#znam da znaš

[jokeroutsubs]

'Ako Toga Više Neće Biti' lyrics ❤️‍🩹

Translated by @moonlvster, IG marija_rocen and IG irenalemajic. Proofread by Anastasia and IG Gboleyn123

Openstage Pre-listen | Lyrics Translate | Instagram post

Text format below the cut

Ako Toga Više Neće Biti (SRP)

Prošlo je već devet dana, još se nisi vratila.

Ja ću da sačekam još malo,

možda mesec, možda dva,

pa da otvoriš vrata ko da ništa nije bilo.

I da te klasično pitam kakav ti je bio dan, da se smejemo svim malim pričama.

Šta ćemo za ručak, imamo li neki plan, da l' se izlazi večeras il' se sudimo na stan?

Da se grlimo i ljubimo i grlimo i ljubimo, da si šapćemo,

da se volimo, i da se sprdamo i smejemo dok si noge grejemo.

Ako toga više neće biti, ljubav je najobičnija laž.

Ako toga više neće biti, ako me stvarno ostavljaš,

bez da me jednom pogledaš i da mi jedan razlog daš.

Prošlo je već mesec dana i još te nema tu.

Više-manje slabo spavam, da ne zakasnim u snu kako otvaraš vrata, ko da ništa nije bilo.

I da te klasično pitam kakav ti je bio dan i da se smejemo svim malim pričama.

Šta ćemo za ručak, imamo li neki plan, da l' se izlazi večeras il' se sudimo na stan?

Da se grlimo i ljubimo i grlimo i ljubimo, da si kažemo da se volimo i da se sprdamo i smejemo dok si noge grejemo.

Ako toga više neće biti, ljubav je najobičnija laž.

Ako toga više neće biti, ako me stvarno ostavljaš,

bez da me jednom pogledaš i da mi jedan razlog daš.

Mene nema, znam da znaš.

Prošla je godina dana.

Ako toga više neće biti, ljubav je najobičnija laž.

Ako toga više neće biti, ako me stvarno ostavljaš,

bez da me jednom pogledaš i da mi jedan razlog daš.

Mene nema, znam da znaš.

If That Won't Exist Anymore (ENG)

Nine days have already passed, you still haven't come back

I'll wait a bit longer

Maybe a month, maybe two

For you to open the door like nothing happened

And like always, I'll ask you how your day was, so we can laugh at all of the little stories

What will we have for lunch, do we have a plan, will we go out or decide to stay at the apartment?

So we can hug and kiss and hug and kiss, whisper to each other

That we love each other, and joke around and laugh while we warm our legs

If that won't exist anymore, love is nothing but a lie

If that won't exist anymore, if you're really leaving me

Without looking at me even once or giving me a single reason

A month has already passed and you're still not here

I sleep more or less poorly, so that in my dreams I won't be late when you open the door like nothing happened

And I'll ask you like always, how was your day, so we can laugh at all of the little stories

What will we have for lunch, do we have a plan, will we go out or decide to stay at the apartment?

So we can hug and kiss and hug and kiss, say that we love each other and joke around and laugh while we warm our legs

If that won't exist anymore, love is nothing but a lie

If that won't exist anymore, if you're really leaving me

Without looking at me even once or giving me a single reason

I'm gone, I know you know

A year has passed

If that won't exist anymore, love is nothing but a lie

If that won't exist anymore, if you're really leaving me

Without looking at me even once or giving me a single reason

I'm gone, I know you know

[osetivajb]

Zar sam stvarno prošla?

