#patnja

[nije-mi-nista]

i nije da me je strah nove ljubavi,

strah me je stare boli.

[lifeinbooks]

Naizgled ranjene knjige mogu u sebi nositi predivne priče. Isto tako ranjeni ljudi mogu u sebi nositi toliko predivnog.

[ljubavniromani]

Svestno se odrekla majčinstva nakon svog jezivog detinjstva: Zbog bolesti je zaboravila sve, a njene poslednje reči bole

Ružica Sokić je bila jedna od najvećih zvezda jugoslovenskog glumišta, koja je ostavila dubok trag u filmskoj i televizijskoj umetnosti. Iako je njena karijera bila izuzetno uspešna, njen privatni život je bio obeležen ljubavlju prema suprugu Miroslavu Lukiću. Zajedno su proveli tri decenije u srećnom i skladnom braku. Veza koju su dijelili bila je toliko značajna da se Ružica pred kraj života…

[pleatonitum]

Smrt, ulazak u vječnost

Što je smrt? Je li smrt prirodna? Zašto ljudi na sprovodima plaču? Sve znanstvene discipline pokazuju da je smrt neprirodna. Sve znanstvene discipline su produkt ljudskog življenja. Znanost je uvijek u službi čovjeka, a čovjek nikad nije u službi znanosti. Život je za čovjeka; nikad nije protiv čovjeka. Ovdje ćemo pristupiti ovoj tematici sa različitih znanstvenih aspekata, uključujući povijest,…

[teoporter-blog]

Patnja: Nadmoć čoveka nad Bogom

[brbljivica]

Kako se približavam kraju svoga života, svjesna sam da je patnja, poput kajanja, utkana u naš DNK i da zauvijek ostaje dio nas.

Kristin Hannah - Slavujeva pjesma

[shesadhernamewascinderella]

"Dragi prijatelju,

Ne znam zašto, ali želim da ti objasnim suštinu svog poraza od koga se nikada više neću oporaviti. Pre svega moraš znati da moja nesreća nije puki ljubavni jad. Ili, tačnije rečeno, jeste to, ako se ta moja ljubav shvati kao eros u spinozističkom smislu.

Ta žena nije bila tek moja ljubavnica. Ona je bila prva i osnovna potreba mog duha. Ona je bila i moja duhovna zaštita i zaklon. Ona je bila za mene zaštitni omotač od metafizičke studeni. 

Bez nje ja sam potpuno i direktno izložen kosmičkoj besmislici i noći. Moja usamljenost je sada apsolutna. Za mene ne postoji oblast čistog važenja i pevanja. Sad moje pesme traže moju glavu. Više nema ko da me sa njima pomiri. To je samo Ona znala. A nije znala da zna. Pored nje najopasnije misli pretvararale su se u divne i bezazlene metafore. Sada je sve to podivljalo i besomučno kidiše na mene. Kada bih samo mogao pobeći od onoga što sam rekao! 

Živim u užasnom strahu. Bojim se da govorim, da pišem. Svaka me reč može ubiti. Ja sam najveći deo svojih pesama napisao pre nego sam nju zavoleo, ali tek sa njom ja sam postao pesnik, to jest onaj koji nije ugrožen onim o čemu peva, koji ima jedan povlašten položaj u odnosu na ono što kazuje. Sada moja poezija gubi svaku vrednost i izvrgava se u mog najžešćeg neprijatelja. Možda bih ja postao pravi pesnik da je ta divna żena ostala kraj mene. Ovako ja sam onaj što se igrao vatrom i izgoreo. Poraz ne može biti pobeda ma koliko veliki bio. Izgubivši nju ja sam izgubio i svoju snagu, i svoj dar. Ja više ne umem pisati. Ostala je samo nesreća od koje se ništa drugo ne može napraviti osim nove nesreće.

