#dan kolko

[trea-zoomzoom-turner]

BREAKING NEWS: Dan Kolko’s dog in the broadcast booth!!!!!!!!!

[nicolethered]

I believe this would increase MLB viewership

[pogledomdosrzi]

Kad se "nema šanse" desi

Tanka je linija između rečenice

"Ma nema šanse da se to desi zadugo"

I dešavanja baš toga

Odmah sutra

Ili iduće sedmice

Za šta ste mislili da se neće desiti

Još zadugo

I ponekad je to težak događaj

Ponekad to nešto za šta nema šanse

Se kaže jer je toliko grozno

Da mislite kako vam srce ne bi podnijelo

Kad bi se baš i desilo

Ali ja ovaj put ne govorim o takvim havarijama

Ja govorim o onim dešavanjima

Koje upoređujete sa bajkama

Što su vam nene i dide pričali

Pred spavanje dok još niste znali

Ni zube sami oprati

Ja govorim o onim blagoslovima

Što dođu tako iznenada

Tako bezbrižno

Kao sunčan dan

U pola novembra

Kad mislite da kiša neće prestati nikada

I da će se samo pretvoriti

U snježnu prtinu

Baš tada u pola nevremena i nevjere

Zasija sunce

I to ni trunku zubato

Već ono pravo

Kao u po jula

I baš to "nema šanse"

Taj dan

To sunce

Zasija najsjajnije

I ne pitaš se kolko će sijati

Ne zamaraš svoju dušu brigom

Da neće zalazak doći

Prije nego što si se osunčao od glave do pete

Ili izležavao satima na livadi

Ili okupao i u najvećim dubinama mora

Ne misliš kako će kiša zapadati kasnije

Već uživaš u tome

Da gledaš sunce u svojoj svakoj

Jedinstvenoj fazi na nebu

Jedan dan kažeš da je pisac iz tebe iščezao

Kao slatki snovi kad alarm zazvoni

A idući već dan jedva čekaš

Da pozavršavaš sve obaveze

Kako bi napokon sjeo

Odahnuo

I napisao pokoji stih

Ma kakve obaveze druge

To ti postane obaveza

Pisanje je opet tvoj prvenstveni

Temeljni posao

I svaki stih

Svaka riječ

Stilska figura

Biva protkana najopojnijim sokovima duše

I sve postaje poezija

I ti pišeš

I sanjaš

Samo jedne oči

U kojima po prvi put u životu vidiš

Koliko svaka briga nestaje

Kada gledaju u tebe

I čekaš

Opet čekaš

Mada ovaj put neke druge stvari

Neke druge ljude

I ništa mimo njega ne bi radije čekao

Iz minute u minutu gledajući u telefon

Da vidiš je li stigla nova poruka

Još nepročitana

Još milozvučnija

Iz sata u sat čekaš da dan

Kad ga opet trebaš napokon zagrliti

Bude bliže nego što je bio u podne

Čekaš samo jednu kožu

Osvježenu morskom vodom

Da ljubiš dok ne zaboraviš koliko je sati

Koji je dan

I koja je godina

I baš ono za šta si rekao da nema šanse

A onda ti se desi

Kao ozeblo sunce

Čekaš da ti opet

Pristigne u ruke

[aristotels]

- Svi građani koji su izlazili van, a nisu imali potrebe izlaziti, su sami odgovorni ako im se nešto desilo. Nadalje, ako se radi o starijim sugrađanima, pa svi stariji bi trebali imati ili svoju djecu, a djeca su po zakonu dužna da skrbe o roditeljima, a ukoliko nemaju djecu, onda su mogli imati nećake ili nećakinje i tijekom života uspostavljati s njima korektne odnose, a ako nemaju nećake i nećakinje imaju susjede, pa su trebali graditi dobrosusjedske odnose - rekla je Bečić te 2012. godine.

vi nemate pojma kolko je često ja citiran, i to na DNEVNOJ bazi

[steper1]

Kako izgleda kad se oženiš

Ovaj članak je namijenjen za 3 grupacije ljudi.

onima koji misle da im je loše u vezi/braku (ne, nije meni lošije, ne nadaj se)

onima koji se nećkaju o ulasku u brak (ne, neće vam dat odgovor, samo će te osjetit neizmjerno olakšanje)

meni ko podsjetnik jer počesto zaboravljam svašta

Odlučili smo se mi davno na taj korak, zapisano u poglavlju "Špilja", ali Lu nije odobravala dijeljenje mog bića s nekim, a pošto se stara baba neda, nema više čekanja. To je samo djelomično istina (90%), zapravo stalno nešto u životu, ko nas zna onda i zna o čemu se radi, a vas ostalih se ne tiče. Ovaj nježni senzibilitet je rezultat stalnog Dubravkinog naglašavanja da poboljšam svoje socijalne vještine. Rezultat je opipljiv. Al vi bar znate da sam normalan. Krajem prošle godine odredili smo datum svadbe (čim prije). Svi su govorili iza leđa "sigurno je trudna". Ja ipak mislim da je to samo malo od Božića i brzo prođe. Obzirom smo u to vrijeme još ful bili u adaptaciji stana, a to je psihofizički napor u rangu gledanja hrvatskog dramskog programa, tako smo odlučili da se ja bavim adaptacijom, a Dubravka organizacijom svadbe. A za potonje organizirati u tako kratkom vremenu potrebne su silne organizacijske vještine koje srećom Dubravka posjeduje. Vidiš kako te hvalim srećice, sad se možeš prestat durit što sam na tebe prebacio i stolara s kojim sam se umalo potuko. Zbog toga što je oboje bilo na tebi, sad imaš kuhinju kakvu si željela, znam divan sam. Svadbu smo stavili u Šibenik, pošto Dubravka ima rodbine za kolonizirat udaljene planete, dok s moje strane su obično stali nakon prvog bračnog sexa (eto pokušali smo). Prstenje smo izabrali u mislim 4 minute. Otišli u zlataru gdje sam kupio zaručnički prsten, jer popust je misao vodilja nakon zlog stolara. Pomoglo je i što se vlasnik zlatare zove kao i ja. Pošto sam govorio da neću nosit prsten jer nikad nisam, slomila me tako što je rekla da ih ja izaberem. Nakon 4 minute, odabrao sam. Jedine koji su ličili na onaj iz Gospodara prstenova. Ima rune i svašta po sebi. Dubravkin glasni uzdah bio je potvrda da znam odabrati i nakit. Bog me za svašta stvorio, a kad smo već kod dotičnog, moram reć da sam zaglavio kod svećenika. Pošto je bila crkvena svadba, trebalo je pripremit 50-tak dokumenata jer svećenik iz njene župe je vjerojatno prije te karijere radio u nekoj državnoj administraciji i najčešće što smo čuli od njega bile su 2 rečenice:

