#moraš da se smeješ

[negovateljica]

MORAŠ DA SE SMEJEŠ 007

27- oktobar  - nedelja   - moje prvo slobodno popodne

Sinoć kad sam legla, sama od sebe mi se upalila sijalica, da sam ja zapravo  kuvala  užasni jutarnji čaj  od kako sam došla jer joj nisam stavljala zaslađivač, a ona pije  termos čaja sa pet tabletica.  Nije ništa  rekla  - sem da joj je čaj horibl  tj užasan. 

Danas  sam prvo stavila zaslađivač  u termos  i  posle ništa ne pitam babu ...  a ni ona ništa ne komentariše, što znači daje dobro ... 

Vreme je danas izuzetno tmurno, vraćen je sat, spava mi se ceo dan. Od ujutru pa do ručka mi brzo  prođe vreme. Baba je panično primetila  nešto u hodniku pa me zvala da mi pokaže: -Das ist    hmbljclaafufen -  Ustvari neke mrve i sitni tipoljci na  itisonu koji su zahtevali  promptno  usisavanje.

Na plafonu u  spomen sobi  gmizalo je nekoliko  crvića moljaca, koji su   prilično veliki što će reći da se dobro hrane. Ostala sam pri uverenju da je bolje da joj ne kažem ništa o tome, jer ko zna koliko bi posao za mene  to značilo ako se otkrije kolonija moljaca u njenom garderoberu.

U grosse šlaf cimer - velikoj spavaćoj spomen sobi  zapravo nema  nikakvog spomenika sem  bračnog kreveta u kome niko ne spava, ali se on uredno namešta  posebno presavijenim  jorganima  i jastucima oblikovanim na  veoma specijalan način, da bi potencijalnog spavača bilo strah da legne tamo. A ko zna dal je iko ikad spavao tamo ?

Posle sam  krenula sa pripremama za ručak. Ručak sam pravila od sveže boranije, zelene, dugačke  i  pilećeg mesa  prokuvanog samo u vodi. Boranija se servira s nekim prelivom, a meso klot ..  onako "divnog" mirisa  kuvane piletine, 2 karabataka od kojih je jedan bio za mene. Gornji sloj mesa je i nekako jestiv, ali  vidim baba u slast  čereči i glođe to  parče do zadnje mrve kao nešto najukusnije na svetu.

Kuvana pileća koža, jedno ljigavo, ljigavo bljaaaakkkkk .. Ja to, ni pored najbolje volje nisam mogla da pojedem  pa sam nekako prošvercovala svoj tanjir sa ostacima do kante za bio otpad.

Baba  reče:  -Guten  šmek!-   što znači da  joj se svideo ručak

"Ma fes baba, mi ovo jedemo kad je ratno stanje ...."  Još se stresam ...

Inače oni  toliko nešto  šparaju, i na kraju  im ne vrede sve ove njihove pare jer ih ne troše.  Super  sređena kuća  koju stalno nešto briskaraš, čistiš i onda jedeš kuvanu piletinu.    

"Jao,   kolko mi se spava...  Zaspala bi istog momenta   ..ali moram da čekam da se i babi prispava da bi joj pomogla da stavi neku masku za inhalaciju.  To je u stvari inhalator, podrška za disanje, na vodenu paru pod pritiskom. Maska se stavlja na nos a pričvršćuje kaiševima preko glave. Protok vazduha je bučan i preterano jak za obično disanje. Kako se baba uspava prikopčana na to, nije mi bilo jasno.

Sad je boli rame, možda će da legne ranije. A tek je pola devet.

Posle tog ručka trebalo je da čekam Nemicu Sabinu da mi pokaže kako se uključuje mašina za veš  umesto da  mi je slobodan dan  i ja prilegla... I  taman sam zadremala   zove me baba na kućni telefon:

- Sabina će da kasni, a ti možeš da ideš negde ako želiš - pa mi je nabrajala gde sve mogu da idem, što se meni fućkalo. Vreme grozno, vlažno, hladno, tmurno. Mogu da izađem da protegnem noge, ali da  idem u obilazak znamenitosti, ne pada mi na pamet.  Ponovo  se presvučem i nevoljno izađem napolje, umesto da sam lepo llegla da dremam ko čovek.

Posle kratkog obilaska sela u kome  smo živele bila sam oduševljena dvorištima i nemačkim kućama, ali  sam  skratila planiranu šetnju  jer mi je zaista bilo hladno.  Uspela nekako da  operem kosu  onim tušem na izdisaju  i  opet, samo što  ugasih fen, zove me baba:  – Došla  Sabina  s kerom. Sabina samo  nešto ukće i buhće  na univerzalnom jeziku uzdaha umornih ljudi   i  ja odem na sprat da sedim s njima  dok one šprehuju  a ja ne razumem ni reč.

Što li sedim da me pita čovek  a slobodan mi je dan.

Odem u kujnu da jedem nešto i ptam Nemicu  jel hoće da silazi  u suturen povodom mašine za veš, a ona me gleda ko da sam luda i beči oči  u smislu – ćuti bre sad , kakva mašina idem kući umorna sam. -

I kaže  mi da će  to biti za koji dan. Tako da ćemo hram zvani vešeraj,  osveštati  u utorak  a ne danas kako je planirano.

Sad mi duša spava iako je pola deset, pola jedanaest po jebenom starom,  a moj radni dan još nije gotov.

Ovde sam već šest dana, vreme brzo prolazi. Prva nedelja mi je sutra gotova  - što znači prvih 300  eura  za koje bi u Serbiji   morala  da rintam mesec dana.

