#Милан Обреновић

[rasen-rs]

Тајна конвенција је документ потписан 28. јуна 1881. године између Кнежевине Србије и Аустроугарске монархије. Одредбама овог уговора одређено је да Србија неће моћи закључивати било какве уговоре са другим земљама, без претходног одобрења Аустроугарске, као и то да ће морати да одржава пријатељску политику према Монархији.

Милан полаже заклетву пред крунисаним сином Алексанрдом

Непосредно пре потписивања Конвенције, закључен је Трговински уговор, којим је Србија могла своју робу да извози само у Аустроугарску, чиме је своју пр��вреду потчинила вољи Монархије. Потписивање ова два документа је договорено пред Берлински конгрес; тачније, српски дипломата Јован Ристић је обећао потписивање ова два уговора, изградњу српске железнице за Монархију, као и одрицање од Новопазарског санџака у замену за заступање српских интереса на заседању Берлинског конгреса.

Србија и аустроугарска 1899

Тајна конвенција

Тајни уговор или Тајну конвенцију потписали су Чедомиљ Мијатовић и барон Херберт 16/28. јуна 1881. У Београду.

Његово Величанство Цар Аустрије, Краљ Чешке итд. и Апостолски Краљ Угарске и Његово Височанство кнез Србије, надахнути жељом за одржанјем мира на Истоку и да гарантују односе савршеног пријатељства који постоје међу њиховим владама поред свих случајности, одлучили су закључити споразум ради овог циља и именовали су опуномоћенике:

Његово Царско и Краљевско Величанство:

Господина Габријела барона од Херберт – Раткеала, свог капелана, посланика у Србији итд.,

Његово Величанство Кнез Србије:

Господина Чедомиља Мијатовића, свог министра иностраних дела итд. итд,

Који су, пошто су разменили своја пуномоћја и нашли да су у ваљаној и одговарајућој форми, договорили следеће чланове:

1. Биће трајни мир и пријатељство између Аустро – Угарске и Србије. Две владе се обавезују следити узајамно пријатељску политику.

2. Србија неће толерисати политичке, верске или друге сплетке које, узимајући своју територију за тачку поласка, управљају против Аустро–Угарске монархије, подразумевајући ту Босну, Херцеговину и Новопазарски санџак.

Аустро – Угарска узима исту обавезу на себе у погледу Србије и њене династије чије ће одржање и утврђење помоћи свим својим утицајем.

3. Ако би кнез Србије сматрао неопходним, у интересу своје династије и своје земље, да узме за себе и своје наследнике титулу краља, Аустро–Угарска ће признати ту титулу чим прокламација буде учињена у законитим облицима и искористиће свој утицај да би Србија добила признање и од осталих сила.

4. Аустро–Угарска ће искористити свој утицај да би заступала своје интересе Србије код великих сила.

Осим претходног споразума са Аустро–Угарском, Србија неће преговарати нити  ће закључити политички споразум ни са једном другом владом и неће прихватити на својој ��ериторији ниједну страну војску, било регуларну или нерегуларну, чак  ни под називом добровољаца.

5. Ако Аустро–Угарској буде запретио какав рат или се буде нашла у рату с једном или више сила, Србија ће према Аустро–Угарској монархији, рачунајући ту Босну и Херцеговину и Новопазарски санџак, заузети пријатељску неутралност и учиниће јој, према њиховом тесном пријатељству и духу овога уговора, све могуће олакшице. Аустро–Угарска прима на себе исту обавезу према Србији у случају ако јој буде запретио рат или се буде налазила у рату.

6. У случају да обе уговарачке стране буду сматрале за потребну једну војну кооперацију, питања која се тичу те кооперације, нарочито питања врховне команде  и  евентуалног преласка трупа преко територија једне или друге државе биће уређена једном војном конвенцијом.

7. Ако стицајем догађаја, чији се развој не може предвидети данас, Србија буде у стању да се прошири у правцу својих јужних граница (изузимајући Новопазарски санџак), Аустро–Угарска се неће томе протививити и заузеће се да и друге силе приклони држању повољном по Србију.