Fali vam … papir

Zašto … papir nije ovjeren kod …

Nakon petodnevnog bračnog predavanja (preporučam svakako doći treći dan kad je tema: njene bračne dužnosti) bio sam ohrabren koliko sam spreman za brak tj. koliko toga sam znao. Ok mi smo bili 30 godina stariji od drugog najstarijeg para, ali ova balavurdija ima Tiktok i Youtube, a mi smo imali Zagora, a taj je pak imao Čika. Nije da nam je olakšalo. Nakon što smo skupili svih 57 priznanica i dokumenata, morali smo na individualni razgovor kod svećenika u Zagrebu. Znao sam da će tu bit problema, jer čovjek je fakat izgledao kao da vuče traume iz Vijetnama. Došao i taj dan, ja smršavio 3 kila, Dubravka ko leptirić, ide redovno na misu. Ja redovno samo do Mlinara. Ona ušla prva i izašla nakon 3 minute. Kolko sam ja bio? 43 minute. Doslovno se promijenilo vrijeme dok sam izašao. Bio sam mu sumnjiv. Bio sam davno i kratko u braku, na misi bio triput. Kad je tetka Ivka umrla, na nekom krštenju i kad sam obilazio Šibensku katedralu. Nakon 40-minutnog ispitivanja svega i svačeg, pitao me svećenik zašto sam se rastao. To pitanje u biti postavlja i svaka cura da sazna di si zajebao kod bivše i da vidi oće li ti dat šansu. Ja ga gledam, pa njegov ured koji je btw bio prepun prašine i paučine. Pa vidim raspelo na stolu prepuno paučine. Reko, bio sam neuredan pa nije išlo. Nakon toga samo sam čuo zvuk pečata, APPROVED! Izlazim van, Dubravka na kiši koju nije ni primjetila….di si do sad, što je bilo, jesi prošao?? Bijah blijed u licu, ali samo sam rekao, našli smo zajedničku točku. Sve smo skupili, psa sprašili u pseći hotel i otišli u Šibenik. Dubravka je otišla svojima, a ja sam rentao apartman koji se nalazio 30 metara od svadbene sale, koja se nalazila 30 metara od svadbene katedrale. Svadbeni bermudski trokut. Srećom u njemu nitko nije nestao…osim našeg fotografa. Onima kojima nisam drag, preporućio bih vam ga. Lik je prije 20 godina otišao u penziju, ispričao nam je sve dogodovštine iz rata (nisam jedino siguran kojeg) i što je najbolje više puta je naglasio kako ne voli slikat ljude ni svadbe. Al eto bio je jedini ispod 1500 eura. Slike koje smo do sada ikome pokazali su bile slikane mobitelima. Njegove su bile takve da je čovjek volio slikat odozdo do najdalje vrata, a odozgo više manje isto dotle. Našao sam jednu koja je ok, nije ni ta centrirana al nešto moram stavit.

Ima jedna nama posebna slika. Trenutak kako izlazimo iz crkve ushićeni, svježe vjenčani, padaju latice po nama, viori se zastava, gitare oko nas i razdragano mnoštvo. A gdje se nalazi naš fotograf? Evo ga naguženog kako namješta aparat (a to je radio većinu vremena). Dotle je pričao svoj ratni put na Somi.

Preskočio sam sada par vrijednih detalja. Moji su kasnili na slikanje prije svadbe, a i na samu svadbu, pa je sve kasnilo dobrih 20 minuta. Al ajde imali su dobar razlog. Vidili se sa starim znancem koji živi u Šibeniku pa se zarakijali. U toj žurbi valjda ili kao kritiku mog izbora mlade, ne znam, ali mama mi je pregazila zaručnicu. Slučajno. Dvaput. U kolicima je, a mama je brz vozač, a Dubravkina vjenčanica preduga. Ja sliježem ramenima i govorim Dubravki, "a malo nas je al nas ima". Kume su obje bile dalmatinke i to je bio pun pogodak. Ako vam treba kuma, a ne stolar, mogu vam pomoć. Dalmatinke su bile kao osiguranje da neću pomislit uteć. S njima nemoš li-la. Svećenik don Krešo je bio odličan. Hvala mu što me pustio nakon naših razgovora i nakon što sam mu priznao da mi je posljednja ispovjed bila 1987. godine. Ali skužio je da smo vršnjaci i da mi nema pomoći ako se sad ne oženim. Nadao sam se da me neće pitat to za ispovjed, ali to mu je bilo prvo pitanje…nevjerojatno kako svećenici odma znaju što pitat.

don Krešo: kad ti je bila zadnja ispovjed? ja: davno don Krešo: kolko davno? ja: jako davno don krešo: pa koliko je to? ja: puno don Krešo: *maše raspelom ja: 1987. godine don Krešo: *baca raspelo

Ma nije, imali smo sreće. A i nije se ljutio na misi što smo prejako zavezali prstenje za jastučić pa ih nije mogao izvući. Pomogli smo. Prvo Dubravka…pa ja…pa kume…

Nakon svadbe smo imali problem kako složit svadbenu povorku, obzirom je bila veća od 30 metara kolko je bio udaljen restoran. Srećom, naš veteran iz 1. svjetskog rata, naš fotograf, došao je do odličnog rješenja i to još ovjekovječio videom. Stavio nas je da idemo u krug, i nakon par krugova da produžimo do restorana. Naš izraz lica bio je apsolutno legendaran. Mješavina nevjerice, zbunjenosti i rezignacije. Na kraju smo se smijali tome, ali u biti nam se zavrtilo od krugova pa smo se odma uhvatili prve čaše da dođemo sebi. Ali sjetio sam se da je to u biti neki krscanski ritual jer tako je Mojsije svoje vodao u krug 40 godina nekih 30 kilometara. Ovo je bio homage Mojsiju.

