#jebeš mi sve

[uraandri]

let's play my favourite game: what the fuck is causing this anxiety attack?

[belog-grada-crna-princeza]

04.05.2024. 00:10 am. "Okej si, mala."

(...)

Da li drvo proizvede zvuk u šumi kad padne, a nema nikog da ga čuje? Da li cela ja, takva kakva jesam, postojim, ako me niko do sad nije stvarno video i doživeo? Evo opet sam se rasplakala. Ubola sam živac, jebeš tu usamljenost koja me prati ceo život. Do sada od svih osećanja, to je bilo uvek najbolnije, to su želje deteta i jedina osoba koja je moja sam ja. Pa čak i to, ako sledimo duhovnost je kao - ko si ti? Da li uopšte postoji sopstvo? Oduzmi sećanja, okruženje, ljude, stvari i šta je još ostalo? Ako izbrišemo sve, počnemo od nule, postoji samo potencijal. Sopstvo, koje, iako je iluzija, takođe je nešto što se stalno menja, stalno teče, stalno evoluira. Možda je moja prednost što nemam nešto čvrsto u šta bih se uobličila.

(...)

Nedostaje mi taj život od pre, nedostaje mi da budem zdrava, da živim. Ali i sad živim, i sad sam živa, zar ne? Evo ovaj tren. Bolest mi je dosta toga i uzela i dala. Zar mi nije uzela toliko iluzija, zar mi nije pomogla da pogledam mnogo dublje u sebe, u život, u stvarnost, zar mi nije dala iskrenost, a oduzela izgovore i obmane, pogotovo sebe? Tačno je da sam drugačija osoba nego pre svega ovoga, vrednujem drugačije stvari i drugačije posmatram mnogo toga iako sam se tako dugo trudila da budem neka koja više nisam. (..) Biće kako mora, kontrola je odavno iluzija koju sam takođe izgubila. Ja kontrolišem evo ovo, jedino ovo, a i ovo je previše kompleksno da bih do kraja sebi davala zasluge. I to je Bog, to je ta, kao, ljubav prema "sebi". Volim to u meni što me prevazilazi. 

(..) sve sam zbrkala u sebi i iz nekog štita povredila sve uključene. A opet bez neke ekstremne megalomanije jer nisam samo ja sjebala, doneli su i oni svoju prošlost, svoje traume, svoje želje, snove, strahove, tripove i sve se lepo zbrčkalo u jednu čorbu gde više ne znaš šta je čije i od koga je počelo uopšte. Vasko Popa je rekao "vrati mi moje krpice", sad razumem tu pesmu na jednom totalno novom nivou. To su puste želje i pozivi, nema na kraju moje, tvoje. Kako ide ona pesma, od Dade Glišića, ček da guglam tekst. "Nema moje i tvoje, kad ljubav prođe, sve je ničije, i samo hrabri se bore al' tvoje srce za moje nije". Jebeni Dado Glišić. 

(..) 

Terapeutkinja je rekla da vizualizujem sebe kao drvo koje je nekako uzemljeno, postojano, stabilno, zajedno smo došle do te vizualizacije. Malo me je trigerovala danas ali ajde, možda ima nešto u tom geštaltu zbog čega vredi istrajati. Dopada mi se što nema predubeđenje o tome ko sam i što sam do sad bila skroz iskrena sa njom. I sa sobom, isto. Dopada mi se što se osećam pozvano na to, kao da mogu da dođem "as I am". Come as you are. Pitam se da li može da me razume, ali definitivno me oseća, i vraća mi, imenuje, to što dobija. To je dobro, možda mi to treba. Ranije je dosta bilo fokusa na to da nisam ja kriva itd, sistemsko viđenje i shvatanje i nekog uzroka i posledica, ovde je kao ok, da, i? Šta ćeš s tim? Pogledaj u sebe. Neka tvoja glava bude samo tvoja briga.. ne daj da joj govore, neka sama otkrije, Kaća.

