#Обреновић

[roehenstart]

Mihailo Obrenović III (1823-1868), Prince of Serbia. By Anastas Jovanović.

[rasen-rs]

Како је осветљаван Београд

Дан када је Београђане осветлио први електрични фењер

“Београд који тежи да постане обртна тачка између истока и запада, не може остати неосветљен. Београд, као најближи западу међу свим источним варошима, мора усвојити оно осветљење које је наука у сваком погледу огласила за најбоље. Београд, као престоница, мора бити престонички осветљен.” Београд, Теразије, 1930. фото: Википедија Главни град се под Турцима није осветљавао, а његови житељи били су…

[ksteatar]

На Сретење Господње, 15. фебруара Књажевско-српски театар обележава 185 година од свог оснивања.

[serwear-blog-blog]

КЊАЖЕСТВО СРБИЈА 🇷🇸 , постојала је у периоду од 1815. до 1882. године. Настала је после Другог српског устанка и постојала све док 1882. године није проглашена у Краљевину Србију. Грб је настао у време поновног оживаљавања државности Србије, за време кнеза Милоша Обреновића 👑. Кнез Милош Обреновић је поново оживео историјски грб Србије: крст на црвеном пољу, са по једним огњилом међу краковима крста окренутим према крсту. Грб је притом уоквирио, по узору на француску хералдику, двема гранчицама - маслиновом и храстовом. #serbs #serbsinamerica #serbia. #tshirtserbia #grbsrbije #knezevinasrbija #tshirtserbia #zazzle #србија #serbsinchikago #serbstoronto #serbsdoitbetter #serbsinaustralia #serbsincanada #srbiurusiji #srbiuaustriji #srbiunemackoj #srpskaistorija #srbiukanadi #srpskocarstvo https://www.instagram.com/p/B5Hzft6gR1l/?igshid=1g1n48tw8wpvg

[palankaonline]