Možda je muškarcu mnogo lakše ovo da prizna, nego jednoj ženi kao što sam ja. Naglašavam ti ovo kao što sam ja. Jer ti najbolje znaš kakva sam. I sad kao nešto dramim, ne razumem zašto si srećan i šta ona traži pored tebe. Kao da ti lično ja nisam poželela tu sreću i nastavila dalje. Jer prošao si me. Stvarno. Ne želim te više, ali očigledno nije dovoljno. Jer ne želim ni da mi se nikad više ne vratiš. Jel razumeš smisao ove rečenice? Ni ja. Ali svakako ti i ja nikad nismo ni imali smisla. Ni naša ljubav, ako je uopšte bila ljubav. Ni naše danas, koje nikad nije imalo sutra. Ali uvek smo živeli za ono naše juče, kako to, ne znam. Ali živela sam mnogo više to juče sa tobom, nego ovo danas bez tebe. I svako to naše juče mi sada deluje tako daleko. I sva ta naša sećanja, uspomene i trenuci koje smo proveli zajedno mi se podsmevaju danas i govore mi da u mojoj budućnosti ti ne postojiš. Mene nikad niko nije činio tako srećnom kao ti. I niko me nikad nije razumeo. Nikad. I bila sam ubedjena da nikad neće. A onda si došao ti. I razumeo si me. Čak i onda kada ni samu sebe nisam razumela. I samo jednom si bio ljut na mene. One noći kada smo mi prestali da postojimo. I te noći me prvi put nisi razumeo. I znala sam da je to naš kraj. Nisi me uplašio ljut, ali jesi srećan. Sa njom. Ali želim da znaš, ako ikada pročitaš ovo, da je postojao period kada bih radije imala tebe pored sebe nego ove reči. Ali sada su mi i one dovoljne. I želim ti da nikada ne moraš da misliš ovoliko o nečemu, koliko ja mislim o tebi. I da, za mene jeste bila ljubav.

[ultravioletna]

Uspomene - sreća ili dželat?

Odrastanje je vrlo čudna stvar. U jednom momentu uživaš u trenucima za koje ne znaš da će postati samo uspomene. Godine i godine školovanje završe se jednim ispitom, diplomskim radom.. Nema više školskih klupa, nećeš se smejati sa drugaricama i slatko se smejati tom jednom dečku iz odeljenja. Sa tim nekim novim klincima nemaš ništa zajedničko, sem možda toga da sede u istim klupama u kojim si ti sedela. Pa postaneš "bumer" jer ti klinci imaju fore koje ne razumeš. A nekad si ti bila među njima. Jedno detinjstvo se završi slikama na zidu. Porodica počinje da bledi, i dok si rekao "keks", porodica od četvoro svede se na dvoje. Detinjstvo ti se gasi gubicima. Kad baka i deka napuste ovaj svet, nisi više ničija unuka. Nema više dedinog pevanja iz podruma, nema priča o njihovoj mladosti, nema cepanja i unošenja drva.. ne dobijaš više novac za užinu jer više ne ideš u školu. A nema ni bake ni deke. Nemaš više koga da pozoveš da tražiš da ti spremi palačinke, da te sačekaju kad dođeš iz škole. Uveče više ne sedite zajedno i ne slavite slave. Nisi više položajnik i ne dobijaš milion poklona za rođendan, Novu godinu.. Ne postavljaš više sto i ne čekaš puno gostiju. Jer gosti više nisu tu. Postoji mesto gde ćemo se svi sresti. Odrastanje je čudno jer.. sa bakama i dekama odlaze i ljubimci. Jedan, pa drugi, pa treći.. Pa kad ode onaj poslednji, a kuća postane skroz prazna, niko ne laje, niko ne grebe nameštaj, nikome više ne puniš posudice sa hranom i nikome više ne kupuješ igračke.. onda te baš udari. I pitaš se, da li ovo znači da sam odrasla?

Ne znam šta je odrastanje, ali ako je ovo to.. onda svakome od nas, po rođenju treba doći jedan vodič kroz odrastanje i vodič kroz uspomene. Jer ja sada imam toliko uspomena sa kojim ne znam šta da radim, a da se ne razbiju u sitne komade. Bojim se, ako zađem u lavirint svojih uspomena, naći ću i one koje će me podsetiti na trenutke kada sam bila najsrećnija. A onda me niko neće spasiti od odrastanja. I onda će ovo dete u meni shvatiti da se detinjstvo završilo.

A onda nijedno godišnje doba neće mirisati na sreću, a ja ću morati da zaustavljam kazaljke na satu. Uspomene su super stvar, ali moraš da naučiš da zbog njih budeš srećan, a ne da te bole kao otvorena rana. Eto, to je valjda to.. Odrastanje.

