#ždrelo

[zanimljivaekonomija]

Počele prijave za izbor najboljih turističkih sela

Svetska turistička organizacija (UNWTO) otvorila je prijave za treće izdanje svoje inicijative „Najbolja turistička sela“. Ova inicijativa je jedan od stubova programa UNWTO–„Turizam za ruralni razvoj“. Svake godine, UNWTO-a prepoznaje najbolja turistička sela kao destinacijeu kojima turizam čuva kulturu i tradiciju, podržava raznolikost i pruža mogućnosti za očuvanje biodiverziteta, odnosno ona sela koja se ističu po svojoj posvećenosti održivosti u svim svojim aspektima (ekonomskom, socijalnom i ekološkom). Na konkursu učestvuju države članice UNWTO-a sa najviše osam prijava (sela) po državi članici.Rok za dostavljanje prijava UNWTO-u je 23. juni 2023, a pobednici će biti proglašeni krajem godine. Krajnji rok na nacionalnom nivou, dakle za dostavljanje prijava Ministarstvu turizma i omladine je 26. maj 2023. Godine. Više informacija o izboru najboljeg turističkog sela i načinima prijave, kao i obrazac za prijavu i Dokument o kandidaturi, mogu se pronaći na sajtu Ministarstvu turizma i omladine (www.mto.gov.rs) .Podsećamo da je početkom decembra 2021.godine Mokra Gora proglašena za jedno od najboljih turističkih sela u svetu, dok su 2022. godine među tri najbolja turistička sela Srbije izabrani Tršić, Ždrelo i Bela Voda, ali se nijedno od njih nije našlo na listi 32 sela koja je Svetska turistička organizacija proglasila najboljima u svetu.

Na slici: Tršić (foto arhiva TOG Loznice)

[s-tobom-dotako-nebo-bih]

sada već vidno

zaplićeš jezikom

prečesto podižeš čašu

spajaš je sa usnama

gutaš viski alavo

žedan si ga

sada već vidno

sve češće bacaš pogled prema meni

preko stolova koji nas dele

preko zidova koje smo odavno podigli

gledaš me

pa razvezuješ

pričaš nebuloze

pljuješ reči

gutaš viski

nabacuješ uspomene

gutaš viski

spominješ prijatelje

gutaš viski

jedva razaznaješ reči pesme

gutaš viski

preskačeš slova

ali ne i viski

on klizi

niz tvoje uzne

ždrelo

jednjak

zajedno sa mnom

jer me proždireš pogledom

očima jedeš

rukama drobiš

dok te ja pogledom smirujem

ne

nećeš me opet sjebati

ma kako sjeban da si

ne

neću ti opet pružiti ruku

samo jer si na dnu

ne

neću ti opet dati mač

da me komadaš

pretvaraš u kašu tkiva

ne

ne

ne

...

[srdjl]

Disanje

(objavljeno 11. aprila 2020.)

Ne znam koliko će vam biti zanimljivo, ali da se malo odmaknemo od patologije, evo malo da vam napišem o normalnoj, fiziološkoj, funkciji pluća i disanju. Svi znaju da je srce pumpa, ali malo ko zna da i pluća funkcionišu kao pumpa... ali samo u osnovi.

Sama pluća su zapravo pasivan organ i bez pomoći mišića grudnog koša i dijafragme ne bi mogla da se rašire. Zato je za disanje neophodna dobra funkcija pomenutih mišića, kao i adekvatan oblik i funkcija grudnog koša i kičmenog stuba. Oni svi zajedno čine "respiratornu pumpu".

Proces disanja je kontrolisan iz centra koji se nalazi u CNS. Međutim, za razliku od rada srca, kontrolu disanja možemo svesno da preuzmemo i disanje ubrzamo, usporimo, produbimo... To je bitno kada disanje iz nekog razloga nije adekvatno (npr. kada je ubrzano nakon trčanja).

