većina njihovih vršnjaka i familije nije više među živima, njihov svet se bolno smanjio. 

Ti kuvaš  za njih   ukusnu hranu  po receptima iz svog rodnog kraja  i moraš da kriješ Vegetu koju si donela  sa sobom,  jer oni ne znaju šta je to ... Ne znaju ni za beli domaći punomasni sir, gibanicu, burek,  čvarke,  kavurmu ,  meso sušeno na  drvetu od šljive, prženiju od mladog luka i jaja  ili  leti   sto vrsta paprike na sto načina.  Ajvar  bi trebalo da ima cenu i ugled kavijara  jer božanstveno miriše  a još bolji ukus ima  i ne smrdi ko sardina pa moraš da se praviš da ti je ukusan. Mi ne jedemo knedle od krompira umesto leba,  ne trpamo  špercel rezance   u sve i svašta, nemamo bele kobasice od soje, ne jedemo bareno, sem kad smo bolesni,  obožavamo sarme i  podvarak  , prebranac  i čorbasti pasulj. Sve smo to naučile od naših majki i baka koje su kuvale svaki dan za nas.

Moja baba po majci, koju sam ja zvala BAŠA, pa su je svi u selu tako zvali, me je naučila da - Voda samo prljav obraz ne može da opere- Na moju žalost, nije me naučila da mogu da platim kućnu pomoćnicu da pere za mene. Ni u snu nije mogla da pretpostavi čime ću se ja baviti pedeset godina kasnije od kad mi je to pričala. Ona je celog svog veka podlagala slamu stoci u štali, a mi menjamo pelene starim Švabama.

Na ovom poslu se stalno vodi borba raznih mirisa. Miris kuvanih jela koje mi spremamo, bori se sa mirisom duvana koji generalno nije poželjan u nemačkim kućama. Miris ureje vas dočeka ujutru kad uđete u šlaf cimer vašeg štićenika da mu namestite krevet ili da ga iz kreveta izvučete. Taj miris vam se uvuče u nozdrve i dugo se tamo zadržava, čak i kad izađete napolje da udahnete svež vazduh. Ako imate posla sa ležećim pacijentima, smrad je još ogavniji. Prosto vam zeleni evri smrde na to.

Njihov Lenor miriše lepše, jače i duže nego naš, i zato ga vučemo odavde kući. Bar nekoliko flaša, da potraje do sledeće štele. Njihove slavine se cakle, ali njihova sredstva protiv kamenca su ponekad nemoćna protiv decenijskih naslaga, pa moramo da švercujem sonu kiselinu koja je kod njih zabranjena i nema je u slobodnoj prodaji kao kod nas.

[negovateljica]

MORAŠ DA SE SMEJEŠ 008

28 oktobar   ponedeljak

Baba ponedljekom ide  na neke vežbe taksijem, pa imam dva sata slobodno, tj da me niko ne nadzire, a nemam pojma ni šta bih radila.

29 oktobar utorak ...  prošo ....

30  oktobar , sreda

Išle smo u grad u šoping . Bilo je sunčano ali vlažno hladno  i  tih nekoliko sati je bilo previše za bakicu  pa se prehladila. Juče je ceo dan duvala nos koji joj je curio. Ja probah s našim narodnim lekovima, propolis i  kapi za nos od rastvora sode bikarbone. Soda je toliko  moćna da  joj je slinavica danas prestala iako ne znam koliko je  ona to zaista koristila, rekla sam joj da ispere  nos time.

U grad smo išle   na  tri mesta. Prvo do  njene banke, pa sam ja posle tražila da idemo u poštu da pošaljem deci pare.  Sto eura je bilo  pitanje  biti ili ne biti , skidanje tereta s leđa.  Našla mi ona poštu na google  mapi   i posle kad smo   bile ispred pošte   pita me ona kolko godina imaju tvoja deca.

Mislim se: "Baba, ne razumeš ti to. Tamo ni deca, ni niko ne zarađuje dovoljno da  mu ne trebaju neke ekstra pare da bi preživeo. Mi živimo u državi  u kojoj uskoro neće biti nikoga sem staraca i bolesnih  tj onih koji iz nje nisu mogli da odu. "I dok sam bila u pošti  da uzmem obrazac za western union  ona mi stavila na sedište neku kovertu i neki papiri vire ispod.  Ja to  uzmem i stavim na   tablu  iznad volana  nisam ni gledala šta je to. Kad ono pare.

Ona me gleda belo, kao,  šta ja to radim,ali ja stvarno nisam videla da su pare u koverti  i kaže :

- To ti je plata do danas.-  Ovde sam  manje od deset dana   i ona mi dala 400 eura!   Nisam je razumela    kako je to obračunala, imam i neke dodatne sate u bašti.  Uuuu fino, onda ću da dupliram  poslatak deci, ionako je  razlika za proviziju samo 4 eura. Za slanje sto eura je  15 a za dvesta 19 eura.

Spiskajte sve deco!!!   Eeee, kad bi se ovako zarađivale pare kod kuće...   I kad bi te ovako poštovali poslodavci, gde bi nam kraj bio.  A ne ono naše carstvo lopova, lopurdi, ulizica, lažova, ucenjivača, gnjida i  skotova.  Tek kad napraviš distancu od  brloga u kome živiš i  živog blata u kome se brlog nalazi, možeš da vidiš neke stvari. Nema toga ni na internetu ni na vestima.