Sećaš li se, dragi prijatelju, da sam ja napisao stih “Jedan nesretan čovek ne može biti pesnik”. Tek sada vidim koliko je to tačno. Ja ću pokušati da živim i dalje, mada sam više mrtav od svih mrtvaca zajedno. Ali ova užasna patnja je poslednji ostatak onoga što je u meni ljudsko. Ako nju nadživim ne očekujte od mene ništa dobro. Ali ja ne verujem da ću je nadživeti.

Želi ti sve najbolje Branko.

P.S. Ako želiš da mi pišeš, piši mi o Njoj. Bilo šta. Ne u vezi sa mnom. Šta jede, kako spava, da li ima nazeb itd.; ti sve to možeš znati. Svaka sitnica koja se na Nju odnosi za mene je od neprocenjive vrednosti. Ako prestanem da mislim o njoj počet ću da mislim o smrti.

Ponoć je. Doviđenja."

[electric0aspirin]

Kako sam do sada bez broj noći sjedila i posmatrala zvijezde uz najtužnije balade Balaševića tako ispade i ove. Stalno mi je on na pameti, bio to neki glupi kontekst ili nešto bitno no opet je on u pitanju. Ne bih mogla podnjeti da ga vidim sa nekom drugom, ali kada bi bio sretan i nasmijan i kada bi mu oči svjetlucale onda bih i to preboljela. Mislim da mi se ipak neko drugi može svidjeti jer na kampu sam vidjela dosta lijepih lica i po koje smeđe oči ali niko nikada kao on. Jedan momak mi je bio dosta gotivan s ibzirom da dijelimo iste hobije i uživamo u istim stvarima ali ni to nije to, svi oni postoje ali niko nije on. Previše sam postala opsesivna sa njime i mnogo griješim sa tim no ne znam kako da prežalim. Ljubav ne prolazi tako lako, ali novi osjećaji jednostavno dolaze zatim odlaze ali taj jedan se mnogo duboku uvukao u mene. Gledajući zvijezde sam ugledala jedu kako pada, suza se želi spustiti ali ne može, ostala mi ideja da zaželim želju a bila bi da smo srerni oboje. Da sam tražila svoju sreću to bi bilo previše sebično jer ne želim da forsiram bilo što. Svjesna sma da me ne voli ali on je moja tiha patnja koja sporo prolazi. Da sam tražila za njega sreću ja bih propatila dosta jer ne znam njegive ciljeve. Sreća za oboje je najlijepša opcija jer možda se na kraju i spojimo. Možda na kraju proabm taj otrov o kojem su me upozorili, možda se pretvori u najslađi med koji će ostati do daljnjeg. Da znam da uzimam otrov opet bih ga uzela, samo kako bih osjetila njegov dodir, njegov pogled, njegive riječi i njegiva dijela. Svako zrno pustinje bih dala samo za jedna pogled mojih najdražih smeđi očiju. Samo kada bih mogla da mu kažem šta osjećam rekla bih mu ali znam da će mu to biti sve smiješno i glupo jer ne vidimo istim očima, ne živimo ispod istog oblka i ne sanjamo iste snove. Različiti smo ali stvar je da bih se ja promjenila za njega, uradila bih apsolutno sve što je u mojoj mogućnosti. Dala bih mu da mi oduzme sve osim obraza jer i nakon njega to mora da ostane pa kako god da se ja osjećala. Jedva čekam da opet srenem najlijepše oči i da se ond amoje ispune nekim suzama koje će proći u roku od treptaja ali do tad momenat traje vijekovima.

-E.

[belmasworld]

Ja sam tvoja avantura

a ti moja tiha patnja

[bojesvemira]

Otišla sam od ljudi koje sam najviše voljela

Kada postane tijesno u ormaru ljubavi

Kada nema lijepih riječi

Kada je samo patnja,bol,оptužba

nepovjerenje i nikakvo strpljenje

Kada je komunikacija oštrica noža

koja reže strunu mog leptira u stomaku

odem.

Naučila me baka da ne sjedim za stolom

gdje nas ljubav ne služi

kaže uvijek bude lakše i jednom i drugom

eto ti stijeno, sama budi

lakše će ti.

