#jean luc sarre

[posetabuvijeu]

izumiranje rukopisa

 18/10 ponedeljak Lavinji

  Na samom početku dnevnika La Possession (avgust-novembar 1963) Marsel Žuando piše kako je jedna prijateljica, očekujući njegovu posetu, prebrisala gelender u celoj zgradi od šest spratova, da se njegove ruke ne bi uprljale. I dodaje: — Oduvek sam živeo za takvu vrstu pažnje. Već više ne mogu da ga čitam. Gle! Njemu ne samo da prija, nego takve gestove očekuje, živi za njih? Smesta sam osetio prezir plebejca prema velmoži i pomislio kako takva književnost, u kojoj sebi reč daje takva, buržujska udobnost, više nije moguća. A onda pogledam oko sebe, vidim da sam u zamku, setim se da iz WC-a vidim Ženevsko jezero, da mi sobarica sređuje sobu ponedeljkom — i shvatim da sam malopre, nakon čišćenja, osetio upravo patricijski strah: da mi je možda bacila neki važan papirić! Pomišljam kako kod Buvijea volim odsustvo takvih klasnih ispada u susretu s Turcima i Persijancima... Ali (prokletstvo) opet mi kroz glavu prolazi jedna scena koja ovaj elegantan utisak demantuje. Dok je boravio u Tabrizu, jedan boy mu je prilikom čišćenja bacio rukopis koji mu je, iako je ležao na podu, bio važan. Buvije se uhvatio za glavu, prevrnuo smeće po celoj kući. Kad je shvatio da je smetlarska služba već dolazila, usledila je trka, zajedno sa Tijerijem Verneom, pravo na deponiju, gde su se nadmetali sa galebovima. Deponija ga je spasila od snobizma, proglašavam, otvaram mejl, kad tamo me čekaju pitanja Jana Ditoe za veče u Bernu koje ću imati dvadeset prvog. I prvo je šah-mat!

Vi ste od početka meseca stipendista u Lavinjiju u jednom zamku, gde prevodite Analphabete Agote Krištof. U toj skici za autobiografiju Krištof piše o svom teškom životu u internatu u Mađarskoj i o tome kako je radila u fabrici u Švajcarskoj šezdesetih godina. Kako ste doživjeli taj kontrast? Vi fizički u zamku a tekst govori o siromaštvu?

  Regina priča kako je Karmen Mola, poznata kao „španska Elena Ferante“, jer nikada nije otkrila identitet, dobila najvažnije državno priznanje za roman godine. Tom prilikom se ispostavilo da iza nje stoje tri muškarca srednje generacije. Situacija odslikava pre svega tržišnu bitku između izdavača: nagradu dodeljuje Planeta, španski Galimar. Interesantno je da je nagrađena knjiga objavljena kod suparničkog izdavača (što, kaže Regina, samo potvrđuje da Planeta nagrađuje „preletače“). Ali niko nije očekivao da iza Karmen trojica vire! Sada se u Španiji, kad se ide na sastanak sa tri muškarca, kaže: „treba da se nađem s Karmen Mola“.

  „Kad govorim persijski, bole me leđa“ (turska poslovica)

  Još nešto čemu se divim u Buvijeovoj Upotrebi sveta. Ta knjiga, iako je suma dugogodišnjeg iskustva, u sebi uopšte ne nosi rasparčanost, rašivenost i nemar beležnice. Krasi je jednodelnost, skoro organska celishodnost, sigurno mukotrpno postignuta. Umesto da bude prelaki skup beležaka i krokija s lica mesta, ona je u potpunosti — nemam bolju reč — napisana.

  19/10 utorak Lozana

 Rad ne oslobađa. U najbolju ruku teši, dobrim umorom.

 Crkve u bolničkim dvorištima! Novi fetiš!

  „Tu n'es pas parfait-e? Parfait!“ (Nisi savršen/a? Savršeno!) Natpis na busu po izlasku iz kolekcije Art brut. Blago onim jezicima tipa nemačkog koji nemaju rodno osetljive prideve. Mada, ko zna, budu prinuđeni da ih razgibaju i... senzibilizuju.

  Sa čovekom koji malo priča, kao Asgar, težim da postanem brbljiv, govorim sporo i sa dosta pauza, kao da nesvesno želim da što je moguće potpunije iskoristim ćutljivca kao slušaoca. Džabe: pošto se na moju repliku ništa ne nadovezuje, osećam kao da govorim u prazno, kao da izvodim kerefeke pred kamerom koja snima dolumentarac o meni (i ni o čemu drugom).

  Reč nevisande, koja na persijskom znači „pisac“, u turskom (u Tabrizu) koristi se za kontrolora broja putnika u autobusu. Asgar je jednom tako čekao da se ukrca nevisande da bi krenuli, i sve vreme se pitao ko bi taj pisac mogao da bude...

  Posle putovanja, u Iranu se kaže „Nemoj biti umoran!“ Upravo to mi treba, da se ne ponašam kao da treba da se odmaram. U polumraku, u povratku iz Lozane, umesto pocrnele banane u tanjiru jasno vidim pečenu kobasicu.

(Alen Arneodo: 8. Ponosan kao neko ko je osvojio beskorisnost... Kolekcija Art Brut, Lozana) 

Iz kolekcije Art Brut u Lozani, koja se uglavnom zasniva na zbirci Žana Dibifea, izašao sam u isti mah uzbuđen i potišten. Od samog ulaska pokušao sam da koncept „prepoznate umetnosti“ dovedem u vezu sa „svojim“ sveskama. Uzbuđivalo me je upravo to što je za ova dela pravilo da budu nađena posle smrti autora. Međutim, u „art brut“ postoji jedna psihijatrijska komponenta, koja se ne uklapa u moju poetiku nađenog predmeta. Bliža je fenomenu naturščika. Većina autora u zbirci koju je Dibife godinama skupljao prošli su kroz psihijatrijske ustanove i stvaranje im je pre svega bilo terapija. Zbog toga postoji i odeljak „Anonimni“. Tu su prisutna dela autora čiji identitet, zbog insistiranja porodice, ili zbog „lekarske tajne“, nije mogao biti naveden (dela siročići, kako navodi muzejski komentar). Ali upravo me je zabolelo prelepljeno prezime iznad rada „Monsieur Oui“. Bilo mi je jasno zašto se Dibife posvađao sa psihijatrima, zalažući se za to da umetnost i umetnik pripadaju svima. On u njima uopšte nije hteo da vidi bolesnike. Štaviše, prezirao je sve koji su govorili da je to „umetnost pacijenata“.

(Remon R., Monsieur Oui, Kolekcija Art Brut, Lozana)

Ipak, ta medicinska karakteristika, bez obzira na Dibifeov otklon, danas je za ovu umetnost najvažnija. Mentalno iskustvo umetnika presudan je element koncepta art brut, po merilima današnjeg sveta koji je opsednut zdravljem. Čak je i važnije od vizuelnog elementa, pa i meni. Ono što me u radovima privlači i duboko uznemiruje jeste upravo bolest, perturbacija, poremećaj misli; a naročito posvećenost detalju koja je zajednički jezik čitave kolekcije. Gledam ih i zamišljam manične pokrete ruku, tikove kojima je, sa četkicom u ruci, privremeno data spoljna svrha.

