#bela voda

[zanimljivaekonomija]

Počele prijave za izbor najboljih turističkih sela

Svetska turistička organizacija (UNWTO) otvorila je prijave za treće izdanje svoje inicijative „Najbolja turistička sela“. Ova inicijativa je jedan od stubova programa UNWTO–„Turizam za ruralni razvoj“. Svake godine, UNWTO-a prepoznaje najbolja turistička sela kao destinacijeu kojima turizam čuva kulturu i tradiciju, podržava raznolikost i pruža mogućnosti za očuvanje biodiverziteta, odnosno ona sela koja se ističu po svojoj posvećenosti održivosti u svim svojim aspektima (ekonomskom, socijalnom i ekološkom). Na konkursu učestvuju države članice UNWTO-a sa najviše osam prijava (sela) po državi članici.Rok za dostavljanje prijava UNWTO-u je 23. juni 2023, a pobednici će biti proglašeni krajem godine. Krajnji rok na nacionalnom nivou, dakle za dostavljanje prijava Ministarstvu turizma i omladine je 26. maj 2023. Godine. Više informacija o izboru najboljeg turističkog sela i načinima prijave, kao i obrazac za prijavu i Dokument o kandidaturi, mogu se pronaći na sajtu Ministarstvu turizma i omladine (www.mto.gov.rs) .Podsećamo da je početkom decembra 2021.godine Mokra Gora proglašena za jedno od najboljih turističkih sela u svetu, dok su 2022. godine među tri najbolja turistička sela Srbije izabrani Tršić, Ždrelo i Bela Voda, ali se nijedno od njih nije našlo na listi 32 sela koja je Svetska turistička organizacija proglasila najboljima u svetu.

Na slici: Tršić (foto arhiva TOG Loznice)

[receptikuvaronline]

Kuglice - Verica Poznanović

New Post has been published on https://recepti-kuvar.rs/kuglice-verica-poznanovic/?Kuglice+-+Verica+Poznanovi%C4%87 Recepti+i+Kuvar+online

Kuglice - Verica Poznanović

Kuglice.

Kuglice, sastojci:

250 g šećera,

100 ml vode,

125 g margarina,

100 g kokosa

100 g mlevenog keksa,

80 g  bele čokolade i

2 kašičice ekstrata jagode.

Kuglice, priprema:

Skuvajte šećer sa vodom, kuvajte oko 3-4 minuta najviše.

Sklonite sa ringle, pa dodajte margarin i mešajte dok se ne otopi.

Dodajte kokos, keks, otopljenu čokoladu, mlevenu kafu i sve sjedinite, pa ostavite da se ohladi.

Rukama oblikujte kuglice, kuglice uvaljajte u kokos.

Verica Poznanović

PROČITAJ: GDE MOŽE DA SE KUPI KNJIGA TRADICIONALNI RECEPTI DOMAĆE SRPSKE KUHINJE?

Pročitajte još:

Portal Recepti i Kuvar online je svrstan u TOP 50 sajtova u Srbiji!

Ukoliko vas interesuju svi naši recepti, kliknite na link: RECEPTI. Zbirke najboljih recepata naših saradnika nalaze se u sekciji kuvar, ukoliko želite više da pročitate, klikinte na link: KUVAR. Ukoliko želite da pogledate našu naslovnu stranu, kliknite na link: RECEPTI I KUVAR ONLINE homepage.

Ne propustite nijedan recept – Recepti i kuvar online na Facebook-u. Ostanite u toku, pratite Recepti i Kuvar twitter obaveštenja!

[nindjuka]

Dvorac nade

Tvoja se bleda kosa talasa

Između mirisa tvog tela

Ko zastava nestašna i bela

Čija svila na suncu belasa.

Umorno bijući kroz krike

Napev bubnja kog voda osvaja,

Od prošlosti srce se odvaja

I, šireci vale tvoje kike,

Juriša, penje se - pijani borac

Kroz močvare krvi, - da zabije

Tu zastavu zlatnu najhrabrije

Na taj način i bakreni dvorac

Gde, kad nehaj celu je ogrne,

Plačna Nada gladi se i svija

Dok ni jedna zvezda ne izbija

Kroz noć crnu poput mačke crne.

Stefan Malarme

[29-06am]

Oduvek sam htela ljubav o kojoj ce da se prica. Trazila sam ljubav za kakvu jos nismo culi. Procitala sam gomile knjiga koje su oskrnavljene na smetlistu zvanom kliše i pitam se postoji li nesto sto je ikada ustalo sa stranice i odsetalo u svet paleci ga takvom emocijom. Jesu li ikada svetom zapravo setali ljudi koji su se voleli kao Paris i Helena. Kao Keti i Hitklif. Kao Elizabet i Darsi. Ili su zapravo svi ti ljudi bili samo neverni Zevs i ljubomorna Hera, pa su se svi optimisti ovog sveta urotili da nas ubede kako nam zivoti zapravo nece postati neizdrzivi jer (volimo) i gradimo i trpimo.

Hocu ljubav. Hocu da ljudi godinama pricaju o stvarima koje smo radili zbog te ljubavi. Hocu da sve buduce generacije znaju za TU ljubav za tu zrtvu za tu bol za tu srecu. Hocu da se plase jer je stvarna, bila i ostala jer nije samotnjacka ideja jer nije ulje na platnu, slovo na papiru. Jer smo hodali jer to jesmo bili mi. Necu da je pretvore u mit. Hocu da neka beba koja ce za 250 godina od sada izrasti u devojku kakva sam trenutno ja, hocu da ona zna da je postojalo, da zna da je moguce. Ne zelim da se samo nada i trazi hocu da joj dokazem. Hocu svima da im dokazemo.

Neke ljude nisam prezivela. Ali se pravim luda i niko ne primecuje da ono sto je ostalo od mene nisam zapravo ja. Jer niko ne prica o tome sta se desava posle ljubavi. Da li ostaje bilo sta? Kako prestajes nekoga da volis? U kom trenutknu znas da si zavoleo? Ja se svog trenutka secam. Uvek se secas sta si radio u trenutku kada je najvise bolelo.

I onda sam shvatila da se TA ljubav nece odrzati. To je stvar svih tih romana. Zavrse se pre kraja. Srecno do kraja zivota? Kako kad je zivot tek poceo? Ili smo toliko idealizovali rec ljubav da sebi zapravo stavimo tacku kraja kada je pronadjemo?

I shvatila sam da ono sto ja trazim, ne opstaje. Zato je toliko dobro. Jer je kratkog daha. Jer je brzo vrelo cini da se osetimo zivim. Ali Keti nije prezivela i Hitklif je umro sam. I Troja je pala. Kakve smo mi sanse pa imali ako je i Troja pala? Tuzno. A taman sam pomislila kako cemo bas nas dvoje uspeti. Mozda je bolje da napisem sve ovo i da ostanemo ta nesudjena ljubav o kojoj ce se samo citati godinama kasnije i za koju mastovite devojcice reci “ako oni nisu uspeli niko nece”.

Dakle, ovo sto je ostalo od mene nisam ja. Sve je jos tu. Kosa je i dalje plava i sija na suncu. Kad sam na moru postane potpuno bela. Pegice na nosu su i dalje na broju 24, on ih je izbrojao. I dalje sam sivooka, jer nikome nije jasno jesu li mi zenice zelene ili braon. Njegove su braon. To je jedina braon koju poznajem. Moje su dakle zelene. Pa nek se bune oni sa bazenima od ociju moje su brze, njegove su pitomije. Moze se reci da sada sve izgleda bolje nego ranije. Odraslo, zrelo. Ali casa je pola prazna. Mislila sam da ce vise ljudi imati udela u tom praznjenu. Izgleda pored njega, samo jos jedna je bila dovoljna pa sad stedim svaku kap.

Ovo je sve tako poeticno. Nista se nikad ne zavrsava poeticno. Samo se zavrsi i mi kraj pretacemo u poeziju, ulepsavamo ne bili smo mogli uzivati u bolu. Sva ta krv nije nikad bila lepa, bila je samo grimizna.

Cujem u glavi njegov promukao divni glas kako govori “Katarina umukni vise.” Jer on je pametan za matematiku, on moja piskaranja ne razume.

Bila sam spremna. Na metke na napade na teske reci na borbu. Nisam bila spremna na taj mazni glas s divnim recima, tragovima smeha u ocima i svetlom na vrhovima prstiju svaki put kada bih mu dodirnula lice. Nisam znala da cu da se posecem na tupe ivice. Jer ipak nije bilo do toga sta je govorio. Bilo je do njega. On je metak s imenom na sebi. On je metak namenjen meni.

Koliko puta vam ista stvar moze slomiti srce? Dokle god je volite.

Zajebana je stvar kad vam neko svojom pojavom promeni unutrasnje monologe. A zapravo je jedan jako jako obican covek. Da bih mrzela tog coveka silinom kojom ga sada mrzim potrebna je bila ogromna kolicina ljubavi. Zasto? Zato sto sam dobila sta sam trazila. Dobila sam veliku pricu. Dobila sam da se borim za njega kao za sopstveni zivot. Dobila sam suze i dobila sam smeh. Mnogo vise suza doduse. Dobila neke bitke i najvecu sam izgubila. I sada kad pricam s nekim novim ljudima o nasoj ljubavi svi kazu jednu istu stvar “vauu svaka cast, bas mi je zao sto niste uspeli”. A tek meni..

Sanjala sam ga sinoc. Nikad lepsi san.

More, Sunce, voda oko nas. Moji prijatelji svuda. On dolazi s njom, ja tu s nekim drugim. Pa bih da ga poljubim, a on se izmakne, taj drugi. I meni sve postane jasno. I samo se iznenadno trgnem jer sam odsanjala Njegov dah na svome vratu. Bilo je tako stvarno. I trgnem se sva od znoja i zelje pa mi sklizne suza jer bolno je sto dah zapravo poklanja drugima.

Miris sam mu osetila u snu. Osetila sam se kao da sam se vratila kuci. I cemu onda pozelim da poljubim drugoga. Nikada nece biti On. Hocu samo hocu da se vratim. Da se vratim kuci.

[sloboda62]

Crveni čovek

Ovo pismo je 1854. godine indijanski poglavica Sijetl uputio predsedniku SAD-a Frenku Pirsu, kao odgovor na ponudu da SAD od Indijanaca otkupe njihovu zemlju – u zamenu za rezervat:

“Veliki poglavica u Vašingtonu ponudio je da kupi našu zemlju. On nas takođe uverava o svojim iskrenim osećanjima. To je ljubazno od njega, jer znamo da mu naše prijateljstvo nije potrebno. Mi ćemo razmisliti o njegovoj ponudi. Jer znamo da ako je ne prihvatimo, beli čovek će doći sa oružjem i uzeti našu zemlju. Veliki beli poglavica u Vašingtonu može verovati onome što poglavica Sijetl kaže, isto kao što naša bela braća mogu verovati promeni godišnjih doba. Moje reči su kao zvezde – ne blede.

