#beleške

[herka]

[mentalnahigijena]

Momo Kapor – neki daleki put od obožavanja do mržnje Bio je jugoslavenski, pa je postao srpski slikar, književnik i novinar. Kao pisca otkrio ga je Zlatko Crnković, urednik poznate zagrebačke biblioteke „Hit“. Tako su u izdanju “Znanje Zagreb” (biblioteka Hit) izašli bestseleri: I druge priče (1973), Foliranti (1974), Beleške jedne Ane (1975), Provincijalac (1976), Ada (1977), Zoe (1978), Od sedam do tri (1980), Una (1981). Kapor postaje jedan od zaštitnih znakova ove edicije. Iz toga doba i ova fotografija u zagrebačkoj redakciji – s njim su Pavao Pavličić, Goran Tribuson, Zlatko Crnković i Arsen Dedić. Dolazak nacionalizma u jugoslavenske krajeve odvlači ga od Zagreba i stavlja uz bok Miloševićeve politike. Tanja Tagirov o tome je napisala: “Dva su života Mome Kapora. Prvi život u kome sam ga ja nešto strašno gotivila, čak smo bili dobri poznanici. Još uvek čuvam njegove ‘Beleške jedne Ane’ u svojoj biblioteci. Ali sve ono što je usljedilo nakon 1990. godine kad su počeli ratovi, to je jedan sasvim drugi Momo Kapor. On je pljunuo na sve: na BiH, tvrdeći da su jedni urođenici a drugi su u pravu što ih ubijaju. Sjećam se kako je odbacio nas sve u Zagrebu. Sjećam se kako je uvrijedio  pokojnog Marija Fanellija, sjećam se kako je odbacio Arsena Dedića. Onaj mali komadić mora kod Karina proglašavao je srpskim morem i odlazio tamo, a ranije je mogao da ode na bilo koji komadić mora i odlazio je.” Momo Kapor umro je  3. ožujka 2010. godine. Navodno na njegovom sprovodu i nije bilo tako mnogo ljudi kako se očekivalo, a netko je tada komentirao: ‘Da ga sahranjujemo u Zagrebu, došlo bi više ljudi’.

[knjigeiskola]

Fluorescentne nalepnice - šarene i praktične za planiranje i beleške, idealne za školu i kancelariju. - PRIBOR ZA PISANJE

[radiogornjigrad]

Umberto Eco: O knjigama i ostalom, ulomci

Umberto Eko je od 1985. do 2015. objavljivao kratke kolumne u italijanskom nedeljniku Espreso. Ta rubrika se zvala “Minervina svaštara” prema pakovanju šibica marke “Minerva” na kojem su se mogle ispisivati misli, crtice i kratke beleške. Kolumne objavljene između 2000. i 2016. objavljene su u knjizi pod naslovom Pape Satàn Aleppe (izdavač Geopoetika, 2016; prevod: Aleksandar Levi, Mirela…

[lovegram-backupp]

Tip dečka <3 postavlja ljubavne pesme u beleške na instagramu

[zanimljivaekonomija]

Mudri zapisi akademika Vuksanovića – „Nikad dosta života: Danonoćni zapisi“ u prodaji

Inspirativna knjiga „Nikad dosta života: Danonoćni zapisi“ akademika Mira Vuksanovića je znalački napisano delo sastavljeno iz različitih kratkih formi, zapisa, komentara, izreka, kratkih priča i eseja, pesama u prozi, sećanja i raznih osvrta. Štivo koje mami na čitanje i otkrivanje detalja na koje autor skreće posebnu pažnju ili ih osvetljava.

