#Drugi Tom

[yellowmanula]

Domknęłam projekt drugiego tomu, wydrylowałam każdą swoją symboliczną fiksację xd wycisnęłam z wyobraźni ostatnie soki i w sumie np. czuję, że na razie niech to leży i czeka na swój czas. Ale bardzo bardzo mocno zmieniłam frazę, kombinowałam sporo, będzie to kompletnie, diametralnie różna książka od debiutu, który był destylatem i dykcją nożyc. odchodzę też od posthumanizmu w nowych wierszach hehe, nie no, nie całkiem, ale zwróciłam się ku pierwotnemu tętnowi, primal takie to jest, taki Fangorn mojej zwariowanej głowy hahaha

także koniec pisania wierszy na jakiś czas, teraz chcę WASZEEEE CZYTAĆ

tak czas czytactwa nastąpi i może pisactwa recek:

mam zaległości z :

Tomaszem Lorencem "Gładzenie zwierząt" (uważam, że to jest dobre bardzo)

wspanialą Agatką Zu "Księżyc Grzybiarek"

i o Marlenie Niemiec "cierpkie" o chcę pisać, tak

na pewno chcę o tej trójce coś napisać, i coś o rymowaniu.

bardzo lubię rymować, bo jestem typowym słuchowcem, jak ktoś czyta rymowane wiersze to miód dla mnie

buziaaa

p.s. no i będę mieć fajnych redaktorów i opiekunów, ukłony dla Rafał Gawin i Pjotr Janicky

i kupuję sobie drumlę (to jest taki instrument perkusyjny tatarski) będę wam grać

lalala

[luxlius]

wchłonąłem w siebie dwie książki w tym tygodniu and this is my limit i no longer know how to read!

[ultravioletna]

Uspomene - sreća ili dželat?

Odrastanje je vrlo čudna stvar. U jednom momentu uživaš u trenucima za koje ne znaš da će postati samo uspomene. Godine i godine školovanje završe se jednim ispitom, diplomskim radom.. Nema više školskih klupa, nećeš se smejati sa drugaricama i slatko se smejati tom jednom dečku iz odeljenja. Sa tim nekim novim klincima nemaš ništa zajedničko, sem možda toga da sede u istim klupama u kojim si ti sedela. Pa postaneš "bumer" jer ti klinci imaju fore koje ne razumeš. A nekad si ti bila među njima. Jedno detinjstvo se završi slikama na zidu. Porodica počinje da bledi, i dok si rekao "keks", porodica od četvoro svede se na dvoje. Detinjstvo ti se gasi gubicima. Kad baka i deka napuste ovaj svet, nisi više ničija unuka. Nema više dedinog pevanja iz podruma, nema priča o njihovoj mladosti, nema cepanja i unošenja drva.. ne dobijaš više novac za užinu jer više ne ideš u školu. A nema ni bake ni deke. Nemaš više koga da pozoveš da tražiš da ti spremi palačinke, da te sačekaju kad dođeš iz škole. Uveče više ne sedite zajedno i ne slavite slave. Nisi više položajnik i ne dobijaš milion poklona za rođendan, Novu godinu.. Ne postavljaš više sto i ne čekaš puno gostiju. Jer gosti više nisu tu. Postoji mesto gde ćemo se svi sresti. Odrastanje je čudno jer.. sa bakama i dekama odlaze i ljubimci. Jedan, pa drugi, pa treći.. Pa kad ode onaj poslednji, a kuća postane skroz prazna, niko ne laje, niko ne grebe nameštaj, nikome više ne puniš posudice sa hranom i nikome više ne kupuješ igračke.. onda te baš udari. I pitaš se, da li ovo znači da sam odrasla?

Ne znam šta je odrastanje, ali ako je ovo to.. onda svakome od nas, po rođenju treba doći jedan vodič kroz odrastanje i vodič kroz uspomene. Jer ja sada imam toliko uspomena sa kojim ne znam šta da radim, a da se ne razbiju u sitne komade. Bojim se, ako zađem u lavirint svojih uspomena, naći ću i one koje će me podsetiti na trenutke kada sam bila najsrećnija. A onda me niko neće spasiti od odrastanja. I onda će ovo dete u meni shvatiti da se detinjstvo završilo.