[umetnica69]

#Dan1

Nedostaje mi, napaljen sam. Skrhan sam, jebote ne mogu je izbaciti iz glave. Ah, nije da se hvalim ali da... svršavala je u dahu, deset puta u par minuta, bila je opsesivna sa mnom volela me je. Jednom mi je i priznala da me voli, da se sa mnom ne boji, da sam bolji od onog njenog prethodnog bednika koji je pijan tukao. Što sam je sanjao ne znam, ne mogu da je izbacim iz; glave, duše, tela, srca. Ustao sam sad više ni ne mogu da spavam. Otvorio sam prozor kiša pada, pokleta kiša. Ovde na prozoru sam je jebao od pozadi, svršila je u dahu, deset puta u toku par minuta,rekao sam to već. Uh ukrutio sam se, želim je, (drkam,) zamišljm scenu dok se sam zadovoljavam otečen mi je svako veče, očajan sam. Ima žena ne zna im se broj ali samo je ona bila život moj, i neću te druge jeftine nimfomanke, želim nju. Ona me je vodila po mraku, krala me je u dahu, nabijala mi kurvu svaku, jebala se sa mnom u žaru u borbi za joššš, za ne prestaj, daa, tako jee taj rad uh jošš malo i daj kurvin sine (smeh) daj mi ga, prodri u mene sad ajde jače, tako brže manijače ahh razvali me na ovom prozoru, neka vidi svet kako me jebeš. Znaš ja volim sebe kad sam sa tobom volim sebe pored tebe volim nas, (svršio sam, poprskao sam zid) obeležio sam mesto na kojem je obožavala da je jebem da joj uazim od pozadi. Pre nekoliko meseci je otišla, doslovno je nestala iz mog života. Jedno juto sam se probudio i zatekao sam samo njenu fotografiju na jastuku onu u mojoj crnoj košulji s ovog ptozora kako drži šolju kafe s ukusom Bejlisa, a na poleđini fotografije je pisalo: - Daj kurvin sine, daj mi ga... ''smeh'' ps: ''Zauvek će da te voli, tvoja kurva. u potpisu tvoja. t.t.'' Nikada je više nisam našaao, zvao sam je bezbroj puta, nikada se nije javila, prokleti telefon. Tražio sam je svuda nikada je nisam našao, i onda sam odlučio neću više da je tražim, pisaću o njoj o nama o životu bez nje a nekako opet sa njom možda ne u fizičkom onliku ali u psihičkom definitivno. I da mogao sam o njoj samo da maštam, da se prisećam svakog trenutka sa njom gde sam bio i gde je bila srećna i čedna. Propio sam se, večito tražim njene oči, njen osmeh na licima koje srećem usputno u prolazu. Sanjao sam je stalno, o njoj sam maštao, mnogo sam je voleo samo joj to nikad nisam rekao, a znala je to i ona sama osećala je taj miris ljubavi među nama. Bila je to jedna čista emocija, jedna priča. Nosim njenu fotografiju kao amajliju svuda sa sobom, uh kad je samo setim ta crna duga kosa prekrivala je njena leđa do kraja, ta kosa mirisna i meka kao svila voleo sam to, pa tek njene sise te što stoje kao dve, dve dinje i taj vtki struk, pa tek te duge noge, a oči, oči boje nezrelog kestena sve to stalo je u sto devedest centimetara njene visine. I ja sam stajao uz nju rame uz rame dok sam ulazio u nju (smeh) ali i čuvao sam je, njoj sam ruže krao kada bi se noću držali za ruke šetali gradom.

Kako smo se samo voleli, koliko mi nedostaje. #Dan1

tvoja. t.t.

[rave-instructor]

Jebi se, Nina.

Neka se jebu tvoje ruke i trbuh i kosa.

Jebo te tvoj fakultet. Samo 30 slova, a tolike knjige.

Jebo nas oboje smisao za kombiniranje.

Jebo te tvoj dečko, vjerojatno neki hipster koji misli da je maslačak najbolja salata na svijetu i obožava prirodu.

Jebo te ormar u koji se sakrivaš kako bismo razgovarali.