8. Овај уговор остаће на снази десет година рачунајући од дана измене ратификације. Шест месеци пре његовог истека уговарачке стране споразумеће се, ако буде потребно, о његовом продужењу или о изменама које би прилике могле учинити потребним.

9. Уговарачке стране обавезују се да ће овај уговор држати у тајности и да без претходног споразума неће саопшитити било којој другој влади ни његово постојање ни његову садржину.

10. Ратификације овог уговора биће измењене у Београду у року од петнаест дана или раније, ако буде могуће.

Када је тајни уговор био потписан кнез Милан је тек онда Милана Пироћанца и Милутина Гарашанина упознао са садржином уговора, али још увек сакривајући да је уговор већ потписан. Пироћанац и Гарашанин сматрали су да уговор не одговара у довољној мери српским интересима, јер доводи Србију у политичку зависност од Аустроугарске. Посебно су приговарали о члану 4. уговора, који је обавезивао Србију да никакав уговор не може да закључује са другим државама без пристанка Аустроугарске. Сматрали су да то лишава земљу самоопределења и независности. Страховали су да ће тај уговор када постане јаван упропастити Напредну странку. Дали су оставке, али кнез је остајао непоколебљив да им не уважи оставке.

#gallery-0-4 { margin: auto; } #gallery-0-4 .gallery-item { float: left; margin-top: 10px; text-align: center; width: 50%; } #gallery-0-4 img { border: 2px solid #cfcfcf; } #gallery-0-4 .gallery-caption { margin-left: 0; } /* see gallery_shortcode() in wp-includes/media.php */

Милан Обреновић (Стеван Тодоровић)

Проглашење Краљевине Србије

Кризу владе покушао је да реши Чедомиљ Мијатовић лажним обећањем да неће потписати уговор без њихова пристанка, али иза њихових леђа ратификовао је уговор 4. јула 1881. Аустроугарски дипломата Херберт, који је ратификовао уговор са аустријске стране, није знао да председник српске владе не зна да је уговор потписан и ратификован, па је Милан Пироћанац у разговору са њим сазнао да је све то урађено иза његових леђа.

Годину дана касније, дошло је до тзв. Бантуове афере, тј. до оптуживања кнеза Милана Обреновића за проневеру сељачких обвезница и поткрадање народа. Будући да су, самим спомињањем његовог имена у афери, његови углед и власт били веома пољуљани, он је затражио помоћ од Аустроугарске. Године 1882, као „награда“ за потписивање Тајне конвенције, Милан Обреновић је крунисан за краља, а Монархија ј�� обезбедила да све силе прихвате Србију као краљевину.

Године 1887. Тајна конвенција је продужена и проширена једном ставком: да ће Аустроугарска штитити интересе династије Обреновић, што је Аустроугарској обезбедило већу везаност и зависност Србије, а Србији, тј. краљу Милану ефикасно средство за обрачунавање са противницима.

Србија је била присиљена да испуњава тешке одредбе Берлинског уговора из 1878. Србија је тим уговором стављена у економску зависност од Аустроугарске. Била је обавезна да изгради железницу и да склопи трговинске уговоре са великим силама.

Са Аустроугарском је Србија 9. априла 1880. склопила железничку конвенцију. Када је током преговора о трговинском уговору Србија одбила захтев Аустроугарске о статусу најповлаштеније нације, тада је Аустроугарска забранила извоз стоке из Србије.

Влада Милана Пироћанца именована је 31. октобра 1880. и затекла је затворену границу са Аустријом, а пошто су државне финансије биле исцрпљене због ратова требала је да позајми новац за градњу железнице. Влада је у нужди послала Јована Мариновића, који је успео да поправи односе са Аустријом и да обезбеди отварање аустријске границе за српски извоз стоке

Извори:

Момир  Стојковић,  Балкански  уговорни односи  I.  1876  –  1918,  Београд, 1998,  177 – 179. Аlfred Francis Pribram, The Secret Treaties of Austria – Hungary I. 1879–1914, Cmbridge, 1920, 50 – 55. Момир Самарџић: Политика Србије према Бугарској и тајна конвенција 1881. године Г��гур Јакшић, Из новије српске историје, Абдикација краља Милана и друге расправе, Просвета, Београд, 1953 Слободан Јовановић, Влада Милана Обреновића, број књига 2, Београд,1934 Ian D. Armour (2014). Apple of Discord: The “Hungarian Factor” in Austro-Serbian Relations, 1867-1881. Purdue University Press. Alfred Francis Pribram; Austro-Hungarian Monarchy (1920). The Secret Treaties of Austria-Hungary, 1879-1914: Texts of the treaties and agreements, with translations by Denys P. Myers and J.G. D’Arcy Paul. Harvard University Press. Jan G. Beaver. Collision Course: Franz Conrad Von Hötzendorf, Serbia, and the Politics of Preventive War, 1 September 2009. Robin Okey; Senior, Eastern Europe 1740-1985: Feudalism to Communism. Routledge. 2 September 2003 Edgar Hösch: Geschichte der Balkanländer. Auf dem Weg zum Nationalstaat. Verlag C. H. Beck, München 1988, Holm Sundhaussen: Geschichte Serbiens. Böhlau Verlag, u. a. 2007, Енциклопедија Југославије (1968). Енциклопедија Југославије, Вол. 7, Совјетско-југословенски односи, Загреб, Тајна конвенција — Википедија Српска енциклопедија

Приредио: Далибор Дрекић

Сродни чланци:

Шта везује цара Душана и краља Милана Обреновића? Нићифор Дучић – српски духовник, историчар и устанички вођа

Тајна конвенција 1881 - Видовданско понижење Србије Тајна конвенција је документ потписан 28. јуна 1881. године између Кнежевине Србије и Аустроугарске монархије. Одредбама овог уговора одређено је да Србија неће моћи закључивати било какве уговоре са другим земљама, без претходног одобрења Аустроугарске, као и то да ће морати да одржава пријатељску политику према Монархији.

[ursgraf]

Milan Ier, Roi de Serbie, Portrait 1894

Milan Obrenović (en serbe cyrillique Милан Обреновић), né le 22 août 1854 à Mărăşeşti en Moldavie et mort le 11 février 1901 à Vienne, est un souverain serbe, prince de Serbie de 1868 à 1882 sous le nom de Milan IV Obrenović, puis roi de Serbie de 1882 à 1889 sous le nom de Milan Ier. En 1889, il doit abdiquer en faveur de son fils Alexandre et s'exiler, mais il revient le conseiller entre 1893 et 1900.

Милан Обреновић (Марашешти, близу Јашија, Румунија, 22. августа 1854 — Беч, Аустроугарска, 29. јануар 1901) је био кнез 1872—1882 и први нововековни краљ Србије 1882—1889.

Милан је био син Милоша Обреновића, сина Јеврема Обреновића (рођеног брата кнеза Милоша), и Елене Марије Катарџи. Милан је имао тешко детињство у Молдавији, па је његов старатељ постао кнез Михаило Обреновић. После убиства кнеза Михаила, Милан је изабран за његовог наследника. Ипак, пошто је био малолетан, уместо њега управљало трочлано намесништво у ком су главну улогу имали Миливоје Блазнавац и Јован Ристић. Власт је преузео 1872. и током своје владавине ослањао се на војску. Под притиском јавности Милан је 1876. објавио је рат Османском царству. Неспремна српска војска је поражена у Првом српско-турском рату, али је више успеха имала у Другом српско-турском рату. После овог рата Србији је на Берлинском конгресу призната независност, а у њен састав су ушли нишки, пиротски, топлички и врањски округ. Милан је био разочаран руском подршком за стварање санстефанске Бугарске, па се од тада у спољној политици ослањао на Аустроугарску, са којом је 1881. склопљена Тајна конвенција. Њоме је Милан стекао аустроугарску подршку за проглашење Србије краљевину, што се десило 1882.

