#srbi u frankfurtu
Explore tagged Tumblr posts
Text
MORAŠ DA SE SMEJEŠ 009
Mirisno poglavlje
Jeste li čuli za - Kintsugi - 金継ぎ, "golden joinery", "zlatni spoj" takođe poznato i kao kintsukuroi (金繕い, " zlatna popravka "? To je Japanska umetnost popravljanja polomljene keramike, koja se izvodi tako što se krhotine spajaju lepkom koji sadrži zlatne, platinaste ili srebrne listiće, pa tako krajnji izgled zalepljene činije može biti lepši od prvobitnog.
Slomljena činija je ovog puta simobol naših sjebanih života u zemljama na Balkanu a zlatni lepak su dojče marke ili sada evri koji nam daju dostojanstvo i mogućnost da se osećamo kao ljudska bića koja zaista služe čovečanstvu obavljajući taj plemeniti posao vođenja brige o starim i iznemoglim i bolesnim ljudima, za koje njihova deca nemaju vremena, ili nemaju decu ili ko zna iz kog razloga nemaju nikog da se brine o njima.
To nije isto kao da se brineš o bebi , znaš da budućnost niije život nego smrt, znaš da nema endorfina i dopamina dok se obavljaju slične radnje presvlaćenja , održavanja higijene, hranjenja ... Društvene igre s njima su zamorne i oduzimaju energiju, umesto da je kumuliraju, često nisu ni zainteresovani za igru jer žive u svojim sećanjima koja samo za nijh imaju vrednost i značaj. Većina njihovih vršnjaka i familije nije više među živima, njihov svet se bolno smanjio.
Ti kuvaš za njih ukusnu hranu po receptima iz svog rodnog kraja i moraš da kriješ Vegetu koju si donela sa sobom, jer oni ne znaju šta je to ... Ne znaju ni za beli domaći punomasni sir, gibanicu, burek, čvarke, kavurmu , meso sušeno na drvetu od šljive, prženiju od mladog luka i jaja ili leti sto vrsta paprike na sto načina. Ajvar bi trebalo da ima cenu i ugled kavijara jer božanstveno miriše a još bolji ukus ima i ne smrdi ko sardina pa moraš da se praviš da ti je ukusan. Mi ne jedemo knedle od krompira umesto leba, ne trpamo špercel rezance u sve i svašta, nemamo bele kobasice od soje, ne jedemo bareno, sem kad smo bolesni, obožavamo sarme i podvarak , prebranac i čorbasti pasulj. Sve smo to naučile od naših majki i baka koje su kuvale svaki dan za nas.
Moja baba po majci, koju sam ja zvala BAŠA, pa su je svi u selu tako zvali, me je naučila da - Voda samo prljav obraz ne može da opere- Na moju žalost, nije me naučila da mogu da platim kućnu pomoćnicu da pere za mene. Ni u snu nije mogla da pretpostavi čime ću se ja baviti pedeset godina kasnije od kad mi je to pričala. Ona je celog svog veka podlagala slamu stoci u štali, a mi menjamo pelene starim Švabama.
Na ovom poslu se stalno vodi borba raznih mirisa. Miris kuvanih jela koje mi spremamo, bori se sa mirisom duvana koji generalno nije poželjan u nemačkim kućama. Miris ureje vas dočeka ujutru kad uđete u šlaf cimer vašeg štićenika da mu namestite krevet ili da ga iz kreveta izvučete. Taj miris vam se uvuče u nozdrve i dugo se tamo zadržava, čak i kad izađete napolje da udahnete svež vazduh. Ako imate posla sa ležećim pacijentima, smrad je još ogavniji. Prosto vam zeleni evri smrde na to.
Njihov Lenor miriše lepše, jače i duže nego naš, i zato ga vučemo odavde kući. Bar nekoliko flaša, da potraje do sledeće štele. Njihove slavine se cakle, ali njihova sredstva protiv kamenca su ponekad nemoćna protiv decenijskih naslaga, pa moramo da švercujem sonu kiselinu koja je kod njih zabranjena i nema je u slobodnoj prodaji kao kod nas.
#gastarbajteri#srbi u nemačkoj#srbi u švajcarskoj#srbi u minhenu#srbi u frankfurtu#negovateljice#kombi prevoz#airsrbija#carina#putovanja#agencija za negovateljice#gerontološka sestra#starački dom
0 notes
Photo
Udba i danas kontrolira politički vrh Srbije, Hrvatske i Crne Gore. U njenim rukama su i ekonomija, mediji, mafija i sport, pa zato i nije čudno što smo svi mi postali tajni suradnici udbaša. Kada je nedavno njemački tjednik “Der Spiegel” ekluzivno otkrio “Titove tajne ubojice”, nitko se u Hrvatskoj i Srbiji nije posebno uzbudio, jer je to otkriće ličilo na ponalaženje rupe u saksiji. Naravno, zahtjev Gojka Bošnjaka, Hrvata koji je 1973. godine bio žrtva pokušaja ubojstva u Njemačkoj, a čiji je likvidator u Karlsruheu osuđen na 10 deset godina robije, prihvaćen je kao medijska senzacija. Bošnjak od njemačkog ministra unutarnjih poslova traži da se Josipu Brozu posthumno, zbog ubojstava emigranata, oduzme orden Izvanrednog saveznog križa, koji mu je 1974. dodijelio njemački predsjednik Gustav Heinemann. Tito i njegove državne ubojice su od 1970. do 1989. godine u Njemačkoj ubijena 22 hrvatska iseljenika, u Europi i SAD 16 srpska emigranata. Ono što Gojko Bošnjak zna, a neće da kaže, jest činjenica da su državne ubojice iz Udbe likvidirale političke emigrante porijeklom iz Jugoslavije uz suglasnost vlasti u Njemačkoj i Americi. Naime, uvijek kada je Broz odlazio u službene posjete ovim državama, zahtijevao je od vlasti u Bonnu i Washingtonu da pohapse ili njegova tajna policija Udba pobije Titine političke protivnike. I zato Nijemci neće Titu oduzeti orden koji su mu dali, upravo za “čišćenje” njihovog prostora od “jugoslovenskih terorista”. Od sedamdesetih godina prošlog stoljeća Tito i Udba su imali 11 državnih ubojica iz svih republika. Ključ za ubijanje emigranata je bio nacionalni, pa su Hrvati ubijali ustaše, Slovenci bijelu gardu, Bosanci balije, a Srbi su ubijali četnike i Šiptare po svijetu. Konobar iz Niša, izvjesni B. Panajotović je u Chicagu ubio četnika D. Kašikovića, ali i devetogodišnju Ivanku, koja je vidjela zlikovca. FBI je taj zločin zataškao, a likvidator je operirao lice i skriva se danas u Coloradu. U Njemačkoj je hrvatska Udba trebao ubiti Stjepana Đurekovića, odbjeglog direktora u INA-i, ali kako su to udbaški egzekutori iz Zagreba odbili, angažirani su Crnogorci. U tom masakru Đurekovića sudjelovali su Božović, Malešević i M – čije ime ne smijem izgovoriti. Prva dvojica su pokojnici, a treći živi i vrlo je utjecajan u Crnoj Gori. Uostalom, Njemačka nije uspjela dobiti Josipa Perkovića, šefa Udbe u Hrvatskoj, koji je osuđen za likvidaciju Stjepana Đurekovića. Niti se Njemačka zbog toga mnogo buni, jer ona i danas uvažava političke zločine komunista i maksimalno ih skriva. Ta tajnovitost je dio političkog protokola zemalja, koje su provodile vlastiti državni terorizam. Naredbodavci udbašima su bili visoke političke ličnosti, koje su i same bile dužnosnici tajnih službi, pa bilo da se ona zvala NKVD, Ozna, Udba, KOS ili SDB. Prisjetimo se da je rad u tajnoj službi JNA, zatim SID-u i SDB, odnosno Ozni i Udbi, predstavljao često samo jednu od stepenica u političkoj karijeri mnogih naših dužnosnika. Tajni agenti su bili Josip Broz, Mitja Ribičić, Cvijetin Mijatović, Raif Dizdarević i Bora Jović, Nikola Ljubičić, kao i Edvard Kardelj. U novije vrijeme, kada su komunisti postali demokrati sa agenturama su radili Kučan, Janša, Tuđman, Gligorov, Izetbegović ili Milošević. I svaka nova država koju su stvarali ove vojskovođe je imala svoju Udbu, a ona je pravila svoje ulične i narodne heroje, razne Arkane, Tute i Juke. Ovi momci su bili suradnici Titove agenture, samo su promijenili vladara i nastavili svoj podzemni pohod, a da nikada nisu ratovali između sebe. A i kako bi kada su bili drugari iz podzemlja u Frankfurtu. Milorad Ulemek Legija je bio miljenik mladog političara, koji ga je vodio kod Đinđića kući navečer, da ga upozori da Njemci žele ga likvidiraju. Dragana Vasiljkovića tj.. Kapetana Dragan, stvorila je srpska Udba, jer je po nalogu J. Stanišića doveden iz Australije u Krajinu izigravati srpskog nindžu. Od 11 državnih ubojica, većina je otišla u prošlost, ali su danas živi i vrlo aktivni njih trojica – u Hrvatskoj i Crnoj Gori. A njihov šef Odsjeka za likvidacije postao je veliki majstor srpski masonerije i živi u Srbiji. Nije problem u tome da su Titove ubojice među nama, već u tome da je brozovska Udba preživjela Domovinski rat i nametnula se kao tajna politička struktura demokracije . Uostalom, u Beogradu, svi udbaši i njeni mafijaši imaju običaj govoriti: “Da nas nije bilo, 5. Oktombra ne bi uspio. Mi smo narodu donijeli demokraciju! ” Udbaši i mafijaši, međutim, zaboravljaju, kako već deset godina naplaćuju demokratiju koju su izborili na ovim prostorima. Udbaši koji su bila instrument Titovog režima, agenti Miloševića i hrvatskog inteligence-a, postali su veoma značajni suradnici Đinđića i Mesića, a ostali su u državnim i stranačkim aparatima Tadića i Josipovića. U Srbiji ih najviše ima u Ministarstvu vanjskih poslova, na mjestima konzula, u Ministarstvu obrane na funkcijama za ljudske resurse i vojnu industriju, zatim u medijima, gospodarstvu, mafiji i sportu. Željko Kekić, bivši jugoslavenski špijun iskreno priznaje: “Moji kolege udbaši i danas drmaju Hrvatskom. Oni su dobrovoljno radili kao suradnici političkih stranaka. Danas oni obnašaju dužnosti od načelnika općina, gradskih vijećnika, pa sve do