Jebo te tvoj mazni glas.

Jebala te nova godina na vikendici.

Jebo te način na koji se krećeš između kafanskih stolova.

Jebalo te izluđivanje koje to izaziva.

Jebala te zahvalnost koju nikad nećeš iskazati jer nemaš petlje da potpuno poludiš. Pravi, jebi se, salatu od maslačka na vikendici.

Jebo te tvoj broj telefona.

Jebale te tvoje poruke koje zvuče kao dahtanje pod prstima.

Jebali te ranojutarnji razgovori s muškarcima koje ne poznaješ.

Jebo opet novu godinu.

Jebem svaku misao o tebi i to što znam nešto o rasparenim čarapama u kojima stojiš dok režeš meso za večeru.

Jebi se, Nina, jer nikad se nećemo voljeti dok nas ne zaboli.

Jebale te električne instalacije u tvom stanu i prošli životi koji nas plaše.

Jebo Lisabon, treba ga bombardirati da vidimo hoće li tada biti romantičan.

Jebeš mene, jer mogu biti lud toliko da mi nedostaješ, a da te nikad nisam dodirnuo, da čak ne znam ni kako izgledaš na dnevnoj svjetlosti.

I jebeš dnevnu svjetlost. Tad su ljudi budni a ja želim da nema nikoga.

Jebeš i to što ipak želim da si ti ovdje.

Jebeš to što si moguća iznimka.

I, opet, jebeš mene jer mogu vjerovati u sve to..

[s-tobom-dotako-nebo-bih]

stojimo

rame uz rame

ti i ja

nisi iza

nisi ispred

tačno si tu

i koračamo

i ne osvrćemo se

jer jebeš prošlost

hoću da grizemo budućnost

ne volim da grickam

da preživam

sve ću alavo da gutam

otkidam

proždirem

zajedno s tobom

jer sve je oko nas mlako

a ti si vatra

ali me ne gušiš

već me greješ

i misli su nam isprepletane

i duše su nam spojene

i grlio si me

srcem

dušom

razumom

jetrom

bubrezima

grlio si me celim bićem

a najmanje rukama

tih zagrljaja si mi ostao dužan

[nekidrugi-svijet]

"Oprosti i žao mi je, stvarno mi je žao. Nisam te zaslužio. Što želiš da ti kažem, da te volim i da mi je stalo do tebe, da mi jako puno značiš? To si već odavno trebala i sama shvatiti, neke riječi se ne moraju izreći, ja to više pokažem dijelima. Ali eto, ako si to očekivala, rekao sam i to. Znaš, jebeš i seks i sve, kad si ti jedina osoba koja me može smiriti. Neki trenuci s tobom u šutnji mi znače puno više nego neki drugi kada sam pričao. Nikada te nisam odbijao od sebe, samo nisam htio da ljudi unište ono što smo mi imali. Jer ljudi su prokleti, i čim vide da je netko imalo sretan žele to sjebati. Stalno sam te zvao da dođeš i uvijek sam htio da ostaneš još duže. Svaki jebeni put kad si otišla ja sam spavao na tvom jastuku jer je mirisao na tebe. I tako neke stvari koje ti nisam rekao, a očito sam trebao. Nikada mi nije bila namjera povrijediti te na bilo koji način. Nikada te nisam htio otjerati od sebe, a to što sam otišao, otišao sam jer nisam imao drugog izbora, znaš i sama koliko mi je bilo teško. Nije radi tebe. Oprosti još jednom i hvala ti na svemu. Samo eto, želim da znaš da te volim."

neke riječi dugo čekaš, a ipak stignu prekasno

[stmb-a]