Ali nije li se prema umetnicima iz svoje zbirke — Velfliju, Aloizi, Remonu „gospodinu Da-Da“, Palanu, Alenu Arneodu — Dibife poneo pomalo kao kolonizator prema netaknutim (crnačkim) rudnicima? To se najbolje vidi u generaciji autora art brut koji su bili Dibifeovi savremenici. Osetivši da su prepoznati umetnici za života, počeli su, pred svojim „proceniteljem“, da glume sebe, a na likovnom planu da podražavaju njegov stil. Samim tim se izvorna značajka art brut – nesvesno, gotovo fiziološko stvaranje – nepovratno izgubila. Prešla je u stadijum samoprepoznavanja.

„A da ne govorimo o...“ – Onda i ne govori!

Kada se otvore vrata sobe, samo iznutra, čuje se bubanj s početka Midlife crisis Faith no more. Kad se otvore vrata WC-a, samo spolja, čuje se violina kao u Alo Požega Ramba Amadeusa. Nijednu od ovih pesama nisam čuo decenijama.

  Vidimo još bolje kad pokažemo drugom, kad podelimo ono što gledamo. (Jean Luc Sarré, Ainsi les jours) 

  20/10 sreda Lavinji, Obona

 Često, kad razmišljam o svojoj profesiji, u glavi mi sam od sebe krene refren „Grip“ od Stranglers: „But the money’s not good, you get a grip on yourself“ („Pare su loše, uzdaj se u se.“) Uzdaj se u sebe, jer si para, i to zla!

  Kao što je Fuko proučavao nastanak institucije za mentalne bolesnike ili proces pretvaranja osuđenika na smrt u zatvorenika, neko bi danas trebalo da istraži kako je radnik pretvoren u roba. Pošto sam nisam dorastao realizaciji te ideje — jer sam živim temu — evo, dopustiću sebi da predložim naslov studije: mogao bi da bude: KAKO JE RAD POSTAO KAZNA. Švajcarska bi bila savršen teren za takvo istraživanje. (I to baš ovaj zamak!)

  Uz fotografiju skinute reklame: pitam se gde ćemo odložiti sve one bilborde sa tržnih centara kad ih gladan narod bude demolirao. Neće biti mesta u samim centrima jer će postati stambeni blokovi. A nećemo smeti da ih zakopamo jer neće biti mesta ni za groblja. Hoće li od njih ostati bar materijala za dečje igračke? Ili buduća pokoljenja neće mnogo mariti za blistavo i šareno?

  Preveo sam Remarques Natali Kentan. Planski sam je poneo iz Beograda, posle nekoliko godina oduševljen kad sam je iskopao na polici. Pa ipak bi mi njena zapažanja, izneta u obliku prostodušnih zakona („Koliko god daleko bacila jabuku, pašće.“) bolje legla da su mi isporučena u pakovanju priče, a ne u formi fragmenata. Akcenti čiste očiglednosti opet su mi draži kod Bova („Kad se probudim, usta su mi otvorena“). Ali ne zbog toga što je to Sv. Bov, već zato što su deo priče, što mi je dozvoljeno da ih sam iščeprkam iz nje. U knjizi probranih fragmenata izgledaju kao savršeno iseckani rezanci koji se, kako dan odmiče, jebi ga, suše. (Fragmenti kao književnost za razmućivanje) 

  Prošlo je dobrih deset dana otkako sam u Ženevi naručio lokalni sertifikat o vakcinaciji i danas mi stiže mejl da je moj zahtev odbijen. Bez obrazloženja. Nije im bilo dovoljno što sam im poslao svu dokumentaciju, o tri primljene doze, čak i pozivno pismo i odluku o boravku. Izgleda da sam nedobrodošao, iako sam tu. Obaveštenje sam obrisao čim sam ga otvorio, kao da je nepoželjna pošta. Posle večernje šetnje do Obone uđem u Cafe du Commerce. I nakon već standardnog neočitavanja, nepoznata konobarica se naglas zapita: „Zbog čega vaš kod ne može da se očita?“ Ja: „Koju aplikaciju koristite?“ Ona: „Švajcarsku.“ Ja: „Eto razloga“. Prva osoba iz švajcarskog ugostiteljstva koja je priznala da je greška u sistemu proveravanja. Iz zahvalnosti sam naručio veliko pivo. Hvala košta 6,5 CHF. 

  Nikad neću prestati da se čudim tome što konobarice ne žive u kafani, što posle završene smene moraju da odu u nepoznatom pravcu. Čuđenje traje nekoliko sekundi, uglavnom ga se stidim (to su, bre, čuđenja!)

  Dokaz da se menjam: prekidam svoje pisanje u svesci da bih ovo pribeležio na telefonu. Na svojoj koži vidim: počinje izumiranje rukopisa.

[crosscountryrally]

FIA W2RC: Chaleco López y Lucas del Río en la lista de inscritos del primer Campeonato Mundial de Rally Raid que comienza en el Dakar 2022

El Mundial de Rally Raid de la FIA (FIA W2RC) contará con presencia chilena en 2022, ya que tanto Chaleco López como Lucas del Río aparecen en la lista de inscritos de los pilotos que inscriben puntos para el campeonato en este Dakar, que es la primera fecha del Mundial. Chaleco lo hará en la clase T3, en tanto que Lucas correrá en la Clase T4. Ambos representan al South Racing Can-Am. Recordar que este torneo tiene rango de Campeonato Mundial de la FIA por primera vez, tal como el WRC, la Fórmula 1 o la Fórmula E. Las apuestas son más altas y las ganas del título también.

El Mundial de Rally Raid de la FIA sumó un total de 53 participantes entre las categorías T1 (autos), T3 (Prototipo Ligero), T4 (SSV) y T5 (camión) que participarán por los puntos en el Dakar 2022, que es la primera fecha del campeonato y que cuenta como evento Maratón con doble puntaje.

Entre los inscritos en T1 destacan varios de los favoritos a ganar el Dakar como Nasser Al-Attiyah representando a Toyota, Sebastien Loeb y Nani Roma por Prodrive, Lucio Álvarez y Yazeed Al-Rajhi por Overdrive Toyota, Kuba Przygonski, Sebastián Halpern y Denis Krotov en X-Raid y Mathieu Serradori en SRT Century. 

Rivales de Chaleco López en la T3 serán la campeona de la Copa del Mundo en la categoría Cristina Gutiérrez y sus compañeros de equipo en Red Bull Junior, Seth Quintero, Guillaume de Mevius y Mitch Guthrie Jr., Jean Luc Pisson de PH-Sport, Camelia Liparoti en Yamaha, además del saudí Saleh Alsaif, campeón de Bajas en la categoría. Destaca también el ecuatoriano Sebastián Guayasamín.

En tanto en T4 y rivales de Lucas del Río, irán por los puntos los pilotos del equipo oficial  Can-Am Aron Domzala, Austin Jones, el brasileño Rodrigo Luppi, campeón del SARR, además de Michal y Marek Gozcal, frecuentes corredores de los Mundiales FIA.

Finalmente en camiones T5, el W2RC contará con la presencia de Martin Macik, Kees Koolen y Martin Soltys del Big Shock Iveco, Tomas Vratny del equipo Fesh Fesh Ford y Albert Llovera en Fesh Fesh Iveco.

Siete constructores competirán por los puntos de ese mundial: Toyota Gazoo Racing, X-Raid MINI, Prodrive, MD Rallye, Red Bull Junior Off-Road, PH-Sport e IVECO.

