#stranica-za-tebe

[rokenrol]

Aida Šečić Nezirević: Zaboravi Alinu

Moj sin Karim sprema kafu. Posmatram ga dok vadi teglicu smeđeg praha iz kuhinjskog ormarića koji sam, iz čiste dosade, prelijepila tapetama šarenog dezena. Šarena kuhinja s motivom Ajfelovog tornja podsjeća me na jedno i jedino putovanje u taj grad, prije dvadeset pet godina. Sjećam se plača jedne žene u autobusu, kojoj su javili da joj je iznenada umrla majka. Sjećam se i kako sam se čudila činjenici da je Mona Liza zapravo prilično mala slika. Karim zvecka kašičicama, lupka ladicom, sipa sitni bijeli šećer u naše šolje. Prvo mojoj mami, meni, pa sebi.

Moja mama nije umrla. Ili jeste? Sjedi, stoji, hoda i govori, ali mi ne znamo šta govori. Umro je, nakon teškog moždanog udara prije tristo dana, njen razum. Moj sin Karim donosi kafu na sto.

„Šta bismo sad mogli raditi?“, pita.

*

Kad sam imala dvadeset četiri godine, dobila sam kćerku Alinu. Pri rođenju, bila je teška tri kilograma i tristo pedeset grama. Bezbrojne sam sate provela s njom, vozeći je u ljubičastim kolicima, na Vilsonovom šetalištu. Moja Alina imala je najljepšu boju kose na svijetu – onu starog zlata. Ili meda, kako hoćete. Presijavala se i vječno joj padala niz malena, uspravna leđa. Rijetko ju je vezivala u rep. Podsjećala je na princeze iz one prve debele Diznijeve knjige koju sam imala kao dijete. Uživala sam češljati moju kćerku. Alinin je tata bio moj dečko i poginuo je u saobraćajnoj nesreći kad je Alini bilo sedam mjeseci. Policajci s plavim kapama šablonski su nam zakucali na vrata i šablonski kazali da im je žao. Mrzim šablone, mrzim formule, mrzim redaradi. Ja sam ta koja je ostala. Ostala bez njega. Ostala kad su svi tješitelji otišli. Ali sam znala da će suze proći. Uostalom, imala sam ono što mnoge mlade samohrane majke nisu. Posao lektorice u jednoj maloj ali uspješnoj izdavačkoj kući. Rješenje je u pomirenju, rekao je neko. I ja sam se pomirila. Smrt sam prihvatila onako kako sam prihvatila i život. Smrt svog oca. Smrt Alininog oca.

Jedino nisam mogla prihvatiti gubitak Aline.

*

„Možda da pogledamo neki film“, kažem i prinosim šoljicu usnama. Kafa je dobra i vrela, a mi imamo vremena napretek. Možemo pogledati i pet filmova, jedan za drugim. Jutros je Karim odslušao svoja onlajn predavanja. Ja sam imala snage lektorisati šesnaest stranica romana na kojem trenutno radim i zaključila da je za jutro dosta gramatike, pravopisa, slovnih grešaka i stila. Poklopila sam laptop. Nakon toga sam oprala mami stražnjicu, promijenila joj pelenu, uhvatila je za ramena kad su joj bosa stopala zaplesala po mokrim pločica i dala joj terapiju, skrivenu u puding od čokolade. Zadihala sam se.

„Može“, kaže Karim i mijenja kanale, nalazi Dječaci ne plaču.

„Ovo?“, pita.

„Ne baš“, kažem ja.

Smiješimo se.

*

Moja kćerka Alina sa pet se godina voljela igrati pez-figuricama. Poredala bi ih u krug, male lutke s kutijicama umjesto tijela, i igrala se porodice. Helo Kiti bi bila kćerka, šerif Vudi tata, Barbi mama, i tako redom. Ona bi mahala ručicama i klamparala jezikom, udahnjujući lutkama život. A meni bi ruke podrhtale.

Sa šest je krenula u školu, kod punačke smeđokose učiteljice zelenih očiju. Kad bi se vratila, zajedno bismo pisale njenu zadaću, a zatim bismo crtale sve što bi nam padalo na pamet. Uspavljivala sam se milujući joj meku kosu, katkada pjevušeći: Moja draga sad je u Japanu, a katkad joj pričajući bajke o malim stopalima, imenom Mini i Mimi, koja putuju svijetom. Zaspale bismo nos uz nos, a ja bih prelazila prstom po linijama njenog lica i vrata. Moja kćerka. Moja Alina.

*

Došao je jednog vikenda, iz svojeg iznajmljenog stančića na periferiji, da pokupi neke stvari iz svoje stare sobe i da „obiđe baku“. Bilo je to prije mjesec i pol dana. Prije toga, cijelih pet godina, moj sin Karim i ja gotovo da nismo razgovarali. I kad jesmo, kao sredstvo konverzacije koristili smo vrištanje.

„Ti patiš za Alinom. Ti mene ne voliš. A ni ja više ne volim tebe“.

„Zašto onda dolaziš u moj stan? Idi!“

„Dolazim da vidim baku, glupačo! Ona me voli. Ovo nije tvoj stan, nego njen stan“.

„Ne govori mi da sam glupača! Mater sam ti“.

„Ne. Ja nisam tvoje dijete. Tvoje dijete je Alina“.

Moja mama, dok je još bila zdrava, uvijek je stajala na stranu moga sina Karima. Čudno, jer kad sam ja, u svojoj mladosti, kidala konvencije i rušila predrasude, bivala je zaprepaštena.

„Sine“, govorila je tada, „sine, to nije uredu. Šta će svijet kazati, sine?“

Uvijek bih u tim trenucima dobivala želju da vrisnem iz sveg glasa da ja nisam „sin“, ali sam se suzdržavala jer sam sebe ubijedila da me nije bitno šta ona misli ili kaže. Nije mi, kasnije, bilo važno ni šta misli Karim. Jedino što sam htjela bilo je da se vrati Alina.

„Ne možeš da je zaboraviš“, nastavljao je Karim, s mješavinom zlobe i gorčine. „Samo o njoj misliš. Rugaš se baki i govoriš da je zaostala, a ti si, ustvari, ona koja je zaostala. Tvoje kćerkice više nema. Shvati. Nema je, nema je, nema je“.

Unosio mi se u lice, izazivajući me da mu udarim šamar. Nisam to učinila. Zašto bih? Imao je pravo. Alina više ne postoji. Odlazila sam u svoju sobu posve mirno, tiho zatvarala vrata i lijegala na krevet s njenim plišanim bijelim medvjedićem na podlaktici. Bio joj je omiljena igračka i nije znala zaspati bez njega. Samo sam njega zadržala. Ostalo je završilo u kontejneru. Milovala sam ga i pjevušila mu: Moja draga sad je u Japanu …

*

Sa petnaest se godina moja kćerka Alina upisala u jednu od sarajevskih gimnazija. Imala je dobre ocjene, ali se od mene počela udaljavati. Za to sam krivila njezino društvo. Kad sam je izgubila, mrzila sam ih više nešto sam mislila da mogu mrziti. Zašto nisam bolje pazila s kime se druži? Zašto je nisam kontrolisala, upozoravala, uhodila? Zašto? Zašto? Zašto?

*

Neposredno nakon Karimovog vikend-dolaska, stigla je naredba da se ostane u kućama. I Karim je bio prisiljen ostati sa mnom, ma koliko da je to mrzio. Uselio se u staru dječiju sobu, poredao je svoje knjige i skripte po radnom stolu, navukao tamnoplavu dječačku posteljinu na do tada ogoljen krevet. Moja mama je bila radosna. Sreća joj je kipila iz bezrazumnih očiju. Mene nikad, ni u trenucima punih zdravlja, nije tako gledala. Bila sam drska. Bila sam neposlušna. Vanserijska. Mimo svijeta. Ni kad je oboljela, nije postala nježnija. Ja sam joj brisala guzicu, mijenjala joj pelene pune žute, smrdljive mase, vadila joj iz usta protezu, čistila sline iz nosa, ali nisam zasluživala sreću u njenim očima.

*

Nestala je kad joj je bilo osamnaest. Činila sam sve što sam mogla da je nađem, da je vratim. A mogla sam jedino plakati. Ostavila mi je srebrenaste strije ispod pupka i dvije pojedene izdužene dojke, jednu dužu od druge, kao dokaz da je bila tu. Moja kćer. Moja Alina.

*

Trideset sedam dana nakon početka izolacije, koja za mene to i nije bila jer sam išla u poštu, u banku, u prodavnicu, dobila sam temperaturu. Počeli su me boljeti kukovi, toliko da nisam mogla ni sjediti ni ležati ni hodati duže od deset minuta. Morala sam, ipak, otići u dva kilometra udaljenu ambulantu, da mi se uspostavi dijagnoza. Tu je nastao problem. Nisam smjela voziti, u strahu da bi mi u autu moglo pozliti, nisam smjela ni sjesti u tramvaj, bilo bi to neetički. Otišla sam pješice, jedva. Kašljala sam. Pitali su me s kim živim. Rekla sam. Bolesna stara majka i – sin. Nijedno nema simptome. Boravim u svojoj sobi. Ležim jer nemam snage ustati. Rekli su mi da nastavim tako. Da se izolujem. Neka mi hranu ostavljaju pred sobnim vratima.

