#gastarbajteri

[negovateljica]

MORAŠ DA SE SMEJEŠ 009

Mirisno poglavlje

Jeste li čuli za - Kintsugi - 金継ぎ, "golden joinery", "zlatni spoj" takođe poznato i kao kintsukuroi (金繕い, " zlatna popravka "? To je Japanska umetnost popravljanja polomljene keramike, koja se izvodi tako što se krhotine spajaju lepkom koji sadrži zlatne, platinaste ili srebrne listiće, pa tako krajnji izgled zalepljene činije može biti lepši od prvobitnog.

Slomljena činija   je  ovog puta  simobol naših sjebanih života u  zemljama na Balkanu  a   zlatni  lepak  su   dojče marke ili sada evri   koji nam  daju dostojanstvo  i mogućnost da se osećamo kao ljudska bića  koja  zaista služe čovečanstvu  obavljajući taj  plemeniti posao   vođenja brige o starim i iznemoglim  i bolesnim ljudima, za koje njihova deca nemaju vremena, ili nemaju decu  ili ko zna iz kog razloga nemaju nikog da se brine o njima.  

To nije isto kao da se brineš o bebi  , znaš da budućnost niije život nego smrt, znaš da   nema endorfina  i dopamina  dok se obavljaju slične radnje  presvlaćenja , održavanja higijene, hranjenja  ... Društvene igre s njima su  zamorne i  oduzimaju energiju, umesto da je kumuliraju, često nisu ni zainteresovani za igru jer žive u svojim sećanjima koja samo za nijh imaju  vrednost i značaj.  Većina njihovih vršnjaka i familije nije više među živima, njihov svet se bolno smanjio. 

Ti kuvaš  za njih   ukusnu hranu  po receptima iz svog rodnog kraja  i moraš da kriješ Vegetu koju si donela  sa sobom,  jer oni ne znaju šta je to ... Ne znaju ni za beli domaći punomasni sir, gibanicu, burek,  čvarke,  kavurmu ,  meso sušeno na  drvetu od šljive, prženiju od mladog luka i jaja  ili  leti   sto vrsta paprike na sto načina.  Ajvar  bi trebalo da ima cenu i ugled kavijara  jer božanstveno miriše  a još bolji ukus ima  i ne smrdi ko sardina pa moraš da se praviš da ti je ukusan. Mi ne jedemo knedle od krompira umesto leba,  ne trpamo  špercel rezance   u sve i svašta, nemamo bele kobasice od soje, ne jedemo bareno, sem kad smo bolesni,  obožavamo sarme i  podvarak  , prebranac  i čorbasti pasulj. Sve smo to naučile od naših majki i baka koje su kuvale svaki dan za nas.

Moja baba po majci, koju sam ja zvala BAŠA, pa su je svi u selu tako zvali, me je naučila da - Voda samo prljav obraz ne može da opere- Na moju žalost, nije me naučila da mogu da platim kućnu pomoćnicu da pere za mene. Ni u snu nije mogla da pretpostavi čime ću se ja baviti pedeset godina kasnije od kad mi je to pričala. Ona je celog svog veka podlagala slamu stoci u štali, a mi menjamo pelene starim Švabama.

Na ovom poslu se stalno vodi borba raznih mirisa. Miris kuvanih jela koje mi spremamo, bori se sa mirisom duvana koji generalno nije poželjan u nemačkim kućama. Miris ureje vas dočeka ujutru kad uđete u šlaf cimer vašeg štićenika da mu namestite krevet ili da ga iz kreveta izvučete. Taj miris vam se uvuče u nozdrve i dugo se tamo zadržava, čak i kad izađete napolje da udahnete svež vazduh. Ako imate posla sa ležećim pacijentima, smrad je još ogavniji. Prosto vam zeleni evri smrde na to.

Njihov Lenor miriše lepše, jače i duže nego naš, i zato ga vučemo odavde kući. Bar nekoliko flaša, da potraje do sledeće štele. Njihove slavine se cakle, ali njihova sredstva protiv kamenca su ponekad nemoćna protiv decenijskih naslaga, pa moramo da švercujem sonu kiselinu koja je kod njih zabranjena i nema je u slobodnoj prodaji kao kod nas.

[zoranphoto]

KULTURA SE ZA ISELJENIKE IZ HRVATSKE VIŠE BRINULA U JUGOSLAVIJI NEGO SADA Današnje umjetnike više zanimaju seksualne manjine i rasizam nego nestanak stanovništva

  Kao sestre blizanke “rođene u ponoć, jedna malo prije, druga kasnije”, kako bi rekao Gibonni, kultura i društvo uvijek su u pitomoj simbiozi – ili barem u tvrdoj kohabitaciji.   Umjetnost i kultura bave se, barem dijelom, istim onim pitanjima s kojima se hvataju ukoštac socijalne politike: gladi i obilja, otuđenosti i straha, egzistencijalne muke i ostvarivanja sna. Čudno je onda što je problem ekonomske migracije, zbog koje je Hrvatska u tri desetljeća svoje samostalnosti izgubila vrtoglavih 18,7 posto ukupnog stanovništva, tako temeljito zanemarena tema u našoj kulturi. Neobično je to što je prije pedeset godina, kad je, zahvaljujući bilateralnom ugovoru o uvozu radne snage iz Jugoslavije u Njemačku, krenuo prvi veliki val ekonomske migracije na Zapad, tema gastarbajtera bila višestruko više i kvalitetnije obrađena nego što je to danas, kad je jasno da je masovno iseljavanje radno sposobnih Hrvata iz zemlje najveća prijetnja opstanku zemlje. U književnosti, likovnoj umjetnosti, glazbi i filmu, samo je nekoliko suvremenih ostvarenja koja uspostavljaju dijalog s ovom velikom društvenom temom. Dok se hrvatski umjetnici rado bave, primjerice, pravima seksualnih manjina, rasizmom i klimatskim aktivizmom, pitanje neposrednog demografskog osiromašenja zemlje ostavlja ih nezainteresiranima.    

