#ivan v lalic

[bleuematinee]

ARGONAUTI-IVAN V. LALIĆ

More nas je trpelo, zabavljeno večnošću

U sebi; i tako smo plovili, od obale

Do obale, danima, noćima, godinama.

Najlepše obale, naravno, nismo dodirnuli.

Samo je vetar nosio iskidana vlakna

Mirisa ogromnih voćnjaka na kraju sveta,

Izvan pravca plovidbe; ali smo upoznali

Ljubav i smrt, i nešto malo smisla,

Tvrda zrnca zlata u pesku sećanja;

Da, i ponos pustolovine, uprljan krvlju

I opran čistim vetrovima, ispod zvezda

U koje smo nevešto ispisali naša imena.

Na kraju smo se vratili odakle smo i pošli;

Posada se rasula kao ogrlica; pukla je

Nit naše sudbine. Kapetan smrskan pramcem broda.

More je ostalo isto. Sve je ostalo isto.

Brod rascvetanih rebara trune na polaznoj obali.

Ali malo ko zna tajnu:

nije važan svršetak,

Važna je samo plovidba.

[asweetjane]

2  Tvoja nenapisana pisma ištu odgovor; Ta pisma nepročitana, naučena napamet U treznoj groznici iščekivanja, U fugi nekog putovanja, ili U nesanici, gorkoj i svetloj od tvog daha I snega na prozoru sobe;                                        jesi li zaboravila Poštanski broj? Udahnuo sam ga, nečitko                                                         možda, U muziku koju voliš; upisano na margin Stranice jedne knjige koju se bojiš da čitaš Noću, kad istina njena svetli kao fosfor Između crnih slova.                                     Odgovaram ti: ništa Ne rastvara taj otrovni lepak godina Što vezuje nadu za prostor, a vreme Za vernost prostorima nade.                                          A nesreća – Ona je samo sestra neke odsutne mudrosti, Senka previđenog poraza, možda; Taj smisao mi izmiče, kao smisao muzike, Koja je, ipak, matematika, a ja računam Tek sa dva ili tri zlatna broja Izvedena iz tvog imena. Tako smo Oboje, možda, u gubitku.                                 Ipak, Ništa ne može nas da zameni U ovom rasporedu posledica Upisanom božjom utrnulom rukom U amneziju zvezda, u kratko sećanja mastila Koje se suši, U tvoja pisma, ona nenapisana.

ciklus “Pet pisama”, zbirka pesama “Strasna mera”, Ivan V. Lalić

[sazzafraz]

in marginally happier news while i’m jazzed out looking at sidetables i unearthed both copies i have of ivan v. lalic last quarter thus to be written out for other people

[jasnastanic]

Sačuvati neizgovoreno, kao srž. Učiti od jabuke: zemlja, kreč i kiša Rade samo za plod, i nalaze izraz U toj nesavršenoj, ali zreloj lopti Što se ne sabira s kruškom. Uvežbati umetnost odricanja. Utabati trag. Stati pred ogledalo, bez straha Od povratne slike: ona uzvraća izraz, I to nesavršen, nekog upornog napora Da se apstrakcija odene u meso, U dobar provodnik bola. Ipak, bez ustezanja Hlebu reći hleb, vinu reći vino A voljenoj ženi: volim te.

Ivan V. Lalić

[wellconstructedsentences]

When you go, space closes over like water behind you, Do not look back: there is nothing outside you, Space is only time visible in a different way, Places we love we can never leave.

Places We Love by Ivan V. Lalic

[the-beauty-in-chaos-quotes]

When you go, space closes over like water behind you, Do not look back: there is nothing outside you, Space is only time visible in a different way, Places we love we can never leave.

 Ivan V. Lalic, Places We Love (translated by Francis R. Jones)

[poesianoerestu]

el tiempo es imparcial, y el mundo es la tarea del amor, el ensayo interminable de dioses inmaduros.

Fragmento de De los trabajos del amor, Ivan V. Lalic

[asweetjane]

Pesnik Ivan V. Lalić napisao je deset soneta svojoj nerođenoj kćeri. Izgleda da ću tako i ja.

[asweetjane]

... Smešiš se, Serenissima, I kažeš: jesi li kada razmišljao o smrti U Veneciji? Tamo ima ostrvo i groblje Gde počiva drugi jedan pesnik, koji je rekao: Šta istinski voliš traje,                                                 ostalo je šljaka. Gledaj me kao šljaku, ali me pamti Kao plamen, samo kao plamen.