zastupnika u Saboru i direktora javnih tvrtki. Oni i danas “drmaju” sustavom, jer su, u odnosu na “obične” političare koji dolaze iz naroda, u povlaštenijoj poziciji zbog informacija kojima barataju “. Hvatska Udba je, uostalom, dovela pripadnike iz dijaspore i namjestila ih u politiku. A Miroslav Tuđman, kao bivši šef agenture najbolje zna gdje su mu danas instalirani kadrovi. Jer, ako su komunisti postali demokrati, zašto ne bi udbaši postali njihovi savjetnici i suradnici. Ako se samo površno skicira ta udbaška mimikrija, koja je im je omogućila da se infiltriraju u novu vlast, vidi se da su to učinili tako što su udbašku strukturu prenijeli u politiku i društvo. Glavni tajni posao udbaša danas na na blkanskom prostoru jest ilegalno financiranje stranaka. Udbaši su stručnjaci za pravljenje “crnih para”. To je ilegalno zarađeni novac, kojim se plaćaju prljavi stranački poslovi. Taj novac je počeo da se stvara od prvih dana demokracije, jer su bivši načelnici tajnih službi, i u Beogradu, i u Zagrebu, pljačkali porušene gradove i banke, potom prvi otvorili poslove oko privatnih banaka i mjenjačnica, agencija za promet nekretnina, zatim agencija za privatne detektivne i osiguravanje. Samo u Srbiji agencije za osiguravanje imaju pod oružjem 30.000 ljudi. Bivis udbaši su postali savjetnici i suradnici za sigurnost političkih stranaka, funkcionera, tajkuna, bankara. A u stvari se bave ucjenjivanjem i reketarenjem bogatih ljudi, uzimanjem partijskog postotka za svaki biznis sa državom, ugovaranje prodaje državne imovine pod nejasnim okolnostima i uz visoku proviziju. Nerijetko pribjegavaju prijetnjama, batinjanjima i ubojstvima. U Beogradu udbaši su ubili Đinđića, au Zagrebu su ubili Pukanića. Izvršioci su bili članovi Udbine mafije iz zemunskog i zagrebačkog klana. Najvažnija politička uloga Udbinih nasljednika je korištenje i prodaja tajnih dosjea stranačkih čelnika i simpatizera, sponzora političkih stranaka i stranih špijuna u domaćim gaćama, svim zainteresiranim stranama. Cijena dosije sa tajnama običnog bisnismen, kojeg treba “ubijediti” da financira neku malu stranku, je u Beogradu –10.000 eura. A dosjei državnih dužnosnika vrijede već i milijun eura, jer su u njima podaci o zaraznim bolestima, kartonima iz ludnica, o ljubavnicama, prijevarama, ali i fotosi sa homoseksualnih seansi. Udbaši danas posjeduju liste sa imenima političara, svećenika, javnih ličnosti, koji su homoseksualci, time ih ucjenjuju i ubacuju u razne političke igre. I zato svaki od političara koji se sprema za vrhovnu vlast strepi od ovih udbaša, njeguje ih, plaća i koristi, sve dok ne shvate da su iskorišteni. Udba i danas potpuno kontrolira politički vrh Srbije, Hrvatske i Crne Gore. U njenim rukama su gospodarstvo, mediji, mafija i sport, pa zato i nije čudno što smo svi mi tajni suradnici udbaša. A dokle će to biti, to nitko ne zna!? Zahtjevaj otvaranje arhive UDBE - KOJA !
0 notes
Text
MORAŠ DA SE SMEJEŠ 007
27- oktobar - nedelja - moje prvo slobodno popodne
Sinoć kad sam legla, sama od sebe mi se upalila sijalica, da sam ja zapravo kuvala užasni jutarnji čaj od kako sam došla jer joj nisam stavljala zaslađivač, a ona pije termos čaja sa pet tabletica. Nije ništa rekla - sem da joj je čaj horibl tj užasan.
Danas sam prvo stavila zaslađivač u termos i posle ništa ne pitam babu ... a ni ona ništa ne komentariše, što znači daje dobro ...
Vreme je danas izuzetno tmurno, vraćen je sat, spava mi se ceo dan. Od ujutru pa do ručka mi brzo prođe vreme. Baba je panično primetila nešto u hodniku pa me zvala da mi pokaže: -Das ist hmbljclaafufen - Ustvari neke mrve i sitni tipoljci na itisonu koji su zahtevali promptno usisavanje.
Na plafonu u spomen sobi gmizalo je nekoliko crvića moljaca, koji su prilično veliki što će reći da se dobro hrane. Ostala sam pri uverenju da je bolje da joj ne kažem ništa o tome, jer ko zna koliko bi posao za mene to značilo ako se otkrije kolonija moljaca u njenom garderoberu.
U grosse šlaf cimer - velikoj spavaćoj spomen sobi zapravo nema nikakvog spomenika sem bračnog kreveta u kome niko ne spava, ali se on uredno namešta posebno presavijenim jorganima i jastucima oblikovanim na veoma specijalan način, da bi potencijalnog spavača bilo strah da legne tamo. A ko zna dal je iko ikad spavao tamo ?
Posle sam krenula sa pripremama za ručak. Ručak sam pravila od sveže boranije, zelene, dugačke i pilećeg mesa prokuvanog samo u vodi. Boranija se servira s nekim prelivom, a meso klot .. onako "divnog" mirisa kuvane piletine, 2 karabataka od kojih je jedan bio za mene. Gornji sloj mesa je i nekako jestiv, ali vidim baba u slast čereči i glođe to parče do zadnje mrve kao nešto najukusnije na svetu.
Kuvana pileća koža, jedno ljigavo, ljigavo bljaaaakkkkk .. Ja to, ni pored najbolje volje nisam mogla da pojedem pa sam nekako prošvercovala svoj tanjir sa ostacima do kante za bio otpad.
Baba reče: -Guten šmek!- što znači da joj se svideo ručak
"Ma fes baba, mi ovo jedemo kad je ratno stanje ...." Još se stresam ...
Inače oni toliko nešto šparaju, i na kraju im ne vrede sve ove njihove pare jer ih ne troše. Super sređena kuća koju stalno nešto briskaraš, čistiš i onda jedeš kuvanu piletinu.
"Jao, kolko mi se spava... Zaspala bi istog momenta ..ali moram da čekam da se i babi prispava da bi joj pomogla da stavi neku masku za inhalaciju. To je u stvari inhalator, podrška za disanje, na vodenu paru pod pritiskom. Maska se stavlja na nos a pričvršćuje kaiševima preko glave. Protok vazduha je bučan i preterano jak za obično disanje. Kako se baba uspava prikopčana na to, nije mi bilo jasno.
Sad je boli rame, možda će da legne ranije. A tek je pola devet.
Posle tog ručka trebalo je da čekam Nemicu Sabinu da mi pokaže kako se uključuje mašina za veš umesto da mi je slobodan dan i ja prilegla... I taman sam zadremala zove me baba na kućni telefon:
- Sabina će da kasni, a ti možeš da ideš negde ako želiš - pa mi je nabrajala gde sve mogu da idem, što se meni fućkalo. Vreme grozno, vlažno, hladno, tmurno. Mogu da izađem da protegnem noge, ali da idem u obilazak znamenitosti, ne pada mi na pamet. Ponovo se presvučem i nevoljno izađem napolje, umesto da sam lepo llegla da dremam ko čovek.
Posle kratkog obilaska sela u kome smo živele bila sam oduševljena dvorištima i nemačkim kućama, ali sam skratila planiranu šetnju jer mi je zaista bilo hladno. Uspela nekako da operem kosu onim tušem na izdisaju i opet, samo što ugasih fen, zove me baba: – Došla Sabina s kerom. Sabina samo nešto ukće i buhće na univerzalnom jeziku uzdaha umornih ljudi i ja odem na sprat da sedim s njima dok one šprehuju a ja ne razumem ni reč.
Što li sedim da me pita čovek a slobodan mi je dan.
Odem u kujnu da jedem nešto i ptam Nemicu jel hoće da silazi u suturen povodom mašine za veš, a ona me gleda ko da sam luda i beči oči u smislu – ćuti bre sad , kakva mašina idem kući umorna sam. -
I kaže mi da će to biti za koji dan. Tako da ćemo hram zvani vešeraj, osveštati u utorak a ne danas kako je planirano.
Sad mi duša spava iako je pola deset, pola jedanaest po jebenom starom, a moj radni dan još nije gotov.
Ovde sam već šest dana, vreme brzo prolazi. Prva nedelja mi je sutra gotova - što znači prvih 300 eura za koje bi u Serbiji morala da rintam mesec dana.
I konačno me u pola dvanaest, zvala da joj stavim masku, sad je pola jedan po starom!
"Red devil" - tako me zove " Crveni đavo" - Trebalo mi nekolko dana da ukapiram da je to zbog kose , jer više nemam crvenu majcu na sebi. A možda joj se od šnapsa pričinjavalo, nisam se udubljvala.
Jebo ti red devil mamicu švapsku, spava mi se breee ...
Pokušavala je da navije telefon da joj zvoni za sutra i ne čuje me kad joj kažem ja ću da navijem alarm samo legni da ti turim to na glavu.
Pri sebi drži oba kućna telefona, jedan na kućištu a drugom je kućište u dnevnoj sobi i svako veče ih navije da zvone u pola devet ujutru, iako nema ama baš nikakva posla u to vreme da bi ustala i nikad nije ni ustala u pola devet. Svrha navijanja mi je ostala do kraja nerazjašnjena.
Uz put mi je objasnila kako ređa gaće u šupladen i kako ih pomera prema ivici kad potroši gomilicu, bele na bele, bež na bež ! - Da, to je bitno. - kažem, tek da nešto kažem. "Ma da, to je od krucijalne važnosti !!!"
- Idi proveri dal su zaključana kola-
Danas mi kaže da sam ostavila nezaključana ulazna vrata. Pa kad ne znam kako se zaključavaju. Od spolja ne može da se uđe bez ključa – i kako sam ih to ostavila nemam pojma. A možda baba izmišlja. Spavalo mi se previše da bi razmišljala o tome, sada. I dok sam proverila da li su zaključana sva vrata, unutra i napolju, rasanila sam se. Njoj je lako, ona ima šnaps za nok down, a ja samo vodu za noć, ako mi budu suva usta ili ožednim. Jeben je to život. Ali ja stvarno ne znam ni šta bi bilo kad bi mi Srbi kod kuće zarađivali tolke pare, sutra ću o tome da mislim.