Čemer i jad

Neki od radova koji su sedamdesetih i osamdesetih godina tematizirali živote gastarbajtera ušli su u kolektivnu kulturnu svijest i u današnjem se akutnom nedostatku novih radova s temom ekonomskih migracija čine osobito aktualnima. Ciklus “Povratak gastarbajtera” koji je poznati hrvatski fotograf Mladen Tudor snimio 1978. godine u prekrcanim kupeima vlaka punog gastarbajtera, nevjerojatno je dojmljivo fotografsko svjedočanstvo o sudbini kruhoboraca koji su, pogonjeni u jednakoj mjeri i hrabrošću i očajem, spakirali u kofer sve bez čega ne mogu i uputili se u Njemačku, stvoriti nešto za sebe, za svoju djecu. Teško je reći je li Mladen Tudor, kad se ukrcao na vlak s gastarbajterima u namjeri da fotoaparatom dokumentira njihovu odiseju, baš ciljao na to da u fokus svojih crno-bijelih fotografija donese njihove nezgrapne, gomoljaste kofere i predstavi ih kao snažnu vizualnu metaforu za život nepripadanja i izgnaništva. Izglednije je da je, zainteresiran prije svega za portrete, za ljude, te kofere “ulovio” objektivom kao neplaniran plijen na fotosafariju. Kako bilo, ti su neugledni glomazni koferi na ovim fotografijama nešto poput spomenika gastarbajterskom čemeru, jedna užasno tužna stvar – čak i na fotografijama na kojima su svi nasmijani od uha do uha.     Naime, na licima ljudi koje je Tudor fotografirao u ovom kultnom ciklusu nema mnogo vidljivih tragova tuge. To su muškarci koji nisu zaslijepljeni tlapnjom o životu bez muke, o kruhu bez motike. Lica su im vedra, neki se smiju, neki su vjerojatno pijani – boca putuje iz ruke u ruku, šeširi su im na glavama bećarski nakrivljeni. Lica su im izborana, a oči se čine starijima, možda i mudrijima od njih samih. Na jednoj fotografiji, kroz prozor vlaka naginju se muškarci spremni za odlazak, mašu jednomu koji je ostao na peronu i okrenut je leđima.

Najpoznatiji ciklus

Na drugoj, kupe u kojemu su se radnici natiskali kao srdele, namjestili se za spavanje, a jedan od njih, razdragan alkoholom, zabavlja i sebe i njih nekim pošalicama. Na trećoj, isti ili susjedni kupe, vlak je krenuo, svi su zaspali. Soundtrack ovim fotografijama mogla bi biti Rundekova “Radnička klasa odlazi u raj”, koja je napisana 1981., tri godine nakon što je Tudor snimio svoj najpoznatiji ciklus. Ili možda “Dok jezdiš k Alemanji” Zabranjenog pušenja u kojemu jednom bauštelcu “čežnja srce razara” dok se nakon odmora u domovini vraća u Njemačku brzim vlakom Kozara express. Mladen Tudor umro je prošlog ljeta u osamdesetoj godini, a u bogatom opusu koji je desetljećima gradio kao fotograf u novinskim redakcijama (slično kao Tošo Dabac, u čijem je iličkom ateljeu bio čest gost), upravo je ciklus “Povratak gastarbajtera” najblistaviji dragulj.   Prije deset godina, kad se programom festivala Kroatien Kreativ 2013. u Njemačkoj obilježavao ulazak Hrvatske u Europsku uniju, u Povijesnom muzeju u Frankfurtu bila je otvorena izložba Dragutina Trumbetaša “Gastarbajteri u Frankfurtu”. Svestrani likovni umjetnik vratio se tako “na velika vrata”, dostojanstveno, na mjesto na kojem je šezdesetih kao tvornički radnik i ilegalni imigrant na vlastitoj koži proživljavao gastarbajtersku muku. U Frankfurt je pristigao 1966. kao slabo kvalificirana radna snaga u lokalnoj tvornici ženske odjeće. Svoj je život u tvornici i izvan nje bilježio na crtežima koji čine jezgru njegova najzanimljivijeg djela – ciklusa “Arhipelag Gastarbajter”. Na izložbi u Povijesnom muzeju rekreiran je prizor s ključnog crteža u tom ciklusu – sličica njegova radničkog sobička. U tih otužnih par kvadrata nekog potkrovlja na periferiji Frankfurta stao mu je cijeli život: uzani krevet pod kosinom, do njega uljni radijator na kojemu se suši nekoliko pari na ruke opranih čarapa, metla u kutu, kofer na vrhu klimavog ormara, slike golih žena na zidovima uz krevet. U sobičku je i umivaonik, kao u zatvorskim samicama. Na podu je tanjur, kutija soli, malo električno kuhalo. Zanimljivo je i dirljivo vidjeti tu sobu na Trumbetaševu crtežu i u trodimenzionalnom izdanju u prostoru muzeja.

Kao u zatvoru

Nešto je u toj Trumbetaševoj gastarbajterskoj samici bilo magnetski privlačno i redatelju Bogdanu Žižiću koji ga je sedamdesetih posjetio u Frankfurtu i o njemu – baš o toj sobi, baš o tim golim ženama na zidu iznad uzglavlja – snimio moćan kratkometražni dokumentarni film. Film se, nimalo iznenađujuće, zove “Gastarbeiter” i prati Trumbetašev život – ili životarenje – na marginama razvijenog zapadnoeuropskog društva. Žižić film otvara dokumentarnim prizorima frankfurtske parade koju suprotstavlja Trumbetaševu crtežu kolone gastarbajtera. Svi u rukama vuku one nezgrapne kofere s Tudorovih fotografija. Gorak je kontrast između nevoljnih bauštelaca i drečave frankfurtske parade koju prati koračnica limene glazbe. U idu��em prizoru, Drago Trumbetaš u svome skromnom sobičku sjedi za stolom i crta u tišini, a za leđima mu je, navrh ormara, isti onakav kofer kakav vuku gastarbajteri kao pregolem teret sudbine. Trumbetaš je bio u idealnoj poziciji da autentično progovori o položaju gastarbajtera u Njemačkoj jer je metodom vlastite kože iskusio oskudni život gastarbajtera. Po zanimanju je bio slovoslagar, radio je na baušteli, kao skladištar i radnik u tiskari.   Nakon perioda u tvornici, počeo je raditi kao suradnik novina Frankfurter Rundschau i Bild.  Osim što je bilježio proživljena iskustva, na kolažima i crtežima uhvatio je i specifičnosti zatvorskog života koji je iskusio kao politički zatvorenik u Staroj Gradiški. Crteže karakteriziraju jasne, precizne konture, bez sjenčanja, bez ikakvog uljepšavanja, ublažavanja i mekoće, u funkciji brutalne posvećenosti istini i razotkrivanju, pomoću kojih se postiže hladna, jezovita atmosfera. “Progonjen sam i zatvaran u komunizmu iako za to nije bilo nikakvih razloga”, rekao je umjetnik u jednom od rijetkih intervjua koje je dao. Razlog zbog kojeg ga je partija progonila bio je čitanje hrvatskih emigrantskih časopisa i, kako se tada tumačilo, “širenje neprijateljske propagande”. Za njegovo puštanje iz zatvora osamdesetih zauzimali su se i poznati njemački političari Willy Brandt, Hans-Dietrich Genscher i brojni drugi.