Ivan V. Lalić, deo pesme “Acqua alta”, zbirka “Strasna mera”

[asweetjane]

LJUBAV Već godinama učim tvoje crte, u koje dani Utiskuju svoje male vatre; godinama pamtim Njihovu svetlucavu neponovljivost, i rešetkastu lakoću Tvojih pokreta, iza providnih zavesa popodneva; Tako te više ne prepoznajem izvan pamćenja Koje te predaje meni, i tako sve teže krotim Struju vremena što ne prođe kroz tebe, kroz blagi metal Tvoje krvi;                                            ako se menjaš, menjam se sigurno i ja, I s nama taj svet sagrađen oko jednog trenutka Kao plod oko koštice, satkan od nestvarnog mesa Što ima ukus munje, ukus prašine, ukus godina, Ukus snega rastopljenog na plamenu tvoje kože, Već godinama znam da nestajemo zajedno; Ti progorena zvezdom moga sećanja, izvan koje Sve manje te ima, ja lepo rasturen u tebi, U svim popodnevima, u svim sobama, u svim danima, U svemu što puni te polako, kao pesak Postelju reke;              i taj naš trenutak Traje duže od tuđe smrti.

Ivan V. Lalić, zbirka “Vreme, vatre, vrtovi”

[asweetjane]

5 Da li osećaš ovo ubrzanje: To prostori se sabiru u nama Ko med u saće; daljine se tanje Kao folija: iza nje je tama I vrv od zvezda neznanih, postanje Nesagledanog, crno usijanje – A s ove strane stanjene folije Pozno proleće. I magnolije. 6 U disanje si moje upevana Ko molitva u obred. Tobom dišem. U rukopisu mom si upisana Između svakog slova koje pišem. Izuzi sebe iz bilo kog dana, I ja ću biti izvesnosti lišen – A to su dani koje i ne brojim, Jer ne znam da li u njima postojim. 7 Jednom, kad dugo bila si na putu Po nekom podneblju što nije tvoje, A nisam znao pravac ni maršrutu, Ni šta ti na tom putu pisano je, Kada pod an bi stao u minute, Kad morao sam da volim za dvoje, Uvežbao sam vrhovnu veštinu: Strpljenje. Neki u toj vežbi ginu. 8 Linije sveta vidljivog i inog Svetlucaju mi u tvojoj auri; U svetu izvan tebe ja sam inok U isposnici, leptir u čauri. U jednačini sveta mi smo binom: To nije reko Petrarka Lauri, No matrica je ista. Isti pokret. Govor duše sa dušom, kako reče Sokrat. 9 Mi smo dve žiže u jednoj elipsi Što nepoznatom telu je putanja; Je li to zvezda? Il svetlost što misli Svoju težinu tokom putovanja? Mi smo dve žiže u jednoj elipsi Zbližene tačnom merom odstojanja Koje u svemu odgovara crti Što spaja žiže ljubavi i smrti. 10 Kad noću dišeš pored uzglavlja mi Ja slušam spori pokret zodijaka nad ravnim krovom, glasove u tami Što boji prostor između dva znaka; Najbliži svetu onda kad smo sami, Kad duša sveta šapuće iz mraka, Učimo mudrost druženja s tišinom – I ljubav naša stari kao vino.

Ivan V. Lalić, deo pesme “Strambotto”, zbirka “Pismo”

[asweetjane]

3 Jedno si leto bila preobražena U svoj lik, kako ga ja ponekad vidim U ogledalu, kad mudro stanem u senku Iza tvog ramena: možda tvoj pravi lik, Najednom stvaran, opipljiv i zreo Da cveta, kao agava. Svaki tvoj pokret bio je Nemiran crtež svetlosti u vazduhu Gustom i srećnom od avgusta. Svaki moj dodir Ostavio bi zlatan trag na tvojoj koži, Inače slanoj pod jezikom,                                                kojim sam umeo samo Da izmucam: volim. Kakvo leto! (Na fotografijama kao i svako drugo: Fosili svetlosti nas varaju, nepouzdani, Kada u prisećanju otkrivamo slojeve Godina, godina, i tražimo im smisao Već pomeren u neko novo iščekivanje.)                                                  Ili sam možda Sve to izmislio? Ne verujem, postoje Dokazi: ožiljci neke uporne nade Što još zabole na dodir tvoga glasa, Otisci tvojih prstiju na gleđi Vrta iz kojeg još vetri vino Nedopijeno u konobi, ovoga leta Kada si bila preobražena u blagoslov, U svoje obično čudo. Živimo vreme usitnjenih čuda I zaboravne mudrosti. Pamtiš li to leto?

Ivan V. Lalić, “Pet pisama”, zbirka��“Strasna mera”

[asweetjane]

TAJNA HLEBOVA Hoću da tvoja tajna postane moja, Melisa, Za ljubav one vrste sreće koja je tvoja; U meni se raspadaju gradovi bez letopisa, U meni žive prazne kuće bez kućnog broja, I jedan crni mesec koji pušta korenje Kroz žilave slojeve nasleđenog straha, I jedan rogati ponos, riđodlako borenje, Što besmisleno bode najuži krajolik daha; A tvoja tajna, Melisa, tako je sjajna i zvučna Da bregovi zadrhte kada pomislim na nju, Tajna lepa i zrela i nesumnjivo ključna U ovom krugu što ga međe zubata mora, Uvod je, možda, lepše legende o postanju I kvasac ogromnih žutih hlebova bez kora.

Ivan V. Lalić, “Melisa (poema)”, zbirka “Vreme, vatre, vrtovi”