Petkovica kod nas beše ,a ovde Heluvim, Noć veštica u toku, tikve i zombiji. Šta li se time slavi, nemam pojma a ni ne zanima me baš puno.
#gastarbajteri#srbi u nemačkoj#srbi u frankfurtu#srbi u berlinu#srbi u hesenu#privremeni rad u inostranstvu#oglasi za posao#švarcarbajt#šengen#evropska unija#srbija#airsrbija#kombi prevoz#negovateljice#dnevnik jedne negovateljice#moraš da se smeješ#flegedinst
0 notes
Text
MORAŠ DA SE SMEJEŠ 005
Oktobar 2019
25. oktobar 2019 petak Frajtag
"Kaldhrughen!" -- frižider valjda. Hahahahaha, kulšrank je frižider, ali je meni tako zvučalo trećeg dana kad sam stigla u Nemačku.
Ustajem u osam sati - naspavana, bez noćnih poziva i odem gore na sprat da kuvam svoju jutarnju kafu i čaj za babu ... koji joj je bio horible. ( Jer sam zaboravila da stavim pet tableta Natrena u termos) Plus sam pomešala kutije s čajevima, ima ih pet-šest u karuselu. Karusel je ćoše u kuhinjskim elementima koje ima vrtešku sa policama gde drži čajeve, začine, šminku, ulja razna i gomilu drugih kutija koje nisam zagledala.
Uđe baba u kujnu i kaže - I NEED TO CRY... (MORAM DA PLAČEM. ) I OKRENE TOČAK I VRATI SE U DNEVNU SOBU
I OTUD KAŽE – DO NOT BE AFFRAID. Cry - na engleskom znači plakati i to je prvo što mi pada na pamet, mada može da znači i vikanje, ali zašto bi vikala sad pa me još upozorava?
Turururururu ... "Šta li sad to znači? Dal' oće da zove nekog telefonom, pa oće da plače unapred da bi uplakana pričala i postigla neku emotivnu uvertiru."
Moje nagađanje je prekinuo babin urlik iz dnevne sobe.
AAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAA!!!!
Da me nije upozorila tačno bi me strefila srčka jer bi pomislila da umire !!!
I tako baba arlauče neko vreme dok ne izgubi glas i ućuta se.
Kad je ponovo ušla u kujnu ja je pitam:
- Jel to nešto meriš tom drekom? -
A ona mi kaže da tako vežba glasne žice!
#Leptejebo!
Workout za glasne žice! Kad pomislim da sam sve videla i čula...
Posle, u 11 sati baba se spremi i ode na rehabilitaciju taksijem. Vraća se za dva sata i pita me šta ću da radim?
"Pa naravno da ću da obavim nekoliko video poziva, šta si mislila da ću da radim?"
- Cleaning, cleaning, cleaning - kažem - Čistiću, tamo i ovde i dole- -
Ok, ode baba! Ufffff! Sloboda! Dva sata slobode.
Ali nemam pojma odakle će da uđe baba, kad se vrati, koja vrata da otključam, koja da zaključam...
Muvam se tamo vamo po kući, usisam ponovo, iako nema šta da se usisava, prašine nema. Vidim u spavaćoj sobi crvići od moljaca gmižu po plafonu. Ta soba izgleda ko mauzolej sa dva kreveta nameštena na specijalni način u kojima niko ne spava, ikad. Usisala sam te buduće moljce, sve koje sam videla. Ko sme da kaže babi da ima moljce tamo. Ko zna šta bi to podrazumevalo za mene.
Let the moljac freee... Skupiću sve koje vidim i potrudiću se da im otkrijem bazu. Verovatno neki zaboravljeni vuneni džemper ili ćebe, korišćeno pre trideset godina i smotano ko zna gde. (Kasnije sam otkrila kesu sa hranom za ptice u ćošetu iza regala koja je bila puna moljaca, stajala u plantnenoj torbici ko zna od kad, odakle su moljci izletali kao migovi sa vojnog broda. )
Babin povratak je protekao fino. Nije me zatekla u nekoj aktivnosti koju ne bi odobrila. Videla sam je kroz prozor pa izađoh napolje da joj pomognem da uđe.
Pita me baba šta ima za ručak, a juče mi je rekla da će za ručak da pojede ćuftu od juče.
Ja pitam: -Samo ćuftu?- Ona odgovori nešto na nemačkom i tako to ostade, a ja nisam skuvala ručak jer nemam pojma šta je baba htela.
I ona kaže da hoće povrće kao prilog uz ćuftu, ja joj predložim glavicu brokolija i ona pristane. Meni pade kamen sa srca. I ja krenem da perem brokoli u sudoperi, pa vidim da će sudopera da se zapuši, onda prebacim čišćenje na poslužavnik. Ne znam koje veličine brokolija oće... I stavim vodu na ringlu da se greje. Baba je za to vreme u kuhinji ispred njenih vratanca sa lekovima, desno od mene.
Ona tek vrisnu da su drške od brokolija previše tvrde i viče: -NOOOO! NOOOOO !
Ja pomislim neće da jede drške, pa ih skratim na onim glavičicama i to potrpam u šerpu da se kuva.
Kad ona priđe uz šporet i skloni šerpu sa ringle i krene da rukama vadi iz vrele vode brokoli!
"Šta sam sad uradila ??? Hoće da kuva brokoli a vadi ga iz vrele vode ??? "
- I do not understand, what are you doing ? - " Bože razjasni mi ...wtf ???"
Baba ustvari hoće da prvo skuva drške, a i da ih jede sirove jer je pregladnela. I da ih oljuštimo pa tek onda da kuvamo brokoli ....
"O maj gad !!! Samo da ne poludi preko mere!"
I pita ona mene jel sam pržila fiš za mene? Rekoh : Nisam bre, baba da ne smrdi pržena riba po kući! -
- Ic okej .. prokuvaš vodu i sirće i nema mirisa.- kaže
- Ok- kažem ja - Sutra ću da jedem fiš.- "Ne znam ni dal umem sebi da ispržim riblje štapiće..."
Pitam je kolko brokolija hoće? - Jel mogu i ja da jedem to? - ona kaže - No. Do you like brokoli?-
"Pa naravno da volim, što me pitaš kad kažeš no ???"
- Oćeš celu glavicu?
-Nooo, this is too much!- Neee, to je previše!
-Može pola?
-Jaaaaaaaaaaa. Ja. - Hoće pola sad, pola za večeru. - I sipaj sebi.-
"Pa kako to da izvedem??? To je na tri dela, ali ok. " - sipam njoj pun tanjir sa podgrejanom ćuftom, i molim boga da ne sazna da ne umem da uključim mikrotalasnu, jer ja to nemam, a i nije zdravo da imaš. Sebi sam sipala malo pa smo jele fino. Kuvani brokoli preliven sosom Holandeze, kog sam apsolvirala.
Baba reče da neće da skida protezu s noge, oće da idemo posle u kafić. - Oki doki!
Odo ja da se spremim, idem negde van kuće! Jeeeej!
I trebalo je da krenemo u kafić da baba uhvati sunca, koje je već počelo da se smanjuje ali je telefonirala s nekim skoro pola sata i ja sam je čekala na terasi da krenemo.
Za tu šetnju ima posebna kolica na električni pogon i sama se vozi. Put ispod kuće je od nekog kamenja pa je to smetalo točkovima do prelaska na behaton kocke. Idući pored nje, primetim da se na točak zalepilo kereće govno! Jeeess??? Nije šajze završilo u specijalnoj kesici, i u specijalnoj kanti, nego na babinom točku. Hodam ja pored nje, baba ne vidi, a ono svako malo procirkuliše pored njenog rukava. Bolje bi bilo da joj kažem.
-Frau Šmit , your wheal is dirty. I mislim se, sad ćemo da idemo na car wash negde... ili ko zna kakvo je rešenje za tu situaciju, kad baba kaže :
- Dont worry. It is KAKA . IT WILL FALL OF.
"Zajebavaš me baba ??? Vidim i ja da je kaka!"
Otpašće samo?! Odgovor koji ni u snu nisam očekivala. I tako mi sa šajzetom na točku stignemo i uđemo u neki mali kafić, pekaricu i prodavnicu ujedno. Sve ko apotekica. Sve po švapski, i baba se parkira uz stočić gde smo sele nas dve a šajze stoji od pozadi na točku i gleda u kelnericu kafića koja ga nije primetila, verovatno dok nismo otišle. U međuvremenu je dok se baba pomerala tamo vamo, govno otpalo na patos.
Tu je kraj priče o gadostima. Za taj dan. Ipak, samo ja imam oko za takve neke detalje, ko niko drugi ne primećuje. Ipak, misli su mi bile prikovane za to govno na patosu u švapskom kafiću, gde mu nikako nije bilo mesto. Ipak me proganjalo, ni krivu ni dužnu!
..........
Da pređem na narudžbinu. Jele smo kolače, ja neku čokoladnu tortu, ona nešto kao krempita torta i uzele kafu. Moj čokoladni kolač je koštao tri eura, a njen dva i četrdeset centi. Kafa je bila dva ipo eura. Cene kolača su jako bitne, jer je ona posle plaćanja računa, taj račun proučavala kod kuće, nekoliko dana, svako malo se iščuđavajući kako to kolač košta draj juro ?
"Šta sad da pričam s babom?"smeškam se , ali mi ništa ne pada na pamet. Dolaze tamo neki Nemci, ona priča s njima, meni super. "Muko moja pređi na drugoga ... "
Vidim neku policu sa prospektima, i odem do tamo kad ono neka knjiga, monografija tog područja, 700 godina nečega verovatno naselja na tom prostoru i donesem je za sto i krenem da listam jer ima mnogo fotografija. I pokažem je babi - kad se ona oduševi i uzme knjigu da prelistava, list po list, a knjiga debela... Vidim ja da ćemo da ostanemo tamo do sledeće godine, ali bar ne moram da pričam ništa. I tako je to super prošlo. Provele se ja i baba, šajze ostalo da ga počisti kelnerica i vratimo se kući. Sad sam stvarno umorna, ali sve u svemu lep dan beše.
