#fondation jan michalski

[otherpplnation]

906. Katya Apekina

Katya Apekina is the author of the novel Mother Doll, available from The Overlook Press.

Apekina is a novelist, screenwriter, and translator. Her debut novel, The Deeper the Water, the Uglier the Fish, was named a Best Book of 2018 by Kirkus, Buzzfeed, Lithub, and others, was a finalist for the LA Times Book Prize, and has been translated into Spanish, Catalan, French, German, and Italian. She is the recipient of an Elizabeth George grant, an Olin Fellowship, the Alena Wilson prize, and a Third Year Fiction Fellowship from Washignton University in St. Louis, where she did her MFA. She has done residences at VCCA, Playa, Ucross, Art Omi: Writing, and Fondation Jan Michalski in Switzerland. Born in Moscow, she moved to the US when she was three years old and currently lives in Los Angeles. Mother Doll is her second novel.

***

Otherppl with Brad Listi is a weekly literary podcast featuring in-depth interviews with today's leading writers.

Available where podcasts are available: Apple Podcasts, Spotify, YouTube, etc.

Subscribe to Brad Listi’s email newsletter.

Support the show on Patreon

Merch

Twitter

Instagram 

TikTok

Bluesky

Email the show: letters [at] otherppl [dot] com

The podcast is a proud affiliate partner of Bookshop, working to support local, independent bookstores.

www.otherppl.com

[jhave]

il faut qu’elle sache – Fondation Jan Michalski

[jhavelikes]

The Jan Michalski Prize for Literature has been awarded annually since 2010 by the Foundation to crown a work of world literature. An original feature of the Prize is its multicultural nature: it rewards works of all literary genres, fiction or non-fiction, irrespective of the language in which it is written. The rotating jury, which is renewed every three years, is made up of writers recognized for their linguistic skills and their openness to literary diversity. An artist with an interest in literature is also given a seat. The laureate is honored with a prize of CHF 50,000, which allows him/her to devote more time to his/her writing. He or she also receives a work of art specially chosen for him or her.

Literature Prize – Fondation Jan Michalski

[posetabuvijeu]

papirna mafija

 07/10 četvrtak

Montriše

 Smešno mi je kad god čujem da se izdavači „tuku“ oko nekog stranog pisca (kao sada na primer srpski oko Ani Erno). Samo se setim da pisac pripada prevodiocu.

  Kad u nekoj udaljenoj sobi u zamku čujem kako ženski glasovi dugo razgovaraju, staloženo, bez žurbe i nikad u glas, učini mi se kao da prisluškujem posmrtnu službu.

  Pogled na grančice loze u ćasi punoj vode posle pojedenog grožđa. I odmah precizno sećanje na bosiljak u vodi. U selu? U kojim prilikama? Verovatno za vreme slave. I odnekud naznaka oporog mirisa ili ukusa te vode. (I dodir metalnog krsta pri celivanju.)

  Svečana sala Fondacije Mišalski: kao da sam u evangelističkoj crkvi na Mesecu. Slušajući govornika, holandskog prevodioca, kome prostor nalaže da zauzme pozu i nastup patrijarha, u nelagodi sam jer se pitam: „Kako ću ja kad dođe red na mene?“ Kao da čekam red na audiciju (za patrijarha).

  08/10 petak

  Dubinski sam nezadovoljan samo kad ne mrdam s mesta. Ni neuspeh, ni nerad, ni tuđe nerazumevanje ne mogu toliko da me spuste kao osećaj beskorisnosti ako celog dana nisam zakoračio. Utisak, naročito ako sedim pred prozorom i pokušavam da ravnodušno gledam elemente, jeste kao da štrajkujem glađu, ne baš ubedljivo, kao da iz svog inata, čak bez ikakvog cilja kretanju pokazujem srednji prst, lažući ga da nije suštinsko. Sve pada u vodu čim padne prvi korak, ali upravo od njega, izgleda, u stanju sam da se beskonačno uzdržavam.

Mladi zeleni luk i mleko koji se besno gledaju u mraku stomaka.

Na ovu dečju vizualizaciju nutricionističkih tabua u mojoj porodici uvek pomislim kad vidim luk i sir, jedno pored drugog (kao u mom tanjiru večeras). 

 Vraćam se iz Obone po mraku, sa upaljenom lampom. Slučajno osvetlim svoju ruku i senka pokrije celo brdo na kojem stoji grad.

  Zajedljivost: to može biti stav samo onog putnika koji je zasićen putovanjima i putopisima, onog ko se naputovao ne zato što je hteo da se nagleda sveta već zato što je bežao od zakona. Anri Kale je u svojoj Švajcarskoj (Rêver à la Suisse) a posebno u svojoj Italiji (Italie à la paresseuse) umoran od putovanja, umoran od mesta. Zato i postaje površan. Bez obzira na humor koji nastaje iz takve pozicije, njegovo razračunavanje sa formom putopisa nije autentično kada u glavi imam umor Emanuela Bova. Zanimljivije je kako se Bov izborio sa svojim umorom od te književne forme u remek-tekstiću Bekon-le-Brijer, gotovo klasične, neutralne teksture, bez trunke ironije. Kad postoji umor od neke forme, uzalud je ići nogom protiv nje zagušiti je glasnim kuresanjem: „Ja pa ja!“ Ne vredi naoružavati se sarkazmom kada treba samo hodati, ćutati i gledati.

„Tvrdim da opis koji zauzima više od deset reči više ne može da se vidi.“(Žil Renar, 16. jun 1896.)

Četiri zvučna klika po tasterima i finalni peti zvuk, na kasi supermarketa. Na šta me to podseća? Ceo dan mi je trebao da se setim. Na kucanje šifre za vrata u prevodilačkom koležu u Arlu.

Nestrpljivi, kad dočeka, neće biti zahvalan. Trudiće se da to ničim ne pokaže. Uživaće kao da zaslužuje. 