[nekonepostojan]

Falilo je tu dosta toga.

Makar još jedna šetnja Kalemegdanom,

Malo duže filozofiranje Nemanjinom,

I još poneki sastanak na Savskom.

Ne bi bilo previše ni da je bio poljubac u čelo više,

I da si me malo češće držao za ruku.

Bilo je premalo priznanja,

A previše lažnih junaka,

Ponosnih ludaka,

Koji beže od ljubavi.

Nedostaje i ona zakazana,

A nikada neispijena,

Kafa,

Da mi ispričaš još nešto o sebi,

Jer i pored svega,

Toliko malo znam o tebi.

I taj jedan kasni poziv,

Jer noću su ljudi iskreniji,

Pa bi možda priznao,

I konačno rekao,

Da smo ipak pogrešili.

I moglo bi se sve ovo nadoknaditi,

Ali u našoj priči, već odavno falimo mi.

Čak i u kafeteriji,

Kažu odavno nas nisu zajedno videli.

I znaš, fali mi deo mene koji si poneo sa sobom.

Ako i sebi fališ ti,

Javi mi.

Kod mene te previše ima.

[belog-grada-crna-princeza]

[28.07.2024.]

"Razumi me. Nisam ja kao običan svet. Imam svoje ludilo, živim u drugoj dimenziji i nemam vremena za stvari koje nemaju dušu." - Čarls Bukovski

I posle toliko godina.. ne znam šta da očekujem od sebe. Znam samo da mi je na momente koža pretesna, da mi tada na licu piše sve ono što niko ne čita, da im svojim pogledima vrištim u lice, "spasite me", usne razvučene u osmeh sakrivaju sve to i lažem se, u redu je. A šta (mogu) da urade, u to nisam sigurna, ili je i to laž koju gutam umesto tableta jer. Nisam. Bolesna. I nema svrhe i ne sećam se skoro ničega iz tog perioda, a opet možda sam jedino tad bila kao "dobro". Menjam raspoloženja na nekoliko minuta i jedna neodmerena reč, jedan hladan pogled, jedan film koji se pokreće u mojim moždanim vijugama me bacaju u ponor, i kako? Kako? Kako to izdržati? Hajde mi kaži, kako živeti u ovoj glavi? Umem da odglumim ulogu, samo vidiš u meni raste bes, mržnja, prezir prema svetu koji tapše na kraju te scene i još veći prezir prema onoj koja me osuđujuće gleda iz ogledala, u mraku, kada se zavese spuste. A kad bi upoznali nju, ne bi je voleli, ne vole je, beže od nje i sklanjaju poglede; mislite da ja ne bih pobegla? Osuđena sam na nju, pogrešnu, nikad neće biti prava, nikad vam neće biti po meri(lima). Hajde reci, koga da izaberem? Ako me voliš, ne spašavaj me(ne), heroji m(en)i nisu potrebni. Ovakve kao ja se uvek snađu. Spasi nju, njoj je potrebnije; zavoli je takvu, nesavršenu, nepromišljenu, neuklopljenu. Nauči je da se prepusti, ona će umeti da veruje da ćeš je uhvatiti kad krene da pada, još uvek ne vidi ništa osim dobrog na ovom svetu. Oni je zbog toga lome na delove, žele da unište u njoj isto ono što su drugi uništili u njima i to je taj začarani krug, ona zariva očnjake u svoje meso jer ipak se svete samo slabi. A valjda se sveti i sebi, jer nije uspela, da ih spasi od njih samih. I možda ni ti nećeš, ne možeš, spasiti me od mene same. Znam(o) kako se ta igra završava, zar ne? Skoro je godina prošla, od kako sam otišla i od one koja je jedina videla sve, nikad se nisam ni šminkala kad sam je viđala, znaš li? Nisam se sređivala za nju, nekad se nisam čak ni češljala, želela sam da joj pokažem svu ružnoću u sebi i gledam kako zgađeno sklanja pogled. Umesto toga, u njenim očima, rečima, postupcima, videla sam samo ljubav i nežnost i beskrajno razumevanje u koje sam želela da se ogrnem i zauvek ostanem tu, sakrivena od celog sveta. Nije bilo dovoljno, kao što mi je i rekla da neće, jer ja moram da želim da mi se pomogne i možda je vreme da pogledam istini u oči. Ne znam kako da prestanem da potapam brodove koji dolaze da me odvuku na obalu, a previše se plašim da sam potopila i onaj poslednji. Sada kada plivam iz sve snage, možda je uzalud, možda je kasno... Molim te, oprosti mi, nemoj me kriviti ako odustanem, a još važnije: nemoj ni sebe. Jer to ja tebi nikad ne bih oprostila.