#gastarbajteri#dijaspora#srbi u frankfurtu#srbi u berlinu#airsrbija#kombiprevoz#carina#švararbajt#negovateljice#pflegedienst#nemačka#iseljenici#život u nemačkoj#društvene mreže#fejsbuk#grupa za negovatejice#pflegearbeit grupa za negovateljice
0 notes
Text
MORAŠ DA SE SMEJEŠ 004
Oktobar 2019 , treća noć
Sinoć, kad sam sišla iz njene sobe, krenem da pišem ovo i izgubim predstavu o vremenu, i tek vidim da je pola jedan i da mi se užasno spava . Ovde je inače mrak od osam sati. Noći su vlažne i hladne za ovo doba godine. Zaspala sam za tren. Iz sna me probudi kućni telefon koji zvrcka što znači da me Frau baba zove.
"O jebemusunce! I mesec koji moj sad oće, samo što sam legla" I pravim se da ne čujem, ali ona besomučno zvoni. I ustanem ja. Šta ću, natučem majcu i pantalone pa odem na sprat da vidim gde gori.
-What do you need ? - Pitam ja, a jedva gledam. ( Šta ti treba ?)
- I need šnaps ! - ( RAKIJE MI DAJ !)
" ŠNAPS ?! U OVO DOBA NOĆI? ŠNAPS TE JEBO! OĆEŠ ŠNAPS? ŠNAPS IT IS!!! SAD ĆEŠ DOBIT ŠNAPS! "
Samo sam podigla obrve, uzela pljoskicu sa stola i odem u kujnu i nalijem je iz itarske flaše,do vrha.
Odnesem babi u sobu šnaps - kad ona zaprepašćeno: – THIS IS TOO MUCH! - ( OVO JE MNOGO )
"Ma teraj se bre u pičku materinu , šta sad oćeš da idem u drakstor da ti kupim unuče ???"
- You do not have to drink it all - Ne moraš sve da popiješ - rekoh i okrenem se na peti i vratim se u krevet.
Još je bila noć kad je kućni telefon opet zvonio. Pogledam na sat ono sedam sati - a mrklica napolju ... Tražila je jutarnji šnaps. Ponovo sam nalila punu pljosku iz iste flaše.
I naravno od spavanja više nije bilo ništa, ležala sam još malo i ustala da kuvam sebi kafu.
Babe nema iz sobe. "Pa težak je hengover od pola litra šljivovice .. i ja ne bi mogla da ustanem kad bi to sve sasula u sebe ."
Ona inače uveče spremi 380 grama rakije - bruto doduše , staklena pljoskica i plastična flašica imaju neku težinu, ali baba rokne najmanje pet rakija za veče i to joj je doza za "guten šlaf" da može da zaspi. Ja sam mislila da me moja prethodnica zeza kad mi je to pričala da baba pije rakiju da bolje spava. Uveče se obeznani, bolje rečeno, a inače ima punu natkasnu lekova i u kujni. Jedan kuhinjski element je krcat kutijama s lekovima, kapima, preparatima. Nije mi palo na pamet da baba može da rikne od te kombinacije, ali valjda lekove pije po receptu, ne pije ih više nego što treba ...
Ali sve u kombinaciji sa rakijom ???
Ipak se nisam previše udubljivala u to. - Želiš rakije ? Izvoli. Tvoje zdravlje nije moja briga, samo me pusti da spavam ko čovek. -
U neko doba oko 11 sati pojavljuje se baba sa vunenom kapom na glavi:
- Aaoooh I have pain !!! I am not feeling well. - Imam bolove, nije mi dobro.
"Ajdeee ?"
-You gave me to much alchohol this morning ! You should pour to me one half of a glass . ( Dala si mi previše alkohola jutros. Trealo je da mi sipaš samo pola čašice.)
"Pa ja sam ti kriva sad ???"
- You asked for it ! You wake me up and asked for the šnaps!
( Pa ti si tražila alkohol. Probudila si me i tražila rakije! )
-But you gave me full botle of 42 % , I needed 38 % it was to strong for me. - i drži se za glavu. Dala sam joj rakiju od 42 % alkohola umesto od 38% koju ona pije.
"Ma da .. ta od 38 prsent je šumadijski čaj, bozica. Ne bi te bolela glava sad. Sram me bilo da me sram bilo."
I baba neće da komunicira , otišla u kupatilo, sedi tamo, puši, sluša muziku i drži se za glavu, čeka da je prođe. Vrata od kupatila su ostala otvorena, pa sam mogla da vidim. Razmišljam čime se leči mamurluk i pitam je da li hoće malo soka.
-Najn , danke. - ( Neću, hvala )
"Ponuđena, kao počašćena. Ako nećeš, ne moraš." Rasonica ovde ne postoji, ni kao ideja.
Popušila je paklu cigareta u kupatilu, a inače zatvara vrata od dnevne sobe gde inače puši da joj ne ide dim u hodnik i spavaću sobu.
......
Na red je došo ručak. Juče smo iz kupovine donele neke spremljene ćufte, pakovanje nešto manje od kila i ja vidim na tacni jedna ćufta a plastika od ćufti prazna na stolu.
„ Dal je moguće da je pojela sve ćufte sinoć? Ili jutros ?" Ne mogu da verujem. Inače jede vrlo malo. Pitam je šta će za ručak – ona oće ćufte - ali ih zove frigadele.
"Pa gde da ti nađem ćufte sad kad ono pakovanje prazno?"
- In the refrigerator! They are frozen. - Stavila ih je u zamrzivač - kaže baba.
" Ooooo", laknu mi, ali samo za trenutak, jer ona hoće nove ćufte, ne te iz zamrzivača, nego da joj spremim nove od melvenog mesa koje smo takođe kupile.
I onda nastaje nova agonija ... Krećemo da zajedno spremamo ručak dok mi ona objašnjava kako da napravim ćufte a da ispadnu ćufte kakve ona voli i to zašta smatra da su ćufte, kao i na način kako ona misli da se prave.
- You do not know how to make hšhazešfvasesfoaijfi - nisam odmah zapamtila frigadele. Kaže mi da ja ne umem da spremim ćufte.
-I know, but I do not know if you will like it my way ? I put onions in that.- Umem, ali ne znam da li će da ti se svide. Ja stavljam crni luk u to.
-Yes , onions. One oniion is good. - Nema ništa protiv crnog luka. Onda natoči vruću vodu u šoljicu i potopi parče tosta , pa ga ocedi od vode.
Za to vreme ja je pitam kolike hoće da joj budu ćufte. Zahvatim kašikom malo mlevenog mesa i pokažem joj to kao primer. Ona me gleda ko debila i kaže: - HALF - POLA. Ja prepolovim ono iz kašike i pitam je:-This much ? - Ovoliko ?
Ona nemoćno sleže ramena - Noooo, it is too dificult with you .. Bibi has spoiled me .. and you do not know anything.
- Neee, preteško je s tobom. Bibi je mene razmazila kao malo dete a ti ništa ne znaš.
I tek mi pokaže rukom na pola pakovanja mesa - da od toga oće ćufte !!!
"Aaaaaaaaaaaaaaa! Pa lepo kaži baba !" Ona je ladno mislila da ja oću da pravim ćufte od pola kašike mlevenog!! Verovatno i deluje debilski :)
I onda ja dovršim operaciju pravljenja ćufti, isposlujem cutting board za onions , dasku za sečenje luka- koji sam naseckala na naj-klajne parčiće i napravila smesu za ćute.
- Rukama ili kašikom ? - pitam pre nego što se dohvatim da mesim meso.
- By hands, it is ok - kaže - može rukama.
- Where is oil ?- pitam dalje ja.
Baba je ospice dobila odavno i svako novo pitanje je izluđuje , ali njena kujna samo izgleda obično ko naše kujne , ali tu vreba milijardu opasnosti da nešto nisi stavio gde mu je mesto ili nedaj Bože svemirske katastrofe da ti kaplje voda ili prska zejtin iz tiganja. A tajno sklonište za krpe još nisam otkrila.
Ćufte se prže na malo ulja, tj nekoliko kapi.
"Ma da .. važi na garaži!" Sunem ja još, kad je baba izašla da može to lepo da se isprži. Inače se u tom skupocenom, toliko posebno čuvanom i održavanom teflonskom tiganju pljeskavice prže u lebdećem položaju kako se ne bi teflon izgebao, jer kad bi videla belu reckavu liniju verovatno bi dobila infarkt momentalno. Pljeskavice se obrću silikonskim nekim predmetom koji je neprirodan i veštački do gađenja , ali nečujno sam se pomagala viljuškom da se jebene ćufte ne raspadnu kad ih budem okretala tim predmetom.
Uz ćufte se jede boranija nepoznate sorte. Mahune su veličine lenjira za geometriju, onog od 30 cm, zelena, nikad videla u životu. To se kuvalo petnaest minuta po babinim instrukcijama i sve vreme dok se sve to krčka na štednjaku strepim da se ne isprska šporet , što je katastrofa u najavi. Kad sam msilila da je boranija kuvana , baba je utvrdila da je žilava. " Što li? Pitam se... Pa kad je tolka porasla verovatno se užilavila , jaranice." I vratim ja to da kuvam na ringlu još petnes minuta. Valjda se skuvalo, nema koske. Odnesem babi parče da proba ...
- Das ist okej ... You put in here some salt and Holandeze. -
-Dobro je sad. Stavi ovde malo soli i Holandeze. -
"Salt je so, a šta je Holandeze? " Otvorim frićider i pročitam sve naslove na flašicama u vratima i nigde ne piše Holandeze. Znači, opet moram da odem u dnevnu sobu i da je pitam gde je taj holandeze, iako nemam pojma ni šta je to.
Ona ode u kujnu i iz frižider sa police izvadi tetrapak,kao palvaka za kuvanje.
- AAAAAAAAAA . Okej . - Kažem ja uz osmeh - slatko sa šlagom.
E sad treba da ocedim vodu iz boranije. I naravno iz šerpice mi ispadne nekolko komada boranija u sudoperu., koja nije prljava od silne higijene, ali nije ni sterilna.
I de ću s tim uopšte? Ako odem na terasu pored babe do kante sa "bio otpadom" u ruci ima da me provali da bacam nešto, što sad nije momenat da se baca.. Da zviznem kroz prozor komšije ima odma da me prijave u policaj. Da šutnem u kantu za đubre ispod sudopere, baba možda vrši popis stvari u kanti pa će da vidi boranije a onda sam najebala. I sipam ja Holandeze u šerpicu, posolim i promešam, pa pokupim one komadiće boranije iz sudopere, pod vodom operem pa ih ubacim nazad u šerpicu. Servirala sam ćufte i boraniju na dva tanjira i odnela u dnevnu sobu za trpezarijski sto.