Zaražena čudnim, novim virusom od kojeg se umire dok dlanom od dlan, legla sam u krevet. Možda. Ću. Umrijeti. Zvučalo mi čudno, ali naviknut ću se s vremenom. Rješenje je u pomirenju. Razmišljala sam kako bih trebala nekako otići do kuhinje i napraviti sebi šolju čaja. Razmišljala sam i o majci. Nekako bih je trebala, ne trebala nego morala, presvući. Nisam to učinila cijeli dan. Sigurno smrdi, sigurno je na žutom prekrivaču, prebačenom preko njene fotelje u dnevnom boravku, mokar krug. Smrdi. Kuća smrdi. Sve smrdi.

„Mama? Spavaš?“

Moj sin Karim stajao je na vratima s poslužavnikom na kojem je bio tanjur. Duboki tanjur s motivom poljskog sela, iz pribora koji je mama nekad davno donijela s ekskurzije u Krakovu. Pušilo se.

„Donio sam ti supu. Kako se osjećaš?“

„Ne mogu jesti“.

„Moraš“.

„Stalno kašljem“.

„Zato i moraš. Što više tečnosti. Da napojiš pluća, mama“.

Nosio je plavu masku preko nosa i usta. Spremao se da prekorači prag.

„Ne ulazi“, vrisnula sam, užasnuta mišlju da bi se i on mogao zaraziti, da bi mogao umrijeti.

„Onda ustani, uzmi i pojedi ovu supu. Molim te. Ne želim da odeš u bolnicu“.

Izgledao je tužno. Nakon što je otišao niz hodnik, poslušala sam ga.

„Mama“, nekoliko sati poslije ponovo se pojavio na pragu i zadovoljno pogledao prazan tanjur, „ja sam oprao i presvukao baku“.

„Jesi?“. O hvala ti, hvala ti, hvala ti.

„Jesam. Ona sad spava“.

*

Kad sam imala dvadeset tri godine, ostala sam trudna. Odmah sam znala da će biti djevojčica. Željela sam kćerku toliko da je svaka pomisao kako bih mogla roditi dječaka u meni izazivala očaj. Valjda zato što je moja majka uvijek više voljela mog brata nego mene. On je bio ljubazan. Poslušan. Drag i pitom. On je sad u Kamberi. Jeste, voljela ga je više nego mene. Valjda.

I očajnička želja mi se ispunila. Valjda.

*

Jednog je jutra temperature nestalo, a bol je prestala gristi moje kosti pri svakom majušnom pokretu. Odgegala sam u dnevnu sobu. Na televiziji se prikazivao „Lud, zbunjen, normalan“, neka od starijih epizoda. Mama je sjedila, sitnih, u naborano lice utisnutih očiju, i buljila u televizor poput nemirnog djeteta kojeg je najednom nešto jako zainteresovalo. Karim, moj sin, čitao je neku knjigu. Pred njim je bila kafa, pred mamom napola pojeden doručak.

„Zdravo“, rekla sam tiho.

„Zdravo“, rekao je moj sin skočivši na noge. „Kako si?“

„Već tri dana nemam temperaturu. Ništa me ne boli. Mislim da je najgore prošlo“.

„Drago mi je“.

„Hvala ti“.

„Nema na čemu, mama“.

Prišla sam mu. Sad je pravi trenutak. Sad.

„Mogu li te zagrliti … sine?“

Nije se trznuo, nije se iznenadio. Čudno, gledao me s razumijevanjem. I desilo se čudo. Više nisam bila tužna. Rješenje je u pomirenju.

„Naravno“, rekao je jednostavno.

Zagnjurila sam glavu u vrat svog transrodnog djeteta.

[pathofpatience]

„Ako te Milostivi obasuo milošću Svojom, da koračaš najljepšim putem, putem hifza časnoga Kur'ana, onda ne uzmi za cilj to da što prije dođeš do njegovog kraja, a da i ne primijetiš sve te prelijepe krajolike i pejzaže kojima je obojena svaka stranica Mushafa. Imaj na umu da su tu poruke Tvoga Gospodara, za tebe. Pusti da svaki pedalj tvoga bića nastani Kur'an, pusti da te promijeni i za susret sa Gospodarom spremi. Jer ti svoj san ne sanjaš da ga što prije ostvariš, sanjaš da bi ga živjela i, živeći po Njemu, Firdevsu težila.“

[khaleesi2299]

Kada umrem pa završim tamo gde ćemo svi jednog dana

Ne plači za mnom i ne dozivaj mi ime, imao si dovoljno vremena za to

Nikada nisi bio slab pa nemoj ni tad, nasmej se i pogledaj visoko

Reci mi sve što nikada nisi a onda me pusti

Onda idi, trči, pevaj, juri i nikada ne gledaj nazad

Nemoj da te ništa sprečava da postaneš onoliko veliki kolikog sam te zamišljala

Mene ostavi negde unutar tebe, da postojim i stvaram ti snagu

Ja ću ostati duboko u tebi, negde zakopana

Biću tvoja mala iskra koja te tera da osvetljavaš noći

Biću tvoja toplota i topiću svaki led koji te opkoljava

Seti me se tako neobavezno, dok hodaš nekom od mojih ulica

A dobro znaš da je svaka moja ako smo zajedno njom prošli

Ceo život mi se ionako deli na pre i posle tebe

Taj kratak period s tobom ostaje mešavina mašte i sećanja

Ostaje nedosanjan san, pun sreće i haosa

Usta su mi puna krvi i ja polako bledim

Ali ti stojiš nadamnom, rukom mi pomeraš glavu ka sebi

Zubi su mi prosuti ali se osmehujem, tebi se sliva znoj niz lice

Ništa ne govoriš jer rečima nije mesto među nama

Mi se razumemo i sada, sedam godina kasnije, sedamdeset života jedno od drugog

Dok moje postojanje klizi sa stranica svih onih pesama koje sam ti napisala,

ostaje mi samo da se pitam u tom sablasnom stanju

Šta bi bilo jer zaista, šta bi bilo

Da sam te gledala nekim drugim očima,

Da nisi obasjao svaku sobu u koju bi ušao,

Da se za mene bilo ko drugi računao,

Da nisi bio prvi i poslednji i jedini i najželjeniji

Da sam mogla da te vidim onako kako su drugi i kako sam ja sve druge

Samo da si bio običan u tim prokletim očima koje trepću u tvom pravcu po poslednji put

Danas bih bila živa

I možda bih ja trčala, pevala, jurila i nikada ne bih gledala nazad

Ali nije tako

Život je počeo uz glas tvojih silovitih koraka, uz prvu ljutitu facu

jer gospodin nikoga ne čeka a ja sam rešila da ćeš baš tada da me sačekaš

I on se završio čekanjem, ali ne tvojim već mojim

Čekanjem da dođeš, uhvatiš me za ruku i odvedeš na kraj sveta

Gde nas niko ne bi pronašao, gde bih ti se dala cela

Onako kako ne možeš ni da zamisliš

Ali sve su to plodovi jednog bolesnog uma i slomljenog srca

Sada me čvrsto stisni za ruku, onako kako volim,

čisto ne bih li se uverila da si stvaran

i na uvo mi šapući neke slatke stvari dok ne zaspim

znaš i sam da su tvoje laži melem za mene i koliko god bila sigurna da nisu istina

do samog kraja ih ponavljaj, možda i ti poveruješ...

[zoranphoto]

EDO MAAJKA I ŠERBEDŽIJA NADMAŠILI OČEKIVANJA: ‘Da Rade uzme imenik od par sto stranica i čita redom ne bih prestao slušati dok ne dođe do kraja’

