#GASTARBAJTERI

[negovateljica]

MORAŠ DA SE SMEJEŠ 009

Mirisno poglavlje

Jeste li čuli za - Kintsugi - 金継ぎ, "golden joinery", "zlatni spoj" takođe poznato i kao kintsukuroi (金繕い, " zlatna popravka "? To je Japanska umetnost popravljanja polomljene keramike, koja se izvodi tako što se krhotine spajaju lepkom koji sadrži zlatne, platinaste ili srebrne listiće, pa tako krajnji izgled zalepljene činije može biti lepši od prvobitnog.

Slomljena činija   je  ovog puta  simobol naših sjebanih života u  zemljama na Balkanu  a   zlatni  lepak  su   dojče marke ili sada evri   koji nam  daju dostojanstvo  i mogućnost da se osećamo kao ljudska bića  koja  zaista služe čovečanstvu  obavljajući taj  plemeniti posao   vođenja brige o starim i iznemoglim  i bolesnim ljudima, za koje njihova deca nemaju vremena, ili nemaju decu  ili ko zna iz kog razloga nemaju nikog da se brine o njima.  

To nije isto kao da se brineš o bebi  , znaš da budućnost niije život nego smrt, znaš da   nema endorfina  i dopamina  dok se obavljaju slične radnje  presvlaćenja , održavanja higijene, hranjenja  ... Društvene igre s njima su  zamorne i  oduzimaju energiju, umesto da je kumuliraju, često nisu ni zainteresovani za igru jer žive u svojim sećanjima koja samo za nijh imaju  vrednost i značaj.  Većina njihovih vršnjaka i familije nije više među živima, njihov svet se bolno smanjio. 

Ti kuvaš  za njih   ukusnu hranu  po receptima iz svog rodnog kraja  i moraš da kriješ Vegetu koju si donela  sa sobom,  jer oni ne znaju šta je to ... Ne znaju ni za beli domaći punomasni sir, gibanicu, burek,  čvarke,  kavurmu ,  meso sušeno na  drvetu od šljive, prženiju od mladog luka i jaja  ili  leti   sto vrsta paprike na sto načina.  Ajvar  bi trebalo da ima cenu i ugled kavijara  jer božanstveno miriše  a još bolji ukus ima  i ne smrdi ko sardina pa moraš da se praviš da ti je ukusan. Mi ne jedemo knedle od krompira umesto leba,  ne trpamo  špercel rezance   u sve i svašta, nemamo bele kobasice od soje, ne jedemo bareno, sem kad smo bolesni,  obožavamo sarme i  podvarak  , prebranac  i čorbasti pasulj. Sve smo to naučile od naših majki i baka koje su kuvale svaki dan za nas.

Moja baba po majci, koju sam ja zvala BAŠA, pa su je svi u selu tako zvali, me je naučila da - Voda samo prljav obraz ne može da opere- Na moju žalost, nije me naučila da mogu da platim kućnu pomoćnicu da pere za mene. Ni u snu nije mogla da pretpostavi čime ću se ja baviti pedeset godina kasnije od kad mi je to pričala. Ona je celog svog veka podlagala slamu stoci u štali, a mi menjamo pelene starim Švabama.

Na ovom poslu se stalno vodi borba raznih mirisa. Miris kuvanih jela koje mi spremamo, bori se sa mirisom duvana koji generalno nije poželjan u nemačkim kućama. Miris ureje vas dočeka ujutru kad uđete u šlaf cimer vašeg štićenika da mu namestite krevet ili da ga iz kreveta izvučete. Taj miris vam se uvuče u nozdrve i dugo se tamo zadržava, čak i kad izađete napolje da udahnete svež vazduh. Ako imate posla sa ležećim pacijentima, smrad je još ogavniji. Prosto vam zeleni evri smrde na to.

Njihov Lenor miriše lepše, jače i duže nego naš, i zato ga vučemo odavde kući. Bar nekoliko flaša, da potraje do sledeće štele. Njihove slavine se cakle, ali njihova sredstva protiv kamenca su ponekad nemoćna protiv decenijskih naslaga, pa moramo da švercujem sonu kiselinu koja je kod njih zabranjena i nema je u slobodnoj prodaji kao kod nas.

[zoranphoto]

KULTURA SE ZA ISELJENIKE IZ HRVATSKE VIŠE BRINULA U JUGOSLAVIJI NEGO SADA Današnje umjetnike više zanimaju seksualne manjine i rasizam nego nestanak stanovništva

  Kao sestre blizanke “rođene u ponoć, jedna malo prije, druga kasnije”, kako bi rekao Gibonni, kultura i društvo uvijek su u pitomoj simbiozi – ili barem u tvrdoj kohabitaciji.   Umjetnost i kultura bave se, barem dijelom, istim onim pitanjima s kojima se hvataju ukoštac socijalne politike: gladi i obilja, otuđenosti i straha, egzistencijalne muke i ostvarivanja sna. Čudno je onda što je problem ekonomske migracije, zbog koje je Hrvatska u tri desetljeća svoje samostalnosti izgubila vrtoglavih 18,7 posto ukupnog stanovništva, tako temeljito zanemarena tema u našoj kulturi. Neobično je to što je prije pedeset godina, kad je, zahvaljujući bilateralnom ugovoru o uvozu radne snage iz Jugoslavije u Njemačku, krenuo prvi veliki val ekonomske migracije na Zapad, tema gastarbajtera bila višestruko više i kvalitetnije obrađena nego što je to danas, kad je jasno da je masovno iseljavanje radno sposobnih Hrvata iz zemlje najveća prijetnja opstanku zemlje. U književnosti, likovnoj umjetnosti, glazbi i filmu, samo je nekoliko suvremenih ostvarenja koja uspostavljaju dijalog s ovom velikom društvenom temom. Dok se hrvatski umjetnici rado bave, primjerice, pravima seksualnih manjina, rasizmom i klimatskim aktivizmom, pitanje neposrednog demografskog osiromašenja zemlje ostavlja ih nezainteresiranima.    

Čemer i jad

Neki od radova koji su sedamdesetih i osamdesetih godina tematizirali živote gastarbajtera ušli su u kolektivnu kulturnu svijest i u današnjem se akutnom nedostatku novih radova s temom ekonomskih migracija čine osobito aktualnima. Ciklus “Povratak gastarbajtera” koji je poznati hrvatski fotograf Mladen Tudor snimio 1978. godine u prekrcanim kupeima vlaka punog gastarbajtera, nevjerojatno je dojmljivo fotografsko svjedočanstvo o sudbini kruhoboraca koji su, pogonjeni u jednakoj mjeri i hrabrošću i očajem, spakirali u kofer sve bez čega ne mogu i uputili se u Njemačku, stvoriti nešto za sebe, za svoju djecu. Teško je reći je li Mladen Tudor, kad se ukrcao na vlak s gastarbajterima u namjeri da fotoaparatom dokumentira njihovu odiseju, baš ciljao na to da u fokus svojih crno-bijelih fotografija donese njihove nezgrapne, gomoljaste kofere i predstavi ih kao snažnu vizualnu metaforu za život nepripadanja i izgnaništva. Izglednije je da je, zainteresiran prije svega za portrete, za ljude, te kofere “ulovio” objektivom kao neplaniran plijen na fotosafariju. Kako bilo, ti su neugledni glomazni koferi na ovim fotografijama nešto poput spomenika gastarbajterskom čemeru, jedna užasno tužna stvar – čak i na fotografijama na kojima su svi nasmijani od uha do uha.     Naime, na licima ljudi koje je Tudor fotografirao u ovom kultnom ciklusu nema mnogo vidljivih tragova tuge. To su muškarci koji nisu zaslijepljeni tlapnjom o životu bez muke, o kruhu bez motike. Lica su im vedra, neki se smiju, neki su vjerojatno pijani – boca putuje iz ruke u ruku, šeširi su im na glavama bećarski nakrivljeni. Lica su im izborana, a oči se čine starijima, možda i mudrijima od njih samih. Na jednoj fotografiji, kroz prozor vlaka naginju se muškarci spremni za odlazak, mašu jednomu koji je ostao na peronu i okrenut je leđima.

Najpoznatiji ciklus

Na drugoj, kupe u kojemu su se radnici natiskali kao srdele, namjestili se za spavanje, a jedan od njih, razdragan alkoholom, zabavlja i sebe i njih nekim pošalicama. Na trećoj, isti ili susjedni kupe, vlak je krenuo, svi su zaspali. Soundtrack ovim fotografijama mogla bi biti Rundekova “Radnička klasa odlazi u raj”, koja je napisana 1981., tri godine nakon što je Tudor snimio svoj najpoznatiji ciklus. Ili možda “Dok jezdiš k Alemanji” Zabranjenog pušenja u kojemu jednom bauštelcu “čežnja srce razara” dok se nakon odmora u domovini vraća u Njemačku brzim vlakom Kozara express. Mladen Tudor umro je prošlog ljeta u osamdesetoj godini, a u bogatom opusu koji je desetljećima gradio kao fotograf u novinskim redakcijama (slično kao Tošo Dabac, u čijem je iličkom ateljeu bio čest gost), upravo je ciklus “Povratak gastarbajtera” najblistaviji dragulj.   Prije deset godina, kad se programom festivala Kroatien Kreativ 2013. u Njemačkoj obilježavao ulazak Hrvatske u Europsku uniju, u Povijesnom muzeju u Frankfurtu bila je otvorena izložba Dragutina Trumbetaša “Gastarbajteri u Frankfurtu”. Svestrani likovni umjetnik vratio se tako “na velika vrata”, dostojanstveno, na mjesto na kojem je šezdesetih kao tvornički radnik i ilegalni imigrant na vlastitoj koži proživljavao gastarbajtersku muku. U Frankfurt je pristigao 1966. kao slabo kvalificirana radna snaga u lokalnoj tvornici ženske odjeće. Svoj je život u tvornici i izvan nje bilježio na crtežima koji čine jezgru njegova najzanimljivijeg djela – ciklusa “Arhipelag Gastarbajter”. Na izložbi u Povijesnom muzeju rekreiran je prizor s ključnog crteža u tom ciklusu – sličica njegova radničkog sobička. U tih otužnih par kvadrata nekog potkrovlja na periferiji Frankfurta stao mu je cijeli život: uzani krevet pod kosinom, do njega uljni radijator na kojemu se suši nekoliko pari na ruke opranih čarapa, metla u kutu, kofer na vrhu klimavog ormara, slike golih žena na zidovima uz krevet. U sobičku je i umivaonik, kao u zatvorskim samicama. Na podu je tanjur, kutija soli, malo električno kuhalo. Zanimljivo je i dirljivo vidjeti tu sobu na Trumbetaševu crtežu i u trodimenzionalnom izdanju u prostoru muzeja.