Kako neko može kupiti ili prodati nebo, toplinu zemlje? Ta misao je nama strana. Mi ne posedujemo čistoću vazduha ili odsjaj u vodi. Kako to možete kupiti od nas? Sva ova zemlja sveta je za moj narod. Svaka svetlucava borova iglica, svako zrno peska na rečnom sprudu, svaka izmaglica u mračnim šumama, svako svetlucanje i svaka buba, sveti su u tradiciji i svesti moga naroda. Nektar koji silazi niz drveće nosi sećanje na crvenog čoveka.

Vaši mrtvi prestaju da vole vas i svoju domovinu čim prođu vrata smrti i nađu se među zvezdama. Ubrzo bivaju zaboravljeni i ne dolaze nazad nikad više. Naši mrtvi nikada ne zaboravljaju ovu predivnu zemlju, jer je ona majka crvenog čoveka. Mi smo deo zemlje i ona je deo nas. Mirisne trave su naše sestre. Jelen, konj, veliki orao – svi oni su naša braća. Stenoviti vrhovi, rosa u travi, beskrajne prerije i čovek – svi pripadaju istoj prodici. Tako da kad Veliki poglavica iz Vašingtona šalje svoj glas da želi da kupi našu zemlju – traži previše od nas. Veliki beli poglavica šalje glas da će nam sačuvati mesto gde možemo živeti u sigurnosti. On će biti naš otac a mi njegova deca. Ali uskoro će beli čovek preplaviti zemlju kao što reke bujaju posle kiše.

Ne, mi nismo istog roda. Naša deca se ne igraju zajedno i naši stari ne pričaju iste priče. Mi ćemo razmotriti vašu ponudu o kupovini naše zemlje ali to neće biti tako lako. Jer ova je zemlja za nas sveta. Čista voda što teče brzacima i rekama nije samo voda, već i krv naših predaka. Ako vam prodamo našu zemlju, morate znati da je ona sveta i morate tome naučiti svoju decu. Da svaki zagonetni odsjaj u bistroj vodi jezera – priča događaje i sećanja moga naroda. Žubor vode je glas oca mog oca. Reke su naše sestre, one gase našu žeđ. Reke nose naše kanue i hrane našu decu. Ako vam prodamo našu zemlju, morate se setiti da tome istom naučite svoju decu, da su reke naše sestre – i vaše. I od sada rekama morate pružiti negu kakvu biste pružili vlastitoj sestri, bratu. Crveni čovek se uvek povlačio kada se beli čovek približavao, kao što se jutarnja magla povlači od jutarnjeg sunca. Ali za nas je pepeo naših predaka svet i njihova grobnica posvećeno mesto. Mi znamo da beli čovek ne razume naše običaje. Za njega je svaki komad zemlje isti, jer on je stranac koji dolazi noću i pljačka zemlju. Ona nije njegova sestra, već njegov neprijatelj i kada je pokori on odlazi dalje. On ostavlja iza sebe grobnice svojih predaka ali to ne grize njegovu savest. On otima zemlju od svoje dece i ne brine se. Grobovi njegovih očeva i zemlja što mu decu rađa zaboravljeni su. Ponaša se prema svojoj majci-zemlji i prema bratu-nebu, kao prema stvarima koje se mogu kupiti, opljačkati, prodati kao stado ili sjajan nakit. Njegova pohlepa će jednog dana proždrati zemlju i ostaviti samo pustoš.

Ne znam! Naši običaji su drugačiji od vaših. Izgled vaših gradova bolan je očima crvenog čoveka. Ali možda zato jer je crveni čovek divljak koji ne razume ništa? Nema mirnog mesta u gradovima belog čoveka. Nema mesta gde se može čuti otvaranje lišća u proleće ili drhtaj krila mušice. A možda zato jer sam divlji i ne razumem. Buka u gradovima je uvreda mojim ušima.

Šta vredi ljudski život ako čovek ne može čuti usamljeni krik divojarca ili noćnu prepirku žaba u bari? Ja sam crveni čovek i ne razumem. Indijanac više voli blago šaputanje povetarca kad se poigrava licem močvare kao i sam miris vetra pročišćenog podnevnom kišom i mirisom borovine.

Vazduh je dragocen crvenom čoveku, jer sve što je živo deli isti dah – životinje, drveće, ljudi. Izgleda da beli čovek ne opaža vazduh koji udiše. Kao čovek koji umire mnogo dana on je otupeo na zagađen i loš miris vazduha. Ali ako vam ustupimo svoju zemlju, morate se setiti da je vazduh za nas drag prijatelj, da vazduh deli svoj duh sa svim životom koji podržava. Vetar koji je našim precima dao prvi udisaj, takođe će prihvatiti i njihov poslednji izdisaj. Vetar će i našoj deci uliti duh života. I ako vam prodamo našu zemlju morate je čuvati kao svetinju, kao mesto na kome će i beli čovek moći udahnuti vetar zaslađen mirisom poljskog cveća. Tako ćemo razmatrati vašu ponudu o kupovini naše zemlje. Ako odlučimo da je prihvatimo, postaviću jedan uslov: beli čovek se prema životinjama ove zemlje mora odnositi kao prema svojoj braći. Ja sam divlji čovek i ne razumem neki drugi način. Video sam hiljade bizona kako trunu po preriji, napušteni od belog čoveka koji ih je ubijao iz voza. Ja sam divlji čovek i ne mogu da razumem kako gvozdeni konj koji dimi može biti vredniji od bizona, koga mi Indijanci ubijamo samo da bi se održali u životu. Šta je čovek bez životinja? Ako sve životinje odu, čovek će umreti od velike usamljenosti duha, jer sve što se događa životinjama ubrzo će se dogoditi i čoveku. Sve stvari su povezane. Sve što pogađa zemlju, pogađa i zemljine sinove.

Morate naučiti svoju decu da je zemlja pod vašim stopalima pepeo vaših dedova. Da bi vaša deca poštovala zemlju, moraju znati da je zemlja ispunjena dušama predaka, da je zemlja sa nama u srodstvu. Naučite vašu decu ono što smo mi naučili našu, da je zemlja naša majka. Šta god snađe nju snaći će i sinove zemlje. Ako čovek pljuje na tlo pljuje na sebe samoga. Mi znamo: zemlja ne pripada čoveku. Čovek pripada zemlji. Mi to znamo. Sve je povezano kao krv koja ujedinjuje porodicu. Sve stvari su povezane. Čovek ne tka tkivo života, mi smo samo jedna nit u tkanju. Šta god da čini tkanju čini i sebi samom.

Tvoj predlog je razuman i ja verujem da će ga moj narod prihvatiti i povući se u ponuđeni rezervat. Tamo možemo živeti odvojeno i u miru. Ne znači nam puno gde ćemo provesti ostatke našeg života, ionako je blizu kraja. Naša deca su videla svoje očeve ponižene i pobeđene. Naši ratnici su postiđeni – njihovi dani su prazni, trujući svoja tela slatkom hranom i jakim pićem. Još samo nekoliko meseci, nekoliko zima – i neće više ni jedan potomak moćnih plemena koja su lutala ovom zemljom ili živela u srećnim domovima, zaštićena Velikim Duhom, doći nazad i oplakivati grobnice naroda koji je jednom bio moćniji i sa više nade nego tvoj. Ali zašto da žalim za nesretnom sudbinom svoga naroda? Pleme sledi pleme i nacija zamenjuje naciju, kao talasi na vodi. Bog vam je dao vlast nad životinjama, šumama i crvenim čovekom – zbog razloga nama nepoznatim. Možda bi razumeli, kada bi poznavali snove belog čoveka, kada bi znali koju nadu on uliva svojoj deci u dugim zimskim noćima, koje buduće vizije ispunjavaju njihovu svest oblikujući njihove sutrašnje želje. Ali mi smo divlji ljudi. Snovi belog čoveka su nama skriveni. I zbog toga što su skriveni, moramo odabrati svoj vlastiti put. Mi cenimo pravo svakog čoveka da živi onako kako hoće. Ali kada zadnji crveni čovek nestane i kada sećanje na njega bude kao senka oblaka koji plovi prerijom, još uvek će duh mog naroda živeti u ovim šumama. Jer mi volimo zemlju kao što novorođenče voli svaki otkucaj majčinog srca. Ako prodamo svoju zemlju, onda je volite kao što smo je i mi voleli, štitite je kao što smo je i mi štitili. Nemojte nikada zaboraviti u kakvom je stanju bila kada ste je preuzeli. I svom svojom snagom, moćima i srcem – sačuvajte je za svoju decu i volite je kao što Bog voli sve nas. Jednu stvar znamo, koju će možda i beli čovek jednom spoznati – naš Bog je isti Bog.

Vi sada mislite da ga možete posedovati kao što želite da posedujete našu zemlju. Ali to ne možete. On je Bog čoveka. I njegovo srce isto kuca za crvenog kao i za belog čoveka. Ta zemlja je draga Njemu i vređanje zemlje je preziranje Boga. Tvoj pad je možda daleko ali će sigurno doći. Jer čak i beli čovek, pa kad bi se i sa samim Bogom družio i razgovarao kao sa prijateljem, ne može izbeći zajedničku sudbinu. Beli će takođe otići, možda i brže nego sva druga plemena. Nakon svega, možda možemo postati braća. Videćemo…

Nastavite da prljate svoj vlastiti krevet i jedne noći ugušićete se u vlastitom smeću. Ali u vašoj propasti svetlećete sjajno, potpaljeni snagom Boga koji vas je doneo na tu zemlju i za neku posebnu svrhu dao vam vlast nad njom kao i nad crvenim čovekom. Sudbina je misterija za nas jer mi ne znamo kad će svi bizoni biti poklani i svi divlji konji ukroćeni, kada će tajnovite šume zaudarati na ljude i pogled na zrele brežuljke biti zamrljan brbljajućom žicom…

Gde su divljine? Nestale su. Gde je orao? Nema ga više. Kraj je života i početak borbe za opstanak.”