Svirka nam je bila baš za 10, zapravo za 100, baš kao i hrana. Dubravkina sestra Zrinka, duša od žene, bok Seko, uzela je tjedan godišnjeg i napravila kolača i torti za 200 uzvanika, a bilo nas je 4 puta manje. Disclaimer: nisam ulizica. Tako da je sve bilo mrak. Čak sam i na prvom plesu izgledao kao da znam plesat. Bar dok nisam vidio video. Tamo negdje nakon što su svi popili, a pred tortu, održao sam govor. Pričao sam dogodovštine koje sam imao sa svećenicima, kako sam upoznao Dubravku na trčanju i naravno iskoristio priliku da se pred mnoštvom pohvalim kako sam 2 tjedna ranije istrčao maraton. Ako ti tad neće pljeskat, kad će?

Za bračno putovanje otišli smo u Dubrovnik. Tamo nas je dočekao potop kao iz Noine arke, tako da smo sada napravili homage Noi. Bok Noa. Zapravo kad razmislim, ovo je Biblijsko putovanje. Obzirom smo fino pokisli, otišli smo u prvi restoran di su nas iznova oženili. Konobar mi donio ručak koji je izgledao ko pred doručak. Gledao sam neutješno u 6 raviola koje sam platio 24 eura. 4 eura po raviolu. Vratio sam se u hotel gladan i bolestan. Slijedeći dan dobio sam visoku temperaturu, tako da sam odma provjerio 2 dana nakon svadbe onaj dio "u dobru i zlu". Zašto čekat.

2. dan medenog mjeseca

Kada smo se vratili u Zagreb, pokupili Lu (17-godišnji maltezer). Dan nakon završila je na operaciji. Sad ju evo već tjedan dana dadiljamo. Naizmjence spavamo na kauču uz nju i sve drugo stavili po strani. I onda skužili. Mala beštija nas je uspjela razdvojit u bračnoj postelji.

Ali usprkos svemu, kad imaš svog wingmana, svi problemi su manji, a uspjesi veći. (više se ne ljutiš za stolara jelda?)

[trojerucica-blr]

Miodrag Vreco: sns bednička bagra mamu im debilsku 🔥🔥🔥👌😃😃😃

Milenkovic Dragi Dragan Beograd ih je i doveo na vlast i dan danas beogradjani najbolje zive, niko nista ne placa hrana djb djabe posla kolko oces, tako je bilo jos od milosevica, sve pare uzimaju i trpaju u beogradske sektore

Simona Markovic Milenkovic Dragi Dragan nije baš tako'dok sam krvavo radila kao likvidator u Dafiment banci'vikende sam obavezno provodila u Novosadskom spensu i trošila zaradjeni novac na čorbu svojih kola'šoping turu i ručkove sa sestrom Marijom Todorović izbjegli iz Obilića(Dobrodolac sada) kćerkom majčine rodjene sestre.Tada je Milošević bio na VLASTI.SADA NEMAM NIŠTA NI KOLA'NI POSAO NI NOVCE POD VUČIĆEVOM DIKTATUROM.Od svega mi samo vozačka dozvola ostala SOCIJALNA TRAGEDIJA KAKO INDIVIDUALNA TAKO I KOLEKTIVNA.‎😩😩😩

Jedino što sam Goran Marka Markovića iz Prizrena upoznala na radnom mjestu likvidatora da ODLIČNO PROFITIRA PREKO MOJE GRBINE I STATUSA.ŠTO I DANAS RADI UCJENAMA 500 eura sam mu uštedjela svojim radom i investiranjem sebe u farbanje svih vrata u njegovom stanu jer 60eura/1kom tražio majstor koji je za 2 sobe mu naplatio 19.000rsd isto ono što sam ja DZABE odradila uz svoj materijal i ruke ceo stan okrečela SLEPCU NAČELNIKU INSPEKCIJE ZA RAD MOM EX.MUŽU.On je kupio ležaj za dnevni boravak i materijal za fàrbanje 800rsd /kom'4 kom sam utroşila i moj pribor za rad.Odličan sam ZIDAR 😃😃😃'ali najbolji sam Templar😒

☠️💀☠️

Znači APELACIONI SRBIJANSKI SUD ME OSUDIO NA DOŽIVOTNU ROBIJU'onog trenutka kad su poništili prvostepenu presudu I.osnovnog suda sudije krivičara Ivane Ramić za porodično nasilje. #tuzilastvo

unatoč bojkota i selfie da vide ljudi ROPSTVO.Jer kćerkinog psa nedopšta da dovodim'već sam bila prinudjena da je ostavljam samu čime je dotično krivično odgovoran za izrabljivanje i iživljavanje i ucjenu nadamnom i za prisilno zanemarivanje životinje kćerkinog psa.1 Žrtva zauvjek Žrtva'1 DELIKWENT ZAUVJEK DELIKWENT.Prosto karakterna koncepcija i mentalni sklop iziskuje krivični narativ de facto.A de juri tajva juridistika nalaže položaj i status DELIKVENTA NA ODREDJENOM POLOŽAJU VLASTI.