 (Reklama za Boga na ulasku u Rol)

09/10 subota

Rol 

  U restoranu Hostellerie u Rolu, na konobaričino pitanje ima li kartu poverenja, gošća vadi čitavu topkicu kartica i kaže: „Tu je negde! Brkljajte!“ (Chinez !)

  Utvrđeno ostrvce u jezeru nadomak Rola. Pomišljam: „Savršeno mesto za groblje!“ Na njemu stoji obelisk posvećen Frederiku de La Arpu, borcu za nezavisnost kantona Vo. Nažalost, tu nije sahranjen.

  Prvi redovi novog Modijanovog romana Chevreuse, u kojima se spominju nasumične, nesređene beleške u svesci, gde nit može da nađe samo onaj ko ih je unosio, s namerom da kasnije raščisti stvari, bio bi mi neodoljiv da istom, istovetnom uvodu nije pribegao stotinu puta, najsvežije što se sećam, u knjizi Herbe des nuits koja je na engleski prevedena kao Black Notebook. Jebeš pisca koji računa samo na prvog čitaoca (ili na onoga ko pati od Alchajmera).

  Reklama za zdravlje u autobusu 721. „Smeh okrepljuje. Smeh nam jača imunitet.“ U pozadini: plava kratkokosa devojka na usporenom snimku umire od smeha nasred neke (švajcarske) njive. 

  „Da ubijete vreme“ (i život sa vremenom, dopisujem ja): to piše na knjižici punoj ukrštenica. Dakle, onaj ko želi da bude prvak u ubijanju vremena ne sme da ga ubije odjednom, već da ga ubija, muči, mrcvari. Ne sme da bude samoubica nego BONVIVAN.

Valeri je u Sveskama više pesnik nego u svojoj poeziji. To mogu bez straha da kažem za njega, onako kako sam se uzdržao da okvalifikujem Kolridža. Štaviše, u njegovom opusu sveske su toliko nadmašile sve ostale realizacije da se mirno može reći ne da su Valerijeve sveske pesničke - već da je njegova poezija sveskasta. (Bez pejorativa.) I pored toga, na njegovu žalost, bolje sveske je napisao Žil Renar. Samo ih je nazvao dnevnikom. 

Neobična, a opet nekako ipak bliska diskrecija Asgara, mog iranskog kolege. Tek sada, za večerom, saznajemo da je pre nekoliko dana, vozeći bicikl, pao i povredio ruku. Iste večeri, na zahtev žena, spontano je sat vremena svirao sitar, nijednom se ne požalivši. U prvo vreme boravka, vrata sobe stalno su mu bila otvorena. Kad sam ga pitao iz šale je li to vetri sobu, on se nasmejao, iako se prethodno žalio na slabo grejanje. Tek skoro pred upravnicom saznajemo da mu se vrata teško zatvaraju. Je li ta neobična mešavina stoicizma i oklevanja nešto tipično za stanovnike Tabriza, ili je takav samo moj Persijanac, Asgar? (Na persijskom: „Mali“). 

  Prosečna cena nove knjige u Švajcarskoj iznosi 20 franaka. Paket drva za grejanje (u kartonskoj kutiji) od 15 kila – 10 CHF, a na popustu u Coopu čak sedam.

  U Iranu, kaže Asgar, odavno, još i pre revolucije 1979, prestali su da proizvode papir već ga uvoze. Uglavnom iz Indonezije. Uvozom rukovodi „papirna mafija“ koja s vremena na vreme podseti vladu na obavezu da obeshrabruje svakoga kome padne na pamet da se bavi takvim biznisom. Potplaćena vlada onda kaže: „Ionako nemamo dovoljno šuma, bolje nam je da kupujemo“. Nestašice su česte. Izdavači su u neugodnoj situaciji. (Da ne spominjemo kupce papirnih maramica.) Odmah mi je palo na pamet Solenino pitanje od pre neki dan: zar siromašnije države nisu manji zagađivači? Eto dokaza kako „ekološku“ poziciju može da zauzme korporativna desnica. Šta pričam: eto modela za njeno preuzimanje!

„Sreća nas pretvara u razmetljivce.“ (Buvije, Poisson-scorpion)

[newvesselpress]

OBLIVION by Sergei Lebedev, in Antonina W. Bouis’s stellar translation, has been nominated for the Fondation Jan Michalski Prize for Literature.

http://www.fondation-janmichalski.com/en/prix-jan-michalski/edition-2020/ http://newvesselpress.com/books/oblivion/

[elenamartinezphotography]

Fondation Jan Michalski, Montricher, 2021

[agopherseyes]

OmniGroup (CH) Micro identity and printed matter for Bibliotopia at Fondation Jan Michalski 2022

[page-a-pages]

Au coeur d’identités: Le Palais des orties de Marie Nimier, Fille de Camille Laurens

Il y a vingt ans, c’était en 2000,  Henriette Zoughebi, alors directrice du Salon du livre de jeunesse, et le CPLJ-93 organisaient un colloque portant le titre “Féminin-Masculin, voyage au coeur des identités”, présenté de la manière suivante: “La différence des sexes, l’identique et le différent, structurent la pensée, la relation humaine, la culture. La relation à l’autre nous définit. Emprunter ensemble les chemins qui façonnent les comportements de chacun, sa relation à l’autre sexe, comprendre les jeux de la sexuation et de la mixité, les logiques d’identification familiales, culturelles, sociales, croiser les cheminements individuels et collectifs, s’aventurer plus avant sur ce territoire intime, sensible, vivant: telle est la proposition de ce périple au coeur des identités. »

A ce colloque s’étaient succédés Arlette Farge, Geneviève Fraisse, Michel Surya, Geneviève Morel, Christophe Honoré, Lydie Salvayre, Patrick Ben Soussan, Maryse Vaillant, Marie Nimier, Fethi Benslama, Philippe Alonzo, Camille Laurens, Thierry Guichard, Claire Simon et d’autres encore. Les deux journées avaient été closes par Julia Kristeva. Bien que n’ pas novice, j’avais été impressionnée par la qualité des interventions et la notoriété des intervenants. Je prenais et apprenais. A l’époque je n’avais encore lu ni Marie Nimier, ni Camille Laurens.