Vrhunski filmovi

Znakovito je da je jedna od posljednjih samostalnih izložbi koja mu je za života priređena ona u Hrvatskom muzeju naivne umjetnosti u studenome i prosincu 2017. godine, naslovljena – “Otuđeni životi”. Nitko nije s toliko mekoće, topline, ali i humora, prikazao život bauštelaca koji je poznavao “iznutra”. Drago Trumbetaš umro je 2018., baš na 50. obljetnicu ugovora koji je radnicima iz Jugoslavije omogućio da rade u Njemačkoj. Arsen Dedić posvetio mu je pjesmu “Trumbetaš”, s ovim stihovima: “Toliko je svijeta zlog / piši, pjevaj Lijepu našu / ostalo je malo tog / Gospodine Trumbetašu…” Nije Bogdan Žižić bio jedini filmski redatelj koji se sedamdesetih godina pozabavio fenomenom novih ekonomskih migracija. Bila je to u tim godinama “vruća tema”, a političke i ekonomske uzroke odgonetali su joj još i Krsto Papić u filmovima “Halo, München” i “Specijalni vlakovi”, pa Rudolf Sremec u svojim “Ljudima na točkovima”, onda Zoran Tadić u filmu “Dernek”… Nesumnjivo je sudar svjetova koji se otvorio gastarbajterskim migratornim kanalima između Dalmatinske zagore i zapadne Europe bio vrelo začudnih motiva, koje su naši filmaši znali prepoznati: primjerice, kad djeca u zabačenim selima ostanu u čudu pred sjajnim novim njemačkim automobilima koji su prvi put zaprašili seoski makadam… Bogdan Žižić se teme gastarbajterstva držao i u dugometražnom igranom filmu “Ne naginji se van” iz 1977., u kojem 25-godišnji Ivo Gregurević igra svoju prvu glavnu ulogu. Film je osvojio i glavnu nagradu na festivalu u Puli. Šovagović kao gastarbajter Mate, u kičasto napirlitanoj odjeći hvasta se pred seljanima novim Mercedesom i sav važan priča o Njemačkoj kao zemlji meda i mlijeka…

Uvoz radne snage

Pojam gastarbajter pojavio se pedesetih godina prošlog stoljeća, no u razgovornom se jeziku proširio i ustalio tek nakon potpisivanja međudržavnog sporazuma između SFR Jugoslavije i SR Njemačke, kojim je reguliran “uvoz” radne snage iz SFRJ u Njemačku. Taj se sporazum iz 1966. na njemačkom naziva Anwerbeabkommen, a označio je prvi masovni val odlazaka radnika u inozemstvo. O pedesetoj obljetnici komemorirao ga je imotski performer Toni Rebić, autor imotskog “Zida plača”. Ta se instalacija nalazi na imotskom autobusnom kolodvoru, odakle su u bijeli svijet u proteklih pet desetljeća otišle tisuće ljudi, uglavnom u Njemačku, ali i dalje, u Irsku, Kanadu… Rebić je nakon trajnog odlaska prijateljice u inozemstvo zapisao na jednoj cigli njezino ime, tek da bude zabilježeno da su i on i njegov kraj izgubili nekoga vrijednog. To je bilo ishodište projekta koji se s vremenom proširio na još stotine imena gastarbajtera novog doba. Prikladno je da baš Imotski bude mjesto hrvatskog gastarbajterskog zida plača – iz tog su kraja tijekom proteklih desetljeća emigrirale cijele obitelji, kraj se dramatično ispraznio još ranih sedamdesetih, kad je popis stanovništva iz 1971. evidentirao da je 18 posto stanovnika općine živjelo na privremenom radu u inozemstvu. Imotski je po tom udjelu odsutnih bio jugoslavenski rekorder. Naravno, stanovništvo Hrvatske, osobito Dalmacije, emigriralo je stoljećima. Od otočana koje je filoksera potjerala na prekooceanski put trbuhom za kruhom preko radnika koji su se prije stotinu godina iseljavali u industrijska područja SAD-a i gastarbajtera čiju je sudbinu sedamdesetih dijelio Drago Trumbetaš pa do obitelji koje danas napuštaju Slavoniju u korist Irske – naša je povijest zapravo povijest odlazaka na rad u tuđinu. Read the full article

[the-annoying-mom-friend]

jao šta mi idu na živce ove rasističke picke šta se ponašaju ko zadnje svinje prema ovim radnicima iz azije ko da prije trideset godina nisu njih tako ružno gledali kad su mama i tata išli u švapsku biti gastarbajteri balkanjerosi. al sve se može kad si ti snažan i jak, budi grozan prema drugjma

[razistoricharka]

Slabi gastarbajteri i sami postanu blijedi đavoli, ja se nadasve nadam prilici da budućem režimu predložim koncepte kao "foreign capital expropriation death squad"

Gastarbajter najviše razine razvije mentalni proces intelektualca qing dinastije

[gtaradi]

Porezna uprava kreće u lov na gastarbajtere – kazne su ogromne!

Porezni rezidenti kojima su poslani pozivi ne mogu više izbjeći sankcije za neprijavljivanje prihoda, već im od dana kada im je upućen poziv počinje teći zakonska zatezna kamata, koja od 1. srpnja iznosi 5,31 posto, a slijedi im i kazna za neprijavljivanje koja može iznositi od 500 do 30.000 kuna.

Rezidenti RH koji prihode ostvaruju u inozemstvu trebali su ih dobrovoljno prijaviti Porezna uprava započela je rezidentima Republike Hrvatske koji prihode ostvaruju u inozemstvu, a oglušili su se na poziv iz veljače da ih dobrovoljno prijave, slati službene pozive da se pokreće postupak oporezivanja primitaka iz inozemstva po službenoj dužnosti, piše Jutarnji list.     Porezni rezidenti kojima…

[jutarnjiglasnik-blog]

NOVI ŽIVOT SRBA U NEMAČKOJ "Plata 2.500 evra, imam sve što nisam imao u Beogradu osim..."