Što ako su vas slagali da se od ljubavi ne živi? Meni je mater jednom rekla da se od ljubavi živi, a od para preživljava. Ja njoj virujem. Zato što nigdje toliko ljubavi nisam vidjela kao u stanovima od 30 kvadrata i bolesničkim posteljama. Što ako su vas slagali da prestane vremenom, da ćeš joj se 'smijati jednog dana' i zaboraviti je? Ni jedna naša mlada ruka ne drži čvrsto onu drugu kao što se drže dvije staračke. Što ako su vas slagali da trebate naći sebi ravnog? Meni nisu uspjeli slagati tako nešto, jer nikad nisam vidjela toliko prkosa i borbe, kao u ljubavima koje su susjede i strine osuđivale sa prozora. Kao da su one mjerilo vaših života. Što ako su vas slagali da ljubav mora nositi vašu naciju i vjeru? U novinama i pričama su propali, a ja sam na svoje oči viđala one najveće ljubavi, najljepšu djecu, najviše odricanja i žrtve baš kod takvih. I da, oni su sretni. Daleko od svih koji su ih se zbog njihove ljubavi odrekli. I onih kojima je njihova miješana ljubav propala, baš kako bi propala i da nije bila miješana. Što ako su vas slagali da morate do 25.? Do 35? Do 40, jer je krajnje vrijeme? Mene nisu uspjeli, jer nitko mi nije tako stvarno i realno pričao o ljubavi kao ona koja je svoju pronašla sa 50. I sada mu trči u zagrljaj kao djevojčica od 15 godina. Što ako vam cijelo vrijeme lažu? Što ako vas cijelo vrijeme pokušavaju uvjeriti da je ljubav ono što su oni nekad imali, i sad više nemaju jer prestane 'kada sirotinja uđe na vrata', 'kada dođu djeca', 'kad treba vratiti kredit', 'kada ga izobliči bolest', 'kad više ne može da spava s tobom tri puta dnevno'. Nemojte vjerovati ni meni. Vjerujte samo sebi. Držite svoju ljubav čvrsto; rukama, nogama, noktima. Jer ona neće prestati, nego će ojačati, baš kad dođu djeca. Baš kad sirotinja uđe na vrata. Baš kad bude trebalo vratiti kredit. Baš kada on bude bolestan. Baš kada ne bude mogao spavati s tobom tri puta dnevno. I možda niste svi napravljeni u ljubavi, ali pravite novu djecu u ljubavi. Ili ih nemojte praviti. Nekim ljubavima ona nisu ni potrebna. Samo nemojte dozvoliti da vam lažu. Drugi nam se miješaju u plaće, školovanje, posao, zdravlje, oblačenje, prehranu, utječu na polovinu našeg života jer je svijet takav. Ali svoju ljubav nikome ne dajte. Jer je to najviše što ćete postići u životu. Jebeš ti plaću od deset tisuća kuna ako ćeš na kraju dana ući u prazan stan s vrećicama najnovije odjeće koju nema tko skinuti. I sve pare ovog svijeta, ako ih nemaš s kime podijeliti. Jer, od ljubavi se živi. Od para se preživljava, i s parama se iživljava.

Marina Radoš

[um0rnislavuj]

jebeš mi sve zar toliko zračim negativnom energijom da ljudi odjebavaju od mene

[posetabuvijeu]

papirna mafija

 07/10 četvrtak

Montriše

 Smešno mi je kad god čujem da se izdavači „tuku“ oko nekog stranog pisca (kao sada na primer srpski oko Ani Erno). Samo se setim da pisac pripada prevodiocu.

  Kad u nekoj udaljenoj sobi u zamku čujem kako ženski glasovi dugo razgovaraju, staloženo, bez žurbe i nikad u glas, učini mi se kao da prisluškujem posmrtnu službu.

  Pogled na grančice loze u ćasi punoj vode posle pojedenog grožđa. I odmah precizno sećanje na bosiljak u vodi. U selu? U kojim prilikama? Verovatno za vreme slave. I odnekud naznaka oporog mirisa ili ukusa te vode. (I dodir metalnog krsta pri celivanju.)

  Svečana sala Fondacije Mišalski: kao da sam u evangelističkoj crkvi na Mesecu. Slušajući govornika, holandskog prevodioca, kome prostor nalaže da zauzme pozu i nastup patrijarha, u nelagodi sam jer se pitam: „Kako ću ja kad dođe red na mene?“ Kao da čekam red na audiciju (za patrijarha).