A onda nijedno godišnje doba neće mirisati na sreću, a ja ću morati da zaustavljam kazaljke na satu. Uspomene su super stvar, ali moraš da naučiš da zbog njih budeš srećan, a ne da te bole kao otvorena rana. Eto, to je valjda to.. Odrastanje.

[ulicnamacka]

Ima to jedno mirno mjesto sa prelijepim pogledom. Jednom sam na tom mjestu bila srećna u nečijem zagrljaju. Smjela bih se zakleti da u tom trenutku niko drugi na svijetu nije postojao.

[jesenjiv]

Ne stidi se svojih želja, ni velikih, ni malih. Sve su tvoje. I ova noć je možda tvoja, pa poželi nešto zbog čega zadrhtiš i kada samo pomisliš na to da bi ti se moglo ostvariti ili poželi da pada snijeg, poželi sunce, poželi da sanjaš nekog ili da te neko sanja, poželi da naučiš novi jezik, poželi da pokreneš svoj biznis, poželi ples na kiši sa osobom koju tek upoznaješ, poželi malo više hrabrosti, poželi da položiš taj ispit, poželi da spavaš na vrijeme, poželi da se budiš s tom nekom osobom, poželi da kažeš nekom istinu, poželi burek i jogurt na klupi sa najboljim prijateljem, poželi da se sretnete ponovo i provedete najljepšu noć ti i osoba koju nikad nisi zaboravio ili zaboravila, u nekom nepoznatom gradu, ili tu negdje gdje vas svako drvo poznaje, poželi da se opet zaljubiš, poželi da se on ili ona zaljube, poželi da napišeš tu knjigu, poželi da zaradiš taj novac, poželi da odeš na taj poslovni put ili sastanak, poželi da neko ozdravi, poželi mir sebi i svima, poželi da se javi on ili ona, poželi lijepu vijest, poželi pizzu u dva poslije ponoći, poželi palačinke odmah poslije pizze, poželi polja suncokreta, poželi drugi, bolji posao, poželi mačku, poželi da čitaš više, poželi da odete na to putovanje skupa, poželi više druženja sa ljudima koje voliš, poželi da te prihvate njegovi ili njeni roditelji, poželi psa, poželi da ideš na more, poželi da se vidite barem još jednom, poželi da tvoj omiljeni pjevač konačno snimi hit pjesmu ili da tvoj omiljeni film dobije nastavak, poželi da pronađeš taj stan, poželi da se vratiš u svoj rodni kraj, poželi da tvoju drugaricu puste njeni da prati svoj san, poželi da priznaš i ispraviš tu neku grešku, poželi da se opet nekad vratiš u taj grad i mali stan, poželi da te ne boli grlo poslije hladnog pića koje voliš, poželi da popraviš odnos sa roditeljima, poželi da oprostiš sebi ili nekome… Probaj, poželi, barem to nije teško.

[anielska-propaganda]

Dzień dobry!

Dzisiaj przychodzę z czymś innym aczkolwiek wciąż anielskim: skończyłem kilka dni temu drugi tom anielskiej serii autorstwa Rafaela Nicolása (z trylogii, na razie ukazały się dwie części) i wierzcie mi, jeśli podobały wam się "Zastępy Anielskie" Kossakowskiej, to pokochacie tę serię.

Jest to high-fantasy, pierwszy tom to retelling upadku Lucyfera w Niebie. Mamy bardzo "starotestamentowego" Boga, który zapewnia aniołom życie w błogiej nieświadomości, pełne przyjemności i luksusów, a przynajmniej na tak długo, dopóki anioły Go wielbią i kochają ponad wszystko inne. Lucyfer, najpiękniejszy i jednocześnie najbardziej wstydliwy anioł w Niebie, jest ulubieńcem Boga. Co się jednak stanie, kiedy miłość Lucyfera do innego anioła przerośnie tę do Boga? (Michifer fans, patrzę na Was)

Oba tomy są dostępne po angielsku, fizyczne kopie można zamówić do Polski z Libristo, ebooki znaleźć na Amazonie. Najwyraźniej istnieją też oba tomy w formie audiobooków, jeśli ktoś taką wersję preferuje!