Taj osećaj  koji ti  daje istinska plata nije mi bio dostupan do moje  pedeset i četvrte godine.

Sve do sad je bila neka borba sa prevarantima,  ceđenje para,  gubljenje vremena,  traćenje života.    

Nemci  UOPŠTE nisu, i naravno da nisu ono što smo mi o njima učili  u školama. Mi smo prosto odrastali uz Hitlerove  Nemce okupatore  -  koji su služili kako referenca koliko su naši  stvarni okupatori maskirani u oslobodioce i rukovodioce -  DOBRI  I ZLATNI.

Ove današnje Nemce koji hodaju ulicama Nemačke  zabole ... nije briga ni  za Hitlera,  ni za  drugi svetski rat i za sva sranja  koja mi držimo u glavama,  a da nas neko pita zašto – ne bi znali odgovor. Tako su nam glave napunjene kad smo  bili u školi i nismo imali pravo na prigovor, niti smo sumnjali da je sve to tačno.

Nemci su vredni, disciplinovani i kulturni. Neki su hladni, neki  su radoznali, neki ljubazni.. Ali  ni ne treba da budu svi isti.  Oni zaista imaju tradiciju  i znaju da je čuvaju, znaju šta čuvaju,  na šta su ponosni, šta slave.  Rade i uživaju u životu. Znaju šta je to  sigurnost, socijalna sigurnost, znaju da  će biti plaćeni za svoje vreme i trud i poslove koje rade , bez obzira koji posao je u pitanju. Tek ovde važi da je svejedno  šta radiš"  jer je ovde svaki posao cenjen i plaćen. Kod nas  ta rečenica podrazumeva da si ucenjen da radiš  bilo šta za bilo kakve sitne pare i da si obeležen ako to ne priznaješ kao devizu za opstanak.

Kad  kod nas čujem rečenicu – BOLJE DA RADIŠ BILO KAKAV POSO , NEGO DA  NE RADIŠ NIŠTA ... dođe mi da zadavim  tog slepca koji to izgovori...

NIJE BRE BOLJE  !!

NEGO JE  STO PUTA GORE  DA DAJEŠ SVOJ ŽIVOT I RAD U BESCENJE  DA SE NEKA GNJIDA BOGATI NA TVOJOJ GRBAČI. BOLJE JE DA  SEDIŠ CEO DAN NA KAUČU ZA DŽABE NEGO DA RADIŠ  ZA DŽABE   i sve dok ima  uplašenih i  ucenjenih ljudi koji ne smeju da veruju u to, nego su prinuđeni da se prodaju u bescenje  - biće tako kako nam je.

Ovde sam po prvi put u životu osetila  šta znači kad neko poštuje tvoj rad. Iako  bi me od ovog posla bilo sramota da ga radim  kod kuće u Serbiji . Zašto ? 

Pa zato što tkod nas kućne pomoćnice plaćaju  uglavnom  neke  slučajno srećne žene kojima  je upala sekirica u med pa imaju pare da  plaćaju kućnu pomoć,  a mogu volu rep da iščupaju. Neke žene koje se ponose time što ne umeju da kuvaju i brinu da im se ne polomi plastični nokat ako se upuste u kućne poslove, partijski kadrovi ili  supruge partijskih kadrova, fudbalera, doktorke, starlete, poznate ličnosti itd.

Kod  nas JE SVE NAOPAKO POSTAVLJENO I  DORAĐUJE SE TA NAKARADNOST SVAKI DAN. Svaki dan se odvijaju novi apsurdi na svim nivoima.

Ja sam  u Nemačkoj, kućna pomoćnica u  bukvalnom smislu  jednoj  polupokretnoj ženi, penzionerki koja je invalid  zbog  poliomijeltisa koji je imala sa deset godina  i  koji joj je ostavio paralizovanu nogu. Ona je radila  normalno u  opštini kao  kancelarijski službenik i stekla penziju. Dok je radila kupila je sama kuću, u kojoj sad živi  i od SVOJE PENZIJE  mene plaća 1200 eura mesečno plus mi plaća sate  koje radim u bašti , ako želim.

A kod nas penzioneri skapavaju po svojim stanovima  ako nemaju  potomke, da žive s njima  i da ih izdržavaju.  Jedva krpe kraj s krajem, jedu paštetu i hleba,  upisuju se na recku u drakstor ispod zgrade  i glasaju za naprednjake  jer su im tako  utuvili u glavu besomučnim kampanjama, na vestima, po autobusima na mitinzima. #pajebemumater !  Da nam je stvarno toliko dobro   - zašto bi bilo potrebe da nas neko  24  sata dnevno ubeđuje kako nam je dobro  i gde je šta otvoreno, pušteno u pogon.

Kod nas predsednik vlade izjavi  da imamo najbolje škole u  Evropi, bolje o švajcarske i nemačke jer imamo  "programiranje" kao predmet  u osnovnim školama, a nemamo ga.