Imágenes: Prensa Chaleco López / Prensa Lucas del Río

[camilleconneau]

Chicago, la comédie musicale

Bonjour bonjour, comment allez vous ? Moi, au top ! Pourquoi, me demandez-vous ? Parce que je viens de rentrer du théâtre Mogador et que j’en ai encore des étoiles dans les yeux... J’ai eu la chance d’allez voir une représentation de la comédie musicale Chicago, et je peux vous dire que ça en vaut le coup.

Mais, c’est quoi Chicago ? Chicago, c’est au départ une pièce de théâtre de 1926 qui fut par la suite interprété en comédie musicale en juin 1975 à Brodway. C’est trois auteurs intimement associé au musicale qui ont créé l’interprétation :  John Kander, Fred Ebb et Bob Fosse. Le revival est depuis 1996 à l’affiche à New-York et détient à ce titre le record de longévité. Impressionant non ? La comédie musicale a également était adapté en film en 2002, on peut y retrouver de brillants acteurs comme Catherine Zeta-Jones, Renée Zellweger ou encore Richard Gere. 

Mais, c’est quoi l’histoire ? L’histoire, c’est celle de Roxie Heart, une artiste de cabaret qui, dans les années 20, va tuer son amant. Elle va se retrouver en prison ou elle est confrontée à Velma Kelly une chanteuse de jazz (et par la même occasion idole de Roxie) mais également double meutrrière. Grace à un avocat rusé, Billy Flinn, les dux femmes vont essayer de trouver le chemin de la liberté et du succès. Assez alléchant non ?  Imaginez cela au théâtre Mogador, avec des têtes d’affiches comme Carien Keizer, Sofia Essaïdi et Jean-Luc Guizonne? Ils sont accompagné d’une troupe de danseurs choristes également. 

Pour ce qui est de la mise en scène, rien à dire. Ils ont sur rentabiliser un petit espace parfaitement. L’orchestre est situé en hauteur sur environ la moitié de la scène ce qui laisse une moitié de scène disponible pour la pièce. Aucuns gros décors n’est présents, les artistes amèneent des chaises et des bureaux dans le besoin mais cela s’arrête ici. Cependant il n’y avait pas besoin de plus, j’ai trouvé cela parfait.

Pour ce qui est des costumes, ils représentent parfaitement l’univers des années 20, paillettes et plumes sont au rendez-vous. Les tenues en jettent et restent sobre sans surplus visuel. Nous avons droit à de longue jambe dénudées en résille pour les filles et ,?des costumes moulant pour les hommes. 

Pourquoi j’ai fait un article la dessus ? Tout simplement car je suis une grande fan de Chicago et également car j’y suis etroitement lié, en effet j’ai moi même effectué une représentation de Chicago à 14 ans dans ma ville. C’est une fierté personnelle -hu hu-  Je trouve l’univers vraiment passionnant, c’est une comédie musicale très sombre mais qui met des paillettes pleins les yeux. De plus les chansons sont magnifiques, des frisons m’ont parcouru le corps durant tçute la représentation. Seul petit bémol à mes yeux, les chansons sont en français... J’étais un peu déçu la dessus car je les préfère en anglais.

Pour conclure la dessus, vous savez ce qu’il vous reste à faire ! Les représentations se terminent le 30 juin 2019, profitez-en !

[jmbruyere]

Cycle V&I - Violence et Institutions - LFKs 2018-2019 / Bibliographie

De la très haute pauvreté - Giorgio Agamben Règles et forme de vie - Homo Sacer IV, 1 Éditions Rivages Poche, col. “Petite bibliothèque”, Paris, 2013

La guerre civile - Giorgio Agamben Pour une théorie politique de la stasis Éditions Points , Paris, 2015 Le règne et la gloire - Giorgio Agamben Pour une généalogie théologique de l'économie et du gouvernement - Homo Sacer II, 2 Éditions du Seuil, col. “L'ordre philosophique”, Paris, 2008

Un monde de camps - Michel Agier Éditions La Découverte, Paris, 2014

Vive la Commune ! - Yves Marc Ajchenbaum Extraits du procès de Louise Michel, 16 décembre 1871 La Commune est proclamée - Jules Vallès, Le cri du peuple, 30 mars 1871 La guerre civile en France - adresse de Karl Marx 30 mai 1871 Éditions Points, Paris, 2011

Africains, levons-nous ! - Yves Marc Ajchenbaum Discours de Patrice Lumumba, 22 mars 1959 Nous préférons la liberté Discours de Sékou Touré, 25 août 1958 Le devoir de civiliser Discours de Jules Ferry, 28 juillet 1885 Éditions Points, Paris, 2010

Manuel de l’animateur social - Saul Alinsky Traduit de l’anglais par Odile Hellier et Jean Gouriou Éditions du Seuil, Paris, 1976 1ère édition 1971

The Traditional Bowyer's Bible - Volume Four - Steve Allely, Tim Baker, Paul Comstock, Steve Gardner, Jim Hamm, Mickey Lotz, Tom Mills, Dan Perry, Marc St. Louis, Jim Welch, Mike Westvang Éditions The Lyons Press, Guilford (USA), 2008

Œuvres - François d'Assise Traduit de l’italien ancien par Alexandre Masseron Éditions Albin Michel, col. “Spiritualités vivantes”, Paris, 1959

Chassés de la lumière - James Baldwin 1967-1971 Éditions Ypsilon, col. “Contre-attaque”, Paris, 2015

Femmes et justice pénale  - Sous la direction de de Christine Bard et Frédéric Chauvaud XIXe-XXe siècles Éditions Presses universitaires de Rennes, 2015

La chevalerie - Dominique Barthélemy De la Germanie antique à la France du XIIe siècle Éditions Perrin, col. “Tempus”, Paris, 2012

Outsiders - Howard S. Becker Études de sociologie de la déviance Éditions A.-M. Métailié, Paris, 1985

Critique de la violence -  Walter Benjamin et autres essais Éditions Payot & Rivages, col. “Petite Bibliothèque Payot”, Paris, 2012

Écrits politiques - Maurice Blanchot Guerre d’Algérie, mais 68, etc. Éditions Lignes, Léo Scheer, Paris, 2003

La fabrique de la radicalité - Laurent Bonelli, Fabien Carrié une sociologie des jeunes djihadistes français Éditions Seuil, Paris, 2018

Migrations, réfugiés, exil - Patrick Boucheron colloque annuel 2016 Éditions Odile Jacob, Paris, 2017

Les “amazones de la terreur” - Fanny Bugnon Sur la violence politique des femmes, de la Fraction armée rouge à Action directe Éditions Payot, col. “Bibliothèque historique”, Paris, 2015 1ère édition, Librairie Plon, 1958

Une histoire de la guerre - sous la direction de Bruno Cabanes Du XIXe siècle à nos jours Éditions Seuil, Paris, 2018

Archéologie de la violence - Pierre Clastres La guerre dans les sociétés primitives Éditions de l'aube, La Tour d'Aigues, 2013

Chroniques des Indiens Guayaki - Pierre Clastres Les Indiens du Paraguay. Une société nomade contre l'État. Éditions Plon Pocket, col. “Terre humaine Poche”, Paris, 1972

Entretien avec l'anti-mythes [1974] - Pierre Clastres Éditions Sens&Tonka, Paris, 2012