Osnovna funkcija pluća je razmena gasova. U plućima kiseonik iz udahnutog vazduha ulazi u krv a iz krvi izlazi ugljen-dioksid. Pri udahu mišići šire grudni koš koji širi pluća i tako uvlači vazduh u njih. Vazduh, u kome je 21% kiseonik, stiže do kraja disajnih puteva, u alveole.

Između alveola i kapilara, sitnih krvnih sudova, postoji tanak zid kroz koji se dešava proces difuzije. To je pasivni proces gde kiseonik iz vazdušne sredine zbog razlike u koncentraciji prolazi u tečnu sredinu (krv) a ugljen-dioksid ide u suprotnom smeru. Zatim sledi izdah.

Za normalan proces disanja je bitno da sve pomenuto funkcioniše. Ispad na bilo kom nivou: CNS, mišići, grudni koš, kičmeni stub, gornji disajni putevi (nos, ždrelo, grlo), donji disajni putevi (traheja, bronhi, bronhiole), alveole, plućni parenhim, kapilari, kompromituje disanje.

Ono što je takođe bitno za normalan proces disanja je da i drugi organi funkcionišu normalno. Većina njih indirektno utiče na rad pluća ali oštećenje nekih, na prvom mestu srca, ima i direktan uticaj. Kada sve ovo saberete videćete da je pulmologija izuzetno kompleksna.

Pulmologija se, zbog svega navedenog, ne bavi samo plućima. Možda je ta kompleksnost i razlog zašto nije popularna među mladim koleginicama i kolegama koji se ređe odlučuju za ovu granu nego za neke druge. Ali zato mi koji smo tu, to radimo od sveg srca, i iz dubine... pluća.

[asweetjane]

Po zalogaj            i gutljaj da nahranimo i napojimo mozak lišen misli. Žvaćemo hranu i kvasimo ždrelo za njihovu dušu. Zbunjeni smo kao i uvek kada smo na groblju. Nežive a poznate oči sa slike posmatraju posebno svakog od nas kad god to poželimo. Srca najbliža duši pokojnika stežu se i sve jače kucaju. Sve je tišina, čak i zvuk, a ptica koja proleti iznad podseti na nju. Pokojnici, greju li vas ove naše posete u tesnom, a beskrajnom grobu? Da li su naše ljubavi krtice ili rovci sa krilima anđela: dovoljno jake da na nebo stignu rijući kroz zemlju? Da li se, pokojnici, približismo vama bar malo.

Dragan Vranješ, “Bez anđela čuvara”

[radosius]

Bekfleš - Gore Dole ft. Ariana Grande ( 2018 najnovije ždrelo)

[blogovanje-blog]

Kampovanje no.1

Uzela sam odmor i pomirila se sa tim da nije pametno ići na more ove godine. Stidljivo sam priznala sebi da nikada do sada nisam letovala u Srbiji i nisam znala gde da idem. Dečko i ja smo nedeljama razmišljali gde da se zaputimo. Nismo uspeli da se odlučimo.Uslovi su nam bili da ne idemo u gužvu, da izbegavamo bliski susret sa ljudima i da provedemo što više vremena u prirodi koje smo maksimalno bili željni nakon karantina.

Shvatila sam da mi ističe treći dan odmora i da se i dalje nismo pomerili iz dvorišta. Pakujemo se u kola. Nosimo šator, nove vreće za spavanje, hamok, nešto odeće i rezervne cipele. I dalje ne znamo gde smo namerili. Odlazimo u prodavnicu, kupujemo nekoliko mesnih narezaka, slatkiše i naravno plazmu. Nakon toga, odlazimo do pumpe da sipamo gorivo i odlučujemo da se uputimo ka Banji Ždrelo. Pogledali smo nekoliko fotografija, delovale su interesantno, i upustili se u stotinak kilometara vožnje. Obožavam da vozim.