Le 20 août 2020, la Fondation Jan Michalski, à Montricher, invite Marie Nimier à parler de son nouveau roman, « Le Palais des orties », qui sort le jour même. Je l’ai lu et me réjouis de la réentendre. Quant à Camille Laurens, elle est présidente d’honneur du Livre sur les quais, à Morges, début septembre, et présente elle aussi son nouveau roman, « Fille ». L’une comme l’autre continuent à se questionner sur les identités, sur la femme.

Marie Nimier. Fondation Jan Michalski © Wiktoria Bosc

Le Palais des orties

Dans la ferme familiale dont Simon, le mari de Nora, a hérité et où le couple élève deux enfants adolescents, on cultive l’ortie. La transition vers cette plante s’est effectuée au décès des parents de Fred. Ce choix, qui pourrait sembler écologique ou farfelu branché, a été induit par la nécessité de vivre, pour ne pas dire de survivre.  L’ortie pousse abondante et prolifère autour et bien au-delà du cocon familial, au gré des années qui filent, rythmées par le travail et les enfants à élever. Le fils, Noé, est un gentil garçon de treize ans, encore dans son monde, mais très manuel et toujours prêt à rendre service. Anaïs, sa sœur, dreadlocks et sarouel, sort tranquillement de l’adolescence. A dix-sept ans, les pieds sur terre, elle s’intéresse au monde, très à l’aise sur les réseaux de communication. Depuis peu, elle est interne dans un lycée agricole, mais continue à distance à participer à la vie familiale, voire à diriger la ferme, et souhaite développer la petite entreprise. La récolte des orties approche et les bras manquent. Anaïs a l’idée de brancher ses parents sur le woofing : contre le gîte et le couvert, un jeune offre ses forces de travail. Cette pratique permet de financer un voyage, par exemple, ou de découvrir la vie dans une ferme. C’est ainsi qu’un jour arrive Frederica d’on ne sait où, ni pourquoi.

Si Marie Nimier avait prévu d’écrire une histoire d’amour, elle s’est laissé entraîner sans trop s’en rendre compte à écrire sur le travail à la ferme et l’environnement familial, de sorte que, selon elle, le roman ne commence que bien plus tard. Pourtant, ces cent-cinquante premières pages sont un régal. En rendant son manuscrit à son éditeur, Marie lui a demandé de beaucoup élaguer le début – de désherber les mauvaises herbes ? - Lequel lui a répondu qu’il ne fallait surtout pas y toucher.

Fred débarque dans les premières pages et déjà l’équilibre de la famille s’en trouve bouleversé.

L’arrivée de Fred marque le début d’un cycle nouveau. Une page se tourne. Il devient important de se souvenir.

Après tout, c’est normal ! Jusqu’ici ils ont vécu entre eux. Le couple est fort, lié par l’enfance compliquée de l’un et l’autre. Simon est un taiseux, Nora semble très maternelle. On comprend que s’ils vivent là, cela n’a pas toujours été le cas et que c’est par la force des choses qu’ils se sont installés à la ferme du vivant des parents et y ont développé des racines, sans doute plus encore après la mort de ces derniers. Ils vivent de débrouille, dans leur réalité, même si, plus tard dans le roman, ils iront vers une forme d’utopie amenée par les idées de Fred et de leur fille Anaïs.

Nora observe, avertit le lecteur. Ce dernier se demande sur qui la foudre va tomber, du couple, des enfants, des voisins, du village…

Qu’elle s’en aille, je me dis. Trop belle pour travailler dans les orties.

Mais voilà… Nous n’avions pas les moyens de renvoyer une bénévole sous prétexte qu’elle était arrivée vingt-quatre heures en avance et que ses chevilles étaient plus fines que les pattes du chien.

Fred, la sans racines, reste et s’installe ; elle est travailleuse et a besoin d’être appréciée, aimée. Nora est sur la réserve. On la sent jalouse, mais de qui, de quoi ? Pourtant les rapports entre les deux femmes vont se tisser doucement dans les interstices du travail quotidien, y ouvrant des échancrures.

L’ortie, plante rudérale - elle pousse sur les décombre – et envahissante, migre et se moque des territoires, des frontières, des barbelés, du sang et de la poussière que l’on retrouve dans le roman. Les orties piquent, on ne les aime pas et on les arrache. Elles ont pourtant des propriétés intéressantes, bénéfiques. Tout comme Fred. C’est dans la chaleur et le vert de ses orties que Nora, la narratrice, réveille nos sens ; ses mots portent des images, des sensations. Sa sensibilité est contagieuse quand elle nous conte les semaines qui vont suivre, jusqu’au lendemain blafard. Le livre se referme sur la famille et le lecteur sait déjà qu’il en conservera des images fortes et sensuelles, cinématographiques.