Kao u zatvoru

Nešto je u toj Trumbetaševoj gastarbajterskoj samici bilo magnetski privlačno i redatelju Bogdanu Žižiću koji ga je sedamdesetih posjetio u Frankfurtu i o njemu – baš o toj sobi, baš o tim golim ženama na zidu iznad uzglavlja – snimio moćan kratkometražni dokumentarni film. Film se, nimalo iznenađujuće, zove “Gastarbeiter” i prati Trumbetašev život – ili životarenje – na marginama razvijenog zapadnoeuropskog društva. Žižić film otvara dokumentarnim prizorima frankfurtske parade koju suprotstavlja Trumbetaševu crtežu kolone gastarbajtera. Svi u rukama vuku one nezgrapne kofere s Tudorovih fotografija. Gorak je kontrast između nevoljnih bauštelaca i drečave frankfurtske parade koju prati koračnica limene glazbe. U idućem prizoru, Drago Trumbetaš u svome skromnom sobičku sjedi za stolom i crta u tišini, a za leđima mu je, navrh ormara, isti onakav kofer kakav vuku gastarbajteri kao pregolem teret sudbine. Trumbetaš je bio u idealnoj poziciji da autentično progovori o položaju gastarbajtera u Njemačkoj jer je metodom vlastite kože iskusio oskudni život gastarbajtera. Po zanimanju je bio slovoslagar, radio je na baušteli, kao skladištar i radnik u tiskari.   Nakon perioda u tvornici, počeo je raditi kao suradnik novina Frankfurter Rundschau i Bild.  Osim što je bilježio proživljena iskustva, na kolažima i crtežima uhvatio je i specifičnosti zatvorskog života koji je iskusio kao politički zatvorenik u Staroj Gradiški. Crteže karakteriziraju jasne, precizne konture, bez sjenčanja, bez ikakvog uljepšavanja, ublažavanja i mekoće, u funkciji brutalne posvećenosti istini i razotkrivanju, pomoću kojih se postiže hladna, jezovita atmosfera. “Progonjen sam i zatvaran u komunizmu iako za to nije bilo nikakvih razloga”, rekao je umjetnik u jednom od rijetkih intervjua koje je dao. Razlog zbog kojeg ga je partija progonila bio je čitanje hrvatskih emigrantskih časopisa i, kako se tada tumačilo, “širenje neprijateljske propagande”. Za njegovo puštanje iz zatvora osamdesetih zauzimali su se i poznati njemački političari Willy Brandt, Hans-Dietrich Genscher i brojni drugi.

Vrhunski filmovi

Znakovito je da je jedna od posljednjih samostalnih izložbi koja mu je za života priređena ona u Hrvatskom muzeju naivne umjetnosti u studenome i prosincu 2017. godine, naslovljena – “Otuđeni životi”. Nitko nije s toliko mekoće, topline, ali i humora, prikazao život bauštelaca koji je poznavao “iznutra”. Drago Trumbetaš umro je 2018., baš na 50. obljetnicu ugovora koji je radnicima iz Jugoslavije omogućio da rade u Njemačkoj. Arsen Dedić posvetio mu je pjesmu “Trumbetaš”, s ovim stihovima: “Toliko je svijeta zlog / piši, pjevaj Lijepu našu / ostalo je malo tog / Gospodine Trumbetašu…” Nije Bogdan Žižić bio jedini filmski redatelj koji se sedamdesetih godina pozabavio fenomenom novih ekonomskih migracija. Bila je to u tim godinama “vruća tema”, a političke i ekonomske uzroke odgonetali su joj još i Krsto Papić u filmovima “Halo, München” i “Specijalni vlakovi”, pa Rudolf Sremec u svojim “Ljudima na točkovima”, onda Zoran Tadić u filmu “Dernek”… Nesumnjivo je sudar svjetova koji se otvorio gastarbajterskim migratornim kanalima između Dalmatinske zagore i zapadne Europe bio vrelo začudnih motiva, koje su naši filmaši znali prepoznati: primjerice, kad djeca u zabačenim selima ostanu u čudu pred sjajnim novim njemačkim automobilima koji su prvi put zaprašili seoski makadam… Bogdan Žižić se teme gastarbajterstva držao i u dugometražnom igranom filmu “Ne naginji se van” iz 1977., u kojem 25-godišnji Ivo Gregurević igra svoju prvu glavnu ulogu. Film je osvojio i glavnu nagradu na festivalu u Puli. Šovagović kao gastarbajter Mate, u kičasto napirlitanoj odjeći hvasta se pred seljanima novim Mercedesom i sav važan priča o Njemačkoj kao zemlji meda i mlijeka…

Uvoz radne snage

Pojam gastarbajter pojavio se pedesetih godina prošlog stoljeća, no u razgovornom se jeziku proširio i ustalio tek nakon potpisivanja međudržavnog sporazuma između SFR Jugoslavije i SR Njemačke, kojim je reguliran “uvoz” radne snage iz SFRJ u Njemačku. Taj se sporazum iz 1966. na njemačkom naziva Anwerbeabkommen, a označio je prvi masovni val odlazaka radnika u inozemstvo. O pedesetoj obljetnici komemorirao ga je imotski performer Toni Rebić, autor imotskog “Zida plača”. Ta se instalacija nalazi na imotskom autobusnom kolodvoru, odakle su u bijeli svijet u proteklih pet desetljeća otišle tisuće ljudi, uglavnom u Njemačku, ali i dalje, u Irsku, Kanadu… Rebić je nakon trajnog odlaska prijateljice u inozemstvo zapisao na jednoj cigli njezino ime, tek da bude zabilježeno da su i on i njegov kraj izgubili nekoga vrijednog. To je bilo ishodište projekta koji se s vremenom proširio na još stotine imena gastarbajtera novog doba. Prikladno je da baš Imotski bude mjesto hrvatskog gastarbajterskog zida plača – iz tog su kraja tijekom proteklih desetljeća emigrirale cijele obitelji, kraj se dramatično ispraznio još ranih sedamdesetih, kad je popis stanovništva iz 1971. evidentirao da je 18 posto stanovnika općine živjelo na privremenom radu u inozemstvu. Imotski je po tom udjelu odsutnih bio jugoslavenski rekorder. Naravno, stanovništvo Hrvatske, osobito Dalmacije, emigriralo je stoljećima. Od otočana koje je filoksera potjerala na prekooceanski put trbuhom za kruhom preko radnika koji su se prije stotinu godina iseljavali u industrijska područja SAD-a i gastarbajtera čiju je sudbinu sedamdesetih dijelio Drago Trumbetaš pa do obitelji koje danas napuštaju Slavoniju u korist Irske – naša je povijest zapravo povijest odlazaka na rad u tuđinu. Read the full article

[gtaradi]

Porezna uprava kreće u lov na gastarbajtere – kazne su ogromne!

Porezni rezidenti kojima su poslani pozivi ne mogu više izbjeći sankcije za neprijavljivanje prihoda, već im od dana kada im je upućen poziv počinje teći zakonska zatezna kamata, koja od 1. srpnja iznosi 5,31 posto, a slijedi im i kazna za neprijavljivanje koja može iznositi od 500 do 30.000 kuna.

Rezidenti RH koji prihode ostvaruju u inozemstvu trebali su ih dobrovoljno prijaviti Porezna uprava započela je rezidentima Republike Hrvatske koji prihode ostvaruju u inozemstvu, a oglušili su se na poziv iz veljače da ih dobrovoljno prijave, slati službene pozive da se pokreće postupak oporezivanja primitaka iz inozemstva po službenoj dužnosti, piše Jutarnji list.     Porezni rezidenti kojima…

[jutarnjiglasnik-blog]

Dijaspora hrani Srbiju

Prema podacima Narodne banke Srbije, doznake dijaspore u prva tri meseca ove godine iznosile su 683 miliona evra, što je za 10,7 odsto više nego u istom periodu prošle godine.

Foto: novinar.de

Naši ljudi iz belog sveta šalju u otadžbinu više para nego što Srbija uspeva da privuče stranih investicija. Devizne pošiljke su redovan izvor prihoda rođaka iz zavičaja koji na taj način popunjavaju kućni…

[bosnjaci]

Angela Merkel: Ne ponavljati greške s gastarbajterima

Samo ove godine Njemačka bi trebala primiti 800.000 kandidata za azil, što je evropski rekord

Integracija izbjeglica i pružanje pomoći treba biti prioritet od početka, kaže njemačka kancelarka Angela Merkel. Njemačka kancelarka Angela Merkel izjavila je kako Njemačka treba da izvuče pouke iz grešaka koje je napravila prema “gastarbajterima”, odnosno “gostujućim radnicima” u poslijeratnom periodu i integrira izbjeglice i azilante od trenutka kada stignu u zemlju. U desetljećima poslije…

[vecernjak]

Kuću su sagradili, auto su kupili, ali se vratili nisu

Kuću su sagradili, auto su kupili, ali se vratili nisu

Zapadna Njemačka je sa SFRJ 1968. sklopila sporazum o razmjeni radnika. Mnogi su krenuli trbuhom za kruhom u nadi da će se vratiti – kada naprave kuću i kupe auto. Kuću su sagradili, auto su kupili, ali se vratili nisu.

Bez obzira na to što je poslodavac bio, kako kaže i „prezadovoljan njegovim radom“, Jozo K. iz okoline Požege napušta poljoprivredno dobro u Bavarskoj na kojem je radio…

[pokazivac]

PRIZORI IZ OBIČNOG ŽIVOTA: u lj e z i

Tesnim sokacima naših gradova zvrče, drče, hukću, šušte, guše se, bruje, zuje, razmeću se, strani automobili. Penzioneri svetske automobilske industrije.  Doterani, okupani, izglancani ko stare udavače. Ko novi. U proseku imaju po deset godina. Verujem da preko milion godina svetske auto industrije pritiska naš istrošeni asfalt. Kaldrma se uvija pod tim isluženim starinama.  Nekadašnji ponos ... http://dlvr.it/6677mH

[negovateljica]

MORAŠ DA SE SMEJEŠ 007

27- oktobar  - nedelja   - moje prvo slobodno popodne

Sinoć kad sam legla, sama od sebe mi se upalila sijalica, da sam ja zapravo  kuvala  užasni jutarnji čaj  od kako sam došla jer joj nisam stavljala zaslađivač, a ona pije  termos čaja sa pet tabletica.  Nije ništa  rekla  - sem da joj je čaj horibl  tj užasan. 

Danas  sam prvo stavila zaslađivač  u termos  i  posle ništa ne pitam babu ...  a ni ona ništa ne komentariše, što znači daje dobro ... 

Vreme je danas izuzetno tmurno, vraćen je sat, spava mi se ceo dan. Od ujutru pa do ručka mi brzo  prođe vreme. Baba je panično primetila  nešto u hodniku pa me zvala da mi pokaže: -Das ist    hmbljclaafufen -  Ustvari neke mrve i sitni tipoljci na  itisonu koji su zahtevali  promptno  usisavanje.