Edo Maajka godinu je započeo osvajanjem Rock&Off kipića za Rap&Off izvođača, a odlično prihvaćen i kritički hvaljen album “Moćno” nominiran je i za nagradu Porin, u kategoriji Najbolji album hip-hop glazbe, a sada predstavlja spot za pjesmu “Moj put” na kojoj sudjeluju Đorđe Miljenović i  Rade Šerbedžija. Ekranizaciju potpisuju Marko Nemec i Hrvoje Baudoin iz Dostave zvuka. “O nastanku pjesme mogao bih napisati kratki roman.” započeo je Edo. ‘Moj put’ nastala je kao i ostatak albuma, u vrijeme korone na proljeće 2021., kad se Edo bavio pisanjem skica o odrastanju i izbjeglištvu u Hrvatskoj, prisjećao se mnogih životnih situacija, bio zahvalan i vježbao zahvalnost u vremenu nesigurnosti. Sve to podsjećalo ga je na još teža i nesigurnija vremena koja su sada, srećom bila daleko iza njega. “Kad mi je Koolade poslao taj beat za noć sam napisao i pjesmu. Beat je takav da izvlači sve iz tebe. Znao sam da je to pjesma koja će zatvoriti album i da mi na njoj treba Đorđe”, nastavlja te dodaje kako je Đorđe svoj dio poslao brzo, a uz to, promijenio cijeli aranžman i ubacio jedan glazbeni break koji je pjesmu odveo na sasvim novo mjesto, proširio ju i napravio puno više nego je očekivao. Nakon preslušavanja s Kooladeom zaključak je bio taj da je ovo jedan od vrhunaca albuma, pjesma koja će ga definitivno zatvoriti, samo je nedostajalo “ono nešto” za sâmi kraj. “Znao sam da to treba biti neki govor, recital, spoken word, istina koja će emotivno protresti i istresti iz gaća sve nas… Rade Šerbedžija… Pronašao sam njegov broj, nije bilo lako nazvat takvog giganta, znam i koliko je zauzet. Poslao sam mu mailom pjesmu i svidjela mu se. Tražili smo odgovarajući tekst, bacali jedan drugome neke prijedloge. Nešto moje, nešto njegovo, nešto tuđe, nikako da kliknemo obojica s to je TO. A onda je Rade samo javio da je poslao pjesmu Jergoviću i da je on rekao nema frke, napisat će tekst za njega, za nas. Pa jebote, ovo će biti plafon! To mi je bila prva pomisao. Volim Jergine knjige, on je majstor, jedan od najvećih. Poslao nam je tekst kojeg smo vrlo malo prilagodili za Radu. To je bio kraj kojeg smo trebali, novi vrhunac pjesme i albuma na njegovom samom kraju”, emotivan je Edo dok priča o jednom od svojih najvećih muzičkih ostvarenja te nastavlja: “Donio sam mikrofon i snimač u lobby jednog zagrebačkog hotela u kojem je Rade odsjeo, snimio ga i poslao Kooladeu. Nakon par dana poslušao sam gotovu pjesmu, konačno gotovu, izaš’o na balkon, zapalio cigaru i progut’o knedlu u grlu. Kakva pjesma… Motaj kablove. Emotivna, jako osobna pjesma, teško mi je za slušat, teško za repat. Čišćenje, to je TO, zbog ovog radim ovo što radim.” Na YouTube platformi spot je u jednom danu prešao 31 tisuću pregleda, prikupio više od 1500 lajkova te desetine pozitivnih komentara.   https://www.youtube.com/watch?v=qImjJ1bVoXM “Kralj balkanskog repa”,” Kod ovog čovjeka nema glume! Jedan od rijetkih, iskren i pošten. Bravo”, “Veliko poštovanje, drago mi je da ima budnih umjetnika i da je broj sve veći. Hvala vam što svojim primjerom, visokofrekventnim riječima i istinom inspirirate sve generacije. Samo ljubav za sve”, “Ko na ovaj rap ne pusti suzu, on je kamen, zvijer.. ali ovdje i zvijeri plaču….. Od sada, najdraža motivacijska numera. Hvala ti Edo na ovome”,, “Svaka kuća, svaka osoba, pogotovo ova današnja omladina s izvrnutim vrijednostima, poslušat ovu pjesmu i to svaki dan, svako jutro čim ustaneš i kreneš na posao, u školu, faks…”, “Edo kapa dole, samo da znaš ima nas još koji smo koliko toliko još normalni i razumijemo ove riječi i poruku. Hvala ti i čuvaj se”, “Jao Rade, čovjek kaže dvije rijecči i to je poezija. Živjela urbana kultura, bravo Edo, bravo!”, “Kakva kombinacija glava”, “Bravo Edo, u jednostavnosti je savršenstvo”, “Da Rade uzme imenik od par sto stranica i čita redom ne bih prestao slušat dok ne dođe do kraja…”, samo su neki od brojnih komentara. Dnevno.hr   Read the full article

[za-sve-koji-imaju-san]

[nostalgicandecko]

Od svoje 17 godine

Kada sam pozatvarao neka vrata

Za određene ljude

A sa tim ljudima

Zatvorio i sebe

I svoju dušu

U svoja 4 zida

Našao sam novu strast

I novu ljubav

Koja me privlačila

Kako dodirom

Tako i mirisom

Koja se sastoji

Od par stotina stranica

Koje sadrže likove

I njihove karaktere

Složenije

Ali isto tako i zanimljivije od većine današnje populacije

Kako ove države

Tako i celog sveta

I baš tada

Kada sam mislio

Da sam završio sa ljudima iz realnosti

I kada sam hteo da se prepustim u potpunosti knjigama

Ušetala si ti

Kao neka svetlost

I uzbuđenje

Koje donese otvaranje prve stranice nove knjige

I tada sam bio siguran

Da si ti neki lik iz knjige

Koji je izašao odatle

Kako bi me privukao

I poveo sa sobom

U skriveni književni svet

Kako bi tamo nastavili život

Daleko od ove gadne zemlje

A i ako nije tako

Barem ćeš postati

Lik iz knjige

Koju ću napisati za tebe

Jer tvoju ličnost

Tvoj karakter

Pun euforičnosti

Koja se skupila u jednom malom čudu od osobe

Kao što si ti

Tvoju medenu kosu

I tvoje oči

Neodređene boje

Zaslužuje da vidi

Kako ova država

Tako

I

Ceo

Svet

~ N.D.

[ultravioletna]

“Skoro da smo uspeli. Malo mi je falilo da te pozovem. Bio sam na ivici da te čekam ispred stana. Bio sam blizu toga da te dodirnem. Ali nismo uspeli. Nisam te pozvao. Nisam te sačekao. Nisam te dodirnuo. Od toga me je delilo svega par sekundi. Ali, šta ako bi moja požuda pokvarila tvoju sreću? Šta ako bi moj pogled pokvario sve što si ovih meseci gradila? Ili si to htela? Čekala? Mene? Ljubav u vidu mog imena pored tvog? Zakasnio sam? Ili me nikada nisi ni čekala? Mada sve i da jesi,ti si dobro znala da uvek kasnim.  Plačeš li dok čitas sve ovo? Da li nervozno lupkaš nogama i da li grickaš nokte? Ili kiptiš od besa? Uzimaš li telefon spremna da mi se najebeš svega po spisku ili mi se ne sećaš ni imena? Gledaš li u pod ili preturaš po starim porukama ne bi li našla neku u kojoj sam rekao da ništa ovako nikada ne bih uradio zbog devojke, da bi mi to natrljala na nos? Šta god uradila, u pravu si. Nisi ti samo devojka. Nisi, na posletku, ni žena. Nisi ni neko koga bih voleo a nisi ni neko od koga bih otišao... šta si, to i dalje ne znam. Da li mi se sada već smeješ? Da, sigurno, ako te dobro poznajem, nasmešila si se.  Jer ti je bilo dovoljno da vidiš da ne mogu da odem od tebe, balčo. Šta “šta”? Zašto tako nervozno posmatraš ova slova i pitaš se odakle mi obraza da te nazovem tako, pa čak i u pismu? Pa eto, to je nešto što bih, znala si to već, ja uradio. Imaš li nekog? Služim li ti i dalje kao inspiracija? Služim, služim.. nije da se hvalim ali stvarno me je teško zaboraviti. Dobro, ‘de. Ne prevrći očima odmah, nisam mislio ništa loše. Ili jesam? Uf, kako sam misteriozan. Je l me mrziš sad još više? Ili su ti se vratila sva osećanja koja su postojala? Gledaš li me tim prijateljskim očima kad mojoj drugarici pričaš o meni? Da, da, ne pravi se luda. Navikao sam da me ogovaraš. Ali makar biraj sagovornike. Ne budi toliko providna, čak i jedna vlas tvoje kose ima moj DNK po sebi. A dodirnula me nisi. Da li sam ti ja to dozvolio? Moj inat jeste. Možda i nisam više ljut na tebe. Ni razočaran. Ni besan. Možda ali samo možda mi je drago kad vidim da si u mom gradu. Možda i nekad bacim pogled na to gde si. U slučajnim prolaznicima. Pa te ne nađem. A onda saznam da si ti mene videla. I nisi prišla. Verovatno si se okrenula na drugu stranu. I već te čujem kako cvokoćeš zubima i govoriš “Nije istina!!” Ali šta je zapravo, istina? Jesmo li nas dvoje istina? Hoćeš li mi opet reći kako sam bacio u vodu 3 meseca? Ili ćeš mi na pismo odgovoriti samo da bi mi potvrdila da se nikad više nećeš javiti kao što si to učinila zadnji put kad si mi se javila? Kažem zadnji jer znam da će ih biti još. Nije to poslednji put. Veruj mi. Bićeš ti jednom toliko srećna, siguran sam da ćeš negde sa nekim alkoholom da proslavljaš svoj uspeh i u nekom trenutku ćeš me se setiti. Pa ćeš se zapitati što nisam tu? Poslaćeš mi poruku, dve, u kojim naglašavaš da makar jednom prestanem da budem vodolija!!!! I verovatno, usputno, saopštiš kako ne znam šta gubim. Ma, znam. Ne brini. Rekao sam ti da ja sa tobom želim da imam nešto posebno. Ali ti si nešto posebno samo kad nisi sa mnom. Jer kad si sa mnom, podetinjiš. Samo bi se svađala, igrala igrice.. Nisam ja odavno taj tip. Ko si ti, a ko sam ja? Ne znam da li ti je bolje bez mene. Verovatno jeste, uspešna si. Još uvek me nešto zanima, a plašim se da pitam.. Plašim se da ponesem toliki teret na plećima a u isto vreme i toliku radost u grudima.  Koliko li me ima u tvojoj knjizi? Na koliko stranica si me ispisala? Jesam li neki zlikovac ili sam neko ko ti je davao snagu? Jesi li me napljuvala ili si me izljubila rečima? Ne bih se usudio da saznam. Mislim da me ima. Ali na tome će ostati. Na mislima. Jer i kada bih zasigurno znao, ja ti to ne bih javio. Slobodno, kaži da sam debilčina dok čitaš ove poslednje redove. Šta ja tu mogu? Takav sam kakav sam a ti dobro znaš da bi me prihvatila svakakvog. Samo da sam tu.  A nisam. Jer nisi ni ti. I neću biti. Jer nećeš ni ti. I ako sutra negde u novinama pročitam da je neko digao grad u vazduh, znaću da si to bila ti. Nisi ti podnela ove reči. Opet sam te slomio. A to je jedino što moram da uradim da me ne bi zaboravila. Jer ne smeš. Verovatno nikad. I kad budem ponovo osetio da me zaboravljaš - pojaviću se. Lajkovaću tako neki komentar koji si mi posvetila tu i tamo između redova u po noći i eto, čas će ti se sve vratiti! Samo eto, moraš sa tim da se pomiriš i sve će ti biti lakše. Mene? Mene nikada nećeš zaboraviti. Srdačno,  onaj lik kome ćeš nadenuti milion pogrdnih nadimaka nakon što pročitaš ovo pismo.  Jebiga.” Pisalo je u pismu koje sam našla ispred vrata: Na otiraču. Obojenom u ljubičasto. Zašto je tvoj ponos jači od tvoje želje za mnom? Ko si? Šta si? I zašto misliš da mi je bolje bez tebe?

ultravioletna

[travesuras-de-la-gaga-mala]

27.08.2021.