[shibasommelier]

2015 Tikves Winery Bela Voda Vineyards Red

Happy Shiba Inu (4/8) day! I’m putting my best face on in honor of the best day of the year. This Macedonian wine is pretty cool - it’s like a port alternative dessert wine or a wine to be paired with game with a sweet sauce. Mixed berry jam, blueberries, blackberries, cocoa, and cedar on the nose. Dry on the palate but the fruit makes you think it’s sweet - loads of blueberries, blackberries, a hint of wood notes, and some cocoa and raisin notes on the finish. This is like a high-speed, almost out-of-control train - you think it is about to go off the rails but the acidity is just enough to keep it in check. 

4/5 bones

$$

Vranec, Plavec

15% abv

MACEDONIA

[mundoliteratura]

A Virgen mui groriosa

Esta é de como o crerizon meteu o anel eno dedo da omagen de Santa Maria, e a omagen encolleu o dedo con el.

A Virgen mui groriosa, Rea espirital, dos que ama é ceosa, ca non quer que façan mal. Dest' un miragre fremoso, ond' averedes sabor, vos direy, que fez a Virgen, |Madre de Nostro Sennor, per que tirou de gran falla a un mui falss' amador, que amude cambiava seus amores dun en al.

A Virgen mui groriosa...

Foi en terra d'Alemanna que querian renovar has gentes ssa eigreja, e poren foran tirar a majestad' ende fora, que estava no altar, e posérona na porta |da praça, sso o portal. A Virgen mui groriosa... En aquela praç' avia un prado mui verd' assaz, en que as gentes da terra yan ter seu solaz e jogavan à pelota, que é jogo de que praz muit' a omes mancebos mais que outro jog' atal.

A Virgen mui groriosa...

Sobr' aquest' ha vegada chegou y un gran tropel de mancebos por jogaren à pelot', e un donzel andava y namorado, e tragia seu anel que ssa amiga lle dera, que end' era natural.

A Virgen mui groriosa...

Este donzel, con gran medo de xe l' o anel torcer quando feriss' a pelota, foy buscar u o põer podess'; e viu a omage tan fremosa parecer, e foi-llo meter no dedo, dizend': «Oi mais non m'enchal

A Virgen mui groriosa...

Daquela que eu amava, ca eu ben o jur' a Deus que nunca tan bela cousa viron estes ollos meus; poren daqui adeante serei eu dos servos teus, e est' anel tan fremoso ti dou porend' en sinal.» A Virgen mui groriosa... E os gollos ficados | ant' ela con devoçon, dizendo «Ave Maria», | prometeu-lle log' enton que des ali adelante | nunca no seu coraçon outra moller ben quisesse | e que lle fosse leal.

A Virgen mui groriosa...

Pois feit' ouve ssa promessa, o donzel logo ss' ergeu, e a omagen o dedo cono anel encolleu; e el, quando viu aquesto, tan gran pavor lle creceu que diss' a mui grandes vozes: «Ay, Santa Maria, val!

A Virgen mui groriosa...

As gentes, quand' est' oyron, correndo chegaron y u o donzel braadava, e el contou-lles des i como vos ja dit' avemos; e conssellaron-ll' assi que orden logo fillasse de monges de Claraval.

A Virgen mui groriosa...

Que o fezesse cuidaron logo todos dessa vez; mas per consello do demo ele d' outra guisa fez, que o que el prometera aa Virgen de gran prez, assi llo desfez da mente como desfaz agua sal.

A Virgen mui groriosa...

E da Virgen groriosa nunca depois se nenbrou, mas da amiga primeira outra vez sse namorou, e per prazer dos parentes logo con ela casou e sabor do outro mundo leixou polo terreal.

A Virgen mui groriosa...

Poi-las vodas foron feitas e o dia sse sayu, deitou-ss' o novio primeiro e tan toste ss' adormyu; e el dormindo, en sonnos a Santa Maria vyu, que o chamou mui sannuda: «Ai, meu falss' e mentiral!

A Virgen mui groriosa...

De mi por que te partiste e fuste fillar moller? Mal te nenbrou a sortella que me dést'; ond' á mester que a leixes e te vaas comigo a como quer, se non, daqui adeante averás coyta mortal.»

A Virgen mui groriosa...

Logo s' espertou o novio, mas pero non se quis ir; e a Virgen groriosa fez-lo outra vez dormir, que viu jazer ontr' a novia e ssi pera os partir, chamand' a el mui sannuda: «Mao, falsso, desleal,

A Virgen mui groriosa...

Ves? E por que me leixaste e sol vergonna non ás? Mas se tu meu amor queres, daqui te levantarás, e vai-te comigo logo, que non esperes a cras; erge-te daqui correndo e sal desta casa, sal!»

A Virgen mui groriosa...

Enton ss' espertou o novio, e desto tal medo pres que ss' ergeu e foi ssa via, que non chamou dous nen tres omes que con el fossen; e per montes mais dun mes andou, e en un' hermida se meteu cab' un pal.

A Virgen mui groriosa...

E pois en toda ssa vida, per com' eu escrit' achei, serviu a Santa Maria, Madre do muit' alto Rei, que o levou pois conssigo per com' eu creo e sei, deste mund' a Parayso, o reino celestial.

A Virgen mui groriosa...

— Cantigas de Santa Maria, Alfonso X (El sabio).

[wonderwheretravel]

Macedonia: Experience tourism in a different way, staying under the stars in forty-year-old wine barrels

Proof that tourism in Macedonia goes in another direction, a direction that will promote the beauties of our country, speaks the new attraction of Tikvesh winery, the largest winery in Macedonia, located in the Tikvesh region, the place where you can find the most beautiful grapes which speaks that the best wine comes out of this winery. After numerous awards and recognitions, Tikvesh has recently embarked in a new challenge, adapting the forty-year-old wine barrels that were previously used for wine storage, today are adapted into accommodation facilities for guests.

The winery has implemented an idea to develop alternative tourism in unique micro wine locations in the Tikvesh region. Their goal is to provide the guests with an accommodation under the stars, but also to enable them to experience life in the vineyard, to feel the smell of the grapes, the silence, the tranquility or in other words to experience the whole region. To learn more about the new attraction we had an interview with Elena Mladenovska Jelenkovic who is part of the team of "Tikves Winery", she tried to tell us about how the idea was born until its realization.

Wonder Where: Would you like to tell us how did Tikves get the idea for developing alternative tourism in these unique wine micro locations in the Tikves region? How did all this start? Whose idea it was and why did you decide to attract tourists who love the alternative tourism in this way? Elena: Enjoying the untouched nature, the authentic accommodation and at least for a short time to live the rural life - these are just some of the requirements of modern tourists. These types of people are constantly looking for unique and unrepeatable experiences, they want to try the local food and drinks, to stay on the farm, to get acquainted with the rural population and the local culture. We, as "Tikves Wine Tourism", have been working for some time to create a quality tourist offer, and at the moment we are trying to put Macedonia on the tourist map for rural, eco and agritourism.

Guided by such world trends, we were inspired to make a connection between the natural beauty that surrounds the vineyards of Lepovo and Barovo, the resources and experience of our wine industry, and to turn them into a unique offer for domestic and foreign tourists. The most important thing for us was not to usurp the space we want to promote, but on the contrary, to fully fit into the rural environment.

In the process of creating and implementing the project in Barovo, we formed a team of technicians who found the best solutions on how to perform the adaptation of wine barrels. We decided to use the barrels that have been used for over 40 years to keep the Macedonian wine, to give them new life and a new purpose by adapting them as unique accommodation facilities. Another important aspect was the installation of solar panels, so that electricity from renewable sources could be provided in the wine barrel camp. The project included all the other necessary elements that will enable every tourist a comfortable stay in the camp and will make them feel like part of the nature that surrounds them.

The adaptation of the apartments for accommodation in Lepovo was simpler, because there is also the winery "Domaine Lepovo", so one floor of the building was adapted for accommodation, i.e. we equipped two apartments and a new tasting room. The accommodation here is another unique experience for those who want to enjoy the privacy. Tourists will be able to indulge in the peace and tranquility and the spacious view of the vineyards that stretch around. The specific thing about this winery is that soon "Domaine Lepovo" will become an organic winery, and the accommodation facilities, the food and service will also follow this commitment.

A bigger team worked on the whole project in the past 3 years and this project is supported by the sub-project "Development of the Enogastronomic Tourism - Experience North Macedonia" within the Local and Regional Competitiveness Project (PLRC), funded by the European Union. Wonder Where: What experience can get the tourists who decide to stay in these wooden barrels? How is all this done?  Do you organize wine tours for the tourists who decide to stay here so they can get to know the Tikvesh winery? Elena: All the tourists who will stay in the barrels of Barovo will fall asleep under the stars and in the morning they will wake up and fall in love with the view of the vineyards covered with sun. The possibilities are really unlimited and the experience is unique and personalized for each group of visitors according to their requirements and needs. During the stay, if they want, they can have a wine tour, wine tasting paired with homemade cheese and jam, have a picnic among the vineyards, visit nearby sheepfolds, have a private woodcarving or wine drawing workshop (Grisaille technique), even have a cooking class with a reputable professional chef. Also, if they visit the vineyards during the harvest season, they will be able to join the growers and harvest the grapes together. The stay here and the tours are completely designed according to the idea of ​​every tourist, and these are just some of the opportunities we offer.

Apart from the organized activities for the groups, of course there is still the possibility to explore this area walking or cycling. Only in this way one can benefit from the beauties of the untouched nature closely. Wonder Where: Can you tell us something more about the pedestrian and cycle paths? Elena: The cycle paths of Barovo are traced and marked with appropriate info boards, pillars and signs. Cyclists can also use the ridewithgps.com app during their bike tour. There are three main off-road trails with different characteristics. The first one is medium light and is 11 km long. The beginning and the end are on the vineyards of Barovo, and it passes through the vineyards and through the village of Barovo. The second is a medium trail and is 13 km long. The trail passes by the village of Stragovo, mountainous area and the vineyards of Barovo. For the most experienced cyclists there is a third path which is medium-heavy and with a length of 42 km. It passes through the village of Krnjevo, the village of Dolna Boshava and Konopishte. The path goes out on the plateau Vitachevo, continues along the village of Stragovo and ends up at the vineyards of Barovo. From the more important cultural-historical sights we single out the monastery of St. Gjorgjija in Krnjevo and the monastery of St. Atanasij in the municipality of Konopiste.

Wonder Where: Is there an interest for your new attraction? What do the tourists say? Elena: We are glad that immediately after starting to work we already have a great interest for staying in the barrels of Barovo, given that it is still an unusual and an isolated location, but it has already proved to be a suitable space for team building activities of companies, but also for private gatherings for smaller groups. Especially we are glad that we aroused the interest among the foreign tourists and the foreign citizens staying in Macedonia. For example, how often do you hear about your friends who spend their summers on the Lake of Tikvesh and carry all the equipment for their stay on their bicycles? Although it is not a typical habit for the domestic tourists, such locations and ways of vacationing for the foreigners are an attractive offer and a unique experience. We hope that the domestic tourists will be just as curious and will slowly begin to change their travel habits in favor of the domestic rural tourism.  

