#kraj godine

[blackkmoonlight]

2022. pozdrav 🤍//

Zahvalnost za 2022. što me vratila staroj meni,

što me naučila da sebi budem na prvom mestu,

što mi je pokazala koga treba da ostavim u njoj,

a koga treba da povedem sa sobom u 2023.

Zahvalnost za lepe trenutke, ali i one manje lepe,

za divne ljude,

ali i one koji su mi pokazali da zaista postoje ljudski ološi,

za lepe zalaske sunca, tople zagrljaje,

duge kafe i razgovore, a najviše zahvalnosti

što smo svi tu, što smo živi i zdravi.

Jako sam srećna što sam otvorila oči za mnoge stvari,

a isto tako otvorila srce za prave ljude.

Ponosna sam na sebe šta sam uradila u 2022.,

šta sam prošla i kako sam se ponašala,

kako sam podnela kako su se neke stvari odvile,

zahvalna Bogu na ukazanom putu,

na ukazanim pravim odlukama,

na vraćanju na pravi put.

Hvala ti 2022. godino,

bila si turbulentna,

završila sam sa nekim poglavljima svog života,

naučila da živim na drugačiji način,

upoznala sebe još više,

zagrlila ljude još jače,

smejala se slobodnije i glasnije,

bila si lekcija,

ali si na kraju bila zaista lepa.

Pozdrav i pamtimo se.

🤍🍀.

—

[blissign]

jedna za kraj godine

[belog-grada-crna-princeza]

Ima neka tajna veza.

Opet temperatura. I to nije ništa novo jer ovo stanje traje već tri ipo godine. Spiritualni učitelji kažu da je bolest lekcija. Pa šta mi to promiče? Šta to u svemu ovome ne shvatam? Kada je deka umro, pre tačno šest meseci, svi smo, uz ogromnu tugu i bol, osetili i olakšanje jer.. bar se više ne muči. Da li je to bila lekcija, njemu? I ako jeste, je li kažnjen što je nije adekvatno savladao? Ljudska bića sve gledaju kroz prizmu nagrade i kazne, drevno uverenje utkano u kolektivno nesvesno kroz ideju o grehu, Raju i Paklu. Šta ako nema lekcije od nekog sveznajućeg i svemoćnog Boga? Šta ako je sve ovo samo nasumično kolo sreće koje nikako da se okrene u tvoju korist? Ja nisam kockar ali gubim... Ne, ne, nama je potrebna kontrola. Ili makar iluzija iste. Bez toga si gotov. Naše pozitivne i negativne misli, naše molitve i stepen u kom pratimo nekih 10 pravila, (a što baš 10?), naša dobra ili loša karma... Ako ćeš Zemaljskije, Ti, tj neki skriveni, tajanstveni deo Tebe zvani Podsvest, koji te gura ka razvoju i celovitosti jer mu je tesno u ovoj psihičkoj realnosti. Ili, položaj zvezda i planeta? Program kompjutera i ništa drugo do (dis)funkcije u kodu? Lepo je, utešno, verovati da si deo nekog višeg plana, da u vrtlogu besmisla ipak postoji smisao. Sa ovim pulsiranjem u slepoočnicama, dok za svaku koščicu u telu imam utisak kao da je lome iznova iz sekunde u sekundu, teško je prepustiti se tim mislima. Pogotovo kad to traje i traje i ne nazire se kraj. Pitam se da li ću živeti tom punoćom kojom je on živeo i odisao, pa kada me u 85. godini jednog popodneva samo ne bude bilo, da li će neka voljena bića na koja sam ostavila neizbrisiv trag ipak odahnuti saosećajno: bar se više ne muči. Ili mi samo sutra neće osvanuti, pa će se oko rake okupiti lica nekih stranih, a poznatih ljudi i žaliti neku koja nikad nisam bila i onu koja nikad nisam postala?

Kad smo kod tih tajnih veza... Sinoć se tuširam u jedan ujutru i najednom na tren ne prepoznajem ni svoje kupatilo, ni tuš kabinu, gledam u svoje šake, a vidim zaseban entitet. I u glavi, brzinom svetlosti, dolazi i nestaje slika: mog beživotnog tela koje izvlače. U tom trenutku, vraćam se u prostoriju, Spotify u pozadini tiho pušta: Oprosti mi pape. Počinjem da plačem iz dva razloga: prvi, jer je šest meseci od kada nema deke. Drugi, jer još jedan od nekolicine ljudi zbog kog ostajem na ovom svetu nikad ne bi oprostio moj odlazak. I tu me prekida, kucanje na vrata. Kaća, jesi li dobro? Nešto si dugo unutra. I ja se naježim od glave do pete.