Knjiga pruža uvid u razmišljanje i sagledavanje sveta i pojava kako društvenih tako i prirodnih iz ugla jednog akademika, spoznavanje brojnih životnih istina, sagledanih i objašnjenih na osnovu velikog životnog iskustva:

„Moja knjiga ’Nikad dosta života’ naslovom potvrđuje želju da što češće i što više skupljam iverje od sećanja i savremenih doživljaja. To radim kao pisac dugo. Beležim ono što me privuče pojavom, značenjem, odjekom ili smislom. Potom mu dajem oblik u kakvom nije bilo, u rečima koje se takmiče u jasnoći. Takvi zapisi, kratki i gusti, raspoređeni su u nizovima i pod brojevima, u nastavcima, ali je svaki od njih istovremeno i samostalan. Knjiga se može čitati redom i na preskok, unapred i unazad. Sve je podešeno savremenom čitaocu i brzini u kojoj smo. Zato svoje danonoćne beleške ostavljam kao male lekove koji su namenjeni svima, naročito onima koji samuju i umeju da misle. I ova knjiga kazuje da pisac uvek govori o sebi i o svetu oko sebe. Otuda je stigla njena iskrenost i želja da se što bolje poetskim načinom sporazumeva sa što više radoznalih ljudi.“

Mnoštvo raznolikih kratkih zapisa budi u čitaocima želju i potrebu da pojedine delove teksta podvuku i ponešto zapamte, a možda i promene neke ustaljene životne obrasce koji im ne donose ništa dobro i zbog kojih samo stagniraju. Otrežnjujuće i osvešćujuće, nadasve mudro.

Knjigu „Nikad dosta života: Danonoćni zapisi“ možete pronaći u svim Delfi knjižarama, Laguninim klubovima čitalaca, onlajn knjižari delfi.rs, kao i na sajtu laguna.rs.

[knjigeobradovic]

STENOGRAFSKE BELEŠKE O RADU NARODNE SKUPŠTINE ZA 1887. GODINU

[amazingjohnnysworld]

Nedeljne su uvek nežne, mirne i spasavajuće.

Nedeljom ćeš me naći kod kuće, u dvorištu, na kafi, u krevetu sa čajem i keksom, na tepihu sa olovkom i pesmama.

Uvek sam bio lenj nedeljom. Uvek sam se trudio da budem skroman i dobro kada je nedelja. Uvek sam samo sebe davao sebi nedeljom, jer ljubav mene je najpotrebnija meni kada osećam da nisam potreban ovom pesku ispod mojih stopala i ovim dušama u mom životu.

Sad želim

da si ti dobro nedeljom. Ponedeljom takođe, isto i utorkom, sredom, četvrtkom i petkom. Bilo bi lepo i subotom. Voleo bih da budeš dobro uvek ali želim da znaš da si slobodna da budeš i tužna kada se osećaš kao što na svetu samo ti umeš da se osećaš. Tvoje su tuge samo tvoje, niko nema takve tuge. Kao što se ljudi razlikuju, tuge se isto razlikuju. Kao što ljudi imaju nekoga kada imaju tuge, ti imaš mene i ponedeljkom

utorkom

sredom

četvrtkom

petkom

subotom

i nedeljom.

[rokenrol]

Volim te, devojčice, vrtirepu jedan, zunzaro, folirantkinjo jedna, dok ideš u svojoj jedinoj džipsi suknji i žutoj majici bez rukava kao da je ceo Beograd tvoj, i ližeš sladoled od čokolade, vanile i citrona-mešano, pa zastaješ pokraj preskupih stvari koje nikada nećeš imati, koje ti niko nikada neće kupiti, budalo jedna blesava, a ne znaš kuda ćeš, nego bazaš, onako bez veze, za svoj groš, još neuhvaćena, još ničija, dok na svakom ćošku postavljaju zamke ocvali lepotani sa bludnim mislima u glavi, mangaši pred bifeima, laponci po parkovima, manijaci u podzemnim prolazima, genteri u robnim kućama, lezbosi pred pozorištem, peškiri u dragstoru, siledžije na zadnjoj platformi trolejbusa sve je protiv tebe, mala moja, svi bi da te dovate, svi bi hteli da se uvere da nemaš ništa pod majicom, nego da ti grudi stoje onako, same od sebe, svi žarko čeznu da te zeznu i odvuku u mračne gajbe, u tamne hodnike, u vetrovite parkove, dok ideš tako ničija, bez veze.