MI SMO NACIJA  LUDAKA I ZOMBIRANIH LJUDI...  NE TREBA DA SE ŠMINKAMO ZA  HELUVIM.

EURO PRAJD ĆE DA NAS IZVADI IZ GOVANA U TO NEMA SUMNJE ... 

Ovde, opet ja....  Ovde  Nemce zabole dupe i za pedere... ako oće , neka prave prajd  ... oni gledaju kako da zarade na tim skarednim karnevalima  , a ne da lome koplja  dal je to normalno ili nije normalno ...

Kod nas je NENORMALNA SITUACIJA U CELOM DRUŠTVU I NADOGRADNJI SISTEMA ! 

Mi se  borimo  ciniznim, satirom i ironijom. Pravimo viceve oko svega i sprdamo se,  to nam je još jedino ostalo. A kad i to zamre, a zamire evidentno jer je svima pun kufer,   – e , onda smo ugasili, jer kao što rekoh  svi će da se isele  iz Srbije.

Džaba kuće i imanja  kad  nemaš pare to da održavaš,  a sve su napravili tako da ponovo otimaju ljudima imovinu  - kao i njihovi predaci   partizani i komunjare.  Ovejani lopovi  i  siledžije, uzurpatori  i  manipulatori, koji su sve stekli  uz pretnju  kratkom ili dugačkom cevi  i nisu se libili da potežu obarače i da pobiju silan narod  koji nije bio voljan da im prepusti svoje svetinje – svoje imetke i nekretnine.  Tito je bio najveći lopov među njima a svi smo ga voleli kao da je neko iz naše kuće. Koliko je on samo  ljudi i porodica upropastio a nama su  od prvog razreda  u školi sa osmehom  pevali i pričali o njemu.  Pa dobro je  nismo svi u ludnicama, sada kad  konačno otkrivamo  na kakvim lažima smo porasli i u kakvim lažima živimo. LAŽIMA KOJE PODRŽAVAJU LEGALNE   INSTITUCIJE SILE I PRINUDE U DRŽAVI.

AKO TI SE NE SVIĐA ILI SE BUNIŠ POSLAĆEMO TI  POLICIJU, IZVŠITELJE, TUŽIOCE, UPROPASTIĆEMO TE,  STAPKATI SA CRNOM ZEMLJOM.  I  ljudi zato ćute. Ćute jer su ucenjeni samim opstankom i opstankom svoje dece, čije potrebe ne mogu da čekaju da se nešto menja na bolje.

Demonstrira se svako malo  protiv svega i svačega, ali su se ovi izveštili da  bukvalno sve spinuju  i obezvrede i  oljagaju svakog ko se lati ćorava posla da bude Srbima lider i izvuče ih iz govana...A oni ionako na kraju ubiju svog lidera...   Valjda iz zahvalnosti ...  i uvek radimo u korist svoje štete, podržavajući  gadove na vlasti  -  svesno ili  pasivno, ćuteći i puštajući  da  ti život prođe  u  nemaštini, sranju,  čekanju boljeg sutra koje nikad u Srbiju nije ni došlo.

31.oktobar 

Prestaću da je zovem  baba, bakica  i slično,  jer  je  za ovo kratko vreme zaslužila da se i ja njoj obraćam s poštovanjem  kako i dolikuje . 

Frau Šmit  je  borac, kalkulacioni mrav  koji  više ne može da radi  ili ne može  sve da radi, ali zato u svojoj glavi drži  čitavo knjigovodstvo koje se tiče najsitnijih detalja  oko vođenja i održavanja njene kuće i njenog zdravlja.  

U isto vreme -  iako je invalid  i često u bolovima – ona se  uvek  neizveštačeno smeška  i  kulturno se obraća , kad joj nešto dam ili odnesem – ona kaže hvala  -  i  nije nervozna, NIJE NADRKANA, kao što je većina   staraca kod nas koji su  izgubili svoje nekadašnje autoritete  i niko ih ne zarezuje  za suvu šljvu, ne poštuje ih i  ne vidi  čak,  jer oni viiše nikom nisu potrebni sem da pomažu svoju decu  i zato im se više ni ne ustaje u prevozu ili  ih ne propuštaju u redovima. Vreme lagodnog i dostojanstvenog života je prošlo kad je umro Tito. Jugoslavija se srušila jer je bila izgrađena na krvavim temeljima i na otetim imanjima i fabrikama. I prema teorijama zavere, svakako je neko kome odgovara ovakvo stanje u bivšim republikama i podgrejao međunacionalne sukobe i zemlja nam se raspala u krvavom ratu devedesetih. Verujem da ima mnogo više koji žale za Jugoslavijom i načinom života u njoj, za prohujalom mladošću i životom, nego onih koji su zadovoljni sadašnjom "demokratijom" i zapadnim "vrednostima" koje štite novi zakoni.

Nisam sigurna koliko novac podmazuje  međuljudske odnose,  ali ne u  pogrdnom smislu korupcije kao kod nas gde služi da nekima sve ide  lagodno da bi se izbegli legalni  često neostvarivi ili tegobni tokovi legalne procedure.