Pierre Clastres - sous la direction de Miguel Abensour, Anne Kupiec Éditions Sens&Tonka, Paris, 2011

Le procès de l’Amérique - Ta-Nehisi Coates Plaidoyer pour une réparation Éditions autrement, Paris, 2014

The Beautiful Struggle - Ta-Nehisi Coates Éditions Spiegel & Grau, New York (USA), 2009

Une colère noire - Ta-Nehisi Coates Lettre à mon fils Éditions autrement, Paris, 2015

La piraterie dans l'âme - Jean-Paul Curnier Essai sur la démocratie Éditions Lignes, Paris, 2017

Exodus - Paul Collier How Migration Is Changing Our World Éditions Oxford University Press, USA, 2013

Manifeste - Jean-Paul Curnier Éditions Léo Scheer, Paris, 2000

Prospérités du désastre - Jean-Paul Curnier Aggravation, 2 Éditions Lignes, Paris, 2014

Les petites fleurs de Saint François d'Assise - François d'Assise (Illustrations de Maurice Denis) Éditions Librairie de l'art catholique, Paris, 1946

Écrits - Claire et François d'Assise Éditions du Cerf, col. “Trésors du christianisme”, Paris, 2003

François d'Assise - Jacques Dalarun Écrits - d'après l'édition du VIIIe centenaire Éditions du Cerf / Éditions franciscaines, Paris, 2012

François d'Assise en question - Jacques Dalarun Écrits - d'après l'édition du VIIIe centenaire Éditions du CNRS, Paris, 2016

Gouverner c’est servir - Jacques Dalarun Essai de démocratie médiévale Éditions Alma, Paris, 2012

La vie retrouvée de François d'Assise - Jacques Dalarun Éditions franciscaines, col. “Sources franciscaines”, Paris, 2015

Dieu changea de sexe, pour ainsi dire - Jacques Dalarun La religion faite femme - XI°-XV° siècle Éditions Fayard, Paris, 2008

François d'Assise ou le pouvoir en question - Jacques Dalarun Principes et modalités du gouvernement dans l'ordre des frères mineurs Éditions De Boeck & Larcier, col. “De Boeck université”, Paris, Bruxelles, 1999

La foi des charbonniers - Évelyne Desbois, Yves Jeanneau, Bruno Mattéi Les mineurs dans la bataille du charbon 1945-1947 Éditions de la maison des sciences et de l’homme, Paris, 1986

Effondrement - Jared Diamond Comment les sociétés décident de leur disparition ou de leur survie ? Éditions Gallimard, col. “NRF essais”, Paris, 2006

Quand la ville se défait -  Jacques Donzelot Quelle politique face à la crise des banlieues ? Éditions du Seuil, col. “Points Essais”, Paris, 2006

La France des cités - Jacques Donzelot Le chantier de la citoyenneté urbaine Éditions Fayard, Paris, 2013

Faire société - Jacques Donzelot avec Catherine Mével et Anne Wyvekens La politique de la ville aux États-Unis et en France Éditions du Seuil, col. “La couleur des idées”, Paris, 2003

Se défendre - Elsa Dorlin Une philosophie de la violence Éditions La Découverte, Paris, 2017

Féodalité - Georges Duby Éditions Gallimard, col. “Quatro”, Paris, 1986 1ère édition, Librairie Plon 1996

Le monde des grands ensembles - Frédéric Dufaux, Annie Fourcaut Éditions Créaphis, Paris, 2004

Les barbares - sous la direction de Bruno Dumézil Éditions Puf, Paris, 2016

Say it Plain - Catherine Ellis, Stephen Drury Smith A Century of Great African American Speeches Éditions The New Press, New York (USA), 2005

Le monde ignoré des Indiens Pirahãs - Daniel L. Everett Éditions Flammarion, Paris, 2010

Peau noire, masques blancs - Frantz Fanon Éditions du Seuil, col. « Points », 2001 1ère édition 1952

Les Damnés de la Terre - Frantz Fanon Éditions La Découverte, 2002 1ère édition 1961

Écrits sur l'aliénation et la liberté  -  Frantz Fanon Recueil d'écrits psychiatriques Introduction de Jean Khalfa, Robert JC Young Éditions La Découverte, Paris 2015

Frère François et le mouvement franciscain - David Flood Éditions Les éditions ouvrières, coll. Peuple de Dieu, Paris, 1983

Sécurité, territoire, population - Michel Foucault Cours au Collège de France. 1977-1978 Éditions Seuil/Gallimard, 2004

Saint François d'Assise - Chiara Frugoni La vie d'un homme Éditions Noèsis, Paris,1997

Les mythes grecs I - Robert Graves Éditions Hachette Littératures, col. “Pluriel”, Paris, 2007 1ère édition 1955

Le Sentier de la guerre  - Jean Guilaine, Jean Zammit Visages de la violence préhistorique Éditions Seuil, Paris, 2001

The Autobiography of Malcolm X - Alex Haley As told to Alex Haley Éditions Ballantine Books, New York (USA), 1973

Ache Life History - Kim Hill, A. Magdalena Hurtado The Ecology and Demography of a Foraging People Éditions Aldine Transaction, New Brunswick (USA), 2011

Retracer le politique -Jean-Luc Nancy - Pierre-Philippe Jandin Éditions Michalon Éditions, col. “Le bien commun”, Paris, 2012

L'argent, mode d'emploi - Paul Jorion Éditions Fayard, Paris, 2009

Anatomie de la Bataille - John Keegan Azincourt 1415, Waterloo 1815, la Somme 1916 Traduit de l’anglais par Jean Colonna et Antoine Bourguilleau Éditions Perrin, Paris, 2013 1ère édition 1976

Histoire de la guerre - John Keegan Du néolithique à la guerre du Golfe Éditions Perrin, Paris, 2014

Atlas des empires coloniaux - Jean-François Klein, Pierre Singaravélou, Marie-Albane de Suremain XIX°-XX° siècle Éditions Autrement, col. “Atlas/Mémoires”, Paris, 2013

Lançons la liberté dans les colonies - Ulysse Korolitski Discours de Danton et Dufay, 4 février 1794 La France est un arbre vivant Discours de Léopold Sédar Senghor, 29 janvier 1957 La traite et l'esclavage sont un crime contre l'humanité Discours de Christiane Taubira, 18 février 1999 Éditions Points, Paris, 2009

L’Italie des années de plomb - dirigé par Marc Lazar et Marie-Anne Matard-Bonucci Le terrorisme entre histoire et mémoire Éditions Autrement, coll. Mémoires/Histoire, Paris, 2010

Constant Battles - Steven A. LeBlanc with Katherine E. Register Why We Fight Éditions St Martin’s Griffin ed, New York, 2003

La loi naturelle et les droits de l’homme - Pierre Manent Une archéologie des sciences humaines Éditions PUF, 2018

Écrire l'Afrique-Monde - Achille Mbembe, Felwine Sarr Éditions Jimsaan / Philippe Rey, Dakar (SN), 2017

L'empereur à la barbe fleurie - Robert Morrissey Charlemagne dans la mythologie et l'histoire de France Éditions Gallimard, col. “Bibliothèque des Histoires”, Paris, 1997

Napoléon et l'héritage de la gloire - Robert Morrissey Éditions PUF, Paris, 2010

Les métamorphoses - Ovide Traduit du latin  par Joseph Chamonard Éditions Flammarion, Paris, 1966

