#srbiu minhenu

[negovateljica]

MORAŠ DA SE SMEJEŠ 002

Oktobar 2019 dolazak

PRVI DAN oktobar 2019

Osvanulo je i jutro u kombiju za prevoz na adresu.  Jutro je bilo sivo i hladno. Išli smo od jedne do sledeće adrese po  južnoj regiji Nemačke.  Pomoću internet navigacije, vozači su lako nalazili žene koje su se vraćale nazad i ostavljali nove pristigle iz Srbije.  Ušli smo u neku slepu ulicu u kojoj su i sa leve i sa desne strane bile  garaže. Čekali smo i previše vremena da se pojavi putnica za nazad. Nikome nije bilo jasno šta se toliko čeka, kad je termin unapred dogovoren i  na vreme javljeno telefonom tačno vreme polaska.  Umorne putnice su izašle da puše i vratile se,  nestrpljive da se iskrcaju na svoje odredište.  Konačno se pojavila  žena iz prolaza između belih garažnih vrata. Nosila je u rukama i preko ramena gomile  torbi iz Lidla, za njom je išla druga žena, njena smena koju je čekala i ona je nosila takve torbe.  Žena se vratila i donela još torbi iz Lidla. Vratila se i treći put noseći  svoja dva kofera.  Gomila  od njenih stvari se fizički nije uklapala u  kapacitet kombija, iako je već bio vidno ispražnjen.  Kombi je inače bio  neki karavan auto koji su vozači zvali kombi.  Pravi kombi za gastarbajtere  ću upoznati kasnije u povratku, kad se i meni bude razjasnilo šta je ta žena toliko vukla i zašto je imala tooooliko stvari da ponese u Srbiju.  Sa nekima od žena sam razmenila telefone i kasnije od njih saznala da nisu sve imale sreće da ih zatekne situacija opisana u pregovorima za posao, koje su im agencije predstavile preko telefona.  Sofija nam je sivma poslala slike sa nekog imanja gde se našla, potpuno bez  uslova za normalan život, što naravno nije  ni izdaleka uobičajeno za Nemačku. Na imanju su živeli baba i deda koji su je odveli preko štale do neke prostorije bez kupatila i bez vode, za koju su joj objasnili da je to njen smeštaj.  Naravno da se odmah okrenula i vratila istim kombijem kojim je i došla.  Presudno je bilo njeno iskustvo, da prvo proveri  gde dolazi i zamoli  vozače da je sačekaju dok to obavi. Mene bi verovatno  ostavili tamo, i ko zna kako bi se ja izvukla iz te grozne situacije, ali su žene sa kojima sam putovala bile prekaljene godinama  iskustava.    Kada se nekim čudom žena sa stotinu torbi spakovala u auto,  nastavili smo putovanje kroz  ravnice i oktobarske pejzaže.  Prolazili smo pored njiva sa kojih su narandžaste tikve razbijale monotoniju  jesenjih prizora.  Konačno smo stigli na moje odredište.  Ušli smo u  selo i došli do kapije  sa crvenim autom u dvorištu. Moja  drugarica  Bibi  me je čekala na ulaznim vratima, njena dva ogromna kofera su već bila napolju, spremni za put. Ona se vraćala za Srbiju tim istim prevozom, pa smo imale vrlo malo vremena da razmenimo  sve potrebne informacije.  Sve se prebrzo odvijalo, dok su nas putnici i vozači iz auta čekali da mi obavimo razmenu.  Ona je odnela svoje kofere do  auta, i vratila se da mi pokaže  kako se liftom  iz gepeka  automobila  vade i vraćaju invalidska kolica. Bibi  je bila  nasmejana i presrećna što je čeka  auto koji je vozi kući a ja sam bila  izgubljena u prostoru i vremenu, premorena od puta i neispavanja.  Odvela me je u kuću  gde me je u kolicima čekala  sićušna  starica mladolikog lica, prava Nemica sa reklama.  Bila je  nasmejana i pružila mi je novac za put.  Zastala sam neodlučna, da li da nagazim patikama na  itison svetlo bež boje ili da lebdim u vazduhu, ali je ona rekla na Engleskom -  Slobodno uđi- , pa sam ušla i dalje  u panici da li ću da ostavim  tragove u  tom hramu higijene koja se od svuda očitavala već  u prvom susretu. 