Na plafonu u  spomen sobi  gmizalo je nekoliko  crvića moljaca, koji su   prilično veliki što će reći da se dobro hrane. Ostala sam pri uverenju da je bolje da joj ne kažem ništa o tome, jer ko zna koliko bi posao za mene  to značilo ako se otkrije kolonija moljaca u njenom garderoberu.

U grosse šlaf cimer - velikoj spavaćoj spomen sobi  zapravo nema  nikakvog spomenika sem  bračnog kreveta u kome niko ne spava, ali se on uredno namešta  posebno presavijenim  jorganima  i jastucima oblikovanim na  veoma specijalan način, da bi potencijalnog spavača bilo strah da legne tamo. A ko zna dal je iko ikad spavao tamo ?

Posle sam  krenula sa pripremama za ručak. Ručak sam pravila od sveže boranije, zelene, dugačke  i  pilećeg mesa  prokuvanog samo u vodi. Boranija se servira s nekim prelivom, a meso klot ..  onako "divnog" mirisa  kuvane piletine, 2 karabataka od kojih je jedan bio za mene. Gornji sloj mesa je i nekako jestiv, ali  vidim baba u slast  čereči i glođe to  parče do zadnje mrve kao nešto najukusnije na svetu.

Kuvana pileća koža, jedno ljigavo, ljigavo bljaaaakkkkk .. Ja to, ni pored najbolje volje nisam mogla da pojedem  pa sam nekako prošvercovala svoj tanjir sa ostacima do kante za bio otpad.

Baba  reče:  -Guten  šmek!-   što znači da  joj se svideo ručak

"Ma fes baba, mi ovo jedemo kad je ratno stanje ...."  Još se stresam ...

Inače oni  toliko nešto  šparaju, i na kraju  im ne vrede sve ove njihove pare jer ih ne troše.  Super  sređena kuća  koju stalno nešto briskaraš, čistiš i onda jedeš kuvanu piletinu.    

"Jao,   kolko mi se spava...  Zaspala bi istog momenta   ..ali moram da čekam da se i babi prispava da bi joj pomogla da stavi neku masku za inhalaciju.  To je u stvari inhalator, podrška za disanje, na vodenu paru pod pritiskom. Maska se stavlja na nos a pričvršćuje kaiševima preko glave. Protok vazduha je bučan i preterano jak za obično disanje. Kako se baba uspava prikopčana na to, nije mi bilo jasno.

Sad je boli rame, možda će da legne ranije. A tek je pola devet.

Posle tog ručka trebalo je da čekam Nemicu Sabinu da mi pokaže kako se uključuje mašina za veš  umesto da  mi je slobodan dan  i ja prilegla... I  taman sam zadremala   zove me baba na kućni telefon:

- Sabina će da kasni, a ti možeš da ideš negde ako želiš - pa mi je nabrajala gde sve mogu da idem, što se meni fućkalo. Vreme grozno, vlažno, hladno, tmurno. Mogu da izađem da protegnem noge, ali da  idem u obilazak znamenitosti, ne pada mi na pamet.  Ponovo  se presvučem i nevoljno izađem napolje, umesto da sam lepo llegla da dremam ko čovek.

Posle kratkog obilaska sela u kome  smo živele bila sam oduševljena dvorištima i nemačkim kućama, ali  sam  skratila planiranu šetnju  jer mi je zaista bilo hladno.  Uspela nekako da  operem kosu  onim tušem na izdisaju  i  opet, samo što  ugasih fen, zove me baba:  – Došla  Sabina  s kerom. Sabina samo  nešto ukće i buhće  na univerzalnom jeziku uzdaha umornih ljudi   i  ja odem na sprat da sedim s njima  dok one šprehuju  a ja ne razumem ni reč.

Što li sedim da me pita čovek  a slobodan mi je dan.

Odem u kujnu da jedem nešto i ptam Nemicu  jel hoće da silazi  u suturen povodom mašine za veš, a ona me gleda ko da sam luda i beči oči  u smislu – ćuti bre sad , kakva mašina idem kući umorna sam. -

I kaže  mi da će  to biti za koji dan. Tako da ćemo hram zvani vešeraj,  osveštati  u utorak  a ne danas kako je planirano.

Sad mi duša spava iako je pola deset, pola jedanaest po jebenom starom,  a moj radni dan još nije gotov.

Ovde sam već šest dana, vreme brzo prolazi. Prva nedelja mi je sutra gotova  - što znači prvih 300  eura  za koje bi u Serbiji   morala  da rintam mesec dana.

I konačno me u pola dvanaest, zvala da joj stavim masku, sad je  pola jedan po starom!

"Red devil" - tako me zove  " Crveni đavo" - Trebalo mi nekolko dana da ukapiram da je to zbog kose , jer više nemam crvenu majcu na sebi. A možda joj se od šnapsa pričinjavalo, nisam se udubljvala.

Jebo ti red devil mamicu švapsku,  spava mi se breee ...

Pokušavala je da  navije telefon da joj zvoni za sutra  i ne čuje me kad joj kažem  ja ću da navijem  alarm samo legni  da ti  turim to na glavu. 

Pri sebi drži oba kućna telefona, jedan na  kućištu a drugom je kućište u dnevnoj sobi i svako veče ih navije da zvone u pola devet ujutru, iako nema ama baš nikakva posla u to vreme da bi ustala i nikad nije ni ustala u pola devet.  Svrha navijanja mi je ostala do kraja nerazjašnjena.

Uz put mi je objasnila kako ređa gaće u šupladen i kako ih pomera  prema ivici kad potroši gomilicu, bele na bele,  bež na bež ! - Da, to je bitno. - kažem, tek da nešto kažem. "Ma da, to je od krucijalne važnosti !!!"

- Idi proveri dal su zaključana kola-

Danas mi kaže da sam ostavila nezaključana ulazna vrata. Pa kad ne znam kako se zaključavaju. Od spolja ne može  da se uđe bez ključa – i kako sam ih to ostavila nemam pojma. A možda baba izmišlja. Spavalo mi se previše da  bi razmišljala o tome, sada.  I dok sam proverila da li su zaključana sva vrata, unutra i napolju,  rasanila sam se. Njoj je lako, ona ima šnaps za nok down, a ja samo vodu za noć, ako mi budu suva usta ili ožednim.  Jeben je to život. Ali ja stvarno ne znam ni šta bi bilo kad bi mi Srbi  kod kuće zarađivali tolke pare, sutra ću o tome da mislim.

Petkovica kod nas beše ,a ovde Heluvim, Noć veštica  u toku, tikve i zombiji. Šta li se time slavi, nemam pojma a ni ne zanima me baš puno.

[negovateljica]

MORAŠ DA SE SMEJEŠ 005

Oktobar 2019

25. oktobar  2019 petak   Frajtag

"Kaldhrughen!"  -- frižider   valjda. Hahahahaha,  kulšrank  je frižider, ali je meni tako zvučalo trećeg dana kad sam stigla u Nemačku.  

Ustajem u osam sati  - naspavana, bez noćnih poziva  i odem gore  na sprat da kuvam svoju jutarnju kafu  i  čaj za babu ... koji joj je bio  horible. ( Jer sam zaboravila da stavim pet tableta Natrena u termos) Plus sam pomešala kutije s čajevima, ima ih  pet-šest u  karuselu. Karusel je  ćoše u  kuhinjskim elementima koje ima vrtešku sa policama  gde drži čajeve, začine, šminku, ulja razna  i  gomilu drugih kutija koje nisam zagledala.     

Uđe baba u kujnu i kaže   -  I NEED TO CRY...  (MORAM DA PLAČEM. )  I OKRENE  TOČAK I VRATI SE U DNEVNU SOBU  

I OTUD KAŽE – DO NOT BE AFFRAID.  Cry  - na engleskom znači  plakati i to je  prvo što mi pada na pamet, mada može da znači i  vikanje, ali zašto bi vikala sad pa me još upozorava?

Turururururu ... "Šta li sad to znači? Dal'  oće da zove nekog telefonom, pa  oće da plače unapred da bi uplakana  pričala i postigla neku emotivnu uvertiru."

Moje nagađanje je prekinuo babin urlik iz dnevne sobe.

AAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAAA!!!!

Da me nije upozorila   tačno bi me strefila srčka  jer bi pomislila da umire !!! 

I tako baba  arlauče  neko  vreme dok ne izgubi glas   i  ućuta se.   

Kad je ponovo ušla u kujnu  ja je pitam:

- Jel to nešto meriš tom drekom? - 

A ona mi kaže da tako vežba glasne žice!  

 #Leptejebo!  

Workout za glasne žice! Kad pomislim da sam sve  videla i čula...

Posle, u  11 sati   baba se spremi i ode na rehabilitaciju  taksijem. Vraća se za dva sata i pita me šta ću da radim?  

"Pa naravno da ću da obavim  nekoliko video poziva, šta si mislila  da ću da radim?"

- Cleaning, cleaning, cleaning -  kažem -  Čistiću, tamo i ovde i  dole- - 

Ok, ode baba! Ufffff!  Sloboda! Dva sata slobode.

Ali  nemam pojma  odakle će da uđe baba, kad se vrati, koja vrata da otključam, koja da zaključam...

Muvam  se tamo vamo po kući, usisam ponovo,  iako nema šta da se usisava, prašine nema. Vidim u spavaćoj sobi  crvići od moljaca gmižu po  plafonu. Ta soba izgleda ko mauzolej sa  dva kreveta nameštena na specijalni način u kojima niko ne spava, ikad. Usisala sam te buduće moljce, sve koje sam videla.  Ko sme da kaže babi da ima moljce tamo. Ko zna šta bi to podrazumevalo  za mene.

Let the moljac freee... Skupiću sve koje vidim i potrudiću se da im otkrijem bazu. Verovatno neki zaboravljeni vuneni džemper ili ćebe, korišćeno pre trideset godina i smotano ko zna gde.  (Kasnije sam otkrila  kesu sa hranom za ptice  u ćošetu iza regala  koja je bila puna moljaca, stajala u plantnenoj  torbici ko zna od kad, odakle su moljci izletali kao migovi sa  vojnog broda. )

Babin povratak je protekao fino. Nije me zatekla u nekoj aktivnosti koju ne bi odobrila. Videla sam je kroz prozor pa  izađoh napolje da joj pomognem da uđe.

Pita me baba šta ima za ručak, a juče mi je rekla da će za ručak da pojede ćuftu  od juče.

Ja pitam: -Samo ćuftu?-  Ona odgovori nešto na nemačkom  i tako  to ostade,  a ja nisam skuvala ručak jer nemam pojma  šta je baba htela. 