Nekoliko sati kasnije, gugl mape nam pokazaše da smo stigli. Tada shvatamo da Banja Ždrelo ne zadovoljava naše potrebe ovoga puta i nastavljamo dalje do manastira Gornjak. Pravimo pauzu u restoranu, raspitujemo se kod konobara oko pešačkih ruta i mesta za postavljanje šatora. Osoblje je sjajno, neposredno i raspoloženo za svaku vrstu pomoći ili saveta. U kasno popodne počinjemo uspon ka Ježevcu. Dečko savetuje da uzmemo po štap kako bi se lakše probili kroz šumu. Ovo je moje prvo planinarsko iskustvo, pa njegove savete prihvatam bez pogovora. Šetamo stazom koju je sprala kiša prethodnih dana i sada je sve klizavo. Neiskusno krećem u šumu u patikama za trčanje što postaje problem kada dolazimo do strmijih delova. Imam maničan strah od zmija i dečka počinjem da ispitujem o svim mogućim i nemogućim scenarijama koji se mogu desiti ukoliko naiđemo na nju. Dok hodamo ka vrhu, dečko predvodi našu malu ekspediciju i lupka štapom u svako deblo koje preskačemo, za svaki slučaj. Usput me zeza da je on odrastao na beogradskom asfaltu, a ja u selu kamenitom nadomak Pljevalja i da bi ja trebalo da idem prva.

Šuma je tiha i glasna u isto vreme. To znaju svi koji su se ikada našli među drvećem dalje od jednog kilometra od naseljenog mesta. Vlažno je, šuma je gusta, ima dosta stabala iščupanih iz korena. Pravimo kratke i česte pauze, jer smo svaki kondiciju izgubili za vreme sedenja u karantinu. Polako pada mrak, vrh se ne nazire i odlučujemo se da se vratimo do kola, uzmemo šator i potražimo mesto gde ćemo postaviti šator i prenoćiti.

Šator postavljamo nadomak izvora koji je relativno blizu manastira Gornjak. Hamok razapinjemo između dva obližnja drveta, pada mrak. Ležimo na hamoku i gledam zvezde. Dečko obožava da gleda u nebo na mestima gde je mali procenat svetlosnog zagađenja. Shvatamo da je kupovina hamoka jedna od boljih životnih investicija. Smlaćeni od čistog vazduha i kratke šetnje odlazimo u šator, širimo vreće i shvatamo da smo šator postavili blizu reke u plavnom području, a da prethodno nismo proverili vremensku prognozu. Iza nas, nalazi se gomila srušenih debala koje je voda zalećući se sa vrha dovukla dovde, tri metra iza nas. Nemamo dometa, nemamo pristup internetu, već je kasno tražiti drugo mesto, premeštati šator ili otići do kola. Šaljemo SMS poruke prijateljima u nadi da će se poslati i govorimo im da nam jave prognozu za večeras. Niko ne odgovara. Stiže mi poruka od oca:

“Mico, nedostupna si, gde ste, kako ste?”

“Tata, legli smo, postavili smo šator i sve je u redu. Čujemo se ujutru.”

Ne smem da mu priznam šta se dešava. Kada smo kretali, ponudio mi je da nam plati smeštaj samo da ne spavamo u šatoru. U nervozi zaspim, a probudim se s vremena na vreme kada čujem dečka kako proverava da li pada kiša, koliko pada i da li će stati pljusak. Budi nas sunce vrlo rano ujutru iznenađujuće odmorni. Umivamo se na izvoru i sedamo na jedno od srušenih debala da doručkujemo. Jedemo zauvek užasan mesni narezak sa nešto hleba dok uživamo u zvucima žuborenja reke.

[vladimir-goncharov]

«Враћај се Богу кад год ослабиш у борби са злом. Он је твоја неисцрпна резерва».​ (Свети Николај Жички, «АЗБУКА ПОБЕДЕ») ☦️🌿 „Возвращайся к Богу всегда, когда ослабеешь в борьбе со злом. Он тебе всегда окажет поддержку». (святитель Николай Сербский, «АЗБУКА ПОБЕДЫ») 🙏✨ Фото: Сербия, Ждрело, монастырь Святой Троицы 💒 ​ (at Ždrelo Petrovac) https://www.instagram.com/p/B4hM4ddoP-t/?igshid=10qkcqnhwt236

[andrijanakrsmanovic]

Preko ograde

- Jel tražiš i dalje posao? U Bluz i Pivu traže konobara i menadžera, pa sam te se setila.