Bardzo polecam serię, jest głęboka, filozoficzna i nawet metafizyczna w pewnych momentach. Historia jest ciężka i smutna, w obu tomach, dlatego też na początku każdego są zawarte trigger warnings, które polecam obczaić, jeśli wiecie, że nie jesteście po prostu w stanie konsumować każdego rodzaju kontentu.

[indycja]

Jeśli uda mi się schudnąć 4kg do końca października (póki ci udało mi się 2 więc zostało drugie tyle) to w nagrodę kupię pierwszy tom mangi którą od dawna chciałam przeczytać!! Następne tomy też planuje kupować jako nagrody za osiągnnie celów<3

[pisemdaklepostojis]

Kolumna o bolnici

Nikad zapravo nisam, hvala Bogu, ležala u bolnici kao pacijent. Sjećam se kada sam prvi put ušla na pravo odjeljenje, u posjetu kod pranane. Imala sam nekih 13-14 godina i pored njene bolesti i samog razloga posjete, moje oduševljenje je bilo samom ustanovom. Dodirivala sam zidove kao da sam u Diznilendu, udisala miris dezinfekcionog sredstva i gledala doktore i sestre kako užurbano rade. Pored svih zamrznutih izraza lica, moje je bilo ozareno nekom čežnjom.

***

"Ponekad ćeš odavde izaći plačući, ponekad bijesna. Bit će i svađa i greški, ali polako. Rekli su mi da si dobra sestra, da si pametna. Snaći ćeš se ti. " - to su bile riječi glavne medicinske sestre prvi moj radni dan na internom odjelu. Osjećala sam se kao da me neko upravo gurnuo bez padobrana iz aviona i rekao, jebiga, možda poletiš, ako ne, pad ti je zagarantiran. Nisam imala puno izbora. U par dana morala sam naučiti letjeti. Boriti se sa svim zračnim strujama, olujama i gromovima koji su u mene udarali. Znala sam da ako jednom padnem, tu oporavka nema. To nije zemlja iz koje se diže feniks, to je zemlja koja te proguta do kostiju.

***

"Babo meni se ovdje sviđa, ja nikad i nigdje nisam osjećala da više pripadam."

"Šuti, Bože sačuvaj, ovo je bolnica drago dijete."

"Jeste, ali ne razumiješ ti to, ja se ovdje osjećam kao kod kuće".

***

Odavno mi je ponestalo razloga da ostanem na tom poslu, da radim u takvom okruženju i uništavam svoje zdravlje i ostale međuljudske odnose zbog stresa koji proživljavam. Često čvrsto odlučim da ću dati otkaz, otici na kontra stranu i nikad se ne vraćati u zdravstvo. A onda se pacijentica koju sam napola mrtvu spustila na intenzivnu, vrati na nogama, živa. Onda reanimacija bude uspješna. Onda se majka vrati svojoj djeci. Dedo opet zagrli svoje unuče. Ona ravna linija odjednom dobije posve drugi oblik i moj kraj dana smisao veći nego što je imao.

Samo najveći su pribrani i kad čuju sirenu, kad se duša od tijela naglo otima.

Bolnica ima svoje svijetle i tamne hodnike. Ima noćne i dnevne smjene. Ima porodilište i mrtvačnicu. Umjetnost je biti jednako postojan i jednako dobar u svakoj tački. Ne baš umjetnost kojom sam mislila da ću se baviti, ali opet jednako dovoljno estetike da napoji dušu gladnu života i tragedije.

[anonimowa-dziewczyna]

Mniej mnie, bo mam projekt z biologii do zrobienia, a że to jeden z moich ulubionych przedmiotów, to pochłania mnie to trochę.

Zaczynam drugi tom :)

[jelenajt]

Tačno je, ne treba nam niko i možemo sve sami. Ali, za mene, akcenat je uvek bio na tome da je zabavnije uz nekog. Jer želiš da podeliš, to nešto, sa nekim. Sa baš tom osobom. I to nikako ne mogu pronaći. Svi dobro pokažu kako im nisi potreban. Onaj drugi deo... Zaborave

[trippininjp]

Całe popołudnie przeleżałam (oprócz dramy) aż mnie nagle zainspirowało żeby poszukać kart do Magic The Gathering w Book Off (sklep z uzywanymi książkami i grami), który w Ikebukuro jest otwarty az do 22:00. Przymierzam się do wkręcenia w to jakoś, więc historia bedzie kiedys kontynuowana.