Fille

Laurence Barraqué grandit avec sa sœur dans les années 1960 à Rouen. « Vous avez des enfants ? demande-t-on à son père. – Non, j’ai deux filles », répond-il. Naître garçon aurait sans doute facilité les choses. Un garçon, c’est toujours mieux qu’une garce. Puis Laurence devient mère dans les années 1990. Être une fille, avoir une fille : comment faire ? Que transmettre ?  Quittons la quatrième de couverture et entrons dans l’histoire de cette fille qui, presque dès sa naissance dans les années soixante, réalise qu’elle n’a pas la même valeur qu’un garçon. Il n’est que se pencher sur la langue française pour le comprendre, ce que fait abondamment, de façon chirurgicale et avec délectation, Camille Laurens au début de son roman qu’on sait – pour partie du moins – autobiographique. Que ce soit au niveau de l’éducation, du couple, de la place dans la société, tout est à faire. Et de rêver que dans sa chair, la femme ne soit plus blessée, que certains mots tels règles douloureuses, avortements, abus, accouchements difficiles, sexualité non consentie sortent, d’une certaine manière, du dictionnaire. Même si l’écriture et le ton sont très différents, on se souvient des romans d’Anne Ernaux dont le témoignage nous a appris et continue de nous apprendre à être femme.

Son roman, Camille Laurens le dédicace à sa merveilleuse fille. Tout au long de sa lecture, il faudra s’en rappeler car l’auteure n’épargne pas son lecteur, sa lectrice. « Fille » gratte où ça fait mal. Les jeux sur les mots s’enchaînent, ironiques. On aimerait rire jaune, prendre du recul et trouver l’apaisement. Elle, Laurence, le trouvera en apprenant petit à s’affranchir et à être mère de sa fille. Cela ne se fera pas tout seul et il lui faudra du temps pour se défaire de l’angoisse liée à cette enfant, au doux prénom d’Alice, qui, jusqu’à l’adolescence, voudra être un garçon. On pense alors au fils perdu à la naissance, celui de Laurence, de Camille, au trou béant qu’Alice peut-être a voulu combler. Mais foin de psychologie pour nous pencher sur le système narratif magistral utilisé par l’auteure.

Le premier chapitre relate la naissance de Laurence : « C’est une fille. » L’auteure, comme si elle se penchait au-dessus du berceau, y utilise le tutoiement qui la mène jusqu’aux trois ans de la petite et à cette dernière phrase du chapitre : « C’est quoi, tes souvenirs de fille ? » Laurence a trois ans, elle sait maintenant parler et va pouvoir répondre dès le second chapitre, égrainant ses souvenirs d’enfant, ses hontes, ses questionnements. Elle laisse la place, trop vite, dès les premières lignes du chapitre quatre, à l’auteure Camille Laurens : Je la vois, dis-je. À travers le temps, je me reconnais en cette enfant comme dans un miroir, mais c’est à une autre que les choses arrivent, sinon je ne peux pas. Elle sort de la baraque aux lapins, elle vient de leur glisser des fanes de carottes à travers le grillage du clapier. Elle porte un short en vichy et une chemisette roses. Je ne sais pas exactement quel âge elle a, je dirais qu’elle va sur ses neuf ans : C’est le premier été à La Chaux sans son papy Maurice, et cela n’aurait pas pu avoir lieu avant, quand il était vivant, personne n’aurait osé. Ce n’est pas arrivé plus tard non plus parce que l’année de ses dix ans elle sera tout le temps malade, c’est l’année où sa peau se plaint, où son corps porte plainte.

Lui, c’est le frère aîné de son grand-père […]

Le « Je » ne pourra réapparaître que des années plus tard lorsqu’Alice découvrira le désir, lorsque Camille Laurens la sentira prête :

Tu te souviens d’elle, de cette fille-là, de l’irruption fracassante du désir dans sa vie ? Oui, je m’en souviens.

Qui dit désir, dit sexe. Pas forcément bon. Puis un avortement. Fin de la première partie et de l’adolescence. Alice est adulte quand s’ouvre la seconde partie du roman. Elle accouche de son premier enfant, un garçon :

Tu n’en reviens pas, tu as un « garçon » à l’intérieur de toi. Ce mot est ton triomphe. […] C’est ton père qui va être content, tout de suite tu penses à lui, à son espoir que tu réalises enfin, le décalant seulement d’un rang : à défaut d’être le père, il sera le grand-père d’un garçon ; […] Tu vas rendre ton père heureux – pas trop tôt.

L’accouchement, catastrophique, est mené par un obstétricien incompétent recommandé par le père de Laurence, une alliance mondaine dira cette dernière. Le petit Tristan n’y survit pas. Camille Laurens est revenue au «Tu». Elle le conservera durant l’entier de la seconde partie du récit. Et si les mots sont empreints de dérision, c’est sans doute parce que l’auteure a déjà écrit auparavant sur « Philippe » (1995), « Cet absent-là » (2004).

Puis un jour naît Alice. Avec son arrivée, Laurence va apprendre à être mère, elle parvient désormais à tenir sa vie dans ses propres mains. Le lecteur lui en est reconnaissant. Il avait besoin de ce « Je » qu’il lui souhaite définitif.

Le Palais des orties, Marie Nimier, Gallimard, 2020 Fille, Camille Laurens, Gallimard, 2020

Au moment de prendre en photo les couvertures des livres sur le balcon, la lumière d’automne illumine les arbres, le ciel, les montagnes et un échantillon du lac. Dans la réalité, les couleurs sont plus vives, plus chaudes, les nuages se teintent de rose.

[migueldelcastillo]

residência literária

Em 2018 serei por um período escritor residente na Fondation Jan Michalski pour l'écriture et la littérature, na Suíça, trabalhando no meu próximo livro, um romance.

[honeybaf]

FILM #21

Tattoo event of my friends, Nina and the Fondation Jan Michalski

3/3

[noirdevenir-blog]

Neige

C’est dans en suisse, à Montricher, que s’ouvre ce blog destiné à accompagner l’écriture de Devenir noir. Aujourd’hui le ciel est blanc buvard, la neige fond sous la pluie découvrant l’épiderme terne de la terre. C’est à Montricher, à la lisière d’une forêt mêlant hêtres et sapins que furent créées, en 1987, les éditions Noir sur blanc. Perspirer des textes de littérature, d’Est en Ouest puis d’Ouest en Est,  était le but de ses fondateurs, Véra et Jan Michalski. Le rideau s’est corrodé constellé de trous d’épingles. Le premier mur est tombé tandis que d’autres se dressaient. Dans la cellule suspendue que j’occupe depuis une semaine à la fondation Jan Michalski le plan de travail s’appuie sur une vaste baie vitrée. Elle est si transparente et si proche que les flocons de neige semblent traverser le verre. J’attends alors dans le silence qu’ils aient recouvert mes épaules, mes mains, les touches sombres de mon clavier, ce billet sur mon écran.