NOVI ŽIVOT SRBA U NEMAČKOJ “Plata 2.500 evra, imam sve što nisam imao u Beogradu osim…”

NOVI ŽIVOT SRBA U NEMAČKOJ “Plata 2.500 evra, imam sve što nisam imao u Beogradu osim…”

U Nemačku su decenijama odlazili gastarbajteri i priče su se menjale tokom godina. Oni koji su plate primali u markama kažu da uslovi sada nisu ni blizu kakvi su bili. Razne informacije sada stižu do Srbije i, baš zbog toga, “Blic” je istražio kako je onima koji se trenutno nalaze u Nemačkoj, da li su…

[slikesmijesne]

Momci čuvajte svoje djevojke! #momcičuvajtesvojedjevojke #gastarbajteri #humor #šale #vicevi #smiješneslike Smiješne slike i vicevi na humorpicture.com Najbolje smiješne slike s tekstom HumorPicture.com humor šale vicevi na slici

[josipcekolj]

Praocean

  Ja sam najsnažniji kad se naslonim

Na trbuh svoje majke, mame, mamuške, mutti,

Na svoju pradomovinu i svoj praocean

  Mama rijetko priča o prošlosti,

O svijetu koji ja sastavljam kao kockice –

Gastarbajteri, siromaštvo, siroče, samoća, rat, rastava, rat

  Ona nosi ime iz jezika kojeg se više ne sjeća,

Iz zemlje koja ju je porodila i oduzela roditelje,

Zamišljam je kao najusamljenije dijete među naborima Kupe,

Možda je zato i znala tako snažno grliti kad bi njezina djeca raskrvarila koljena

  Mama rijetko baca hranu,

Sposobna je iz koštice breskve napraviti kompot,

Njezine jabuke nikad ne istrunu u špajzi, štrudle donosi svijetu kao hostije,

Sitnišem ona nahrani svoju djecu i mačke i kokoši i purane, iz lipa ispeče zlatnike

  S dvadeset pet su joj rekli da će njezino drugo dijete umrijeti

I mlijeko joj se u grudima pokvarilo i ishlapilo,

Još i danas se boji da je za sve kriv doktor

Koji joj je oduzeo hranu

Za mene

  Sjećam se jednog žutog dana

U zelenilu kad me je fotografirala u zelenom,

Na bregu među jaglacima, na njivi među djetelinom,

I tako lako joj je bilo nasmijati me,

Tako lako joj je bilo zazeleniti me

  Kad sam imao dvadeset ljeta

Rekla mi je jednu smiješnu stvar, druge majke zasigurno divane pametnije,

Moja je rekla – sreća je odluka, moraš odlučiti biti sretan,

Kasnije sam joj povjerovao i postao odlučniji,

Napokon me cijelog pretvorila u djetelinu

[mozgoderina]

Ne, hvala! (autoportret)

Mića Popović [Serbia] (1923-1996) ~ 'Ne, hvala! (autoportret) / No, Thank You! (Self portrait)', 1977.

  Autor: Mića Popović [Srbija] (Loznica, 12. jun 1923. — Beograd, 22. decembar 1996.) ~ slikar, likovni kritičar, pisac, filmski režiser, i akademik.

  Profil | put prepreči s nekoliko reči :

Popović preživljava svojevrsno zasićenje enformelnom slikarskom praksom i, uz promenjene političke i socijalne okolnosti na početku osme decenije, otpočinje svoju poslednju avanturu — „slikarstvo prizora“.

Prevratnički povratak u figurativnost neminovno ga je odveo u angažovano slikarstvo koje je kao „poslednja odbrana jednog naroda“ moralo da pokaže umetnikov jasan politički stav izražen i simbolički — serijom slika sa majmunima, i tekstualno — „Manipulacija“, „Ne hvala!“, „Oštra osuda crnog talasa“, i serijom „Gvozden“ (gastarbajteri).

U „Heksagonalnom prostoru“ sa prijateljima 1970. obznanjuje početak javnog disidentskog delovanja kome je ostao privržen do devedesetih, kada u uslovima višestranačja prelazi u opoziciju.

Već 1974. godine postavljena je velika samostalna izložba Mićinih slika u Kulturnom centru u Beogradu, međutim zatvorena je malo pre otvaranja. Sukob između vlasti prouzrokovao je cenzurisanje izložbe, a Miodrag Mića Popović će kasnije reći: “Lično, ja nisam mislio, ni tada ni posle, da je ta izložba bila toliko kritična da bi morala biti zabranjena. Međutim, osećam da su je ljudi tako i prihvatili.“

1980. godine, Miodrag Mića Popović imao je samostalnu izložbu u Galeriji SANU, koja je imala čak 500.000 posetilaca. „Bio je to svojevrsni referendum o tome šta umetnost treba i šta može da znači“ rekao je veliki slikar.

Nimalo nije slučajno da je poslednji javni nastup, već vidno umoran i bolestan gospodin Mića Popović imao neposredno pred smrt, ispred pobunjenih studenata beogradskog univerziteta 1996. godine.

Gospodin Miodrag Mića Popović, u svom dugom slikarskom veku uradio je preko 10.000 slika i nekoliko hiljada crteža.

Centralno mesto ukupnog slikarskog opusa Miće Popovića, gledano retrospektivno, u svim fazama, bilo je sudbinsko osećanje tragičnosti postojanja — koliko individualnog, toliko i kolektivnog.

! poMELo ME REMEk DELo Probrao i grafički opremio: JovAN JoNA pAvLović → Moderator: MozGoDER vELičANsTvENi → 

✓ svAkE NEDELJE TAčNo u 09H - oD 1. JANuARA 2017! →

✓ EkoNoMski EpiLoG: DoNiRAJTE BLoG @ pAyPAL.ME →

✓ A DNEvNicu čuvAJTE za pRoDAvNicu @ REDBuBBLE →

✓ pHoTocRowD FoToGRAF →  ✓ FAcEBook sTRANicA →  ✓ piNTEREsT TABLA →  

s MoJE TAčkE, NAGLAvAčkE → ✓ Dobrodošli u hram tihih žena! →  ✓ Izazov dijaloga o modernosti →  ✓ “Ulaznica”: kreativni izlaz iz svakodnevice → 

[loudlyshralebiser]

Lepe Vlajne kolo ukrasile

[balkanskapravila1371]

Marina je provela godinu dana u Nemačkoj, a zbog njenih reči, besni svaki naš gastarbajter: "Elita? E, sad ću da vam kažem kako krše i lome noge za 50 centi"

Marina je provela godinu dana u Nemačkoj, a zbog njenih reči, besni svaki naš gastarbajter: “Elita? E, sad ću da vam kažem kako krše i lome noge za 50 centi”

https://www.blic.rs/slobodno-vreme/kako-zive-gastarbajteri-u-nemackoj/hvh6vqw

[negovateljica]

MORAŠ DA SE SMEJEŠ 008

28 oktobar   ponedeljak

Baba ponedljekom ide  na neke vežbe taksijem, pa imam dva sata slobodno, tj da me niko ne nadzire, a nemam pojma ni šta bih radila.

29 oktobar utorak ...  prošo ....

30  oktobar , sreda

Išle smo u grad u šoping . Bilo je sunčano ali vlažno hladno  i  tih nekoliko sati je bilo previše za bakicu  pa se prehladila. Juče je ceo dan duvala nos koji joj je curio. Ja probah s našim narodnim lekovima, propolis i  kapi za nos od rastvora sode bikarbone. Soda je toliko  moćna da  joj je slinavica danas prestala iako ne znam koliko je  ona to zaista koristila, rekla sam joj da ispere  nos time.