Нићифор Дучић – српски духовник, историчар и устанички вођа http://ift.tt/2lZLzjC, Нићифор Дучић – српски духовник, историчар и устанички вођа Посебно мjесто међу научним, културним и националним личностима у Србији у 19. вијеку, заузима Нићифор Дучић. Нићифор Дучић је био српски историчар, добровољачки командант, калуђер, архимандрит Српске православне цркве и велики добротвор Српске краљевске академије, те предсједник Српског ученог друштва. Учествовао је у рату против Турака од 1876. до 1878. године. Био је и посланик у Народној скупштини у периоду 1877-1880, те управник Народне библиотеке Србије од 1880. до 1886. године. У кнежевини Црној Гори је отворио 10 школа и Богословију на Цетињу. Године 1886. одлази на Сорбону у Париз, гдје оснива Српску читаоницу. Нићифор Дучић (у средини) са војводама (с лијева на десно): сердар Шкрњо (Филип) Кусовац, војвода Ђуро Матановић, војвода Мињан Вуковић, војвода Крцо Петровић, војвода Марко Мартиновић, војвода Илија Пламенац. Нићифор Дучић је рођен 1832. у Лугу на Требишњици поред Требиња. Прво образовање је стекао у манастиру Дужи, код свог стрица архимандрита Јестатија Дучића. Закалуђерио се са седамнаест година 1849. Сарајевски митрополит Георгије Николајевић га препоручује у Београд гдје похађа Семинарију и предавања Ђуре Даничића из словенске филологије у Великој школи. Након Београда се враћа у манастир Дужи гдје 1857. са Серафимом Перовићем отвара манастирску школу, а 1858. духовну школу за свештенике у манастиру Житомислић, гдје је био управитељ. Године 1861. у договору са Луком Вукаловићем командује једним од српских устаничких одреда у Источној Херцеговини. Архимандрит Нићифор Д��чић као командант српских добровољаца 1876-1878. Годину дана касније када је Књажевина Црна Гора објавила рат Турској, учествује у борбама против Турака заједно са војводом Петром С. Вукотићем по Старој Херцеговини. Овај српски устанак је угушен на Петровдан 1862. године, а Нићифор Дучић се уз дозволу књаза Николе Петровића премјешта на Цетиње гдје је проглашен за архимандрита 1863. године. У кнежевини Црној Гори је отворио 10 школа и Богословију на Цетињу 1864. године. Са кнезом Михајлом Обреновићем се 1866. састаје у Београду, након чега два кнеза потписују уговор о заједничкој акцији и уједињењу српског народа. Након атентата на кнеза Михајла 1868, Нићифор Дучић на позив Илије Гарашанина долази у Београд. За разлику од других монаха, архимандрит Нићифор Дучић није желио да борави у манастиру него себи гради кућу на углу улица Француске и Браће Југовића. Док ме овде, и свуда где сам био, сматрају за тиха и погодна. Али никад за ласкавца. Ја имам своје мисли и своје увјерење, које браним, док се не увјерим о бољем. Ја сам кадар да сваком рекнем истину у очи. С тим сам и државну службу губио и стратио. Али сам увек остао свијетла обр��за и чврста карактера. А највише ме тјеши то: што никад никоме нијесам не само учинио него ни помислио зла, па ни најжешћим непријатељима својима. Што у мени нема колико би ваљало калуђерске кротости томе се не треба чудити јер сам ја више војник него смерни, преподобни монах. Али поштујем и монаштво српско. – Архимандрит Нићифор Дучић, 20. октобар 1892. Београд У Београду је почео да пише историјска дјела гдје је описивао сопствена искуства и догађаје из прве руке. Штампао је збирке народних приповједака, загонетки, поскочица и умотворина из Источне Херцеговине. Степеник / из Кормчиіе са славено-рускога іезика превео и из србуљах саставио Нићифор Дучић Архимандрит. – На Цетињу : у Кнежевскоі Печатњи, 1866. У раздобљу између 1868. и 1876. је био председник Одбора за школе у српским областима изван Србије, председник Одбора за Народну библиотеку и музеј, те председник Комисије за зидање цркава у византијском стилу у Србији. Године 1876. одлази у Српско-турски рат, а кнез Милан Обреновић га поставља за команданта свих добровољачких дивизија Ибарске армије. У свом штабу је имао једног војводу, два официра ађутанта, једног официра инструктора и око 3.000 војника. Од 25. јуна до 7. јула 1876. учествује у борбама око Нове Вароши, а 12. јула заузимају турску кулу и шанац на Васиљевићима. На дан 24. јуна 1876. Турци убијају коња под њим, а Дучић у борбама отима турског коња у чијим бисагама проналази одсјечену српску главу. У борбама са Турцима је био рањен, па се повукао у Ивањицу на лијечење. Кнез Милан Обреновић га је унаприједио у чин пуковника за учешће у рату 1876, али је Нићифор Дучић одбио чин. Годину дана касније у српско-турском рату 1877-1878. је био командант добровољаца и устаника Јаворске армије, а у операцији ослобађања Старог Влаха на правцу Увац – Нова Варош је командовао са три добровољачка батаљона. У овој акцији су ослобођена четири округа: нишки, пиротски, врањски и топлички. Био је посланик Народне скупштине у сазиву 1877-1880. године. Почетком 1886. губи државну службу јер је у Скупштини, послије Сливничке битке, гласао за предлог опозиције, али се убрзо поново враћа у службу, а потом одлази у пензију ради лошег здравља. Био је управник Народне библиотеке Србије од 1880. до 1886. године. Године 1886. одлази на Сорбону у Париз, гдје борави годину дана и слуша предавања о историји, географији, филозофији и књижевности. У Паризу оснива Српску читаоницу а 28. јула постаје члан Société d’histoire diplomatique. Након Париза обилази јужну Француску, Шпанију и посјећује Лондон. По повратку у Београд је био професор историје Српске православне цркве тадашњем краљу Александру Обреновићу. Кратко је управљао Жичком епархијом када је у манастиру Жича миропомазан краљ Србије Александар Обреновић. Годинама је био потпредседник Великог духовног суда. Архијерејски сабор му је 1886. године дозволио да носи епископску митру при богослужењу. За редовног члана Српске краљевске академије је изабран 15. новембра 1891. године. Оснивач је двије задужбине при Српској краљевској академији, данашњој Српској академији наука и уметности, а то су Фонд архимандрита Нићифора Дучића и Фонд за одржавање гробнице архимандрита Нићифора Дучића. “Нијесам никоме ништа дужан; а ко мени дугује, опраштам.“ Овим речима Нићифор Дучић, калуђер, војсковођа, архимандрит, академик, добротвор српске просвете започиње свој тестамент који је написао у Београду 1899. године. Био је у више наврата председник Српског ученог друштва и иницијатор спајања Српског ученог друштва са Српском краљевском академијом 15. новембра 1892. Сахрањен је на Новом гробљу у Београду уз војне, црквене и почасти Српске краљевске академије. Своју имовину је тестаментом завјештао: новац 21.418,50 динара у злату Српској краљевској академији, књиге Богословији у Београду, ордење и приватне предмете Српском Народном Музеју у Београду, иконе цркви Св. Саве на Савинцу, затим 500 динара у злату манастиру Дужи, те по 100 динара у злату српском пјевачком друштву Гусле у Мостару, пјевачком друштву Српска слога у Дубровнику, српском пјевачком друштву Слога у Сарајеву, манастиру Житомислић, цркви Мале Госпође у Лугу на Требишњици итд. “Нова искра“ из 1899. о Нићифору Дучићу Никшићке новине „Оногошт“, број 25, од 1899. г. имају похвални чланак о Дучићу, поводом његове педесетогодишњице од монашења. И часописи Нова искра и Босанска вила су писали о њему.