I konačno me u pola dvanaest, zvala da joj stavim masku, sad je  pola jedan po starom!

"Red devil" - tako me zove  " Crveni đavo" - Trebalo mi nekolko dana da ukapiram da je to zbog kose , jer više nemam crvenu majcu na sebi. A možda joj se od šnapsa pričinjavalo, nisam se udubljvala.

Jebo ti red devil mamicu švapsku,  spava mi se breee ...

Pokušavala je da  navije telefon da joj zvoni za sutra  i ne čuje me kad joj kažem  ja ću da navijem  alarm samo legni  da ti  turim to na glavu. 

Pri sebi drži oba kućna telefona, jedan na  kućištu a drugom je kućište u dnevnoj sobi i svako veče ih navije da zvone u pola devet ujutru, iako nema ama baš nikakva posla u to vreme da bi ustala i nikad nije ni ustala u pola devet.  Svrha navijanja mi je ostala do kraja nerazjašnjena.

Uz put mi je objasnila kako ređa gaće u šupladen i kako ih pomera  prema ivici kad potroši gomilicu, bele na bele,  bež na bež ! - Da, to je bitno. - kažem, tek da nešto kažem. "Ma da, to je od krucijalne važnosti !!!"

- Idi proveri dal su zaključana kola-

Danas mi kaže da sam ostavila nezaključana ulazna vrata. Pa kad ne znam kako se zaključavaju. Od spolja ne može  da se uđe bez ključa – i kako sam ih to ostavila nemam pojma. A možda baba izmišlja. Spavalo mi se previše da  bi razmišljala o tome, sada.  I dok sam proverila da li su zaključana sva vrata, unutra i napolju,  rasanila sam se. Njoj je lako, ona ima šnaps za nok down, a ja samo vodu za noć, ako mi budu suva usta ili ožednim.  Jeben je to život. Ali ja stvarno ne znam ni šta bi bilo kad bi mi Srbi  kod kuće zarađivali tolke pare, sutra ću o tome da mislim.

Petkovica kod nas beše ,a ovde Heluvim, Noć veštica  u toku, tikve i zombiji. Šta li se time slavi, nemam pojma a ni ne zanima me baš puno.

[ultravioletna]

“Skoro da smo uspeli. Malo mi je falilo da te pozovem. Bio sam na ivici da te čekam ispred stana. Bio sam blizu toga da te dodirnem. Ali nismo uspeli. Nisam te pozvao. Nisam te sačekao. Nisam te dodirnuo. Od toga me je delilo svega par sekundi. Ali, šta ako bi moja požuda pokvarila tvoju sreću? Šta ako bi moj pogled pokvario sve što si ovih meseci gradila? Ili si to htela? Čekala? Mene? Ljubav u vidu mog imena pored tvog? Zakasnio sam? Ili me nikada nisi ni čekala? Mada sve i da jesi,ti si dobro znala da uvek kasnim.  Plačeš li dok čitas sve ovo? Da li nervozno lupkaš nogama i da li grickaš nokte? Ili kiptiš od besa? Uzimaš li telefon spremna da mi se najebeš svega po spisku ili mi se ne sećaš ni imena? Gledaš li u pod ili preturaš po starim porukama ne bi li našla neku u kojoj sam rekao da ništa ovako nikada ne bih uradio zbog devojke, da bi mi to natrljala na nos? Šta god uradila, u pravu si. Nisi ti samo devojka. Nisi, na posletku, ni žena. Nisi ni neko koga bih voleo a nisi ni neko od koga bih otišao... šta si, to i dalje ne znam. Da li mi se sada već smeješ? Da, sigurno, ako te dobro poznajem, nasmešila si se.  Jer ti je bilo dovoljno da vidiš da ne mogu da odem od tebe, balčo. Šta “šta”? Zašto tako nervozno posmatraš ova slova i pitaš se odakle mi obraza da te nazovem tako, pa čak i u pismu? Pa eto, to je nešto što bih, znala si to već, ja uradio. Imaš li nekog? Služim li ti i dalje kao inspiracija? Služim, služim.. nije da se hvalim ali stvarno me je teško zaboraviti. Dobro, ‘de. Ne prevrći očima odmah, nisam mislio ništa loše. Ili jesam? Uf, kako sam misteriozan. Je l me mrziš sad još više? Ili su ti se vratila sva osećanja koja su postojala? Gledaš li me tim prijateljskim očima kad mojoj drugarici pričaš o meni? Da, da, ne pravi se luda. Navikao sam da me ogovaraš. Ali makar biraj sagovornike. Ne budi toliko providna, čak i jedna vlas tvoje kose ima moj DNK po sebi. A dodirnula me nisi. Da li sam ti ja to dozvolio? Moj inat jeste. Možda i nisam više ljut na tebe. Ni razočaran. Ni besan. Možda ali samo možda mi je drago kad vidim da si u mom gradu. Možda i nekad bacim pogled na to gde si. U slučajnim prolaznicima. Pa te ne nađem. A onda saznam da si ti mene videla. I nisi prišla. Verovatno si se okrenula na drugu stranu. I već te čujem kako cvokoćeš zubima i govoriš “Nije istina!!” Ali šta je zapravo, istina? Jesmo li nas dvoje istina? Hoćeš li mi opet reći kako sam bacio u vodu 3 meseca? Ili ćeš mi na pismo odgovoriti samo da bi mi potvrdila da se nikad više nećeš javiti kao što si to učinila zadnji put kad si mi se javila? Kažem zadnji jer znam da će ih biti još. Nije to poslednji put. Veruj mi. Bićeš ti jednom toliko srećna, siguran sam da ćeš negde sa nekim alkoholom da proslavljaš svoj uspeh i u nekom trenutku ćeš me se setiti. Pa ćeš se zapitati što nisam tu? Poslaćeš mi poruku, dve, u kojim naglašavaš da makar jednom prestanem da budem vodolija!!!! I verovatno, usputno, saopštiš kako ne znam šta gubim. Ma, znam. Ne brini. Rekao sam ti da ja sa tobom želim da imam nešto posebno. Ali ti si nešto posebno samo kad nisi sa mnom. Jer kad si sa mnom, podetinjiš. Samo bi se svađala, igrala igrice.. Nisam ja odavno taj tip. Ko si ti, a ko sam ja? Ne znam da li ti je bolje bez mene. Verovatno jeste, uspešna si. Još uvek me nešto zanima, a plašim se da pitam.. Plašim se da ponesem toliki teret na plećima a u isto vreme i toliku radost u grudima.  Koliko li me ima u tvojoj knjizi? Na koliko stranica si me ispisala? Jesam li neki zlikovac ili sam neko ko ti je davao snagu? Jesi li me napljuvala ili si me izljubila rečima? Ne bih se usudio da saznam. Mislim da me ima. Ali na tome će ostati. Na mislima. Jer i kada bih zasigurno znao, ja ti to ne bih javio. Slobodno, kaži da sam debilčina dok čitaš ove poslednje redove. Šta ja tu mogu? Takav sam kakav sam a ti dobro znaš da bi me prihvatila svakakvog. Samo da sam tu.  A nisam. Jer nisi ni ti. I neću biti. Jer nećeš ni ti. I ako sutra negde u novinama pročitam da je neko digao grad u vazduh, znaću da si to bila ti. Nisi ti podnela ove reči. Opet sam te slomio. A to je jedino što moram da uradim da me ne bi zaboravila. Jer ne smeš. Verovatno nikad. I kad budem ponovo osetio da me zaboravljaš - pojaviću se. Lajkovaću tako neki komentar koji si mi posvetila tu i tamo između redova u po noći i eto, čas će ti se sve vratiti! Samo eto, moraš sa tim da se pomiriš i sve će ti biti lakše. Mene? Mene nikada nećeš zaboraviti. Srdačno,  onaj lik kome ćeš nadenuti milion pogrdnih nadimaka nakon što pročitaš ovo pismo.  Jebiga.” Pisalo je u pismu koje sam našla ispred vrata: Na otiraču. Obojenom u ljubičasto. Zašto je tvoj ponos jači od tvoje želje za mnom? Ko si? Šta si? I zašto misliš da mi je bolje bez tebe?