U grad smo išle   na  tri mesta. Prvo do  njene banke, pa sam ja posle tražila da idemo u poštu da pošaljem deci pare.  Sto eura je bilo  pitanje  biti ili ne biti , skidanje tereta s leđa.  Našla mi ona poštu na google  mapi   i posle kad smo   bile ispred pošte   pita me ona kolko godina imaju tvoja deca.

Mislim se: "Baba, ne razumeš ti to. Tamo ni deca, ni niko ne zarađuje dovoljno da  mu ne trebaju neke ekstra pare da bi preživeo. Mi živimo u državi  u kojoj uskoro neće biti nikoga sem staraca i bolesnih  tj onih koji iz nje nisu mogli da odu. "I dok sam bila u pošti  da uzmem obrazac za western union  ona mi stavila na sedište neku kovertu i neki papiri vire ispod.  Ja to  uzmem i stavim na   tablu  iznad volana  nisam ni gledala šta je to. Kad ono pare.

Ona me gleda belo, kao,  šta ja to radim,ali ja stvarno nisam videla da su pare u koverti  i kaže :

- To ti je plata do danas.-  Ovde sam  manje od deset dana   i ona mi dala 400 eura!   Nisam je razumela    kako je to obračunala, imam i neke dodatne sate u bašti.  Uuuu fino, onda ću da dupliram  poslatak deci, ionako je  razlika za proviziju samo 4 eura. Za slanje sto eura je  15 a za dvesta 19 eura.

Spiskajte sve deco!!!   Eeee, kad bi se ovako zarađivale pare kod kuće...   I kad bi te ovako poštovali poslodavci, gde bi nam kraj bio.  A ne ono naše carstvo lopova, lopurdi, ulizica, lažova, ucenjivača, gnjida i  skotova.  Tek kad napraviš distancu od  brloga u kome živiš i  živog blata u kome se brlog nalazi, možeš da vidiš neke stvari. Nema toga ni na internetu ni na vestima.

Taj osećaj  koji ti  daje istinska plata nije mi bio dostupan do moje  pedeset i četvrte godine.

Sve do sad je bila neka borba sa prevarantima,  ceđenje para,  gubljenje vremena,  traćenje života.    

Nemci  UOPŠTE nisu, i naravno da nisu ono što smo mi o njima učili  u školama. Mi smo prosto odrastali uz Hitlerove  Nemce okupatore  -  koji su služili kako referenca koliko su naši  stvarni okupatori maskirani u oslobodioce i rukovodioce -  DOBRI  I ZLATNI.

Ove današnje Nemce koji hodaju ulicama Nemačke  zabole ... nije briga ni  za Hitlera,  ni za  drugi svetski rat i za sva sranja  koja mi držimo u glavama,  a da nas neko pita zašto – ne bi znali odgovor. Tako su nam glave napunjene kad smo  bili u školi i nismo imali pravo na prigovor, niti smo sumnjali da je sve to tačno.

Nemci su vredni, disciplinovani i kulturni. Neki su hladni, neki  su radoznali, neki ljubazni.. Ali  ni ne treba da budu svi isti.  Oni zaista imaju tradiciju  i znaju da je čuvaju, znaju šta čuvaju,  na šta su ponosni, šta slave.  Rade i uživaju u životu. Znaju šta je to  sigurnost, socijalna sigurnost, znaju da  će biti plaćeni za svoje vreme i trud i poslove koje rade , bez obzira koji posao je u pitanju. Tek ovde važi da je svejedno  šta radiš"  jer je ovde svaki posao cenjen i plaćen. Kod nas  ta rečenica podrazumeva da si ucenjen da radiš  bilo šta za bilo kakve sitne pare i da si obeležen ako to ne priznaješ kao devizu za opstanak.

Kad  kod nas čujem rečenicu – BOLJE DA RADIŠ BILO KAKAV POSO , NEGO DA  NE RADIŠ NIŠTA ... dođe mi da zadavim  tog slepca koji to izgovori...

NIJE BRE BOLJE  !!

NEGO JE  STO PUTA GORE  DA DAJEŠ SVOJ ŽIVOT I RAD U BESCENJE  DA SE NEKA GNJIDA BOGATI NA TVOJOJ GRBAČI. BOLJE JE DA  SEDIŠ CEO DAN NA KAUČU ZA DŽABE NEGO DA RADIŠ  ZA DŽABE   i sve dok ima  uplašenih i  ucenjenih ljudi koji ne smeju da veruju u to, nego su prinuđeni da se prodaju u bescenje  - biće tako kako nam je.

Ovde sam po prvi put u životu osetila  šta znači kad neko poštuje tvoj rad. Iako  bi me od ovog posla bilo sramota da ga radim  kod kuće u Serbiji . Zašto ? 

Pa zato što tkod nas kućne pomoćnice plaćaju  uglavnom  neke  slučajno srećne žene kojima  je upala sekirica u med pa imaju pare da  plaćaju kućnu pomoć,  a mogu volu rep da iščupaju. Neke žene koje se ponose time što ne umeju da kuvaju i brinu da im se ne polomi plastični nokat ako se upuste u kućne poslove, partijski kadrovi ili  supruge partijskih kadrova, fudbalera, doktorke, starlete, poznate ličnosti itd.

Kod  nas JE SVE NAOPAKO POSTAVLJENO I  DORAĐUJE SE TA NAKARADNOST SVAKI DAN. Svaki dan se odvijaju novi apsurdi na svim nivoima.

Ja sam  u Nemačkoj, kućna pomoćnica u  bukvalnom smislu  jednoj  polupokretnoj ženi, penzionerki koja je invalid  zbog  poliomijeltisa koji je imala sa deset godina  i  koji joj je ostavio paralizovanu nogu. Ona je radila  normalno u  opštini kao  kancelarijski službenik i stekla penziju. Dok je radila kupila je sama kuću, u kojoj sad živi  i od SVOJE PENZIJE  mene plaća 1200 eura mesečno plus mi plaća sate  koje radim u bašti , ako želim.

A kod nas penzioneri skapavaju po svojim stanovima  ako nemaju  potomke, da žive s njima  i da ih izdržavaju.  Jedva krpe kraj s krajem, jedu paštetu i hleba,  upisuju se na recku u drakstor ispod zgrade  i glasaju za naprednjake  jer su im tako  utuvili u glavu besomučnim kampanjama, na vestima, po autobusima na mitinzima. #pajebemumater !  Da nam je stvarno toliko dobro   - zašto bi bilo potrebe da nas neko  24  sata dnevno ubeđuje kako nam je dobro  i gde je šta otvoreno, pušteno u pogon.