Ovde svi imaju pare i svi poštuju pare  - i  shodno tome  nečiji trud pomoću kog se do para dolazi.   Kod nas pare  služe za sasvim druge svrhe.  Ovde svi voze kola  i svi mogu da voze kola, to nije luksuz kao kod nas  ili   teška robija  kad skrpljuješ pare za registraciju i ostale  otimačine  koje moraš da platiš .

Kod nas je sve je nerealno   postavljeno. Šta to beše potrošačka korpa?  Šta će robovima  potršačka korpa  kad moraju  skoro sav svoj prihod da daju za račune i dugove – na koje ih  namamljuju sa svih strana nasmejana  lica plaćenih klovnova  koji ih lažu  da bi se zadužili  za sve i svašta.

.....

Frau Šmit  ima svoj krug prijateljica sa kojima se viđa sredom u gradu u  restoranu  Blunkwelle  gde popiju po piće ili jedu nešto i ispričaju se. Za to vreme ja odlazim u kupovinu. 

Druge srede  kad smo pošle u kupovinu , parkirala sam auto na ulazu u pešačku zonu  odakle ona može da ide kolicima sama kroz taj deo grada. Ona se okrenula i rekla mi  da ide s drugaricama  a da ja treba da idem  sama u  tržni centar u kupovinu.  Bila sam  zatečena, jer sam mislila da će ona ponovo da ide samnom a što je najgore nisam zapamtila put kuda treba da prođem. Ona mi je objašnjavala strpljivo koijm ulicama da krenem, ali ja nisam ništa razumela. Kako sam videla da ona neće da ide samnom, krenula sam peške u pravcu u kome mi se činilo da se tržni centar nalazi.  Lutala sam  uličicama koje su se granale od tog parkinga prema  glavnom  putu sa četiri trake i jedva izbila do  nekog nadvožnjaka iznad  tog prometnog puta.  Neka kišica je počela da pada i  ljudi je bilo sve manje.  Konačno sam morala nekog da pitam gde je tržni centar i zaustavila sam neke devojke koje su mi ličile na Tajlanđanke u nadi da govore engleski i na sreću bile su ljubazne i objasnile su mi  kuda da prođem.  Prvi put  mi je sve to delovalo zastrašujuće  i predugačak put do  cilja, ali sam ipak uspela da nađem  ogromnu prodavnicu. Ovog puta sam ponela svoje  torbe za šoping i  kad sam  napunila kolica  potrepštinama sa šoping liste za kuću, shvatila sam da sve to moram da potrpam  u te dve ogromne torbe i u svoj ranac  što je sve bilo preko dvadeset kilograma koje sam morala da odnesem uz nekoliko ulica po kiši, do parkiranih kola.  Ruke su me zabolele i ramena od tolikog tereta, ali sam nekako uspela da se dokobeljam.  Ostavila sam  sve to u gepeku i krenula da tražim Frau Šmit u pešačkoj zoni.

Nisam znala u kojoj je kafani i nadala sam se da ću nekim čudom uspeti da je nađem.  Sad mi je već bilo lako da hodam kad sam se oslobodila tereta.  Ubrzo sam je ugledala kroz  prozor  druge kafane na koju sam naišla i ušla sam unutra.  Ona me je pitala da li  želim da sedim s njima i šta bi da  popijem?  Zahvalila sam se i pitala je koliko će još da sedi tamo, pa sam  izašla napolje da prošetam gradom  bez  opterećenja nekim  zadacima ili neizvesnostima. Glavnu ulicu u pešačkoj zoni  činile su  tipične  nemačke kuće belih fasada  ukrašenih  isprepletenim gredama od tamnog drveta.  U  centru  je bila ogromna katedrala u rekonstrukciji.   Samo jedna  radnja je imala robu na ulici i to je bio neki Indijac sa  garderobom. Sve ostalo je bilo u radnjama.   Galerije  sa slikama i umetničkim predmetima  su mi privukle pažnju, kao i  izlozi  sa  escajzima  basnoslovnih cena od nekoliko hiljada eura.  Viljuške, noževi i kašike  kitnjastih  drški  su bile  izložene  u otmenom izlogu, u društvu  raznih ukrasnih i upotrebnih predmeta za kuću.  Razgledala sam  ne pretrano pažljivo i pomno, jer nisam imala nameru da bilo šta kupujem tog dana,  tek  pristigla u Nemačku i tek upoznajući ulice i  grad.  Na ulici je bilo par uličnih  svirača od kojih je jedan govorio  srpski . Čula sam u prolazu, ali sam naučila da  ne smem  ljudima da prilazim obradovana što čujem srpski , jer sem srpskog isto  zvuči i bosanski i hrvatski i svi su oni  sa sobom poneli traume zbog kojih su otišli sa svojih  ognjišta i nisu bili raspoloženi da u Nemačkoj čuju da oni govore srpski jezik.  Pa tako nisam  započela konverzaciju ni sa tim čovekom koji je sviruckao neke francuske šlagere na svom poluautomatskom  insturmentu - harmonici  i sintisajzeru.  Tražila sam prodavnicu C & A  jer sam  za nju znala iz  Beograda,  i našla sam je na google mapi, ali u gradu nisam mogla da je nađem, pa sam se  vratila  sa kraja šetališta  prema kafani u kojoj  je sedela Frau Šmit.   Kad sam ponovo ušla u  kafanu, Nemice su se već pakovale da idu kući. Konobarica je donela jedan račun, a one su platile svaka  svoj deo, posebno. Konačno je konobarica sabrala sve  naplaćene sume, i  one su mogle da  napuste sto za kojim su sedele.   Krenule smo  i ja i Frau Šmit. Ona je  zastala ispred ulaza da zapali cigaretu, jer se u kafani nije pušilo.  Ja sam sela  u stolicu i razgledala  okolo. Već je bio mrak  i ljudi su  žurili u svoje tople domove.  Pošle smo i nas dve do kola.  U kolima sam joj se  žalila kako sam jedva našla prodavnicu i kako mi nije lepo objasnila i zamolila sam je da mi ponovo pokaže kuda treba da prođem.  U suštini nije bilo ništa komplikovano, malo sam se vratila unazad odakle smo došle i skrenula u  tu veliku prometnu ulicu sa dve trake ,  jednom desno i sledeći put levo na praking  velikog šoping mola.  Za treći put, više nego dovoljno da konačno zapamtim putanju i sledeći put odem kolima u šoping umesto da vučem sve na leđima.   