Ima neka tajna veza...

-Katarina

[pogledomdosrzi]

Moja mama, moj ponos

Zar ne znaš da je gledanje u majku ibadet, pa šta reći za dobročinstvo koje joj činiš?

Pročitala sam taj citat danas

I ništa kao to mi u zadnje vrijeme

Nije zaparalo uši

Znaš mama, ja nisam osoba

Koja puno vazi o svojim osjećanjima

Ja nemam običaj pričati kako i koliko

Nekoga volim

Jer ja sam uvijek najviše umjela pričati

O svojim emocijama prema nekome

Do koga mi nije toliko stalo

Za voljene koji su mi se krili najdublje u srcu

Njih sam najrađe voljela u tišini

Četiri zida svojih misli

Pa tako i tebe

Ali najviše mi je uvijek bilo žao

Što nisam često zapravo pričala

O tome koliko tebe volim

I to nikad nije bilo jer nisam htjela

Već jednostavno nisam znala kako

Neke stvari kao i neke emocije

Su toliko jake

Da se teško daju opisati riječima

I ja sam vječito teško pronalazila početke

Od kojih bih kretala kad sam pričala o tebi

Ali mogu u stihovima to lakše dočarati

Ti mama znaš da sam ja dijete velikog srca

I uživam slušati o tuđim uspjesima

Zadovoljstvima i sretnim trenucima

Ali nikada ti nisam rekla

I zato sada govorim

Ali meni bi se srce uvijek na dva

Ogromna dijela prepolovilo

Kada sam slušala kako druge žene uživaju

Bilo to da li u godišnjim odmorima

Poslovnim unapređenjima

Ili jednostavno dolasku kući u miru

Jer je to bila prva stvar koju sam

Oduvijek željela za tebe

Da imaš život kakav zaslužuješ

I znam ja da je za svakog sudbina

Drugačije krojena i da ovo nije kraj

Ali nema te stvari koje ja ne bih dala

A da ti živiš svakodnevnicu

Kakva priliči tvom postojanju

Tvom srcu i duši

Da s rahatom dođeš kući

Bez pretjerane brige

Da me vodiš na ručak kad dobiješ platu

I da idemo na more svakog ljeta

Te kad god bi rekla da ti je krivo

Što uskraćuješ meni ljeto

Za par dana u Hrvatskoj

Ja nisam imala snage da ti kažem

Kako mene ne interesuje ni to more

Nit putovanje

Da je meni jedino krivo

Što ti ne možeš otići sa mojim ocem

Na par dana da se odmoriš od svega

I unatoč svim uskraćenjima tvojim

Ja rijetko kad da sam upoznala osobu

Koja manje misli o sebi a više o drugima

I zaista se iznerviram

Kada kažeš da ne želiš sebi kupiti nešto

A ti si ta koja zapravo to najviše zaslužuje

Ti si mama najnesebičnija osoba

Koju ja znam

I najbrižnija rekla bih

Pa makar mi ta tvoja briga ponekad

Bila pretjerana i bez naročitog razloga

Nikada me nije prestalo fascinirati

Odakle ti snaga i volja

Da se toliko sikiraš oko najbezazlenijih situacija

Odakle je Bog uzeo toliko djelića

Da napravi samo tvoje srce

Od čega je ono građeno

Kada ima toliko ljubavi u sebi

I od čega je to tvoje tijelo sastavljeno

Kada ima jačinu da nakon svakog

Umornog dana dođe do mene

I najsnažnije već što je bilo koje

Ljudsko biće do tada moglo

Zagrli nekog

I to baš mene

Ja nisam ničim zaslužila takvu ljubav

A kamol takav zagrljaj

Ali zato mama moja znaj

Ja možda nisam osoba za zagrljaje

Mada svake noći ću leći

I od svih momenata tog dana

Sjetit ću se prvo tvog dodira

Te možda se tebi ne čini veliko

Ali svakim poljupcem u obraz

Koji nježno spustim

Namjeravam reći

Hvala ti za sve

Ne samo jer si mi se nasmijala pri dolasku

Ne samo jer si mi oprala veš

Niti donijela čašu vode

Hvala ti što postojiš

Što si tu da budeš uzor u svakom aspektu

Mog života

Hvala ti što si žena kakva želim

I ja da budem

Hvala ti što se osjećam ponosno

Kada mi neko kaže da ličim na tebe

Hvala ti što ne odustaješ od bilo čega