Konačno je baba dočekala svoje ćufte sa prilogom i napucala se da je zaboleo stomak, pa je tražila čaj mit anis und kim. Das ist gut fur stomak. Čaj od anisa i kima, koji je dobar za stomak.
"Ja ja ... Zer gut. "
Posle ručka sam sišla u svoju sobu na odmor. Baba valjda neće da me cima više do večere.
Samo me je jednom zvala telefonom da joj zatvorim prozor u kujni jer ne može da dohvati i vidim nasmejana je. Pitam je kako je , ona kaže : - Gut.
"E vala bogu da si gut ... Ćuuus." i vratim se u svoju sobu na mobilno dopisivanje preko mesindžera sa nekoliko dopisivača istovremeno. Ta aktivnost nema milosti, jer kad jednom kreneš to da radiš to ne može lako da se završi, a treba priču o šnapsu istipkati deset puta. Ispraznila mi se baterija zbog svega.
U neko doba čujem neko dolazi kod babe koja je pre toga dugo telefonirala.
Mislila sam da se žali na mene .. i gotova je stvar, dobiću otkaz sto posto. Ali sam se trudila da me dočj šprehenzi odozgo ne dotiče i nastavila sam da dopisujem.
Posle nekog vremena vrataranja , razgovora na nemačkom , kome temu prema intonaciji nisam mogla da odredim, dal je razgovor ljutit ili nešto slično, ali kao što rekoh – ni ne tiče me se. Ako im trebam nek me zovu, ja sama da se penjem gore neću, samo da me iskuliraju.
Onda čujem da neko silazi niz stepenice s kerom koji sitno cupka šapicama po drvenim stepenicama od kojih druga odozdo škripi.
Nok, nooook! . Kuc kuc ! - Čujem ispred vrata i pojavljuje se Nemica , nasmejana, kod mene u sobi.
To je Sabina, žena koja je čuvala babu dve godine pre nego što su počele Srpkinje da je čuvaju ...došla je da mi da instrukcije i da mi pokaže šta mi je nepoznato.
Ufff, pade mi kamen sa srca, ja reko došla da mi očita neku bukvicu, kad ono sasvim suprotno. Šta ti je navika da očekuješ najgori mogući scenario u svakom slučaju.
I ta Sabina govori engleski 30 posto, ali se razumemo. Pozvala me da se popnem gore kod njih. I ja odem, kad ono i baba nasmejana, sve šoon... bite šonn... klasse ... NATURLIH.
Baba nije gladna. Čudo bi bilo da jeste. Popismo kafu sa Sabine.
Bibi je u međuvremenu javila da su joj Mađari napisali kaznu od 70 eura za prekoračenje od sedam dana za koliko je premašila dozvoljenih 90 za boravak u EU. To je bio posebno traumatičan događaj i za babu i za nju, jer nije imala sreće da se nekako izvuče, nego je morala da uplati te pare kad je došla u Srbiju i imala muke da nađe banku koja će da joj promeni eure u forinte.
.......
Onda je došlo vreme za šauer, moje tuširanje. Moram bre, da se konačno okupam, ovo mi je treći dan na bebi vlažnim maramicama.
Inače je baba mađioničar. Ona se sama kupa a posle njenog kupanja mi je prvi dan rekla :
- You can clean the bathroom now. ( možeš sada da počistiš )
"Pa suncemujebem šta da klin??? Kad se sve cakli. "
Kako baba uspe da se okupa a kada suva ko barut - ja stvarno pojma nemam.
Prvi dan kad sam stigla bila sam preumorna za kupanje. Drugi dan sam videla to čudo od suvoće kupatila pa pretpostavljam da se i od mene to očekuje, ali ja pošto nemam natprirodne moći nisam odmah smela da se usudim da uđem u taj hram higijene i da probam da se tušnem. Ali večeras moram da se okupam pa kud puklo da puklo i ako zbog šnapsa ne dobih otkaz zbog kupanja sigurno oću, jer da se okupam bez vode ne bi umela, a oni to izgleda to rade .ili se kupaju na neki kompresor. #jebemliga ...
I baba mi ljubazno objasni gde imam sterilne peškire, preuredno sklopljene i prepusti mi kupatilo tj tuš kabinu. Uđem ja zaključam vrata i priđem uz tuš - koji u životu videla nisam ... nešto kružno sa dijamantom u sredini i ručka odozdo. Tuš baterija normalno zakačena crevom za držač, ali kako se sad ovaj tuš pušta ? Sve mu jebem da mu jebem .. Uvatim za ručku i cimnem levo desno .... Ništa.
Povučem prema sebi ...ono krene - ali se u isto vreme i dijamant u obliku velikog dugmeta RASPADNE NA SASTAVNE DELOVE A TA RUČKA ZVEKNE O POD TUŠ KADE !!!
TINUNINUTINUNINU. Baba je čula tresak i iz hodnika prestrašeno pita na nemačkom: - WAS IST PASIEREN???
Ja otvorim vrata i pokažem joj metalnu ručku koju sam podigla s poda ...
I čekam da me ustreli ...
-How did this happened? Can you put it back? Šta se desilo? Možeš li to da vratiš nazad?
-Yes, I will put it back. Vratiću ga - kažem ja...Kad bi se zajebavali... Kako da ga vratim nazad, kad mi deluje kao slomljeni čelični deo ili slomljena imitacija metala od tvrde plastike.... upičkumaterinu ... ajde sad KLIKNI... KLIKNI NAZAD... KLIKNI MOLIM TE KO BOGA, KLIKNI PLASTIČNA NAKAZO... KLIKNI BREEEE, ODE MI GLAVA... KLIKNI, GOVNO JEDNO...
I u neko doba uspem da slložim sastavne delove u kružne proreze, i da zakačim ručku negde unutra kako je valjda bilo a da sve ne ispada napolje... i da klikne... Pokupim peškire i odem u dnevnu sobu da kažem babi da sam vratila kako je bilo i vratim se u sobu. Dosta mi je sranja za danas, tuširaću se sutra kad budem dobila instrukcije kako se pušta jebeni tuš. Ili možda kad odem kući.
Update: Tuš je već bio slomljen, pa lepljen i pušta se tako kako sam i ja probala da ga pustim pa se raspao...
..........
Grrrrr, savršeno savršenstvo nemačko... bolesno perverzna pedanterija, sterilizacija žvotnog prostora, obožavanje đubreta koje ima svoje praznike u mesecu kad ga đubretari konačno preuzimaju u noćnim časovima, kao da je neka sekta u pitanju... besomučno razdvajanje hartije od folije, tegle od flaša po bojama, bio otpad , pičke materine, a onda se isti taj Nemac ili Nemica zemljoše, upropasti i obeznani od alkohola u toj meri da se bukvalno upiša u krevet ... I onda ja treba da se pravim da to ne vidim, a i pravila sam se i nije mi tražila da joj menjam posteljinu, samo sam prema šemi sklopila jorgan a čaršav nisam ni pipnula sem za krajeve da ga zategnem. Šon ... šon. Jebemvammateronunenormalnu. Od onolikog alkohola ladno je mogla i da se usere u svoj krevet, ali vala bogu pa nije .
Razmišljam da li je ovo sramota što pišem ??? Čija sramota? Koga treba da bude sramota?
Bakica je u suštini fina jedna osoba, ljubazna, dok je ne uhvate lutke pa pošandrca, kao sinoć kad je tražila nešto po frižideru panično preturajući pakovanja sa mesnim proizvodima. Pretpostavila sam da je nešto belo - wajs tražila ali ga nije našla pa je besno napustila kujnu, a dotle je bilo sve u najboljem redu posle šopinga u gradu.
#gastarbajteri#život u Nemačkoj#naši u Nemačkoj#Srbi u Frankfurtu#Dijaspora#iseljenici#odlazak iz Srbije#negovatljice#nega starih osoba u Nemačkoj#pfhlegedienst#pflegerin#gerontološka sestra#gerontološka služba u Nemčkoj#švarcarbajt#rad na crno#šengen viza#carina#kombi prevoz
0 notes
Text
MORAŠ DA SE SMEJEŠ 002
Oktobar 2019 dolazak
PRVI DAN oktobar 2019
Osvanulo je i jutro u kombiju za prevoz na adresu. Jutro je bilo sivo i hladno. Išli smo od jedne do sledeće adrese po južnoj regiji Nemačke. Pomoću internet navigacije, vozači su lako nalazili žene koje su se vraćale nazad i ostavljali nove pristigle iz Srbije. Ušli smo u neku slepu ulicu u kojoj su i sa leve i sa desne strane bile garaže. Čekali smo i previše vremena da se pojavi putnica za nazad. Nikome nije bilo jasno šta se toliko čeka, kad je termin unapred dogovoren i na vreme javljeno telefonom tačno vreme polaska. Umorne putnice su izašle da puše i vratile se, nestrpljive da se iskrcaju na svoje odredište. Konačno se pojavila žena iz prolaza između belih garažnih vrata. Nosila je u rukama i preko ramena gomile torbi iz Lidla, za njom je išla druga žena, njena smena koju je čekala i ona je nosila takve torbe. Žena se vratila i donela još torbi iz Lidla. Vratila se i treći put noseći svoja dva kofera. Gomila od njenih stvari se fizički nije uklapala u kapacitet kombija, iako je već bio vidno ispražnjen. Kombi je inače bio neki karavan auto koji su vozači zvali kombi. Pravi kombi za gastarbajtere ću upoznati kasnije u povratku, kad se i meni bude razjasnilo šta je ta žena toliko vukla i zašto je imala tooooliko stvari da ponese u Srbiju. Sa nekima od žena sam razmenila telefone i kasnije od njih saznala da nisu sve imale sreće da ih zatekne situacija opisana u pregovorima za posao, koje su im agencije predstavile preko telefona. Sofija nam je sivma poslala slike sa nekog imanja gde se našla, potpuno bez uslova za normalan život, što naravno nije ni izdaleka uobičajeno za Nemačku. Na imanju su živeli baba i deda koji su je odveli preko štale do neke prostorije bez kupatila i bez vode, za koju su joj objasnili da je to njen smeštaj. Naravno da se odmah okrenula i vratila istim kombijem kojim je i došla. Presudno je bilo njeno iskustvo, da prvo proveri gde dolazi i zamoli vozače da je sačekaju dok to obavi. Mene bi verovatno ostavili tamo, i ko zna kako bi se ja izvukla iz te grozne situacije, ali su žene sa kojima sam putovala bile prekaljene godinama iskustava. Kada se nekim čudom žena sa stotinu torbi spakovala u auto, nastavili smo putovanje kroz ravnice i oktobarske pejzaže. Prolazili smo pored njiva sa kojih su narandžaste tikve razbijale monotoniju jesenjih prizora. Konačno smo stigli na moje odredište. Ušli smo u selo i došli do kapije sa crvenim autom u dvorištu. Moja drugarica Bibi me je čekala na ulaznim vratima, njena dva ogromna kofera su već bila napolju, spremni za put. Ona se vraćala za Srbiju tim istim prevozom, pa smo imale vrlo malo vremena da razmenimo sve potrebne informacije. Sve se prebrzo odvijalo, dok su nas putnici i vozači iz auta čekali da mi obavimo razmenu. Ona je odnela svoje kofere do auta, i vratila se da mi pokaže kako se liftom iz gepeka automobila vade i vraćaju invalidska kolica. Bibi je bila nasmejana i presrećna što je čeka auto koji je vozi kući a ja sam bila izgubljena u prostoru i vremenu, premorena od puta i neispavanja. Odvela me je u kuću gde me je u kolicima čekala sićušna starica mladolikog lica, prava Nemica sa reklama. Bila je nasmejana i pružila mi je novac za put. Zastala sam neodlučna, da li da nagazim patikama na itison svetlo bež boje ili da lebdim u vazduhu, ali je ona rekla na Engleskom - Slobodno uđi- , pa sam ušla i dalje u panici da li ću da ostavim tragove u tom hramu higijene koja se od svuda očitavala već u prvom susretu.