[negovateljica]

MORAŠ DA SE SMEJEŠ 004

Oktobar 2019 , treća noć

Sinoć, kad sam sišla iz njene sobe,  krenem da pišem ovo i izgubim predstavu o vremenu, i  tek vidim da je pola jedan i da mi se užasno spava . Ovde je inače mrak od osam sati.  Noći su  vlažne i   hladne za ovo doba godine. Zaspala sam za tren. Iz sna me probudi kućni telefon  koji zvrcka  što znači da me Frau  baba zove.

"O  jebemusunce! I mesec  koji  moj sad oće, samo što sam legla"  I pravim se da ne čujem, ali ona besomučno zvoni. I ustanem ja. Šta ću, natučem  majcu i  pantalone pa  odem na sprat da vidim  gde gori.

-What do you need ?  -  Pitam ja, a jedva gledam. ( Šta ti treba ?)

-  I need šnaps ! - ( RAKIJE MI DAJ !)

" ŠNAPS ?! U OVO DOBA NOĆI? ŠNAPS TE JEBO!  OĆEŠ ŠNAPS?  ŠNAPS IT IS!!!  SAD ĆEŠ DOBIT ŠNAPS! "

Samo sam podigla obrve, uzela  pljoskicu sa stola  i odem u kujnu i nalijem  je iz itarske flaše,do vrha. 

Odnesem babi u sobu šnaps   - kad ona  zaprepašćeno:  – THIS IS TOO MUCH! -  ( OVO JE MNOGO )

"Ma teraj se bre  u pičku materinu , šta sad oćeš  da idem u drakstor da ti kupim unuče ???" 

- You do not have to drink  it all -  Ne moraš sve da popiješ -  rekoh   i okrenem se na peti i vratim se u krevet.

Još je bila noć kad je kućni telefon opet zvonio.  Pogledam na sat ono sedam sati  - a mrklica napolju ...  Tražila je  jutarnji šnaps.  Ponovo sam nalila punu pljosku iz iste flaše.

I naravno od spavanja više nije bilo ništa, ležala sam još malo i ustala  da kuvam sebi kafu.  

Babe nema iz sobe.   "Pa težak je hengover od pola litra  šljivovice ..   i ja ne bi mogla da ustanem kad bi to sve sasula u sebe ."  

Ona inače  uveče spremi   380 grama  rakije  - bruto doduše  , staklena  pljoskica  i  plastična flašica  imaju neku težinu, ali baba rokne najmanje pet rakija za veče  i to joj je doza  za "guten šlaf"  da može  da zaspi.  Ja sam mislila da me moja prethodnica zeza kad mi je to pričala da baba pije  rakiju da bolje spava.   Uveče se obeznani, bolje rečeno,  a inače  ima punu  natkasnu lekova i u kujni.  Jedan kuhinjski element je krcat kutijama s lekovima,  kapima, preparatima. Nije mi palo na pamet da baba može da rikne od te kombinacije, ali valjda  lekove pije  po receptu, ne pije ih više nego što treba ...

Ali sve u kombinaciji sa rakijom ???

Ipak se nisam previše udubljivala u to. - Želiš rakije ?  Izvoli. Tvoje zdravlje nije moja briga, samo me pusti da spavam ko čovek. -

 U neko doba  oko 11 sati  pojavljuje se baba  sa vunenom kapom na glavi:

- Aaoooh  I have pain !!! I am not feeling  well.  -  Imam bolove, nije mi dobro.  

"Ajdeee ?" 

-You gave  me to much alchohol  this morning !  You should pour to me  one half of a glass . ( Dala si mi previše alkohola jutros. Trealo je da mi sipaš samo pola čašice.)

"Pa ja sam ti kriva sad ???"

- You asked for it !  You wake me up and asked for  the šnaps! 

( Pa ti si tražila alkohol. Probudila si me i tražila rakije! )

-But you gave me  full botle of 42 % , I needed  38 %   it was  to strong for me. -  i drži se za glavu. Dala sam joj  rakiju od 42 % alkohola umesto od 38% koju ona pije.