Hvala ti što si takva kakva jesi

Za kraj ja ti mogu jedino reći

Kako mi je jako krivo

Što život ne daje šansu

Da se čovjek barem jednom u životu

Ne vrati željene godine unazad

Jer ja znam gdje i kad bih se vratila

Vratila bih se u tvoje djetinjstvo

Gdje bih pokušala da maloj Kiji

Kažem da ne shvata ozbiljno majkinu priču

Da je najljepša djevojčica

Koju je do tada vidjela

I kako će ako je ikako moguće

Odrasti u još divniju ženu

Kojom će se njeno dijete ponositi

I meni nema većeg cilja u životu

Od tog da se za 20 godina

Pogledam u ogledalo

I vidim tvoj osmijeh i tvoje oči

Jer najdraži dijelovi mene

Su mi oni koje sam naslijedila

Isključivo od tebe

Hvala ti na njima

I hvala ti na svemu

Volim te mama najviše

[poeticlicense12345]

Po prvi put ne pišem o tebi, valjda vreme odradi svoje kao i u svakoj ljubavnoj priči gde je kraj jedina destinacija,godine su prošle pa i moja se potrošila inspiracija...vreme, naš najveći neprijatelj!

A evo priznajem i sebi i tebi...stihovi su navirali kao nabujala reka dok mi po kosi provlačiš promrzle prste,jer bila je zima..

I evo priznajem da i sada te u mislima i snovima ima,samo ne tako često,ne tako jako...

Danas smo samo tek tako

deo uspomene prošlog života..

nekad izustim pa kažem,,ma ipak je bolje ovako,,! Bog zna što tako treba!,,

a u sebi ištem silno to parče plavog neba

nad ,,našim,,krovom...

Ali ne! Ipak, nije se dalo.

Ne želim da trunem u mraku koji se imenom tvojim zove,

Ja imam predivnu kćer tebi prizivam sinove!

nadji pod ovim suncem komadić sreće svoje,

Kada mi nismo znali čuvati se za nas dvoje...

Šteta,nije se dalo.

text author: Olivera Marković

[trazeci-spokoj]

Zarez je primoran da bude tačka?

Pročitah nedavno jednu izjavu koja kaže da se možda možemo promijeniti bez da nestanemo, da sačekamo oluju i prođemo kroz nju. Nakon oluje, možemo shvatiti da smo još uvijek živi. Iskreno, razmišljam o tome. Da li je to hrabrost? Ostati i suočiti se sa onim što nam dolazi? Ali možda ne želim da budem hrabar. Možda ponekad poželim da budem efemeran kako bih bar na momenat bio bliži onima koji su tu duhom sa nama. A datumi prolaze i dolaze. S datumima dolaze i snovi, dolaze mirisi koji me podsjećaju na tebe. I tako, datumi prođu, ali mirisi ostanu u meni. Sa datumima me i uspomene nakratko napuste, kao da i one znaju da su teške, da zbog njih nisam u stanju da dišem. Pa me napuste, hvala im. Pogledam mamu, i tad shvatih da nisu oči ogledalo duše. Suze su. Takođe spoznah još nešto. Ponekad, kada nam ponude nježnost, to nam se čini kao dokaz da smo uništeni.

Moram da priznam, vrijeme je stalo te godine. Kao da sam ostao u tom momentu, u toj sekundi, i još uvijek čekam da sat otkuca sljedeću sekundu. Ali ništa. Mislim na posljednji dan kada sam te vidio, kao da je tada sve izgubilo boju. Ptice koje su dolazile na onaj orah ispred kuće, one tvoje ruže o kojima se i danas brinem, čempresi koji su se uzdizali kao divovi. Svijet je postao siv. Nikome to nisam mogao reći. Ne znam pokazati emocije… ili ne želim, ne znam. Poželio sam da dišem. Nisam dugo. Možda ne želim da pustim ovu bol jer bi to značilo da puštam tebe, da se opraštam sa ljudskim dijelom mene koji si uzgajala i oblikovala. Kaže Egziperi, 'Vrijeme koje si utrošio na svoju ružu, učinilo ju je toliko značajnom.' Ja sam ta ruža, bakice. U toj boli koju osjetim kada da se prisjetim tebe, pronađem i snagu za novi korak. Iako se još uvijek nadam da će sat otkucati sljedeću sekundu.