ultravioletna

[stressed-but-welldressed-xoxo]

Devojčice moja,

Ti što jednog dana želiš da budeš slikarka. I ti što misliš da nisi dovoljno lepa. I ti što svako veče ležeš sa suzama misleći da nisi dovoljno dobra. I ti što priželjkuješ da igraš ženski fudbal.

Budi hrabra i ne dozvoli nikom da ti seče krila. Lepa si, iako nisi savršena. Savršeno ne postoji, to je samo maska iza koje se kriju razne nesavršenosti. Lepa si iako imaš tu bubuljicu na sred nosa i prćast nos i naočare i višak kilograma. Lepa si dokle god si svoja. Budi svoja. Budi sve ono o čemu maštaš. Budi ženstvena i čarobna. Smej se glasno. Obuci tu suknjicu koju si sakrila na dnu ormana. Napravi pletenicu. Znam da će ovo sad zvučati grubo, ali kao gumicom kad brišeš, obriši sve te ljude koji te sputavaju i koji ti govore "zar moraš ovako?", "zašto se smeješ tako?", "zašto stalno pametuješ". Nećeš ništa izgubiti, samo ćeš dobiti. Prodisaćeš i bićeš srećnija. Samo budi svoja. Od sada pa zauvek.

[tibitrazilakise]

Zaustavi li se tvoj ringišpil u glavi dok se smeješ i vrištiš, na pitanje, da li si stvarno srećna?

Ako nisi, šta god, u čemu god da si, prekini to. Moraš biti. Ne zaslužuješ manje od iskrene i prave sreće.

- Ti bi tražila kiše

[soolmejt24]

Želeo sam nekog

Koga neće biti

Strah

Od mene.

Proveo sam

20 godina

U sumnji

Da takva osoba

Može da

Postoji.

Ljudi su

Suviše plitki

A naši konflikti

Suviše duboki.

Ali iskreno verujem

Da ne moramo da

Budemo sami.

Verujem u samostalnost

Verujem u samopoštovanje

I uzdati se u sebe.

Verujem da

Ljudi mogu

Da se povežu

Mnogo dublje

Od onog što se da

Videti.

Verujem da postoji

Vreme i mesto

Za sve

Čak i za

Zaljubiti se.

Vidiš,

Biće dana

Kada se osećaš

Usamljen

Prazan

Ali moraš da budeš

Tu za sebe.

Niko ti neće

Pružiti ruku

Ako ne vidi

Da vredi.

Niko neće da računa na nekog

Ko ne računa na sebe.

Koegzistencija je prelepa

Ali je prepuna

Zavisti.

Ne možeš da

Popraviš nekog drugog

Dok još uvek vežbaš

Umeće ljubavi

Prema sebi.

Dopusti svoje greške

Da budu podsetnici da

Možeš da gubiš

I smeješ se

Znajući da možeš

I da se vratiš nazad.

Nema ničeg

Lepog u

Patnji

Ali postoji u

Prevazilaženju.