For those wine tourists who prefer to get acquainted with the winery in Kavadarci and have a wine tasting as part of their visit, we also offer new attractions. At the entrance of the winery we have now opened a multifunctional Wine Boutique. We wanted to create a space with a pleasant atmosphere where visitors will feel that drinking wine is not just a routine activity, but a kind of ritual. In addition to the usual wine sales, visitors will be able to taste the products from the Tikvesh and Tikveš Châteaux & Domaines range. Part of the boutique functions as an exhibition corner in which wines from the long wine history of the Tikves Winery are exhibited, as well as soil exhibits and vines from the three exclusive wine micro-locations Barovo, Lepovo and Bela Voda. In the boutique you can find various souvenirs made by the skilled hands of the Macedonian craftsmen, and by buying them visitors will contribute to the development of the local crafts. Another functionality of the Wine Boutique is the tourist info-center, where all the tourists, the wine lovers and the adventurers can get useful information about the offers for the wine destinations in the region - such as staying in the barrels of Barovo. Read the full article

[solkeiseren]

Poglavlje 7

Bol nije jenjavao iz dana u dan, zato se samo šćućurio. Više nije izgledao kao Kaeleii Neuhvatljivi, pogotovo zato što je očigledno bio uhvaćen. Izgledao je pre kao neka bačena, naduta, modra krpa prekrivena flekama od krvi. Jedino što mu je pružalo nešto malo nade jeste to da je general nekim poslom otišao iz glavnog grada, a general je prema njemu najgori od svih.

   Prostorije su odisale hladnoćom, zbog čega se činilo da ovde pored tamnica postoji još nešto. Nije primetio kada je carević, sav odeven u svilu, ukrašen biserima i draguljima ušetao i stao baš pred rešetke njegove ćelije. Dopustio je sebi da se samosažaljeva, čak i kada je primetio to glupo đubre od čoveka. Obavio je sebi kolena jako koliko je mogao dok je ležao na boku i gledao neku nevidljivu tačku na podu.

   Carević se nagnuo ka ledenim rešetkama, očigledno rešen da ne ode. Kaeleii se skoro zapitao kako su pustili jedinog carevog naslednika ovamo. Podigao je pogled sa poda samo na trenutak da bi na nežnom licu oivičenom tamnom kosom video jedva primetno gađenje. Carević izgleda nikada nije naučio kako stvari stoje i da nisu svi obučeni u svilu i bisere.

  Vojnici su ušli u mali hodnik i malo se naklonili careviću, nisu bili iznenađeni što ga vide. Otvorili su jednu ćeliju nekoliko metara dalje, pa su onda sakupili četvoro muškaraca koji su na malom prostoru bili okovani zajedno. Kao neko ko je navikao na pokolj i tužne ishode, Kaeleii je već znao da se toj četvorici sprema javno pogubljenje, i to ga nije nimalo potreslo.

  Carević je duboko uzdahnuo na nos, što je prenulo Kaeleiia, namrštio se na eho uzdaha.

  Pored carevićevih tankih, dugih nogu sedela je ogromna zver, dlaka joj je delovala i ućebano i meko istovremeno, kezila je zube ka Kaeleiiu, a drvena lobanja na glavi joj je delovala nekako tamno i preteće u polumraku. Kaeleii je ubijao takve stvorove, stopalima im je smrskavao te drvene lobanje, nikada nije mislio da će tako nekog stvora videti lišenog svoje prirode.

   Dugo je šmrknuo podižući se u sedeći položaj, a zatim je pljunuo u pravcu zveri i carevića. Iskezio se na sekund, kada je video koliko daleko je njegova pljuvačka pomešana sa krvavim slinama odletela. Carević je zgađeno spustio pogled, pa ponovo na lice stavio masku jednoličnosti koja je preporučena za plemstvo. Zver je razdraženo zarežala. Kaeleii je provukao ruku kroz kratku kosu, bila je čupava jer su vojnici ovde bili dovoljno nesposobni da je skraćuju. Lagano je ustao iako su ga oči pekle od suza koje su i dalje navirale, kao voda kada probije branu.

   Sve pod carskom palatom je bilo neprirodno tamno. Pod je bio uglačan, ali kako je nastavljao u dubinu, postajao je sve neravniji i sve više nalik na krupno izmrvljeno stenje.

  Plaćeni ubica je lagano prišao rešetkama iako je samo hteo da se šćućuri i nestane. Toplo se osmehnuo careviću kao da su najbolji prijatelji. Držao je leđa prava i ukočena kao što se to od njega očekivalo u Istočnom letačkom zamku. Sada je više ličio na carevića nego na plaćenog ubicu, iako mu je odeća bila dronjava i prljava i iako su i on i njegova okolina gadno smrdeli.

  „Dosta si nepristojan.“, u Žastoovim rečima se nije čula nikakva emocija, ali iz dubine utrobe je zavidio Letaču pred sobom što ima toliko kuraži da isturene brade stoji tu na nekoliko koraka od njega.

  „Mislim da si ti taj koji je nepristojan.“, Kaeleiiev glas nije ni najmanje zadrhtao iako je plakao kao petogodišnje dete poslednjih nekoliko sati, „Očekivao sam barem neki polunaklon.“

  Tamnobraon očima je pogledao carevića pred sobom kao da ga poseduje, gledao ga je kao i većinu predmeta i ljudi, ta navika mu se razvila još od malih nogu i otkako je pobegao donosi mu ili nevolje ili poštovanje. Šeretski je obrisao suze sa obraza i osmehnuo se kao da je to najnormalnija stvar.

  „Da li bi mogao da mi učiniš tu čast i nosiš se odavde?“, glas mu je bio skoro zavodnički ali ravnomernog tonaliteta kada je govorio careviću da će se osloboditi i išutirati ga napolje, ako ne ode smesta.

   Žasto je samo pucnuo prstima i nekoliko vojnika je uletelo u hodnik da čuju Kaeleiia kako staloženo preti kao da deli komplimente. Nekoliko vojnika se zlokobno osmehnulo, kao da su jedva čekali da se ovako nešto desi, ili kao da su znali da će se pre ili kasnije desiti.

  Dva vojnika su odvela carevića u njegove odaje, za njima je kaskala zver. Ostali vojnici su se zgledali, iskezili su se gladno i otključali Kaeleiievu ćeliju da bi ga naučili manirima. Imali su dozvolu da ga tuku koliko god žele sve dok mu ne oštete pera. Toliko o tome da je siguran od prebijanja kada general nije tu.

  Glupi carević se vratio istog dana, a Kaeleii mu je u znak dobrodošlice ovog puta pljunuo u lice. Iskezio se dobroćudno, kao da je voljenog naslednika alšanskog prestola blagoslovio svojom pljuvačkom ružičastom od krvi.

  „Opet ti.“, pola lica mu je bilo otečeno, ali i dalje je izgledao kao da bi mislima mogao da navede carevića na bilo koje delo, „Zar nemaš pametnija posla?“

  „Zdravo i tebi.“, Žasto je skinuo jednu belu rukavicu koju je nosio pa je njome obrisao mokri obraz, „Znaš da mogu da pozovem vojnike?“

   Kaeleii je srećno klimnuo glavom, kao da je samo to čekao dok je kažiprstom čačkao krastu koja mu se napravila na levoj arkadi. Careviću ja taj opušteni pokret bio dovoljno jeziv da proguta knedlu i odmakne se par koraka, gledajući krvnika kako se smeši toplo i zadovoljno. Mora da blefira.

  „Mogu da naredim da te prebiju nasmrt. Da li bi to želeo?“, glas mu je bio tih i baršunast, kao što su ga učili. Kaeleii se osmehnuo još šire, toliko široko da su mu se pocepane usne ponovo rascepale. Krv mu je potekla niz bradu i jedna jedina kap je pala ubici pred noge.

  „To bi bilo neizmerno velikodušno od budućeg tiranina.“, polizao je krv sa usana. Konačno je odlepio krastu sa rane, prineo ju je očima i znalački je pogledao, pa ju je onda kažiprstom i placem odbacio u vazduh. Malo je zatreptao da mu se blag mlaz krvi ne bi slio u oko.

    Carević je zbog tog prizora više ustuknuo, imao je osećaj da bi išao još unazad samo da mu iza leđa nisu bile ćelije. Okrenuo se i video neku ženu koju je njegov otac proglasio vešticom, nju će da pogube sutra. Kaeleii je u međuvremenu seo, naslonio se uz zid, zagledao je nokte koji su bili uokvireni crnilom prljavštine i sasušene krvi. Hladnoća koja je dopirala sa poda i iz zida mu nije smetala, navikao se, a i ta hladnoća je bila beda u poređenju sa snegom i ledom Nuna.

  Carević je odjednom istakao očigledno: „General nije tu.“

   Kaeleii je ćutao i gledao budućeg tiranina kao da ga ne bi ni udario koliko se gadi. „Nemoj da mi govoriš ono što već znam gnjido.“, glas mu je bio preteći i gospodarski, to je bilo smelo obzirom na situaciju u kojoj se nalazio.

   Žasto se srećno osmehnuo, sada je bio red na njega da se ponaša kao gospodar. Približio se rešetkama grubim od rđe koja ih je šarala, uhvatio je kap vode na prst i zagledao nekoliko komadića rđe koje je voda pokupila. Plaćeni ubica je prevrnuo očima, kao da je Žasto uzaludno trošio vreme na dramatičnost. „Onda ti neću reći da se general uskoro vraća, i neću ti reći da ću da mu ispričam svaku pojedinost koju si uradio; jer naravno, ti to već znaš.“, otresao je vodu sa prsta i uhvatio pogled zarobljenika pred sobom dovoljno brzo da vidi iznenađenje i jed.

  Plaćenik je skočio na noge kao oparen. Žustro je prišao rešetkama, bio je spreman da zapreti i psuje, ali u tom trenutku su stare šarke zaškripale i dva vojnika su ušla pred sobom guraući nekog lika koji je izgledao kao da je istovremeno i mlad i star. Kaeleii se pametno udaljio, možda mu je telo od svakodnevnog prebijanja potpuno utrnulo, ali nije želeo da ga ponovo tuku, ako ga i ne ubiju. Starmalog lika vojnici su uputili u ćeliju najbližu vratima, nije se opirao, nije ništa govorio, nije cmizdrio što je zatočen. Srdačno je klimnuo vojnicima kada su ga zaključali.