- Ma... Možda ću da idem preko.

- Kuda preko?

- U Irak.

- Šta ćeš tamo?!

- Idem na obuku za vojsku. Godinu dana traje obuka, posle možeš radiš kao obezbeđenje.

- Bravo, majstore! Vojska, policija, lekari, psiholozi, donekle i nastava, to je prava stvar. Imaju smisao.

- Pa da. U vojsci stalno nosiš glavu u torbi.

- Tim pre. Vredi to... Mada, ne moraš baš u Irak. Imaš i kod nas u Sremskoj kamenici obuke za vojsku i policiju.

- Znam. Ali ide po okruzima, zavisno od potreba. Nema svake godine za Beograd.

- Jesi rekao svojima? Nemoj im govoriti dok ne odlučiš skroz. Hoće čuka da rikne. Keva nervni slom na keca.

- Ma gde... Nisam im rekao još.

- Ni nemoj. Sačekaj. Skupi lovu prvo, radi malo preko leta ovde, pa onda idi.

U grlu mi je knedla. Smejem se, haj-fajvujem đaka za izbor profesije, skroz sam uz njega, a u meni majčinski nagon vrišti bez glasa. Previše je mlad za takvo što. Previše je sve. U očima mu je dete, još uvek. Smeje se i ima nadu. Ne treba tako. Ne treba naša deca da idu tuđoj mečki na rupu jer im se isplati više nego da sede u iluziji sigurnosti ovde. Njihove majke i očevi se opiru tome. Ne žele da puste svoje ptiće iz gnezda. Ispod je ambis, u i njemu razjapljene čeljusti nemani koja ne mari puno za godine i državljanstvo. Iza svakog našeg ko ode ostaje rupa, prazno mesto u mreži porodice, prijatelja, i poznanika. Taj neki tihi bol, radost i nedostajanje, i nada ća će im tamo biti bolje. I taj trenutak kada petkom uveče u kafani za stolom zaustiš da pitaš da li će doći večeras, a onda se setiš, da sad sedi za nekim drugim stolom, hiljadama kilometara daleko. Ma, i ja bih otišla, upravo tamo, u taj Irak, ma i u veću vatru, i goroj mečki na rupu, samo kad bi primali cure mojih godina u svoje redove. Jer realno, nemam šta da izgubim, osim života. A u Srbiji ga, pod ovakvim uslovima, nešto puno baš ni nema.

 Inače držim pripremu za IELTS u školi. Ide naša mladost preko na studije. I prihvataju je tamo. Vredni su, imaju snage, i cilj. Borci su. Odlaze, sve više i više. Moje godište je već pola preko. Ide se i meni. Nemam više nade u budućnost u Srbiji. Bila sam nekad od ljudi koji su verovali bez rezerve i u obrazovni sistem, i u tržište rada u Srbiji. Odrasla sam, na sreću. Radila sam za dovoljan broj poslodavaca, u različitim branšama, da shvatim da je danas razlika samo u nazivu firme, sektoru, i enterijeru. Uslovi su svuda isti, manje ili više. I nikako nisu okej kao osoba. Jebiga. Ne znam. Valjda mora tako, u ovoj sprskoj verziji kopitalizma. Ne kapitalizma već baš kopitalizma. Jer ovo je sistem koji nije stvoren za ljude, već za konje, i to ne rasne, već one gladne, izmučene, što im se rebra provide i zvone dok vuku taljige prepune odbačenih, izanđalih stvari koje su dobre samo za reciklažu. Ako ne recikliramo sisteme funkcionisanja državnog aparata, obrazovanje, zdravstvo, tržište rada, sve što škripi u državi srpskoj u doglednom roku, uskoro će nam i ta jedna šljiva biti pregolema.