00:19

,,...da li će neko pronaći i čitati ovaj dnevnik jednog dana, hoće li mu biti zanimljivo..." napisao si 2015. godine, a par stranica kasnije ispunio si sa idejama za moj prošlogodišnji prijemni ispit, nisam bila svesna koliko si vremena posvetio tome, sunce moje najlepše.

Danas sam ti priznala da ne znam imam li snage. Mislim da mi je svaka čestica od koje sam napravljena sačinjena od bola. Evo me, spavam na tvojoj strani kreveta, pravim se važna, a samo kad bih te mogla zagrliti sa leđa kao uvek, pribiti se uz tebe, mirisati ti kosu i ljubiti leđa. Udisala sam miris tvoje jakne, tu si okano moje, sve miriše na tebe...a tebe nema da te tvoja Gaga grli. Imam li snage, moj maleni dečko? Ja ne znam, plašim se...a koliko te volim, bože! Zašto mi te je život oduzeo, zašto je moralo ovako, zašto ti i ja nismo mogli da imamo kraj koji smo zamišljali? Ja ti kažem da se nećemo mi uzeti, ti mi kažeš da ne lupetam i da to ne znam. A znala sam da ne mogu od tebe otići, da ne mogu protiv sudbine. Ti si moj heroj. Volim te više od života.

[ovojezanjega2409]

10.01.2017.- Tada je sve ponovo počelo,bilo je skoro pa savrśeno,bilo je uspona i padova,bilo je smjeha i suza,bilo je vođenja ljubavi ,a bilo je i samo seksa . . Bilo je dana kada ti nije bilo do tebe,a bila sam uz tebe i davala ti podrśku,savjete dala sam ti 100% sebe,bilo je svega i svačega,previśe toga za reći,za sjetiti se odjednom,a onda je dośao i...

10.01.2020. - Tada,tu noć,sve završava. Nema dalje,nema šanse,nema povratka. Nema jer nema smisla,toliko si imao šansi,dana da se promjeniš ali nisi. Zapravo promjenio si se ali na gore,stavio si me na zadnje mjesto. Sa svojima me za te tri godine nisi upoznao,ali zašto? Zar nisam bila dovoljno dobra i kada sam spavala kod tebe skrivala sam se i ne,ne treba mi to. Dok si ti upoznao cijelu moju užu i śiru porodicu,pa nije fer i nije normalno. Naravno da mi je žao što se zavrśilo i da te idalje volim. Ali tako je suđeno,naša knjiga je tako ispisana,nema viśe stranica,nema.

[misternikola]

Draga ti,

hvala ti na ovom pitanju, žao mi je što ne možeš da vidiš koliko sam se obradovala kada sam ga pročitala. S obzirom da ne mogu da zamislim dan bez knjige, bilo da čitam ili pišem, ovo pitanje je pun pogodan i moguće jedno od najomiljenijih koje sam do sada dobila. Hvala ti što si mi donela osmeh na lice! E sad, moj odgovor te moguće neće baš toliko obradovati ali rizikujem da prevrneš očima. S obzirom da ne znam šta voliš da čitaš, koji žanr, pisce, stil pisanja, a sve i da si u pitanju to navela, moj odgovor bi bio isti: 

preporučila bih ti bilo koju knjigu. Bukvalno, bilo koju. Jer u svakoj knjizi postoji nešto što dobro i svaka knjiga koja ušeta u tvoj život došla je sa razlogom jer najverovatnije krije neku poruku za tebe. 

Evo šta bih te zamolila: ukoliko si član bibilioteke, iskoristi danas da odšetaš do nje. Ukoliko nisi, idi do knjižare. Bez žurbe, lagano, šetaj se među policama i knjigama. Uzmi svaku knjigu koja ti privuče pažnju i pročitaj šta piše na poleđini. Prinesi knjigu blizu lica, onako brzo je prelistaj tako da možeš da osetiš miris stranica. Jedna knjiga, među hiljadu njih, će ti ostati u rukama. Iz nekog razloga će ti se svideti. Nju uzmi. Nju treba da čitaš. Ukoliko se to ne desi, izađi iz biblioteke/knjižare. Sutradan, ukoliko ti se neka knjiga i dalje bude vrzmala po mislima, vrati se po nju. Nju treba da čitaš. Na kraju, dopusti da te knjiga pronađe sama. Kaži drugima, tvojim prijateljima, osobama koje čine tvoj život, na kraju krajeva Univerzumu, da želiš da čitaš knjigu. I onda gledaj koja će knjiga u tvoj život da ušeta. Nju pročitaj.

Nadam se da ćeš uživati u čitanju knjige. Koje god. Jer nema loše knjige sve dokle god ne zaboravimo da čitamo srcem, a ne očima. I svaka knjiga koja uđe u naš život, tu je sa razlogom.

Voli(mo) se

Andrea

[mozgoderina]

Naša Nirvana

Mi danas ne znamo NIŠTA. Amnezija je potpuna. I pre nego što otvorimo usta, sve neiskazano, već nema smisla. Mucamo, zapinjemo, posrćemo. Srećom, niko nas ne sluša. Naša misao nikome ne treba. Nikome ne trebamo mi. Niko ne treba nama. Slobodni smo.

Mi danas nemamo NIŠTA. Pljačka je potpuna. Hteli bi da dohvatimo nešto svoje. Pružamo ruke, ali, stvari se rastapaju, rastvaraju i nestaju. Čak i zemlja, izmiče nam ispod nogu. Sve je njihovo. Ništa nije naše. Slobodni smo.

Mi danas ne radimo NIŠTA. Nemoć je potpuna. Po utvrđenom rasporedu, krećemo negde, gde nas niko ne čeka, gde nikome ne trebamo, gde nam se niko ne raduje. Petljamo nešto, premeštamo pa vraćamo, da nam prođe vreme. Sami sebi određujemo satnicu, dnevnicu i odmor. Slobodni smo.

Mi danas ne umemo NIŠTA. Nesposobnost je potpuna. Sve čega se dohvatimo, prestaje, nestaje i odlazi. Sve što smo do juče popravljali, danas samo kvarimo. Stvari prestaju da funkcionišu. Tešimo se. Nikad nisu ni funkcionisale. Slobodni smo.

Mi danas ne razumemo NIŠTA. Otuđenost je potpuna. Strani smo jedni drugima, ukočeni i skriveni. Rastačemo se, predajemo i povlačimo. Naše emocije ne vrede. Znamo ko je plaćen da glumi. Gledamo ih kako nam se krevelje. Aplaudiramo. Slobodni smo.

Mi danas ne verujemo NIŠTA. Simulacija je potpuna. Sve je skupo, a bezvredno. Utakmica je naš život. Skupljamo poene. Varamo, pretvaramo se, glumatamo. Tražimo istinu. Danas si ti pobedio mene. Sutra ću ja tebe. Slobodni smo.

Mi danas ne vidimo NIŠTA. Slepilo je potpuno. Živimo u mraku. Ograđujemo se, ukopavamo, branimo. Sve je već viđeno. Ničeg novog nema. Ono što ja mislim da vidim, strašno je, prljavo i naopako. Ono što mi oni pokažu, lepo je, čisto i umirujuće. Može da se gleda. Slobodni smo.

Mi danas ne osećamo NIŠTA. Tupost je potpuna. Svega ima previše. Siluju  nas, zaskaču i saleću. Traže nam pokriće, pristanak i glas. Dajemo im sve, za bar malo mira. Nikome ne treba naš bol. Ne treba ni nama. Slobodni smo.

Mi danas ne značimo NIŠTA. Poniznost je potpuna. Želimo da nas neko primeti, primi i uvaži. Zato mi druge primamo, uvažavamo, klanjamo se. Skupljamo se, slušamo i klimamo glavom. Ne pomaže uvijanje, previjanje i prenemaganje. Kao da nas nema. Možda nas i nema. Slobodni smo.

Mi danas ne vredimo NIŠTA. Bankrot je potpun. Sve je odneto, ispražnjeno, očišćeno. Malo se i naljutimo. Lupamo rukicama u nejake grudi. Ispod oka pazimo, gleda li nas neko. Možda neko zastane, sasluša, i ubaci u šeširić novčić. Nigde nikog. Čega da se plašimo? Niko se ne plaši nas. Slobodni smo.

Mi danas ne tražimo NIŠTA. Poniženje je potpuno. Naše sledovanje odmerava drugi. Koliko nam razreže. Ionako, svega nam je dosta. A šta bi smo, sve i da dobijemo nešto? Mi ne znamo. Oni znaju. Tako je najbolje za sve. Slobodni smo.

Mi danas ne planiramo NIŠTA. Blokada je potpuna. Sutra ne postoji. Zašto da se gradi kad će biti srušeno? Investiramo, ulažemo, projektujemo. Za tuđu decu. Naša deca nisu nikom potrebna. Nisu ni nama. Slobodni smo.