   Novi zarobljenik je imao odeću tipično za Kibeju, drugi kontinent, jedva se videla od vezane kecelje potpuno prljave i masne. Bledunjavozelene oči su mu izgledale starinski, a kosa mu je bila potpuno bela osim dela najbližeg čelu, prljavog od gareži. Uzano lice mu je bilo sivo, a jedini deo čiste kože su mu bile linije i dva kruga kod očiju, kao da je nosio neke zaštitne naočare. Da Kaeleii nije znao bolje pretpostavio bi da je tom liku nešto eksplodiralo direktno ispred lica. Oko vrata su mu visile polomljene vatrostalne naočare.

  Vojnici su se naklonili Žastou pre nego što su izašli. Belokosi lik je kleknuo i nije ustajao.

   „Zašto ti kosa izgleda kao da si izašao naopačke iz kade?“, pitao je Kaeleii srećan da ignoriše carevića. Belokosi mu nije odgovorio, samo ga je pogledao prekorno, kao da mu u odgovor šalje pitanje zašto on ne kleči pred naslednikom carskog trona. Plaćeni ubica je iznervirano uzdahnuo i više ni reč nije rekao da bi glupi carević što pre otišao.

***

Bila je mokra do gole kože zbog čega ju je hladnoća osvajala lakše nego što je car osvojio Nun. Na ramenima je imala Risov plašt, pa se ogrnula što je više mogla. Do mozga joj još nije dopirao osećaj lededog okovratnika koji joj dere vrat i šta to tačno znači. Zbog vožnje je dobila zelenkastu boju u licu i zapitala se kako li bi Ris reagovao da je vidi tako promrzlu i zelenu.

   Nije imala pojam o tome koliko dugo putuju i često je samo ležala na boku i spavala umotana u plašt. Imala je dovoljno vremena za razmišljanje, niko joj se nije obraćao, nikoga nije mogla da vidi, a mumlanje vojnika joj i nije predstavljalo neku naročitu zanimaciju.

  Igrala se rubom plašta, bio je majstorski urađen i imao je tanku postavu. Svetloplava tkanina je skoro sijala u odnosu na njenu tamnu odeću. Dodirnula je jednu od kopči i okrenula se na leđa zbog čega ju je povređeno rame zabolelo. Tiho je zasiktala, ali nije pustila kopču koja je na dodir bila izuzetno slična tralskom okovratniku. Odjednom je zgađeno pustila kopču. Šta je to uradila?

  Prinela je prste okovratniku koji je skoro pekao kožu koliko je bio hladan. Grozničavo je opipala alku koja je povezivala lanac sa okovratnikom, pogledom je ispratila lanac koji je bio prikačen za drveni zid kola. Stisnula je zube toliko čvrsto da ju je cela glava zabolela. Počela je da trga lanac kao da bi tako nešto pomoglo. Uspravila se u sedeći položaj i očajnički pokušavala da se oslobodi lanca, čak je i prste zagrejala, ali uzaludno, nije znala kako da topi metal i samo je napravila gomilu sitnih opekotina na vratu.

  Kola su stala i uplašila se da su je general i vojnici čuli. Krupan bat koraka je zagrmeo na zaleđenoj zemlji puta i već se spremila da se brani ili napada; ali pre nego što je iko i stigao do vrata čula je piskavo cičanje pa zatim i očajničko vrištanje. Miris kamilice je dopro do nje i pomislila je da joj Ed nekako pomaže, pa se zatim setila da ne može da joj pomogne sve dok se ne oslobodi.

   Čula je siktanje sečiva i režanje, režanje satkano od bola. Kada stvorovi završe sa vojnicima krenuće na kola jer će osetiti njen miris, ili će možda otići i Malik će moći da nađe način da se oslobodi ili će Ed ponovo da dođe. Kroz sitne pukotine u drvetu je počela da se provlači magla i Malik je olako povezala nadljudsko cičanje i maglu i shvatila da su zle vile napale vojnike. Magla je bila omamljujućeg izgleda, kao mastilo u vodi. Šutirala je i grebala deo za koji je lanac bio prikačen za kola. Ako vile uđu ovamo, a ući će pre ili kasnije, neće joj biti spasa, ako je i dalje okovana za jebeni zid.

  Zvuk grebanja ju je naterao da se na trenutak ili dva trgne ka zamandaljenim vratima. Zašto zle vile koje jedu ljude? Zašto ne one dobre koje ti donose novac i te gluposti? Pa dobro, bolje i da je živu prožeru nego da služi caru do kraja života.

  Brže i snažnije je udarala, ali što se više trudila to je jedino uspela više vila da privuče na vrata. Opsovala je tiho da je ne bi čule, ali izgleda da je potcenila svoj sopstveni glas jer su sada vile grebale sa svake strane.

  Zvuk lomljave i još cičanja ju je trgao. Okrenula se i videla čelik kako probija drvena vrata, nemo je čekala. Još cičanja se prolomilo i zatim je čula zvuk otključavanja brave i podizanja reze. Razrogačene oči su joj bile uprte u oštre crte lica generala. Prorežala je na njega odjednom željna da je raskomadaju zle vile.

  General je skočio u kola, usput šutirajući jednu vilu u stranu. Samo još malo, još koji sekund. General je uhvatio lanac i otkačio ga od zida kola. Nemo je upozoravao Malik da se ne opire i da ne pravi nagle pokrete, ali ona je zavrištala najglasnije što je mogla i zatim iskočila iz kola. Imala je sreće što je iznenadila generala.

  Počela je da trči, a u susret su joj krenule vile. Nekoliko njih je skočilo na nju i počela je da se izvrće i vrišti od bola. Jednu je uspela da zbaci, drugu je počela da davi svojim teškim lancem, a preostale dve su je grabale i grizle. Jedna joj je grebala ruku, druga nogu i osetila se kao oživeli prizor freske nekog anđela paćenika iz neke crkve ili manastira. Nastavila je da se batrga, ako pobije ove vile moći će da pobegne i biće slobodna.

  Uspela je da strese vilu koja joj je kasapila ruku, bacila je u stranu i onu koju je gušila lancem pošto je omlitavela. Pod prstima je osećala paperjastu kožu vila. Pala je u pokušaju da skine preostalu vilu sa svoje noge. Izvitoperena stvar je počela da joj gamiže i vere joj se po telu. Udovi su joj bili koščati, a paperjasta koža toliko tanka i siva da su se sve vene i žile pod njom videle.

  Malik je počela da se izvrće u pokušaju da dohvati spodobu koja joj se svom silinom uhvatila za leđa, zasiktala je kada ju je vila jednom rukom uhvatila za mesto između vrata i ramena. Osetila je kako joj se tanki žileti od kandži zavlače pod kožu i cepaju je mic po mic. Očajnički se bacila na leđa, a vila je odskočila i nastavila da napada dok su se valjali u magli.

   Vila je neljudski zacičala. Malik se namrštila od bola, osećala je kako joj kandže stružu po rebrima kada je nešto otkinulo vilu od njene kože. Napela je mišiće da bi ustala, ali neko je žustro zgrabio lanac njenog okovratnika i gurnuo je nazad na zemlju pa još i nogom nagazio taj isti okovratnik. Malik je zasiktala, a pljuvačka joj je prošla između stisnutih zuba i malo joj isprskala lice. Nad sobom je videla lice izvitopereno od besa, namrštila se, ali nije bilo vajde, general je poznaje i ugled koji je izgradila mu ne može ništa.

  Na silu je bila bačena nazad u kola koja su užasno smrdela. Licem je udarila u trulo drvo, a samo na nekoliko centimetara od nje je bilo jedno pero. Pero je po izgledu nalikovalo na pero sokola, samo što je bilo veće i lepše, namrštila se, general je skoro seo na nju da bi joj obezbedio ruke i noge tako da se nikada ne oslobodi.

  Šćućutrila se tu gde je bila bačena, već pomalo očajna jer je shvatila da neće biti novih prilika za beg, pogotovo zato što je ostalo manje od nedelju dana puta, koliko je načula od generala. Risov plašt je bio pocepan na jednom kraju i bio je toliko prašnjav da je skoro potpuno promenio boju, ipak, iza leđa ga je stegla koliko je mogla i ignorisala rane dovoljno plitke da više peku nego što bole. Trebalo je da pusti Risa da umre.

  Dani su dosta brzo prolazili pošto nije imala pojam o vremenu, da je neko pita, mogla bi da kaže i da su se vozili samo ceo jedan dan što nije bilo tačno. Stomak ju je boleo, ali je ipak dopuzala do jedne pukotine u vratima, naslonila je lice na nju i gledala grad navodno najlepši od svih. Videla je gomile mnogo lepših gradova od ovog.

  Prvo je ugledala ogromne bedeme i vojnike na kapiji grada, mahali su svom generalu. Kada su se konačno odmakli dovoljno daleko, mogla je da vidi gomilu naroda kako puni tržnicu na otvorenom, čula je njihovu bezbrižnu priču i cenkanje. Kamene ploče koje su činile kaldrmu su bile velike i slične boji meda možda. Kako su išli kroz ulice, u zavisnosti od njihove važnosti za društvo, kamen od koga je bila napravljena kaldrma je bio svetliji i izgledao je istrošenije, ali nije bilo toliko rupa između. Čula je žuborenje vode iz fontane, pokušala je da se usredsredi na taj zvuk da ne bi prerano napravila neku glupost.

  Jedva je uspela da osmotri tu fontanu kako treba. Široki, kameni prsten se protezao oko cele fontane i verovatno je bio predviđen za sedenje. Fontana nije išla toliko u visinu, ali ipak je imala možda tri nivoa ako se ne računa i bazen u koji je neprestano šikljala voda. Kamen je bio savršeno isklesan i presijavao se na suncu od vode kojom je bio posut. Na svakom nivou su u kamenu bile isklesane ribe, izgledale su kao da samo što nisu skočile u vodu, svaka krljušt im je bila pojedinačno urezana u kamena telašca i Malik se zapitala da umetnik samo nije nekako skamenio ribe i zalepio ih za fontanu. Ribe su bile praćene isklesanim talasima i mlazovima vode; iz škrga im je tekla voda tako da se polako sliva u bazen, a iz usta je šikljala i žuborila se i penila kada bi dodirnula vodu iz bazena. Svi ti raskošni ukrasi, pogotovo vodene imitacije su izgledale kao da su načinjene od čistog sedefa, ali to nije bio sedef.