Нићифор Дучић – српски духовник, историчар и устанички вођа Посебно мjесто међу научним, културним и националним личностима у Србији у 19. вијеку, заузима Нићифор Дучић. Нићифор Дучић је био српски историчар, добровољачки командант, калуђер, архимандрит Српске православне цркве и велики добротвор Српске краљевске академије, те предсједник Српског [...]

, http://ift.tt/1rMQyM6

[vaseljenska]

Како се облачила српска елита за време Турака: Од шалвара до корсета

Како се облачила српска елита за време Турака: Од шалвара до корсета http://www.vaseljenska.com/vesti-dana/kako-se-oblacila-srpska-elita-za-vreme-turaka-od-salvara-korseta/

[ursgraf]

Milan Ier, Roi de Serbie, Portrait 1894

Milan Obrenović (en serbe cyrillique Милан Обреновић), né le 22 août 1854 à Mărăşeşti en Moldavie et mort le 11 février 1901 à Vienne, est un souverain serbe, prince de Serbie de 1868 à 1882 sous le nom de Milan IV Obrenović, puis roi de Serbie de 1882 à 1889 sous le nom de Milan Ier. En 1889, il doit abdiquer en faveur de son fils Alexandre et s'exiler, mais il revient le conseiller entre 1893 et 1900.

Милан Обреновић (Марашешти, близу Јашија, Румунија, 22. августа 1854 — Беч, Аустроугарска, 29. јануар 1901) је био кнез 1872—1882 и први нововековни краљ Србије 1882—1889.

Милан је био син Милоша Обреновића, сина Јеврема Обреновића (рођеног брата кнеза Милоша), и Елене Марије Катарџи. Милан је имао тешко детињство у Молдавији, па је његов старатељ постао кнез Михаило Обреновић. После убиства кнеза Михаила, Милан је изабран за његовог наследника. Ипак, пошто је био малолетан, уместо њега управљало трочлано намесништво у ком су главну улогу имали Миливоје Блазнавац и Јован Ристић. Власт је преузео 1872. и током своје владавине ослањао се на војску. Под притиском јавности Милан је 1876. објавио је рат Османском царству. Неспремна српска војска је поражена у Првом српско-турском рату, али је више успеха имала у Другом српско-турском рату. После овог рата Србији је на Берлинском конгресу призната независност, а у њен састав су ушли нишки, пиротски, топлички и врањски округ. Милан је био разочаран руском подршком за стварање санстефанске Бугарске, па се од тада у спољној политици ослањао на Аустроугарску, са којом је 1881. склопљена Тајна конвенција. Њоме је Милан стекао аустроугарску подршку за проглашење Србије краљевину, што се десило 1882.