Momo Kapor

[love-n-purple]

Šta mi drugo preostaje nego da počnem da se zatreskavam u Beograd, kad sam već bila takve sreće da se ne rodim u nekoj pristojnijoj varoši!

Momo Kapor, Beleške jedne Ane

[nostalgicandecko]

Nadam se da nikada nećeš postati kao ja. Rekao bih pisac, ali to je prevelika reč za ono što sam ja. Jer ja sam samo čovek koji, dok se tromo vuče ovim gradom, vidi lep prizor kojim ostane zapanjen pa izvadi svoje beleške i pokuša da sklopi par reči koje bi se nekome dopale i kako bi njemu bilo lakše da preboli sve. Kažem čovek, a možda nisam ni to, možda sam prašina, prah ovog grada koji se pomera i menja svoje raspoloženje kako vetar dune, pa se jednog dana zakači na vrhu grane i misli da je neko i nešto a drugog dana ga udari šamar košave pa padne u neku reku i tu provede par dana dok se nekim čudom ne izvuče.

Ne želim nikada da postaneš kao ja jer ne želim da kada osetiš trunku sreće već razmišljaš o budućnosti i o tome kako će ta sreća proći i kako će se ti lepi trenuci uništiti i već tada počneš da pišeš svoje depresivne citate o tome. Zato molim te, ne nazivaj me piscem, čovekom, pa čak ni prahom, ja sam tebi stranac sada, možda sutra neću biti ni to, možda ću biti samo par stihova, par reči na papiru koje će izbledeti vremenom ili možda čak neće, jer pišem onom najgorom bojom, onom crnom koja se ne skida. Ne znam, ne znam da li će me sutra biti i šta ću biti ali eto, samo poslušaj moj savet i nemoj biti kao ja, molim te.

~ D.K.

[lale-i-knjige]

Nisam li ja zavistan od očuvanja? Nije li to razlog što pišem knjige, što pišem ove beleške? Nije li to beznadežan trud da zabeležim i sačuvam?

Irvin D. Yalom, Gledanje u sunce

[kasnim-pola-veka]

"Šta radiš celog bogovetnog dana, samo nešto čekaš ? Platu, večeru, proleće, letovanje, zimu, da provri ručak, da se ugreje peć, maturu, pa fakultet, pa muža, pa decu, pa unuke, pa kišu, pa sunce, pa da prestane vetar, pa da otplatiš kredit, pa da ti se očiste dosadni gosti iz kuće, da počne predstava, pa da počne neka televizijska masaža - i šta si radio ? Ništa ! Neprestano si nekog đavola čekao i on je stvarno stigao jednog dana, taj đavo, mislim, ali sorry, bilo je već kasno. Hoću da mi se sve dešava odmah. Evo sada ! Hoću da ćutim i slušam muziku koja mi se dopada i da ništa ne čekam, već samo da postojim, tako nekako - da osećam ruke, noge, zube, nepca, kosu; jednom rečju, 'oću da baš sad živim, ako si razumeo šta 'oću da kažem ?"

- Beleške jedne Ane, Momo Kapor

[posetabuvijeu]

papirna mafija

 07/10 četvrtak

Montriše

 Smešno mi je kad god čujem da se izdavači „tuku“ oko nekog stranog pisca (kao sada na primer srpski oko Ani Erno). Samo se setim da pisac pripada prevodiocu.

  Kad u nekoj udaljenoj sobi u zamku čujem kako ženski glasovi dugo razgovaraju, staloženo, bez žurbe i nikad u glas, učini mi se kao da prisluškujem posmrtnu službu.

  Pogled na grančice loze u ćasi punoj vode posle pojedenog grožđa. I odmah precizno sećanje na bosiljak u vodi. U selu? U kojim prilikama? Verovatno za vreme slave. I odnekud naznaka oporog mirisa ili ukusa te vode. (I dodir metalnog krsta pri celivanju.)

  Svečana sala Fondacije Mišalski: kao da sam u evangelističkoj crkvi na Mesecu. Slušajući govornika, holandskog prevodioca, kome prostor nalaže da zauzme pozu i nastup patrijarha, u nelagodi sam jer se pitam: „Kako ću ja kad dođe red na mene?“ Kao da čekam red na audiciju (za patrijarha).