-Katarina

[hodajuciputevimacudesa]

Čorava posla

Uhvati ovo moje srce

Ako iskoči iz grudi

I pljusne od pod kao krupna kap kiše

Skloni ruke moje od mene same

Da se ne izjedaju

Dok si u blizini njihovoj

Nisi ti potres za mene

Niti kakva bura strašna

Bar ne za moje srce i dušu

Oni su otporni na kojekakve prolazne nade

Sanjive čežnje i glupe pobude

Ali ova glava

Budalasta glava

Zamućen razum

Pobrkane misli

Smeteni planovi

Tiha kajanja

Još uvijek mi nisi bistra slika

A kamoli postojeća emocija

Ali da li znaš šta bih dala

Za tu mogućnost

Da mi makar jednom u životu

Tvoja ramena budu oslonac

Ne znaš

Ne znam ni ja

Ništa ne znam

Trenutno si mi najveća misterija

Ali tražim smisao u besmislu

Zar ne

[citaatii]

Bila je takva suprotnost sama sebi. Glupi skup antonima koji nikad nisam mogao da razumem ali koji sam uvek znao da volim. Bila je najhladnija i najsurovija osoba koju znam, rusila je judima snove koristeći samo par reči, a u isto vreme, niko nije znao da veruje u |jude kao ona i niko nije znao više i lepše da voli od nje.

I znaš, njen osmeh je uvek bio tu, a opet ne sećam se da sam je često vidao srećnu. I bila je tako jednostavna, a opet je sve komplikovala...🥀

Ð.B

[pisemdaklepostojis]

Kolumna o godišnjici

Treću godišnjicu veze dočekala sam u noćnoj smjeni, u bolnici. Sa momkom udaljenim 621 kilometar od mene. U to ime popila sam kafu na balkonu u 4:07 ujutro, gledajući svjetla grada uz cigaretu. U određenom periodu godine, zrak na balkonu bolnice bi me osvježio i razbudio. Sada je samo bio ugodan i nijemo je podržavao moju melankoliju. Bila je to mirna noćna smjena i veoma nemirna noć za mene.

***

-Odlučila sam kakvu policu sa lijepim šoljicama želim da imam u kuhinji!

-A da prvo sačekaš da kupimo kuću, imamo kuhinju, pa onda šoljice?

-Znaš mene, meni su te stvari mnogo bitnije...

-Znam. Pošalji mi da vidim.

***

Zašto nam u snovima dolaze stvari koje ne želimo ni u snu, a kamo li na javi? Zašto je podsvijest toliko komplicirana i poremećena? I trebaju li snovi uopste znaciti nesto? Uvijek potrazim znacenje snova, a kada pročitam vise verzija, odlučim koju cu prihvatiti, a koju ne. Bilo bi super i sa stvarima na javi, da postoji izbor sta ces prihvatiti da ti se desi, a šta ne. Da li bih prihvatila da sa 21. godinu radim o nečijoj glavi dok istovremeno sve o čemu razmišljam je kako cu proslaviti godišnjicu uživo, ne znam. Ali, obzirom da sumnjam da postoji neka druga verzija gdje kombinujem karijeru i ljubav, ne bih ni tražila drugo značenje.