Les fanatiques - Michaël Prazan Histoire de l’armée rouge japonaise Éditions Seuil, Paris, 2002

La France des camps - Denis Peschanski L'internement 1938-1946 Éditions Gallimard, Paris, 2002

Sociologie de Marseille - Michel Peraldi, Claire Duport, Michel Samson Éditions la Découverte / Col. “Repères”, Paris, 2015

Le capital au XXIe siècle - Thomas Piketty Éditions du Seuil, col. “Les livres du nouveau monde”, Paris, 2013

La fabrique du monstre - Philippe Pujol 10 ans d'immersion dans les quartiers nord de Marseille, parmi les plus inégalitaires de France Éditions Les Arènes, Paris, 2016

French deconnection - Philippe Pujol Au coeur des trafics Éditions Robert Laffont / WildProject, Paris, 2014

Théorie de la justice - John Rawls Éditions Points, Paris, 2009

La Violence au Moyen âge - Christiane Raynaud XIIIe-XVe siècle Éditions du Léopard d'Or, Paris, 1990

Chroniques carcérales - Jean-Marc Rouillan (2004-2007) Éditions Agone, col. “Elements”, Marseille, 2008

Je regrette - Jean-Marc Rouillan Éditions Agone, col. “100000 signes”, Marseille, 2016

Le djihad et la mort - Olivier Roy Éditions du Seuil, Paris, 2016

Le nouvel art de la guerre - Jeremy Scahill Dirty Wars Lux Éditeur, col. “Futur proche”, Montréal (CA), 2014

Zomia - James C. Scott Ou l'art de ne pas être gouverné Éditions du Seuil, Paris, 2013

De la destruction - W. G. Sebald traduit de l'allemand par Patrick Charbonneau Édition Actes Sud, col. “Littérature Lettres allemandes”, 2004

La ville des riches et la ville des pauvres - Bernardo Secchi Urbanisme et inégalités Éditions MetisPresses, col. “vuesDensemble”, Paris, 2013

Repenser l'inégalité - Amartya Sen Éditions du Seuil, col. “L'histoire immédiate”, Paris, 2000

L'Idée de justice - Amartya Sen Éditions Flammarion, Paris, 2010

La culture du nouveau capitalisme - Richard Sennett Éditions Albin Michel, Paris, 2006

Assata - Assata Shakur An Autobiography Éditions Zed Books, London (GB), 1988

Nisa - Marjorie Shostak Une vie de femme Éditions Payot & Rivages, col. “Petite Bibliothèque Payot”, Paris, 2010

Les empires coloniaux - Pierre Singaravélou XIX°-XX° siècle Éditions Points, Paris, 2013

Réflexions sur la violence - Georges Sorel Éditions Marcel Rivières & Cie, Études sur le devenir social IV, Paris, 1910

Poésie d'amour du Moyen Âge allemand - éditée par  Wolfgang Spiewok, Danielle Buschinger, Marie-Renée Diot Éditions 10/18, Paris, 1993

Bamn - Peter Stansill, David Zane Mairowitz Outlaw Manifestos and Ephemera 1965-70 Éditions Penguin Books, Baltimore (USA), 1971

Dans la disruption - Bernard Stiegler Comment ne pas devenir fou ? Éditions Les liens qui libèrent (LLL), Paris, 2016

La grande fracture - Joseph E. Stiglitz Les sociétés inégalitaires et ce que nous pouvons faire pour les changer Traduit de l’anglais par Françoise, Lise et Paul Chemla Éditions Les liens qui libèrent, 2015

L’amazone et la cuisinière - Alain Testart Anthropologie de la division sexuelle du travail Éditions Gallimard, col. “NRF", Paris, 2014

Les chasseurs-cueilleurs ou l’origine des inégalités - Alain Testart Anthropologie de la division sexuelle du travail Éditions Société d’ethnographie, 1982

Les morts d’accompagnement - Alain Testart La servitude volontaire I Éditions Errances, Paris, 2004

L’origine de l’État - Alain Testart La servitude volontaire II Éditions Errances, Paris, 2004

Insoumis - Tzvetan Todorov Éditions Robert Laffont et Versilio, Paris, 2015

Les revenants - Davide Thomson Ils étaient partis faire le djihad… Éditions du Seuil, Paris, 2016

Nous, opéraïstes - Mario Tronti Le roman de formation des années soixante en Italie Éditions d’en bas et de l’éclat, Paris, 2130 1ère édition, DeriveApprodi, Rome, 2008

Lancelot - Chrétien de Troyes Le chevalier de la charrette Éditions Gallimard, Paris, 2014

Le livre des violences - William T. Vollmann Quelques pensées sur la violence, la liberté et l'urgence des moyens Éditions Tristram, Auch, 2009

Le Corbusier - Stanislaus von Moos Une synthèse Éditions Parenthèses, Marseille, 2013

À travers les murs - Eyal Weizman L'architecture de la nouvelle guerre urbaine Éditions La Fabrique, Paris, 2013

Les exécuteurs - Hararld Welzer Des hommes normaux aux meurtriers de masse Éditions Gallimard, Col. "NRF Essais", 2007

La question migratoire au XXIe siècle - Catherine Wihtol de Wenden Migrants, réfugiés et relations internationales Éditions Les Presses de Sciences Po, col. “Références”, Paris, 2010

[teleindiscreta]

La crisis socialista en Europa

Fuente original: La crisis socialista en Europa Puedes ver más visitando Teleindiscreta - Las mejores noticias de actualidad, famosos, salud, belleza, cocina, motor, música y mucho más.

Francia: «El partido de Epinay está muerto y bien muerto»

Los socialdemócratas franceses ceden terreno a favor de la extrema izquierda de Jean-Luc Mélenchon y del social-liberalismo de Emmanuel Macron, en el que también se reconoce una parte de la derecha francesa.

Desde que en 2002 quedaron eliminados en la primera vuelta, François Hollande, primer secretario del Partido Socialista, ha dedicado sus esfuerzos a mantener la unión de los socialistas, mientras protagonizaba una política de oposición sistemática a las reformas del Gobierno que se ha visto obligado a aplicar. El resultado ha sido la eliminación del candidato socialista en las presidenciales, Benoît Hamon. Como dijo Jean-Christophe Cambadélis, actual líder: «El partido de Epinay está muerto y bien muerto». Es el fin de la idea de que un partido puede unir a todas las izquierdas El futuro es incierto, informa A. Serena.

Reino Unido: Los diez años de crisis del laborismo

El Partido Laborista atraviesa una de sus peores crisis. No acaba de encontrar su identidad y el Brexit ha supuesto la última ruptura con su electorado tradicional. Tras el referéndum, los diputados protagonizaron la enésima revuelta contra el líder, Jeremy Corbyn. Su giro a la izquierda no se contempla como una opción real para formar gobierno de cara a las generales de junio donde, según los sondeos, los laboristas se encuentran hasta 20 puntos por detrás de los conservadores. De cara a las conversaciones con Bruselas –donde más de la mitad de los votantes aún no saben cu��l es la posición del partido�� se descarta dejar las negociaciones sin llegar a un acuerdo. Alrededor de 100 diputados laboristas amenazan con formar un nuevo movimiento. Pero Corbyn no es el responsable de todos los problemas. El laborismo lleva en crisis diez años, informa C. Maza.