[poeticlicense12345]

PRAVIM SJAJEM MOŽE SJATI SAMO ŠTO JE ŠTO JE PROŠLOST SAD, ŠTO NE MOŽE DA SE VRATI, ŠTO JE BILO KO ZNA KAD

Da li ste ikada pomislili kako ovo vreme nije za vas i da bi sve bilo mnogo bolje da ste se rodili koju deceniju ili vek ranije? Mislite li da su ljudi tada bili baš onakvi kakvi bi trebalo, cenile su se prave vrednosti, muzika je bila bolja i, uopšte, život nije bio ovako težak?

Da li (jugo)nostalgično gledate u žućkaste fotografije vaših roditelja, baka i deka obučenih po tadašnjoj modi i mislite kako su ti prohujali dani bili lepši i jednostavniji, što potvrđuju i njihove priče iz mladosti?

Reč nostalgija nastala je spajanjem grčkih stos (vraćanje kući) i algos (bol). Skovao ju je J. Hofer, tada student medicine, u svojoj disertaciji 1688. godine. Poslužila mu je za opisivanje čežnje za kućom koju su švajcarski plaćenici osećali boreći se u stranim zemljama.

Koncepti slični nostalgiji pojavljuju se u kulturama širom sveta.

Označava duboku emociju, koja bi najbolje mogla da se opiše kao melanholična čežnja, za voljenom osobom ili stvari koja nije tu i verovatno se više nikada neće vratiti. Opisuju je i kao „ljubav koja ostaje kad osoba ode”.

U budističkom učenju se pojavljuje koncept patnje, gde se smatra da je uzrok svih patnji požuda – u proširenom smislu, želja ili žudnja. Najdublji oblik patnje je nezadovoljstvo što se stvari, onako promenljive i nestalne kakve jesu, ne poklapaju sa našim očekivanjima. Prilično pojednostavljeno rečeno, patnja prestaje kad se iskorene žudnja i vezanost.

U zapadnom društvu i današnjem vremenu, nostalgija više nema negativnu konotaciju; kad je dozirana, poboljšava raspoloženje i povezuje nas sa drugima. Prisećanje „dobrih starih vremena” utkano je u naš svakodnevni život, od Fejsbuka koji nas podseća na naše nekoliko godina stare objave pa do uramljenih porodičnih fotografija, koje svi imamo kod kuće na polici ili na zidu.

Ruku pod ruku sa tim ide idealizacija prošlosti, odnosno pamćenje prošlih događaja kao lepših i boljih nego što su zapravo bili.

kad je reč o pamćenju prošlih događaja, u svesti nam najduže ostaje i najživlje se sećamo kako smo se osećali. Konkretni detalji vremenom manje ili više izblede.

Sva naša sećanja, kao i sve naše misli, su subjektivne. Ako smo sećanje vezali za pozitivnu emociju, zapamtićemo ga kao nešto pozitivno.

Objektivno gledano, devedesete godine prošlog veka nisu bile baš najsrećniji period naše istorije, pogotovo u političkom i ekonomskom smislu. Od sankcija, preko hiperinflacije i ratova pa do bombardovanja, nije manjkalo događaja koji ostavljaju rane na duši i gorak ukus u ustima.

Uprkos tome, veliki deo nas, tada dece, ništa od toga nije osetilo i pamti te godine kao divan period. Znam ljude kojima čak ni bombardovanje nije ostalo u ružnom sećanju, jer su bili previše mali i sakrivanje u skloništa su doživeli kao igru.

Generaciji naših roditelja je, uglavnom, Jugoslavija ostala u svesti kao najlepše doba. Život je bio drugačiji, a oni mladi. Ta velika država je, kao i sve ostale stvari na svetu, imala svoje prednosti i mane, ali je preovladavajuće osećanje bilo optimizam. Tako su je i zapamtili i preneli i nama, pa se pojavila nova generacija jugonostalgičara koja u toj državi nikada nije živela.