Prodavali bi NIŠTA. Izvozili bi NIŠTA. Niko neće naše NIŠTA. 

No i zato, NIŠTA.  

Pripovedio i grafički opremio: JovAN JoNA pAvLović → Estetska inspekcija: ĐE ME sNAĐE BEzNAĐE → Ilustracija: Jannis Kounellis [Greece + Italy] (1936-2017) ~ 'Untitled', 2014. Oil on canvas, steel (200 x 180 cm). Moderator: MozGoDER vELičANsTvENi → 

✓ svAkE NEDELJE TAčNo u 09H - oD 1. JANuARA 2017! →

✓ EkoNoMski EpiLoG: DoNiRAJTE BLoG @ pAyPAL.ME →

✓ A DNEvNicu čuvAJTE za pRoDAvNicu @ REDBuBBLE →

✓ pHoTocRowD FoToGRAF →  ✓ FAcEBook sTRANicA →  ✓ piNTEREsT TABLA →  

ošTRiM pERoM, MozGoDERoM → ✓ Isprobavanje sanduka →  ✓ Rekvijem za prosvetne snove →  ✓ Krekeću li kuvane žabe? → 

oBELEžENA TRAsA NA puTu Do spAsA → ✓ Mahniti mesečar (Ortega i Gaset) →  ✓ Diskvalifikovanje mišljenja (Bodrijar) →  ✓ Vlada bez programa (Ortega i Gaset) → 

[zasvepare]

DIE HEIMAT Pismo Arnou

(ovde pročitati originalno pismo na francuskom)

Grac, 24. juna 2019

Druže Arno,

žao mi je što nisam mogao ranije da ti pišem. Pročitavši tvoje poslednje pismo jutros (sa dobrih nedelju dana zakašnjenja!) rešio sam, na licu mesta, da ti napišem pravo pismo, da, na papiru, rukom, i povrh svega: hodajući! Dokaz? Evo, odmah.

Jedva čekam da ti pokažem šta sam sve iskopao na buvljacima Land Štajermarka! Ali da bi se to desilo, potrebno je da te postupno uvedem u ovaj Gradec, baš kao što je to učinio Mišel Bitor u svom Rasporedu časova, uvodeći čitaoca korak po korak u svoj imaginarni Mančester (možeš misliti, to je knjiga koju trenutno prevodim!) 

Prvi prizor koji mi se poturio ovde u Gracu, iste večeri pošto sam se iskrcao, bila je jedna starica, smeštena ispred parfimerije Orsay, koja nije prosila niti zabavljala publiku, nego joj je držala govor na čistom srpskom (sa hercegovačkim akcentom); uspeo sam da presretnem nekoliko reči koje, evo, prevodim za tvoje uši: 

Hitlerovu vam krv prčim i jebem na lomači... Jebo vas Hitler sve, u šupak vas jebo!

(Je vous le baise bien, votre sang hitlérien, et je vous le baise encore sur un bûcher ! Allez le mettre, votre Hitler, dans le trou de cul, tous parmi vous!) 

(Reći ću ti kako to zvuči na srpskom. Da sam ovo pročitao u knjizi, učinilo bi mi se smešno i preusiljeno! A ipak, upravo tako mi se ispostavilo u stvarnom životu: ona je čak izgovorila dva sinonima za baiser!) 

Ukratko, u tom trenutku, moj dragi Arno, shvatio sam da sam kod kuće! 

I to je bilo tek prvo pojavljivanje Domovine (Heimat). Pokazaće se da će se ukazati još nekoliko puta, i da će njena ukazivanja biti glavobolna a, bogme, i sablasna!  Za mojih prvih nasumičnih šetnji (nasumičnih u meri u kojoj to dozvoljava urbanistički plan grada), u izlogu jednog antikvara blizu Jakominiplatza, primetio sam kartu Bosne iz 19. veka (u to vreme ju je bila zauzela Austrougarska imperija) i okolnih zemalja. Na njoj sam prepoznao grad Valjevo, gde sam živeo nekoliko godina pre polaska u školu (ovde se zove Valiova), Kragujevac (Krakoievaz) i Serraglio. Ovo na repu je Sarajevo.

  Dobro je što smo već kod Sarajeva! Nekoliko dana kasnije, petnaestog, svratio sam u Volkshaus, salu u kojoj je lokalna komunistička partija (rekoše mi da su ozbiljni) organizovala Jugofeštu (takođe najavljenu na srpskom po plakatima). 

Šta je tu bilo predviđeno? Da se tokom celog petnaestog juna održavaju koncerti folklornih grupa. Da se sve to zaliva pivom Puntigamer. A na samom kraju, tako je pisalo na plakatu, trebalo je da zasvira Zabranjeno pušenje.  Nisi čuo za njih? Osamdesetih godina, ova grupa iz Sarajeva jedina je predstavljala pokret pod nazivom neoprimitivizam (sam vidi šta je to); njeni članovi su snimili najbolji jugoslovenski komično-satirični tevešou pod nazivom Top lista nadrealista (na sreću, nemaju nikakve veze sa Bretonom & Co.) 

Kultna grupa, dakle, koja se trideset godina kasnije pojavljuje u Gracu, i to na fešti mladih štajerskih komunista. I kakav je bio koncert? E pa, najiskrenije, ne sećam se! Ili jedva: tek nekoliko taktova pesme Zenica blues (njihova presmešna replika na Folsom prison blues Džonija Keša; gledaj ih samo : kako skakuću razdragani) i još jedne: Šeki’s on the road again. Veći deo njihovog koncerta propustio sam jer sam kupovao pivo. Jedno pivo. Prvoj (plastičnoj) čaši Puntigamera trebalo je dobrih pola sata da se pretvori u gutljaj i tada sam shvatio da će biti jedina. Potom, smešten na stepenice na obodima Volkhausa, trebalo je da izbegavam dim. Kakav dim? Dim roštilja specijalno priređenih za ovu priliku. Tu se moglo napariti balkanskim specijalitetima, kao što su cevapcici, sarma, pleskavica, servirani, kao što i priliči, uz crni lukac. Ukratko, samo suvo meat is murder, sa malo kupusa, i to sve u lokalu pod nazivom Dolly Bell, po prvom filmu Emira Kusturice.

Bio sam, priznajem, prilično razočaran tim nostalgičnim spektaklom, koji je uz sve priredila neka komunistička partija. U svemu sam njušio ogromnu naivnost, posve sličnu onoj koja je navela Petera Handkea (po svim merilima mog voljenog pisca) da brani Slobodana Miloševića kao spasioca te iste Jugoslavije! 

Teško je izbeći naivnost da se pokojna Jugoslavija proglasi Heimatom soft-komunizma, koji je uz sve to western-friendly, naročito u ovoj neolib. epohi, u kojoj se komunizam pretvara u komercijalnu marku (makar se to desilo na roštilju sa nazovi-sarajevskim ćevapčićima). Jestivi komunizam. Komunizam (R) (TM)

Ili je pak (možda sam ja naivan?!) ta parada Komunističke partije bila pronicljivost biznismena? Mora se reći da je te večeri kafe-ćevabdžijama dobro išlo! 

No, uza sve rezerve, osećanje prepoznavanja doma se nastavilo, intenzivno, i naročito se pojačalo kada sam (evo nas, najzad smo tu) obišao buvljak. 

Najveći buvljak u Gracu održava se u predgrađu Puntigam, odmah pored pivare Puntigamer. I prva knjiga koju sam zahvatio iz kartonske kutije i otvorio, ma ne, koju sam našao otvorenu, bila je šta misliš koja? 

Prva stranica Na Drini ćuprije Iva Andrića, koju svi Jugosi znaju napamet. Dokaz? Evo ga.  

Gospode, dragi Arno, život je počeo tek onda, kad su se ukazala predgrađa! 

Treba reći da, zahvaljujući stipendiji lokalne institucije, raspolažem (ali samo na mesec dana) udobnim smeštajem u centru grada, na samom vrhu brda Šlozberg, na koje bi svi da se popnu, i da plate 1.60 evra da bi to izveli, pred čijim prizorom je jedna Bosanka, evo pre koji sat, rekla svom momku: Prvo pa muško! Da ti prevedem? Prvo mesto koje mi pokazuješ, i ispostavlja se da je Bingo! E pa evo ga taj Bingo.

Ovo mora da je najpoznatiji prizor iz Graca. Gračanima je sigurno dojadio. E pa i meni je! Ne želeći da ispadnem nezahvalan prema lokalnoj instituciji koja me smatra piscem (vidiš ti to?) ipak sam nervozno čekao tu subotu, žurilo mi se da za sobom ostavim sve te luksuzne fasade, svu tu blink-blink raskoš namenjenu turističkim očima (primetio sam da neprekidno zamišljam njene kulise i lagume) i otrčim u blaženu periferiju, u sumnjive četvrti, među popucale kolovoze i trotoare, u sve što nije načinjeno za oko onoga ko samo prolazi, nego za telo onoga ko će tu i ostati, za rezidenta, upravo, a to sam i ja, zar ne, barem do početka meseca jula, pisac-rezident, a ne pisac-turista! Dakle, i ja zaslužujem da se tamo nađem! Ne samo u centru! 

Pa sam ti tako požurio u Puntigam te subote ujutru (pre devet sati) tramvajem broj pet sa Šlozbergplaca. Ispred jednog Cineplexxa (ne, ovaj sigurno ne pušta porniće; u epohi smo u kojoj duplo X znači LUX), stotinak prodavaca je već razvuklo svoje zavežljaje. 