Kažu mi neki da ne postoji drugi svijet, da se nećemo ponovo sresti. Pitam sebe, kako mogu? Aplaudiram im na toj hrabrosti. Ja ne mogu. Nazovi to kukavičlukom, ali pomisao da ćemo se opet nekada vidjeti… I to je smisao za nekoga. Želim da budem bolja osoba, želim da me pogledaš i da pomisliš kako utrošeno vrijeme na tvoju ružu nije uzaludno. Možda će ona sekunda otkucati kada se ponovo sretnemo, tamo negdje. Možda samo nastavimo tamo gdje smo stali. Ti me pitaš da li želim doručak dok ti prepričavam reprizni sadržaj indijske serije. Najdivnija jutra propraćena mirisom čaja ubranog iz tvog vrta uz tvoj ispečeni, hrskavi hljeb za koji smo govorili da je lijep kao 'duša', dok nas cvrkut ptica podsjeća gdje je dom. Ponestaje mi riječi. Ne znam kako, jer sam o tebi uvijek mogao pisati. Kao i uvijek, suzdržavam se da ne pokažem bol pred mamom. Ali osjeti. Valjda na to misle kada kažu da ljudi dijele bol. Ipak, to je nešto što ne mogu da podnesem. To je moja granica. U mračnoj prostoriji se teško suočiti sa sobom. Iz tog razloga, želim ti laku noć, bakice najumiljatija. Za kraj, želim da postavim pitanje. Nije li to najtužnija stvar na svijetu, mama? Zarez je primoran da bude tačka?

[zvjezdana-the-writer]

Svi imamo svoje snove. I svi bismo željeli živjeti svoj san.

Nekako se prvo čovjek vrati u djetinjstvo i pomisli o čemu je tada sanjao. Kada bih na televiziji vidjela reklame gdje ima more, palme, pijesak, to bi me asociralo na romantično ljetovanje. Cijeloga života sanjam o tome da sa voljenom osobom odem na more. Taj neprocjenjivi osjećaj kada sanjaš kako se ujutro budiš kraj te osobe, u nekom apartmanu na moru, daleko od svih obaveza i nedaća.

Isto tako, sanjam već godinama zimovanje na planini. Nebitno kojoj, samo da konačno osjetim zimsku idilu sa voljenom osobom. Tako često maštam o odlasku na planinu, snijeg koji pada oko nas, stan u kojem se budimo uz zagrljaj i toplu čokoladu.

Ali evo, za skoro 25 godina svog života to još nisam doživjela. Svake godine osjećam isti grč u sebi kada vidim objave u kojima ljudi masovno sa svojim voljenima idu na ljetovanje i zimovanje. Gledam djevojke mojih godina koje su to sve već imale, dok ja i dalje mogu samo sanjati o tome i nadati se čudima.

Bilo kako bilo, to su moji snovi. I ja živim za dan kada ću ih konačno ostvariti.

[rokenrol]

MIROSLAV ANTIĆ, Kad sam bio garav

U ona davna i daleka vremena, kad sam bio dečak, imao sam u osnovnoj školi druga Mileta Petrovića, malog buljookog Ciganina, koga su zvali Mile Glupavi, ili kako se to na ciganskom kaže: Mile Dileja. Mnogi Cigani zovu se Nikolići, Petrovići ili Jovanovići, mnogi se i danas zovu Mile, ali onaj moj drug, onakav Mile Dileja, bio je ipak, i ostao, nešto drukčije od svih ostalih. Ubili su ga fašisti 1942. godine u drugom svetskom ratu. Sahranjen je negdje ka selu Jabuci, kod Pančeva, u veliku zajedničku grobnicu bezimenih žrtava. Dve humke u ravnici, na dnu negdašnjeg Panonskog mora, liče na dva ostrva koje zapljuskuje veliko nisko nebo južnog Banata. Ponekad tamo odem, zapalim sveću i plačem.

A meni se još i sad učini da Mileta ponekad sretnem. U gradskoj vrevi. U metežu autobuskih stanica ili aerodroma. Na obalama reka kraj kojih me nose brodovi. Na pustim poljanama u predvečerja, kad provirim kroz okno voza. Kroz vazduh, blag i pepeljast kao svila, ide čerga. A za njom, na pedeset koraka, providan kao staklo: Mile. Kad voze zađe za okuku, a on, kao da nadrasta krošnje, rasplinjuje se i pretvara u veliki beli oblak. I tako usamljen, dugo još lebdi na južnom nebu.