I veruj mi-

Naći ćeš način

Da proživiš kroz sve.

I onda će,

Nekad,

Neko,

Negde

Da se divi načinu na koji

Odbijaš da padneš.

I začudićes se

Kako si ikad

Dozvolio svetu

Da učini da

Se osećaš

Tako sitno.

[misternikola]

Poenta života je da moraš da se smeješ u bilo kojoj situaciji baš kao Joker ;D

-ćuti mislim

[facijalna-ekspresija]

Sve je tako važno, čini se, i ko si odakle si i kako se oblačiš i da li se lepo ponašaš a šta je uopšte lepo ponašanje pomozi onoj starici na ulici ali nemoj da kasniš pa planiraj to vreme ali kako da planiraš slučajne situacije, ne znam ne zanima me, i kad kasniš imaj dobar izgovor ma ne izgovor nego objašnjenje a i onako me ne zanima samo želim da se izvičem ne smeš bre da kasniš kakve starice, uči uči uči budi intelektualac čitaj knjige znaj o umetnosti budi komunikativan i pristojan i ostavljaj bakšiš budi drugačiji ali ne tako nemoj da se ističeš imaj svoj stil ali nekako ne unikatan ne valja kad si mnogo različit i ne viči ne viči ali budi inspirativan i inovativan i imaj širok vokabular i ni slučajno ne koristi proste reči i budi širokih shvatanja ali nemoj biti čudan pomaži drugima ali šta se ima od volontiranja i budi programer ako možeš od toga se ima para a lepo je i da znaš mnogo o filmovima možeš i da pišeš pesme ali samo u slobodno vreme a slobodno vreme nek ti bude dok se voziš autobusom i obavezno ustaj starijim ljudima čak i ako su nezahvalni nemoj mnogo da piješ nemoj nikad da se drogiraš nemoj da slušaš glasnu muziku ni da se smeješ glasno ne d’o bog da se zabavljaš i ne pričaj sa strancima ali budi fin prema svima i znaj sve sve ali ne budi sveznalica i poštuj ovu zemlju ali idi iz nje nemoj nikog da pljuješ ne smeš ti da osuđuješ ko si ti nije na tebi i lepše hodaj i piši i imaj bolju kosu vodi malo više računa ali manje računa što me smaraš oko jednog tanjira nadam se da si srećan i budi srećan i voli uživaj ali postigni sve i nikako nikako!nemoj da grešiš grešiti je grešno, budi u toku sa vremenom ali ne kao da izlaziš u kliubove izdigni se posećuj muzeje, voli, ali šta će ti to s druge strane od ljubavi se ne živi

Ili

Čekaj

Možda

Možda se i živi

Možda je ljubav poslednja stvar koja nas pokreće ljubav prema sebi majci bratu porodicu nečemu iz detinjstva sebi iz prošlosti možda ljubav prema radu opsesija možda misliš da moraš da živiš i osećaš se prisiljeno ali ne moraš veruj mi možeš sad da odeš veruj mi to je samo na tebi tako da molim te stani razmisli da li je važno da li će mi pisati na grobu da mi je flekava majica i nisam ustao u autobusu jer eto mrzelo me boleo me kurac da reci tako jao ružna reč i šta i ako zakasniš i ako nikada ni ne dođeš ako neke šanse propustiš ako ne postaneš programer ako budeš voleo umetnost ako ne budeš imao leba, nećeš dobiti ni kolača, ali biće nečega jebem mu mater nemoj da pristaješ na to nemoj nemoj nemoj molim te pitaj da li će mi pisati na grobu pitaj a čak i da piše da li je zaista važno meni sigurno neće biti molim te razmisli da li ti je poznat iko ko je isti nema ti smisla pa nema zato što ne znaš zato što znaš samo ljude koji su drugačiji da li smo ikog zapamtili po tome što se nije isticao nismo.

Voli voli voli voli Sunce voli kafu voli zalaske sunca i stare fotografije i ljude i voli da izađeš iz gradskog kad smrdi i knjige i lale i miris farbe i lampe i čudne stvari i hranu i putovanja i pozorište ma neke predstave smaraju i ok je to reći voli sebe pre svega toga voli a šta ti voliš

Ništa nije tako važno

[ti-si-cilj-mog-lutanja]