I upravo kako me je Luiza G., organizatorka rezidencije, toplo upozorila: u Puntigamu je bilo Srba. Puno. Jugoslovena, Jugosa, Južnjaka uopšte. Kao na mom rođenom buvljaku (da li bih mogao reći rođenom? mogao bih!) na Zemunu! Obilazio sam stazice pored Cineplexxa u svim pravcima, hoću reći, te bulevare između prostirki, slušajući muziku akcenata koji su uglavnom bili bosanski ili dalmatinski, sa ponekim slovenačkim razvlačenjem. 

Za tebe izdvajam ovu kratku razmenu između prodavca i mušterije koji je sa njegovog zavežljaja dohvatio nekakva klešta:

Jesi našo nešta?  Ja !  Ta ti je odlična, zube da izvadiš!

(T’as trouvé quelque chose ! / Ouais ! / Celles-là, elles sont excellentes même pour t’arracher les dents!)

Gle! Još jedna Marksova sablast u kutiji! Ali vratimo se našim stvarima, hoću reći, pločama. O tom prvom obilasku Puntigama, svačega sam video i čuo, ali nije bilo bogzna čega da se kupi. Bila je jednostavno slaba subota. I vratio bih se praznih i žalosnih ruku da jedan Jugos nije iskrsnuo iz tla sa dve kutije pune ploča. 

Kada sam iz njih iskopao Harvest Nila Janga, među brojnim nemačkim LP-jima (koji su svi glanc!) nisam se, šta misliš, obratio gazdi na srpskom. A ne! Neka me od toga Bog čuva izvan Eks-ju! Postavio sam pitanje koje sam naučio napamet nekoliko meseci pre polaska u Grac: Was kosten die Platten? Šta mi je odgovoreno? Ein Euro. Bez diskusije! Bolje nego u Srbiji! (Na fotki koja sledi, videćeš ploču zajedno sa diskom Pearl Jam iz devedesetih, Vitalogy, albumom koji sam okvalifikovao kao “mlađeg brata Harvest”)

Poređenja radi, dva Plattenladen u Gracu koje sam već obišao pre Puntigama prodavale su polovne ploče za minimum 10 eura. One koje su nudili za 3 ili 5 nisu zaista vredele ništa; među njima sam video jednog Mekartnija i doslednog ga zaobišao. 

Ali u Dux Records u kvartu Lend, preko Mure, našao sam izvanrednu ploču: prvo sovjetsko izdanje ranih singlova Rolling Stones. Naslov? Bilingvalan! Игра с огнем/ Play with fire.

Pokazao sam ploču komšiji iz Gruzije, Zvijadu: samo što se nije rasplakao pred omotom. Dva litra vina kasnije zamolio me je da je sklonim. Mora da ga je podsetila na mladost. Ploča je u SSSR objavljena 1989.

  Ne bih je, što se mene tiče, nikad uzeo da sam već imao Play with fire na nekoj od šest-sedam Rolling Stones ploča koje već imam; Play with fire je, ako mene pitaš, njihova daleko najbolja pesma. U jednoj drugoj prodavnici ploča, aluzivnog imena, Inandout Records, iskopao sam treći album Stranglersa, Black and white, gde se nalazi moja omiljena pesma te grupe, Nice’n’Sleazy.

Znači, deset evra nisu ništa za rezidenta Graca, kad je reč o pločama. A šta je s novim pločama, još u ambalaži? One staju maksimum 20-25 eura. Setio sam se još jednom onog prodavca iz Beograda, Jugovinil, kod koga nove ploče nema ispod 35 eura. Njegova radnja se nalazi u nedavno džentrifikovanoj ex-pivnici pretvorenoj u kafe-kvart u Cetinjskoj ulici, koja je dakle u potpunosti prilagođena džepu te posh omladine, koja može da ih priušti i da si ih nabije na... Instagram. 

(Naravno, gazdu Jugovinila sreo sam više puta na Zemunskom buvljaku, izjutra, pre sedam, kako kupuje ploče za maksimum 1 EUR, da bi ih preprodao za basnoslovne cene, brez poreza!)

Vratimo se u Grac (koji, kao što smo rekli, nije toliko drugde!). Nedelju dana kasnije, 22. juna, u peticu sam ušao ranije, malo smirenije. U tramvaju se nalazio natpis na slovenačkom: Danas velja vsaka vozovnica kot dnevna karta do 24 H. “Danas će svaka karta za prevoz važiti kao dnevna karta, do 24 sata”.

A zbog čega? Jer je tog dana, što ću kasnije saznati, bio održan Prajd.

I to, ispostaviće se, Prajd bez oružane pratnje, što je ipak balkanski začin! No, ovog puta, Puntigam je bio pun ko oko! Jedan Slovenac je prodavao ploče koj vidiš ovde kako listam. Koliko koštaju? Pitam na nemačkom. Zašto nisam progovorio slovenački? Uvek sam želeo, moj dragi Arno, da se šetkam kroz neko mesto na kojem svi govore mojim jezikom ne znajući da ga razumem. Slovenac je pak bio prefinjeniji nego Jugos od pre nedelju dana. 

“Svaka ploča ima svoju cenu!”  “Beatles 1967/1970?”  “20 eura”  “Come Together single?”  “10 euros”  Okej, evo ga još jedan Beatles fan! “Talking Heads, Little creatures?”  “6″.  “Danke”.

Mnogo sam očekivao, dragi moj Arno, u tome je problem. Austrija je ipak Balkancima najbliža kapitalistička zemlja. U osamdesetim godinama, koje cenim koliko i ti, zamišljao sam kako dobar broj Austrijanaca u svojim kolekcijama drži albume i singlove Television, Pixies, Sonic Youth, Dinosaur Jr., Gun Club, Siouxsie and the Banshees, i tako dalje, pa čak i u devedesetim godinama, kada je bolest kompakt diska već zavladala.

Ali izvan fasade Dux Records, na kojoj je reprodukovan motiv sa albuma Goo Sonik Juta, izuzev nekoliko uobičajenih gluposti iz tih godina koje se mogu i u Beogradu naći, ispostavilo se da su naši respektivni buvljaci iz tog ugla sasvim savremeni: njihove ploče takođe potiču većinom iz šezdesetih i sedamdesetih, ima i osamdesetih, ali ono progresivnije krilo koje ti spominjem, sva je prilika, nije se preštampavalo.

Dakle, tog 22. juna, dan nakon letnjeg solsticija, dan nakon šetnje Kleo od pet do sedam u filmu Anjes Varda, zastajem ispred nekoliko kutija sa pločama. Jugoslovenka prodaje. Pitam je na svom niže-nemačkom. Ona mi odgovara dugo i zamršeno, ne uspevam da uhvatim ni reč, Arno, pa ipak klimam pre nego što postavim potpitanje Für eine Stücke? (A po komadu?), na šta mi ona odgovori: Drei euro.

Bacim se na posao i iskopam soundtrack za jedan od najkemp filmova svih vremena, My Fair lady (znam da je možda u poslednje vreme postao hip, ali to je ipak mjuzikl, a meni je, kao što je slučaj sa Kosom, draga samo treklista!) U sebi otpevam Show me! kažem Danke i nastavim da hodam ništa ne uzevši.

I tada sretnem Adu Kobusjevic. (Ako ti dosad nisam rekao ništa o njoj, to je samo zato što sam hteo da je ti sretneš čitajući!) Ada je vizuelna umetnica koja takođe snima filmove i trenutno ima izložbu u pešačkom tunelu ispod Šlozberga, pod nazivom Illusion, zasnovanu na efektima svetlosti i boje. Nekoliko godina je živela u Srbiji; imao sam priliku da vidim njene fotke sa novosadskog buvljaka Najlona. Pokazaću ti u Arlu tu seriju fotki iz 2014. koju je Ada nazvala Fleeting Installation (2014).

Srećem, dakle, Adu koja mi kaže da je nabavila neku odeću. Za koliko? Za 10 centi po komadu! Pazi to! Počne kiša. Odmah otrčim do Jugoslovenke, pitam da li bih My Fair lady mogao da dobijem za 2 evra, a kod Slovenca, da li bih Talking Heads mogao iskamčiti za pet. Kiša se pojača. Moja balkanska cena je smesta prihvaćena. Kad sam stigao kući (odakle? od kuće? uvek sam kod kuće! Why on earth are you there when you're everywhere?) otkrivam da je album Talking Heads objavio Jugoton, najveći proizvođač gramofonskih ploča u Jugoslaviji (Zagreb).  

Ada me onda uvede u unutrašnjost tog famoznog Cineplexxa. I to najpre da bismo se sklonili sa kiše. Prethodne nedelje nije mi ni padalo na pamet da zavirim u tu garažu, ali pokazalo se da je još bogatije nego što sam zamišljao, nego ono što se videlo napolju. To su ta predgrađa, sve je u undergroundu! (u ovom trenutku se na mene zaleteo pas komšinice Kinge i upoznao me!) 

Unutra, psujući što pri sebi nemam dodatni ceger, primećujem da pijem kafu mit zunehmen, po prvi put na buvljaku. Kako to? Pa jednostavno, imaju klupe gde se može sesti, gde se čak može istrpeti kiša. Je li dakle tako jednostavno biti poslužen? Jeste, pa i hodati s kafom, staviti plastičnu čašu svaki put pored kutije pune ploča ili knjiga i potom je pronaći netaknutu. A onda se odmoriti na jednoj od tih klupa čekajući Adu i gledajući jednog zadovoljnog Kineza koji je pribavio ventilator. Probaj!