Skończyło się tym, że akurat MTG nie mieli, ale znalazłam brakujący w mojej kolekcji drugi tom Barakamon, jakąś shoujo light nowelkę i... Light nowelkę Log Horizon!!!! Zapomnialam, ze to istnieje, a anime było takie fajne!! Były szósty i ósmy tom, wiec kolekcję zaczynam od środka, ale i tak mam inne rzeczy do czytania, więc mi się nie spieszy.

1500 jenów

[belog-grada-crna-princeza]

Ima neka tajna veza.

Opet temperatura. I to nije ništa novo jer ovo stanje traje već tri ipo godine. Spiritualni učitelji kažu da je bolest lekcija. Pa šta mi to promiče? Šta to u svemu ovome ne shvatam? Kada je deka umro, pre tačno šest meseci, svi smo, uz ogromnu tugu i bol, osetili i olakšanje jer.. bar se više ne muči. Da li je to bila lekcija, njemu? I ako jeste, je li kažnjen što je nije adekvatno savladao? Ljudska bića sve gledaju kroz prizmu nagrade i kazne, drevno uverenje utkano u kolektivno nesvesno kroz ideju o grehu, Raju i Paklu. Šta ako nema lekcije od nekog sveznajućeg i svemoćnog Boga? Šta ako je sve ovo samo nasumično kolo sreće koje nikako da se okrene u tvoju korist? Ja nisam kockar ali gubim... Ne, ne, nama je potrebna kontrola. Ili makar iluzija iste. Bez toga si gotov. Naše pozitivne i negativne misli, naše molitve i stepen u kom pratimo nekih 10 pravila, (a što baš 10?), naša dobra ili loša karma... Ako ćeš Zemaljskije, Ti, tj neki skriveni, tajanstveni deo Tebe zvani Podsvest, koji te gura ka razvoju i celovitosti jer mu je tesno u ovoj psihičkoj realnosti. Ili, položaj zvezda i planeta? Program kompjutera i ništa drugo do (dis)funkcije u kodu? Lepo je, utešno, verovati da si deo nekog višeg plana, da u vrtlogu besmisla ipak postoji smisao. Sa ovim pulsiranjem u slepoočnicama, dok za svaku koščicu u telu imam utisak kao da je lome iznova iz sekunde u sekundu, teško je prepustiti se tim mislima. Pogotovo kad to traje i traje i ne nazire se kraj. Pitam se da li ću živeti tom punoćom kojom je on živeo i odisao, pa kada me u 85. godini jednog popodneva samo ne bude bilo, da li će neka voljena bića na koja sam ostavila neizbrisiv trag ipak odahnuti saosećajno: bar se više ne muči. Ili mi samo sutra neće osvanuti, pa će se oko rake okupiti lica nekih stranih, a poznatih ljudi i žaliti neku koja nikad nisam bila i onu koja nikad nisam postala?

Kad smo kod tih tajnih veza... Sinoć se tuširam u jedan ujutru i najednom na tren ne prepoznajem ni svoje kupatilo, ni tuš kabinu, gledam u svoje šake, a vidim zaseban entitet. I u glavi, brzinom svetlosti, dolazi i nestaje slika: mog beživotnog tela koje izvlače. U tom trenutku, vraćam se u prostoriju, Spotify u pozadini tiho pušta: Oprosti mi pape. Počinjem da plačem iz dva razloga: prvi, jer je šest meseci od kada nema deke. Drugi, jer još jedan od nekolicine ljudi zbog kog ostajem na ovom svetu nikad ne bi oprostio moj odlazak. I tu me prekida, kucanje na vrata. Kaća, jesi li dobro? Nešto si dugo unutra. I ja se naježim od glave do pete.

Ima neka tajna veza...

-Katarina

[haslamica]

Osjećaš li se ikada nevidljivo? Kao da ne postojiš? - upitao me tako iznenada, ali opet nekako planski. Pokušao je dati tom pitanju ton opuštenosti, ali tijelo i pogled uprt ka gradu ispod nas je gorio od proste namjere da sazna što više.

-Da i ne.