Hej, zdravo, kako si?Šta ima novo kod tebe? Činiš mi se tako svežim i novim, kao da si promenio planetu na kojoj živiš, a ne samo kontinent. Kao da je od našeg poslednjeg susreta prošlo 10 godina...Reci mi, da li i dalje planiraš, da li to tamo jeste ono što si očekivao ili nije sve tako sjajno i jednostavno. Da li je bolje nego ovde, da li ti je teško, nedostaju li porodica, prijatelji, da li sam ja nekada zafalila? Često te se setim, bez obzira na njega, on je tu, zaista jeste, ali kako ljudi kažu jednom se prvi put voli... Kako ti je sa njom, ima li nešto posebno, da li se sa njom smeješ kao sa mnom, čitavu noć, da li je ona ta ili ipak misliš da je to samo prolazna faza, da li je drugačija od nas prosečnih devojaka iz Srbije?Vidim da i dalje imaš staru frizuru i imaš bradu koju si odavno krenuo da puštaš, mada se sećam perioda i bez te iste brade i perioda kada sam se ljutila što puštaš bradu i tvrdila kako mi smeta dok me ljubiš, a opet moram ti priznati, zaista ti lepo stoji, dolaze ti oči do izražaja, a znaš da sam najviše volela tvoje plave oči...Osmeh ti je isti, držanje i stav, ali oči ne uspevam da analiziram, mada bih njih najviše i želela da proučim. Zanima me, da li je ostao onaj tvoj stari sjaj u očima, onaj kristalni sjaj kada me pogledaš, tada su posebno plave, da li i nju gledaš tim istim sjajem u očima, znaš nekako ne verujem u to...Da li si i dalje onako simpatično besan kao kada ja kasnim, a znaš da moraš da mi oprostiš... Da li i dalje slušaš istu muziku dok vodiš ljubav, da li sa njom zaista vodiš ljubav ili je to samo sex? Da li i dalje treniraš i trudiš se da se zdravo hraniš i koliko toliko zdravo živiš? Da li voziš bicikli tamo, znam da je nepraktično, ali isto toliko znam koliko si voleo taj sport, da li bi zbog nje biciklom prešao 40tak kilometara samo da je vidiš u jedan ujutru i kažeš joj nešto važno. Da li je ona zaista zauzela moje mesto, jer on tvoje nije. Stalo mi je do njega zaista jeste, ali ti ćeš uvek imati posebno mesto u mom srcu, ostavio si dubok trag. Znaš verovala sam da si ti taj, nekako sam se prebrzo prepustila, ne znam zašto i šta si mi uradio, ali sam se pripisala tebi... I kada bih pitala drugaricu zašto i posle 2 godine ne prolazi ona bi rekla zato što ste sudjeni, vratiće se on, a nećeš zar ne? Uporan si, ambiciozan i sposoban, pomalo sebičan, grabiš za sebe u nekoj naprednijoj državi, većem gradu koji nidi više mogućnosti, a ja sam priča koja je ostala u jednoj sasvim malo državi Srbiji u gradiću koji vekovima leži na Dunavu, u Novom Sadu... Znam da je gotovo, znam da ćeš voleti drugu, možda već voliš, isto tako znam da ću ja zavoleti ponovo... Želim samo da mi obećaš da nikad nećeš zaboraviti našu malu zemlju i naš grad, svoje prijatelje i mene, i da ćeš doći, da ćemo još jednom uveče zajedno popiti crno pivo, makar samo prijateljski i želim da me pogledaš tim tvojim plavim očima sa istim onim sjajem i da mi kažeš da si srećan tamo, a ja ću znati da li zaista jesi, znaš da hoću.

via(ti-si-cilj-mog-lutanja)

[negovateljica]

MORAŠ DA SE SMEJEŠ 010

Znate me sa Fejsbuka, jer sam posle nekog vremena i ja rešila da napravim grupu za negovateljice gde će se objavljivati oglasi za posao i prevoz negovateljica.

Moja grupa se zove : Pflege arbeit - POSLOVI ZA NEGOVATELJICE U NEMAČKOJ, ISKUSTVA, PREVOZ i ima više od 11 hiljada članova.

Objavljuju se oglasi , ali i ima raznih ponuda za zajmove i zaradu preko interneta koje ne mogu da stignem da pobrišem i blokiram.

Na grupi nema puno priče o iskustvima negovateljica na štelama, ali sam sačuvala jednu objavu koju ovde prenosim. Ne znam ko je autor.

Kako ja prevodim oglase za stelu😂!

Baka pomaže (Baka ti oštri zivce)

2. Ponekad ustajanje noću (Brale, svu noć ona zove, nema tu spavanja🙄)

3. Kuća sa vrtom (Oho motiku naoštri)

4. Familija na katu (au, ajde i njima pospremi😡)

5. Malo jaca zena ( auu ,ovde puca kičma kad je podižeš i okrećeš)

6.Baka ne voli puno da jede (E ova je škrta, ne jede da i ti ne jedeš, Aj debela si mogla bi koje kilo da smršaš na njihovoj hrani)

7. Baka malo dementna(aha za takve nas i ne uzimaju, nama sleduju mnogo dementni)

8. Fina baka, ali eto nema srece sa njegovateljicama

(aha teška ko Trepča, svi pobjegli)

9. Traži se zamjena, žena dugo na, šteli (hm jedna ostaje druge bjeg, nešt ne štima)

10.Baka ima  kućnog ljubimca(uf probala uf vec mi dlake u ustima)

11.Baka ima konje, krave(aha i to malo treba da, radis da ti ne bude dosadno, aha malo morgen)

12.Baka malo agresivna (a za tu štelu trebam šljem i protutenkovsko odijelo)

13..Baka polupokretna par put na dan transfer(aha, dementni vecinom pa svakih 15 min im se piski)

14.Baka ima restoran ili pansion (a tu si sobarica)

15 Ima bazen(jest samo da ga, cistom)

16.Elita,doktor, inzinjer(bjezi od njih ko vrag od tamjana , daj onu sa kokama😂)

17.Popiju čašu vina(bjezi alkosi plus bolest) Jesam li sta zaboravila prevesti

[memories-of-unknown]

"Majka, ako stvarno hoćeš, da se rešiš toga, prestani, da budeš tako gorka, da se lažno smeješ i istupi za sebe. J**** ostale i j**** sve ako ti nisi srećna. Ustani jednom i reci u lice ono, što misliš, nemoj ceo život govoriti iza leđa. Ne govoriš ljudima ono, što misliš, već im govoriš kada ne čuju i sva ta gorčina ostaje samo na tebi. Rečeno ti je čega moraš, da se odrekneš i šta moraš, da uradiš. I nisi. Samo si napravila pauzu. U samo malo vremena može, da se vidi, da ne napreduješ. Injekcije za imunitet će ti pomoći telu, ali do kada? Kada ti se um ne menja. Iz prostog pitanja sam to zaključio sada, dok je bio ujko tu, u šali sam rekao, da ćemo Božu dati pare od kirije iz stare kuće. Ti si se začudila i rekla si: "Pa to je moje", ali nije bilo šaljivo, bilo je onako, kako misliš. I džaba ti svi postovi i sva pričešća, kada ti posti samo telo."