[pfank]

A l’occasion de la triennale Tirage limité, la Bibliothèque cantonale et universitaire - Lausanne propose un prix destiné à couronner un projet de livre d’artiste. Le Prix de la BCU Lausanne récompense cette année la maquette de livre d'artiste jugée la plus en résonance avec un texte inédit de Pierre Fankhauser, La Visée, lauréat du concours littéraire attribué en 2018 par l’association Tirage limité avec le soutien de la Fondation Jan Michalski pour l'écriture et la littérature. Né à Lausanne en 1975, Pierre Fankhauser entre en littérature après quelques années de journalisme culturel à L’Hebdo et d’enseignement de la littérature française. Après un séjour de sept ans en Argentine, où il peut se consacrer pleinement à l’écriture, il revient en Suisse et y publie son premier roman, Sirius. Parallèlement à son travail de création, il traduit des ouvrages d’auteurs argentins, anime des rencontres littéraires mensuelles dans le cadre de l’association Tulalu!? et enseigne à l’Institut littéraire suisse de Bienne. Le Prix de la BCU doit permettre la réalisation d’une édition d’au moins 10 exemplaires. Totale liberté est laissée quant au choix des techniques, du format et des matières. Les 26 maquettes reçues, exposées au Musée Alexis Forel durant la triennale Tirage limité, ont été réalisées par Bouchra Aït-Ahmed, Louise Beetschen, Thierry Bourquin, François Chessex, Marta Dobay-Masszi, Charles Duboux, Marie-Claude Gardel, Dominique Gigante, Claire Koenig, Pascale Lhomme, Didier Marchal, Carla Neis, Anne Pantillon et Victor Bringolf, Anne Peillex, Ling Perrelet, Chantal Quéhen, Uta Richter, Nicolas Rogg, Orly Rosenzweig, Pascal Rümbeli, Marguerite Ryser, Silvana Solivella, Sébastien Théraulaz, Lucie Thiam, Agnès Vaudou, Christiane Yvelin. Pour admirer les maquettes reçues, c’est par ici: https://db-prod-bcul.unil.ch/expositions/TL-PRIXBCUL_2019/INDEX.HTM Le prix sera décerné le samedi 7 septembre au Musée Forel, à 18h (sur invitation). #beauxarts #beauxlivres #poésie #lelivresurlesquais #muséealexisforel (à Musée Alexis-Forel) https://www.instagram.com/p/B1ZXawBodBF/?igshid=18bciu5k5si60

[secretpathseditions]

Montricher in the rain.... a place for writing and writers. A place for reading and inspiration. (at Fondation Jan Michalski) https://www.instagram.com/p/B0b3FAzhXsN/?igshid=vk9uvz66qura

[posetabuvijeu]

bukvica za meteka

(14-17/10)

 14/10 četvrtak Montriše

 U biblioteku fondacije Mihalski na rubu sela Montriše odlazimo da provedemo radni dan, a potom da prisustvujemo večeri Patrika Šamoazoa. Svi u čitaonici sedaju za izdvojene stolove s pogledom na Alpe i glečere u kantonu Vale. Jedino ja sedam preko puta knjiga (i ustajem svaki čas).

Da bih dohvatio knjige Žan-Lik Sarea, na raspolaganju su mi merdevine. Ali bojim se da se popnem na njih iako su dobro pričvršćene kliznikom. Uspravljene su tik uz police, pa opet se čovek ne može popeti do najvišeg nivoa, koji je za dva rafa iznad kraja merdevina, tu gde se nalazi početak slova P. U blizini Sareovih knjiga, neposredno ispod, sa strane, nalazi se trouglasta platforma koja pripada višem spratu. Ponadam se da ona služi za dohvatanje viših naslova. Ali onda se popnem i vidim da to nije separe kakav sam zamišljao, prostor u koji se može ući, već je poput stola koji visi u praznini nad čitaonicom. Ne razmišljajući, penjem se na njega, sa sprata, desnim bokom. Nemam prostora da puzim kao zmija, jer ne znam hoću li imati dobru kontrolu nad telom. Teško je iz jednog poteza protegnuti se do Sarea. Moram da napravim bar tri zamaha, i to guzicom. Malo me je sramota od ljudi koji obilaze biblioteku, diveći se pre svega arhitektonskim rešenjima enterijera. Bojim se takođe da ću se nezgodno okrenuti i ljosnuti jer s leve strane nema nikakve ograde. Rukohvati nisu najsigurniji. Iako ih je dizajner izveo veoma smelo – prava linija se pri krajevima pretvara u nekakve kovrdže – oni se mrdaju. Slušam kako mi srce lupa, psujem u sebi i protežem se do Sareove knjige Ainsi les jours koja mi je najbliža, zahvatam je i, plašeći se da ću ceo komplet oboriti na zemlju, uspem, sva sreća, da ga privučem k sebi. Dohvatam pored nje i knjigu Autoportret odsutnog oca, prevlačim ih preko platforme na kojoj ležim, i dok mi se noge spuštaju na sigurno tlo, mislim samo: „BEŽI! ŠTURA!“

  „Noć je svačija.“ Tako piše Andre Rišo u svojoj poslednjoj knjizi Nisam mrtav (Je ne suis pas mort). U gotovo svakom njegovom delu noć ima povlašćeno mesto. Da se malo ne ponavlja? Ili je svaka rečenica koju otvara noć zavodljiva? Zrela za prepisivanje?