Osim za ličnu istoriju, ovo važi i za kolektivno pamćenje. Primer za to je idealizacija pedestih godina 20. veka u SAD, kroz medije predstavljena kao doba vintidž mode, milkšejkova, plavih lokni Merlin Monro i lepih porodičnih kuća sa savršeno pokošenim travnjakom.

Često slušamo o čežnji za zlatnim dobom ljudske istorije, kada su cvetali moral i kultura, znao se red i sve je bilo drugačije nego sada, i (sudeći po žalopojkama onih koje sam ja imala prilike da čujem) nimalo nalik sramotnoj dekadenciji savremenog čoveka, posebno novih generacija.

Na nove generacije žalili su se i Aristotel i Horacije, još u antičko doba. Tokom (ne tako malog broja) vekova koji su prohujali od tada pa do sada, nastalo je mnogo dela u kojima se ponovila ista žalba, pa se nameće pitanje: koliko je prva generacija ljudi bila dobra i bezgrešna kada sa svakom narednom ljudi sve više kvare, a čak i danas ima dobrih ljudi?

Takođe: ako je (svaka?) prethodna generacija bila bolja od one naredne, kako i zašto se to desilo, ako ih je ona generacija koja se žali vaspitavala?

Što se tiče morala, promiskuitetnosti i stava da je pre bilo više ljubavi i da se nije mislilo samo na zadovoljenja fizičke potrebe, uzela bih primer iz 14. veka. Đovani Bokačo je u to doba, na prelazu iz srednjeg veka u humanizam, napisao svoje najpoznatije delo, Dekameron. Ako ste ga pročitali, znate da se zaplet velikog broja novela vrti oko seksa. Ne bogougodnog seksa u cilju produženja vrste (u srednjem veku, jedino takav nije bio greh), nego neobaveznog, iz uživanja, često sa ljudima koje su junaci prvi put u životu videli.

Kaže se da dobri pisci umeju da daju tačniju i jasniju sliku društva nekog doba nego istoričari.

Još jedna tzv. pošast današnjice je moderna tehnologija, pre svega Internet i društvene mreže. Otuđuju nas. Opskrbuljuju nas većim brojem informacija nego što nam treba i nego što je zdravo.

Iste brige su postojale još od nastanka štamparske mašine, koja je bila trn u oku, pre svega Crkvi.

Ljudi su se opet jako zabrinuli u 18. veku, kada su dnevne novine postale popularne.

I opet, kad je na scenu stupio radio.

Kao što već možete i da pretpostavite, isto je važilo i za televiziju, uređaj za koji su „njegovi protivnici izrazili žalbu da preti da ugrozi radio, razgovor, čitanje, obrasce porodičnog života i rezultira vulgarizacijom američke kulture”.

Problem je i odbacivanje tradicionalnih vrednosti; daleko od toga da su one a priori loše, ali isto tako, na sve manje ljudi (pre svega mladih) utiče ona famozna krilatica „a šta će ljudi reći?” koja tera ljude da rade ono što njima lično možda ne odgovara, ali – „to tako treba”.

„Verovatno ne postoji period u istoriji u kom su mladi ljudi pokazivali tako jaku i nedvosmislenu tendenciju da odbacuju staro i žele novo”, kako reče jedan novinar Portsmutskih večernjih novosti u svom članku. Objavljenom 1936. godine.

Vremena se menjaju i način života se menja. Utopijsko zlatno doba nikada nije postojalo; današnje vreme ima mnogo loših strana, da, ali imalo ih je i svako prethodno.