Краљ Милан није имао подршку у народу, па је од страха од народне побуне одлучио да се од народа покупи сво оружје, што је био повод за избијање Тимочке буне у источној Србији. Побуна је угушена, а за њу су окривљени радикали. Тромесечни српско-бугарски рат који је почео краљ Милан Обреновић због припајања Источне РумелијеБугарској знатно ослабио краљев положај у земљи. Краљ Милан је 1888. године донио либералнији Радикалски устав. Затим је абдицирао и оставио власт сину Александру и напустио земљу.

У Србију се вратио 1897. године као врховни командант војске, коју је потпуно реформисао и модернизовао. Заувек је отишао из Србије 1900. године јер није подржавао Александров брак са Драгом Машин. Преминуо је 29. јануара/11. фебруара 1901. године, у Бечу, од упале плућа.

[roehenstart]

Miloš I Obrenović, Prince of Serbia. By Józef Brandt.

He was the Prince of Serbia twice, from 1815 to 1839, and from 1858 to 1860. He was an eminent figure of the First Serbian uprising, the leader of the Second Serbian uprising, and the founder of the house of Obrenović. Under his rule, Serbia became an autonomous principality within the Ottoman Empire.

[rasen-rs]

Једну од најлепших староградских љубавних романси, песму „Што се боре мисли моје“ написао је кнез Михаило Обреновић. Више од век и по трају нагађања коме је песма посвећена.

[vestispalanka]

ОБРЕНОВИЋИ У МУЗЕЈСКИМ И ДРУГИМ ЗБИРКАМА СРБИЈЕ И ЕВРОПЕ 1-5 Музеј рудничко-таковског краја из Горњег Милановца, издваја као свој основни музеолошки задатак баштињење сећања на династију Обреновић и расветљавање историјских чињеница које су обележиле владавину ове владарске куће. На предлог горњомилановачког музеја, Музејско друштво Србије прихватило је организовање стручног скупа, а потом и реализацију стручне каталошке публикације Обреновићи у музејским и другим збиркама Србије. Циљ …

Nastaviti čitanje https://ift.tt/2OaN9YP Вести из Смедеревске Паланке

[prolazimulicomtvojom]

Зора

Кнегиња Љубица-Зорка Карађорђевић (Цетиње, 23.12.1864. – Цетиње, 15.03.1912.) ћерка црногорског кнеза (касније краља) Николе I Петровића Његоша и кнегиње Милене, супруга краља Петра I Карађорђевића и мајка краља Александра I Карађорђевића.

Биографија

Зорка је најстарије дете од дванаесторо деце црногорског кнеза Николе Петровића Његоша.  Детињство је провела на Цетињу где се и школовала до 11. године. Учили су је цетињски учитељи и швајцарска васпитачица госпођа Најком али је похађала и „Ђевојачки царице Марије инштитут на Цетиње“. Након тога је наставила школовање у трајању од седам година у институту „Смољни“ у Санкт Петербургу у Русији  где је руски император Александар о свом трошку обезбедио школовање и њој, а касније и њеним сестрама, и то са третманом који су уживала само владарска деца. Књегинице су добиле посебне апартмане, посебну трпезарију, право на присуство дворским свечаностима и употребу дворских кочија као и скупе тоалете. У 19. години венчала се са кнезом Петром Мркоњићем Карађорђевићем (Карађорђевим унуком) који је био 20 година старији од ње. Венчање је обављено 30. јула 1883. године након чега се брачни пар настанио на Цетињу (јер је Карађорђевићима у то време био забрањен улазак у Србију) а касније су прешли у Бар где су саградили нову резиденцију и назвали је Тополица по Петровом родном месту Тополи у Србији. Кнегиња постаје врло активна у плановима да њен супруг постане краљ Србије.Зорка је родила петоро деце: Јелену, Милену, Ђорђа, Александра и Андрију. Кнегиња је умрла два дана после порођаја са петим дететом, а Андрија је надживео мајку само 20 дана. Кнегиња Зорка никада није видела Србију. Сахрањена је на Цетињу код манастира Свети Петар. Када је изграђен Опленац, задужбина краља Петра И њене мошти су пренете са Цетиња 15. марта 1912. и положене у прву гробницу до олтарске апсиде.