  08/10 petak

  Dubinski sam nezadovoljan samo kad ne mrdam s mesta. Ni neuspeh, ni nerad, ni tuđe nerazumevanje ne mogu toliko da me spuste kao osećaj beskorisnosti ako celog dana nisam zakoračio. Utisak, naročito ako sedim pred prozorom i pokušavam da ravnodušno gledam elemente, jeste kao da štrajkujem glađu, ne baš ubedljivo, kao da iz svog inata, čak bez ikakvog cilja kretanju pokazujem srednji prst, lažući ga da nije suštinsko. Sve pada u vodu čim padne prvi korak, ali upravo od njega, izgleda, u stanju sam da se beskonačno uzdržavam.

Mladi zeleni luk i mleko koji se besno gledaju u mraku stomaka.

Na ovu dečju vizualizaciju nutricionističkih tabua u mojoj porodici uvek pomislim kad vidim luk i sir, jedno pored drugog (kao u mom tanjiru večeras). 

 Vraćam se iz Obone po mraku, sa upaljenom lampom. Slučajno osvetlim svoju ruku i senka pokrije celo brdo na kojem stoji grad.

  Zajedljivost: to može biti stav samo onog putnika koji je zasićen putovanjima i putopisima, onog ko se naputovao ne zato što je hteo da se nagleda sveta već zato što je bežao od zakona. Anri Kale je u svojoj Švajcarskoj (Rêver à la Suisse) a posebno u svojoj Italiji (Italie à la paresseuse) umoran od putovanja, umoran od mesta. Zato i postaje površan. Bez obzira na humor koji nastaje iz takve pozicije, njegovo razračunavanje sa formom putopisa nije autentično kada u glavi imam umor Emanuela Bova. Zanimljivije je kako se Bov izborio sa svojim umorom od te književne forme u remek-tekstiću Bekon-le-Brijer, gotovo klasične, neutralne teksture, bez trunke ironije. Kad postoji umor od neke forme, uzalud je ići nogom protiv nje zagušiti je glasnim kuresanjem: „Ja pa ja!“ Ne vredi naoružavati se sarkazmom kada treba samo hodati, ćutati i gledati.

„Tvrdim da opis koji zauzima više od deset reči više ne može da se vidi.“(Žil Renar, 16. jun 1896.)

Četiri zvučna klika po tasterima i finalni peti zvuk, na kasi supermarketa. Na šta me to podseća? Ceo dan mi je trebao da se setim. Na kucanje šifre za vrata u prevodilačkom koležu u Arlu.

Nestrpljivi, kad dočeka, neće biti zahvalan. Trudiće se da to ničim ne pokaže. Uživaće kao da zaslužuje. 

 (Reklama za Boga na ulasku u Rol)

09/10 subota

Rol 

  U restoranu Hostellerie u Rolu, na konobaričino pitanje ima li kartu poverenja, gošća vadi čitavu topkicu kartica i kaže: „Tu je negde! Brkljajte!“ (Chinez !)

  Utvrđeno ostrvce u jezeru nadomak Rola. Pomišljam: „Savršeno mesto za groblje!“ Na njemu stoji obelisk posvećen Frederiku de La Arpu, borcu za nezavisnost kantona Vo. Nažalost, tu nije sahranjen.

  Prvi redovi novog Modijanovog romana Chevreuse, u kojima se spominju nasumične, nesređene beleške u svesci, gde nit može da nađe samo onaj ko ih je unosio, s namerom da kasnije raščisti stvari, bio bi mi neodoljiv da istom, istovetnom uvodu nije pribegao stotinu puta, najsvežije što se sećam, u knjizi Herbe des nuits koja je na engleski prevedena kao Black Notebook. Jebeš pisca koji računa samo na prvog čitaoca (ili na onoga ko pati od Alchajmera).

  Reklama za zdravlje u autobusu 721. „Smeh okrepljuje. Smeh nam jača imunitet.“ U pozadini: plava kratkokosa devojka na usporenom snimku umire od smeha nasred neke (švajcarske) njive. 