ROPSTVO IZRABLJIVANJA I UCJENA PREKO DJECE-AKO...ONDA...BOJKOTOVALA SAM FARBANJE JER NIJE DOZVOLJAVAO KCERKINOG PSA DA POVEDEM SA SOBOM ZBOG DNEVNOG RADA KOJI JE TRAJAO DO KASNO UVECE,DRZAO ME JE U ROBOVSKIM UVJETIMA BEZ OSVJEZAVAJUCEG PICA I ICA I CAK NIJE NI DOVEZAO DO KUCE U SITNE SATE NAKON NAPORNOG RADA I UCJENJIVAO DA NECE NISTA VISE DA ULOZI ZBOG SVADJE OKO PSA NA MOJE INSISTIRANJE DA POVEDEM PSA I DA U TOM ULAZU NAJMANJE 10 STANOVA IMAJU PSE,CAK I LJUBISA REGISTROVANI KUCEPAZITELJ.IPAK SAM DOVRSILA ZAPOCETI POSAO DA NEOSTANE CIRKUSKA DRVENARIJA POLOVICNO URADJENOG POSLA.I PO NJEGOVOJ ZELJI VLASNIKA STANA GORANA DA NANOS FARBE BUDE NA ZAPRLJANU PODLOGU,PA DA VIDI RAZLIKU JER JE INSISTIRAO DA OFARBAM NEOCISCENU DRVENARIJU VRATA ZBOG EKONOMIJE VRIJEMENA,STO JE NOTORNA GLUPOST NEDOPUSTIVOG PROPUSTA U RADU 1 MENTALNOG SKLOPA CELNIKA PRI MINISTARSTVU ZA RAD I SOC.PITANJA.PRI SVEMU OVOME NAPOMINJEM DA NI SOC.POMOC NIJESAM DOBILA OD NADLEZNOG CENTRA,A JURE ME VUCICEVI IZVRSITELJI,HOCU RECI NEMAM PROTEKCIJU KAO ROB,DAPACE,IMA JE JAHACICA KAMILA GORDANA MARKOVIC IZ SAHARE U DRUSTVU SA BEDUINOM GORANOM M.MARKOVICEM.

[negovateljica]

MORAŠ DA SE SMEJEŠ 008

28 oktobar   ponedeljak

Baba ponedljekom ide  na neke vežbe taksijem, pa imam dva sata slobodno, tj da me niko ne nadzire, a nemam pojma ni šta bih radila.

29 oktobar utorak ...  prošo ....

30  oktobar , sreda

Išle smo u grad u šoping . Bilo je sunčano ali vlažno hladno  i  tih nekoliko sati je bilo previše za bakicu  pa se prehladila. Juče je ceo dan duvala nos koji joj je curio. Ja probah s našim narodnim lekovima, propolis i  kapi za nos od rastvora sode bikarbone. Soda je toliko  moćna da  joj je slinavica danas prestala iako ne znam koliko je  ona to zaista koristila, rekla sam joj da ispere  nos time.

U grad smo išle   na  tri mesta. Prvo do  njene banke, pa sam ja posle tražila da idemo u poštu da pošaljem deci pare.  Sto eura je bilo  pitanje  biti ili ne biti , skidanje tereta s leđa.  Našla mi ona poštu na google  mapi   i posle kad smo   bile ispred pošte   pita me ona kolko godina imaju tvoja deca.

Mislim se: "Baba, ne razumeš ti to. Tamo ni deca, ni niko ne zarađuje dovoljno da  mu ne trebaju neke ekstra pare da bi preživeo. Mi živimo u državi  u kojoj uskoro neće biti nikoga sem staraca i bolesnih  tj onih koji iz nje nisu mogli da odu. "I dok sam bila u pošti  da uzmem obrazac za western union  ona mi stavila na sedište neku kovertu i neki papiri vire ispod.  Ja to  uzmem i stavim na   tablu  iznad volana  nisam ni gledala šta je to. Kad ono pare.

Ona me gleda belo, kao,  šta ja to radim,ali ja stvarno nisam videla da su pare u koverti  i kaže :

- To ti je plata do danas.-  Ovde sam  manje od deset dana   i ona mi dala 400 eura!   Nisam je razumela    kako je to obračunala, imam i neke dodatne sate u bašti.  Uuuu fino, onda ću da dupliram  poslatak deci, ionako je  razlika za proviziju samo 4 eura. Za slanje sto eura je  15 a za dvesta 19 eura.

Spiskajte sve deco!!!   Eeee, kad bi se ovako zarađivale pare kod kuće...   I kad bi te ovako poštovali poslodavci, gde bi nam kraj bio.  A ne ono naše carstvo lopova, lopurdi, ulizica, lažova, ucenjivača, gnjida i  skotova.  Tek kad napraviš distancu od  brloga u kome živiš i  živog blata u kome se brlog nalazi, možeš da vidiš neke stvari. Nema toga ni na internetu ni na vestima.

Taj osećaj  koji ti  daje istinska plata nije mi bio dostupan do moje  pedeset i četvrte godine.

Sve do sad je bila neka borba sa prevarantima,  ceđenje para,  gubljenje vremena,  traćenje života.    

Nemci  UOPŠTE nisu, i naravno da nisu ono što smo mi o njima učili  u školama. Mi smo prosto odrastali uz Hitlerove  Nemce okupatore  -  koji su služili kako referenca koliko su naši  stvarni okupatori maskirani u oslobodioce i rukovodioce -  DOBRI  I ZLATNI.

Ove današnje Nemce koji hodaju ulicama Nemačke  zabole ... nije briga ni  za Hitlera,  ni za  drugi svetski rat i za sva sranja  koja mi držimo u glavama,  a da nas neko pita zašto – ne bi znali odgovor. Tako su nam glave napunjene kad smo  bili u školi i nismo imali pravo na prigovor, niti smo sumnjali da je sve to tačno.

Nemci su vredni, disciplinovani i kulturni. Neki su hladni, neki  su radoznali, neki ljubazni.. Ali  ni ne treba da budu svi isti.  Oni zaista imaju tradiciju  i znaju da je čuvaju, znaju šta čuvaju,  na šta su ponosni, šta slave.  Rade i uživaju u životu. Znaju šta je to  sigurnost, socijalna sigurnost, znaju da  će biti plaćeni za svoje vreme i trud i poslove koje rade , bez obzira koji posao je u pitanju. Tek ovde važi da je svejedno  šta radiš"  jer je ovde svaki posao cenjen i plaćen. Kod nas  ta rečenica podrazumeva da si ucenjen da radiš  bilo šta za bilo kakve sitne pare i da si obeležen ako to ne priznaješ kao devizu za opstanak.

Kad  kod nas čujem rečenicu – BOLJE DA RADIŠ BILO KAKAV POSO , NEGO DA  NE RADIŠ NIŠTA ... dođe mi da zadavim  tog slepca koji to izgovori...

NIJE BRE BOLJE  !!