Bibi me je u žurbi pozvala da siđemo u suturen kuće i ostavim kofer u sobi koja je bila namenjena za nas i ubrzo se pozdravila samnom i sa Frau Šmit i nestala. Ja pojma nisam imala o svojim zaduženjima , kako se šta radi , kad se radi, kolko se radi.. Šta se jede, kako se sprema ... Bila sam premorena a trebalo je da ostavim dobar prvi utisak. Frau Šmit nije delovala uzbuđeno ni zabrinuto. Vozila se po kući u svojim invalidskim kolicima, i pozvala me da je sledim u dnevnu sobu. Iz dnevne sobe smo izašle na terasu, pa me je zamolila da guram kolica i obiđemo oko kuće da bi mogle kroz garažna vrata da uđemo u suturen kuće sa zadnje strane. Kad je ušla u garažu nastavila je da se sama kreće i krenula u inspekciju moje sobe. Studirala je svaku stvar i površinu nameštaja. Ja nisam baš vešta u konverzaciji, sa nepoznatim ljudima pogotovo. Ona se okretala tamo vamo, otvarala fijoke, vrata od ormara. Otvorila je frižider koji je bio skoro prazan, sem jednog tanjira na kome je bila smrznuta palačinka. Uzela je tu palačinku i ponudila me ?
- Do you want this to eat? - Da li želiš ovo da pojedeš? - gledala sam je zaprepašćeno i nisam ništa rekla samo sam odrečno zavrtela glavom. Ona je slegla ramenima i počela da jede tu hladnu palačinku. Ja ostadoh u čudu, razna pitanja su mi navirala u misli, ali sam bila previše umorna da bih se brinula. Onda je ona otišla u susednu prostoriju gde su bile dve mašine , jedna za veš, druga za sušenje veša i ogromna daska za peglanje. Objasnila mi je šta je to.
" Okej, baba, vidim i sama, to je moja kancelarija. Blago meni, što nisam učila visoke škole nego sad moram da živim u tom podrumu kao Pepeljuga. " Smeškala sam se, nestrpljiva da ona završi taj obilazak i da se sručim u krevet, ako je to uopšte u planu za taj dan. Bilo je tek prošlo podne. Baba tek ustala i orna za taj dan za razliku od mene. Ipak je brzo odlučila da se vrati na sprat pa sam mogla da se povučem u svoje odaje.
Iako je invalid, Frau Šmit se sama stara o sebi, o svojim higijenskim potrebama i nije vezana za krevet. Njeno medicinsko stanje se zove post polio sindrom, jer je kao mala imala dečiju paralizu i bila u bolnici više od godinu dana. Posle toga joj je život bio drugačiji nego da je bila potpuno zdrava, ali je mogla da hoda i da ide u školu i kasnije da radi. Sada je invalidski penzioner i u kolicima je od devedesetih godina prošlog veka. Nekoliko godina unazad ona plaća kućnu negu jer ne može da živi više sama. Na tom mestu pre mene su radile Nemice, Mađarice a onda i Srpkinja, moja drugarica, pa je sada došao red i na mene. Frau Šmit je ipak prilično samostalna i sama se prebacuje iz kolica u krevet, sama se kupa, oblači , zabavlja i planira , planira, planira ..
Ima milijardu stvari u kući i svakoj stvari se zna mesto i procedura oko upotrebe,održavanja i POSEBNO SKLADIŠTENJA... pa čak iako je ta stvar đubre. Kako mi nedostaje da sad zavrljačim svoje đubre u onu jedinu kantu ispred dvorišta ili da ga ostavim tamo gde jeste dok se meni prohte. Đubre u ovoj zemlji ima tretman fetiša ! Njemu se klanjaju , poklanjaju mu svoje vreme, odvajaju, razdvajaju ga pomno, posebnim danima u posebne sudove , i ako mislite da je to preterivanje, to nije kraj .. Nemci su u stanju da svoje đubre nosaju po gradu da bi ga ubacili u specijalne kontejnere na parkingu šoping mola. Postoje kontejneri za zeleno staklo, za belo i braon staklo u koje se ne ubacuje keramika, metalne konzerve ili bilo šta drugo , što bi nepažljivom Nemcu, koji ne postoji, zaličilo na flašu ili teglu.
Oni imaju i kantu za obično đubre, ali njega skoro da nema, kad se sve razvrsta .. Ja ovde imam kesu sa mojim đubretom koje moram da vratim u Serbiju jer ne postoji način da ga se otarasim ovde neprimećeno onako izmešano.
Reciklaža i odvajanje otpada su i za mene sasvim u redu. Ipak mi je jasno da je planeta zatrpana plastikom i raznim đubretom .. ali odnos Nemaca prema svom đubretu , otpadu , se graniči sa opsesivno kompulzivnim poremećajem. Kako našem čoveku prazna kesa neizdrživo počne da smeta čim pojede ono iz kese ? - iako mu nije smetalo išta dok je istu kesu nosio na mesto zločina - i moooomentalno je zavrljači ..... hmmmm ... reč zavrljačiti izgleda označava naš odnos prema đubretu .. tj đubre nije đubre ako ga ne zavrljačiš ..a otpad valjda odražava sofisticiraniji odnos vlasnika otpada prema planeti Zemlji.
.....
Elem da se vratim na svoj prvi dan. Kad sam izašla iz kombija - nestade i moja internet veza , roming mi je poništio uplaćeni kredit u nanosekundi čim sam prešla u isti .. tako da sam bukvalno osetila odsečenost od poznatog mi sveta, kad sam raspakovala svoje stvari i pokušala na mobilnom da nađem dostpne veze i mreže wifi ... Naravno nezaključan internet ne postoji van pumpi i javnih mesta. Dostupna mi je jedino - mreža baka Nemice, kućni wlan. Nije mi palo na pamet da se javim iz kombija, dok sam bila u njemu.
Stigla sam u 12 sati i već tri sata nemam internet, nemam nikakvu vezu, nemam ruke , noge, nemam glas, ni slovo, nemam sebe !!!
- Ooo, majko Božija, gde sam ovo došla i šta ću sad? Kako da se spasim iz ovog bezdana u sred nemačke države? Sa Nemicom komuniciram na engleskom jeziku koji ona misli da zna , ali svako malo prebaci na Nemački i u svom žvotu nema pojma šta znači reč PASWORD !!!
Jebeni paword koji meni život znači. Treba da javim da sam stigla. Ja imam familiju, imam decu koja znaju da sam stigla, ali posle toga ne znaju šta je bilo kad sam izašla iz kola. Možda me je pregazio voz.
I tako ja na fini način pokušavam po stoti put da objasnim šta je pasword za internet ... I ona se kao pravi da razume, ali ne zna gde joj je to .. i pokazuje mi uporno kako se zove internet - wlan 140L eto i to sam od zorta zapamtila ...
- Baba, password !DAJ LOZINKU BABA, JA SAM ZORAN, alo .... NE PRAVI SE LUDA više ... DAJ LOZINKU !!!
Kad bi sela za njen kompjuter na stolu , očas posla bi našla kako se zove pasword, ali to je PERSONAL COMPUTER zato se i zove PISI ... i baba nema ni najmanje namere da mi ustupi da sedenm za NJEN LAPTOP ... i tako agonija traje, jedna iz serije agonija koje se odvijaju na raznim nivoima svaki dan u sudaru naroda iz različitih vasijona. I ništa nije urodilo plodom, moje zapomaganje da se povežem sa svetom i posle bezuspeha, iznuđivanja pasworda, odem ja da legnem da odmorim natekle noge od predugačkog puta i skvrčavanja na sedištu kombija ...koje je bilo udobno - ali je ipak sedište nije spavalište. Buljila sam u plafon pitajući se - šta sad? Kad internet bre, teče našim venama i mi više ne umemo da živimo bez toga !!!
Posle par sati , popnem se iz podrumčeta na sprat kod Nemice da vidim šta dalje i kaka je moja sudbina , kujući planove koji mi je najlakši način da se vratim kući po cenu svih para koje sam imala kod sebe.... Kad, proviđenjem poslata, na Wats up se javila moja prethodnica koja je u kratkim crtama skresala babi da mora da mi da šifru za internet! I baba nema ništa protiv, ali i dalje ne zna u koju je svesku zapisala tu čarobnu formulu.. Objasni joj frau Bibi gde je sveska - ali tamo samo piše WLAN 140L i ispod neki datum ... U neko doba se Bibi setlai da ima sliku od šifre i pošalje je babi na What's Up ... I ja kršeći Nemački bonton , dograbim babin mobilni i pažljivo prekucam šifu koja se sastojala od najmanje petnes brojeva i slova... !!!!!!!!
"izvinite komšija i hakeri naš internet je zaključan, kupite svoj " na nemačkom !