A onda, ponovo pod Adinim vođstvom, odlazim u specijalnu pekaru koja prodaje samo hleb od juče. Ali nije to bäckerei kao bilo koji, Arno, ovde, u centru grada, u Lendu, u Mariahilferstrasse, pekara je morala da postane concept-store, izlog će ti reći sve!

Dakle, u trenutku kad sam počinjao da ti pišem ovo pismo koje je sada, napokon, pri kraju, bio sam u Sackstrasse, gde je, tačno u 17č40, žuti kombi zastao nasred ulice. Iz njega je izašao službenik sa narandžastom gajbom. Približio se velikom žutom sandučetu preko puta, poturio gajbicu pod njega, i pošto mu je otključao dno, bučno istresao gomilu pisama. 

Ovo pismo će ti doduše stići malo brže nego ta koja je skupljao poštar, ali nadam se da mi nećeš zameriti! Ipak ti pišem iz HEIMATA!!! Pisaću ti uskoro opet, naročito ako iskopam nekog italijanskog pevača ili pisca za tvoje uši. 

P S Što se alkohola tiče... crveno vino, kao što možeš da zamisliš, nije bogzna šta. Bela vina? To je bolje. Kad čovek izbliza pogleda njihova piva, ima razloga za više optimizma nego u Francuskoj. Definitivno sam postao fan Gössera, ipak sam Puntigamer čekao predugo u roštiljskom dimu! Neka čekanja ubiju neke žeđi! Preneću nekioliko limenki krišom preko granice i stući ćemo ih zajedno u avgustu u Arlu. 

Nadam se da te nisam ugnjavio ovim pismom. Ali pazi: ima i fotografija. I nećeš mi valjda zameriti što je pismo otvoreno. Čekajući tvoj odgovor (epski, kao što je uobičajeno), 

Bojan  

[theonethatshouldloveherself]

stranica iz dnevnika

(koji odavno ne pišem fizički jer svaka reč rukom napisana boli dva put jače)

danas sam kratkog daha, usled otoka grla, pokušala da sletim niz stepenice jureći malo svežeg vazduha, koji je možda i razlog mog gušenja ... ispred mene su se našli ljudi koji su me mesecima sputavali i laganim koracima su i ovaj put sprečavali moje brzo kretanje koje je eto, ovog puta bilo jako važno

iza mene su hitro, a opet sporije od mene, zbog straha prouzrokovanog mojim naglim lomljenjem, išli ljudi koji su svih tih meseci nemo hodali kraj mene

u deliću sekunde mi je, između kratkog i dubokog daha uhvaćenog po samom izlasku, proletela misao koju sad pretvaram u haiku za danas i ostavljam je ovde da je se svakog dana setim

obraćam se sebi, a i ako nekad neko negde bude ovo čitao, važi i za njega

nikad nemoj pružati ruku za nekim ko hoda ispred tebe ... nikad nemoj dozvoliti da nekog vučeš ... nikad nemoj zatvarati oči na ljude koji konstantno i bez pogovora koračaju sa tobom

da, ako neko od njih krene malo brže, veruj da ima razlog i sustigni ga

da, ako neko od njih kaska za tobom, uspori malo, ne brže od života

da, ako neko od njih nekada i krene drugim putem, pusti ga da proba, mozda je to put za oboje

kako danas, tako uvek

uostalom, na greškama se uči, samo ne dozvoli da te greške koštaju života ... preterujem, ali kao mene zamalo danas

7. decembar 2022.

[kreativnapsihoza]

Budim je

Budim je

Zbog krvavog izlaska sunca

Budim je

Zbog napola pojedenih pahuljica

Jedne uvehle ruze i papirica

Na kojem pise volim te

Budim je

Zbog napola procitane knjige

U kojoj je posljednja stranica iskinuta

Jer zasto ce nam kraj

Kada mozemo biti ovdje,

Danas, sutra, vjecni.

Budim je

Zbog vjecnosti nase

Koju cemo prozivjeti skupa

Budim je

Zbog sitnih malih razloga

Nebitnih za smrtnika.

Budim je zbog

Baste u jesenjim bojama

Budim je zbog

Prirode

Koja mase svojim bojama

Kao vojnici zastavama.

Ali uzalud

Sve je vec vidjeno

Sve vec zna

Uzalud je budim.

I onda ona ustaje

Scena prva

Zivot moj pocinje

Cuje me kako opet iznova i iznova

Govorim Miljkoviceve stihove pjesme

Uzalud je budim

I ona tada progovara.

Scena druga

Nesnenim glasom mi govoris

Da sam budala da svako budjenje

Zelis prozivjeti jos jednom

I jednom

Da svako jutro zelis gledati

Izlazak krvavog sunca sa mnom

Da zelis uvijek onu istu porukicu

Istu uvehnulu ruzu i napola pojedene pahuljice.

Scena treca

Zaljubio sam se

U tebe

Jednim pogledom

I svako budjenje Miljkovicu nije uzalud

Ptice placu za vjecnoscu koju imamo.

[mentalnahigijena]

‘Srpski svet‘ je isto što i ‘ruski svet‘. Neonacizam! I zato se treba pobuniti protiv nakaradne Vučićeve vlasti "Dogodilo se ono što je bilo i očekivano, najavljivano, predvidivo i čak neminovno. Šef naprednjaka postao je i predsjednik Republičke izborne komisije. Proglasio je sebe nepobjedivim i tako definitivno inaugurirao Srbiju kao prvu zemlju svijeta u kojoj mafija ima svoju državu. Mafija nikad ne priznaje poraz, pa zašto bi i ova koja ima državu iza sebe? U jednoj predizbornoj brošuri lista Nova, pod nazivom 'Decenij AVlasti', na tridesetak stranica, notirani su svi skandali, sve afere, sve zloupotrebe i laži. Sva njihova besprizorna propaganda, represije prema građanima, javne sramote i zlostavljanja ljudi. Nabrojane su i sve osobe koje žive iznad i izvan zakona, svi izmišljeni atentati na predsjednika. Tu su, naravno, i događaji koji vrijeđaju zdrav razum normalnih ljudi, sve velike pljačke i korupcijske afere. Sva bestidnost i poniženja, sva nasilja nad mirnim građanima u protestu. Rasipništvo i naravno svi grobovi odnosno ubojstva počinjena za deset godina neograničene vlasti... A ni na jedno od ta 173 'djela koja govore', javna tužiteljica Zagorka Dolovac nije reagirala"! "I što ćemo sad, naša Srbijo – što bi rekla Konstrakta, srpska predstavnica na pjesmi Eurovizije? Pobuna, pobuna i samo pobuna protiv nakaradne vlasti. To je zakon razuma uspostavljen rušenjem feudalizma i nastankom političkog doba... Velika izlaznost čak i na lažnim izborima, pokazuje da postoji snaga za promjenu kriminalnog sistema... Srbija konačno mora shvatiti da je prije više vijekova svijet odbacio teoriju 'krvi i tla' i da su nas lažni patriote i lažni nacionalisti na vlasti u ime nepostojećeg, neostvarivog i neprirodnog nacionalnog jedinstva, sabornosti i sloge vekovima gurali u pogibiju, u besmislene ratove za teritorije. U dvadeset prvom vijeku, kada je Zemlja postala 'globalno selo', praviti nekakav "srpski svet" ili "ruski svet" je neonacizam, jer i Hitler je želio da stvori svijet arijevaca. Sada i ovdje zato ponavljam: Pobuna, pobuna, i samo pobuna. Što bi Davičo rekao, vrijeme je, Srbijo, da hajduk bune iz tebe grune. Kada, ako ne sada? Jer ako poslije najgore pokradenih izbora u političkoj istoriji Srbije ne raščistimo s političkom mafijom na vlasti, bit će to definitivna pobeda Sheakespearovih 'Junaka doba zlog' nad jednom državom i njenim građanima", poručuje Milojko Pantić za portal danas.rs.

[covjek-casopis]