Šutio je. U toj zajedničkoj tišini osjećala se znatiželja. Skupila sam svu snagu, probudila srce još jednom, srce koje nije bilo željno buđenja, poznavanja, shvaćanja. Prepustila sam srcu da odgovori umjesto mene.

-Nije da se osjećam nevidljivo, već nebitno. Potpuno nebitno. Kao mala pahuljica prašine koja prođe pred tvojim očima, jedva primjetna. Postojim, ali u smislu da postojim samo kada sam potrebna. Kada nemam svrhu i značenje nekome drugom, nestanem, otiđem u svoju sjenu. -govorila sam to kao da su sa svakom izgovorenom rječju moja pluća postajala manja, ne ostavljajući prostora ni za jedan dah.

-Iako se osjećam nebitno, imam tu neku duboku paranoju...paranoju koja mi svake sekunde udara u glavi i vrišti 'svi te gledaju! svi te osuđuju! pogledaj se! svi te gledaju i gledaju tvoju nebitnoću, tvoju nepostojanost, tvoj manjak smisla!' - tu zadnju riječ kao da je neko drugi izgovorio. Nisam se više osjećala kao ja. Nije da sam se ikada osjećala kao ja, ali ovo je bilo tako otuđeno. Puni mjesec iznad osvjetljenog grada je postajao sve dalji i dalji, i mračniji, i dalji... Dok nisam čula neko zujanje, neku pjesmu, izdaleka. Note koje nikada u svom životu nisam čula. Note koje su stvarale najljepšu harmoniju ikada. Note koje su proizvodile jednu izjavu. Njegovu izjavu.

-Meni si bitna. Meni imaš smisla. Ustvari... - i u toj pauzi, opet sam se vratila u svoju sjenu, misleći da je shvatio da laže sam sebe tom izjavom.

I onda se okrenuo prema meni. Pogled nježan, ali odlučan. Pun motivacije i želje.

"Ajde, reci da sam ti nebitna, da sam još samo jedna prolazna stvar, prašina koja se zatekla na tvom putu." - pomislih u sebi, želeći da te vatrene riječi izgore u meni.

-Ustvari ti si moj smisao. Nisi nešto, niti neko pored koga bih olako prošao. Nisi osoba koju ne bih pogledao, ili površno samo odmjerio. Ti si nešto što, ma kada se čak samo krajičkom oka vidi, to se pamti. Ti si nešto što mi je svaki dan novo, ali nešto što poznajem stoljećima. Nježno, brižno, bitno, vrijedno, dovoljno...

-H

[hipigram]

Jedna od najvećih istina u životu je…da mi apsolutno ne znamo šta je dobro a šta loše po nas…

Bukvalno pojma nemamo gde će nas neki događaj odvesti…

Koliko god delovao loše ili dobro u tom trenutku…

Tek iz budućnosti to možemo znati…

Koliko je samo primera…

Jovan upravo polako šeta od firme do kuće…oko 7km…jer ni u njoj a ni u kući ne može ljudski da se isplače…jer muškarci ne plaču…a jedna od krucijalnih prednosti novembra je da je dan kratak…a noć duga… i po tom mraku se suze mogu mnogo lakše sakriti…pa mu šetnja prija…nakon što su mu saopštili da je mnogo pametan…i vredan…i dobar…ali da će sutra na mesto o kome je maštao… i zbog koga je dušu svoju ispustio volontirajući prethodne tri godine…sutra biti zaposlena ****ćeva sestričina…

Milica upravo puši 70 cigaretu zaredom i trese se nakon što je njen suprug slučajno ostavio telefon kad je otišao u teratanu…i nakon što se sa njegovom ljubavnicom slatko izdopisivala celo jutro…stvarno divna žena…Bože uopšte nije znala da on voli da se mazi…i da je tako posvećen u predigri u poslednje vreme…i da voli da radi ono…i da ima slobodan celi vikend za nju baš kad je njegov stručni kongres u Beču…da l je to stvarno njen muž…kako?…kad nju nije dotakao mesecima…

Stevanu su upravo pukli ligamenti na kolenu…drugi put…za godinu dana…i reprezentacija postaje samo pusti san…i upravo cepa postere košarkaša po svojoj dečačkoj sobi…očajan…i besan…jer je sve izgubljeno…

Ljiljani je upravo profesor tražio da mu…pa znate već šta…ako želi da dobije asistentsko mesto…i upravo sad razmišlja da se naguta lekova…jer je to njen san i život…i ništa nema smisla bez toga…pa na šta je bre ona spucala 10 godina učenja i truda…i kako će sad naći lek za bolest…od koje joj je sestra umrla…

Verovali ili ne…

Niko od njih pojma nema da li je ovo loše što im se dešava zaista loše?