Znači - infuzija za narkomane nema tako blagotvorno dejstvo kao kad ukucaš CONNECT i ono se izvrti - al te ne odjebe – nego te poveže NA INTERNET !!!!
U istom trenutku osetim olakšanje i omutavim zvuk na mobilnom jer je krenulo da mi stiže milijardu bipova za dospele poruke – na koje moram da odgovorim svojim uspaničenim kontaktima!
"Gde si bre što se ne javljaš ??? Da li si ti normalna? Ode u nedođiju i nestane sa interneta ???
A to je PRVO ŠTO SAM TI REKLA DA NE URADIŠ ???? " Napisala mi je ćerka u očaju - gde joj se izgubila majka a drugu nema.
Onda je trebalo ponovo napustiti babu kojoj sam rekla da sam se odmorila ... a sad sam odjenom ponovo umorna pa moram dole u svoju sobu i naravno to joj nije bilo po volji. Ostala je nezadovoljnog izraza lica zamnom. Od putovanja koje je trajalo ceo dan, noć i prepodne, nisam mogla da se odmorim za par sati.
I zbog mog inteneta je ona zaboravila da popije svoje pilule za uveče, pa je bila besna malo ... ali tolko sam razumela da je to ta relacija ... nije mi jasno bilo ..ali nema veze, ionako ovde ništa nema veze .. kao da kod nas ima veze.
I kad su mi prsti utrnuli od tipkanja poruka i javljanju svima koji su mi se javili i znaju da sam otišla u gastarbajtere, odlučih da počnem pišem dnevnik na temu dešavanja u toku mog gastarbajterovanja i mog mentalnog zdravlja, dal ću da poludim ovde za tri meseca ? Ili da mislim pozitivno ako ne poludiim. Ili poludim a izdržim ovde 90 dana kolko nadležni dozvoljavaju - poneću sa sobom 3600 eura što je nekih 420 000 dinara koje u Serbiji bi zaradila za malo manje od dve godine radeći kod Kineza na primer ....
#gastarbajter#negovateljice#radnacrno#šengen#našiunemačkoj#iseljenici#srbiunema��koj#srbiu minhenu#srbi u berlinu#srbi u Frankfurtu#agencija za negovateljice#odlazak u inostranstvo#rad u inostranstvu#rad na crno#learn Deutch#učite nemački#dijaspora#iseljenje u nemačku#Nemačka#Frankfurt#Frankfurt ab Main#kombi prevoz#airserbia
0 notes
Text
MORAŠ DA SE SMEJEŠ 008
28 oktobar ponedeljak
Baba ponedljekom ide na neke vežbe taksijem, pa imam dva sata slobodno, tj da me niko ne nadzire, a nemam pojma ni šta bih radila.
29 oktobar utorak ... prošo ....
30 oktobar , sreda
Išle smo u grad u šoping . Bilo je sunčano ali vlažno hladno i tih nekoliko sati je bilo previše za bakicu pa se prehladila. Juče je ceo dan duvala nos koji joj je curio. Ja probah s našim narodnim lekovima, propolis i kapi za nos od rastvora sode bikarbone. Soda je toliko moćna da joj je slinavica danas prestala iako ne znam koliko je ona to zaista koristila, rekla sam joj da ispere nos time.
U grad smo išle na tri mesta. Prvo do njene banke, pa sam ja posle tražila da idemo u poštu da pošaljem deci pare. Sto eura je bilo pitanje biti ili ne biti , skidanje tereta s leđa. Našla mi ona poštu na google mapi i posle kad smo bile ispred pošte pita me ona kolko godina imaju tvoja deca.
Mislim se: "Baba, ne razumeš ti to. Tamo ni deca, ni niko ne zarađuje dovoljno da mu ne trebaju neke ekstra pare da bi preživeo. Mi živimo u državi u kojoj uskoro neće biti nikoga sem staraca i bolesnih tj onih koji iz nje nisu mogli da odu. "I dok sam bila u pošti da uzmem obrazac za western union ona mi stavila na sedište neku kovertu i neki papiri vire ispod. Ja to uzmem i stavim na tablu iznad volana nisam ni gledala šta je to. Kad ono pare.
Ona me gleda belo, kao, šta ja to radim,ali ja stvarno nisam videla da su pare u koverti i kaže :
- To ti je plata do danas.- Ovde sam manje od deset dana i ona mi dala 400 eura! Nisam je razumela kako je to obračunala, imam i neke dodatne sate u bašti. Uuuu fino, onda ću da dupliram poslatak deci, ionako je razlika za proviziju samo 4 eura. Za slanje sto eura je 15 a za dvesta 19 eura.
Spiskajte sve deco!!! Eeee, kad bi se ovako zarađivale pare kod kuće... I kad bi te ovako poštovali poslodavci, gde bi nam kraj bio. A ne ono naše carstvo lopova, lopurdi, ulizica, lažova, ucenjivača, gnjida i skotova. Tek kad napraviš distancu od brloga u kome živiš i živog blata u kome se brlog nalazi, možeš da vidiš neke stvari. Nema toga ni na internetu ni na vestima.
Taj osećaj koji ti daje istinska plata nije mi bio dostupan do moje pedeset i četvrte godine.
Sve do sad je bila neka borba sa prevarantima, ceđenje para, gubljenje vremena, traćenje života.
Nemci UOPŠTE nisu, i naravno da nisu ono što smo mi o njima učili u školama. Mi smo prosto odrastali uz Hitlerove Nemce okupatore - koji su služili kako referenca koliko su naši stvarni okupatori maskirani u oslobodioce i rukovodioce - DOBRI I ZLATNI.
Ove današnje Nemce koji hodaju ulicama Nemačke zabole ... nije briga ni za Hitlera, ni za drugi svetski rat i za sva sranja koja mi držimo u glavama, a da nas neko pita zašto – ne bi znali odgovor. Tako su nam glave napunjene kad smo bili u školi i nismo imali pravo na prigovor, niti smo sumnjali da je sve to tačno.
Nemci su vredni, disciplinovani i kulturni. Neki su hladni, neki su radoznali, neki ljubazni.. Ali ni ne treba da budu svi isti. Oni zaista imaju tradiciju i znaju da je čuvaju, znaju šta čuvaju, na šta su ponosni, šta slave. Rade i uživaju u životu. Znaju šta je to sigurnost, socijalna sigurnost, znaju da će biti plaćeni za svoje vreme i trud i poslove koje rade , bez obzira koji posao je u pitanju. Tek ovde važi da je svejedno šta radiš" jer je ovde svaki posao cenjen i plaćen. Kod nas ta rečenica podrazumeva da si ucenjen da radiš bilo šta za bilo kakve sitne pare i da si obeležen ako to ne priznaješ kao devizu za opstanak.
Kad kod nas čujem rečenicu – BOLJE DA RADIŠ BILO KAKAV POSO , NEGO DA NE RADIŠ NIŠTA ... dođe mi da zadavim tog slepca koji to izgovori...
NIJE BRE BOLJE !!
NEGO JE STO PUTA GORE DA DAJEŠ SVOJ ŽIVOT I RAD U BESCENJE DA SE NEKA GNJIDA BOGATI NA TVOJOJ GRBAČI. BOLJE JE DA SEDIŠ CEO DAN NA KAUČU ZA DŽABE NEGO DA RADIŠ ZA DŽABE i sve dok ima uplašenih i ucenjenih ljudi koji ne smeju da veruju u to, nego su prinuđeni da se prodaju u bescenje - biće tako kako nam je.
Ovde sam po prvi put u životu osetila šta znači kad neko poštuje tvoj rad. Iako bi me od ovog posla bilo sramota da ga radim kod kuće u Serbiji . Zašto ?
Pa zato što tkod nas kućne pomoćnice plaćaju uglavnom neke slučajno srećne žene kojima je upala sekirica u med pa imaju pare da plaćaju kućnu pomoć, a mogu volu rep da iščupaju. Neke žene koje se ponose time što ne umeju da kuvaju i brinu da im se ne polomi plastični nokat ako se upuste u kućne poslove, partijski kadrovi ili supruge partijskih kadrova, fudbalera, doktorke, starlete, poznate ličnosti itd.
Kod nas JE SVE NAOPAKO POSTAVLJENO I DORAĐUJE SE TA NAKARADNOST SVAKI DAN. Svaki dan se odvijaju novi apsurdi na svim nivoima.
Ja sam u Nemačkoj, kućna pomoćnica u bukvalnom smislu jednoj polupokretnoj ženi, penzionerki koja je invalid zbog poliomijeltisa koji je imala sa deset godina i koji joj je ostavio paralizovanu nogu. Ona je radila normalno u opštini kao kancelarijski službenik i stekla penziju. Dok je radila kupila je sama kuću, u kojoj sad živi i od SVOJE PENZIJE mene plaća 1200 eura mesečno plus mi plaća sate koje radim u bašti , ako želim.
A kod nas penzioneri skapavaju po svojim stanovima ako nemaju potomke, da žive s njima i da ih izdržavaju. Jedva krpe kraj s krajem, jedu paštetu i hleba, upisuju se na recku u drakstor ispod zgrade i glasaju za naprednjake jer su im tako utuvili u glavu besomučnim kampanjama, na vestima, po autobusima na mitinzima. #pajebemumater ! Da nam je stvarno toliko dobro - zašto bi bilo potrebe da nas neko 24 sata dnevno ubeđuje kako nam je dobro i gde je šta otvoreno, pušteno u pogon.
Kod nas predsednik vlade izjavi da imamo najbolje škole u Evropi, bolje o švajcarske i nemačke jer imamo "programiranje" kao predmet u osnovnim školama, a nemamo ga.
MI SMO NACIJA LUDAKA I ZOMBIRANIH LJUDI... NE TREBA DA SE ŠMINKAMO ZA HELUVIM.
EURO PRAJD ĆE DA NAS IZVADI IZ GOVANA U TO NEMA SUMNJE ...
Ovde, opet ja.... Ovde Nemce zabole dupe i za pedere... ako oće , neka prave prajd ... oni gledaju kako da zarade na tim skarednim karnevalima , a ne da lome koplja dal je to normalno ili nije normalno ...
Kod nas je NENORMALNA SITUACIJA U CELOM DRUŠTVU I NADOGRADNJI SISTEMA !
Mi se borimo ciniznim, satirom i ironijom. Pravimo viceve oko svega i sprdamo se, to nam je još jedino ostalo. A kad i to zamre, a zamire evidentno jer je svima pun kufer, – e , onda smo ugasili, jer kao što rekoh svi će da se isele iz Srbije.