Kod nas predsednik vlade izjavi  da imamo najbolje škole u  Evropi, bolje o švajcarske i nemačke jer imamo  "programiranje" kao predmet  u osnovnim školama, a nemamo ga.

MI SMO NACIJA  LUDAKA I ZOMBIRANIH LJUDI...  NE TREBA DA SE ŠMINKAMO ZA  HELUVIM.

EURO PRAJD ĆE DA NAS IZVADI IZ GOVANA U TO NEMA SUMNJE ... 

Ovde, opet ja....  Ovde  Nemce zabole dupe i za pedere... ako oće , neka prave prajd  ... oni gledaju kako da zarade na tim skarednim karnevalima  , a ne da lome koplja  dal je to normalno ili nije normalno ...

Kod nas je NENORMALNA SITUACIJA U CELOM DRUŠTVU I NADOGRADNJI SISTEMA ! 

Mi se  borimo  ciniznim, satirom i ironijom. Pravimo viceve oko svega i sprdamo se,  to nam je još jedino ostalo. A kad i to zamre, a zamire evidentno jer je svima pun kufer,   – e , onda smo ugasili, jer kao što rekoh  svi će da se isele  iz Srbije.

Džaba kuće i imanja  kad  nemaš pare to da održavaš,  a sve su napravili tako da ponovo otimaju ljudima imovinu  - kao i njihovi predaci   partizani i komunjare.  Ovejani lopovi  i  siledžije, uzurpatori  i  manipulatori, koji su sve stekli  uz pretnju  kratkom ili dugačkom cevi  i nisu se libili da potežu obarače i da pobiju silan narod  koji nije bio voljan da im prepusti svoje svetinje – svoje imetke i nekretnine.  Tito je bio najveći lopov među njima a svi smo ga voleli kao da je neko iz naše kuće. Koliko je on samo  ljudi i porodica upropastio a nama su  od prvog razreda  u školi sa osmehom  pevali i pričali o njemu.  Pa dobro je  nismo svi u ludnicama, sada kad  konačno otkrivamo  na kakvim lažima smo porasli i u kakvim lažima živimo. LAŽIMA KOJE PODRŽAVAJU LEGALNE   INSTITUCIJE SILE I PRINUDE U DRŽAVI.

AKO TI SE NE SVIĐA ILI SE BUNIŠ POSLAĆEMO TI  POLICIJU, IZVŠITELJE, TUŽIOCE, UPROPASTIĆEMO TE,  STAPKATI SA CRNOM ZEMLJOM.  I  ljudi zato ćute. Ćute jer su ucenjeni samim opstankom i opstankom svoje dece, čije potrebe ne mogu da čekaju da se nešto menja na bolje.

Demonstrira se svako malo  protiv svega i svačega, ali su se ovi izveštili da  bukvalno sve spinuju  i obezvrede i  oljagaju svakog ko se lati ćorava posla da bude Srbima lider i izvuče ih iz govana...A oni ionako na kraju ubiju svog lidera...   Valjda iz zahvalnosti ...  i uvek radimo u korist svoje štete, podržavajući  gadove na vlasti  -  svesno ili  pasivno, ćuteći i puštajući  da  ti život prođe  u  nemaštini, sranju,  čekanju boljeg sutra koje nikad u Srbiju nije ni došlo.

31.oktobar 

Prestaću da je zovem  baba, bakica  i slično,  jer  je  za ovo kratko vreme zaslužila da se i ja njoj obraćam s poštovanjem  kako i dolikuje . 

Frau Šmit  je  borac, kalkulacioni mrav  koji  više ne može da radi  ili ne može  sve da radi, ali zato u svojoj glavi drži  čitavo knjigovodstvo koje se tiče najsitnijih detalja  oko vođenja i održavanja njene kuće i njenog zdravlja.  

U isto vreme -  iako je invalid  i često u bolovima – ona se  uvek  neizveštačeno smeška  i  kulturno se obraća , kad joj nešto dam ili odnesem – ona kaže hvala  -  i  nije nervozna, NIJE NADRKANA, kao što je većina   staraca kod nas koji su  izgubili svoje nekadašnje autoritete  i niko ih ne zarezuje  za suvu šljvu, ne poštuje ih i  ne vidi  čak,  jer oni viiše nikom nisu potrebni sem da pomažu svoju decu  i zato im se više ni ne ustaje u prevozu ili  ih ne propuštaju u redovima. Vreme lagodnog i dostojanstvenog života je prošlo kad je umro Tito. Jugoslavija se srušila jer je bila izgrađena na krvavim temeljima i na otetim imanjima i fabrikama. I prema teorijama zavere, svakako je neko kome odgovara ovakvo stanje u bivšim republikama i podgrejao međunacionalne sukobe i zemlja nam se raspala u krvavom ratu devedesetih. Verujem da ima mnogo više koji žale za Jugoslavijom i načinom života u njoj, za prohujalom mladošću i životom, nego onih koji su zadovoljni sadašnjom "demokratijom" i zapadnim "vrednostima" koje štite novi zakoni.

Nisam sigurna koliko novac podmazuje  međuljudske odnose,  ali ne u  pogrdnom smislu korupcije kao kod nas gde služi da nekima sve ide  lagodno da bi se izbegli legalni  često neostvarivi ili tegobni tokovi legalne procedure.

Ovde svi imaju pare i svi poštuju pare  - i  shodno tome  nečiji trud pomoću kog se do para dolazi.   Kod nas pare  služe za sasvim druge svrhe.  Ovde svi voze kola  i svi mogu da voze kola, to nije luksuz kao kod nas  ili   teška robija  kad skrpljuješ pare za registraciju i ostale  otimačine  koje moraš da platiš .

Kod nas je sve je nerealno   postavljeno. Šta to beše potrošačka korpa?  Šta će robovima  potršačka korpa  kad moraju  skoro sav svoj prihod da daju za račune i dugove – na koje ih  namamljuju sa svih strana nasmejana  lica plaćenih klovnova  koji ih lažu  da bi se zadužili  za sve i svašta.

.....

Frau Šmit  ima svoj krug prijateljica sa kojima se viđa sredom u gradu u  restoranu  Blunkwelle  gde popiju po piće ili jedu nešto i ispričaju se. Za to vreme ja odlazim u kupovinu. 