 Rekli su mi, mnogi, da je preko teško. I da nije cveće. Da je, na primer, u Kini kulturni šok keva u početku. Hrana je drugačija, pravila higijene su drugačija, odnosi su u skroz drugoj dimenziji. Da je diciplina opaka, da poslodavci nisu baš uvek sjajni, ali da možeš da se uklopiš jer ima ljudi sa svih strana sveta. Navikneš se vremenom. Na sve. I bude okej. Svi prežive, ali se vrate. Mada znam neke koji su ostali. Bojan, na primer. On je ovde radio u medijima. Otišao je preko. Ima dečko IQ blizu Ajnštajnovog garant. Ima i zdrav razum, i smisla za pisanje. I petlju da se baci u novo. Iako ima i ženu i dete, i roditelje, koji su ostali u Srbiji. Gaga mi je rekla, isto, da je tamo skroz drugi svet. Da u Kini ne mo'š kupiti normalne gaće, jer su k'o od plastike. Da je sve od hrane slatko, a vazduh smrducka na plastiku. Ili barem, na manjak sapuna i parfema. I to smrducka malo više. Da osetiš kako Evropa miriše čim sletiš. A Nemanja mi je rekao da je na severu Evrope malo drugačija priča, ali da su za posao uslovi slični kao u Srbiji. Možeš da naletiš na lošeg poslodavca, ili na dobrog, ali to već zavisi od koeficijenta sreće a ne inteligencije. Ne znam. Gledala sam svašta po netu, za nastavu engleskog u zemljama trećeg sveta. Pišu ljudi iskustva, i nisu sva sjajna. Nekog je poslodavac zeznuo k'o tuđeg, i za naknadu za avionsku kartu, i za smeštaj, i za platu. Posebno je kritično za vize. Neće svako da ti omogući radnu vizu jer im se onda ne isplatiš. Deluje to sve rizično, ali vredno rizika. Uostalom, u Srbiju se uvek mogu vratiti, ako mi se ne svidi tamo. Kapiram i da su ljudi svuda ljudi, hladni ili ne, ne tangira me previše. Ionako me guše srpska prisnost, nepoštovanje tuđeg vremena i granica, i krivinašenje na svakom koraku. Leglo bi mi to inostranstvo k'o budali šamar.

 Mada, neću baš svačijoj mečki na rupu da nosim svoje gaće. Posebno ne ove pamučne, turske. Uostalom, ne bi Kinezi dolazili u Srbiju da je u Kini tako sjajno. Ali negde na neki Bali, u Kuvajt, ili u Kazahstan bih baš mogla da se zabodem, bar na godinu dana. Malo da mi gaće vide sveta, a tekući račun prosperiteta. Zaigra mi u grudima pri pomisli na odlazak. Avantura. Novo, sve skroz novo. I sve drugačije. Neizvesnosti taman koliko valja. Po mojoj meri. Moram samo da unapred kupim dovoljne zalihe donjeg veša. Za svaki slučaj. Ne znaš nikad šta nosi dan, a šta noć. Ili gde đavo spava. Možda baš u tim njihovim gaćama sumnjivog kvaliteta. Ali izuzev čarolija tuđinske tekstilne industrije, sve ostalo jedva čekam. Možda ću tako manje misliti o svojim đacima koji nasmejanih očiju i s verom u srcu odlaze iz ruku svojih majki pravo u ždrelo rata. I o majkama koje ostaju da žive u grču za svoje blago iz minuta u minut. Koje se postepeno navikavaju na daljinu, sve ređe pozive, i zagrljaje svojih odraslih ptića o praznicima. O očevima koji, stegnutog srca i pogleda koji beži u stranu, tapšu svoje sinove i kćeri po ramenu na aerodromu, svesni da godine njihovog napornog rada, zalaganja i borbe nisu deci obezbedila sigurnu budućnost u Srbiji. Da nije sigurno više ni dokle Srbija seže, i dokle se proteže lanac nasilja i kriminala koji postaje sve primamljiviji mladima koji žele da nađu svoje mesto pod suncem. Pričao mi je jedan ortak da je nosio oružje u rancu za kintu jedno vreme, dok nije uspeo da se snađe za posao. Kaže, jebiga, prpa je, možeš da padneš u svakom trenutku. Vidiš saobraćajca na ulici, čuka hoće da vrisne. Ali uzmeš solidnu lovu za kratko vreme. Navikneš se, donekle. I ako si iole zdrav u glavi, gledaš da se pokupiš iz tog sveta u doglednom roku. Mada ni legalni svet nije ništa bolji, samo je naizgled manje rizičan. Jer takav je Balkan. Ovde sigurnost ne niče lako. Loš nam je treset, a ni pelcer mira i sloge nam nije mnogo bolji, pa nikako da nam setva urodi plodom kako valja.  Valjda zbog toga što ga zalivamo organski, po srpski, suzama i krvlju umesto vodom. Vekovima je tako. Još od Kosova, kome god ono na kraju pripalo. 