 „Reči su toliko nevažne da slušalac, da bi im poverovao, mora da poznaje onoga ko ih izgovara.“ (Bov, novela „Susret“, gotovo do kraja prevedena u biblioteci) 

  „Ja sam pisac bez biblioteke“, govori Patrik Šamoazo odgovarajući na prvo pitanje moderatora, uveče o dvorani fondacije Mihalski. „U antilskoj kulturi nije postojala biblioteka, samo usmeno prenošenje literature. Drugim rečima, oralitura“.

U tom trenutku prestajem da ga slušam. I žurim da zabeležim petnaest sekundi u toku kojih mi se činilo da ima da kaže nešto pametno.

  Pitanje moderatora u frankofonom svetu uglavnom je izgovor za pisca da otpočne predavanje o sebi. U tom nizanju silogizama, Šamoazou se otme da spomene neoliberalni kapitalizam. I tačno kad poželim da kaže nešto više o lažnoj individualnosti koju taj sistem stvara, on kaže „Itd., itd.“  To zove, izgleda, nas učenike da dopunimo.

 Ipak slušam i klimam blagonaklono, ali ponajviše kao detetu čije sam bolesti preležao. Tačno imam predstavu o tipu čoveka koga bi Šamoazovo žongliranje moglo da zavede. To je mlada devojka, imigrantkinja, koja doktorira na Deridi; kad joj se pričita nešto pesničko, loži se na Žabesa; a pre nego što zaspi, pospano lista Blanšoa ili Kristevu. Svaka druga reč joj je “Delez”. Osim učtivog pružanja uha, ne mogu u potpunosti da se unesem u govornikove akrobacije, upravo zato što sam imunizovan od takvog filozofiranja. Treba reći da sam sam sebe vakcinisao (pišući Aleatorij) i izlečio se od zla pseudoteoretske analogije, do koje se dolazi šetkanjem kroz muziku jezika. Poglavlje zatvoreno kao detinjstvo.

 Šamoazo koristi termin „estetska katastrofa“ (catastrophe esthétique), govoreći o snazi koja prethodi stvaralačkom činu. Ja bih taj isti termin primenio na svaku teoretizaciju koja otuđuje od jezika. 

Nervira me što sve smrdi na veoma razrađenu ideologiju (nekad se govorilo filozofiju), što je u pozadini ovog govora sistem. Govornik ne improvizuje, ne razgovara. On daje svoje zakone. Njemu ne trebaju ravni, nego apostoli.

 A onda dođe pitanje iz publike: „Ako se zapitamo, ako sebi damo dovoljno temporalnosti...“ O, škrgutanje koje me tada iznutra potresa...

  Danas slabije nego pre deset godina dopuštam mogućnost da me sopstveno uvo promeni. Daleko od toga da se pravim gluv. Ali nakon svake primljene reči protresem glavu (spolja izgleda kao da klimam) da mi primljeno ne bi ostalo u ušima, da ne bi načelo, oštetilo moju muziku, moj glas, moj dah.

 15/10 Lavinji

 Šta me je najviše odbilo sinoć kod Šamoazoa? Taj neograničeni, samozadovoljni monolog, centriran na sebe, ubeđen da će biti saslušan. Monolog koji sebi dopušta ne samo da insistira nego i da pojasni i ponovi određene važne detalje pred publikom koja, podrazumeva se, ćuti. Iza tog nastupa ne krije se samo autoerotika, već i detaljno razrađen sistem vrednosti. Pozornica se pretvara u blindirani izlog. Neko za koga smo očekivali da će s nama (ili barem pred nama) da razgovara zapravo nam predaje, predaje nam znanje i očekuje da ga pitamo za pojašnjenje ako nas zanima, a da učtivo ćutimo ako nam se jebe. U stvari, pred takvima mene najviše žulja što su mi unapred začepili usta, odustavši od modusa razgovora. Ja ne želim da se pred njima pokažem kao dostojni takmac u pripovedanju. Naprotiv, želim da ih podsetim da, negde između predavača i slušalaca, postoje sagovornici, i da mene upravo kao čoveka koji razgovara vređa njihov uporno jednostrani nastup. Svojim nagvaždanjem, izgleda, samo skrivaju da nemaju moć razgovora. Jer razgovor je reč kojoj se treba potčiniti.

 Kad prolazim hodnikom zamka do moje sobe najčešće mi zapadne za oko naslov THIS PRISON WHERE I LIVE. Slučajnost? Neka bude. 

  Da li sam izlapeo, povremeno malouman ili prosto naprosto glup, i ne samo to, nego željan gluposti kada se oduševljavam rečenicama poput : „Leti, kiša pada odozgo“? (branded by Emanuel Bov (R)) 

  Kod Bova sam stalno u iskušenju da njegove lapidarne rečenice, iako su ispisane neutralno, prevedem u usmeni registar, onaj koji sam diplomirao na pijaci. Ali (hvala bogu) nešto se (u meni?) tome konstantno opire (kao da tad dobijam rezerve strpljenja koje je uvek u nestašici), savija mi ruku, zaustavlja je u letu i umesto varijante : „Ali tad mi je došlo da zviznem“ otkucam: „Tad mi se prohtelo da zviždim“ kako Bovu i priliči. Isti taj korektor mi između redova poručuje: u svojim komentarima slobodno budi usmen do mile volje! I evo, bivam.