Ili pak dobro?

Ukoliko se Jovan propije…

Milica dobije karcinom pluća od cigareta…

Stevan navuče na dop…

A Ljilja postane kurva…

Onda je definitivno loš…

No…

Ukoliko se okrenu sebi…

I PRETEKNU ovaj teški period pred njima…

UPRKOS verovatnoći I svim obzirima…ostanu jaki…

I usmereni ka suštinskom cilju…

I shvate da život nije što i poljem preći…

Da su nepravde…neprijatnosti i problemi njegov sastavni deo…

Da to nije NIŠTA LIČNO…

I da je to jednostavno tako…za sve…samo nas jako boli kad smo baš mi to u pitanju…i kad su to naši snovi…

Pa se ljutimo i osećamo baksuzima bez ikakvog razloga…

I nastave da plivaju…koliko god ih hvatali grčevi…

Krenu od vrata čvrsto zatvorenih pred nosem…ka nekima koja su se tek odškrinula…

Ko zna?

Možda je sve ovo najbolja stvar koja im se desila u životu…

Možda Jovan nakon par meseci dehidriranja…shvati da u državnoj službi i nema baš neke sreće za pametne…talentovane…vredne

…i ispravne…i smisli način kako da postane preduzetnik…kako da radi ono što želi…na način kako želi…i da bude sam sebi gazda…da stvori mikrosistem u kome se znanje i trud i talenat cene…pa čak i plaćaju…minijaturni ali koji ima potencijal da poraste…i da mu obezbedi sve ono o čemu je maštao…čak i u Srbiji…

Možda Milica shvati nakon inhalacije…da razvod baš i nije toliki smak sveta…da i ona isto tako ima pravo na dugu predigru…vikende na Kopaoniku…i da se prema njoj neko odnosi kao prema Ženi…da ima toliko Posvećenih napolju…van njenog kućnog živog blata…koje ju je usisalo…

Možda Stevan načuje da se slična priča desila Igoru Kokoškovu…prvom neameričkon treneru u NBA-ju…pretalentovanom i divnom čoveku…i od danas počne da iscrtava one zamršene linije na košarkaškoj tabli…uvek za nijansu posvećeniji nego drugi…zbog tog žiganja u kolenu…koje ga podseća na san…

I možda Ljiljana odustane od poniženja…i „lakšeg“ puta…sačuva svoje dostojanstvo…i preda već jedanput te papire za Američku vizu…ionako su je sto puta zvali…i onda pročitamo o njoj za trideset godina…kako je potresno govorila na dodeli Nobelove nagrade…dok se zahvaljivala njoj…zbog koje je sav ovaj trud bio vredan…

Ko zna?

Ako krenu za tim šta žele ODMAH…vrlo verovatno će nagrabusiti…

Ako postave sebi pitanje šta zaslužuju…i šta žele ZAISTA… I ZA CELI ŽIVOT…

Ukoliko budu strpljeni I spašeni…

I ukoliko sebe stave na prvo mesto…

I prihvate uobičajni kontigent Sranja (ovde zaista nema dovoljno dobrog sinonima) koje život nosi…

I shvate da je Uspeh u stvari ne odustati nakon mnogobrojnih Neuspeha…

Da se život uvek svede na to kako Planom B ili C ili Z doći do esencije svoga sna…do onoga što je fundament naših vrednosti…

Da Plan A najčešće nema nikakav značaj…

Onda ništa i nije toliko strašno…

Uostalom…

Ko je i rekao da je lako?