  Poslednje što je videla bile su glomazne kapije koje se zatvaraju pred njenim očima, zatvaraju se za kolima, a vojnici staju ispred njih, besno gledajući za klimavim kolima. Odmakla se od vrata, odjednom rešena da nikada više ne pogleda spoljašnji svet. Kretanje kola je ispratilo škripanje i stajanje, ali na kraju je ipak čula još jedna vrata kako se zatvraju i brave kako škljocaju, mnogo brava kako škljoca. Svako novo škljocanje je u njoj budilo očaj i sve čistije saznanje da je uradila najgluplju stvar na čitavom svetu. Skupila se i grčevito stegla plašt iza leđa, pretvarajući se da nije tu i moleći se da samo na sekund čuje glas svog mrtvog mentora.

  General ju je žustro zgrabio i počeo da vuče za sobom, a za njima su išli dobro naoružani vojnici. Prolazili su kroz hodnike ukrašene mrakom i senkama, tako da se ništa prepoznatljivo nije videlo, tako da su svi hodnici izgledali potpuno istovetno. To je bilo i jezivo i pametno, pokušala je da broji skretanja i korake, pokušala je da se orijentiše na osnovu bilo čega, ali senke su se samo još više nadvijale nad njom, kao da su oživljavale u njenom prisustvu.

  Na nogama su joj bili novi okovi, da bi mogla da pravi sitne korake, ipak, ti okovi i ledeni teški lanci je nisu sprečavali da se svakim pokretom sve više koprca. Potrudila se da se ne koprca previše, da je general, a ni vojnici ne bi preterano pazili. Sasvim je normalno da želi da pobegne, od Ubice bi se to očekivalo, ali ako budu mislili da je ovo sada najviše što može, opustiće se vremenom, i onda će ona uspeti da pobegne. Samo što ona nema toliko vremena na raspolaganje.

  General se cerekao sa jednim vojnikom koji je išao uz njega i pazio na Malik mnogo pomnije nego general. „Tek na pola puta je shvatila u koliko duboka govna je zapala.“, generalov smeh je zvučao kao groktanje, jače je povukao lanac i Malik se zateturala, kameni pod joj se iscerio, ali nije pala, jer je general zgrabio više lanca i primorao je da ubrza.

  Milijardu puta se saplela pre nego što su stigli pred gvozdena vrata, sreli su grupicu vojnika koji za sobom vode nekog belokosog mladića – izgledao je kao duh, bledunjav i nekako bezličan, čak su mu i oči bile blede. Uputio je Malik neki sumnjičavi pogled, možda je to bila neka vrsta sažaljenja. Uzdahnuo je i vojnici su ga povukli uz stepenice, gde će ga zatočiti u neku ćeliju u kojoj će dočekati da mu ili žestoko naplate pre nego što ga puste ili sporu smrt od gladi ili neke bolesti. Malik je progutala knedlu. Koliko li ljudi ima tamo gore kada i beznačajne prestupnike mešaju sa ljudima koji su osuđeni na pogubljenje?

  Progurali su je ispod ogromnog gvozdenog dovratka, nekoliko vojnika je ostalo, zalupili su vrata, a zatim ih osigurali zaključavanjem i svojim telima. Namrštila se, srce je joj je kucalo toliko brzo da je mislila da je stalo u potpunosti, iako je osećala kako joj udara o grudni koš u pokušaju da se barem ono, jadno, spasi zle sudbine.

  Sada je bio trenutak da se jače trgne, da se izmigolji i pobegne u tamu, dublje u tamnici možda nađe izlaz kroz one careve tajne tunele. Očajnički se meškoljila, stezala je pesnice i batrgala se, bacala se u stranu, bilo šta je pokušala samo da general pusti prokleti lanac i ona se nekako otetura u tamu.

  Nekoliko vojnika se nasmejalo, ali su je ipak grčevito jako uhvatili za ruke i primorali da koliko-toliko miruje dok joj general uzima sve oružje koje poseduje. Tiho je režala na generala poput neke zverčuge (tu naviku je nasledila od jednog drugog mentora), stezala je mišiće i očajnički gledala kako kanije odlaze u njenu torbu koju su joj uzeli još u Rejfeku. Preostao je samo njen lovački nož, stegla je pesnice i usredsredila se na deo sebe koji je najviše mrzela. Oči su joj se ispunile potmulim sjajem i jedan od vojnika je arlauknuo i pustio je dok su mu se šake pušile, uskoro ju je i sledeći pustio i skoro je skočila na generala.

  Lako je izbegao njen očajnički napad, prvo joj je sabio leđa o zarđale rešetke, pa ju je zatim jednim udarcem, pesnicom u usta, naterao da se prospe ka podu koji ju je toliko željno iščekivao otkad je kročila na njega. Šutnuo ju je u stomak i presamitila se na dovoljno dugo vremena da joj on grubo zgrabi nož i onaj lanac sa njenog okovratnika. Pucnuo je prstima i vojnici su doneli neku novu metalnu stvar. Šta sada?

  Pomislila bi da bi joj brza molitva anđelima pomogla u ovom trenutku, barem duhovno, ali ni jednu nije znala do kraja. General je tiho naredio da joj uzmu cipele, pa ju je još nekoliko puta šutnuo u stomak, i u glavu, zbog čega se čuo zvonki udarac njenog potiljka o rešetke, iza kojih je spavao neki probisvet.

  General se zadovoljno okrenuo, da bi otključao ćeliju oslobođenu samo za nju. Zapitala se, tako dok joj je obraz bio naslonjen na ledeni pod, da li će je strpati tamo gde je bio onaj belokosi čudak do malopre. General se ponizno obratio nekome koga Malik nije mogla da vidi. Čula je generala kako učtivo moli tog nekoga da se skloni u stranu, pomislala bi da je to pred generalom neko carskog roda, ali šta bi iko iz te porodice tražio među zarobljenicima.

  „Gospodine, da joj uzmemo ovu krpu sa leđa?“, pitao je vojnik koji se do sada šepurio odmah pored generala. Zlokobna planina od čoveka se okrenula tako da njegovo glomazno telo više ne sakriva carevića, koji je izgledao kao da bi ga povetarac srušio. Vojnici su pali na kolena pored Malik, i dalje pazeći na nju da ni ne trepne zlokobno.

  „Ovo detence je ono što si obećao mom ocu?“, carević Žasto je izgledao kao da bi ošamario generala onom svojom koščatom rukom, „Da li me zajebavaš Ivare? Da li znaš šta će ti moj otac reći na ovo zakžljalo psetance?“

  General je pognuo glavu, prišao je careviću Žastou i prošaptao mu nešto na uvo, zbog čega se ovaj sklonio u stranu i pokazao mu da nastavi sa svojim poslom. Pre nego što su strpali Malik u njenu ćeliju, skinuli su joj stari okovratnik i zamenili ga nekim sa drugačijim patentom za zaključavanje, verovatno je bio i od drugačijeg metala.

  Malik bi se možda grozničavo uhvatila za novi metal koji joj je bio prikovan uz vrat, od koga je dobila gomile sitnih opekotina i novih posekotina, ali ruke su joj i dalje bile iza leđa, a i uvredilo ju je ono što je carević rekao. Osećala je pepeo u ustima od svoje magije.

  General ju je povukao, čelik joj je zasekao kožu vrata, približavala se ćeliji. Sve više očajnički je pokušavala da se otrgne, vukla je lanac kojim su joj bile okovane ruke, trgala je glavu u bednom pokušaju da se nekako oslobodi okovratnika, ali ništa, samo je iznervirala sve ljude oko sebe još više.

  Sabili su je licem uz zid da bi joj šake obmotali nečim tako da nije mogla da pomeri prste, imali su gomile dokaza da je Ratnik, ali nijedan čvrsti dokaz da je štićenik i to je možda spasi, možda je samo pogube u jednom trenutku; nadala se tome više nego što je htela da prizna.

  Skinuli su joj okove sa ruku, ali ne i one na nogama, general se nagnuo ka njoj i na tečnom nunčanskom joj prošaptao: „Znam tvoj prokleti jezik kučko, zato si zadržala taj šugavi peškirić na ramenima.“ Pogani osmeh na grubom licu, dok je odlazio i ostavljao je da se dere i proklinje, je govorio da je jedva čekao da vidi kako će ona da održi obećanje koje je dala.

  Tamnokosi carević je poslednji izašao, izgledao je podlo, poput svog oca. Sačekala je dok nije mogla da čuje samo uzdrhtalo disanje osuđenika, zatim je njen bes nestao, kao da ga nikada nije ni posedovala. Oštre crte lica su joj se smekšale.

  Pljunula je krv na kamen pred sobom, zatim je nekoliko puta slabašno udarila potiljkom u ledeni zid pod svojim leđima. Šta li je to mislila? Trebalo je da pusti Risa da umre. Jedan jedini zadatak nije uspela da obavi, i sada je izneverila i Eda i svog čuvara i ceo svet jer će car nastaviti da bude još i gori tiranin nego što je bio, a njegov naslednik će biti kao da je ceo svet postao sâm Koram. Očajnički je odmahivala glavom, nadajući se da će svakog trena da se probudi u maloj gostinjskoj sobi Lukove kuće i da će osetiti miris starosti te prostorijice. Upozorila je i mentore da nije dovoljna za ovo.

  „Nadao sam se da će ovamo doći neko ko ovo mestašce voli više nego ja.“, tih šapat ju je prenuo. Okrenula se munjevito, a oči su joj sijale od potisnutih suza i sivog pervaza oko dužica, ponekad je bilo teško potisnuti to sivilo iz očiju. Pored nje je bio neki mladić, plava kosa mu je bila raščupana i neuredna, bio je modar i naduven od prebijanja, ali izgledao je ponosito, uvatila mu je pogled među senkama – gledao ju je kao da je poseduje.

  „Što se mene tiče drzniče, možemo da volimo ovaj mali raj i sa mnogo kilometara udaljenosti, ako ti nije problem da se rastaneš od svega.“, odgovorila je, jedva uspevajući da natera svoj glas da ne zadrhti od straha i tuge.

  U polumraku je videla njegov cer i obris nečega iza njegovih leđa. Kakva li je on rugoba? Približio se rešetka koje su ih delile tako da je mogla da vidi njegovu savršenu kožu uništenu prebijanjem. Jedan pramen mu je pao pred oči tamnije od mraka u ovakvoj atmosferi. Pružio joj je ruku, odlučno kao da je jedno rukovanje moglo da donese toliko toga.

  Zagledala se u žuljeviti dlan pred očima, zatim je vratila pogled na prelepo lice, nije mogla da proceni koliko godina ima, a zatim je pogledom uhvatila i stvari koje su liku bile iza leđa – krila, pera kao kod sokola, samo mnogo veća. Vratila je pogled na šaku. Da li će stvarno da sklopi savezništvo sa nekim ološem iz tamnica? Poželela je da se odmakne, ima ona druge saveznike; druge saveznike koji su dva nesposobna Ratnika. Progutala je knedlu, nije mogla ni da zaključi kako ovaj lik pred njom može da doprinese njenim ciljevima.