Nešto je trulo u državi srpskoj, odavno. I ta trulež bazdi, ne na kinesku plastiku, već na nemoć, bol, i umiranje nade da će na ovom prostoru ikada biti bolje. Ili da će makar biti dovoljno dobro da odavde mladi ne beže glavom bez obzira, pravo međ' minska polja i granate.

 Ko poslednji izađe, nek’ poseče šljivu. Svakako joj je plod poslednjih dvadesetak godina vazda slab, zelen i opor, toliko da prosto ujeda za srce. A iver joj je toliko kvalitetan da sve dalje od klade pada, pravo u krilo onima koji ga (ne) umeju ceniti.

[misternikola]

“

Po zalogaj           

i gutljaj da nahranimo i napojimo mozak lišen misli. Žvaćemo hranu i kvasimo ždrelo za njihovu dušu. Zbunjeni smo kao i uvek kada smo na groblju. Nežive a poznate oči sa slike posmatraju posebno svakog od nas kad god to poželimo. Srca najbliža duši pokojnika stežu se i sve jače kucaju. Sve je tišina, čak i zvuk, a ptica koja proleti iznad podseti na nju. Pokojnici, greju li vas ove naše posete u tesnom, a beskrajnom grobu? Da li su naše ljubavi krtice ili rovci sa krilima anđela: dovoljno jake da na nebo stignu rijući kroz zemlju? Da li se, pokojnici, približismo vama bar malo.

” - Dragan Vranješ, “Bez anđela čuvara”

[mndzdr]

Koliko dugo smeju da se koriste kapi za nos

U sezoni virusa, kapi za nos su nam ozbiljan "savezik". Evo koliko dugo smemo da ih koristimo.Foto: Guliver/Getty Images/Thinkstock Grupa lekova koji služe za sprečavanje prekomernog lučenja sekreta iz nosa su lokalni nazalni dekongestivi. Dolaze u obliku kapi i, poslednjih godina, u obliku sprejeva za nos koji su manje neprijatni za korišćenje jer ne dospevaju u ždrelo, a pritom su i efikasniji pošto ravnomernije oblažu nosnu sluznicu od klasičnih kapi. Ovi lekovi, bilo da je reč o kapima ili sprejevima, ne leče uzrok, već samo ublažavaju simptome bolesti. Ali, imajte u vidu da iako su vrlo korisni jer donose gotovo trenutno olakšanje, ne smeju da se koriste duže od sedam dana. U suprotnom, kad prestanete da ih koristite simptomi u vidu zapušenog nosa i sekrecije iz nosa biće znatno gori. Kad vas boli grlo… Stari domaći lekovi za prehladu i grip "Lomi" vas nešto? Hrana koja "leči" prehladu Let's block ads! (Why?)

[loveserbia]

Ždrelo, Serbia.