Ljudi su oduvek bili isti.

text author: Tanja Petrović Krivokapić

[stvar]

Піккардійська терція - Пливе кача по Тисині

(link za pjesmu) Tuga. Bol. Strah. Patnja. Sve ove emocije su se naselile u ovu tužnu, pretužnu pjesmu o smrti. „Pliva patka preko Tise“ je stara ukrajinska pjesma, sa Karpata, koja je novu popularnost stekla nakon 2014. godine i demonstracija u Kijevu (na trgu Majdan) kada je izvođena tokom masovne sahrane stradalih u protestima. Pjesma je dijalog između sina i majke. Sin se sprema da ide u rat i moli majku da ga ne kune – sluti da će poginuti negdje u tuđini gdje će ga nepoznati ljudi i sahraniti. A majka zna da će zauvijek u njenom srcu počivati. Patka koja plovi preko Tise (za neupućne: Tisa izvira ispod ukrajniskih Karpata) je ovdje slikovito upotrijebljena da naznači jedno staro vjerovanje. Ptica (u ovom slučaju patka) simbolički prenosi dušu pokojnika preko granice (ovdje je to rijeka Tisa) do zemlje mrtvih. Ovu verziju pjeva vokalni sekstet iz Lavova u Ukrajini, Pikardijska terca (@pikkardiyska_tertsia), koji je prelijepo dočarao sve mračne i duboke nijanse bola za gubitkom voljene osobe.

Danas je godišnjica od početka ruske invazije na Ukrajinu. Iza hladne satistke rata o žrtvama na obje strane, gdje se broj mrtvih mjeri destinama hiljada a broj raseljenih u milionima, kriju se priče običnih, malih ljudi, koji su htjeli miran život za sebe, za svoju djecu. Sada su primorani da bježe, da oplakuju smrt svojih najbližih, da strepe za sebe, da traže u buri razbacane članove porodice, i da sanaju mir.

Ovaj post posvećujem mojim prijateljima iz Ukrajine, gdje sam proveo tri godine radeći sa divnim ljudima. Nadam se da će se mir brzo vratiti u vaše živote.

[mishkakagehishka]

Hello from a northener you got into enstars :)

Imaš li možda enstars ficrecs o dosl bilo cemu 👉👈?

Pitam jer imas dobar ukus al sori ak gnjavimm

OMG HEJJ prvo kako izgovaraš "šumika" s naglaskom na Šu ili Mi? Imam teoriju /j

A sad ficrecs, dosta je prošlo otkako sam čitala ficove i moram ti reć da ja ne čitam puno ovih dana, ali ovi su mi ostali urezani u sjećanje. @thelocal-idiot ima 12 days of death, doslovno onako kako zvuči, smrt i patnja, we love that, nisam ih još sve pročitala, ali ono šta jesam mi se svidjelo <3 to moram dovršit čitat, baš mi je bio vajb.

@yandere-daze ima jebačke ficove ako voliš yandere kao horor i ne smeta ti x reader, osobno ogromni fan Coraline AU-a sa Šuom, vrtim ga u glavi svaki dan. Svaki dan. Daze inače ima baš dobre radove, način na koji sam se apsolutno usrala kad me zapratila nije normalno.

@misano17 ima Šumika Labuđe jezero fic. Doslovno ne moram ništa više reć. Labuđe jezero. Šumika. Itd. itd. Meni se dosta svidilo, Araši je bila vitez (vitezkinja??? Kako je ženska imenica za viteza...), Šu kraljević, a Mika oni labud, meni je baš bilo fora.

Iskreno preporučam sve od iznad navedenih, prvi su mi pali na pamet, ali sigurno ima još. Pokušavam se sitit jednog dobrog Rinnešu fica, al da me ubiješ, ne ide sad. Morat ću počet koristit fic recs tag da ih mogu nać lakše ubuduće.

[zmijce]

Bol i patnja su uvek neizbežne za široko saznanje i duboko srce. Stvarno veliki ljudi moraju, mislim, imaju veliki tugu na zemlji.

Fyodor Dostoyevsky

[brbljivica]

Međutim, velika, užasna istina je sledeća:

patnja ničemu ne služi.

Čezare Paveze, Umešnost življenja

[jelenajt]

U mladosti je lepota. U mladosti je uvek lepota, da. Ali u zreloj duši... Tu je sva naša patnja i inspiracija. Pa, barem za neke od nas.