Nijednom organizmu na planeti nije…

Mi se baš i nismo usrećili sa ovim velikim mozgovima koji stalno svašta nešto žele…

Ali možemo zato da upregnemo čitav njihov potencijal ne za Kuknjavu kako je teško…već za Kreaciju kako da nam postane dobro…

A tu je samo Nebo granica…

Stoga…

„Ko zna zašto je to dobro“…je zaista uvek istinita tvrdnja…

Jer je budućnost uvek otvorena…

I zavisi od nas…

A mi u njoj uvek imamo sebe…

Pa nek pljušti kol’ko hoće po nama…

Iskisnuti i nije toliko strašno ako ste na pravom putu…

Uostalom…

Pa kog biste žanra voleli da je film sniman po vašem životu?

Neka limunada…

Španska serija…

Dosadna dubioza…

Ljubić…

Pornić…

Ili možda naučna fantastika…

Avantura…

Dobar triler…

Ili čak Epski spektakl…

Možda ste tek na početku filma…

Kakav je to film bez dobrog zapleta?

I kako da se vežete za glavnog junaka ako mu sve ide od ruke?

Kako da vidite od čega je satkan?

I koje su mu tajne moći?

Sačekajte da vidite rasplet…

Ili ga stvorite…

Ogromna je sreća…

Da uprkos tome što vrlo često ne utičemo na scenografiju…vremenske prilike na setu…ambijent…atmosferu I sporedne likove…

Ipak niko drugi nije scenarista…

Već Mi…

Dr. Vladimir Djuric

[tiredpoet7]

27.11

400 kcal, 9000 kroków, ok. 25 minut ćwiczeń

jak przystało na taki niski limit, nakurwia mnie łepetyna. ale cóż, trzeba, po tym co odjebałam w weekend. miałam w sumie zaplanowane zdrowe jedzonko ale złamałam się i zamiast jogurtu wsunęłam pół drożdżówki XDD JESTEM OD NICH UZALEŻNIONA batony, chipsy mogłyby nie istnieć ale jak widzę bułkę z serem/budyniem 🤤🤤🤤

w szkole minęło szybko. wróciłam wcześnie do domu, poleniuchowałam, trochę nauki, pisania ✒️ niezbyt mi to szło, w ponad pół godziny jedynie 400 słów. zaczęłam drugi tom (TAK JUZ DRUGI) pewnego opowiadania i początek jest trochę ekscytujący, ale też trochę nudny. dopiero zaczyna się robić ciekawiej.

w sumie śmieszy mnie, że pracując nad 1 częścią myślałam ciągle nad drugą, a teraz mam w głowie głównie trzecią xD

chcę się również pochwalić. matematyka, karkówka, pustka w głowie, pogodzenie się z pizdą. nagle jednak doznałam objawienia i zrobiłam prawie wszystkie zadania. czy dobrze, przekonamy się. nie łudzę się na zbyt wiele, ale byleby chociaż 2...

wpis chaotyczny, chcę napisać o wszystkim i o niczym, więc kończę, zanim zacznę opowiadać głupoty. miłego wieczoru!

[kubi95-2]

A tražio sam se...

Tražio sam se u noći, prepušten svojim mislima razmišljajući o životu i o putu na kom se nalazim. Tražio sam se, ali nisam mogao vidjeti drugi put osim ovaj na kom se nalazim. Vrtio sam misli po glavi, okretao se nazad, gledajući u daljinu da li je bilo drugog puta. Pogledah nekoliko raskrsnica gdje sam mogao skrenuti i možda biti na nekom drugom putu, boljem. Ne znam, jer nisam tamo. Tako da sam sve više, iznova i iznova tjerao sebe da se ne okrećem nazad nego da glavom gledam samo naprijed. Ispred sebe, jer tu sam. To je moj put, moj izbor u tom trenutku i preći ću ga, nekako. Idem u nepoznato, ali je opet nešto što sam ja birao. Usponi, padovi, rupe, krivine, svega ima. U svakom od tih dijelova možeš naprijed, možeš da sletiš sa njega, Ali nazad nema. Tako se i pomirih i krenuih naprijed, mnogo puta na dnu, ali uvijek za jedno više od toga na vrhu. Svaki vrh je novi uspijeh. Svaki vrh je moja pobjeda. Svaki pad je moje novo iskustvo. Jedan put je moj život i njim ću da hodim. Tražim se, da, i dalje sam na njemu čekajući još jednu raskrsnicu, gdje ću izabrati pravo skrtanje i konačno pronaći sebe. Možda bude putokaz, možda ne bude. Tako da,

i dalje,

Tražim se.