Džaba kuće i imanja kad nemaš pare to da održavaš, a sve su napravili tako da ponovo otimaju ljudima imovinu - kao i njihovi predaci partizani i komunjare. Ovejani lopovi i siledžije, uzurpatori i manipulatori, koji su sve stekli uz pretnju kratkom ili dugačkom cevi i nisu se libili da potežu obarače i da pobiju silan narod koji nije bio voljan da im prepusti svoje svetinje – svoje imetke i nekretnine. Tito je bio najveći lopov među njima a svi smo ga voleli kao da je neko iz naše kuće. Koliko je on samo ljudi i porodica upropastio a nama su od prvog razreda u školi sa osmehom pevali i pričali o njemu. Pa dobro je nismo svi u ludnicama, sada kad konačno otkrivamo na kakvim lažima smo porasli i u kakvim lažima živimo. LAŽIMA KOJE PODRŽAVAJU LEGALNE INSTITUCIJE SILE I PRINUDE U DRŽAVI.
AKO TI SE NE SVIĐA ILI SE BUNIŠ POSLAĆEMO TI POLICIJU, IZVŠITELJE, TUŽIOCE, UPROPASTIĆEMO TE, STAPKATI SA CRNOM ZEMLJOM. I ljudi zato ćute. Ćute jer su ucenjeni samim opstankom i opstankom svoje dece, čije potrebe ne mogu da čekaju da se nešto menja na bolje.
Demonstrira se svako malo protiv svega i svačega, ali su se ovi izveštili da bukvalno sve spinuju i obezvrede i oljagaju svakog ko se lati ćorava posla da bude Srbima lider i izvuče ih iz govana...A oni ionako na kraju ubiju svog lidera... Valjda iz zahvalnosti ... i uvek radimo u korist svoje štete, podržavajući gadove na vlasti - svesno ili pasivno, ćuteći i puštajući da ti život prođe u nemaštini, sranju, čekanju boljeg sutra koje nikad u Srbiju nije ni došlo.
31.oktobar
Prestaću da je zovem baba, bakica i slično, jer je za ovo kratko vreme zaslužila da se i ja njoj obraćam s poštovanjem kako i dolikuje .
Frau Šmit je borac, kalkulacioni mrav koji više ne može da radi ili ne može sve da radi, ali zato u svojoj glavi drži čitavo knjigovodstvo koje se tiče najsitnijih detalja oko vođenja i održavanja njene kuće i njenog zdravlja.
U isto vreme - iako je invalid i često u bolovima – ona se uvek neizveštačeno smeška i kulturno se obraća , kad joj nešto dam ili odnesem – ona kaže hvala - i nije nervozna, NIJE NADRKANA, kao što je većina staraca kod nas koji su izgubili svoje nekadašnje autoritete i niko ih ne zarezuje za suvu šljvu, ne poštuje ih i ne vidi čak, jer oni viiše nikom nisu potrebni sem da pomažu svoju decu i zato im se više ni ne ustaje u prevozu ili ih ne propuštaju u redovima. Vreme lagodnog i dostojanstvenog života je prošlo kad je umro Tito. Jugoslavija se srušila jer je bila izgrađena na krvavim temeljima i na otetim imanjima i fabrikama. I prema teorijama zavere, svakako je neko kome odgovara ovakvo stanje u bivšim republikama i podgrejao međunacionalne sukobe i zemlja nam se raspala u krvavom ratu devedesetih. Verujem da ima mnogo više koji žale za Jugoslavijom i načinom života u njoj, za prohujalom mladošću i životom, nego onih koji su zadovoljni sadašnjom "demokratijom" i zapadnim "vrednostima" koje štite novi zakoni.
Nisam sigurna koliko novac podmazuje međuljudske odnose, ali ne u pogrdnom smislu korupcije kao kod nas gde služi da nekima sve ide lagodno da bi se izbegli legalni često neostvarivi ili tegobni tokovi legalne procedure.
Ovde svi imaju pare i svi poštuju pare - i shodno tome nečiji trud pomoću kog se do para dolazi. Kod nas pare služe za sasvim druge svrhe. Ovde svi voze kola i svi mogu da voze kola, to nije luksuz kao kod nas ili teška robija kad skrpljuješ pare za registraciju i ostale otimačine koje moraš da platiš .
Kod nas je sve je nerealno postavljeno. Šta to beše potrošačka korpa? Šta će robovima potršačka korpa kad moraju skoro sav svoj prihod da daju za račune i dugove – na koje ih namamljuju sa svih strana nasmejana lica plaćenih klovnova koji ih lažu da bi se zadužili za sve i svašta.
.....
Frau Šmit ima svoj krug prijateljica sa kojima se viđa sredom u gradu u restoranu Blunkwelle gde popiju po piće ili jedu nešto i ispričaju se. Za to vreme ja odlazim u kupovinu.
Druge srede kad smo pošle u kupovinu , parkirala sam auto na ulazu u pešačku zonu odakle ona može da ide kolicima sama kroz taj deo grada. Ona se okrenula i rekla mi da ide s drugaricama a da ja treba da idem sama u tržni centar u kupovinu. Bila sam zatečena, jer sam mislila da će ona ponovo da ide samnom a što je najgore nisam zapamtila put kuda treba da prođem. Ona mi je objašnjavala strpljivo koijm ulicama da krenem, ali ja nisam ništa razumela. Kako sam videla da ona neće da ide samnom, krenula sam peške u pravcu u kome mi se činilo da se tržni centar nalazi. Lutala sam uličicama koje su se granale od tog parkinga prema glavnom putu sa četiri trake i jedva izbila do nekog nadvožnjaka iznad tog prometnog puta. Neka kišica je počela da pada i ljudi je bilo sve manje. Konačno sam morala nekog da pitam gde je tržni centar i zaustavila sam neke devojke koje su mi ličile na Tajlanđanke u nadi da govore engleski i na sreću bile su ljubazne i objasnile su mi kuda da prođem. Prvi put mi je sve to delovalo zastrašujuće i predugačak put do cilja, ali sam ipak uspela da nađem ogromnu prodavnicu. Ovog puta sam ponela svoje torbe za šoping i kad sam napunila kolica potrepštinama sa šoping liste za kuću, shvatila sam da sve to moram da potrpam u te dve ogromne torbe i u svoj ranac što je sve bilo preko dvadeset kilograma koje sam morala da odnesem uz nekoliko ulica po kiši, do parkiranih kola. Ruke su me zabolele i ramena od tolikog tereta, ali sam nekako uspela da se dokobeljam. Ostavila sam sve to u gepeku i krenula da tražim Frau Šmit u pešačkoj zoni.
Nisam znala u kojoj je kafani i nadala sam se da ću nekim čudom uspeti da je nađem. Sad mi je već bilo lako da hodam kad sam se oslobodila tereta. Ubrzo sam je ugledala kroz prozor druge kafane na koju sam naišla i ušla sam unutra. Ona me je pitala da li želim da sedim s njima i šta bi da popijem? Zahvalila sam se i pitala je koliko će još da sedi tamo, pa sam izašla napolje da prošetam gradom bez opterećenja nekim zadacima ili neizvesnostima. Glavnu ulicu u pešačkoj zoni činile su tipične nemačke kuće belih fasada ukrašenih isprepletenim gredama od tamnog drveta. U centru je bila ogromna katedrala u rekonstrukciji. Samo jedna radnja je imala robu na ulici i to je bio neki Indijac sa garderobom. Sve ostalo je bilo u radnjama. Galerije sa slikama i umetničkim predmetima su mi privukle pažnju, kao i izlozi sa escajzima basnoslovnih cena od nekoliko hiljada eura. Viljuške, noževi i kašike kitnjastih drški su bile izložene u otmenom izlogu, u društvu raznih ukrasnih i upotrebnih predmeta za kuću. Razgledala sam ne pretrano pažljivo i pomno, jer nisam imala nameru da bilo šta kupujem tog dana, tek pristigla u Nemačku i tek upoznajući ulice i grad. Na ulici je bilo par uličnih svirača od kojih je jedan govorio srpski . Čula sam u prolazu, ali sam naučila da ne smem ljudima da prilazim obradovana što čujem srpski , jer sem srpskog isto zvuči i bosanski i hrvatski i svi su oni sa sobom poneli traume zbog kojih su otišli sa svojih ognjišta i nisu bili raspoloženi da u Nemačkoj čuju da oni govore srpski jezik. Pa tako nisam započela konverzaciju ni sa tim čovekom koji je sviruckao neke francuske šlagere na svom poluautomatskom insturmentu - harmonici i sintisajzeru. Tražila sam prodavnicu C & A jer sam za nju znala iz Beograda, i našla sam je na google mapi, ali u gradu nisam mogla da je nađem, pa sam se vratila sa kraja šetališta prema kafani u kojoj je sedela Frau Šmit. Kad sam ponovo ušla u kafanu, Nemice su se već pakovale da idu kući. Konobarica je donela jedan račun, a one su platile svaka svoj deo, posebno. Konačno je konobarica sabrala sve naplaćene sume, i one su mogle da napuste sto za kojim su sedele. Krenule smo i ja i Frau Šmit. Ona je zastala ispred ulaza da zapali cigaretu, jer se u kafani nije pušilo. Ja sam sela u stolicu i razgledala okolo. Već je bio mrak i ljudi su žurili u svoje tople domove. Pošle smo i nas dve do kola. U kolima sam joj se žalila kako sam jedva našla prodavnicu i kako mi nije lepo objasnila i zamolila sam je da mi ponovo pokaže kuda treba da prođem. U suštini nije bilo ništa komplikovano, malo sam se vratila unazad odakle smo došle i skrenula u tu veliku prometnu ulicu sa dve trake , jednom desno i sledeći put levo na praking velikog šoping mola. Za treći put, više nego dovoljno da konačno zapamtim putanju i sledeći put odem kolima u šoping umesto da vučem sve na leđima.
#lidl market#kupovina#zivot u nemačkoj#naši u Nemačkoj#iseljenici#gastarbajteri#Nemci#drugi svetski rat#naši u Frankfurtu#Srbi u Berlinu#Srbi u Nemačkoj#kombi prevoz#negovatejice#flegedinst#pflegedienst#agencije za zapošljavanje negovateljica#negovateljice u Nemačkoj#starački dom#gerontološka sestra#geronotologija
0 notes