Spasi me od sebe, Nikola Đokić

[ti-bi-trazila-kise]

Kada si tužna

• Zapamti 1. Plači. Ni slučajno ne slušaj savete poput ,,Plakanje je slabost’’, ,,Jača si ako suzdržiš suze’’ itd. Plakanje nije slabost, plakanje je ispoljavanje svojih emocija, plakanje je dah tvog bola. Plači, ne suzdržavaj se nikako, jer će plakanje jednom prestati. Veruj mi, hoće. A suzdržavanje emocija će te pratiti čitav život i jednom će te spotaći. 2. Sama si. I možeš 5h pričati sa najboljom drugaricom i plakati joj u naručju, možeš upropastiti dečku duks suzama, ali na kraju svih krajeva si sama. Ležeš u svoj krevet sa bolom koji te obuzima i sama se moraš izboriti sa njim. Što pre prihvatiš da si sama, to bolje. Možeš deliti svoju bol, može neko mrzeti tvoje suze više od tebe, ali niko drugi ti ne može pomoći sem sebe same. 3. Život je veličanstven. Samo to što dišeš je zapravo magija. Plači i suočavaj se sama sa svojim demonima, ali ne zaboravi da si živa. HEJ Ž I V A SI! Gubitak će te pratiti čitavog života, bol će te za koju godinu opet sresti, samo nemoj nemoj nemoj NEMOJ da se zbog toga plašiš sreće. Ne želiš jednog dana da se probudiš i mrziš sebe jer si sama bila jedina prepreka svojoj iskrenoj sreći. Veruj mi, ne želiš. Plači sama u svom kupatilu dok imaš na umu to koliko je život veličanstven. Nemoj da prestaješ da plačeš, ne stidi se, ne pokušavaj da se suzdržiš. Budi iskrena, prihvati svoje suze, zagrli ih, kaži im da ih voliš i da će biti u redu. Jer će biti. Biće sve u redu. Posle nekoliko miliona sati razgovora sa najboljom drugaricom, posle bezbroj zagrljaja, posle čitavog veka tužnih pesama, posle ko zna koliko besanih noći, jednog dana ćeš shvatiti da se smeješ. Da se smeješ jer si srećna. Ne boj se. Iz bola nauči, dobro nauči. Ali nemoj se bojati da opet rizikuješ. Nemoj se zatvoriti u sigurnu kutiju. To nije život. Smej se ponovo, voli ponovo, veruj ponovo, ne misli o tome kako ti to može biti oduzeto. Ne želiš da se jednog dana probudiš i shvatiš kako imaš samo godine, kako nisi živela. Kako se nisi smejala, a želela si. Kako nisi volela, a želela si. Kako nisi verovala, a želela si. Strah paralizuje, znam. I možda sada misliš da suze nikada neće prestati i da ne umeš sama i da je život sranje.. ali biće u redu. Zagrli sebe. -Sanja Mitrović, instagram; @obecao_si

[ne-zaboravi-me]

Znam kako je kad držiš sve u sebi, kada moraš da staviš svako jutro osmeh na lice, da kada se smeješ, držiš oči zatvorene da se ne bi videlo koliko tuge ima, i znam koliko je teško kretati se normalno, kada ništa, nijedan delić tvog tela nije na mestu. Znam da je teško, da je bukvalno tako, da ako te neko pipne van tvog garda, kada ga malo spustiš, da bi se u tom trenu pukao, slomio. Bi, slomio bi se samo tako..

Ems

[sandrared]

Koegzistencija

Želeo sam nekog

Koga neće biti

Strah

Od mene.

Proveo sam

20 godina

U sumnji

Da takva osoba

Može da

Postoji.

Ljudi su

Suviše plitki

A naši konflikti

Suviše duboki.

Ali iskreno verujem

Da ne moramo da

Budemo sami.

Verujem u samostalnost

Verujem u samopoštovanje

I uzdati se u sebe.

Verujem da

Ljudi mogu

Da se povežu

Mnogo dublje

Od onog što se da

Videti.

Verujem da postoji

Vreme i mesto

Za sve

Čak i za

Zaljubiti se.

Vidiš,

Biće dana

Kada se osećaš

Usamljen

Prazan

Ali moraš da budeš

Tu za sebe.

Niko ti neće

Pružiti ruku

Ako ne vidi

Da vredi.

Niko neće da računa na nekog

Ko je računa na sebe.

Koegzistencija je prelepa

Ali je prepuna

Zavisti.

Ne možeš da

Popraviš nekog drugog

Dok još uvek vežbaš

Umeće ljubavi

Prema sebi.

Dopusti svoje greške

Da budu podsetnici da

Možeš da gubiš

I smeješ se

Znajući da možeš

I da se vratiš nazad.

Nema ničeg

Lepog u

Patnji

Ali postoji u

Prevazilaženju.

I veruj mi-

Naći ćeš način

Da proživiš kroz sve.

I onda će,

Nekad,

Neko,

Negde

Da se divi načinu na koji

Odbijaš da padneš.