Druge srede  kad smo pošle u kupovinu , parkirala sam auto na ulazu u pešačku zonu  odakle ona može da ide kolicima sama kroz taj deo grada. Ona se okrenula i rekla mi  da ide s drugaricama  a da ja treba da idem  sama u  tržni centar u kupovinu.  Bila sam  zatečena, jer sam mislila da će ona ponovo da ide samnom a što je najgore nisam zapamtila put kuda treba da prođem. Ona mi je objašnjavala strpljivo koijm ulicama da krenem, ali ja nisam ništa razumela. Kako sam videla da ona neće da ide samnom, krenula sam peške u pravcu u kome mi se činilo da se tržni centar nalazi.  Lutala sam  uličicama koje su se granale od tog parkinga prema  glavnom  putu sa četiri trake i jedva izbila do  nekog nadvožnjaka iznad  tog prometnog puta.  Neka kišica je počela da pada i  ljudi je bilo sve manje.  Konačno sam morala nekog da pitam gde je tržni centar i zaustavila sam neke devojke koje su mi ličile na Tajlanđanke u nadi da govore engleski i na sreću bile su ljubazne i objasnile su mi  kuda da prođem.  Prvi put  mi je sve to delovalo zastrašujuće  i predugačak put do  cilja, ali sam ipak uspela da nađem  ogromnu prodavnicu. Ovog puta sam ponela svoje  torbe za šoping i  kad sam  napunila kolica  potrepštinama sa šoping liste za kuću, shvatila sam da sve to moram da potrpam  u te dve ogromne torbe i u svoj ranac  što je sve bilo preko dvadeset kilograma koje sam morala da odnesem uz nekoliko ulica po kiši, do parkiranih kola.  Ruke su me zabolele i ramena od tolikog tereta, ali sam nekako uspela da se dokobeljam.  Ostavila sam  sve to u gepeku i krenula da tražim Frau Šmit u pešačkoj zoni.

Nisam znala u kojoj je kafani i nadala sam se da ću nekim čudom uspeti da je nađem.  Sad mi je već bilo lako da hodam kad sam se oslobodila tereta.  Ubrzo sam je ugledala kroz  prozor  druge kafane na koju sam naišla i ušla sam unutra.  Ona me je pitala da li  želim da sedim s njima i šta bi da  popijem?  Zahvalila sam se i pitala je koliko će još da sedi tamo, pa sam  izašla napolje da prošetam gradom  bez  opterećenja nekim  zadacima ili neizvesnostima. Glavnu ulicu u pešačkoj zoni  činile su  tipične  nemačke kuće belih fasada  ukrašenih  isprepletenim gredama od tamnog drveta.  U  centru  je bila ogromna katedrala u rekonstrukciji.   Samo jedna  radnja je imala robu na ulici i to je bio neki Indijac sa  garderobom. Sve ostalo je bilo u radnjama.   Galerije  sa slikama i umetničkim predmetima  su mi privukle pažnju, kao i  izlozi  sa  escajzima  basnoslovnih cena od nekoliko hiljada eura.  Viljuške, noževi i kašike  kitnjastih  drški  su bile  izložene  u otmenom izlogu, u društvu  raznih ukrasnih i upotrebnih predmeta za kuću.  Razgledala sam  ne pretrano pažljivo i pomno, jer nisam imala nameru da bilo šta kupujem tog dana,  tek  pristigla u Nemačku i tek upoznajući ulice i  grad.  Na ulici je bilo par uličnih  svirača od kojih je jedan govorio  srpski . Čula sam u prolazu, ali sam naučila da  ne smem  ljudima da prilazim obradovana što čujem srpski , jer sem srpskog isto  zvuči i bosanski i hrvatski i svi su oni  sa sobom poneli traume zbog kojih su otišli sa svojih  ognjišta i nisu bili raspoloženi da u Nemačkoj čuju da oni govore srpski jezik.  Pa tako nisam  započela konverzaciju ni sa tim čovekom koji je sviruckao neke francuske šlagere na svom poluautomatskom  insturmentu - harmonici  i sintisajzeru.  Tražila sam prodavnicu C & A  jer sam  za nju znala iz  Beograda,  i našla sam je na google mapi, ali u gradu nisam mogla da je nađem, pa sam se  vratila  sa kraja šetališta  prema kafani u kojoj  je sedela Frau Šmit.   Kad sam ponovo ušla u  kafanu, Nemice su se već pakovale da idu kući. Konobarica je donela jedan račun, a one su platile svaka  svoj deo, posebno. Konačno je konobarica sabrala sve  naplaćene sume, i  one su mogle da  napuste sto za kojim su sedele.   Krenule smo  i ja i Frau Šmit. Ona je  zastala ispred ulaza da zapali cigaretu, jer se u kafani nije pušilo.  Ja sam sela  u stolicu i razgledala  okolo. Već je bio mrak  i ljudi su  žurili u svoje tople domove.  Pošle smo i nas dve do kola.  U kolima sam joj se  žalila kako sam jedva našla prodavnicu i kako mi nije lepo objasnila i zamolila sam je da mi ponovo pokaže kuda treba da prođem.  U suštini nije bilo ništa komplikovano, malo sam se vratila unazad odakle smo došle i skrenula u  tu veliku prometnu ulicu sa dve trake ,  jednom desno i sledeći put levo na praking  velikog šoping mola.  Za treći put, više nego dovoljno da konačno zapamtim putanju i sledeći put odem kolima u šoping umesto da vučem sve na leđima.   

[zoranphoto]

Gastarbajtere koji su se oglušili na poziv Porezne uprave čekaju paprene kazne, ima ih više od 35.000

Porezna uprava započela je rezidentima Republike Hrvatske koji prihode ostvaruju u inozemstvu, a oglušili su se na poziv iz veljače da ih dobrovoljno prijave, slati službene pozive da se pokreće postupak oporezivanja primitaka iz inozemstva po službenoj dužnosti, piše Jutarnji list     Porezni rezidenti kojima su poslani pozivi ne mogu više izbjeći sankcije za neprijavljivanje prihoda, već im od dana kada im je upućen poziv počinje teći zakonska zatezna kamata, koja od 1. srpnja iznosi 5,31 posto, a slijedi im i kazna za neprijavljivanje te može iznositi od 500 do 30.000 kuna. Zasad su pozivi poslani građanima koji ostvaruju najveće prihode, a u rujnu, kada se svi vrate s godišnjeg odmora, slijedi masovno slanje službenih poziva, piše Jutarnji list. Prema neslužbenim procjenama, oko 180.000 hrvatskih rezidenata ostvaruje prihode u inozemstvu od nesamostalnog rada, odnosno plaće i mirovine, samostalne djelatnosti, drugog dohotka, kapitala, imovine i imovinskih prava ili drugog izvora. Od toga je za 2021. godinu u zakonskom roku koji je istekao 28. veljače inozemne prihode prijavilo 126.158 poreznih obveznika. Na poziv koji je Porezna uprava u veljači uputila svima ostalima, i ponudila im obrazac za dobrovoljnu prijavu inozemnih prihoda, pri čemu im neće obračunavati kamate niti izreći kaznu zbog neispunjavanja zakonske obaveze, do 30. lipnja 2022. godine odazvalo se 18.375 poreznih obveznika, što znači da se njih više od 35.000 oglušilo, piše Jutarnji list. Tportal.hr Foto : Google street   Read the full article