Iako najmanji u razredu, Mile je uvek sedeo u poslednjoj klupi kao da nekom smeta, kao da je nešto drugo nego ostala deca. Tukli su ga svi redom, bez razloga, prosto zato što je Ciganin. Kad god neko nešto ukrade, Mile je dobijao batine ni kriv ni dužan. A vladalo je verovanje da je urokljiv, zbog zrikavih očiju, i da se noću druži s đavolima. Jednog dana, kad je sve to prevršilo meru, premestio sam Mileta kod sebe u prvu klupu i potukao se zbog njega do krvi. Proglasio sam ga za svog druga. Pravio sam se da sam i ja razrok kad smo plašili drugu decu. Naučio me je ciganski, pa smo nas dvojica govorili nešto što niko ne razume, i bili važni i tajanstveni.

Bio sam dosta nežan dečak, plavokos i kukavica, ali odjednom se u meni probudio neki vrag i ja sam tukao sve redom, čak i one najjače. Danima sam dolazio kući raskrvavljen i pocepan. Šutirali su mi torbu po blatu. Napadala su me ponekad i petorica. Ali izdržao sam. 

Mile me je obožavao. Počeo je da krade zbog mene gumice, boljice, užine, olovke… i donosio mi sa nekom čudnom psećom vernošću. Imao sam zbog toga mnogo neprilika, jer morao sam sve te stvari posle krišom da vraćam, da ga ne uvredim. A vraćati je ponekad mnogo teže nego krasti. Mile Dileja je bio najveći pesnik koga sam poznavao u detinjstvu. Izmišljao je za mene ciganske pesme na već poznate melodije, prerađivao one stare koje je slušao od mame i bake, i dugo smo, danima, pamtim to kao iz neke čudne magle, dugo smo govorili o neobičnim svetovima bilja i životinja, o zlom duhu Čohana što jede decu, o snovima i kletvama, o čergama i skitnjama, i gorko, i šeretski, i tužno, i bezobrazno. Jednog dana rekao mi je svoju tajnu: loš đak je zato što ne može da misli, a da ne peva. Kad bi mogao, rekao je, da otpeva sve svoje lekcije, i zemljopis, i poznavanje prirode, i tablicu množenja, ali da sve to izvrne kako se njemu čini da je lepše, bio bi najbolji đak u razredu.

Onda je došao rat. Došlo je strašno Čohano, koga se plaše i deca i odrasli Cigani. Probajte ako ne verujete: to je nešto u krvi. Čudno. Idite u neku cigansku kuću i, kad dete u kolevci plače, dete koje još ne zna ni da govori, plašite ga đavolom, vilenjacima, vešticama, plašite ga babarogom, čime god hoćete – vrištaće i dalje. Ali ako mu kažete, gledajući ga u oči: mir, ide Čohano – dete će okrenuti glavu, naježiti se i zaspati. 

U kućama Garavog sokaka tih prvih ratnih noći stalno su gorele sveće. Kažu da se Čohano boji svetlosti, jer je duh mraka i smrti. «Čohano jede sveće», govorili su. «Palite zato jednu na drugu da se produži svetlost». Moj Mile je morao da nosi na ruci žutu traku. Tako su okupatori odredili. Žuta traka je značila da on nije čovek, nego Ciganin, i da svako može da ga ubije kad hoće.

Bio je nasmrt preplašen. Vodio sam ga kući iz škole, uzimao od njega traku i stavljao na svoj rukav. Dogodilo se da smo jednom, vraćajući se tako, sreli nemačkog vojnika. Jednog od ovih naših, domaćih, regrutovanih u diviziju «Princ Eugen». Bio je u šlemu, pod oružjem, a jedva šest ili sedam godina stariji od nas dvojice. Imao je dva plava oka, okruglo rumeno lice, u prvi mah činilo mi se čak dobroćudno. Uperio mi je pušku u grudi. U vilici mu se caklio zlatan zub. «Čega se to vas dvojica igrate?» «Ničega», rekao sam. «On se boji, a ja mu čuvam strah». «A šta je on tebi, kad mu čuvaš strah?» «Brat», rekao sam. I dalje se smeškao. Isukao je bajonet i stavio mi vrh u nozdrvu. Digao ga je tek toliko, koliko mogu da se uspnem na prste. «A koga se to bojiš?», upitao je Mileta. Mile je ćutao i gledao u zemlju. «Boji se da ga ne ubijete, gospodine vojniče», kazao sam dižući se i dalje na prste kao da ću poleteti. Osetio sam da mi nozdrva polako puca i krvari. «A ti se ne bojiš?» «Svako ko je mali mora da ima starijega brata koji će ga čuvati», rekao sam. «A gdje je tvoj stariji brat?» «Nemam ga, gospodine vojniče», kazao sam. «Zato se i ja bojim kad sam sam. Ali pred ovim dečakom ne smem».