Bibi  me je  u žurbi pozvala da siđemo u suturen kuće i ostavim kofer u  sobi koja je bila namenjena za nas i  ubrzo se pozdravila samnom i sa Frau Šmit  i  nestala.  Ja  pojma nisam imala o svojim zaduženjima ,  kako se šta radi , kad se radi, kolko se radi..  Šta se jede, kako se sprema ...   Bila sam premorena a trebalo je da ostavim dobar prvi utisak.  Frau Šmit nije delovala uzbuđeno ni zabrinuto. Vozila se po kući u svojim invalidskim kolicima,  i pozvala me da je sledim u dnevnu sobu.   Iz dnevne sobe smo izašle na terasu, pa me je zamolila da guram kolica i obiđemo oko kuće da bi mogle kroz garažna vrata da uđemo u suturen  kuće sa zadnje strane.  Kad je ušla u garažu nastavila je da se sama kreće i  krenula u inspekciju   moje sobe.  Studirala je  svaku stvar  i površinu nameštaja. Ja nisam baš vešta u konverzaciji, sa nepoznatim ljudima pogotovo.  Ona se okretala tamo vamo, otvarala fijoke, vrata od ormara. Otvorila je frižider koji je bio skoro prazan, sem  jednog tanjira na kome je bila smrznuta palačinka.  Uzela je tu palačinku i ponudila me ?

-  Do you want this to eat?  - Da li želiš ovo da pojedeš?  -   gledala sam je zaprepašćeno i nisam ništa rekla samo sam  odrečno zavrtela glavom.  Ona je slegla ramenima  i počela da jede tu  hladnu palačinku.  Ja ostadoh u čudu, razna pitanja su mi navirala u misli, ali  sam bila previše umorna da bih se brinula.  Onda je ona otišla  u  susednu prostoriju gde su bile dve mašine , jedna za veš, druga za sušenje veša i  ogromna daska za peglanje.  Objasnila mi je  šta je to. 

" Okej, baba,  vidim i sama, to je moja kancelarija. Blago meni, što nisam učila visoke škole nego sad moram da živim u tom podrumu kao Pepeljuga. "   Smeškala sam se, nestrpljiva da  ona završi taj obilazak i da se sručim u krevet, ako je to uopšte u planu za taj dan. Bilo je tek prošlo podne. Baba tek ustala i orna za taj dan za razliku od mene.  Ipak je brzo  odlučila da se vrati na sprat pa sam mogla da se  povučem u svoje odaje. 

Iako je invalid, Frau Šmit se  sama stara o  sebi, o svojim higijenskim potrebama   i nije vezana za  krevet.  Njeno medicinsko stanje se zove post polio sindrom, jer je kao mala imala dečiju paralizu i bila u bolnici više od godinu dana. Posle toga joj je život bio drugačiji nego da je bila potpuno zdrava, ali je mogla da hoda i da ide u školu i kasnije da radi. Sada je invalidski penzioner i u kolicima je od devedesetih godina prošlog veka. Nekoliko godina unazad ona plaća kućnu negu jer ne može da živi više sama. Na tom mestu pre mene su radile Nemice, Mađarice a onda i Srpkinja, moja drugarica, pa je sada došao red i na mene. Frau Šmit je ipak prilično samostalna i sama se prebacuje  iz kolica u krevet, sama se kupa, oblači , zabavlja i   planira , planira, planira ..    