NEGO JE  STO PUTA GORE  DA DAJEŠ SVOJ ŽIVOT I RAD U BESCENJE  DA SE NEKA GNJIDA BOGATI NA TVOJOJ GRBAČI. BOLJE JE DA  SEDIŠ CEO DAN NA KAUČU ZA DŽABE NEGO DA RADIŠ  ZA DŽABE   i sve dok ima  uplašenih i  ucenjenih ljudi koji ne smeju da veruju u to, nego su prinuđeni da se prodaju u bescenje  - biće tako kako nam je.

Ovde sam po prvi put u životu osetila  šta znači kad neko poštuje tvoj rad. Iako  bi me od ovog posla bilo sramota da ga radim  kod kuće u Serbiji . Zašto ? 

Pa zato što tkod nas kućne pomoćnice plaćaju  uglavnom  neke  slučajno srećne žene kojima  je upala sekirica u med pa imaju pare da  plaćaju kućnu pomoć,  a mogu volu rep da iščupaju. Neke žene koje se ponose time što ne umeju da kuvaju i brinu da im se ne polomi plastični nokat ako se upuste u kućne poslove, partijski kadrovi ili  supruge partijskih kadrova, fudbalera, doktorke, starlete, poznate ličnosti itd.

Kod  nas JE SVE NAOPAKO POSTAVLJENO I  DORAĐUJE SE TA NAKARADNOST SVAKI DAN. Svaki dan se odvijaju novi apsurdi na svim nivoima.

Ja sam  u Nemačkoj, kućna pomoćnica u  bukvalnom smislu  jednoj  polupokretnoj ženi, penzionerki koja je invalid  zbog  poliomijeltisa koji je imala sa deset godina  i  koji joj je ostavio paralizovanu nogu. Ona je radila  normalno u  opštini kao  kancelarijski službenik i stekla penziju. Dok je radila kupila je sama kuću, u kojoj sad živi  i od SVOJE PENZIJE  mene plaća 1200 eura mesečno plus mi plaća sate  koje radim u bašti , ako želim.

A kod nas penzioneri skapavaju po svojim stanovima  ako nemaju  potomke, da žive s njima  i da ih izdržavaju.  Jedva krpe kraj s krajem, jedu paštetu i hleba,  upisuju se na recku u drakstor ispod zgrade  i glasaju za naprednjake  jer su im tako  utuvili u glavu besomučnim kampanjama, na vestima, po autobusima na mitinzima. #pajebemumater !  Da nam je stvarno toliko dobro   - zašto bi bilo potrebe da nas neko  24  sata dnevno ubeđuje kako nam je dobro  i gde je šta otvoreno, pušteno u pogon.

Kod nas predsednik vlade izjavi  da imamo najbolje škole u  Evropi, bolje o švajcarske i nemačke jer imamo  "programiranje" kao predmet  u osnovnim školama, a nemamo ga.

MI SMO NACIJA  LUDAKA I ZOMBIRANIH LJUDI...  NE TREBA DA SE ŠMINKAMO ZA  HELUVIM.

EURO PRAJD ĆE DA NAS IZVADI IZ GOVANA U TO NEMA SUMNJE ... 

Ovde, opet ja....  Ovde  Nemce zabole dupe i za pedere... ako oće , neka prave prajd  ... oni gledaju kako da zarade na tim skarednim karnevalima  , a ne da lome koplja  dal je to normalno ili nije normalno ...

Kod nas je NENORMALNA SITUACIJA U CELOM DRUŠTVU I NADOGRADNJI SISTEMA ! 

Mi se  borimo  ciniznim, satirom i ironijom. Pravimo viceve oko svega i sprdamo se,  to nam je još jedino ostalo. A kad i to zamre, a zamire evidentno jer je svima pun kufer,   – e , onda smo ugasili, jer kao što rekoh  svi će da se isele  iz Srbije.

Džaba kuće i imanja  kad  nemaš pare to da održavaš,  a sve su napravili tako da ponovo otimaju ljudima imovinu  - kao i njihovi predaci   partizani i komunjare.  Ovejani lopovi  i  siledžije, uzurpatori  i  manipulatori, koji su sve stekli  uz pretnju  kratkom ili dugačkom cevi  i nisu se libili da potežu obarače i da pobiju silan narod  koji nije bio voljan da im prepusti svoje svetinje – svoje imetke i nekretnine.  Tito je bio najveći lopov među njima a svi smo ga voleli kao da je neko iz naše kuće. Koliko je on samo  ljudi i porodica upropastio a nama su  od prvog razreda  u školi sa osmehom  pevali i pričali o njemu.  Pa dobro je  nismo svi u ludnicama, sada kad  konačno otkrivamo  na kakvim lažima smo porasli i u kakvim lažima živimo. LAŽIMA KOJE PODRŽAVAJU LEGALNE   INSTITUCIJE SILE I PRINUDE U DRŽAVI.

AKO TI SE NE SVIĐA ILI SE BUNIŠ POSLAĆEMO TI  POLICIJU, IZVŠITELJE, TUŽIOCE, UPROPASTIĆEMO TE,  STAPKATI SA CRNOM ZEMLJOM.  I  ljudi zato ćute. Ćute jer su ucenjeni samim opstankom i opstankom svoje dece, čije potrebe ne mogu da čekaju da se nešto menja na bolje.

Demonstrira se svako malo  protiv svega i svačega, ali su se ovi izveštili da  bukvalno sve spinuju  i obezvrede i  oljagaju svakog ko se lati ćorava posla da bude Srbima lider i izvuče ih iz govana...A oni ionako na kraju ubiju svog lidera...   Valjda iz zahvalnosti ...  i uvek radimo u korist svoje štete, podržavajući  gadove na vlasti  -  svesno ili  pasivno, ćuteći i puštajući  da  ti život prođe  u  nemaštini, sranju,  čekanju boljeg sutra koje nikad u Srbiju nije ni došlo.

31.oktobar 

Prestaću da je zovem  baba, bakica  i slično,  jer  je  za ovo kratko vreme zaslužila da se i ja njoj obraćam s poštovanjem  kako i dolikuje . 

Frau Šmit  je  borac, kalkulacioni mrav  koji  više ne može da radi  ili ne može  sve da radi, ali zato u svojoj glavi drži  čitavo knjigovodstvo koje se tiče najsitnijih detalja  oko vođenja i održavanja njene kuće i njenog zdravlja.  