Зорка у поезији

Многи песници су опевали битне тренутке њеног живота: рођење, крштење, венчање, болест, смрт и пренос мошти.

Јован Сундечић написао је песму у част рођења кнегињице Зорке.

…Здраво, Зорко, први цвјету својих светлих родитеља.

Ти си цвала, Ти у свјету Свеђ им била радост веља! Здраво кућо Петровића, која вјеру и слободу, те ступове људског бића крвљу спаси свом народу! Све што од твог срца пало, навћјек срећно напрјед текло! навјек цвало и пјевало! навјек први ловор стекло!... Расти, Зорко, крјепка буди, разгранај се и узори: да одоје и Твоје груди једну сабљу Црној Гори!

Написао је и песму у част крштења Љубице – Зорке на коме јој је кум био тадашњи владар Србије кнез Михаило Обреновић. Песма под насловом „Прерадосном приликом крштења Кнежевне Љубице Зорке Петровић Његош на дан светога Саве србскога 1865“ објављена је у Црногорском годишњаку „Орлићу“ за 1866. годину.

Слави Србство данас славу светитеља народнога; слави светог отца Саву, божјим чудом предивнога; слави дивна угодника, свог у Бога заступника. А на славу на Цетињу, данас, на дан свеца свога, који јекти к мору сињу с овог брјега убавога, да одјекне к свакој страни куд се мајка Слава брани. Ту се крсти првјеница мило чедо, пуно чара, прва ње��на љубичица црногорских Господара: Кнез Николе, десна крила и Милене узор мила....

Сачувана је у потпуности дужа песма у десетерцу "Женидба Књаза Петра Карађорђевића са Књегињицом Љубицом-Зорком“ чији је аутор био Ђуро Петровић.

...Књиге пише Петровић Никола Са високог свога пријестола. А их шаље на свакоје стране На војводе своје одабране. У књизи им Књаже говорио: „Зорку ми је Петар запросио, Син Лесандра Карађорђевића, Од старине Високог Племића, А унук је Црнога Ђорђије, Највећега турског крвопије, Што је први Србе сакупио И са Турском у боју ступио, С неколико својијег јунака Очистио земљу од Турака...

„У подножју Ловћена слегла се тога дана она широка епска интимност читавог народа. „Народ је пјевао, а отпјевавала су му брда око Цетиња" – забележио је хроничар свадбеног весеља, а кнез Никола „господи цјелој" је овако наздравио:

...Добро дошли кићени сватови, Одабрана господо, банови, Сретно моме двору долазили, Сваку срећу у њем налазили А уз срећу красну заручницу – Књаза Петра – млађану Љубицу. Од радости игра срце моје Веће данас него игда што је... Под ловћенским овим висовима, С браћом мојом – сивим соколима, Нек се свагда срећно састајемо, Пријатељски да се радујемо. Здраво будми Високи Племићу Зете, Петре Карађорђевићу!...

Према поетском исказу Ђура Перовића, кнез Петар Карађорђевић је овако одговорио на здравицу свог таста, кнеза Николе:

Црне Горе Господару славни, И витеже од времена давни. Славоношче са бојних пољана; Осветниче косовскијег рана. У добри час нек нам буде ова Светковина код твојих дворова. Бог ти твоје жеље испунио, Дочекао, синке поженио; Да с` купимо често на весеља, Што је Српства цијелога жеља, Те да славно сједе на престолу И, ка` сунце на небеском колу, Заблиста се круна Петровића Да доживи славу Немањића!

Сматра се да је песму „Разбоље се зорна Зорка“ написао сам кнез Никола.

Разбоље се зорна Зорка, Са Цетиња црногорка. На Цетињу високоме, А у двору краљевоме.

Њој долази мио тата, Мио тата краљ Никола. Па је пита: „Шћери Зорко, Шта те боли Црногорко? Је ли рана од пребола, да доводим ја доктора?“

„Није рана од пребола, Не доводи ми доктора, Већ од туге и жалости. Жао ми је ђеце моје, Александра и Ђорђија, и Милице јединице.

Ђеца ће се поскитати, Поскитати по свијету, Кано пчеле по свијету. Свака рана покрај срца, а срчана посред срца.