  Postoji jedna anomalija koja se javlja isključivo na književnim boravcima. Kad se čovek upozna s kolegama, uzbuđenje zbog upoznavanja ispari sutradan. Susreti po hodnicima potom učine svoje. Nova lica nam brzo dosade, kao i činjenica da ćemo morati da ih srećemo u inače svetim momentima, kad idemo da pišamo ili kuvamo kafu. Do kraja boravka, osim ako susretima ne predsedava alkohol, s njima se ponašamo kao s članovima šire familije na groblju, jedva čekajući da se odnekud ukaže neko nepoznato lice. Sa kakvom mučninom ih gledamo dok nešto prže, greju ili pakuju u frižider za kasnije: to osećanje je sigurno blisko mržnji. A tek kad ne možemo da ih preskočimo pošto su zauzeli uzani prolaz između šanka i mašine za suđe! E onda nastupa anomalija. Već kad se boravak približi kraju, odjednom nam ta lica koja možda više nećemo videti postanu dragocenija. Kad se raziđemo, bez obzira na svakodnevnu averziju, postajemo prijatelji: oni najbolji, koji će još neko vreme, pitajući se za zdravlje, razmenjivati pisma. Što je još smešnije: najemotivniji momenti sa novim kolegama su oni u kojima se prisećamo autora s kojima smo delili boravak ranije. A joj ako se ispostavi da su zajednički prijatelji. Ali ni njih na dnevnoj bazi isto tako nismo trpeli, i njihovih se poteza po kuhinji jasno sećamo, ali su sada, odsutni, postali važniji i bliži nego ikad. Ipak mi se čini da je u svemu tome, u tom kompleksu svakodnevnog, profesionalnog i emotivnog, najvažnije ovo: isto osećanje koje važi za drugove iz škole, iz srednjoškolskih i studentskih domova. Te ljude smo zavoleli zato što smo s njima delili duge periode običnosti, zato što smo ih videli u najprozaičnijim situacijama, u privremenom režimu. I volećemo ih dokle god nas neko ne bude naterao da izvorna iskustva s njima ponovimo.

 16/10 Ženeva

  „Majka mi je uvek govorila: « Majka mi je uvek govorila ». (Sare, I tako dani).

 Dolazim napokon u knjižaru Rameau d’or da po dogovoru sa gazdom pogledam skladište Vladimira Dimitrijevića. Tek sad, ulazeći iz drugog ugla, pored firme knjižare vidim i natpis „L’Age d’Homme“. Radno vreme počinje u pola deset. Nije ni deset kada otvaram vrata. Da ne bih poranio, išao sam peške od stanice Kornaven. Vlasnik, Frederik, i ja razmenimo nekoliko uljudnih reči, mahom o mom boravku i aktivnostima. Posle dva minuta nastupi neprijatna tišina, nakon koje domaćin, kao da smo se prethodno samo čuli preko telefona, kaže: „Dogovorili smo se, zar ne, da vam pokažem podrum?“ „Ako biste bili ljubazni“, odgovara moj pogled. Spuštamo se zajedno u suteren. Veći torbak ostavio sam na spratu, čisto da čoveku pobudim poverenje. Takoreći, ostavio torbara na pragu. „Do pre neki mesec, podrum je bio u haosu,“ kaže moj domaćin. „Moj saradnik je u međuvremenu najveći deo biblioteke klasifikovao.“ Dođe mi da pitam: „I on je Švajcarac?“ Prirodno, razočaram se. Frederik kao da ne zna da najbolje nijanse jedne nađene biblioteke nestanu prilikom raščišćavanja, čak i kad sve knjige ostanu na broju. Prođemo kroz polumračnu sobu posle zavojitih stepenica. Osim oštećenih knjiga, puna je bicikala. Frederik prilazi neupadljivim vratima bez brave, tačno ispod jugoslovenskog odeljka i blago ih gurne da se otvore. Unutra se, pod električnim osvetljenjem, ukazuje tri reda punih polica koje ispunjavaju zidove od poda do plafona. A nasred prostorije, na sreću, dvadesetak kutija, naslaganih, kako i priliči, po spratovima.

Frederik ostane na pragu.

„Ostavljam vas sad da pogledate na miru.“  

Nema vlage. Niotkud ne miriše memla. Po podu ne trče ni paukovi. Brzim pogledom prostreljam police, i ne prilazeći im (barem onima kojima se od kutija može prići), shvatim da se tu uglavnom nalaze naslovi iz kataloga L’Age d’homme. Čučnem pun očekivanja pred prvu kartonsku višespratnicu, kad – drugo razočaranje – i one su razvrstane. Po jezicima. Na većini piše „engleski“, za njim slede „nemački“ i „ruski“; tek na jednoj kutiji piše „slaves“.

Među slovenskim naslovima brže bolje preturim preko ruskih knjiga. Zašto je njihova oprema uvek bila najružnija? Možda su dizajnere zaglupljivali taktički, baš zato što su oduvek znali da su najjači u literaturi? Uključujući nekoliko opskurnih plaketica, nekoliko debelih Dobrica Ćosića (bez posvete) i istorijske studije „Četnici Istočne Srbije“ Radomira Petrovića Kenta, ne naiđem ni na šta vredno pažnje.

Poznato je da je Vladimir Dimitrijević tokom ratova devedesetih, zbog podrške Srbima, doživeo svojevrsni bojkot u Švajcarskoj i Francuskoj. Na Zapadu vam je džabe što ste tamo uvezli i prvi put preveli (hajde da prelistam katalog) Stanislava Vitkacija, Andreja Platonova, Šćepanovića i Crnjanskog, što ste spasili rukopis Vasilija Grosmana, Život i sudbina, pa i to što ste, čisto iz entuzijazma dođoša, bili najveći frankofoni izdavač i distributer švajcarskih autora, a najvažnije, što ste bili otkrivalac (Francuzi koriste reč passeur, Ameri bi rekli skaut)... Neosporno je da ste vredni. Ali čim napravite prvi gaf na političkom planu, svi će se setiti da ste metek. Onda, naravno, možete nastaviti da objavljujete remek-dela, možete početi da se inatite dajući prostor i diletantima, ali u suštini vam je džabe. Hvalospeve će vam skladati tek posle smrti. I tada raznorazni.