***

Čestitala sam mu sat prije ponoći. Nekad sam bila osoba koja ne voli datume i obilježavanja. On je zaboravio. Ja sam rekla da mu je sve oprošteno. On je rekao da zna, jer ga volim. Ja sam se nasmijala, ali ne njemu već sebi. Jer sam ista ona koja je zaboravila njegov rođendan. I ko zna koliko toga ćemo još zaboraviti. Samo, ne želim da zaboravim ovaj osjećaj, nikad. Forever young, viralna TikTok pjesma. Eh, baš to. Ako mi je sada bitno samo da zna ga volim, da znam da me voli, vjerujem da mi nikad nista neće biti bitnije od toga.

[uselesseffortsfornothing]

Znaš, mislila sam da će me proći, ako ti vratim istom silom.

Kad bih samo mogla da ti slomim srce, u paramparčad, isto kao i ti moje.

Htjela sam da ostaješ budan, da u kasne sate misliš gdje sam i s kim sam. Da se pitaš da li je on stvarno samo drug.

Da ti nakon 24 napokon odgovorim i kažem da me glava boli, da sam bila mrtva pjana.

Da kažem samo jednom, "izvini ljubavi nisam znala šta radim".

"Desilo se samo jednom, obećavam nikad više, molim te ne idi."

Htjela sam da me proklinješ i da psuješ, da o meni pričaš sve najgore bilo kome ko te sluša .

Da pušiš i piješ, a ne jedeš. Da se svako jutro budiš sa prazninom u tom tvom hladnom, pokvarenom srcu.

Ako ga imaš.

Samo jednom.

Ali ne mogu, jer znam da bi mene zaboljelo još više. Jer znam da ja nikada, nikada, ne bih mogla da te pogledam u oči, nakon svega i kažem da ti nisi on, da nakon njega ne znam da volim.

Da te slomim na komade, da pomisliš da si za mene uvijek bio samo komad mesa.

Da si bio samo momenat, da si bio zamjena za njega. Bio si dobar provod,ali ništa više.

Nikad te nisam voljela, kako smiješno da si i pomislio na to.

Ja to nikad ne bih mogla, jer ja nisam ti.

I sva sreća pa nisam.

Jer ti nikada

Nikada

Ne bi mogao kroz ovo proći onako kako sam ja.

Tvoja sreća.

[tisisvestodruganecebit]

Slome se ovi sati na meni.

Znaš, to je ono kada ne znaš da li si cio, ili si sav u dijelovima, pa ti smetaju misli, zidovi progovore, san bi te posjekao da može.

Sreća, čuje se vjetar

i kiša,

i uzdah kada pomisliš da ćeš sad pobijediti i zaspati.

Ne znam,

možda se i osmijehneš.

[intotheabyss4]

1

I vratim se uvek nazad ka tebi, I vratim se i kad to voleo ne bi I uvek tražim one slične sebi, I uvek me niko ne želi, Nadam se ovog puta biće promene ali znam da je to samo do mene, I želim da te ponovo upoznam, i ti da upoznaš mene Možda bi onda bilo nade za nas pa makar na čas Želim da te pokažem mnogima, I da u mojim očima vidiš kako mi se za tren svidiš Želim da znaš koliko puta sam se za tebe sredila, i kako bih se iskezila čim bih se tebe setila, Želim da znam da ćeš mi uveče doći, da sa tobom svežu rosu osetim na umornom licu u po noći, Da nas ulicama Beograda jure ulična svetla I da ne idemo kući tokom leta Da pričamo dok ne svane, dok nam jutarnje sunce ne javi da dan je, S tobom želim da traćim večeri i tako do jeseni. I znam da bi moje reči vredele, kada bih rekla koliko se trudim i koliko za nama žudim. I znam da mogu samo da se nadam i od nas to biti neće, I da ti moram pronaći zamenu u sebi, Jer znam da si ti izvor tudje sreće, I da ja taj lepi prizor neću biti tebi.

[nekonepostojan]

Ti si na kraju bio samo jedna dobra lekcija,

Iz koje sam naučila kako da volim sebe.

Znaš, idem još uvek u onu kafeteriju,

Ali najlepšu kafu pijem sa sobom.

I znaš ona mesta koja smo planirali da posetimo,

Obilazim ih sama.

Budim se bez čekanja na tvoju poruku,

I ležem ne pitajući se zašto te nije bilo celog dana.

Sada ponovo volim jutra.

Konačno se opet budim bez suza.