"Ma da ..  ta od  38 prsent je  šumadijski čaj, bozica. Ne bi te bolela glava sad. Sram me bilo da me sram bilo."

I baba neće da komunicira , otišla u kupatilo, sedi tamo, puši, sluša muziku i drži se za glavu, čeka da je prođe.  Vrata od kupatila su ostala otvorena, pa sam mogla da vidim. Razmišljam  čime se leči mamurluk i pitam je da li hoće malo soka.

-Najn , danke. - ( Neću, hvala )

"Ponuđena, kao počašćena. Ako nećeš, ne moraš."  Rasonica ovde ne postoji, ni kao ideja.

Popušila je paklu  cigareta u kupatilu, a inače zatvara vrata od dnevne sobe gde inače puši da joj ne ide dim u hodnik i spavaću sobu.

......

Na red je došo ručak. Juče smo iz kupovine donele neke  spremljene ćufte, pakovanje  nešto manje od kila  i ja vidim na tacni jedna ćufta  a  plastika od ćufti prazna na stolu.

„ Dal je moguće da je pojela sve ćufte sinoć? Ili jutros ?" Ne mogu da verujem. Inače jede vrlo malo.  Pitam je šta će za ručak – ona oće ćufte  - ali ih zove frigadele.

"Pa gde da ti nađem ćufte sad  kad ono pakovanje prazno?" 

- In the  refrigerator!  They are frozen. -  Stavila ih je u zamrzivač - kaže baba.  

" Ooooo", laknu mi, ali samo za trenutak, jer ona hoće nove ćufte, ne te iz zamrzivača, nego da joj spremim nove od  melvenog mesa koje smo takođe kupile.  

I onda nastaje nova agonija ... Krećemo da zajedno spremamo ručak dok mi ona objašnjava  kako da napravim ćufte   a da ispadnu ćufte kakve ona voli i  to  zašta smatra da su ćufte, kao i na način kako ona misli da se prave.

- You do not know how to make   hšhazešfvasesfoaijfi -  nisam odmah zapamtila frigadele.  Kaže mi da ja ne umem da spremim ćufte.

-I know,  but I do not know if you will like it  my way ?   I put onions in that.-   Umem, ali  ne znam da li će da ti se svide. Ja stavljam crni luk u to.

-Yes  , onions. One  oniion is good.  -  Nema ništa protiv crnog luka. Onda   natoči vruću vodu  u šoljicu i potopi parče tosta , pa ga  ocedi  od vode.

Za to vreme ja je pitam  kolike hoće da joj budu ćufte. Zahvatim kašikom  malo mlevenog mesa i pokažem joj to kao primer. Ona me gleda ko debila i kaže: -  HALF - POLA. Ja prepolovim  ono iz kašike i pitam je:-This much ? -    Ovoliko ?

 Ona nemoćno sleže ramena  - Noooo, it is too dificult with you ..  Bibi has spoiled me .. and you do not know anything.

 -  Neee,  preteško je s tobom. Bibi  je mene razmazila kao malo dete a ti ništa ne znaš.

I tek mi pokaže rukom  na pola  pakovanja mesa - da od toga oće ćufte !!!

"Aaaaaaaaaaaaaaa!   Pa lepo  kaži  baba !"  Ona je ladno mislila da ja oću da pravim ćufte od pola kašike mlevenog!! Verovatno i deluje debilski :)

 I onda  ja dovršim operaciju  pravljenja ćufti,  isposlujem  cutting  board za  onions  , dasku za sečenje luka- koji sam naseckala na naj-klajne parčiće   i  napravila smesu  za ćute.

- Rukama ili kašikom ? - pitam pre nego što se dohvatim da mesim meso.

-  By hands, it is ok -  kaže - može rukama.

-  Where is oil ?- pitam dalje ja.    

Baba je ospice dobila odavno i svako novo pitanje je izluđuje , ali  njena kujna samo izgleda  obično ko naše kujne , ali tu vreba milijardu opasnosti  da nešto nisi stavio gde mu je mesto  ili nedaj Bože svemirske katastrofe da ti kaplje voda ili prska zejtin iz tiganja. A  tajno sklonište za krpe još nisam otkrila.

Ćufte se prže na  malo ulja, tj nekoliko kapi.

 "Ma da .. važi na garaži!"  Sunem ja još,  kad je baba izašla da može to lepo da se  isprži. Inače se  u tom  skupocenom,  toliko posebno čuvanom i održavanom teflonskom tiganju  pljeskavice prže u lebdećem položaju kako se ne bi  teflon  izgebao,  jer kad bi videla  belu  reckavu liniju verovatno bi dobila infarkt momentalno. Pljeskavice  se obrću  silikonskim  nekim predmetom  koji je  neprirodan i veštački do  gađenja , ali  nečujno sam se pomagala  viljuškom da se  jebene ćufte ne raspadnu kad ih budem  okretala tim predmetom.