I začudićes se

Kako si ikad

Dozvolio svetu

Da učini da

Se osećaš

(sa Dezintegracija)

[andrijanakrsmanovic]

Novi život

Koliko košta jedan novi život? Da ostaviš sve ovo do danas i da kreneš iznova, od temelja, od apsolutne nule? Nova garderoba, nova frizura, novi stan, novi posao, novi ljudi, nove priče, novo sve. Koliko košta sve to zajedno? I kuda dalje kad se oko tebe vazduh stegne poput omče i više ne možeš da dišeš, govoriš, smeješ se, ustaješ svakog jutra i funkcionišeš kao ostali ljudi? Kuda i kako dalje kada nešto što ti je bilo SVE postane jedno obično Ništa, i to jedno Ništa sa rešetkama? Koja je cena slobode, i gde je i kako steći tada?

 A lako je skroz. Zato ujedno i najteže.

 Pusti. Jednostavno, pusti sve iz glave.

Ne moraš uvek biti jaka. Ne moraš imati rešenje za sve. Ne moraš da se boriš za opstanak. Ne moraš da ustaneš iz kreveta ako nećeš. Ne moraš da opereš kosu, ni da doručkuješ, ni da namestiš krevet. Ne moraš da objašnjavaš nikome šta ti je i koliko to dugo već traje. Ne moraš neko vreme da budeš oslonac za druge ljude. Ne moraš da se smeješ kada ti nije do toga. Ne moraš ni da ne moraš bilo šta, ako ti ne prija.

 Samo pusti sve, sebe radi.

 Stvari se reše same, kada prestaneš da mozgaš i pritiskaš. A kada se celog života boriš, najteže je upravo to – predati se. Priznati da ne možeš, da nisi jaka, da ne znaš najbolje i da nemaš rešenje. Navikla si da držiš sve konce u svojim rukama, da od tebe sve zavisi. Da ako ti nešto ne uradiš, niko drugi to neće umesto tebe, i to je to. Nikada nisi imala kome da se obratiš za pomoć kada si tonula. Uvek si sve mogla, i ništa ti nije bilo teško, jer to si bila ti. I kako sada sve naopačke, nakon čitavog života borbe? Ima li neko dugme koje treba da pritisneš da obrneš igricu? Kako sad, Arhimede i Pitagoro, kada ništa ne ide nikuda?!

 A ključ je upravo to, najlakše i najteže od svega – pustiti, otpustiti, i dopustiti. Predati kontrolu dok svet juri u punoj brzini oko tebe, i ostati da stojiš u mestu. Ne razmišljati kuda dalje, kako sutra, kome trebaš, od čega ćeš platiti račune. Spustiti gard, sklopiti oči, udahnuti duboko, pa izdahnuti, i onda opet. Jednostavno disati, i ćutati poput sfinge dok oko tebe tutnji oluja. Oko tebe će se i dalje odmotavati film, sa ili bez tvog napora. Drugi ljudi, oni koje znaš i oni koje ne znaš, boriće svoje bitke sami. Obaveze, posao, dogovori – sve će biti i dalje tu, htela ti to ili ne. A možda i neće biti tu, ako ti odlučiš tako, kada otvoriš oči. Koji god izbor da napraviš, sve će biti dobro, i sve će se srediti. Jer jednostavno život tako funkcioniše, čak i kada misliš da više nisi funkcionalna.

 Kada jednostavno udahneš, priznaš životu da ne znaš kuda i kako dalje, i zamoliš za pomoć i smernice od srca – e, tad počinje.

 Igra. Magija. Čudo života.

Kada pustiš iz ruku sve, kada se slomiš, kada dopustiš sebi da budeš svoja čak i kada si slaba, nebo se otvori i primi te u svoje naručje.

Korak po korak, krene život da živi kroz tebe. Da diše umesto tebe, da se smeje za tebe. Ono nešto, Bog, Sveti duh, univerzalna sila, ljubav, zovi to kako hoćeš – uzme stvari u svoje ruke i pokaže ti kuda, i kako, skroz za dž. Otvori ti prava vrata, dovede ti prave ljude, i vrati ti nadu, veru, i mir. Sve se izdogađa naizgled samo od sebe, pravim tempom, za tebe. Kao na filmu. Ti stojiš i gledaš. Polako kapiraš. Posmatraš. Osećaš. Veruješ. I smeješ se.

Život to i jeste. Najbolji film ikad. Onaj interaktivni. Bog je režiser. Ti si publika, s pravom glasa. Možeš da biraš opcije i zaplet radnje. Da voziš film sa zadnjeg sedišta. Da (se) u tom filmu menjaš koliko hoćeš i kako hoćeš. Svakoga dana. Svakoga minuta. Evo, upravo sada. I sada. I opet.

Kakav je tvoj film za ostatak života?

Uživaj u premijeri :)

[lalenaah]

Normalci

Bilo je baš dosta pića i loših fora, ali smejali smo se, jer je tako manje neprijatno. A i šta ja to hoću svakako me stalno vučeš za rukav kada ne želim da sa nekim delim sto, vreme, dečka. Znaš, grad iz koga smo je samo pogoršao stvari - osećaj da si toliko poseban jer nigde ne pripadaš je jako opasan. Onda još manje želim da delim sto, vreme, dečka, sa normalcima. Opet je neprijatno jer nije korektno nazivati druge ljude normalcima na tako pretenciozan način. Postoje sati u kojima verujem da bi baš svi voleli da ovo pročitaju, postoje sati u kojima žalim za satima provedenim u sobi, za laptopom, dok je napolju ono doba godine kada je potpuno opravdano da sve devojke nose iste kratke kožne jakne iz Zare. Opet je neprijatno, skoro blamirajuće jer ne mogu da prestanem da primećujem. Možemo se smejati, ali čak i ti više voliš kada fotka ima više lajkova i ponekad ideš na Pitchfork po mišljenje. Ostane praznina i posle par sati u gužvi ali ne smeš da se obazireš na to; jer ne možeš lepo da se smeješ dok je krajnje neprijatno. Jer sve je okej - možeš da izraziš svu svoju kreativnost na toliko načina, na toliko platformi, na svoju štetu, u svoju korist. Koga je briga sve je svakako neprijatno - čak su nam i čitanje oduzeli, muziku smo odavno prodali, filmovi su umrli, a serije su nam postale izgovor za kompatibilnosti, za prve dejtove, za interakciju, za sve ono usiljeno smejanje dok je krajnje neprijatno jer nema novih notifikacija, a moraš da deliš sto, vreme, dečka, jer to je korektno, a i svi mi imamo vremena da se pravimo da je potpuno u redu, dok nam je baš neprijatno, što nemamo to nešto što nam nedostaje - jer uvek možemo da putujemo da kupimo fotoaparat,