U isto vreme -  iako je invalid  i često u bolovima – ona se  uvek  neizveštačeno smeška  i  kulturno se obraća , kad joj nešto dam ili odnesem – ona kaže hvala  -  i  nije nervozna, NIJE NADRKANA, kao što je većina   staraca kod nas koji su  izgubili svoje nekadašnje autoritete  i niko ih ne zarezuje  za suvu šljvu, ne poštuje ih i  ne vidi  čak,  jer oni viiše nikom nisu potrebni sem da pomažu svoju decu  i zato im se više ni ne ustaje u prevozu ili  ih ne propuštaju u redovima. Vreme lagodnog i dostojanstvenog života je prošlo kad je umro Tito. Jugoslavija se srušila jer je bila izgrađena na krvavim temeljima i na otetim imanjima i fabrikama. I prema teorijama zavere, svakako je neko kome odgovara ovakvo stanje u bivšim republikama i podgrejao međunacionalne sukobe i zemlja nam se raspala u krvavom ratu devedesetih. Verujem da ima mnogo više koji žale za Jugoslavijom i načinom života u njoj, za prohujalom mladošću i životom, nego onih koji su zadovoljni sadašnjom "demokratijom" i zapadnim "vrednostima" koje štite novi zakoni.

Nisam sigurna koliko novac podmazuje  međuljudske odnose,  ali ne u  pogrdnom smislu korupcije kao kod nas gde služi da nekima sve ide  lagodno da bi se izbegli legalni  često neostvarivi ili tegobni tokovi legalne procedure.

Ovde svi imaju pare i svi poštuju pare  - i  shodno tome  nečiji trud pomoću kog se do para dolazi.   Kod nas pare  služe za sasvim druge svrhe.  Ovde svi voze kola  i svi mogu da voze kola, to nije luksuz kao kod nas  ili   teška robija  kad skrpljuješ pare za registraciju i ostale  otimačine  koje moraš da platiš .

Kod nas je sve je nerealno   postavljeno. Šta to beše potrošačka korpa?  Šta će robovima  potršačka korpa  kad moraju  skoro sav svoj prihod da daju za račune i dugove – na koje ih  namamljuju sa svih strana nasmejana  lica plaćenih klovnova  koji ih lažu  da bi se zadužili  za sve i svašta.

.....

Frau Šmit  ima svoj krug prijateljica sa kojima se viđa sredom u gradu u  restoranu  Blunkwelle  gde popiju po piće ili jedu nešto i ispričaju se. Za to vreme ja odlazim u kupovinu. 

Druge srede  kad smo pošle u kupovinu , parkirala sam auto na ulazu u pešačku zonu  odakle ona može da ide kolicima sama kroz taj deo grada. Ona se okrenula i rekla mi  da ide s drugaricama  a da ja treba da idem  sama u  tržni centar u kupovinu.  Bila sam  zatečena, jer sam mislila da će ona ponovo da ide samnom a što je najgore nisam zapamtila put kuda treba da prođem. Ona mi je objašnjavala strpljivo koijm ulicama da krenem, ali ja nisam ništa razumela. Kako sam videla da ona neće da ide samnom, krenula sam peške u pravcu u kome mi se činilo da se tržni centar nalazi.  Lutala sam  uličicama koje su se granale od tog parkinga prema  glavnom  putu sa četiri trake i jedva izbila do  nekog nadvožnjaka iznad  tog prometnog puta.  Neka kišica je počela da pada i  ljudi je bilo sve manje.  Konačno sam morala nekog da pitam gde je tržni centar i zaustavila sam neke devojke koje su mi ličile na Tajlanđanke u nadi da govore engleski i na sreću bile su ljubazne i objasnile su mi  kuda da prođem.  Prvi put  mi je sve to delovalo zastrašujuće  i predugačak put do  cilja, ali sam ipak uspela da nađem  ogromnu prodavnicu. Ovog puta sam ponela svoje  torbe za šoping i  kad sam  napunila kolica  potrepštinama sa šoping liste za kuću, shvatila sam da sve to moram da potrpam  u te dve ogromne torbe i u svoj ranac  što je sve bilo preko dvadeset kilograma koje sam morala da odnesem uz nekoliko ulica po kiši, do parkiranih kola.  Ruke su me zabolele i ramena od tolikog tereta, ali sam nekako uspela da se dokobeljam.  Ostavila sam  sve to u gepeku i krenula da tražim Frau Šmit u pešačkoj zoni.