I ona kaže da hoće  povrće kao prilog uz ćuftu,  ja joj predložim  glavicu brokolija  i ona pristane. Meni pade kamen sa srca. I  ja krenem da perem brokoli u sudoperi, pa vidim da će  sudopera da se  zapuši, onda prebacim čišćenje na poslužavnik. Ne znam koje veličine brokolija oće... I stavim vodu  na ringlu da  se greje.  Baba je za to vreme u kuhinji ispred njenih vratanca sa lekovima, desno od mene.   

Ona  tek  vrisnu da su drške od brokolija  previše tvrde  i  viče:   -NOOOO!  NOOOOO ! 

Ja pomislim neće da jede drške, pa ih skratim  na onim glavičicama i to potrpam u šerpu da se kuva.

 Kad ona priđe uz šporet i  skloni šerpu sa ringle i krene da rukama  vadi  iz vrele vode brokoli! 

"Šta  sam sad uradila ???   Hoće da kuva brokoli a  vadi ga iz vrele vode ??? "

- I do not understand, what are you doing ? - " Bože razjasni mi ...wtf ???"

Baba ustvari  hoće da prvo skuva drške,  a i da ih jede sirove jer je pregladnela. I da ih oljuštimo pa tek onda da kuvamo brokoli ....  

"O maj gad !!!   Samo da ne poludi preko mere!"

I pita ona mene jel sam pržila fiš za mene?  Rekoh : Nisam bre, baba da ne smrdi pržena riba po kući! -

- Ic okej .. prokuvaš vodu i sirće i  nema mirisa.- kaže

- Ok-  kažem ja - Sutra ću da jedem fiš.-  "Ne znam ni dal umem sebi da ispržim riblje štapiće..."

Pitam je kolko brokolija hoće?  - Jel mogu i ja da jedem to? -  ona kaže  -  No. Do you like brokoli?- 

"Pa naravno da volim, što me pitaš kad kažeš no ???"

- Oćeš celu glavicu?  

-Nooo, this is too much!-  Neee,  to je previše!

-Može pola?

-Jaaaaaaaaaaa. Ja. -  Hoće pola sad, pola za večeru. - I  sipaj sebi.-

"Pa kako to da izvedem???  To je na tri dela,  ali ok. " -  sipam njoj   pun tanjir sa podgrejanom ćuftom, i  molim boga da ne sazna da ne umem da uključim mikrotalasnu, jer ja to   nemam, a i nije zdravo da imaš. Sebi sam sipala malo  pa smo jele fino.  Kuvani brokoli preliven sosom Holandeze, kog sam apsolvirala.

Baba  reče da neće da skida  protezu s noge, oće da idemo posle u kafić.  - Oki doki!

Odo ja da se spremim, idem negde van kuće! Jeeeej!

I trebalo je da  krenemo u kafić  da baba uhvati sunca, koje je već počelo da se smanjuje  ali je  telefonirala s nekim skoro pola sata i ja sam je čekala na terasi da  krenemo.

Za tu šetnju ima posebna kolica  na  električni pogon  i sama se vozi. Put  ispod kuće  je od nekog kamenja pa  je to smetalo točkovima do prelaska na behaton kocke. Idući pored nje,  primetim da se  na točak  zalepilo kereće govno!   Jeeess???   Nije šajze  završilo u specijalnoj kesici, i u  specijalnoj kanti, nego na babinom točku. Hodam ja pored nje, baba ne vidi,  a ono svako malo  procirkuliše pored njenog rukava. Bolje bi bilo da joj kažem.  

-Frau Šmit  , your  wheal is dirty.  I mislim se, sad ćemo da idemo na  car wash  negde...  ili ko zna kakvo je rešenje za tu situaciju,  kad baba  kaže :

- Dont worry.  It is KAKA .   IT WILL FALL OF.

"Zajebavaš me baba ??? Vidim i ja da je kaka!" 

Otpašće samo?! Odgovor koji ni u snu nisam očekivala.  I  tako mi sa šajzetom na točku  stignemo i uđemo u  neki mali kafić,  pekaricu i  prodavnicu ujedno. Sve ko apotekica. Sve po švapski,  i   baba se parkira uz stočić gde smo sele nas dve   a šajze  stoji od pozadi na točku i gleda u kelnericu  kafića  koja  ga nije primetila, verovatno dok nismo otišle.  U  međuvremenu  je dok se baba pomerala tamo vamo, govno  otpalo na patos.

Tu je kraj priče o gadostima.  Za taj dan.  Ipak, samo ja imam oko za takve neke detalje, ko niko drugi ne primećuje. Ipak, misli su mi bile prikovane za to govno na patosu u švapskom kafiću, gde mu nikako nije bilo mesto.  Ipak me proganjalo, ni krivu ni dužnu! 

..........

Da pređem na   narudžbinu. Jele smo  kolače,  ja neku čokoladnu tortu, ona  nešto kao  krempita  torta  i  uzele kafu. Moj čokoladni kolač je koštao tri eura, a njen dva i četrdeset centi. Kafa je bila dva ipo eura. Cene kolača su jako bitne, jer je ona posle plaćanja računa, taj račun proučavala kod kuće, nekoliko dana, svako malo se iščuđavajući kako to kolač košta draj juro ?

"Šta sad da pričam s babom?"smeškam se , ali mi ništa ne pada na pamet. Dolaze tamo neki Nemci, ona priča  s njima, meni super.  "Muko moja pređi na drugoga ... "

Vidim neku policu sa prospektima, i odem do tamo kad ono neka knjiga,  monografija  tog područja, 700 godina nečega verovatno naselja na tom prostoru  i  donesem je  za sto i krenem da listam jer ima  mnogo fotografija.   I  pokažem je babi  - kad  se ona oduševi  i  uzme knjigu  da prelistava, list po list, a knjiga debela... Vidim ja da ćemo da ostanemo tamo do sledeće godine, ali bar ne moram da pričam  ništa.  I tako je  to super prošlo. Provele se ja i baba,  šajze ostalo  da ga počisti kelnerica  i  vratimo se kući.  Sad sam  stvarno umorna, ali  sve u svemu lep dan beše.

[negovateljica]

MORAŠ DA SE SMEJEŠ 004

Oktobar 2019 , treća noć

Sinoć, kad sam sišla iz njene sobe,  krenem da pišem ovo i izgubim predstavu o vremenu, i  tek vidim da je pola jedan i da mi se užasno spava . Ovde je inače mrak od osam sati.  Noći su  vlažne i   hladne za ovo doba godine. Zaspala sam za tren. Iz sna me probudi kućni telefon  koji zvrcka  što znači da me Frau  baba zove.

"O  jebemusunce! I mesec  koji  moj sad oće, samo što sam legla"  I pravim se da ne čujem, ali ona besomučno zvoni. I ustanem ja. Šta ću, natučem  majcu i  pantalone pa  odem na sprat da vidim  gde gori.

-What do you need ?  -  Pitam ja, a jedva gledam. ( Šta ti treba ?)

-  I need šnaps ! - ( RAKIJE MI DAJ !)

" ŠNAPS ?! U OVO DOBA NOĆI? ŠNAPS TE JEBO!  OĆEŠ ŠNAPS?  ŠNAPS IT IS!!!  SAD ĆEŠ DOBIT ŠNAPS! "

Samo sam podigla obrve, uzela  pljoskicu sa stola  i odem u kujnu i nalijem  je iz itarske flaše,do vrha. 

Odnesem babi u sobu šnaps   - kad ona  zaprepašćeno:  – THIS IS TOO MUCH! -  ( OVO JE MNOGO )

"Ma teraj se bre  u pičku materinu , šta sad oćeš  da idem u drakstor da ti kupim unuče ???" 

- You do not have to drink  it all -  Ne moraš sve da popiješ -  rekoh   i okrenem se na peti i vratim se u krevet.

Još je bila noć kad je kućni telefon opet zvonio.  Pogledam na sat ono sedam sati  - a mrklica napolju ...  Tražila je  jutarnji šnaps.  Ponovo sam nalila punu pljosku iz iste flaše.

I naravno od spavanja više nije bilo ništa, ležala sam još malo i ustala  da kuvam sebi kafu.  

Babe nema iz sobe.   "Pa težak je hengover od pola litra  šljivovice ..   i ja ne bi mogla da ustanem kad bi to sve sasula u sebe ."  

Ona inače  uveče spremi   380 grama  rakije  - bruto doduše  , staklena  pljoskica  i  plastična flašica  imaju neku težinu, ali baba rokne najmanje pet rakija za veče  i to joj je doza  za "guten šlaf"  da može  da zaspi.  Ja sam mislila da me moja prethodnica zeza kad mi je to pričala da baba pije  rakiju da bolje spava.   Uveče se obeznani, bolje rečeno,  a inače  ima punu  natkasnu lekova i u kujni.  Jedan kuhinjski element je krcat kutijama s lekovima,  kapima, preparatima. Nije mi palo na pamet da baba može da rikne od te kombinacije, ali valjda  lekove pije  po receptu, ne pije ih više nego što treba ...

Ali sve u kombinaciji sa rakijom ???

Ipak se nisam previše udubljivala u to. - Želiš rakije ?  Izvoli. Tvoje zdravlje nije moja briga, samo me pusti da spavam ko čovek. -

 U neko doba  oko 11 sati  pojavljuje se baba  sa vunenom kapom na glavi:

- Aaoooh  I have pain !!! I am not feeling  well.  -  Imam bolove, nije mi dobro.  

"Ajdeee ?" 

-You gave  me to much alchohol  this morning !  You should pour to me  one half of a glass . ( Dala si mi previše alkohola jutros. Trealo je da mi sipaš samo pola čašice.)

"Pa ja sam ti kriva sad ???"

- You asked for it !  You wake me up and asked for  the šnaps! 

( Pa ti si tražila alkohol. Probudila si me i tražila rakije! )

-But you gave me  full botle of 42 % , I needed  38 %   it was  to strong for me. -  i drži se za glavu. Dala sam joj  rakiju od 42 % alkohola umesto od 38% koju ona pije.

"Ma da ..  ta od  38 prsent je  šumadijski čaj, bozica. Ne bi te bolela glava sad. Sram me bilo da me sram bilo."

I baba neće da komunicira , otišla u kupatilo, sedi tamo, puši, sluša muziku i drži se za glavu, čeka da je prođe.  Vrata od kupatila su ostala otvorena, pa sam mogla da vidim. Razmišljam  čime se leči mamurluk i pitam je da li hoće malo soka.

-Najn , danke. - ( Neću, hvala )

"Ponuđena, kao počašćena. Ako nećeš, ne moraš."  Rasonica ovde ne postoji, ni kao ideja.

Popušila je paklu  cigareta u kupatilu, a inače zatvara vrata od dnevne sobe gde inače puši da joj ne ide dim u hodnik i spavaću sobu.

......