  „Da ubijete vreme“ (i život sa vremenom, dopisujem ja): to piše na knjižici punoj ukrštenica. Dakle, onaj ko želi da bude prvak u ubijanju vremena ne sme da ga ubije odjednom, već da ga ubija, muči, mrcvari. Ne sme da bude samoubica nego BONVIVAN.

Valeri je u Sveskama više pesnik nego u svojoj poeziji. To mogu bez straha da kažem za njega, onako kako sam se uzdržao da okvalifikujem Kolridža. Štaviše, u njegovom opusu sveske su toliko nadmašile sve ostale realizacije da se mirno može reći ne da su Valerijeve sveske pesničke - već da je njegova poezija sveskasta. (Bez pejorativa.) I pored toga, na njegovu žalost, bolje sveske je napisao Žil Renar. Samo ih je nazvao dnevnikom. 

Neobična, a opet nekako ipak bliska diskrecija Asgara, mog iranskog kolege. Tek sada, za večerom, saznajemo da je pre nekoliko dana, vozeći bicikl, pao i povredio ruku. Iste večeri, na zahtev žena, spontano je sat vremena svirao sitar, nijednom se ne požalivši. U prvo vreme boravka, vrata sobe stalno su mu bila otvorena. Kad sam ga pitao iz šale je li to vetri sobu, on se nasmejao, iako se prethodno žalio na slabo grejanje. Tek skoro pred upravnicom saznajemo da mu se vrata teško zatvaraju. Je li ta neobična mešavina stoicizma i oklevanja nešto tipično za stanovnike Tabriza, ili je takav samo moj Persijanac, Asgar? (Na persijskom: „Mali“). 

  Prosečna cena nove knjige u Švajcarskoj iznosi 20 franaka. Paket drva za grejanje (u kartonskoj kutiji) od 15 kila – 10 CHF, a na popustu u Coopu čak sedam.

  U Iranu, kaže Asgar, odavno, još i pre revolucije 1979, prestali su da proizvode papir već ga uvoze. Uglavnom iz Indonezije. Uvozom rukovodi „papirna mafija“ koja s vremena na vreme podseti vladu na obavezu da obeshrabruje svakoga kome padne na pamet da se bavi takvim biznisom. Potplaćena vlada onda kaže: „Ionako nemamo dovoljno šuma, bolje nam je da kupujemo“. Nestašice su česte. Izdavači su u neugodnoj situaciji. (Da ne spominjemo kupce papirnih maramica.) Odmah mi je palo na pamet Solenino pitanje od pre neki dan: zar siromašnije države nisu manji zagađivači? Eto dokaza kako „ekološku“ poziciju može da zauzme korporativna desnica. Šta pričam: eto modela za njeno preuzimanje!

„Sreća nas pretvara u razmetljivce.“ (Buvije, Poisson-scorpion)

[andjeliiiika]

Jebeš sve koji nisu mi

Oni nikada neće razumeti zašto te toliko volim

[apactwiththedevill]

jebeš mi sve ako se sutra neću ustat i izdominirat, pa nije mama rodila pičku

[krvarimstihove]