Nisam znala u kojoj je kafani i nadala sam se da ću nekim čudom uspeti da je nađem.  Sad mi je već bilo lako da hodam kad sam se oslobodila tereta.  Ubrzo sam je ugledala kroz  prozor  druge kafane na koju sam naišla i ušla sam unutra.  Ona me je pitala da li  želim da sedim s njima i šta bi da  popijem?  Zahvalila sam se i pitala je koliko će još da sedi tamo, pa sam  izašla napolje da prošetam gradom  bez  opterećenja nekim  zadacima ili neizvesnostima. Glavnu ulicu u pešačkoj zoni  činile su  tipične  nemačke kuće belih fasada  ukrašenih  isprepletenim gredama od tamnog drveta.  U  centru  je bila ogromna katedrala u rekonstrukciji.   Samo jedna  radnja je imala robu na ulici i to je bio neki Indijac sa  garderobom. Sve ostalo je bilo u radnjama.   Galerije  sa slikama i umetničkim predmetima  su mi privukle pažnju, kao i  izlozi  sa  escajzima  basnoslovnih cena od nekoliko hiljada eura.  Viljuške, noževi i kašike  kitnjastih  drški  su bile  izložene  u otmenom izlogu, u društvu  raznih ukrasnih i upotrebnih predmeta za kuću.  Razgledala sam  ne pretrano pažljivo i pomno, jer nisam imala nameru da bilo šta kupujem tog dana,  tek  pristigla u Nemačku i tek upoznajući ulice i  grad.  Na ulici je bilo par uličnih  svirača od kojih je jedan govorio  srpski . Čula sam u prolazu, ali sam naučila da  ne smem  ljudima da prilazim obradovana što čujem srpski , jer sem srpskog isto  zvuči i bosanski i hrvatski i svi su oni  sa sobom poneli traume zbog kojih su otišli sa svojih  ognjišta i nisu bili raspoloženi da u Nemačkoj čuju da oni govore srpski jezik.  Pa tako nisam  započela konverzaciju ni sa tim čovekom koji je sviruckao neke francuske šlagere na svom poluautomatskom  insturmentu - harmonici  i sintisajzeru.  Tražila sam prodavnicu C & A  jer sam  za nju znala iz  Beograda,  i našla sam je na google mapi, ali u gradu nisam mogla da je nađem, pa sam se  vratila  sa kraja šetališta  prema kafani u kojoj  je sedela Frau Šmit.   Kad sam ponovo ušla u  kafanu, Nemice su se već pakovale da idu kući. Konobarica je donela jedan račun, a one su platile svaka  svoj deo, posebno. Konačno je konobarica sabrala sve  naplaćene sume, i  one su mogle da  napuste sto za kojim su sedele.   Krenule smo  i ja i Frau Šmit. Ona je  zastala ispred ulaza da zapali cigaretu, jer se u kafani nije pušilo.  Ja sam sela  u stolicu i razgledala  okolo. Već je bio mrak  i ljudi su  žurili u svoje tople domove.  Pošle smo i nas dve do kola.  U kolima sam joj se  žalila kako sam jedva našla prodavnicu i kako mi nije lepo objasnila i zamolila sam je da mi ponovo pokaže kuda treba da prođem.  U suštini nije bilo ništa komplikovano, malo sam se vratila unazad odakle smo došle i skrenula u  tu veliku prometnu ulicu sa dve trake ,  jednom desno i sledeći put levo na praking  velikog šoping mola.  Za treći put, više nego dovoljno da konačno zapamtim putanju i sledeći put odem kolima u šoping umesto da vučem sve na leđima.   

[djolens72]

LETO JE TO

Leto je u zanosu toplote, lepote i strasti u ladovini teškoj po klimom lakom i frižider temperaturi dok se ne ušineš lagano onako oznojan sa usmerivačem ka vama i ne završiš na bolovanju begajući od tropskih vrućine i toplotne đavolje rabote zvane… Kolko smo kukali na silne junske kišurine da nam je bilo muka od potopa vodenog da smo plivali u čamcima i proklinajli dan kada je i počela i padati…

[izgubljena-medu-stihovima]

Kolko si para ostavila danas, na zadnji dan rada Book Depositoryja?

Da sam imala para za ostavit in the beginning, sigurna sam da bih ostavila sve😂

[dawnstaley]

lmao oh man that macbook twitter scam is really getting everyone they even got dan kolko 😭

[trea-zoomzoom-turner]

Dan Kolko says if you throw out the first 3 appearances of the year, Kyle Finnegan has a 1.82 ERA on the season

God I love him

[letecesranje]

Thierry Henry

5 nebodera, Moa, Veselo dvorište, Grobari, Dom...

Učiteljica je dala uputu - “nacrtajte cvjetove”. Na putu do kuće nisan vidia niti jedan. Najbliže cvitu bili su čepovi pive od “Žuje”, najčešće bi se pojavili u kvartu u velikom broju na proliće. Mate i ja sidimo u podnožju nekih stepenica, nogama izbjegavamo igle đankića kojima je završila smjena ondje. Možda odemo skupljat neke čepove od pive po dvorištu, bilo je tu svakakvih zanimljivih. Neko u svom djetinjstvu skuplja markice, mi smo eto, ostatke ambalaže. Roko i njegova ekipa se sitila krasti značke sa auta, evo tamo malo dalje ispod šahta bilo ih je 4-5 sakrivenih. Mogli bi i šutati loptu na igralištu, nema nikoga popodne je. Najbolje kad nema niko jer čim se tu skupi par faca odma nastane sranje. Moraš pazit oće li ti lopta otić na zgradu ako starijima zasmeta. Još je to i dobro dok te mali Leon ne počne naganjat po kvartu sa čačinom zoljom iz rata...nismo mogli virovat da se nije zajebava kad je reka da će ju donit, ima je 5 godina tada.

Bilo bi lipo i otvorit sezonu sladoleda, “Imaš li što love? Da odemo do “Vlade”?

Kad bi se štogod našlo u malim džepovima našli bi se u “Vladi”, malom kvartovskom dućanu. Sa 5 kuna nisi ima brige u životu. Bia si car, uša si i moga si birati što ćeš. Čips, 2-3 žvakice ako si tia - Njofru, Snjeguljicu ako si bia ekonomista, Macho ako si živia punim plućima. Kola, fanta - bilo je i plave fante, nisan zna što je Sky Cola do krize 2008. Ta vrimena kad si sa 5 kuna bia glavni.

Naučili smo još od malih nogu da je život nepredvidljiv i da te iza svakog ugla čeka iznenađenje. Dobro aj, Roko je zateka iza jedne zgrade da se neki jebu, ali to nije neka vijest - kondoma je bilo po kvartu kolko oš. Zajebano je bilo ono što si moga očekivat, Vlaju ispid Vlade sa pivon. Uvik fin, pozdravi se, kad je u stanju, svakome. Počakula sa svakim ako triba. Tako je zarađiva. Uz to bia je i karate majstor. Pet kuna bilo je malo kad bi Vlaju sa pivicom vidia isprid dućana, jer si zna da će te pitati oćeš li poduke iz “Maj geri gerija”. Bilo je tu i još nekih karate poteza ali “maj geri” je bia spektakl. Nije se podcjenjiva, pet kuna ti je bilo ako ga oš viditi, ako si da dvi onda si moga viditi neki potez koji je tehnikalija. Bilo nam je drago vidit sada pokojnog Vlaju, legendu Zadra. Niko još do danas nije uspia savladati “Maj geri geri”.

Toplo vrime bilo je super za igrati karte na betonu. Yu-gi-oh, Magic, Pokemoni svašta u svoje vrime. Nekad je bilo dobro kad nismo igrali jer su ovi stariji uvik nešto peškali (sleng za ukrali) naše karte. Možda baciti na tapke neke sličice? Igra bi samo kad san ima rukicu, najčešće san bia loš pa san ih često ili poklanja Mati ili sve odma polipia u album. Niko nije u kvartu skupia cili album koliko znan.