da postanemo vegani. Ne, nikad nije prekasno za bilo šta ako kažeš suprotno onda si ageist, a to baš i nije korektno. Ali šta su tvoji roditelji znali bilo je to neko drugo vreme, a i 30e su nove 20e i koga je uopšte briga. Jer imamo mi vremena, nije kao da imamo o kome da brinemo osim o tome da sve izgleda prihvatljivo dok je krajnje neprijatno da ispustiš telefon iz ruku dok deliš sto vreme dečka sa ljudima kojima si na close friends listi.

[negovateljica]

MORAŠ DA SE SMEJEŠ 009

Mirisno poglavlje

Jeste li čuli za - Kintsugi - 金継ぎ, "golden joinery", "zlatni spoj" takođe poznato i kao kintsukuroi (金繕い, " zlatna popravka "? To je Japanska umetnost popravljanja polomljene keramike, koja se izvodi tako što se krhotine spajaju lepkom koji sadrži zlatne, platinaste ili srebrne listiće, pa tako krajnji izgled zalepljene činije može biti lepši od prvobitnog.

Slomljena činija   je  ovog puta  simobol naših sjebanih života u  zemljama na Balkanu  a   zlatni  lepak  su   dojče marke ili sada evri   koji nam  daju dostojanstvo  i mogućnost da se osećamo kao ljudska bića  koja  zaista služe čovečanstvu  obavljajući taj  plemeniti posao   vođenja brige o starim i iznemoglim  i bolesnim ljudima, za koje njihova deca nemaju vremena, ili nemaju decu  ili ko zna iz kog razloga nemaju nikog da se brine o njima.  

To nije isto kao da se brineš o bebi  , znaš da budućnost niije život nego smrt, znaš da   nema endorfina  i dopamina  dok se obavljaju slične radnje  presvlaćenja , održavanja higijene, hranjenja  ... Društvene igre s njima su  zamorne i  oduzimaju energiju, umesto da je kumuliraju, često nisu ni zainteresovani za igru jer žive u svojim sećanjima koja samo za nijh imaju  vrednost i značaj.  Većina njihovih vršnjaka i familije nije više među živima, njihov svet se bolno smanjio. 

Ti kuvaš  za njih   ukusnu hranu  po receptima iz svog rodnog kraja  i moraš da kriješ Vegetu koju si donela  sa sobom,  jer oni ne znaju šta je to ... Ne znaju ni za beli domaći punomasni sir, gibanicu, burek,  čvarke,  kavurmu ,  meso sušeno na  drvetu od šljive, prženiju od mladog luka i jaja  ili  leti   sto vrsta paprike na sto načina.  Ajvar  bi trebalo da ima cenu i ugled kavijara  jer božanstveno miriše  a još bolji ukus ima  i ne smrdi ko sardina pa moraš da se praviš da ti je ukusan. Mi ne jedemo knedle od krompira umesto leba,  ne trpamo  špercel rezance   u sve i svašta, nemamo bele kobasice od soje, ne jedemo bareno, sem kad smo bolesni,  obožavamo sarme i  podvarak  , prebranac  i čorbasti pasulj. Sve smo to naučile od naših majki i baka koje su kuvale svaki dan za nas.

Moja baba po majci, koju sam ja zvala BAŠA, pa su je svi u selu tako zvali, me je naučila da - Voda samo prljav obraz ne može da opere- Na moju žalost, nije me naučila da mogu da platim kućnu pomoćnicu da pere za mene. Ni u snu nije mogla da pretpostavi čime ću se ja baviti pedeset godina kasnije od kad mi je to pričala. Ona je celog svog veka podlagala slamu stoci u štali, a mi menjamo pelene starim Švabama.

Na ovom poslu se stalno vodi borba raznih mirisa. Miris kuvanih jela koje mi spremamo, bori se sa mirisom duvana koji generalno nije poželjan u nemačkim kućama. Miris ureje vas dočeka ujutru kad uđete u šlaf cimer vašeg štićenika da mu namestite krevet ili da ga iz kreveta izvučete. Taj miris vam se uvuče u nozdrve i dugo se tamo zadržava, čak i kad izađete napolje da udahnete svež vazduh. Ako imate posla sa ležećim pacijentima, smrad je još ogavniji. Prosto vam zeleni evri smrde na to.

Njihov Lenor miriše lepše, jače i duže nego naš, i zato ga vučemo odavde kući. Bar nekoliko flaša, da potraje do sledeće štele. Njihove slavine se cakle, ali njihova sredstva protiv kamenca su ponekad nemoćna protiv decenijskih naslaga, pa moramo da švercujem sonu kiselinu koja je kod njih zabranjena i nema je u slobodnoj prodaji kao kod nas.