Ima milijardu stvari u kući i svakoj stvari se zna mesto i procedura  oko upotrebe,održavanja  i POSEBNO SKLADIŠTENJA... pa čak iako je ta stvar đubre.  Kako mi nedostaje da sad zavrljačim svoje đubre u onu jedinu kantu ispred dvorišta ili da ga ostavim tamo gde jeste dok se meni prohte.  Đubre u ovoj zemlji ima tretman fetiša !   Njemu se klanjaju ,  poklanjaju mu svoje vreme,   odvajaju, razdvajaju ga pomno,  posebnim danima u posebne sudove ,  i ako mislite da je to preterivanje,   to nije kraj ..   Nemci  su u stanju da  svoje đubre nosaju po gradu da bi ga ubacili u specijalne kontejnere  na parkingu  šoping mola. Postoje kontejneri za zeleno staklo, za belo i braon staklo u koje se ne ubacuje keramika, metalne konzerve ili  bilo šta drugo , što bi nepažljivom Nemcu, koji ne postoji, zaličilo na flašu ili teglu.

Oni imaju  i  kantu za obično  đubre, ali njega skoro da nema, kad se sve razvrsta .. Ja  ovde imam kesu sa mojim  đubretom koje moram da vratim u Serbiju jer ne postoji način da  ga se otarasim  ovde neprimećeno onako izmešano. 

Reciklaža  i odvajanje otpada   su i za mene  sasvim u redu. Ipak  mi je jasno da je planeta zatrpana plastikom i  raznim đubretom .. ali  odnos  Nemaca prema  svom đubretu , otpadu ,  se graniči sa opsesivno kompulzivnim poremećajem.  Kako našem čoveku  prazna kesa  neizdrživo  počne da smeta  čim pojede ono iz kese ?  - iako mu nije smetalo  išta dok je istu  kesu nosio na mesto zločina  - i  moooomentalno je zavrljači  .....  hmmmm ...  reč zavrljačiti    izgleda  označava naš odnos prema đubretu  .. tj đubre nije đubre ako ga ne zavrljačiš ..a  otpad   valjda odražava sofisticiraniji odnos   vlasnika otpada prema planeti Zemlji.

.....

Elem  da se vratim  na svoj prvi dan.   Kad sam izašla iz kombija  - nestade i moja  internet veza ,   roming mi je poništio uplaćeni kredit u  nanosekundi čim sam prešla  u isti ..  tako da sam bukvalno osetila odsečenost od poznatog mi sveta,  kad sam  raspakovala svoje stvari i pokušala na mobilnom da nađem  dostpne  veze i mreže   wifi ...    Naravno nezaključan internet ne postoji   van  pumpi i javnih mesta.   Dostupna  mi je jedino  - mreža  baka Nemice, kućni wlan.  Nije mi palo na pamet da se javim iz kombija, dok sam bila u njemu.

Stigla sam u  12 sati i već tri sata  nemam internet, nemam nikakvu vezu, nemam ruke , noge, nemam glas, ni slovo, nemam  sebe  !!!  

- Ooo, majko Božija, gde sam ovo došla i šta ću sad?  Kako da se spasim iz ovog bezdana u sred nemačke države? Sa Nemicom komuniciram na engleskom jeziku koji ona misli da zna , ali  svako malo prebaci na Nemački i   u svom žvotu nema pojma  šta znači  reč  PASWORD !!!

Jebeni paword koji meni život znači. Treba da javim da sam stigla. Ja imam familiju, imam decu koja znaju da sam stigla, ali posle toga ne znaju šta je bilo kad sam izašla iz kola. Možda me je pregazio voz.

I tako  ja na fini način pokušavam po stoti put da objasnim šta je pasword   za internet ... I ona  se kao  pravi da razume, ali  ne zna gde joj je to  .. i pokazuje mi  uporno kako se zove internet  - wlan 140L  eto i to sam  od zorta zapamtila ...  

- Baba, password !DAJ LOZINKU BABA, JA SAM ZORAN, alo .... NE PRAVI SE LUDA više  ...  DAJ LOZINKU !!!