Alemania: El «efecto Schulz», sin fuerzas antes de las elecciones

El salto en enero al escenario político alemán del ex presidente del Parlamento Europeo, Martin Schulz, supuso el último impulso del socialismo en Europa. En Alemania lo llamaron el «efecto Schulz» y muchos creyeron que con él llegaría la coartada perfecta para desterrar a Merkel y la tirita para cortar el desangre del socialismo europeo. Se equivocaron. A pesar de que su candidatura para luchar contra la canciller en la carrera por el Bundestag disparó al partido Socialdemócrata alemán (SPD) a su mejor puntuación en los últimos diez años, poco después se estancó en los sondeos. En marzo, la CDU de Merkel venció al SPD por un amplio margen en Sarre y en las elecciones de Schleswig-Holstein, los socialdemócratas también cayeron. La prueba definitiva está hoy en las regionales de Renania del Norte-Westfalia. Si vuelven a fallar quedaría claro que el «efecto Schulz» se ha quedado sin fuerzas, informa R.G. del Barrio.

Italia: Un órdago para evitar que los «grillini» ganen

La partida para ganar las generales italianas se juega entre el Movimento 5 Estrellas (M5E) y el Partido Democrático (PD).

Renzi, que acaba de ganar las primarias del PD, y quien se considera un gran admirador de Emmanuel Macron, quiere demostrar que el auge de los «grillini» del M5E es tan sólo un populismo contradictorio y momentáneo. Tras perder el referéndum constitucional, Renzi quiere demostrar que los italianos siguen apoyándole. El M5E, fundado por Beppe Grillo, se coloca como primera fuerza en casi todas las encuestas. Un poco más atrás se encontraría los reformistas del Partido Democrático. En este caótico contexto, lo ideal sería una nueva ley electoral, pero nadie quiere ceder. Los populistas de la Liga Norte y del M5E están dispuestos a afrontar unas generales con cualquier ley electoral, con tal de demostrar su conquista definitiva de la política italiana, informa M. Tori.

Fuente: La Razón

La entrada La crisis socialista en Europa aparece primero en Teleindiscreta.

from La crisis socialista en Europa

[posetabuvijeu]

bukvica za meteka

(14-17/10)

 14/10 četvrtak Montriše

 U biblioteku fondacije Mihalski na rubu sela Montriše odlazimo da provedemo radni dan, a potom da prisustvujemo večeri Patrika Šamoazoa. Svi u čitaonici sedaju za izdvojene stolove s pogledom na Alpe i glečere u kantonu Vale. Jedino ja sedam preko puta knjiga (i ustajem svaki čas).

Da bih dohvatio knjige Žan-Lik Sarea, na raspolaganju su mi merdevine. Ali bojim se da se popnem na njih iako su dobro pričvršćene kliznikom. Uspravljene su tik uz police, pa opet se čovek ne može popeti do najvišeg nivoa, koji je za dva rafa iznad kraja merdevina, tu gde se nalazi početak slova P. U blizini Sareovih knjiga, neposredno ispod, sa strane, nalazi se trouglasta platforma koja pripada višem spratu. Ponadam se da ona služi za dohvatanje viših naslova. Ali onda se popnem i vidim da to nije separe kakav sam zamišljao, prostor u koji se može ući, već je poput stola koji visi u praznini nad čitaonicom. Ne razmišljajući, penjem se na njega, sa sprata, desnim bokom. Nemam prostora da puzim kao zmija, jer ne znam hoću li imati dobru kontrolu nad telom. Teško je iz jednog poteza protegnuti se do Sarea. Moram da napravim bar tri zamaha, i to guzicom. Malo me je sramota od ljudi koji obilaze biblioteku, diveći se pre svega arhitektonskim rešenjima enterijera. Bojim se takođe da ću se nezgodno okrenuti i ljosnuti jer s leve strane nema nikakve ograde. Rukohvati nisu najsigurniji. Iako ih je dizajner izveo veoma smelo – prava linija se pri krajevima pretvara u nekakve kovrdže – oni se mrdaju. Slušam kako mi srce lupa, psujem u sebi i protežem se do Sareove knjige Ainsi les jours koja mi je najbliža, zahvatam je i, plašeći se da ću ceo komplet oboriti na zemlju, uspem, sva sreća, da ga privučem k sebi. Dohvatam pored nje i knjigu Autoportret odsutnog oca, prevlačim ih preko platforme na kojoj ležim, i dok mi se noge spuštaju na sigurno tlo, mislim samo: „BEŽI! ŠTURA!“

  „Noć je svačija.“ Tako piše Andre Rišo u svojoj poslednjoj knjizi Nisam mrtav (Je ne suis pas mort). U gotovo svakom njegovom delu noć ima povlašćeno mesto. Da se malo ne ponavlja? Ili je svaka rečenica koju otvara noć zavodljiva? Zrela za prepisivanje?

 „Reči su toliko nevažne da slušalac, da bi im poverovao, mora da poznaje onoga ko ih izgovara.“ (Bov, novela „Susret“, gotovo do kraja prevedena u biblioteci) 

  „Ja sam pisac bez biblioteke“, govori Patrik Šamoazo odgovarajući na prvo pitanje moderatora, uveče o dvorani fondacije Mihalski. „U antilskoj kulturi nije postojala biblioteka, samo usmeno prenošenje literature. Drugim rečima, oralitura“.

U tom trenutku prestajem da ga slušam. I žurim da zabeležim petnaest sekundi u toku kojih mi se činilo da ima da kaže nešto pametno.

  Pitanje moderatora u frankofonom svetu uglavnom je izgovor za pisca da otpočne predavanje o sebi. U tom nizanju silogizama, Šamoazou se otme da spomene neoliberalni kapitalizam. I tačno kad poželim da kaže nešto više o lažnoj individualnosti koju taj sistem stvara, on kaže „Itd., itd.“  To zove, izgleda, nas učenike da dopunimo.

 Ipak slušam i klimam blagonaklono, ali ponajviše kao detetu čije sam bolesti preležao. Tačno imam predstavu o tipu čoveka koga bi Šamoazovo žongliranje moglo da zavede. To je mlada devojka, imigrantkinja, koja doktorira na Deridi; kad joj se pričita nešto pesničko, loži se na Žabesa; a pre nego što zaspi, pospano lista Blanšoa ili Kristevu. Svaka druga reč joj je “Delez”. Osim učtivog pružanja uha, ne mogu u potpunosti da se unesem u govornikove akrobacije, upravo zato što sam imunizovan od takvog filozofiranja. Treba reći da sam sam sebe vakcinisao (pišući Aleatorij) i izlečio se od zla pseudoteoretske analogije, do koje se dolazi šetkanjem kroz muziku jezika. Poglavlje zatvoreno kao detinjstvo.

 Šamoazo koristi termin „estetska katastrofa“ (catastrophe esthétique), govoreći o snazi koja prethodi stvaralačkom činu. Ja bih taj isti termin primenio na svaku teoretizaciju koja otuđuje od jezika. 

Nervira me što sve smrdi na veoma razrađenu ideologiju (nekad se govorilo filozofiju), što je u pozadini ovog govora sistem. Govornik ne improvizuje, ne razgovara. On daje svoje zakone. Njemu ne trebaju ravni, nego apostoli.