Uz ćufte se jede  boranija  nepoznate sorte. Mahune su  veličine lenjira za geometriju, onog  od  30 cm, zelena, nikad videla u životu.  To se kuvalo petnaest minuta  po babinim instrukcijama  i sve vreme dok se sve to krčka na  štednjaku  strepim da se ne isprska šporet , što je katastrofa u najavi. Kad sam msilila da je  boranija kuvana , baba je utvrdila da je žilava. " Što li? Pitam se... Pa kad je tolka porasla verovatno se užilavila , jaranice."   I vratim ja to  da kuvam  na ringlu  još  petnes minuta. Valjda  se skuvalo, nema koske. Odnesem  babi parče  da  proba  ...

- Das ist okej ... You put in  here  some salt and  Holandeze. -   

-Dobro je sad. Stavi ovde malo soli i  Holandeze. -

"Salt je so, a šta je Holandeze? " Otvorim  frićider i pročitam sve naslove na flašicama u vratima  i nigde ne piše Holandeze. Znači,  opet moram  da odem u dnevnu sobu i da je pitam gde je taj holandeze, iako nemam pojma ni šta je to. 

Ona ode u kujnu i  iz frižider  sa police izvadi tetrapak,kao palvaka za kuvanje.

- AAAAAAAAAA  . Okej . - Kažem ja uz osmeh - slatko sa šlagom.

E sad treba da ocedim vodu iz boranije. I naravno iz šerpice mi ispadne  nekolko komada boranija u sudoperu., koja nije prljava  od silne higijene, ali  nije ni sterilna.

I de  ću s tim  uopšte?  Ako odem na terasu pored babe  do kante sa "bio otpadom" u ruci ima da me provali da bacam nešto, što sad nije  momenat da se baca.. Da zviznem kroz prozor komšije ima odma da me prijave u policaj. Da  šutnem u kantu za đubre ispod  sudopere,  baba  možda vrši popis  stvari u  kanti  pa će da vidi   boranije a onda sam najebala.  I sipam ja Holandeze u  šerpicu, posolim i promešam, pa pokupim one  komadiće boranije iz sudopere, pod vodom  operem pa ih ubacim nazad u šerpicu. Servirala sam  ćufte i boraniju na dva tanjira i odnela u dnevnu sobu za trpezarijski sto.

Konačno je baba dočekala svoje ćufte  sa  prilogom   i napucala se  da je zaboleo stomak, pa je tražila  čaj   mit anis  und kim.  Das ist gut  fur stomak.   Čaj od anisa i kima, koji je dobar za stomak.

"Ja ja ...  Zer  gut. "

Posle  ručka sam sišla u svoju sobu na odmor.  Baba valjda neće da me cima više do večere.

Samo me je jednom zvala telefonom  da joj zatvorim prozor u kujni  jer ne može da dohvati  i vidim  nasmejana je. Pitam je kako je , ona kaže : - Gut.  

"E vala bogu da si gut ...   Ćuuus."  i vratim se u svoju sobu na  mobilno  dopisivanje preko mesindžera sa  nekoliko dopisivača istovremeno. Ta aktivnost nema  milosti, jer kad jednom kreneš to da radiš  to ne može lako da se završi, a treba  priču o šnapsu istipkati  deset puta. Ispraznila mi se baterija zbog svega.

U neko doba čujem neko dolazi kod babe koja je pre toga  dugo telefonirala.

Mislila  sam da se žali na mene .. i  gotova je stvar, dobiću otkaz  sto posto. Ali sam se trudila da me  dočj šprehenzi odozgo ne dotiče  i  nastavila sam da dopisujem.

Posle nekog vremena  vrataranja ,  razgovora na nemačkom ,  kome  temu prema  intonaciji nisam mogla da odredim, dal je razgovor ljutit  ili nešto slično, ali  kao što rekoh – ni ne tiče me se. Ako im trebam nek me zovu, ja sama da se penjem gore neću, samo da me iskuliraju.

Onda čujem da neko silazi niz stepenice  s kerom  koji sitno cupka šapicama po drvenim stepenicama   od kojih druga odozdo škripi.   

Nok, nooook!  . Kuc kuc !  -  Čujem ispred vrata  i pojavljuje se  Nemica , nasmejana,  kod mene u sobi.

To je Sabina, žena koja je čuvala babu  dve godine pre nego što  su počele Srpkinje da je čuvaju ...došla je da mi da instrukcije i da mi pokaže  šta  mi  je nepoznato.   

Ufff, pade mi kamen sa srca, ja reko došla da mi očita neku bukvicu, kad ono sasvim suprotno. Šta ti je navika da očekuješ najgori mogući scenario u svakom slučaju.  

I ta Sabina  govori  engleski  30 posto, ali se razumemo. Pozvala me da  se popnem gore kod njih.  I ja odem, kad ono  i baba nasmejana, sve šoon... bite šonn...   klasse ...   NATURLIH.     

Baba nije gladna. Čudo   bi bilo da jeste.  Popismo kafu sa  Sabine.

Bibi  je u međuvremenu javila da su joj Mađari napisali kaznu od 70 eura za prekoračenje od sedam dana za koliko je premašila dozvoljenih 90 za boravak u EU.  To je bio posebno traumatičan događaj i za babu i za nju, jer nije imala sreće da se nekako izvuče, nego je morala da uplati te pare kad je došla u Srbiju i imala muke da nađe banku koja će da joj promeni eure u forinte.   