Ne prestajući da se smeška, vojnik me je poveo ulicom. Išao sam tako na prstima, sa bajonetom u pokidanoj nozdrvi i ljudi su nam se sklanjali s puta. Vojnika je sve to veoma zabavljalo. Očekivao je, valjda, da ću zaplakati. A ja, od silnog straha i bola, ništa drugo nisam umeo da mislim, nego sam stalno ponavljao u sebi: nemoj se saplesti, ostaćeš bez nosa. 

Mileta su jedne noći odveli s grupom Cigana i streljali. Ja sam ostao živ. I kad god vidim nekog Ciganina da mu treba pomoć, stanem uz njega da mu sačuvam strah. Jedno vrijeme odlazio sam u kafane gde sviraju najbolje ciganske družine. Oni to zovu: muzička kapela. Družim se s njima i plačem. Teram ih da mi sviraju Miletove pesme. Oni kažu da to ne postoji. Da reči tako ne idu. A ja znam da idu baš tako, i još ponešto izmišljam i sad već, polako, neki dobri orkestri kao što je Tugomirov ili Janike Balaža, Žarkova banda, Džanetova ili Miloša Nikolića iz Deronja, pevaju te pesme. «Iz poštovanja», kaže mi basista Steva iz Silbaša. «Žao nam kad plačete. Ako ne postoje pesme, izmislićemo ih za vas».

I ja, evo, već godinama lutam i izmišljam pesme Roma. Romi – to je isto što i Cigani, samo što na ciganskom Romalen znači i: ljudi. I uvek se piše velikim slovom.

A Mile Dileja?

Ja u boga ne verujem. Ni u strašno Čohano. Ali ako ga negde ima, onda ga molim da tamo, u onom svetu mraka, korenja i tišine, kupi mom Miletu Dileji plišan šešir. Uvek ga je tako mnogo želeo. 

[putovanja-i-osecanja]

Feliks Romulijana

Carska palata Feliks Romulijana, smeštena je kod sela Gamzigrad 11.5km od Zaječara, predstavlja jedan od najbolje očuvanih rimskih spomenika u Srbiji.Rimski imperator Gaj Valerije Maksimilijan Galerije sagradio je velelepnu utvrđenu palatu u pitomoj dolini kraj Crnog Timoka i nazvao je Feliks Romulijana, u čast svoje majke Romule. Put do ovog skrivenog bisera je više nego dobar sa vidno obeleženim putokazima. Ispred kompleksa nalazi se uređen pakring. Inače karta košta 500 din i za istu dobijate i priču o nastanku i značenju ove palate. U septembru 2007. godine na Felix Romuliani – Gamzigradu, značajnom kulturno-turističkom središtu Srbije, zaviorila se zastava UNESCO-a, budući da je ovaj kasnoantički arheološki lokalitet stavljen na listu svetske kulturne baštine.

. . . #serbia #serbiaphoto #srbija #instaserbia #serbianature #obidjisrbiju #srbijauslikama #instagramsrbija #mojasrbija #serbiatravel #serbiatourism #myserbia #vidisrbiju #seeserbia #turistickaorganizacijasrbije #upoznajsrbiju #lepotesrbije #beautyserbia #discoverserbia #turizamsrbija #istrazisrbiju #exploreserbia  #visitserbia #posetisrbiju #despotovac #dozivisrbiju #zajecar #gamzigrad #feliksromulijana

[felix-trot]

Nema više, gorko-slatki kraj! Kraj jedne ere. :( Višnja Pentić i Hrvoje Krstičević pričaju o kraju "Prozora", serije mikroeseja o hrvatskoj dokumentaristici do osamostaljenja. Prvi tekst objavljen je 4. travnja 2016., a posljednji 7. kolovoza 2023. godine.