  „Kada pobegnemo, rastajemo se.“, prosiktao je na nju, kao da je umoran od čekanja, zagledala se u tanke prste koji su se tresli od umora, možda i od bola, „Ne želim dugo da se zadržim u tvom društvu, Ubico.“ Skoro je urliknula na njega da ga pita kako zna, a zatim se setila da su joj oduzeli masku bila brižno zgužvana pod njenim starim okovratnikom. Klimnula je glavom, pomalo uvređena.

  Uhvatila ga je za ruku najjače što je mogla, što i nije bilo nešto preterano jako zbog uvezanih prstiju. Izgledao je kao da je jedva dočekao da joj pusti ruku, pa da zatim obriše šaku o dronjavu tkaninu nečega što je pre bila sigurno lepa tunika. Odmakao se od rešetki tako da ga je jedva videla u mraku, okrenuo joj je leđa i više ni glasa nije pustio, tako da je Malik ponovo ostala sama sa svojim očajem i neuspehom. Levom rukom je obrisala oči kada se uverila da Letač spava, kada se uverila da niko ne vidi da su joj bledi obrazi mokri.

   Obesila je ruke o okovratnik koji je lancem bio povezan za zid, kao da je neko pseto, pa je tako, umotana u Risov plašt, zaspala drhteći od hladnoće. Metalni ukus krvi joj je bio večra, i iako nije bila noć, cenila je svaki sekund za odmor, kao i osuđenici oko nje, znajući da će biti vremena kada će joj to malo sakupljene energije možda spasiti život.

[zabenundfliegen]

Lastovice // julij 2021

Nad glavo mi švigajo lastovice, križem kražem, cvrkutajoče. Drobne so in gibčne, breztežne. Igrajo se in veselijo ter so v svojem cik-cakastem zračnem elementu nadvse zadovoljne - tako jih vidim s  svojimi človeškimi očmi. Zrak obvladajo z lahkoto - hkrati se mu predajajo in mu pripadajo. Tako kot zrak njim. So ptice in so zrak - hkrati. Tako fine oblike so, zvezdnate, da, s svojimi razcepljenimi našpičenimi repki spominjajo prav na migljajoče zvezde. Zvezdna bitja so, kajpada. So črne, pa vendar prosojne - jutranje sonce se od njihovih kril včasih odbleskne srebrno oranžasto. Le o čem čebljajo? Se pogovarjajo ali so njihovi cvrkuti le vzkliki radosti ob nastajanju svetlega dne? Je v njihovem kaotičnem preletavanju nekakšen vesoljni red? Brez dvoma. V vesolju je vse v redu. V vesolju je veliko časa. In veliko vode, tudi. V vesolju je vse pretočno.

Pijem vodo iz pipe. Topla voda na tešče je dobra za prebavo. Rada imam vodo iz pipe, še bolj, odkar živim nekje, kjer se vode iz pipe ne pije. Voda iz pipe priteče živa. Kadar je dobra, seveda. Voda iz plastenke je zastala. Voda iz steklenice je malo boljša od tiste iz plastenke. Učijo nas, da je voda tekočina brez barve, okusa in vonja. Še ena izmed velikih in samoumevnih laži.

Sonce se dvigne iznad krošnje evkalipta in mi z leve pošlje vso sončno moč jutranje ure. Pripiram oči, zdaj še boža. Ali lastovice pripirajo oči, ko se vanje ujame sonce? Nataknem si sončna očala. Okrogla so in hkati osmerokotna, podobno kot lastovice, ki so hkrati lastovičje in zvezdaste oblike. Hkratnost na vsakem koraku.

Sončeva moč se jača in prebuja vonjave. Diši po oleandrih. Kadar vidim oleandre, se vedno spomnim zgodbe o prav posebnih ražnjičih. Nekega večera - od tega se je prelomilo že mnogo valov - neka vojska pred jutranjo bitko sovražno vojsko povabi na prijateljski piknik. V čast ji - malo manj prijateljsko - ponudi slastno meso, spečeno na oleandrovih palicah. Drugega jutra se marsikateri vojščak, ki se prejšnjega večera masti s čudovito pojedino, ne prebudi. Ali pa se od celonočnega bruhanja prebudi tako oslabljen, da od boja tako in tako ne bo nič. Oleander je namreč strupen in ga, kot govori zgodba, ni dobro uživati. Gledamo in vonjamo - od daleč - pa ga še vedno lahko. In z veseljem.

Bugenvilije nimajo vonja, imajo pa najlepši in najbolj bleščeč odtenek fuksije.

Diši po rožmarinu, zataknjenega imam za ušesom, izza ušesa mi diši. Kadar najdem rožmarinov grm, odlomim vejico in si jo zataknem za uho. Tako imam Sredozemlje vedno blizu srca. Rožmarin za lep spomin.

Diši po smilju. Smilj diši po zahodni portugalski obali in po neskončnosti. Ni čudno, da se imenuje tudi nesmrtnica. Tudi vejico rumene nesmrtnice si zataknem za uho. Malo neskončnosti ne škodi, sploh pa gladi gube. Menda mi jih sonce poglablja.

Vroče mi postaja. Slečem si mornarsko majico z modrimi in belimi črtami. Oblečeno jo imam že kar nekaj dni. Od vseh majic, kar jih imam, je ta najbolj primerna za potovanje z ladjami. Diši po soncu in soli. Malo tudi po kremi za sončenje. Sem na kopnem, pa vendar se mi tu in tam zamaje pod nogami. Ladje in valovi puščajo v človeških telesih globoke zibajoče se sledove.

Sonce je na lastovičji terasi že premočno, prestavim se v svežo notranjost. Skozi okno še vedno vidim in slišim poplesavanje lastovic. Pa magnolijo z belimi labodjimi cvetovi. V odsevu okna so palme, borovci in morje. Sredozemsko morje je drugačne barve kot Atlantski ocean. Milejše in gostejše. Tla so polna rož. Stena, na katero je naslonjena bela postelja, je nebesno modra. Iz nje poganja krvavo rdeča korala. Na postelji sanja otrok. Na drugi steni je v pisani prosojno modri pisavi odtisnjena pesem Williama Buttlerja Yeatsa. Govori o sanjah.

Bila bi lastovica, nekje v Sredozemlju. V tem trenutku to tudi sem. In ne sanjam.

[nindjuka]

Ofelija

I

Na mirnom crnom valu gde zvezde sanjaju

Bela Ofelija poput velikog krina

Leluja velovima koji uranjaju…

Odjek hajke stiže iz šuma, iz daljina.

Već vekovima Tužna Ofelija tako

Plovi, sablast bela, rekom što crna teče.

Već vekovima krotka ludost njena lako

Romori svoju romansu u lahor, u veče.

Vetar velove vije, grudi joj celiva,

voda ljuljuška velove, spletene, bele;

Na ramenu joj drhte, plaču rese iva,

Nad čelom koje sanja trske se nadnele.

Uzdišu oko nje lokvanji koji venu;

Katkada u jovi zaspaloj budi gnezda

Iz kojih mali drhtaj prhne u trenu:

– Tajanstvena pesma sa zlatnih pada zvezda.

II

Bleda Ofelijo! Lepa poput snegova!

Da, Ti umre, dete, odnele su te vode.

– Vetrovi što se ruše s norveških bregova

Šaptali su ti reči opore slobode;

To dah jedan što ti guste svijao kose

Čudne nosaše zvuke tvom dahu što sanja;

Slušao ti je srce pev prirode, što se

Javi uzdahom noći i tužaljkom granja.

To ti glas ludih mora, grcaj nedogledan

Slomi detinju grud, a preblaga je bila;

To u aprilsko jutro lep bledi vitez jedan,

Jadni ludak, nemo sede do tvog krila.

Raj! Ljubav! Sloboda! Ludo, kakva snivanja!

Na toj si vatri bila ko sneg što se topi;

Reč ti vizija stesni u svoja zbivanja

– Sa stravom se beskraj u plavom oku stopi.

III

A pesnik kaže da preko zvezdane pruge

Dolaziš noću, tražiš cveće što si brala,

I da vide na vodi velove tvoje duge;

Ofelija plovi, veliki krin vrh vala.

Artur Rembo

[brzoipolako]

Ovoj wc šolji je prekipelo. Kako i nije mogla da se zapuši kada je bilo toliko pikavca u njoj. Sada brišemo pod. Nas troje u ovako maloj prostoriji. Tu je neka devojka ravne kose koja uvek dolazi na vreme, i druga, čupava  koja ni ne zna da gleda na sat. Mora da je i njima bilo dosadno kada su se raspoloženo ponudile da mi pomognu da sredim ovaj nered koji je iznenada nastao u wc-u. Svako je imao svoju trećinu. A stara drvena komoda je tu bila višak. Razlog zbog kojeg je ona bila tu jeste da snabde brojne posetioce dovoljnom zalihom toalet papira. Jedino što u ovom wc-u nikada nije ukradeno je toalet papir. Valjda je ljudima tako neophodan predmet bio previše dosadan i nezanimljiv pored svih ostalih stvari u ovom malom klozetskom muzeju. Zečevi od stiropora, jedna uramljena slika sa čačkalicama, genijalni znak koji upozorava da “oslobodiš svoj aparat”, još jedna uramljena slika, mada bez stakla, sa mekanim sunđerom obloženim nekom roze tkaninom sa japanskim ornamentima. Obožavam da gnjeckam taj mekani sunđer. Ukrao sam ga iz nekog restorana kineske hrane u Bukureštu. Fotografije malih formata koje su bile zalepljene su sve pokradene, a ostao je samo zid koji treba da se izgletuje. Razlog zbog kojeg se wc šolja zapušila nisu bili pikavci, već kazanče, oblepljeno svakakvim stikerima od vrha pa sve preko cevi, do daske za wc šolju koja je nekim čudom i dalje bila čisto bela. Ali nisu stikeri krivi. Voda iz kazančeta je tekla neprestano.