Na red je došo ručak. Juče smo iz kupovine donele neke  spremljene ćufte, pakovanje  nešto manje od kila  i ja vidim na tacni jedna ćufta  a  plastika od ćufti prazna na stolu.

„ Dal je moguće da je pojela sve ćufte sinoć? Ili jutros ?" Ne mogu da verujem. Inače jede vrlo malo.  Pitam je šta će za ručak – ona oće ćufte  - ali ih zove frigadele.

"Pa gde da ti nađem ćufte sad  kad ono pakovanje prazno?" 

- In the  refrigerator!  They are frozen. -  Stavila ih je u zamrzivač - kaže baba.  

" Ooooo", laknu mi, ali samo za trenutak, jer ona hoće nove ćufte, ne te iz zamrzivača, nego da joj spremim nove od  melvenog mesa koje smo takođe kupile.  

I onda nastaje nova agonija ... Krećemo da zajedno spremamo ručak dok mi ona objašnjava  kako da napravim ćufte   a da ispadnu ćufte kakve ona voli i  to  zašta smatra da su ćufte, kao i na način kako ona misli da se prave.

- You do not know how to make   hšhazešfvasesfoaijfi -  nisam odmah zapamtila frigadele.  Kaže mi da ja ne umem da spremim ćufte.

-I know,  but I do not know if you will like it  my way ?   I put onions in that.-   Umem, ali  ne znam da li će da ti se svide. Ja stavljam crni luk u to.

-Yes  , onions. One  oniion is good.  -  Nema ništa protiv crnog luka. Onda   natoči vruću vodu  u šoljicu i potopi parče tosta , pa ga  ocedi  od vode.

Za to vreme ja je pitam  kolike hoće da joj budu ćufte. Zahvatim kašikom  malo mlevenog mesa i pokažem joj to kao primer. Ona me gleda ko debila i kaže: -  HALF - POLA. Ja prepolovim  ono iz kašike i pitam je:-This much ? -    Ovoliko ?

 Ona nemoćno sleže ramena  - Noooo, it is too dificult with you ..  Bibi has spoiled me .. and you do not know anything.

 -  Neee,  preteško je s tobom. Bibi  je mene razmazila kao malo dete a ti ništa ne znaš.

I tek mi pokaže rukom  na pola  pakovanja mesa - da od toga oće ćufte !!!

"Aaaaaaaaaaaaaaa!   Pa lepo  kaži  baba !"  Ona je ladno mislila da ja oću da pravim ćufte od pola kašike mlevenog!! Verovatno i deluje debilski :)

 I onda  ja dovršim operaciju  pravljenja ćufti,  isposlujem  cutting  board za  onions  , dasku za sečenje luka- koji sam naseckala na naj-klajne parčiće   i  napravila smesu  za ćute.

- Rukama ili kašikom ? - pitam pre nego što se dohvatim da mesim meso.

-  By hands, it is ok -  kaže - može rukama.

-  Where is oil ?- pitam dalje ja.    

Baba je ospice dobila odavno i svako novo pitanje je izluđuje , ali  njena kujna samo izgleda  obično ko naše kujne , ali tu vreba milijardu opasnosti  da nešto nisi stavio gde mu je mesto  ili nedaj Bože svemirske katastrofe da ti kaplje voda ili prska zejtin iz tiganja. A  tajno sklonište za krpe još nisam otkrila.

Ćufte se prže na  malo ulja, tj nekoliko kapi.

 "Ma da .. važi na garaži!"  Sunem ja još,  kad je baba izašla da može to lepo da se  isprži. Inače se  u tom  skupocenom,  toliko posebno čuvanom i održavanom teflonskom tiganju  pljeskavice prže u lebdećem položaju kako se ne bi  teflon  izgebao,  jer kad bi videla  belu  reckavu liniju verovatno bi dobila infarkt momentalno. Pljeskavice  se obrću  silikonskim  nekim predmetom  koji je  neprirodan i veštački do  gađenja , ali  nečujno sam se pomagala  viljuškom da se  jebene ćufte ne raspadnu kad ih budem  okretala tim predmetom.

Uz ćufte se jede  boranija  nepoznate sorte. Mahune su  veličine lenjira za geometriju, onog  od  30 cm, zelena, nikad videla u životu.  To se kuvalo petnaest minuta  po babinim instrukcijama  i sve vreme dok se sve to krčka na  štednjaku  strepim da se ne isprska šporet , što je katastrofa u najavi. Kad sam msilila da je  boranija kuvana , baba je utvrdila da je žilava. " Što li? Pitam se... Pa kad je tolka porasla verovatno se užilavila , jaranice."   I vratim ja to  da kuvam  na ringlu  još  petnes minuta. Valjda  se skuvalo, nema koske. Odnesem  babi parče  da  proba  ...

- Das ist okej ... You put in  here  some salt and  Holandeze. -   

-Dobro je sad. Stavi ovde malo soli i  Holandeze. -

"Salt je so, a šta je Holandeze? " Otvorim  frićider i pročitam sve naslove na flašicama u vratima  i nigde ne piše Holandeze. Znači,  opet moram  da odem u dnevnu sobu i da je pitam gde je taj holandeze, iako nemam pojma ni šta je to. 

Ona ode u kujnu i  iz frižider  sa police izvadi tetrapak,kao palvaka za kuvanje.

- AAAAAAAAAA  . Okej . - Kažem ja uz osmeh - slatko sa šlagom.

E sad treba da ocedim vodu iz boranije. I naravno iz šerpice mi ispadne  nekolko komada boranija u sudoperu., koja nije prljava  od silne higijene, ali  nije ni sterilna.

I de  ću s tim  uopšte?  Ako odem na terasu pored babe  do kante sa "bio otpadom" u ruci ima da me provali da bacam nešto, što sad nije  momenat da se baca.. Da zviznem kroz prozor kom��ije ima odma da me prijave u policaj. Da  šutnem u kantu za đubre ispod  sudopere,  baba  možda vrši popis  stvari u  kanti  pa će da vidi   boranije a onda sam najebala.  I sipam ja Holandeze u  šerpicu, posolim i promešam, pa pokupim one  komadiće boranije iz sudopere, pod vodom  operem pa ih ubacim nazad u šerpicu. Servirala sam  ćufte i boraniju na dva tanjira i odnela u dnevnu sobu za trpezarijski sto.

Konačno je baba dočekala svoje ćufte  sa  prilogom   i napucala se  da je zaboleo stomak, pa je tražila  čaj   mit anis  und kim.  Das ist gut  fur stomak.   Čaj od anisa i kima, koji je dobar za stomak.

"Ja ja ...  Zer  gut. "

Posle  ručka sam sišla u svoju sobu na odmor.  Baba valjda neće da me cima više do večere.

Samo me je jednom zvala telefonom  da joj zatvorim prozor u kujni  jer ne može da dohvati  i vidim  nasmejana je. Pitam je kako je , ona kaže : - Gut.  

"E vala bogu da si gut ...   Ćuuus."  i vratim se u svoju sobu na  mobilno  dopisivanje preko mesindžera sa  nekoliko dopisivača istovremeno. Ta aktivnost nema  milosti, jer kad jednom kreneš to da radiš  to ne može lako da se završi, a treba  priču o šnapsu istipkati  deset puta. Ispraznila mi se baterija zbog svega.

U neko doba čujem neko dolazi kod babe koja je pre toga  dugo telefonirala.

Mislila  sam da se žali na mene .. i  gotova je stvar, dobiću otkaz  sto posto. Ali sam se trudila da me  dočj šprehenzi odozgo ne dotiče  i  nastavila sam da dopisujem.

Posle nekog vremena  vrataranja ,  razgovora na nemačkom ,  kome  temu prema  intonaciji nisam mogla da odredim, dal je razgovor ljutit  ili nešto slično, ali  kao što rekoh – ni ne tiče me se. Ako im trebam nek me zovu, ja sama da se penjem gore neću, samo da me iskuliraju.

Onda čujem da neko silazi niz stepenice  s kerom  koji sitno cupka šapicama po drvenim stepenicama   od kojih druga odozdo škripi.   

Nok, nooook!  . Kuc kuc !  -  Čujem ispred vrata  i pojavljuje se  Nemica , nasmejana,  kod mene u sobi.

To je Sabina, žena koja je čuvala babu  dve godine pre nego što  su počele Srpkinje da je čuvaju ...došla je da mi da instrukcije i da mi pokaže  šta  mi  je nepoznato.   

Ufff, pade mi kamen sa srca, ja reko došla da mi očita neku bukvicu, kad ono sasvim suprotno. Šta ti je navika da očekuješ najgori mogući scenario u svakom slučaju.  

I ta Sabina  govori  engleski  30 posto, ali se razumemo. Pozvala me da  se popnem gore kod njih.  I ja odem, kad ono  i baba nasmejana, sve šoon... bite šonn...   klasse ...   NATURLIH.     

Baba nije gladna. Čudo   bi bilo da jeste.  Popismo kafu sa  Sabine.

Bibi  je u međuvremenu javila da su joj Mađari napisali kaznu od 70 eura za prekoračenje od sedam dana za koliko je premašila dozvoljenih 90 za boravak u EU.  To je bio posebno traumatičan događaj i za babu i za nju, jer nije imala sreće da se nekako izvuče, nego je morala da uplati te pare kad je došla u Srbiju i imala muke da nađe banku koja će da joj promeni eure u forinte.   

.......

Onda je došlo vreme za šauer, moje tuširanje. Moram bre, da se konačno okupam, ovo mi je treći dan na  bebi vlažnim maramicama.

Inače  je baba mađioničar. Ona se sama kupa  a posle njenog kupanja  mi je prvi dan rekla :   

- You can clean the bathroom now.  ( možeš sada da počistiš )

"Pa suncemujebem šta da klin??? Kad  se sve cakli.  "

Kako baba uspe da se okupa  a kada suva ko barut  - ja  stvarno pojma nemam.  

Prvi dan kad sam stigla bila sam preumorna za  kupanje. Drugi dan sam videla to čudo od suvoće kupatila  pa  pretpostavljam da se i od mene to očekuje, ali ja pošto nemam natprirodne moći nisam odmah smela da se usudim da  uđem u taj hram  higijene  i da probam da se tušnem. Ali  večeras moram da se okupam pa kud puklo da puklo  i ako zbog šnapsa ne dobih otkaz  zbog kupanja sigurno oću, jer  da se okupam bez vode  ne bi umela, a  oni  to izgleda to rade .ili se kupaju na  neki  kompresor.  #jebemliga ...

I   baba mi ljubazno objasni gde imam sterilne peškire, preuredno sklopljene  i prepusti mi kupatilo  tj tuš kabinu.   Uđem ja  zaključam vrata i priđem uz tuš   -  koji u životu videla nisam   ...  nešto  kružno sa dijamantom u sredini i ručka odozdo. Tuš baterija normalno  zakačena  crevom za držač,  ali kako se sad ovaj tuš pušta ? Sve mu jebem da mu jebem .. Uvatim za ručku i  cimnem levo desno .... Ništa.  