 A onda dođe pitanje iz publike: „Ako se zapitamo, ako sebi damo dovoljno temporalnosti...“ O, škrgutanje koje me tada iznutra potresa...

  Danas slabije nego pre deset godina dopuštam mogućnost da me sopstveno uvo promeni. Daleko od toga da se pravim gluv. Ali nakon svake primljene reči protresem glavu (spolja izgleda kao da klimam) da mi primljeno ne bi ostalo u ušima, da ne bi načelo, oštetilo moju muziku, moj glas, moj dah.

 15/10 Lavinji

 Šta me je najviše odbilo sinoć kod Šamoazoa? Taj neograničeni, samozadovoljni monolog, centriran na sebe, ubeđen da će biti saslušan. Monolog koji sebi dopušta ne samo da insistira nego i da pojasni i ponovi određene važne detalje pred publikom koja, podrazumeva se, ćuti. Iza tog nastupa ne krije se samo autoerotika, već i detaljno razrađen sistem vrednosti. Pozornica se pretvara u blindirani izlog. Neko za koga smo očekivali da će s nama (ili barem pred nama) da razgovara zapravo nam predaje, predaje nam znanje i očekuje da ga pitamo za pojašnjenje ako nas zanima, a da učtivo ćutimo ako nam se jebe. U stvari, pred takvima mene najviše žulja što su mi unapred začepili usta, odustavši od modusa razgovora. Ja ne želim da se pred njima pokažem kao dostojni takmac u pripovedanju. Naprotiv, želim da ih podsetim da, negde između predavača i slušalaca, postoje sagovornici, i da mene upravo kao čoveka koji razgovara vređa njihov uporno jednostrani nastup. Svojim nagvaždanjem, izgleda, samo skrivaju da nemaju moć razgovora. Jer razgovor je reč kojoj se treba potčiniti.

 Kad prolazim hodnikom zamka do moje sobe najčešće mi zapadne za oko naslov THIS PRISON WHERE I LIVE. Slučajnost? Neka bude. 

  Da li sam izlapeo, povremeno malouman ili prosto naprosto glup, i ne samo to, nego željan gluposti kada se oduševljavam rečenicama poput : „Leti, kiša pada odozgo“? (branded by Emanuel Bov (R)) 

  Kod Bova sam stalno u iskušenju da njegove lapidarne rečenice, iako su ispisane neutralno, prevedem u usmeni registar, onaj koji sam diplomirao na pijaci. Ali (hvala bogu) nešto se (u meni?) tome konstantno opire (kao da tad dobijam rezerve strpljenja koje je uvek u nestašici), savija mi ruku, zaustavlja je u letu i umesto varijante : „Ali tad mi je došlo da zviznem“ otkucam: „Tad mi se prohtelo da zviždim“ kako Bovu i priliči. Isti taj korektor mi između redova poručuje: u svojim komentarima slobodno budi usmen do mile volje! I evo, bivam.

  Postoji jedna anomalija koja se javlja isključivo na književnim boravcima. Kad se čovek upozna s kolegama, uzbuđenje zbog upoznavanja ispari sutradan. Susreti po hodnicima potom učine svoje. Nova lica nam brzo dosade, kao i činjenica da ćemo morati da ih srećemo u inače svetim momentima, kad idemo da pišamo ili kuvamo kafu. Do kraja boravka, osim ako susretima ne predsedava alkohol, s njima se ponašamo kao s članovima šire familije na groblju, jedva čekajući da se odnekud ukaže neko nepoznato lice. Sa kakvom mučninom ih gledamo dok nešto prže, greju ili pakuju u frižider za kasnije: to osećanje je sigurno blisko mržnji. A tek kad ne možemo da ih preskočimo pošto su zauzeli uzani prolaz između šanka i mašine za suđe! E onda nastupa anomalija. Već kad se boravak približi kraju, odjednom nam ta lica koja možda više nećemo videti postanu dragocenija. Kad se raziđemo, bez obzira na svakodnevnu averziju, postajemo prijatelji: oni najbolji, koji će još neko vreme, pitajući se za zdravlje, razmenjivati pisma. Što je još smešnije: najemotivniji momenti sa novim kolegama su oni u kojima se prisećamo autora s kojima smo delili boravak ranije. A joj ako se ispostavi da su zajednički prijatelji. Ali ni njih na dnevnoj bazi isto tako nismo trpeli, i njihovih se poteza po kuhinji jasno sećamo, ali su sada, odsutni, postali važniji i bliži nego ikad. Ipak mi se čini da je u svemu tome, u tom kompleksu svakodnevnog, profesionalnog i emotivnog, najvažnije ovo: isto osećanje koje važi za drugove iz škole, iz srednjoškolskih i studentskih domova. Te ljude smo zavoleli zato što smo s njima delili duge periode običnosti, zato što smo ih videli u najprozaičnijim situacijama, u privremenom režimu. I volećemo ih dokle god nas neko ne bude naterao da izvorna iskustva s njima ponovimo.

 16/10 Ženeva

  „Majka mi je uvek govorila: « Majka mi je uvek govorila ». (Sare, I tako dani).

 Dolazim napokon u knjižaru Rameau d’or da po dogovoru sa gazdom pogledam skladište Vladimira Dimitrijevića. Tek sad, ulazeći iz drugog ugla, pored firme knjižare vidim i natpis „L’Age d’Homme“. Radno vreme počinje u pola deset. Nije ni deset kada otvaram vrata. Da ne bih poranio, išao sam peške od stanice Kornaven. Vlasnik, Frederik, i ja razmenimo nekoliko uljudnih reči, mahom o mom boravku i aktivnostima. Posle dva minuta nastupi neprijatna tišina, nakon koje domaćin, kao da smo se prethodno samo čuli preko telefona, kaže: „Dogovorili smo se, zar ne, da vam pokažem podrum?“ „Ako biste bili ljubazni“, odgovara moj pogled. Spuštamo se zajedno u suteren. Veći torbak ostavio sam na spratu, čisto da čoveku pobudim poverenje. Takoreći, ostavio torbara na pragu. „Do pre neki mesec, podrum je bio u haosu,“ kaže moj domaćin. „Moj saradnik je u međuvremenu najveći deo biblioteke klasifikovao.“ Dođe mi da pitam: „I on je Švajcarac?“ Prirodno, razočaram se. Frederik kao da ne zna da najbolje nijanse jedne nađene biblioteke nestanu prilikom raščišćavanja, čak i kad sve knjige ostanu na broju. Prođemo kroz polumračnu sobu posle zavojitih stepenica. Osim oštećenih knjiga, puna je bicikala. Frederik prilazi neupadljivim vratima bez brave, tačno ispod jugoslovenskog odeljka i blago ih gurne da se otvore. Unutra se, pod električnim osvetljenjem, ukazuje tri reda punih polica koje ispunjavaju zidove od poda do plafona. A nasred prostorije, na sreću, dvadesetak kutija, naslaganih, kako i priliči, po spratovima.

Frederik ostane na pragu.

„Ostavljam vas sad da pogledate na miru.“  

Nema vlage. Niotkud ne miriše memla. Po podu ne trče ni paukovi. Brzim pogledom prostreljam police, i ne prilazeći im (barem onima kojima se od kutija može prići), shvatim da se tu uglavnom nalaze naslovi iz kataloga L’Age d’homme. Čučnem pun očekivanja pred prvu kartonsku višespratnicu, kad – drugo razočaranje – i one su razvrstane. Po jezicima. Na većini piše „engleski“, za njim slede „nemački“ i „ruski“; tek na jednoj kutiji piše „slaves“.