Napravim dva kruga po Dimitrijevom podrumu i praznih ruku izađem pred Frederika.  „Zar niste ništa našli?“ I on je bio razočaran.  „Biće da ste zaista izneli najbolji deo magacina. Ko bi rekao. Potpuno suprotno buvljačkoj logici.“ Bio sam tužnjikav. Ali nije to bila samo tuga lešinara što je došao kasno. Zamislio sam mrtvog Dimitrijevića. Sačekah da prođe švajcarski talas učtivosti pa upitah naslednika:

„Da li L’Age d’homme još postoji?“

„Postoji“, reče Frederik, „mada je sve prevedene naslove iz kataloga otkupila kuća Noir sur blanc. Firmu vodi Dimitrijeva ćerka. Objavljuju knjige, mada mnogo sporije nego Dimitri.“ Firmu Noir sur blanc, čisto kurioziteta radi navodim, poseduje Vera Mihalski, osnivačica fondacije u Montrišeu. Sjajna prilika da se prisetim razgovora sa Rozi Pinjas Delpiješ u Lavinjiju od pre neko veče. Povela se reč o osnivaču Biblioteke Plejada, Žaku Šifrinu. Ona nije izvorno nastala u okviru Galimara, najveće izdavačke kuće u Francuskoj. Šifrin ju je osnovao 1925, kao nezavisnu izdavačku kuću posvećenu kapitalnim autorima. Osam godina kasnije otkupio ju je Galimar, postavivši Šifrina kao urednika edicije. Međutim, nakon što su proglašeni antijevrejski zakoni u višijevskoj Francuskoj, 1940, Galimar je otpustio Šifrina, koji je prebegao u Ameriku, osnovao Pantheon Books i nikad se nije vratio među fašiste. Plejada je nastavila da funkcioniše u okviru francuskog izdavačkog giganta.

Šifrinov sin Andre je svoj istraživački rad posvetio malim izdavačima i na tragu očevog iskustva napisao knjigu Izdavaštvo bez izdavača. A Rozi je upravo govorila o knjizi Izdavač u egzilu, biografiji Žaka Šifrina koju je potpisao Amos Rajhman. Hoće li i Doba zrelosti Vladimira Dimitrijevića, koji je nesrećno nastradao 2011, na isti način biti oteto (sve sa isterivanjem)? Ili corporate bullshit rečnikom rečeno: rebrendirano?

  Potom, logično, produžim na Plenpale, i ispred štanda na kojem su se ovi veseli matorci okupili, pazarim poslednjeg Ervea le Telijea, Anomalie, kao i Juče Agote Krištof. Na svim knjigama stajao je pečat “Marianne Chappuis”. Ko zna zašto, prokomentarišem to sa prodavačicom, a ona će: “Pa sigurno je umrla”. U stilu: ko joj je kriv.

17/10 Lavinji

 Čudno: kad čuješ da je neko otišao, pa se ispostavi da nije ni odlazio, kad saznaš da je neko umro, a odmah potom dođe demanti, koliko god da si se obradovao ili postideo zbog greške, povratnik, iako nije mrdao s mesta, za tebe je manje prisutan, manje živ. I tu nema boga.

 Kad sam odložio flašu na policu iznad stola, perkusija koja se čula bila je potpuno u tonalitetu sa pesmom koja mi je išla u glavi (Tool: „Hooker with a Penis“).

 Postoji jedna priča iz detinjstva kojom nerviram sve oko sebe. Ona pripoveda o čiči Rakcu iz Švajcarske koji mi je, došavši jednom u Srbiju, poklonio svoju hemijsku. Otad smo brat i ja jedan drugom često govorili „doneo ti olovku čiča iz Švajcarske“, jer smo kao deca naravno očekivali nekakvu igračku iz snova.

Ali stričeva hemijska nije primer bezvrednog dara, već krajnjeg požrtvovanja. Dati jedinu olovku, i to meni? Hej, bre! Koga bih ja udostojio takvog odricanja? Uz tu priču često se pripoveda i nastavak, još tragikomičniji. Čičinu hemijsku sam pozajmio školskoj drugarici Marini. Posle izvesnog vremena otišao sam kod nje da bi mi je vratila.

Ovaj sled događaja je dragocen, potpuno nerežiran uvid u moje današnje opsesije. Nekada me je zbog tog navaljivanja bila sramota. A sada sam ponosan na sebe: kao da sam osećao dužnost da hemijska čiča-Rakca bude i moja jedina hemijska. Šteta samo što nisam sam uspeo da je poklonim.

Vredi, dakle, pokloniti samo ono što je jedino, samo ako posle poklanjanja više nemaš ništa.

  Dok sam pisao pesme, dok sam više čitao poeziju, uopšte nisam mario za ono što su mnogi autori, kao da su kritičari, zvali „pesničkom slikom“. Ipak, sad kad mi je kao autoru potpuno strana logika poezije, redosled koji čini pesmu, zbog toga što ga je definitivno zamenio rečenični tok, imam utisak da bi upravo od prezrene pesničke slike trebalo ponovo poeziju da učim.

Kako ponekad zavidim samom sebi što sam, u nekom životnom razdoblju, u potpunosti baratao „pesničkim redosledom“, a da ga nisam bio svestan. Zavist je utoliko veća što osećam da su se za mene ta vrata zatvorila. Kao što je Leopardi u jednom trenutku, ne čekajući da prođe mladost, završio svoje teftere (Zibaldone), tako sam i ja, tačno na određenoj tački, istočio poeziju.

  „Eslimi“: crtež na iranskom tepihu za koji se ne može reći gde počinje a gde se završava.

[remash]

fuhrmann-hächler treehouse  | fondation jan michalski ~ afgh architects | photos © valntin jeck

[nilothenilo]

Fondation Jan Michalski suisse