Ову песму певали су многи, Ксенија Цицварић, Мирко Рондовић, Бранка Шћепановић, Мерима Његомир,  Ана Бекута и Тања Шетер.

Јован Сундечић написао је и тужбалицу поводом смрти кнегиње Зорке.

Ја сам најпре на Цетињу Дирнуо твојој лири жице Да ми уз њих глас зајекти Прве песне веселице. О рођењу твом кнегињо Први цвијет, зјено ока Твојих сјајних родитеља Твога дома превисока. У тој пјесми излио сам Осећаје свога њеда И ускликно – колико ме Зар понио грла једра… Ти си расла и зорила Гранала се, крјепка била, И не једну, – но три сабље Свом си роду одвојила…

Радоје Рогановић написао је песму „Умрлој вили“ приликом преноса посмртних остатака кнегиње Зоркена Опленац 1912. године. Песма је објављена у Цетињском вјеснику 14. марта 1912. године.

"Мртва лези у горама Вила Андјеле је к себи окупила.

Да је воде оном другом крају: Да је воде к Божијем рају!

Б’јелој Вили име Јој је Зорка: Мајка Јој је зора са истока.

Отац Јој је оно сунце мило Што с над Ловћен српски узвисило,

Сестре су јој оне звјезде миле, које но су СРПСТВО засв'јетлиле!...

Поврх ове српске руже бајне: Заплакале и звијезде сјајне.

Што умрије ова Била б’ јела,  Заплакала и природа цјела!

Заплакало велико и мало И све што се Србином назвало.

А анђели заплакане тјеше, З рају је живјет много љепше.

Но престани ожалошћен зборе: Зорка иде у Божије дворе. 

У ��ворове свемогућег спаса Рад љепоте и ради украса!”

Тако зборе небесни анђели, А Бог Зорку у рају насели!

Те је прима рајска земља мила: Уз змајеве Мирка и Данила!

И уз свекра Карађорђа славна: Да им буде бисерова грана!

("Цетињски вјесник", 14.март 1912)

“Тужбалицу” је написао Филип Ковачевић

Теби дивна и умилан, Мила Зорко! Из изодјела наредила, Зелен Боре! Под знацима кнежевскима, О Кнегињо! И по роду и по Дому, Тешко Дому! Као да ћеш у градове, Граде Зорко! У простране царевине, Царска крви! Гдје је Твоје пријатељство, Људска дико!

Јован Липовац, испевао је песму "На гробу њезине свјетлости Кнегиње Зорке"

И та ме жалост и та ме туга       Нагна те млада гробу сам друга... Па шћах замолит Српскога Вођа, Јунака славног тополског Ђорђа,, Оца Слободе Србије једне, Целивати му ја руке хладне, Умити му их суза потоком И заклети га тугом дубоком, Разгријати га љубављу мојом. Закуми ти га Славом Његовом! Још милом ћерком, с два моја сина, Те их не виђе још домовина! Да смјерно ђедо замоли Бога; Не би л` јуначкој ђеци пога... Не да им даде сребра и злата, Круну на глави сјајних палата, Све је то ситно и ништа није Спрам једне педи од Шумадије!...

Споменик

Први споменик жени у Србији подигнут је кнегињи Зорки 3. јуна 1926. године. Споменик, рад вајара Стаменка Ђурђевића, подигло је Друштво „Кнегиња Зорка“. Споменик се налазио на Великом Калемегдану. Након Другог светског рата споменик је уклоњен и вероватно уништен. Остао је сачуван гипсани предложак прве верзије који се чува у Историијском музеју Србије.

Улица

Зорина улица је једна од најмањих улица на периферији општине Чукарица.  Зорина улица постоји и у Врчину, Кањижи и Лугавчини. Кнегиња Зорка добила је улицу на Врачару коју је народ звао „Зорина улица“. После Другог светског рата име улице је преименовано у улицу Ивана Милутиновића. Након 50 година враћено је име Кнегиње Зорке. Улица Кнегиње Зорке постоји у Београду у општинама Врачар и Калуђерица, у Шапцу и Тополи. (извор: ПланПлус https://www.planplus.rs/#!sve-ulice/Zorina/33809 приступ 14.01.2017.)