Među slovenskim naslovima brže bolje preturim preko ruskih knjiga. Zašto je njihova oprema uvek bila najružnija? Možda su dizajnere zaglupljivali taktički, baš zato što su oduvek znali da su najjači u literaturi? Uključujući nekoliko opskurnih plaketica, nekoliko debelih Dobrica Ćosića (bez posvete) i istorijske studije „Četnici Istočne Srbije“ Radomira Petrovića Kenta, ne naiđem ni na šta vredno pažnje.

Poznato je da je Vladimir Dimitrijević tokom ratova devedesetih, zbog podrške Srbima, doživeo svojevrsni bojkot u Švajcarskoj i Francuskoj. Na Zapadu vam je džabe što ste tamo uvezli i prvi put preveli (hajde da prelistam katalog) Stanislava Vitkacija, Andreja Platonova, Šćepanovića i Crnjanskog, što ste spasili rukopis Vasilija Grosmana, Život i sudbina, pa i to što ste, čisto iz entuzijazma dođoša, bili najveći frankofoni izdavač i distributer švajcarskih autora, a najvažnije, što ste bili otkrivalac (Francuzi koriste reč passeur, Ameri bi rekli skaut)... Neosporno je da ste vredni. Ali čim napravite prvi gaf na političkom planu, svi će se setiti da ste metek. Onda, naravno, možete nastaviti da objavljujete remek-dela, možete početi da se inatite dajući prostor i diletantima, ali u suštini vam je džabe. Hvalospeve će vam skladati tek posle smrti. I tada raznorazni.

Napravim dva kruga po Dimitrijevom podrumu i praznih ruku izađem pred Frederika.  „Zar niste ništa našli?“ I on je bio razočaran.  „Biće da ste zaista izneli najbolji deo magacina. Ko bi rekao. Potpuno suprotno buvljačkoj logici.“ Bio sam tužnjikav. Ali nije to bila samo tuga lešinara što je došao kasno. Zamislio sam mrtvog Dimitrijevića. Sačekah da prođe švajcarski talas učtivosti pa upitah naslednika:

„Da li L’Age d’homme još postoji?“

„Postoji“, reče Frederik, „mada je sve prevedene naslove iz kataloga otkupila kuća Noir sur blanc. Firmu vodi Dimitrijeva ćerka. Objavljuju knjige, mada mnogo sporije nego Dimitri.“ Firmu Noir sur blanc, čisto kurioziteta radi navodim, poseduje Vera Mihalski, osnivačica fondacije u Montrišeu. Sjajna prilika da se prisetim razgovora sa Rozi Pinjas Delpiješ u Lavinjiju od pre neko veče. Povela se reč o osnivaču Biblioteke Plejada, Žaku Šifrinu. Ona nije izvorno nastala u okviru Galimara, najveće izdavačke kuće u Francuskoj. Šifrin ju je osnovao 1925, kao nezavisnu izdavačku kuću posvećenu kapitalnim autorima. Osam godina kasnije otkupio ju je Galimar, postavivši Šifrina kao urednika edicije. Međutim, nakon što su proglašeni antijevrejski zakoni u višijevskoj Francuskoj, 1940, Galimar je otpustio Šifrina, koji je prebegao u Ameriku, osnovao Pantheon Books i nikad se nije vratio među fašiste. Plejada je nastavila da funkcioniše u okviru francuskog izdavačkog giganta.

Šifrinov sin Andre je svoj istraživački rad posvetio malim izdavačima i na tragu očevog iskustva napisao knjigu Izdavaštvo bez izdavača. A Rozi je upravo govorila o knjizi Izdavač u egzilu, biografiji Žaka Šifrina koju je potpisao Amos Rajhman. Hoće li i Doba zrelosti Vladimira Dimitrijevića, koji je nesrećno nastradao 2011, na isti način biti oteto (sve sa isterivanjem)? Ili corporate bullshit rečnikom rečeno: rebrendirano?

  Potom, logično, produžim na Plenpale, i ispred štanda na kojem su se ovi veseli matorci okupili, pazarim poslednjeg Ervea le Telijea, Anomalie, kao i Juče Agote Krištof. Na svim knjigama stajao je pečat “Marianne Chappuis”. Ko zna zašto, prokomentarišem to sa prodavačicom, a ona će: “Pa sigurno je umrla”. U stilu: ko joj je kriv.

17/10 Lavinji

 Čudno: kad čuješ da je neko otišao, pa se ispostavi da nije ni odlazio, kad saznaš da je neko umro, a odmah potom dođe demanti, koliko god da si se obradovao ili postideo zbog greške, povratnik, iako nije mrdao s mesta, za tebe je manje prisutan, manje živ. I tu nema boga.

 Kad sam odložio flašu na policu iznad stola, perkusija koja se čula bila je potpuno u tonalitetu sa pesmom koja mi je išla u glavi (Tool: „Hooker with a Penis“).

 Postoji jedna priča iz detinjstva kojom nerviram sve oko sebe. Ona pripoveda o čiči Rakcu iz Švajcarske koji mi je, došavši jednom u Srbiju, poklonio svoju hemijsku. Otad smo brat i ja jedan drugom često govorili „doneo ti olovku čiča iz Švajcarske“, jer smo kao deca naravno očekivali nekakvu igračku iz snova.

Ali stričeva hemijska nije primer bezvrednog dara, već krajnjeg požrtvovanja. Dati jedinu olovku, i to meni? Hej, bre! Koga bih ja udostojio takvog odricanja? Uz tu priču često se pripoveda i nastavak, još tragikomičniji. Čičinu hemijsku sam pozajmio školskoj drugarici Marini. Posle izvesnog vremena otišao sam kod nje da bi mi je vratila.

Ovaj sled događaja je dragocen, potpuno nerežiran uvid u moje današnje opsesije. Nekada me je zbog tog navaljivanja bila sramota. A sada sam ponosan na sebe: kao da sam osećao dužnost da hemijska čiča-Rakca bude i moja jedina hemijska. Šteta samo što nisam sam uspeo da je poklonim.

Vredi, dakle, pokloniti samo ono što je jedino, samo ako posle poklanjanja više nemaš ništa.

  Dok sam pisao pesme, dok sam više čitao poeziju, uopšte nisam mario za ono što su mnogi autori, kao da su kritičari, zvali „pesničkom slikom“. Ipak, sad kad mi je kao autoru potpuno strana logika poezije, redosled koji čini pesmu, zbog toga što ga je definitivno zamenio rečenični tok, imam utisak da bi upravo od prezrene pesničke slike trebalo ponovo poeziju da učim.

Kako ponekad zavidim samom sebi što sam, u nekom životnom razdoblju, u potpunosti baratao „pesničkim redosledom“, a da ga nisam bio svestan. Zavist je utoliko veća što osećam da su se za mene ta vrata zatvorila. Kao što je Leopardi u jednom trenutku, ne čekajući da prođe mladost, završio svoje teftere (Zibaldone), tako sam i ja, tačno na određenoj tački, istočio poeziju.

  „Eslimi“: crtež na iranskom tepihu za koji se ne može reći gde počinje a gde se završava.