Povučem prema sebi ...ono krene  - ali se  u isto vreme i dijamant  u obliku velikog dugmeta  RASPADNE NA SASTAVNE DELOVE A TA RUČKA ZVEKNE O  POD  TUŠ KADE !!!

TINUNINUTINUNINU. Baba je čula tresak i iz hodnika prestrašeno pita na nemačkom: - WAS IST PASIEREN???

Ja otvorim vrata i pokažem joj  metalnu ručku  koju sam podigla s poda ...

I čekam da me ustreli ...

-How did this  happened? Can you put it back?  Šta se desilo? Možeš li to da vratiš nazad?

-Yes, I will put it back.  Vratiću ga - kažem ja...Kad bi se zajebavali...  Kako da ga vratim nazad, kad mi deluje kao slomljeni čelični deo ili slomljena imitacija metala od tvrde plastike....  upičkumaterinu ...  ajde sad  KLIKNI... KLIKNI NAZAD... KLIKNI MOLIM TE KO BOGA, KLIKNI PLASTIČNA NAKAZO... KLIKNI BREEEE, ODE MI GLAVA... KLIKNI, GOVNO JEDNO... 

I u neko doba uspem da slložim sastavne delove u  kružne proreze, i da zakačim ručku negde unutra kako je valjda bilo a da  sve ne ispada napolje... i da klikne...  Pokupim peškire  i  odem u dnevnu sobu da kažem babi da sam vratila kako je bilo  i vratim se u sobu. Dosta mi je sranja za danas, tuširaću se sutra kad budem dobila instrukcije kako se pušta jebeni tuš. Ili možda kad odem kući.

Update:  Tuš je već bio slomljen, pa lepljen i  pušta se tako  kako sam i ja probala da ga pustim  pa se raspao...  

..........

Grrrrr, savršeno savršenstvo  nemačko...  bolesno perverzna pedanterija, sterilizacija  žvotnog prostora,  obožavanje đubreta   koje ima svoje praznike u mesecu kad ga đubretari konačno preuzimaju  u noćnim časovima, kao da je neka sekta u pitanju...  besomučno  razdvajanje  hartije od  folije,  tegle od flaša po bojama,  bio otpad , pičke materine,  a onda se isti taj  Nemac ili Nemica   zemljoše, upropasti i obeznani od alkohola u toj meri da se bukvalno upiša u krevet ...  I onda ja  treba da se pravim da to ne vidim,  a i pravila sam se  i nije mi tražila da joj  menjam posteljinu, samo sam  prema šemi sklopila jorgan   a čaršav nisam ni pipnula sem  za  krajeve  da ga zategnem.  Šon ... šon. Jebemvammateronunenormalnu. Od onolikog alkohola  ladno je mogla i da se usere u svoj krevet, ali  vala bogu pa nije .   

Razmišljam  da li je ovo sramota što pišem ??? Čija sramota? Koga treba da bude sramota?

Bakica  je u suštini  fina jedna osoba, ljubazna, dok je ne uhvate lutke pa pošandrca, kao sinoć kad je tražila  nešto po frižideru panično preturajući pakovanja  sa mesnim proizvodima. Pretpostavila sam da je nešto belo - wajs tražila ali ga nije našla pa je  besno napustila kujnu, a dotle je bilo sve  u najboljem redu posle šopinga u gradu.

[negovateljica]

MORAŠ DA SE SMEJEŠ deo 001

Započeto : 22 Oktobar 2019               

BIO : CURICULUM VITAE PRE UVODA

Moje ime je Olivera .

Rođena sam 23.10.1965. u Sokobanji, u Jugoslaviji.

Po obrazovanju sam pravnik, imam diplomu Niškog univerziteta na kojoj piše da sam pravnik , ali se tim poslom nisam nikad bavila. 

Moj  CV je  galimatijas koji prati dešavanja u mom privatnom životu.  Bila sam: pripravnik u pisarnici suda u trajanju od deset dana i plata je bila ekvivalent gajbi paradajza pa sam dala otkaz posle 15 dana. Odlučila sam tada da mi je važnije da besplatno čuvam svoju malu decu, nego da idem na "posao". Bila sam i zubna sestra, dispečer u  taksi službi, radila u tri smene za  neke smešne pare, pečatorezac i graver na američkoj laserskoj mašini u svojoj zanatskoj radnji, uzgajivač rasnih pasa, prodavac lekovitih trava na pijaci...  

Nezaposlena, u depresiji, razvedena od 2003  sa dvoje dece  na školovanju i kasnije na studijama. 2005 sam podigla kredit za privatni biznis, koji je u zemlji čudesa, osuđen na propast. Moju propast naravno, koja me prati od 2011 kad sam zatvorila zanatsku radnju za izradu pečata i suvenira, jer su pečati  ukinuti, a suvenire prave Kinezi, ostali ih preprodaju.

Ovo je moja priča o  privremenom radu na crno u Nemačkoj od  2019 godine, na poslu dvadeset četvoročasovne negovateljice.

Prema podacima iz 2022 godine u Nemačkoj ima 18,66 miliona  ljudi starijih od 65 godina, 22, 41% od ukupno 83 294 633 stanovnika prema popisu iz 2021.  

5 miliona i 875 740 ljudi je starije od 80 godina i to je grupa kojoj je najviše potrebna pomoć u svakodnevnom životu uz eventualnu medicinsku pomoć.  O ostarelim Nemcima se brinu  u staračkim domovima, ako imaju novca da to plate, oko 5000 mesečno ili u njihovim domovima žive negovateljice koje se brinu o njima, a  plaćaju ih koliko god mogu MALO , u odnosu na rad koji one ulažu u tom aranžmanu i u odnosu na vreme koje su preko dana angažovane.  Najčešće su to dogovori na crno, tzv švarc arbajt jer je najjeftinije za njih. Nemci su jedini u EU koji se mire s tim da u njihovim domovima žive  osobe bez  EU pasoša. Već u  Austriji i okolnim zemljama, traže se isključivo negovateljice sa  EU papirima i radi se na „belo“ tj legalno uz uplatu staža, plate i putnih troškova.

Plate se u Nemačkoj kreću od 1000 do 2000 eura, zavisno od stanja pacijenta ili stare osobe. A zavisno i od priliva radne snage iz  ex  SSSR zemalja, sa Filipina ili iz Afrike. Postoje i agencije koje im obezbeđuju legalne negovateljice, ali su njihovi aranžmani sramni. Oni naplaćuju od 2500 do preko 3000 eura mesečno od čega negovateljica dobija 1400 do 1800 eura , ostalo je masna provizija za par telefonskih poziva u pronalaženju odgovarajuće osobe za traženo radno mesto. Oni navodno nude neke dodatne usluge, kao što je zaštita negovateljice od raznih zloupotreba , ili u slučaju bolesti nje ili pacijenta o kome se brinu. Njihove priče su raznolike, jer ima i pouzdanih posrednika koji ispoštuju dogovor.

Ima raznih i staraca o kojima se negovateljica brine.

Neki su kulturni, zahvalni, pristojni, darežljivi, pažljivi , skromni u zahtevima , a neki su užasni, arogantni, nadmeni, zlobni, nervozni, ljutiti, sluđeni, nezadovoljni, prgavi, dosadni.. nepodnošljivi .

U ovaj posao se ulaže mnogo vremena, nerava, strpljenja, požrtvovanosti, veština, rada , trpljenja , uskraćenosti, predanosti ... Ali nikad ne treba ići preko granica dostojanstva i trpeti nečije zlostavljanje i prevare samo radi novca. Previše je ljudi koji ipak iskorišćavaju negovateljice i žive na njihovoj grbači, a da to nije zaista i nužno. Za posao negovateljice je najbitnije da se nauči nemački jezik i ovlada pravilima i ustrojstvima njihovog načina života. Posle nekoliko štela - kako se zovu ti radni aranžmani, negovateljica se može smatrati PREKALJENOM.

UVOD

22 Oktobar 2019               

Gastarbajterska je tuga pregolema

„Ceo život sam štedela, paru na paru, pušila najgoru krdžu, jela koske i kačamak, i šta sam uštedela? -NIŠTA! „   Rahela Ferari

( Gastarbajter - radnik -stranac u prevodu - )

Sa 54  godine sam se i ja pridružila reci  ljudi koji odlaze iz Srbije u poteri za novcem.  

Iznenada me je pozvala  poznanica sa kojom sam radila  zajedno pre desetak godina. Radile smo za neke tragikomične pare  u   taksi službi kao dispečerke, pa su nam se putevi razišli  posle toga, da bi se ponovo  čule pre mesec dana.  Pitala me je da li hoću da je zamenim na poslu u  Nemačkoj na tri meseca, objasnila  šta se i kako se radi  i naravno, posle kraćeg razmišljanja sam odlučila da prihvatim ponudu  i krenem za Nemačku.  Ovde ionako nisam imala preča posla ni posla uopšte.

Krenula sam  autobusom iz  Sokobanje do Beograda, pa do Novog Sada,  odakle sam  imala prevoz kombijem  na kućnu adresu.  Taj prevoz sam čekala na dogovorenom mestu pored autobuske stanice, na parkingu  Mek Donaldsa. Kombi  je  krenuo  seoskim putevima po Bačkoj   da bi pokupio  još pet žena  na raznim adresama.

Na  svim  kapijama ista slika. Uplakani ljudi  ispraćaju svoju  ćerku, majku, baku  koja  je pošla  trbuhom za kruhom u tuđinu. U okviru kapije  crnokosa devojčica  stoji nepomično i gleda za mamom  koja  se pozdravlja sa  familijom, pretura po tašni poslednji put proveravajući da li je sve ponela. Njihovi  pogledi su uprti na razne strane, žena  je  nervozna pred put  i ne zna u koga će pre da gleda  -  u svoje najmilije koje ostavlja  na neko vreme, u  vozača  sa kojim treba da razmeni informacije, da spakuje torbe u  kombi, u žene koje već sede u kombiju i čekaju  nastavak putovanja ... U toj žurbi i zbrci  zaboravlja na svoju devojčicu koja i dalje  samo  nepomično zuri  odmotavajući  dalje  film svog  nesrećnog detinjstva. Devojčica neće videti svoju mamu sledećih tri meseca. Za nju je to čitava večnost samoće, jer mama je ceo svet za nju. Žena se na brzinu  ponovo pozdravlja sa svojima i ulazi u kombi , a njeni ostaju da mašu dok  kombi ne nestane iza ćoška.  

Kao da se nije ništa desilo ...  