Šutnja

Noć je svoje halje bacila i zamirisala na vaniliju a lampa od himalajske soli bila je spremna ugasiti svoj plam. Zamirisala je ona i osjetiti se dala, topla poput prvog gutljaja kuhanog crnog vina, što se probija kroz pothlađene zidove grla stisnutog od treme pred pjevanje. Sjela je, sva tako svoja, pred mene i nastavila sa šutnjom. Mislila je da mi smeta ta tišina jer je dobro znala da ih ponekad ne podnosim, naročito ne njene. Ali da ga jebeš, mogu reći da sam uživao, i to toliko da se idućih nekoliko dana nisam usudio pričati mnogo. Mudro me ponekad srce prevari; takvi komadići trenutaka ostanu urezani u prsima pa se ponekad tek za nekoliko stupnjeva zakrenu da me pecnu, kada mi ne treba da se sjetim i kada mi ne treba takvih peckanja. Usprkos tome - prihvaćam. Prihvaćam bez straha sve što njenom šutnjom počinje. Te večeri nisam znao razliku između vlastite ludosti i njihove. Nisam znao ludim li ja ili su se oni za krivim stolom najeli pa im se nešto okrenulo u nutrini da ne razaznaju ljubav od korištenja iz potrebe. Odgovor ne znam ni danas. Ne znam, uostalom, ni kako da sa sebe obrišem tuđi grijeh. Nema te tkanine koja bi mi ljubila rane. Ni vjetra koji mi ne bi otkinuo komadiće vezivnog tkiva i kože pod kojom čuvam masti, vode i nju. Nema te kiše koja me razjarila ne bi i pomokrila u dogovoru sa gradskim smogom a oni se čude što sam gorak poput jeftine ranojutarnje kave na prazan želudac. Prešutim i pretrpim i glavu pritišćem u nebo tražeći odgovore kao komadiće stakla ispod kreveta, da slučajno kasnije koji ne nagazim, a noć se taman vanilijom opila i ljubila njene izražajne oči. Bože, da mi je toga, kad bih to barem bio ja. A možda sam i mogao. Možda je pomislila da se udaljavam jer joj nisam dao do znanja koliko uživam u svakom njenom pokretu - bez obzira na muk. Bez obzira na mrak. Bez obzira na naše sitne prepirke. Bez obzira na korake što je vode dalje od mene a nikada je ne odvedu jer to samo ponosi igraju protiv naših ljudskosti a ljudskost se nikada ne predaje. Možda sam i mogao, da je bilo manje vremena. Možda bih požurio i ne bih trošio večer šuteći. Vanilija noćas ne miriše. Samo izdahne samoću u mene a ja je prihvaćam. Prihvaćam bez prigovora jer čak i samoća ponekad - vjerovali ne biste - njenom šutnjom počinje. 

 - E.S.

[ultravioletna]

NIKAD PRE TEBE

Svako od nas ima “pre tebe” osobu, zar ne? Pre tebe nisam ovako voleo. Pre tebe nisam poželeo da sviram gitaru.  Kad ona ode od nas, svejedno je šta je bilo pre nje. I ono što će doći posle. Kad se to dogodi, ostaje važno samo ono što je bilo sa njom. Ni manje ni više.  Malo je zajebanije kad u to “pre tebe” ubacimo i NIKAD.  Nikad pre tebe nisam ovako voleo. Nikad pre tebe nisam bio ovako svoj. Tad smo već zaglibili i ko jebe sva ta nikad pre nje, ako NJU svesno pustimo? A zajebano je samo zato što sve ove gore navedene rečenice nikad ne svalimo preko jezika. Nikad ih ne izgovorimo. Nikad ne pogledamo osobu u oči i kažemo joj koliko smo izgubljeni pre nje bili. Kakvi smo skotovi pre nje bili - da nas ni majke nisu mogle dovesti u red - ali ona jeste. I sve to, jebiga, pada u vodu. Nije dovoljno da o tome mislimo, još manje vredi da razglabamo sa sobom o tome kad sve već prođe.  I ja imam nešto za reći sada, iako sam mnooogo zakasnila. Pre tebe sam mislila da mora da bude tako. Da moram da budem sama da bih bila srećna. Da sreća ne sme da mi se ogleda u onome ko mi se dopada i da ću duševni mir da pronađem samo ako se oslonim na sebe i ako sam predana sebi  i jedino sebi. Mislila sam - ma koliko god se ja zaljubljivala, nikad ispred sebe neću staviti nekoga. Jer mi nikad nisu dozvolili da budem ono što jesam dok sam bila sa njima. Pre tebe je bilo tako. Nikad pre tebe u mojoj glavi nije tako odzvanjala sreća. Zakasnila sam, jebeš ga. Nije mi baš bilo lako, ako hoćeš to da znaš. Za mene si bio stran i kad si se pojavio nisam verovala u to da postojiš. Verovala sam u neka egipćanska proročanstva i nekad si me podsećao na njih.  Pre tebe su ove reči možda nekome i bile bitne ali sada nakon tebe? Nisu ni važne. Ali bih ipak da ih izgovorim. Da ostavimo sve po strani i da prekinem danima da kopam po rešenjima za nas dvoje, preterano je zajebano kad nijedna strana nije a opet su obe krive, mogu da ti kažem samo još jedno.  Podržavam te čak i kad nisam pored. Znam da si zacrtao neke putanje koje su neprohodne za mene trenutno, ali ih ne pratim nogama, pratim ih dušom. Ako si pao nakon što smo se rastali, ustao si sa mnom u mislima. Možda si se nekad zapitao, odakle ti ta snaga da podneseš sve što te sustiže ali moram da ti srušim Sneška. Nije sav štos u tebi. Nešto je i u meni, koja ti pružam ljubav koju ne možes ni ne treba da vidiš. Ali se nadam da možeš da je osetiš. Ponekad se nadam da ove reči neće ni dopreti do tebe jer ne bih volela da stojim sa strane dok si ti u ringu. Nisam ja rođena da budem ona iz ugla ili ona koja će od tebe napraviti zver.  Kad si ti u pitanju, rođena sam samo da brišem krv sa tvojih slepoočnica i stežem ti ruku ako padneš da znaš zbog koga bi trebao da ustaneš. Pobedio si ti mnogo pre nego što si stigao do ringa. Postao si šampion i pre nego što si dotakao rukavice. Valjda zato ništa pre tebe nikada nije imalo smisla.  A sada, posle tebe? 