Iz druge prostorije se čula neka pesma Bebi Dol. Pomislio sam kako novogodišnje veče ne može više da bude pokvareno nego što je ovo kazanče za vodu, međutim, Bebi Dol me je razuverila. Izašao sam iz wc-a da bih potražio stare papire da pobacamo po podu, kada me je zapljusnula vesela atmosfera svih foliranata koji su skakali i pevali uz ovu muziku. Juče su padali u sred gurke baš na ovaj persijski tepih, a sada ga prljaju svojom folirantskom šljaštećom obućom uz ovu folirantsku muziku, koju niko ni ne voli, sa svojim prijateljima, folirantima. Ali nije bio problem u njima. Problem je oduvek bio u meni. Jednostavno nisam mogao da se prepustim tom talasu dobre energije, ma koliko god lažna ona bila. Više sam voleo svoj mrgudni kritički stav iz ugla prostorije. Poželeo sam da sam sada na nekoj opuštenoj svirci za ovo neposebno veče koje je po nečijim pravilima trebalo da bude posebno. Kada sam se vratio s hrpom novina do wc-a, devojke su zasele, jedna na wc šolji, a druga na komodi i ravnodušno gledale u mokar pod, pevušeći neku svoju pesmu. Tako smo i osnovali naš klozetski bend. Prazna limenka od piva poslužila je za triangl, drvena komoda je napokon opravdala svoje postajanje posluživši mi kao bubnjevi, a umesto gitare čulo se zavijanje malog psa zamršene plave kose. Oslobodivši se svih svojih misli i mrgudnih stavova, počeo sam i ja da lajem i zavijam. Kao da sam se iz najvećeg zaleta pustio sa ljuljaške i skočio u dalj, u istom trenutku osetio sam i strah i olakšanje.

Dočekali smo jutro treskajući i šljapkajući po barici oko wc šolje. Kome god da se piškilo ili kakilo, verovatno je čuo našu zastrašujuću muziku, uplašio se i vratio se nazad u atmosferu tamo neke muzike koja više nije mogla da dopre do mene. Ova mala prostorija je postala izlaz iz bezizlazne situacije, a pod me je i dalje čekao da ga obrišem. *

*  Upozorenje: Ne verujte naratoru ove priče jer je zapravo on najveći folirant, ali onaj prirodni. On uopšte ne mora da se trudi. To jednostavno izbija iz njega.

[stvar]

Lačni Franz – Naša kri ne bo nikoli bela

(link za pjesmu) Negdje s proljeća ove godine se oglasio već vremešni slovenački roker, pjesnik i muzičar, Zoran Predin, i sa reaktiviranom i značajno podmlađenom reinkarnacijom svog starog benda Lačni Franz, izbacio ovu politčko/ emotivnu pjesmu. Atmosfera je na tragu nekih njihovih radova sa kraja osamdesetih godina i zvuči vrlo svježe. Njegova sposobnost da kreira seriju malih lirskih crtica koje formiraju širu sliku je i dalje izuzetna. Pjesma se može tumačiti kao poruka otpora protiv vlasti koja nameće represivne mjere i kad treba i kad ne treba. Glas vejčitih buntovnika: dokle god je sunce žuto, turska kafa crna, mjesečina srebrna, voda mokra i mora slana, naša krv neće nikad biti bijela. Vazda kontra, u crveno.

[mojeukusno]

Kokos štanglice sa medom i malinama Sastav-Sos malina: Maline…200 gr Šećer…50 gr Gustin…10 gr Voda…5 ml Priprema-Sos malina: U manji sud usuti maline, šećer i vodu. Sve kuvati oko 20 minuta na umerenoj vatri. Po završetku sve procediti te dodati gustin i sjediniti. Sastav-Fil: Kokos…100 gr Mleko…1 lit Šećer…100 gr Vanilin šećer…1 kesica So…1/2 kašičice Priprema-Fil: U dublji sud usuti mleko i šećer, staviti na šporet i kuvati na umerenoj vatri oko 40 minuta sve dok se masa ne smanji za 4 puta i ista ne dobije smedju boju. Potom dodati kokos, so i vanilin šećer. Sve izmešati i kuvati još oko 10-tak minuta. Sastav-Galete med: Med…60 gr Šećer u prahu…70 gr Soda bikarbona…1 kašičica Priprema-Galete med: U manju posudu usuti šećer i med. Staviti na šporet i uz stalno mešanje na umerenoj vatri pustiti da prokuva. Dodati sodu bikarbonu, promešati i preliti preko pek papira te ostaviti na hladno da gotova masa dobije na čvrstini. Na kraju, sad ohladjeno, staviti u blender i napraviti prah od istog. Sastav-Bela čokolada: Bela čokolada…100 gr Priprema-Bela čokolada: Na pari otopiti belu čokoladu. Priprema-Kokos štangle: Kalup koji smo predhodno pripremili za kolač, ispuniti otopljenom belom čokoladom. Isto potom okrenuti naopako da višak čokolade spadne, iscuri (gledajte da to bude na pek papir jer ćemo istu čokoladu posle iskoristiti). Kalup staviti u frižider na 60 minuta da se čokolada u kalupu stvrdne. Kada se čokolada u kalupu stvrdla, filom od kokosa ravnomerno napuniti iste, preliti sosom od malina, prah od meda posuti preko svega a višak čokolade koju smo iscedili na pek papir, usitniti i jednako rasporediti na svaku štanglicu. Sve ponovo staviti na hladno a pre služenja kolače izvaditi iz kalupa, dekorisati i služiti. Prijatno sa Ukusom! Napomena: *Od ove količine, dobije se maksimalno od 5-6 kokos štanglica. #Original recipe by Ognjen Majdandžić https://www.instagram.com/p/B5itEBEBNxf/?igshid=5rjap4x9knd1

[1postozagrad]

INCIJATIVA ZA OBNOVU I PONOVNO STAVLJANJE U FUNKCIJU POVIJESNE ČESME IZ 1880. GODINE U ULICI SV.PETRA STAROG U SPLITU / U PARTNERSTVU S GRAĐANIMA SPLITA

Grad Split

Gradonačelnik gosp. Andro Krstulović Opara

Služba za umjetnost, kulturu i staru gradsku jezgru

Pročelnik gosp. Siniša Kuko

Upravnom odjelu za komunalno gospodarstvo i redarstvo

Pročelnik gosp. Špiro Cokarić

Ministarstvo kulture, Konzervatorski odjel Split

Pročelnik gosp. Radoslav Bužančić

  Predmet: Obnova i stavljanje u funkciju povijesne česme u ulici Sv. Petra Starog u Splitu

Split/Zagreb, 28. kolovoza 2017.

 PRIKUPLJANJE PODRŠKI INCIJATIVI JE U TIJEKU!

 Poštovani/a,

     ovime molimo da se povijesna česma iz 1880. godine u ulici Sv. Petra Starog obnovi i stavi u funkciju.

Česma je sada neispravna i oštećena i potrebno ju je popraviti i ponovo osposobiti kako bi služila građanima i gostima Splita.    

Obnova česme nije tehnički ni financijski osobito zahtjevna te utoliko molimo da se, u suradnji s gradskim stručnim službama, obnovi i vrati svojoj funkciji. 

Osim obnove česme, potrebno je i trajno osloboditi njen plato kako bi se česmi moglo nesmetano prilaziti. Predlažemo i postavljanje jedne javne klupe s jedne strane i zelenila s druge strane česme.

Povijesna česma u ulici Sv. Petra Starog i njeno osebujno mikrourbanističko rješenje koje omogućuje sklanjanje s ulice, nema samo utilitarnu funkciju javoga pojila, već predstavlja i ukras grada.  

Postavljena 1880. godine, česma je rezultat promišljanja i ulaganja u poboljšanje Splita, pa se njenom obnovom i ponovnim stavljanjem u funkciju poštuje ne samo splitska baština, već i nastojanja onih koji su grad nastojali učiniti boljim.  

Besplatna pitka voda u javnom prostoru predstavlja komunalni, javnozdravstveni i civilizacijski standard, odnosno dio je splitske urbane tradicije.  

Obnovom gradskih česmi afirmira se i voda kao javno dobro.  

Nadamo da da ćete ovu incijativu od javnoga interesa prepoznati i založiti se da se česma popravi i osposobi.

Na vašem angažmanu na obnovi povijesne baštine Splita i komunalnog standarda grada unaprijed zahvaljujemo. 

S poštovanjem,

1POSTOZAGRAD

/1POSTOZAGRAD je volonterska platforma usmjerena na poboljšanja grada i javna dobra.

https://www.facebook.com/1postozagrad

_

PRIKUPLJANJE PODRŠKI INCIJATIVI JE U TIJEKU DO 28. KOLOVOZA 2017. KADA ĆE INCIJATIVA BITI UPUĆENA NA NADLEŽNA GRADSKA TIJELA SPLITA.

AKO ŽELITE PODRŽATI INCIJATIVU, OSTAVITE KOMENTAR NA NAŠEM FACEBOOK PROFILU ILI NAM SE JAVITE. SVE PODRŠKE BIT ĆE NAVEDENE U SLUŽBENOM DOPISU. SVAKA PODRŠKA ČINI RAZLIKU.

PRIKUPLJENE PODRŠKE:

1POSTOZAGRAD

Nataša Bodrožić

Lidija Butković Mićin

Magdalena Došen

Ana Elizabet

Aleksandar Hut Kono

Antonija Komazlić

Igor Pavlović

Saša Šimpraga

Tomislav Tuškan

Uroš Živanović

Morana Rozić

Iva Klak Mršić

Dorija Kovačić

Ivana Žigman

Đurđica Živković

Maja Flajsig

Paola Brodej

Božidar Prezelj

Srđan Marinić

Ana Knežević

Aneta Mudronja Pletenac

Eda Sunko

Danijel Marušić

Anka Novković Slamnig

Bojan Bajgorić Šantić

Lidija Runko

Jelena Kulušić

Teodora Grgić - Jeličić

Sanja Filep

Zoran Burić

Jasmina Hladnik

Patricija Granić

Alida Bremer

Marina Slunjski

Mila Skoko

Đani Novaković

Katica Belas

Duje Bešlić

Snježan Hasnas

Alen Munitić

Nera Nejašmić Kozina

Ante Čepić

Jelena Stulić

Miona Miliša

Ante Krstulović

Ana Bilanović

Ante Grubiša

Ksenija Janevski

Karin Grenc

Marina Kelava

Ira Katušić

Linda Blašković

Ives Cikatić

Irena Blašković

Suzana Antolin

Robertina Tomić

Đurđica Ivković

Alen Krstulović

Milica Blašković

Boris Žuvela

Sovjetka Režić

Ivor Glavaš

Lujana Paraman

Julijana Turk

Patricia Tomasović

Ante Granić

Mira Lorger

Duška Boban

Suzana Dobrić Žaja

Diana Magdić

Vjeko Santrić

Bruna Banić

Tonči Kranjčević Batalić

Mariana Bucat

Anica Bodrožić

Neli Ružić

LISTA JE ZAKLJUČENA. HVALA!

_

Foto: 1POSTOZAGRAD