Nastavljamo dalje do  sledeće kapije  ispred koje čekaju   baka i deka,  muž koji nosi kofere i   još jedna žena  spremna da krene put Nemačke.   -Deda  je ceo dan preplakao.  -  kaže ta žena  kad je ušla u kola.

Evo, i ja osećam njegove suze...

Iako je  taj kombi  u kome sam se vozila , samo mali, malecni deo konvoja žena koje odlaze u Nemačku da čuvaju njihove babe i dede za pare, dok naši  starci stare skoro besplatno   i njih  mi više ne možemo da čuvamo  besplatno,  iako nemamo ništa protiv, ali njihove penzije su toliko mizerne da  se za čas pretvore u lekove i račune, isto ko i naše plate  i  onda nas muka natera da se odmetnemo  iz  svoje zemlje  u poteru  za eurima. 

Apsurd je što  mi volimo da čuvamo naše roditelje, ili barem nemamo ništa protiv da živimo s njima u istoj kući,  a moramo da ih ostavimo da bi išli  da čuvamo stare Nemce  koji ničim to nisu zaslužili.  I taj  Nemac  je išo na posao četrdeset godina da bi  stekao penziju, isto kao i naš deda koji  prima crkavicu  i glasa za  neke tamo pogrešne ljude koji se igraju njegovim životom, sigurnoću, zdravljem  i  stanjem uma.   Naše bake su  ceo svoj život dale za svoju decu i unuke , i jedino što imaju su  tegle pekmeza, ajvara, široki osmeh  i veliko srce da podaju svojoj deci  i dan danas.  Zaslužile su  da ih dvorimo  kao kraljice pod njihove stare dane  a mi  u hordama odlazimo da čuvamo stare Nemice koje su ceo svoj vek mislile samo na sebe, kako da šparaju, kako  da se provedu i uvek su imale kućne pomoćnice.  Svoju decu su  izbacile iz kuća čim su se osamostalili ili da bi se osamostalili  i danas  ta njihova deca plaćaju  Srpkinje i ostale Ex Jugoslovenke da im čuvaju  stare roditelje ili  oni sami plaćaju jer im se tako može.

....

Konačno smo krenuli put granice  i vozači su nam saopštili  kako da lažemo, koliko ostajemo, koliko para nosimo,   da li švercujemo cigare jer je sad dozvoljeno da  preneseš 40 cigareta  max.   Ja sam  imala dve kutije  + jednu otvorenu   i to sam rekla Mađarici  carinici  koja mi je pretresala kofer kao da je tražila drogu, preturala mi po cipelama, otvarala  rajsferšluse,  njuškala...   

Na kulturnim granicama ti puste torbu kroz  skener i  ne kopaju ti po dostojanstvu , ne izvlače ti gaće  na uvid, nisu u potrazi za  četres prvom  ilegalnom cigarom !!!  

Ta  mršava žena je tim službenim postupkom odavala nešto bolesno poremećeno u sebi... Jer to nije bila rutinska provera  -  dva tri pogleda, nego predugačko preturanje po tuđim  ličnim stvarima, garderobi, vešu, peškirima i slično,  šta se već nosi za takve prilike. Bilo je u tom kombiju puno torbi  ali je  ona odabrala baš moj kofer i  nije odustajala  dok  nije  bukvalno svaku stvar prepipala. U koferu mi je bila i torba sa laptopom  koju nije otvarala  - a u kojoj je ladno mogla da bude  litra heroina  shodno pretresu.

Putovanje apsurda  - se nastavilo  - tako da ta  carinska službenica i ne bi trebalo da bude normalna, inače bi odudarala od  atmosfere, poente koje nema, odlike  putovanja.  Ljudi u uniformama  su  pomno kontrolisali ljude  bez uniforme i za svaki prelazak granice, postojala su pravila na belo i na crno, ko  šta nosi i švercuje,  ko može da pređe i prođe, nad kim se bukvalno iživljavaju, kome  jebu milosnu majku, ko je  žtrveni jarac u tim ujdurmama, ko švercuje drogu, ko prolazi, ko je „zec“ a ko  mula,  koga  „uhvate“ a koga i kako puste. Ko švercuje  cigarete i   migrante. S kojim plenom se slikaju za novine i televiziju, a od koga uzimaju velike pare za prelazak tih  izmišljenih crta koje okružuju države a koje inače u prirodi ne postoje. 

Posle mađarske granice otvara se  EUROPSKA UNIJA  nacija  koje  se međusobno ne podnose, nipodaštavaju i  čak mrze i preziru.    

Nepregledne  kolone kamiona  i kamiona i kamiona odaje čitav jedan svet koji živi noću na točkovima ...  Jata  kargo   prikolica  plove noću drumovima prevozeći  tone i tone robe na razne strane  EU. Toga nema na vestima kao  izveštaj o udarničkim poduhvatima  firmi koje ih šalju tamo vamo... to je vajda  normalno do te mere da nije vest  ... kao što su nenormalne vesti koje mi  svaki dan slušamo. Nigde van puteva nemamo prilike da ih oko sebe i vidimo  .. Na našim drumovima nema toliko kamiona, a ako ih i ima  uglavnom su  strani  ... naših ima ali u zanemarljivom broju u odnosu na ovo što sam videla u noći u kojoj sam putovala  hiljadama kilometara ka  centralnom južnom delu Nemačke.   Negde pred jutro došli smo  u zonu Štutgarta.  Nebrojenim kamionima  počeli su da se pridružuju automobili, reke automobila  hrlile su na posao  u pet sati ujutru.  

Hiljade ljudi  vozilo se  u dan  koji će im doneti sigurnost,  opušten život, izvesnost, motivaciju  i  razloge za  radosti u životu.   

Kod nas se namrgođeni ljudi vuku na posao, guraju se u pretrpanim gradskim prevozima, ganjaju se sa bus plus kontrolorima,  idu da otaljaju  taj dan  koji će im doneti nove brige zbog neplaćenih računa, nemogućnosti da na vreme plate deci knjige i pošalju ih na ekskurziju  jer ide zima i  noge su im porasle pa  ne mogu da nose čizme od prošle godine, a i zimske jakne su im male pa im trebaju nove  i od svega ih boli glava  jer sve to košta kao  dve njihove plate  bez leba i s lebom, bez računa  i dažbina koje treba platiti ...

Na vestima se vrti nešto drugo, presecaju se vrpce svaki dan, otvaraju neki drumovi,  mostovi, gradi  se, zida se... Neki izveštačeno srećni ljudi  skakuću u  glanc novim stanovima opremljenim po poslednjoj modi i koriste razne šarene proizvode koji im mnogo pomažu da budu srećni.  A izvršitelji haraju napolju... otimaju ljudima stare zapuštene stanove, jedini krov nad glavom zbog neplaćenih mesečnih računa. Kasnije dele plen sa nadležnim organima koji fingiraju prodaju tih stanova za pogubno male pare  i dele plen međusobno. Ponekad im se pohlepe sukobe, jer kakvi su prema narodu, takvi su i među sobom, pa izađe na videlo po neka afera, ali  ništa bitno da bi promenilo išta.

I  tako se mi nečujno krčakamo u raznim nesrećama već decenijama pa samo  i otupeli.  Usne su nam se  srozale u  naopačko slovo U.  

U  Srbiji više nema  radosti, osmeha  i želje da se  družimo s ljudima, jer su nam dosadile kukumavke,  a i sve to košta.

......

Da li se baš sve vrti oko  novca  i za čim  se to toliko žali kad smo primorani da ipak napustimo Srbiju i odemo u tuđinu da živimo na kratko ili na duže vreme?

Kad dođeš u Nemačku  i u kontaktu s Nemcima vidiš  kakvi su oni  narod  ustvari, dođe ti da se ubiješ.   Kod  Nemca se sve zna  unapred  i on se ne buni da uđe u sistem  kome će "robovati"  ceo svoj radni vek. Oni su disciplinovani, vredni  i  imaju jaku i  bogatu privredu.  I večno pitanje kako to da smo mi Srbi vredni kad dođemo da radimo kod Nemca  a u našoj zemlji važimo za lenštine i džabolebaroše???

Odgovor je toliko prost, ali niko do sad  nije odgovorio a da se ne nađe neko pametan da protivureči kad mu se kaže da ljudi neće da rade za džabe, sem ako baš moraju.

Ali Srbi ipak rade za siću  tj za platu od dvesta - trista eura. 

I svako ko NEĆE da radi za dvesta eura, jer bar nešto kapne svaki mesec, jer je dvesta eura bolje nego nula eura  - taj  će biti stavljen na stub srama kao  džabolebonja , lenčuga, mamin i tatin razmaženi sin.

I  koji  gle čuda, taj nezaposleni troši više  na sebe nego  siromah koji radi za bednih dvesta eura mesečno.   Mladi ljudi neće da se zapošljavaju u ropskim firmama   koje daju crkavice za platu jer uvek ima neko ko hoće da radi  tj ko mora da radi za crkavicu – i njihova politika je upravo to – ako nećeš ti ima ko hoće  - Oni ne oskudevaju u radnicima  iako im  ne daju slobodne dane,  slobodne vikende, osmočasovno radno vreme , godišnje odmore. 

Sve su ukinuli! 

ZUR  ILI ZAKON O UDRUŽENOM RADU  TREBA PROUČAVATI KAO SVOJEVRSTAN  FENOMEN koji je  zaista štitio radnička prava  i  za čijeg važenja su ljudi mogli da prežive lagodno mesec od svog rada i plate,  da odu na letovanje i da  prave kuće  u kojima mi  sada živimo. Mi  nismo mogli da  sagradimo ni kućice za pse. Mi smo generacije koje  masovno odlazi  iz  svoje zemlje ... 

Imamo mi pravo da nećemo da radimo  za crkavicu  i to je sve.

Ali s druge strane život košta... I  kad dođeš  neminovno u debeli minus, udariš glavom o zid  ili ti na vrata dođu izvršitelji,  kojih je sve više za sve manje sume dugovanja, onda mora nešto drastično da se uradi.  A šta ćeš drastičnije, nego da napustiš svoje ognjište, svoju kuću i svoju familiju  i da odeš  iz svoje zemlje? 

Sad više ne važi  ni Cecina pesma  - IDI DOK SI MLAD !!!  -  Sad odlaze svi koji mogu  iole da rade  neki posao.  Da izdrže put do Nemačke, da znaju koju reč dojča, ili imaju google prevodioca  da se sporazumeju malo sporije ali ipak efikasno. I najveći cicija Švaba platiće te  pet puta više nego  cicija Srbin  vajni preduzetnik kome  su na grbači  svi mogući inspektori  koji  ga kalpe  za razne gluposti koje moraju da imaju po zakonu   i  koji se pogađaju se s njima  koju najmanju kaznu da im razrežu  ako su dobre volje ili da ih oteraju u dužničko ropstvo ako im je šef bio besan tog dana  Isti ti  inspektori nikad, nigde  ništa ne plaćaju,  jer preduzetnicima ne treba veza, mito nije po zakonu, nego im treba prijateljski nastrojen inspektor koga mogu da ulizički potapšu po rameni i tutnu mu kesu robe za džabe. Neko kesu, neko džak, neko kamion robe već prema apetitima inspektora i mogućnostima preduzetnika - kolika mu veza treba i za šta mu treba. Pardon,  ne veza, nego "prijatelj". 