.......

Onda je došlo vreme za šauer, moje tuširanje. Moram bre, da se konačno okupam, ovo mi je treći dan na  bebi vlažnim maramicama.

Inače  je baba mađioničar. Ona se sama kupa  a posle njenog kupanja  mi je prvi dan rekla :   

- You can clean the bathroom now.  ( možeš sada da počistiš )

"Pa suncemujebem šta da klin??? Kad  se sve cakli.  "

Kako baba uspe da se okupa  a kada suva ko barut  - ja  stvarno pojma nemam.  

Prvi dan kad sam stigla bila sam preumorna za  kupanje. Drugi dan sam videla to čudo od suvoće kupatila  pa  pretpostavljam da se i od mene to očekuje, ali ja pošto nemam natprirodne moći nisam odmah smela da se usudim da  uđem u taj hram  higijene  i da probam da se tušnem. Ali  večeras moram da se okupam pa kud puklo da puklo  i ako zbog šnapsa ne dobih otkaz  zbog kupanja sigurno oću, jer  da se okupam bez vode  ne bi umela, a  oni  to izgleda to rade .ili se kupaju na  neki  kompresor.  #jebemliga ...

I   baba mi ljubazno objasni gde imam sterilne peškire, preuredno sklopljene  i prepusti mi kupatilo  tj tuš kabinu.   Uđem ja  zaključam vrata i priđem uz tuš   -  koji u životu videla nisam   ...  nešto  kružno sa dijamantom u sredini i ručka odozdo. Tuš baterija normalno  zakačena  crevom za držač,  ali kako se sad ovaj tuš pušta ? Sve mu jebem da mu jebem .. Uvatim za ručku i  cimnem levo desno .... Ništa.  

Povučem prema sebi ...ono krene  - ali se  u isto vreme i dijamant  u obliku velikog dugmeta  RASPADNE NA SASTAVNE DELOVE A TA RUČKA ZVEKNE O  POD  TUŠ KADE !!!

TINUNINUTINUNINU. Baba je čula tresak i iz hodnika prestrašeno pita na nemačkom: - WAS IST PASIEREN???

Ja otvorim vrata i pokažem joj  metalnu ručku  koju sam podigla s poda ...

I čekam da me ustreli ...

-How did this  happened? Can you put it back?  Šta se desilo? Možeš li to da vratiš nazad?

-Yes, I will put it back.  Vratiću ga - kažem ja...Kad bi se zajebavali...  Kako da ga vratim nazad, kad mi deluje kao slomljeni čelični deo ili slomljena imitacija metala od tvrde plastike....  upičkumaterinu ...  ajde sad  KLIKNI... KLIKNI NAZAD... KLIKNI MOLIM TE KO BOGA, KLIKNI PLASTIČNA NAKAZO... KLIKNI BREEEE, ODE MI GLAVA... KLIKNI, GOVNO JEDNO... 

I u neko doba uspem da slložim sastavne delove u  kružne proreze, i da zakačim ručku negde unutra kako je valjda bilo a da  sve ne ispada napolje... i da klikne...  Pokupim peškire  i  odem u dnevnu sobu da kažem babi da sam vratila kako je bilo  i vratim se u sobu. Dosta mi je sranja za danas, tuširaću se sutra kad budem dobila instrukcije kako se pušta jebeni tuš. Ili možda kad odem kući.

Update:  Tuš je već bio slomljen, pa lepljen i  pušta se tako  kako sam i ja probala da ga pustim  pa se raspao...  

..........

Grrrrr, savršeno savršenstvo  nemačko...  bolesno perverzna pedanterija, sterilizacija  žvotnog prostora,  obožavanje đubreta   koje ima svoje praznike u mesecu kad ga đubretari konačno preuzimaju  u noćnim časovima, kao da je neka sekta u pitanju...  besomučno  razdvajanje  hartije od  folije,  tegle od flaša po bojama,  bio otpad , pičke materine,  a onda se isti taj  Nemac ili Nemica   zemljoše, upropasti i obeznani od alkohola u toj meri da se bukvalno upiša u krevet ...  I onda ja  treba da se pravim da to ne vidim,  a i pravila sam se  i nije mi tražila da joj  menjam posteljinu, samo sam  prema šemi sklopila jorgan   a čaršav nisam ni pipnula sem  za  krajeve  da ga zategnem.  Šon ... šon. Jebemvammateronunenormalnu. Od onolikog alkohola  ladno je mogla i da se usere u svoj krevet, ali  vala bogu pa nije .   

Razmišljam  da li je ovo sramota što pišem ??? Čija sramota? Koga treba da bude sramota?

Bakica  je u suštini  fina jedna osoba, ljubazna, dok je ne uhvate lutke pa pošandrca, kao sinoć kad je tražila  nešto po frižideru panično preturajući pakovanja  sa mesnim proizvodima. Pretpostavila sam da je nešto belo - wajs tražila ali ga nije našla pa je  besno napustila kujnu, a dotle je bilo sve  u najboljem redu posle šopinga u gradu.