Oglaniš masu od tog gluvarenja po kvartu ali nećemo kući. Mate ima doma 7 ljudi i 70 kvadrata - ionako nema puno za isti doma. Kod mene je nered, Mater je u kurcu od svega, Čača je na kavi odrađuje smjenu, Baba me lapi, ne želin ih ni vidit.

Amulice su počele rasti na stablu. Zelene su bile ali te su najbolje. Gorke ko naše djetinjstvo. Napunili bi džepove toliko da bi ispadale, kasnije, kad bi dozrile, morali verati se (sleng - penjati) po stablu ali jebiga, uzmi što moš i uzmi odma način života. U vrime badema bilo je isto jebeno, onda bi imali gozbe na zidiću. Našli bi neki kamen sa kojin bi ih otvarali i ne kužin do danas evo kako je taj kamen sutra nesta, ko miče jebeni kamen? Jeba san in mater.

Evo nema ni gola danas na igralištu, jeben in sve opet su nan gepili (još jedan sleng za ukrasti) gol. Morati ćemo na izvidnicu do “Veselog dvorišta” sigurno je kod njih. Molili smo boga da je tamo jer ako je bia u “Moi”  onda je bilo zajebano. Tamo je bilo masu starijih koji su nešto posli završili i po zatvorima.

Već je lagano 6 uri mogli bi baciti neki balun. Mate ide u jedan neboder ja u drugi. Kucamo na vrata ekipi - “Dobar dan, je li “x” kući? Idemo igrati nogomet.”

Jaki likovi su bili vani za 5 minuta, pičke su imale domaći za pisati.

Nije bilo bitno što nema gola ionako bi češće igrali tako da su nam golovi djelovi ograde od igrališta, bilo je jebenije jer si mora baš potrudit branit, a i svađe oko toga je li bia gol ili ne su bile gušt same po sebi.

Ima nas 6 baciti ćemo partiju možda naleti još neko, a znali su često. Sad je sve okej, sad je sve mirno, igramo nogomet gladni i sritni. Baciti ćemo par partija dok ne padne mrak i onda kući da mater opere dres od Thierry Henrija.

[medium-and-reason]

kolko dugo covek moze bez sna?

jer ja ne spavam vec mjesec dana i umjesto kronicnog umora ja imam sve vise energije u sebi, iz dana u dan sve je teze zaspati i sve je lakse skakati po stanu do jutra.. da nemam cimericu solidno bi mogla izbaciti krevet iz stana da imam vise mjesta za plesati na m.o.r.t. i izbacivati frustracije koje sam si sama stvorila u glavi.

[leaskisses444]

ma ocesss mozes ti to samo jako 💪💪

(ajmeeee !!! ja imam traume od kupusa kolko sam ga se najela ovu zimu (moja baba je bas odlucila kiselit ga svaki dan...) ja ne znam sta cu jesti sutra dao bog da dozivim sutra od koliko skole imam za ucit) (trenutno ucim o drugu titu )

LEA

DA LI DA

POCNEM MANIFESTIRAT OLEKSIIJA

POCNI OMG

no risk no story ali uuu znaci sve me zanima u vezi tvog love lifea (izvini, takva sam)

ja trenutno nemam nikog (smrc smrc) a sa onim gitaristom (a i bubnjarom) cu da se vidim tek u maju :'(

(btw danas sam narucila cevape samo da se zna ☝️ i to s kolodvora aha )

[scherzersblueeye]

what a cute couple

also, zim is doing so great at social media:

[trojerucica-blr]

BABA POKIDALA VUČIĆA

Zorica Sekulić 4 hours ago Uvek postoji glas Hrista, kolko god nas iseljavao, unistavao i ubijao.

21ReplyZORANA KORAC 3 hours ago Bravo .Od istine se ne može pobeći . Samo ovaj narod treba konačno da se osvesti i progleda  i reaguje da se beda skine sa grbače ovog naroda .14Reply Dragan 4 hours ago Bravo kad bi svi srbi ovako reagovali nebi nam se ovo desavalo MI SMO OBICNI MISEVI !!!

23Reply2 repliesGrozdana Pejic 2 hours ago Respekt za ovu hrabru zenicu

 !6ReplySuverenistički Narodni Odbor 3 hours  agokamo srece da je vise ovih baba.... Zivela baka hrabrost

11Reply Radmila Obradovic 2 hours ago 

SVI SU SE PRODALI ZA MALE PARE. MI NJEGA NISMO BIRALI. ZLATA VREDI POSTEN I CASTAN COVEK.

6Reply Maja Babic 4 hours ago13ReplySlavica milosevic milanov 1 hour ago Danas sutra milion Baka poziva na ustanak. Bravo 3Reply Vladica Markovic 3 hours ago Nece baba u sektu,razumno 

7Reply Жарко Зарић 25 minutes ago Неко уђе у историју као херој, неко као издајник.

1Reply Jan Brouwers 3 hours ago 

Bravo  bravo podrska slavica  baba je upravu  

4Reply zoki 3 hours ago

Ljudi nema od brbljanja ništa mislim od naših komentara ovako trebamo izići ko ona sa oružjem u ruci......9Reply2 replies Zoran Blagojevic 2 hours ago JADNA ZENA, SVE JE U PRAVU, TRAGICNO STA NA M JE URADIO OD DRZAVE, A NAROD TRAGICNO CUTI !!!!! 5Reply 2 repliesMilan Sodolovic 1 hour  agobravo svaka cast 2ReplyRadmila 1 hour ago Ko je da je ovo!  Istina je sve... Nažalost.. .2Reply Slavica milosevic milanov 1 hour ago Penzioneri šta cekamo 3Reply Žarko Božić 4 minutes ago Strašno kako je Starica .sve bistro rezonovala a narod k Bgr dozvoljv i učestvuje u samouništenju Države i Naroda.Nek joj Bog da zdravlja sreće blagostanje i nekzbori  dan i. Noć.ovim uspavanim hordma .