Pa tako  se  kod  sudije za prekršaje završava posao sa  zimskim i letnjim paketima, naravno besplatnim  potrepštinama  za domaćinstvo  koje  sudija ne da ne može  svojoj porodici da priušti, nego prosto,  jebe mu  se da  vadi svoju karticu ili keš iz novčanika ..   Zimski paket za one koji ovo prvi put čuju sadrži   trideset tegli   razne  gotove zimnice, nekoliko  boca kečapa, majoneza,  koje kilo „Zlatiborca“    itd ... Letnji  paketi sadrži džemove,  razna  alkoholna pića, kafe  finije  i slično ..    

Tržišni inspektor ima  proždrljive mačke koje  ni jednu  drugu hranu sem wiskasa neće ni da omirišu  i  on  svako malo  izađe iz poljoprivredne apoteke natovaren sa  NEPLAĆENIH   DVA TRI KILA  MAČEĆE HRANE.

DEO O PLAĆANJU SE PREĆUTNO PREĆUTKUJE ,  NE POMINJE,  KAO NEŠTO NAJNORMALNIJE - da izađeš iz prodavnice  i ne  pomisliš da platiš za robu koju si izneo – a gle  čuda  - tvoj državni poso je  upravo  da  kontrolišeš to tržšte  - ako si tržišni  inspektor   koji svoju robu ne plaća ni u jednoj prodavncii u koju ulazi.  I njemu se prosto jebe da plati. A oni su se toliko izbezobrazili da izvode prave male predstave kad idu da kontrolišu prodavce da li izdaju fiskalne račune. Ti fantomski kupci se prosto zajebavaju sa radnicima na kasama, kao u žurbi su, lažu da im ne trebaju računi i mnogi nasedaju na te njihove zamke, a posledice su katastrofalne po preduzetnika čijeg radnika oni namerno prevare da ne izda račun. Od procedure propasti, preduzetnika može da spasi samo snimak sa sigurnosne kamere, na sudu, inače mogu da ga oteraju u dužničko ropstvo ili u samoubistvo, bez preterivanja i bez pardona.

I  posle  ne treba da se pitamo zašto preduzetnici u Srbijji  ne daju plate  veće od dvesta eura.  PA NE MOGU DA POSTIGNU DA NAHRANE DEBELE GUSKE   i  razne predatore koji im se sa aktovakama  muvaju oko firmi, da isplaćaju  zakupe za poslovne prostore, duplo skuplje tarife za vodu i struju,  da isplate  doprinose  za radnike  i za sebe , da  ne duguju  državnoj upravi porez, koja te zelenaški kamati  ako  duguješ  sto dinara  - posle deset godina to  naraste na sto eura...   

Ali i da se kojim pukim, pukim, pukim slučajem desi .. da neko naredi .. ili   se ne daj bože steknu uslovi da plate u Srbiji budu  hiljadu eura  -  onda  bi  i sve  što danas plaćamo poskupelo PET PUTA  RAVNO , A MOŽDA I DESET PUTA    .. iako inflacija ne miruje iako euro miruje, cigare su kod nas svakih  mesec dva skuplje za deset dinara.. gorivo je poskupelo  desetak puta za  poslednjih desetak godina iako euro nije toliko skočio ...  I sve cene  na malo  rastu po malo svakih par meseci iako smo obnevideli od  bilborda za razna sniženja, rasprodaje ili AKCIJE KAKO SE TO MODERNO KAŽE DANAS.  Sve je na veštačkom sniženju  od nerealne proivoljno navedene cene u proglasu za „akciju“   i prodaja je postala nezamisliva bez tih kobajagi „akcija“ pa natpise "AKCIJA"  MOŽEMO DA VIDIMO I PO BUVLJACIMA    ILI NA  ZELENIM PIJACAMA  -  Akcija  dve lubenice za trista dinara   ..ili   tri kila paprika otave za sto dinara.  Pa tako  jedini ko realno bude zakinut  za cenu svoga  težačkog rada bude taj seljak  koji na pijaci  prodaje  svoje mukotrpno   odgajene proizvode za crkavicu.   I  narod se besomučno cenjka sa njima, isti onaj narod koji ostavlja  bakšiše konobarima  da bi se o njima pričalo da su dase  i  lafice.  

U  Nemačkoj  je po  radnjama  SVE JEFTINIJE NEGO KOD NAS U SRBIJI.  Šampon  u Srbjiji nemereš kupiti   za  50 centi, pa i da je  pakovanje uzorak. Nema šanse da kupiš porodični sladoled  za euro,  pa i kad su septembarska sniženja kod naših  LIDERA U SVETU SLADOLEDA.  

Mnogo neobjašnjivih pojava ima  u  tim tržišnim tokovima ...   Kirije bi kod nas otišle  u nebesa , i iznajmljivanje stanova  bi spalo na arapske šeike ako kojim pukim pukim slučajem zalutaju u Beograd    ili  slete na  Car Konstantinov aerodrom ...   Hleb  bi bio  hiljadu dinara ,  paprike   sto dinara komad  i dvesta akoćeš da biraš. Svako bi  bio NEZADRŽIV  DA SE DOČEPA SVOG DELA KOLAČA  I SVE BI  UBRZO BILO PO STAROM ILI JOŠ GORE ŠTO SE TIČE KUPOVNE MOĆI PROSEČNE PLATE U  SERBIJI ZEMLJI ČUDA  .. EKONOMSKIH I SVAKAKVIH ...   jedino bi možda cigare ostale  na  sadašnjem nivou   - a možda i ne bi  ...  jer je kod nas sve naopako ... U Nemačkoj su cigare deset eura pakla, a kod nas  dva  eura   i  narod masovno puši krdžu koju   je kupio na crno   i mota ..

Tako da   je kod nas važno samo da ne bude još gore , jer da bude  bolje – odavano smo ukapirali da neće, iako nas oni koji nas ionako smatraju  debilima lažu u vreme izbora da  će biti bolje  .. kad nas prime u evropsku uniju, kad onii dođu na vlast, kad ovo i ono ...  i  ostaresmo  a nismo dočekali to bolje ... pa nam je  DOBRO I ODLIČNO AKO NIJE GORE OD OVOG SRANJA KOJE JE DANAS. 

Svanulo je i jutro u kombiju, otvorila su se nepregledna polja u jesenjoj magli. Ponegde su se probijali redovi narandžastih tikvi koje još nisu sakupljene sa nijva. Sivilo i vlaga su bili isti kao i u Srbiji, ali nije bilo zapuštene sasušene ttravuljine i žbunja pored puteva. Sve je uredno održavano, pedantno kako i dolikuje Nemcima. Jutro je uveliko odmaklo, kad sam dobila obaveštenje da treba da stignem oko podneva na adresu. Bilo je to mojih prvih 24 sata provedenih u vožnji, skupljenih kolena, utrnulih nogu, bez sna , koje nikada neću zaboraviti.

Ja piskaram i razmišljam dok se vozim i pravim zabeleške u porukama na mobilnom koje šaljem sama sebi, da ne bih zaboravila šta mi se sve motalo po glavi dok sam se vozila po prvi put u svom životu ka Nemačkoj i nepoznatoj ženi kod koje treba da radim za 1200 eura mesečno plus novac za  putne troškove.

Napomena: PRIČA JE AUTENTIČNO MOJA. Fotografije u objavama su moje. Sva imena sem mog, su promenjena, radi zaštite identiteta i moje zaštite od eventualnih nepoželjnih situacija. Priče opisuju stvarne događaje na štelama koje sam imala.

[zoranphoto]

Gastarbajtere koji su se oglušili na poziv Porezne uprave čekaju paprene kazne, ima ih više od 35.000

Porezna uprava započela je rezidentima Republike Hrvatske koji prihode ostvaruju u inozemstvu, a oglušili su se na poziv iz veljače da ih dobrovoljno prijave, slati službene pozive da se pokreće postupak oporezivanja primitaka iz inozemstva po službenoj dužnosti, piše Jutarnji list     Porezni rezidenti kojima su poslani pozivi ne mogu više izbjeći sankcije za neprijavljivanje prihoda, već im od dana kada im je upućen poziv počinje teći zakonska zatezna kamata, koja od 1. srpnja iznosi 5,31 posto, a slijedi im i kazna za neprijavljivanje te može iznositi od 500 do 30.000 kuna. Zasad su pozivi poslani građanima koji ostvaruju najveće prihode, a u rujnu, kada se svi vrate s godišnjeg odmora, slijedi masovno slanje službenih poziva, piše Jutarnji list. Prema neslužbenim procjenama, oko 180.000 hrvatskih rezidenata ostvaruje prihode u inozemstvu od nesamostalnog rada, odnosno plaće i mirovine, samostalne djelatnosti, drugog dohotka, kapitala, imovine i imovinskih prava ili drugog izvora. Od toga je za 2021. godinu u zakonskom roku koji je istekao 28. veljače inozemne prihode prijavilo 126.158 poreznih obveznika. Na poziv koji je Porezna uprava u veljači uputila svima ostalima, i ponudila im obrazac za dobrovoljnu prijavu inozemnih prihoda, pri čemu im neće obračunavati kamate niti izreći kaznu zbog neispunjavanja zakonske obaveze, do 30. lipnja 2022. godine odazvalo se 18.375 poreznih obveznika, što znači da se njih više od 35.000 oglušilo, piše Jutarnji list. Tportal.hr Foto : Google street   Read the full article

[gtaradi]

Šparavni Hans i Štefi

I tak sam preprovila nekši zojtrek jer pedo poslje na morje pak kaj nado glodni. Ali nej puno, rekla je Štefi, tre šporati kak mi v Dojčlandu. Tak sam jo dela 2 pora kolbosi i kruha na stol. Znomo i mi šporati. To so pogotnoli v sekundi. Kaj nemaš ništ domoče, pital je Hans? Pak ve, imam cvirke i špeka pak i kosana mosti...Dej!!

Došla nam je rodbina z Dojčlanda. Stric Iva i strina Štefa, samo kaj ih moramo zvati Hans i Štefi jer ipak oni živiju v inozemstvo. Loni smo mi s penzičima išli na Oktoberfest v Minhen pak smo si mislili malo k njim na kovo ali so baš bili v toplicama. Kaj boš. I tak sam preprovila nekši zojtrek jer pedo poslje na morje pak kaj nado glodni. Ali nej puno, rekla je Štefi, tre šporati kak mi v…