ROMAN NENADA STIPANIĆA "BOGOVI NEONA", Sandorf, 2019, ulomak

Drhturio sam u aorti Isusa Krista, golemom crvenom tunelu kojim huči i šiba gusta, tamnocrvena krv. Priljubljen uz stijenku aorte, pomoću četiri fluorescentna zeca Eduarda Kaca pričvršćena na moje ruke i noge, slučajnom prolazniku nalikovao bih na bezazlenog alpinista. Svaki je zec zagrizao u žilavo tkivo aorte i ispuštao mješavinu sline sintetiziranih Gibson/Turingovih tekstova, te pjesama Hatsune Miku, koje je Isus rado koristio kao medij saveza s ljudskom vrstom. Nisam se bojao da će zečevi pustiti, u srce im je ugrađen mali generator za „cijepanje suvišnih ideja u nos evolucijskog goriva“, najmoćniji izvor energije u svemiru nakon zblajhane materije svemira, no bojao sam se da će mi tijelo rastrgati silina te vruće i svete krvi, krvi koja je šibala i udarala me kao bičevi, bičevi na čijim su krajevima olovne kuglice, a u remenje upleteni čavlići, da dublje prodru u moju ranjenu kožu. Baš kao što su bičevali njega, sada je on svojom krvlju bičevao mene. Prčkao sam po memoriji, izabrao pa pustio muziku, nešto što bi me smirilo, ali i odgovaralo trenutku, kad fluorescentnim zečevima iz vrata izraste još po jedna mehanička glava. Zečje glave i dalje su čvrsto i predano grizle Kristovu aortu, nezainteresirane za vlastiti kiborški dodatak, one četiri robotske glave s licima Nancy Sinatre, velikih krupnih očiju i smeđe kose, koje sporim, mekim i melankoličnim usnama pjevaju: Bang, Bang, he shot me down, Bang, Bang, I hit the ground, Bang, Bang, that awful sound, Bang bang. Milijunima kilometara sužavala se ta aorta, da bi ovdje, gdje sam sada, na kraju povijesti i vremena, bila široka svega dva metra. Milijuni godina nezdrave hrane, stresova, i tko zna čega sve ne, taložili su smrt i da nisam stigao ja, Krist bi bio mrtav još najviše tisuću godina jer nitko nije uspio ostati mrtav sa začepljenom aortom pa ne bi ni on, makar bio Bog. Drobila me ta bijesna krv, gnječila, šaptala da će mi istrgnuti ruke iz ramena, noge iz kukova i glavu iz vrata. Iako se ne bih trebao bojati jer Ja Sam Onaj Koji Jesam! i u nematerijalnom, nepoderivu aorto-penjačkom odijelu, kroz vizir maske načinjene od davno ukradena Stelarcova uha na ruci, pa isprintana za ovu priliku, gledao sam i tražio mjesto u koje ću pucati, gdje će konceptualni torpedo proći kroz sićušni otvor i kao hitac Luka Skywalkera razoriti Zvijezdu smrti, jer ja Nenad Stipanić, raznijet ću hram te demonske sorte, ljudske vrste. Luke Skywalker, za razliku od mene, znao je što je njegov torpedo, i dok sam progrizao specijalnu meku plombu u zubu, u kojoj sam nosio biblioteku i pustio da mi se ova knjiga koju sam napisao za života razlije niz grlo i grozničavo se nadao da će okus ovog teksta otkriti sjećanje na torpedo, u srcu Isusa tutnjali su čudni koraci, trupkala su lovecraftovski mrtva tijela. Kao da mi se iz dubine njegova srca približava vojska mrtvih duša.

4. U crvenom tunelu koji me podsjećao na baršun i teške bordo zavjese kockarnice u kojoj sam davno radio, probavljao sam listove o početku pisanja ove knjige. Pomaknuo sam zeca, Stelarcovo uho, naime, imalo je mogućnost zrcalne transsupstancijacije na bilo koju površinu, povezalo se s vlastitim odrazom na tkivu aorte i preslagivalo vlastite zrcalne molekule u poredak molekula fluorescentne mrkve. I sva četiri zeca gladno bi se pomaknula prema mrkvi. A ja bih opet pomaknuo mrkvu za koji centimetar više. Pomicao sam se beskrajno sporo, već dvije tisuće godina, koliko je trajalo moje puzanje njegovom aortom, i koliko dugo već nisam vidio Aman ni Teoo, i ovo, s njima zajednički započeto putovanje do vrata Mordora, na kraju sam morao završiti sam. Puzanje aortom bilo je iznimno opasno. Morao sam paziti na svaki pomak, inženjerijske jedinice mrtvih ljudskih dugova zašile su u meso aorte milijune mina koje, kad ih dotaknete, eksplodiraju i raznesu vas u tisuće maleckih i prezaduženih ideja. Čak bi i meni nakon toga trebalo tisuće godina da se opet sastavim i oslobodim duga. Malo lijevo, pa, činilo mi se dvjestotinjak kilometara ukoso prema otvoru srca, u tkivu aorte materijalizirala su se neonska slova, osamljene staklene cijevi narančaste boje titrale su kao prastara reklama sablasnog noćnog kluba pokraj autoputa. Pisalo je:

11. XII. 1973. god. Utorak, Mirjana bila kod nas u kući popodne oko 2,30 rekla je Ljubi da ide u Beograd ujcu i da ne zna točno kada će doći, da možda za 15 dana, za misec ili za dva miseca, rekla da ćemo dobiti od njene gazdarice 30.000 hiljada starih dinara za mliko Neni i da će dječji doplatak prebaciti na nas. Ljube je vidila drugi dan 12.12.73. god sreda oko 1,30 posle podne kako je išla s punom torbom na autobus. Vreme tmurno, oblačno, bez kiše. Pročitao sam reklamu i vrlo polako i precizno, poput pirotehničara koji demontira minu, pomaknuo zečeve oko 160 kilometara ulijevo, u traženju pozicije za pucanje, zadržavao sam dah, pazeći da ne dotaknem neonska slova, ispod kojih je u meso aorte zašivena mina.

5. Kako se priča topila u mojim ustima, um je učitavao sjećanje na onaj istodobno trijumfalni i obeshrabrujući trenutak buđenja u Isusu, kad sam spoznao da sam ja zapravo Bog, stvoritelj svega što je bilo, što jest i što će biti. Miris knjige koju sam metabolički listao, miris svježe tiskanog papira, opijao me i smirivao, čuo sam šum svake stranice kako se okreće, rečenice su mi tekle umom stvarajući atmosferu toplu kao idealizirano sjećanje na djetinjstvo. Dok se zastrašujući zvuk čudnih vojski približavao, a ja bio bez najmanje ideje što da činim, slova su se polako fiksirala u mojim tkivima. Probavljao sam upravo trenutak kad mi je davno, za ljudskoga života, postalo jasno da u šest godina – od kad sam počeo pisati ovu knjigu i u šest godina od kad sam se zainteresirao za posthumanizam, kiborški pokret, anarhotranshumanizam, grindere, bizarro fiction i zaželio da napišem autobiografski roman objedinjujući sve pobrojane interese u jednoj knjizi/priručniku za uništenje srca Isusova, da dakle imam previše materijala, skoro četiristo nesređenih, kaotičnih stranica, rečenica napisanih u autohipnotičkom zanosu, prepunih tipfelera, do te mjere da sam ponekad čitave stranice morao brisati jer mi nije bila razumljiva ama baš nijedna riječ. Poglavlja su se smjenjivala u tonu i ritmu, ovisno o padovima ili usponima mojih raspoloženja prouzročenih raspadima emotivnog, zdravstvenog ili financijskog stanja, i sve mi je bilo jasnije da, kako stvari stoje, nikada neću pronaći vremena da sredim ovaj tekst, baš kao ni svoj život. I kako su se događale stvari koje su prekidale pisanje ovog priručnika/autobiografije, otpadali su iz teksta komadi mojeg života, u autobiografskoj destrukciji komadao sam čovjeka Nenada, kada si već nisam mogao dopustiti komadanje priručnika. Ispali su gotovo svi „realistični“ dijelovi, a ostao je samo moj unutarnji svijet. Ali da razjasnimo odmah, taj svijet nije moja mašta ili podsvijest, ako ste to pomislili, nije „čista suprotnost“ stvarnosti ili „metaforičko naličje stvarnosti“, taj je svijet doista moja stvarnost, nevidljiva doduše u kalibracijama zapadnjačkog uma, i na planetu možda vidljiva tek rijetkim kulturama, kao recimo Indijancima plemena sjeverne Odžibve, s kojima sam više puta komunicirao, što je spominjao i antropolog Tim Ingold u Snu podarktičke noći – uvodu u ontologiju Odžibva, u ulomku o istraživanjima Alfreda Irwinga Halovela. Zove me ondje djed drugačiji od ljudskog, premda on nije znao tko su zapravo djedovi drugačiji od ljudskih, prisutni u raznim kulturama kalibriranim za glasove iz vremena izvan budućnosti i prošlosti, i nije znao koliko sam toga ja zapravo naučio Odžibve i zašto su vjerovali u postojanje „osoba drugačijih od ljudskih“ i zašto su u njihovu svijetu i neke životinje pa čak i kamenje mogli biti osobe. H. P. Lovecraft više je puta komunicirao sa mnom u istoj vrsti sna o kojoj govore Odžibve, i u istoj vrsti unutarnjeg svijeta o kojem vam sada govorim, vidio je verziju svijeta u kojoj su ljudi pobijedili, vidio je ljude budućnosti koji su preuzeli sve znanje i moć Gea++ i Ljetne Inteligencije, pa postali Veliki Stari, da čitatelju, Cthulhu, Ayi'ig, K'nar'st, Lythalia i ostali bili su nekoć ljudske duše, i da, čitatelju moj, ako moj naum ne uspije, užasna bića koja je Lovecraft susretao u zemljama snova, izići će iz tog svijeta i pojesti tebe i čitavi tvoj svijet.

______________________________________

NENAD STIPANIĆ (Senj, 1973.) živi u Zagrebu. U zemlji i inozemstvu radio je razne poslove, između ostalog bio je fizički radnik, redar po diskotekama i kockarnicama, tjelohranitelj, zaštitar, zaposlenik turističke agencije, vlasnik galerije antikvarijata… Piše prozu, radiodrame, TV scenarije, novinske feljtone. Objavljivao u periodici, na internetskim portalima i radiju, u zemlji i inozemstvu. Nagrađivan i uvršten u domaće i strane preglede i antologije književnosti. S Vladom Bulićem napisao je scenarije za prvu i drugu sezonu kriminalističke dramske serije “Mamutica”. Surađivao je na konceptualnim umjetničkim projektima Siniše Labrovića “Poslijediplomsko obrazovanje”, "Meč za titulu ministra kulture Republike Hrvatske” i “Intervju”. Objavljene su mu zbirke priča “Sprinteri u labirintu” (2005.) i “Odlično je baviti se kriminalom” (2008.), romani “Izbacivači Majke Božje” (2012.) i “Stvarno je odlično baviti se kriminalom” (2015.), potonji nastao na temelju zbirke priča “Odlično je baviti se kriminalom", te "Bogovi neona (2019.)