[impossibledinosaursworld]

Danas je dan borbe protiv tumora na mozgu i ovom prilikom želim upozori sve na simptome koje sam imala i nisam ih shvaćala ozbiljno. Imama 21 godinu i saznala sam da imama tumor prije 4 mjeseca ,a moja borba sa glavoboljama , nesvjesticama , vrtoglavicama traje više od 2 godine. Imala sam konstantne bolove u glavi i često sam znala padati u nesvijest. Kako je moj tumor napredovao tako su simptomi bili sve više izraženiji . Uočila sam veliku promjenu u svome ponašanju ponekad bih svoje raspoloženje znala promijeniti u minut i to sve bez razloga . Znala sam biti u jednom trenutku toliko bijesna i nasilna ,a u drugom toliko smirena i sretna . I to je imala jako veliki utjecaj na moj život i moje bližnje. Također uz to sve je bio i teški oblik aksioznosti i depresije. Kako osobe koje boluju od tumora izgledaju jako zdravo tako ni ja nikada nisam pomislila da mi može biti nešto tako sve do trenutka dok nisam otkrila da nešto ne štima i da imam ne pozvanog gosta u svome tijelu . Od dana kada sam saznala nije mi bilo svejedno i iskreno nisam imala volje da nastavi dalje ,ali na kraju sam shvatila da moram prihvatiti to i boriti se . Danas živim i dalje svoj život , uživam u svakom trenutku naravno svi simptomi su i dalje tu možda ih je sada više ,ali ja se ne predajem. Izgubljenost, gubitak pamćenja i teško učenje za ispite je jako utjecalo na mene i moj fakultet ,ali i dalje sam nastavila i nadam se uspiješnom završetku. I zato zelim svima koji polaze kroz to da budu svjesni da nije kraj i da uvijek postoji razloga za sve. Ja sam svoje tumor kasno otkrila i teško da ću se izvući iz svega toga ,ali sam i dalje sretna jer znam da se sve događa sa razloga i da na kraju postoji onaj mali sretni završetak gdje će moj (ne)prijatelj odustati i pustite da i dalje nastavljamo sa svojim životom .I zato slušajte svoje tijelo i nemojte trpiti bol ! A ja vam i moj mali (ne)prijatelj šaljemo veliku podršku i znajte da niste sami 💛

[belog-grada-crna-princeza]

18. februar ove godine, rečenica u dnevniku: super si im dok mogu da te gaze, kad više ne mogu postaješ zver i nakaza.

9. decembar je, ja mislim o tome, o projekcijama. svemu što sam dozvolila ljudima i na kraju potvrdila sebi svoju moć u nemoći. moćna sam jer dobro predviđam da ću biti nemoćna. moćna sam jer znam početak, sredinu i kraj.

Malo si samo promjenila glumce, al' isti je komad, isti zaplet i kraj. uvek sam volela te stihove, uvek sam razumela o čemu pričaju. verovala da su mi dodeljene uloge i predstava u kojoj se ja ne pitam bog zna šta i crpela snagu u tajnovitosti, u tome da vam serviram iluziju ispod koje nećete videti. sve dok se granice nisu.. malo previše zamaglile.

ja ostajem pri stavu da sebe ne možemo lagati uspešno i dugoročno. to su istine koje te probude uz lupanje srca u gluvo doba i parališu te, učine te taocem sopstvenog zatvora sačinjenog od krvi i mesa. nemaš kud.

cele godine shvatam da nestajem. iz jednog unosa u dnevnik u sledeći zaključak je : nestajem. možda je to osećaj smrti koji me prati na dnevnoj bazi. mislim da umirem i u psihološkom smislu, u pravu sam. iz toga prirodno proizilaze i su*cidalne misli jer iz ovog stanja fizička smrt deluje kao jedini izlaz.

slušam u podkastu psihijatra, kaže, svaki čovek ima neku svoju priču, svaka priča je važna. doktore, meni drugi kroje priče od kad znam za sebe. moj glas ne postoji, on je tihi krik koji ostaje nečujan i meni samoj. nema me. možda me nikad nije ni bilo. doktore, ima li vas? ili ste i vi projekcija?

u psihozama čovek više ne razlikuje subjektivnu od objektivne stvarnosti, objektivna je pritom ona oko koje se većina slaže. borderlajn pacijent je tu negde. jednom nogom u ovoj, drugom u onoj realnosti. Ni na nebu ni na zemlji, što kaže dada.

ja sam osoba koja voli da donosi zaključke i u izvesnom smislu da mudruje. to sam možda nasledila od mojih omiljenih ljudi - bake sa majčine i deke sa očeve strane. ako ikad doživim starost, gotovo sigurno ću biti od onih starih ljudi koje klinci karakterišu kao daveže. podmićivaću ih mentol bombonama ukoliko budu još uvek postojale i pričaću priče koje, kao, mogu jedino ja da ispričam. možda će neko nešto izvući iz njih. verovatno će samo krišom prevrtati očima i pitati se je li bombona uistinu bila vredna ovoga.

a možda će nas do tad sve pokositi neka apokalipsa.. volimo mi ljudi da mislimo da smo neuništivi, zaboravljamo koliko smo u istoriji postojanja mladi i zeleni. rekla bih čak: nebitni. doći će neka druga bića kojima mi nećemo ni biti na mapi, ako se to već nije desilo.

vidite? dokle dosežu moje misli. i šta sam sve u stanju da pomislim i da izmislim da bih opravdala sebi osećaj apsolutne izolovanosti koji mi je utkan negde duboko u dnk.