  08/10 petak

  Dubinski sam nezadovoljan samo kad ne mrdam s mesta. Ni neuspeh, ni nerad, ni tuđe nerazumevanje ne mogu toliko da me spuste kao osećaj beskorisnosti ako celog dana nisam zakoračio. Utisak, naročito ako sedim pred prozorom i pokušavam da ravnodušno gledam elemente, jeste kao da štrajkujem glađu, ne baš ubedljivo, kao da iz svog inata, čak bez ikakvog cilja kretanju pokazujem srednji prst, lažući ga da nije suštinsko. Sve pada u vodu čim padne prvi korak, ali upravo od njega, izgleda, u stanju sam da se beskonačno uzdržavam.

Mladi zeleni luk i mleko koji se besno gledaju u mraku stomaka.

Na ovu dečju vizualizaciju nutricionističkih tabua u mojoj porodici uvek pomislim kad vidim luk i sir, jedno pored drugog (kao u mom tanjiru večeras). 

 Vraćam se iz Obone po mraku, sa upaljenom lampom. Slučajno osvetlim svoju ruku i senka pokrije celo brdo na kojem stoji grad.

  Zajedljivost: to može biti stav samo onog putnika koji je zasićen putovanjima i putopisima, onog ko se naputovao ne zato što je hteo da se nagleda sveta već zato što je bežao od zakona. Anri Kale je u svojoj Švajcarskoj (Rêver à la Suisse) a posebno u svojoj Italiji (Italie à la paresseuse) umoran od putovanja, umoran od mesta. Zato i postaje površan. Bez obzira na humor koji nastaje iz takve pozicije, njegovo razračunavanje sa formom putopisa nije autentično kada u glavi imam umor Emanuela Bova. Zanimljivije je kako se Bov izborio sa svojim umorom od te književne forme u remek-tekstiću Bekon-le-Brijer, gotovo klasične, neutralne teksture, bez trunke ironije. Kad postoji umor od neke forme, uzalud je ići nogom protiv nje zagušiti je glasnim kuresanjem: „Ja pa ja!“ Ne vredi naoružavati se sarkazmom kada treba samo hodati, ćutati i gledati.

„Tvrdim da opis koji zauzima više od deset reči više ne može da se vidi.“(Žil Renar, 16. jun 1896.)

Četiri zvučna klika po tasterima i finalni peti zvuk, na kasi supermarketa. Na šta me to podseća? Ceo dan mi je trebao da se setim. Na kucanje šifre za vrata u prevodilačkom koležu u Arlu.

Nestrpljivi, kad dočeka, neće biti zahvalan. Trudiće se da to ničim ne pokaže. Uživaće kao da zaslužuje. 

 (Reklama za Boga na ulasku u Rol)

09/10 subota

Rol 

  U restoranu Hostellerie u Rolu, na konobaričino pitanje ima li kartu poverenja, gošća vadi čitavu topkicu kartica i kaže: „Tu je negde! Brkljajte!“ (Chinez !)

  Utvrđeno ostrvce u jezeru nadomak Rola. Pomišljam: „Savršeno mesto za groblje!“ Na njemu stoji obelisk posvećen Frederiku de La Arpu, borcu za nezavisnost kantona Vo. Nažalost, tu nije sahranjen.

  Prvi redovi novog Modijanovog romana Chevreuse, u kojima se spominju nasumične, nesređene beleške u svesci, gde nit može da nađe samo onaj ko ih je unosio, s namerom da kasnije raščisti stvari, bio bi mi neodoljiv da istom, istovetnom uvodu nije pribegao stotinu puta, najsvežije što se sećam, u knjizi Herbe des nuits koja je na engleski prevedena kao Black Notebook. Jebeš pisca koji računa samo na prvog čitaoca (ili na onoga ko pati od Alchajmera).

  Reklama za zdravlje u autobusu 721. „Smeh okrepljuje. Smeh nam jača imunitet.“ U pozadini: plava kratkokosa devojka na usporenom snimku umire od smeha nasred neke (švajcarske) njive. 