Kad bi sela za njen kompjuter na stolu , očas posla bi našla kako se zove pasword, ali  to je PERSONAL COMPUTER zato se i zove PISI  ... i baba nema ni najmanje namere da mi ustupi da sedenm  za  NJEN LAPTOP ...  i tako agonija traje, jedna iz serije agonija koje se odvijaju na raznim nivoima svaki dan u sudaru  naroda iz različitih vasijona.  I ništa nije urodilo plodom, moje zapomaganje da se povežem sa svetom i posle bezuspeha,  iznuđivanja pasworda, odem ja da legnem  da odmorim natekle noge od predugačkog  puta i skvrčavanja  na sedištu  kombija ...koje je bilo udobno  - ali je ipak  sedište nije spavalište. Buljila sam u plafon   pitajući se - šta sad?   Kad internet bre, teče našim venama  i mi više ne umemo da živimo bez  toga !!!  

Posle par sati  , popnem se iz podrumčeta  na  sprat kod  Nemice  da vidim šta dalje i kaka je moja sudbina , kujući planove koji mi je najlakši način da se vratim kući po cenu svih para koje sam imala kod sebe....   Kad, proviđenjem poslata, na Wats up se javila moja prethodnica koja je u kratkim crtama skresala babi da mora da mi da šifru za internet!  I baba nema ništa protiv, ali i dalje ne zna u koju je svesku zapisala tu čarobnu formulu..   Objasni joj frau  Bibi gde je sveska  - ali tamo  samo piše WLAN  140L i ispod neki datum ... U neko doba se Bibi setlai da  ima  sliku od  šifre i pošalje je babi na What's Up ...   I ja  kršeći  Nemački bonton , dograbim babin mobilni  i  pažljivo prekucam šifu koja se sastojala  od  najmanje petnes brojeva  i slova... !!!!!!!!

"izvinite  komšija i hakeri naš internet je zaključan, kupite svoj " na nemačkom !   

 Znači  - infuzija    za narkomane  nema tako blagotvorno dejstvo kao kad ukucaš  CONNECT  i ono  se izvrti   - al te ne odjebe – nego te poveže NA  INTERNET !!!!

U istom  trenutku osetim olakšanje i  omutavim  zvuk na  mobilnom   jer  je krenulo da mi stiže milijardu bipova za  dospele poruke – na koje  moram da odgovorim  svojim uspaničenim  kontaktima!  

"Gde si bre  što se ne javljaš ???  Da li si ti normalna? Ode  u nedođiju i  nestane sa interneta ??? 

A to je PRVO ŠTO SAM TI REKLA DA NE URADIŠ ???? " Napisala mi je ćerka u očaju  - gde joj se izgubila majka a drugu nema.  

Onda je trebalo ponovo napustiti  babu kojoj sam rekla da sam se odmorila ... a sad sam odjenom ponovo umorna pa  moram  dole u svoju sobu i  naravno to joj nije bilo po volji. Ostala je  nezadovoljnog izraza lica zamnom.  Od  putovanja koje je trajalo ceo dan, noć i prepodne, nisam mogla da se odmorim za par sati.

I zbog mog inteneta je ona zaboravila da popije svoje pilule za uveče,  pa je  bila besna  malo ... ali tolko sam razumela  da je to ta relacija ...    nije mi jasno bilo ..ali nema veze, ionako ovde ništa nema veze .. kao da kod nas ima veze.

I kad su mi prsti utrnuli od  tipkanja poruka i javljanju svima koji su mi se javili   i znaju da sam otišla  u gastarbajtere, odlučih da  počnem  pišem dnevnik  na temu dešavanja   u toku mog gastarbajterovanja i mog mentalnog zdravlja,  dal ću da poludim ovde za tri meseca ? Ili da mislim pozitivno ako ne poludiim. Ili poludim a izdržim ovde  90 dana kolko  nadležni dozvoljavaju  - poneću sa sobom   3600 eura  što je  nekih  420   000 dinara   koje  u Serbiji  bi zaradila za  malo manje od dve godine  radeći kod Kineza na primer ....