Neki će razumeti, rekao je Buda. danas je budizam jedna od najrasprostranjenijih religija u svetu. ali on je svom učenju ostao dosledan. ja nemam šta ni da prihvatim ni da odbacim.

nisam tu. nema me.

sve je iluzija.

-Katarina

[shekyspeare]

"Nema više moga tijela!

Postoji samo duša koja živi za islam!"

Omer Stupac, rođen 1927. u Mostaru, član Mladih Muslimana ubijen 1949. godine od strane komunističkih vlasti.

Kraj rešetki šutjele su

sjenice i leptiri,

Od Omera umrloga

bježali su ćafiri!

Allah će vam silu slomit',

a Islam će pomoći!

Kad ja umrem, brojna braća

mojim putem će poći!

[travesuras-de-la-gaga-mala]

31.10.2022.

22:08

Ovo je možda bio i najduži mesec do sad. Učinilo mi se da mu nema kraja i da sam zauvek ostala zarobljena u oktobru. Ipak, sutra je jedanaesti mesec u godini. Približava se kraj godine koja je gora od prethodne, a mislila sam da to nije moguće. Sunce moje, osećam da si tu, uz mene. Da si tu kad god mi je najteže.

Volim te.

I love you the mostest little baby tigeru.

[blackkmoonlight]

Iiiii bliži se kraj još jedne godine,

sada će i moj omiljeni dan - rođendan.

Jedva čekam da sumiram utiske,

da zaista priznam sebi

da sam ponosna na sve što sam postigla,

što sam uvek bila čovek

i što sam uspela da se izborim

sa svime što me snašlo.

—

[mosus-tvog-bivanja]

Ti koja imaš ruke nevinije od mojih

i koja si mudra kao bezbrižnost.

Ti koja umiješ s njegova čela

čitati bolje od mene njegovu samoću,

i koja otklanjaš spore sjenke

kolebanja s njegova lica

kao što proljetni vjetar otklanja

sjene oblaka koje plove nad brijegom.

Ako tvoj zagrljaj hrabri srce

i tvoja bedra zaustavljaju bol,

ako je tvoje ime počinak

njegovim mislima, i tvoje grlo

hladovina njegovu ležaju,

i noć tvojega glasa voćnjak

još nedodirnut olujama.

Onda ostani pokraj njega

i budi pobožnija od sviju

koje su ga ljubile prije tebe.

Boj se jeka što se približuju

nedužnim posteljama ljubavi.

I blaga budi njegovu snu

pod nevidljivom planinom

na rubu mora koje huči.

Šeći njegovim žalom. Neka te susreću

ožalošćene pliskavice.

Tumaraj njegovom šumom. Prijazni gušteri

neće ti učiniti zla.

I žedne zmije koje ja ukrotih

pred tobom biti će ponizne.

Neka ti pjevaju ptice koje ja ogrijah

u noćima oštrih mrazova.

Neka te miluje dječak kojega zaštitih

od uhoda na pustom drumu.

Neka ti miriše cvijeće koje ja zalivah

svojim suzama.

Ja ne dočekah naljepše doba

njegove muškosti. Njegovu plodnost

ne primih u svoja njedra

koja su pustošili pogledi

goniča stoke na sajmovima

i pohlepnih razbojnika.

Ja neću nikad voditi za ruku

njegovu djecu. I priče

koje za njih davno pripremih

možda ću ispričati plačući

malim ubogim medvjedima

ostavljenim u crnoj šumi.

Ti koja imaš ruke nevinije od mojih,

budi blaga njegovu snu

koji je ostao bezazlen.

Ali mi dopusti da vidim

njegovo lice, dok na njega budu

silazile nepoznate godine.

I reci mi katkad nešto o njemu,

da ne moram pitati strance

koji mi se čude, i susjede

koji žale moju strpljivost.

Ti koja imaš ruke nevinije od mojih,

ostani kraj njegova uzglavlja

i budi blaga njegovu snu.

Vesna Parun