Ne plačem više pod tušem,

Ponovo pevam.

Cirkus se vratio u grad.

Ili moju glavu.

Umesto da čekam tvoje priznanje,

Sada ga odajem samoj sebi.

I znam da vredim.

Iako tebi možda nisam bila dovoljna,

Iako nisam bila vredna tvog vremena.

Sada sve vreme ovoga sveta imama za sebe,

I ljude koji zaista vrede.

I možda ti je bilo teško voleti mene,

Ali zato ja sada konačno volim sebe.

I zapravo, tako je lako.

Samo ti nisi znao kako.

Tačnije, nisi želeo.

Da se na kraju makar ne lažemo.

[belog-grada-crna-princeza]

moje tumačenje ove pesme: razgovor ne sa drugom osobom već sa sopstvenim demonima. <3

Opet ću glavom u zid Laži ti nemaju stid Opet si nasuo bol, u vene

Zorom demoliram stan Odem al' ne mogu da Odeš al' ne znaš ni ti Bez mene

Znam te ja, ludilo moje Uvek sve dođe na tvoje Kada u gradu svud lom je Ne pitam ni ko je...

[hodajuciputevimacudesa]

Autobuska stanica

Malo ko priča o periodu nakon raskida kada suze presuše. O onim danima kada više ne boli u duši i srcu ali taj bol biva zamijenjen sa prazninom koja nikako da se popuni. Rupa je iskopana i sada ne znaš na koji način da je zakopaš ponovo. Praznina ili rupa ili prazan prostor je najbolji mogući opis, bar u mom slučaju. Jer neko je tu bio, fizički i psihički i emotivno a sada ga nema. Skoro nikako. Šta sad uraditi sa tom prazninom? S tim mjestom koje je neko napustio preko noći.

Najbolji opis bi po meni garant bio situacija kada sjediš na autobuskoj stanici i čekaš prijevoz ali ne znaš u koje vrijeme dolazi autobus za tvoju željenu destinaciju. Jer ti čekaš da ti se rane zacijele. Čekaš da ti ne bude više tako pusto. Čekaš da ti ode i ostatak to malo tuge što živi u tebi. Čekaš da saznaš kuda ćeš. Tužan nisi što busa nema jer nisi ni znao u koji ćeš ući. Nisi očekivao ništa. Ali šta da radiš na autobuskoj stanici kada ne znaš gdje ti je završna odrednica a ni kako doći do kuće? Pa onda samo sjediš i čekaš. Razočaran što još uvijek nema tablice na prednjem staklu autobusa sa nazivom područja koje željno iščekuješ, ali zapravo na kraju dana ne znaš ni šta istinski želiš. Pa radi toga gledaš ostale putnike dok sjediš i razmišljaš. Pust i dosadan. Neispunjen i ogorčen. Nezadovoljan i rasterećen. Unesrećen i očajan. Na autobuskoj stanici.

Volim te a ne znam zašto. Ne želim da te ikada više vidim a svaki put kad zamaknem iza bilo kojeg ćoška razmišljam šta bi bilo kada bih tebe srela. Želim da druge gledam i sanjarim o njihovim očima ali ne mogu prestati o tebi razmišljati i sjećati se kakve su tvoje usne. Govorim kako ne volim hladne i plave oči a znam da su tvoje takve i bile su mi najdraže. Nije me briga koja će ti iduća djevojka biti a od svake druge mi se učini baš ona s kojom si prije imao nešto. Planiram svoju buduću karijeru i uvijek mi naumpadne mogućnost da jednog dana po potrebi posjetiš moju ordinaciju. Smijem se na tuđe fazone i sjećam se kako sam se smijala prije samo kada pomislim na tebe. Ne tugujem a samujem okružena ljudima. Svaki put kada odgovorim tačno na pitanje profesora sjetim se da si ti govorio kako se slabo snalazim ali dobro bubačim. Nema situacije kada se osramotim a da se ne sjetim tvojih izazivanja da sam smoto. Kada se osjećam lijepo a niko mi blizak kompliment ne udijeli sjetim se kako si ti gledao kroz mene. Čim na meni neko istakne djetinjastu stranu u glavi mi odzvanja tvoje napominjanje da život nisu leptirići i cvjetići. Ispravljam leđa i vječito se sjetim kako su postala čvršća jer tebe više nema da ih štitiš. Dani prolaze kao voda. Svaki je isti. U svakom si ti. Iako ti glas nisam čula više od mjesec dana. Zanima me šta radiš a da te vidim na ulici pobjegla bih od tebe. Svojim si strahovima obojio mene i sada ja gradom hodam kao tvoj autoportret. Na mene si prenio svako zarazno nezadovoljstvo. Otišla sam od tebe i samoj sebi razderala ranu. Odnosno ja sam samo završila ono što si ti započeo.