[zvoneradikalni]

#svećetotržišteriješiti .... I RIJEŠILO JE

#svećetotržišteriješiti …. I RIJEŠILO JE

Inače, ovo je toliko prestrašno, da bi čovjek gotovo pomislio kako se ovi naši lokalni HDZovski govnjarski “domoljubi i patrioti” NAMJERNO trude nadmašiti CK SKJ u tjeranju ljudi iz zemlje … “Pih, kakvo hrvatsko proljeće, kakvi gastarbajteri, kakvi bakrači, mi ćemo im pokazati kako se od države radi spaljena zemlja” … Link:…

[emotivniludjak]

Zbogom lijepa moja Bosno i Hercegovino

Putovanje za Munchen, nekako čudno stješnjeno između sna i jave.

Neki stari gastarbajteri pričali su na sjedalima iza mene irirantno ubacujući njemačke riječi u razgovor: “azo”, “aba”..

Vokabular iseljenika osamdesetih godina me strašno nervirao.

Hoću li ja za nekih 30 god zvučati jednako iritantno kao oni?

Iz prve razaznajem da su obojica debelo sjebani.

Hoće ta zvijer zvana nostalgija u nekim godinama da ti se uvuče u kosti i neminovna je k’o sila gravitacije.

K’o magnet te nešto vuče tamo gdje si rođen.

A tamo više nema ništa. Osim tebe samog.

I to čudovište u tebi jede živo meso i uljepšava slike zemlje iz koje si potekao.

Ja sam hladan kao mrtvac. Mrtav kao moja zemlja.

Jednom kad odeš ne pripadaš više nigdje. Ni tamo od kud si otišao ni tamo gdje si stigao.

Bus za Munchen i moj novi život polako klize autocestom.

Brže mi klizi život iz ruku nego ovaj autobus.

Slika za slikom se munjevito sudaraju u mojoj glavi...Od djetinjstva, preko rata, do ovog trena u kojem sjedim i zurim u vlastiti život kao u smrt.

Stižemo. 

Uzimam torbe iz bukse. Grad je užurban u prohladno popodne. 

Iznenadiše me jezici na kolodvoru. Čujem svoj jezik na svakom koraku.

Koji je moj jezik pitam se?

Dolje na jugu smo se razlikovali i postrojavali u redove prema nekoliko inačica istog jezika.

Tamo smo bili tako različiti s istim jezikom.

Ovdje smo svi isti.

Ono....drago ti čuti i bre i bolan. I ikavicu, ekavicu i ijekavicu.

K’o simfonija neke lijepe pripadnosti. Svoji.

Zašto tamo u mojoj zemlji nismo svoji, pomislim u istom trenu.

Vadim iz novčanika adresu koju su mi dali i idem u svoj novi dom.

Vratiti ću se, mrmljam u sebi.

Samo dok otplatim minuse, kredit i pošaljem svojima za početak. Neću biti slika ona dva gastarbajtera iz busa, rastrgana između djece koja su Nijemci i one zemlje što će me gravitacijski vući nostalgijom.

Otključavam vrata.

Nije tako strašno. Kuća sa deset soba za nas radnike.

Stavljam torbu na pod. Neću je raspakirati do kraja.

Da znam da je privremeno.

Hladan sam k’o špricer, uvjeravam sebe.

Ujutro me čeka posao.

Noć prolazi kroz san i javu. Budim se i ne znam gdje sam. 

Šest je sati. Idem na posao.

Na hodniku susrećem jednog iz Travnika.

Lupi me o rame: “Hej Zemo, stigao si. Idemo, šta si se smr’zo k’o pič...?”

Dolazimo na gradilište. 

Neki čovjek, prilazi blizu i pravo k meni.Toplo me pozdravi, moj njemački nije loš.

Pita me kako sam se snašao, fali li mi nešto. Pozdravismo se i ode.. Prebirem u glavi od kuda se poznajemo kad mi rekoše da je to vlasnik cijelog kompleksa zgrada.

Jebote, vlasnik se smije s bauštelcem i toplo pozdravlja, pomislih. Kod nas ako imaju piljaru dignu nos i sa smrtnicima ne kontaktiraju. 

Prvi dan prolazi dobro. 

Vraćam se u onu sobu. Ne znam šta ću sa sobom.

Zašto je ova država tako sretna?

A nije lijepa kao moja zemlja, misao sječe mozak.

Osjećam se čak dobro tu.

Zvoni telefon. Na ekranu piše: “Mama”.

- “Sine...”....I jecaj.

- “Nemoj stara, super mi je tu, pa blizu smo, doći ću brzo..”

- “Sine...”, ne može pričati.

- “Hajde mama, proći ce i ovo.”

- “Jesi li jeo, je li ti teško?”

- “Nije mama, super mi je.”

- “Čuvaj se, jedi dobro. Evo, svi te pozdravljaju.”

Spuštam slušalicu. 

Sjedam na krevet i motam duhan.

Gledam u pod. 

Iz očiju odjednom krenu rijeka po onom parketu.

Slana voda koja ispire bol.

Ne brišem lice.

Nek’ iskapi iz mene ta vražja zemlja kamenih spavača.

Palim cigaretu...

Dobra ti noć Bosno.

I tebi moja Hercegovino.

Spavaj mirno.

[gtaradi]

Šparavni Hans i Štefi

I tak sam preprovila nekši zojtrek jer pedo poslje na morje pak kaj nado glodni. Ali nej puno, rekla je Štefi, tre šporati kak mi v Dojčlandu. Tak sam jo dela 2 pora kolbosi i kruha na stol. Znomo i mi šporati. To so pogotnoli v sekundi. Kaj nemaš ništ domoče, pital je Hans? Pak ve, imam cvirke i špeka pak i kosana mosti...Dej!!

Došla nam je rodbina z Dojčlanda. Stric Iva i strina Štefa, samo kaj ih moramo zvati Hans i Štefi jer ipak oni živiju v inozemstvo. Loni smo mi s penzičima išli na Oktoberfest v Minhen pak smo si mislili malo k njim na kovo ali so baš bili v toplicama. Kaj boš. I tak sam preprovila nekši zojtrek jer pedo poslje na morje pak kaj nado glodni. Ali nej puno, rekla je Štefi, tre šporati kak mi v…