Ni ne znam šta znači reč “smisao.”  Mnogo nam je bilo da strpamo i pre i nikad pre tebe u ono posle tebe. Zato te sad i nema.

ultravioletna

[misternikola]

jebeš kilometre kad je bol u srcu.

Sjedim u praznom stanu

u naselju koje još uvijek ne poznajem

i srećem neke ljude koji ni na kog ne liče

i pričam meni tako ružan jezik

koji sada moram zvati svojim.

Stranac sam, i tako se i osjećam.

I sve što mogu da mislim u ovom trenutku je

zašto mi niko nije rekao da ce biti ovako teško?

.

A znaš, i na tebe mislim i previše često.

- sve što boli

[tibitrazilakise]

Najluđe se smejala u momentima kada bi jako zaplakala. I bila je luda. Njen ringišpil si mogao da zaustaviš samo ako si spreman da se voziš kroz sva ta njena ludila. Al jebeš mu mater, ja nisam imao hrabrosti. Pustio sam tu ženu da ode a bila mi je sve.

- Ti bi tražila kiše

[s-ljubavlju-t]

Nisu me pitali više o tebi. Zabranio sam im da te spominju. Znaš, željni su bili da čuju šta se desilo, ali poslušali su me. Nisu me pitali o tebi drugi dan, ni treći. Nisu me pitali ni nedeljama kasnije, mjesecima... Nisu znali da sam umirao daˢ ˡʲᵘᵇᵃᵛˡʲᵘ, ᵀčujem tvoje ime, bar iz njihovih, iz tuđih usta. Da, tuđih. Usta koja su nekada izgovarala tvoje ime kao da te poznaju. Šta oni znaju o tebi? Ništa.Znaju li koliko mrziš klubove? Znaju li koliko se srce krije iza namrgođene face? Znaju li kolike smo noći samo sjedili u tišini. Onoj prijatnoj tišini. Znaju li da si mi bila najbolji drug u moru njihovih lica i prijateljskih zagrljaja. Većinu su znali o meni, ali ti si znala sve. Znaš,jebeš ga, njih sam znao nekada i slagati, ali tebe da lažem, nisamˢ ˡʲᵘᵇᵃᵛˡʲᵘ, ᵀimao potrebe. Pamte me po tebi, tebe pamte po meni. Bez tebe ću biti zaboravljen, a znaš i sama da mi je to najveći strah.-s ljubavlju, T.

Ig: sljubavljut