Dani su prazni i više nego ikad prije slijepo prolazni. Vrijeme nikad brže nije bilo. Sjećanja su mutnija nego što su ona i prije njih. U meni sunce nije zasijalo otkako se ti njime nisi ogrijao. Smijem se a plače mi se iako ni suze ne mogu pustiti. Nisu mi teška prsa ali nikad se praznije nisam osjećala. Kao da vide kroz mene. Poput stakla ili bistre, pitke vode. Stijene obrušene na pleća moja sam davno otresla sa sebe, sada samo hodam polako sa probodnom ranom. Nije mi teško ni bolno. Samo mi je svejedno i monotono. Prazno i mizerno. Šuplje mi je srce dok sjedim na autobuskoj stanici i gledam da li ti sjediš i na jednom od sjedišta.

[tenjenedvadesete]

Svaku sliku sa njim obrišem dok se raziđemo.

Ne mogu ih pogledati, ne djeluju ispravno.

Ne prati me kući, ne drži me za ruku i ne nasmijava me lako. Češće puta mi bude neugodno dok sjedim preko puta čovjeka koji se toliko trudi da mi bude sve.

A ne zna, nije svjestan kako mi stranac znači više nego ijedan momenat podijeljen sa njim. Mi nismo par, nećemo nikad uspjeti.

Ono što si ti bio meni, sad sam ja njemu- toksična, zla. Manipulativna.

Ono što si ti radio sada radim ja:

Bježim od njega.

Dobro je što znam da je sigurno,

ali me ne privlači mirna luka.

Ne trebam ga.

Pravimo planove koji se neće ostvariti i,

Dok sam ja njemu tračak nade u rano

Svitanje,

On je meni ništa.

Bunar bez dna, neko,

kome idem kad mi treba

Malo pažnje.

Tek toliko da se osjetim bitnom

Nekome.

Znaš, kad već tebi nisam bila.

[dane-zaboravim]

"Znaš, sine, kad sam imao dvadeset ili dvadeset jednu godinu, ne znam tačno, a tebi to još nisam pričao, radio sam u regrutnom centru armije. Bilo je mnogo više posla nego u MUP-u. Zemlja je tada bila tako velika – Bože, baš je bila velika! – a mi smo sve ljude morali kako-tako pravedno rasporediti po kasarnama. To je bio moj zadatak Jednog dana me je posetio slovenački par. Izgleda da su bili poprilično zaljubljeni, a on je morao u vojsku. Odredili su ga za Niš, ali ona je živela u Mariboru i bila je u četvrtom mesecu trudnoće. Hteli su da se uzmu čim on odsluži vojni rok. Tada je on trajao dve godine i nisu imali para da ona pređe u Niš i smesti se negde blizu njega. Stajali su ispred mene kao uplašena divljač, ona s lepim, plavim očima i stomakom naslonjenim na moj sto, a niz obraze su joj tekle suze. Šta sam mogao da uradim kao sitni regrutni službenik, služba je služba!", uzdahnuo je duboko, "na papiru je pisalo Niš –nisam ga mogao poslati za Maribor, kasarna je bila pretrpana! Na kraju sam ga poslao u Varaždin, u Hrvatsku, Maribor je odatle manje od sat i po. Pola godine kasnije poslali su mi u kancelariju flašu konjaka i fotografiju njihove ćerke. To je bio dobar dan, a takvih nema mnogo."

Dobri dani, Marko Dinić