Литература

Секулић, Н. (2014). Родни аспекти јавног градског простора (на примеру анализе назива београдских улица). Социологија, 56(2), 125-144.

Спољашње везе

Кнегиња Зорка Карађорђевић, Мира Софронијевић

https://www.rastko.rs/istorija/zaduzbinari/msofronijevic2003/msofronijevic-zorka.html

http://plavazvijezda.com/svitanje-rujne-zore-zorka-petrovic-karadordevic-122-godine-od-njene-smrti/

http://www.politika.rs/sr/clanak/260773/Beograd/Potraga-za-izgubljenim-skulpturama-sa-Beogradske-tvrdave

http://www.montenegrina.net/pages/pages1/istorija/cg_u_xix_vijeku/nikola1/zorna_zorka_zivot_i_smrt_najstarije_kcerke_knjaza_mikole_m_jovicevic.html

http://www.montenegrina.net/pages/pages1/istorija/cg_u_xix_vijeku/nikola1/crnogorske_princeze_evropske_diplomate_snezana_sekulic.html

[posmatraclegenda]

Наслов: Re: КАНАЂАНИН РЕШИО: Уводим ред у српске зграде, Линк: http://ift.tt/2fAByH4, Садржај:

Проблем је што народ нема шта да једе и то буквално. Па мала потрошачка корпа која је праг беде износи 35000 дин. А највећи број пензионера и радника има мање приходе. Када почне додатно ударање по џепу дићи ће се кука и мотика. У суштини погледајте садашње стање. Људи су се ућутали, нико не говори о одмору, плановима за сутра, ... Па многи ће проћи поред вас празног погледа јер не виде никакву перспективу. Па ни у посете се више не иде као раније јер је скуп и симболичан поклон (кафа, кесица бомбоне за дечицу). Чак су и најефтинији бирцузи полупразни а обично су били пуни (кафа 30 дин.) и у највећим кризама. Другим речима не живи се већ животари. Милош Обреновић би рекао у таквим ситуацијама попуштај али сад нема више времена ни за попуштање јер све има ��а ескалира за врло кратко време пошто мере попуштања захтевају припрему, законе, прописе, ... То је минимум 6 месеци попуштања а режим нема толико времена. Не помажу ни лагарије више јер су их се људи наслушали. Поред унутрашњег дијалога патриотска опозиција треба да припреми платформу за случај да избију масовни нереди због беде у којој се народ налази. Да је то тачно говори чињеница да се већ мењају синдикална руководства у неким синдикатима и да су нови руководиоци некомпромитовани и расположени за радикална решења а то значи улица а по потрби и туче са власницима па и органима реда. Овоме су допринели глупи и провидни намештени штрајкови радника које су организовали корумпирани синдикални руководиоци у договору са менаџментом. Па свака плата/примање мање од 35000 динара је испод прага беде по објективном критеријуму а то је минимална потрошачка корпа односно минимална сатнина не би смела да буде мања од 190 дин. Ове калкулације су за податке из марта. Ситуација је сада још озбиљнија.

[palankaonline]

СРПСКИ НОСТРАДАМУС ВЕРИЦА ОБРЕНОВИЋ: КОСОВО - СРПСКИ ЈЕРУСАЛИМ, ЦРНА ГОРА - СРПСКА СПАРТА , via Милан «Паланка на вези» Милошевић - Google+ Posts

[vaseljenska]

Ваљевка на престолу: Персида Карађорђевић

Ваљевка на престолу: Персида Карађорђевић http://www.vaseljenska.com/vesti-dana/valjevka-na-prestolu-persida-karadjordjevic/

[the-rulers-of-serbia-en-blog]

Alexander I of Serbia

For other people with similar names, see Alexander of Serbia (disambiguation) and Alexander of Yugoslavia (disambiguation). Alexander I or Aleksandar Obrenović (Cyrillic: Александар Обреновић; 14 August 1876 – 11 June 1903) was king of Serbia from 1889 to 1903 when he and his wife, Queen Draga, were assassinated by a group of Army officers, led by Captain Dragutin Dimitrijević. More details Android, Windows

[roehenstart]

Prince Mihailo Obrenović by Jovan Popović.