  „Da ubijete vreme“ (i život sa vremenom, dopisujem ja): to piše na knjižici punoj ukrštenica. Dakle, onaj ko želi da bude prvak u ubijanju vremena ne sme da ga ubije odjednom, već da ga ubija, muči, mrcvari. Ne sme da bude samoubica nego BONVIVAN.

Valeri je u Sveskama više pesnik nego u svojoj poeziji. To mogu bez straha da kažem za njega, onako kako sam se uzdržao da okvalifikujem Kolridža. Štaviše, u njegovom opusu sveske su toliko nadmašile sve ostale realizacije da se mirno može reći ne da su Valerijeve sveske pesničke - već da je njegova poezija sveskasta. (Bez pejorativa.) I pored toga, na njegovu žalost, bolje sveske je napisao Žil Renar. Samo ih je nazvao dnevnikom. 

Neobična, a opet nekako ipak bliska diskrecija Asgara, mog iranskog kolege. Tek sada, za večerom, saznajemo da je pre nekoliko dana, vozeći bicikl, pao i povredio ruku. Iste večeri, na zahtev žena, spontano je sat vremena svirao sitar, nijednom se ne požalivši. U prvo vreme boravka, vrata sobe stalno su mu bila otvorena. Kad sam ga pitao iz šale je li to vetri sobu, on se nasmejao, iako se prethodno žalio na slabo grejanje. Tek skoro pred upravnicom saznajemo da mu se vrata teško zatvaraju. Je li ta neobična mešavina stoicizma i oklevanja nešto tipično za stanovnike Tabriza, ili je takav samo moj Persijanac, Asgar? (Na persijskom: „Mali“). 

  Prosečna cena nove knjige u Švajcarskoj iznosi 20 franaka. Paket drva za grejanje (u kartonskoj kutiji) od 15 kila – 10 CHF, a na popustu u Coopu čak sedam.

  U Iranu, kaže Asgar, odavno, još i pre revolucije 1979, prestali su da proizvode papir već ga uvoze. Uglavnom iz Indonezije. Uvozom rukovodi „papirna mafija“ koja s vremena na vreme podseti vladu na obavezu da obeshrabruje svakoga kome padne na pamet da se bavi takvim biznisom. Potplaćena vlada onda kaže: „Ionako nemamo dovoljno šuma, bolje nam je da kupujemo“. Nestašice su česte. Izdavači su u neugodnoj situaciji. (Da ne spominjemo kupce papirnih maramica.) Odmah mi je palo na pamet Solenino pitanje od pre neki dan: zar siromašnije države nisu manji zagađivači? Eto dokaza kako „ekološku“ poziciju može da zauzme korporativna desnica. Šta pričam: eto modela za njeno preuzimanje!

„Sreća nas pretvara u razmetljivce.“ (Buvije, Poisson-scorpion)

[radiogornjigrad]

LASLO VEGEL: Budimpeštanske beleške (2)

Budapest Old Stock Exchange Building Fragmenti iz dnevničkih beleški: Bilo je bezbroj predznaka subota, 29. april 2023. U poslastičanici Marodi čitam o juče objavljenim rezultatima prošlogodišnjeg popisa stanovništva u Srbiji. Usledilo je ono od čega sam strepeo i zbog ovih strepnji bio izložen grubim napadima. Prelistavam svoj roman Nesahranjena prošlost i razmišljam o tome, zašto su rezultati…

[moonychild13]

Šta ostaje posle?

Jedno pismo bez adrese primaoca,

Jedna knjiga bez posvete, zaboravljena

Pune beleške recepata i neizgovorenih reči

Pesma do pola napisana

Nijedna zajednička slika

Kafići u koje više nikad neću kročiti

Adresa na koju se neću odvesti i kraj u koji dugo neću zalaziti

Jedno pitanje da leti u vazduhu između nas

Daljina i tišina

..

I možda nije prošlo puno vremena

Ali kao da si bio ovde hiljade godina.