Краљ Милан није имао подршку у народу, па је од страха од народне побуне одлучио да се од народа покупи сво оружје, што је био повод за избијање Тимочке буне у источној Србији. Побуна је угушена, а за њу су окривљени радикали. Тромесечни српско-бугарски рат који је почео краљ Милан Обреновић због припајања Источне РумелијеБугарској знатно ослабио краљев положај у земљи. Краљ Милан је 1888. године донио либералнији Радикалски устав. Затим је абдицирао и оставио власт сину Александру и напустио земљу.

У Србију се вратио 1897. године као врховни командант војске, коју је потпуно реформисао и модернизовао. Заувек је отишао из Србије 1900. године јер није подржавао Александров брак са Драгом Машин. Преминуо је 29. јануара/11. фебруара 1901. године, у Бечу, од упале плућа.

[vaseljenska]

Одлазак краља зле судбине

Одлазак краља зле судбине http://www.vaseljenska.com/vesti/odlazak-kralja-zle-sudbine/

[palankaonline]

Нићифор Дучић – српски духовник, историчар и устанички вођа http://ift.tt/2lZLzjC, Нићифор Дучић – српски духовник, историчар и устанички вођа Посебно мjесто међу научним, културним и националним личностима у Србији у 19. вијеку, заузима Нићифор Дучић. Нићифор Дучић је био српски историчар, добровољачки командант, калуђер, архимандрит Српске православне цркве и велики добротвор Српске краљевске академије, те предсједник Српског ученог друштва. Учествовао је у рату против Турака од 1876. до 1878. године. Био је и посланик у Народној скупштини у периоду 1877-1880, те управник Народне библиотеке Србије од 1880. до 1886. године. У кнежевини Црној Гори је отворио 10 школа и Богословију на Цетињу. Године 1886. одлази на Сорбону у Париз, гдје оснива Српску читаоницу. Нићифор Дучић (у с��едини) са војводама (с лијева на десно): сердар Шкрњо (Филип) Кусовац, војвода Ђуро Матановић, војвода Мињан Вуковић, војвода Крцо Петровић, војвода Марко Мартиновић, војвода Илија Пламенац. Нићифор Дучић је рођен 1832. у Лугу на Требишњици поред Требиња. Прво образовање је стекао у манастиру Дужи, код свог стрица архимандрита Јестатија Дучића. Закалуђерио се са седамнаест година 1849. Сарајевски митрополит Георгије Николајевић га препоручује у Београд гдје похађа Семинарију и предавања Ђуре Даничића из словенске филологије у Великој школи. Након Београда се враћа у манастир Дужи гдје 1857. са Серафимом Перовићем отвара манастирску школу, а 1858. духовну школу за свештенике у манастиру Житомислић, гдје је био управитељ. Године 1861. у договору са Луком Вукаловићем командује једним од српских устаничких одреда у Источној Херцеговини. Архимандрит Нићифор Дучић као командант српских добровољаца 1876-1878. Годину дана касније када је Књажевина Црна Гора објавила рат Турској, учествује у борбама против Турака заједно са војводом Петром С. Вукотићем по Старој Херцеговини. Овај српски устанак је угушен на Петровдан 1862. године, а Нићифор Дучић се уз дозволу књаза Николе Петровића премјешта на Цетиње гдје је проглашен за архимандрита 1863. године. У кнежевини Црној Гори је отворио 10 школа и Богословију на Цетињу 1864. године. Са кнезом Михајлом Обреновићем се 1866. састаје у Београду, након чега два кнеза потписују уговор о заједничкој акцији и уједињењу српског народа. Након атентата на кнеза Михајла 1868, Нићифор Дучић на позив Илије Гарашанина долази у Београд. За разлику од других монаха, архимандрит Нићифор Дучић није желио да борави у манастиру него себи гради кућу на углу улица Француске и Браће Југовића. Док ме овде, и свуда где сам био, сматрају за тиха и погодна. Али никад за ласкавца. Ја имам своје мисли и своје увјерење, које браним, док се не увјерим о бољем. Ја сам кадар да сваком рекнем истину у очи. С тим сам и државну службу губио и стратио. Али сам увек остао свијетла образа и чврста карактера. А најв��ше ме тјеши то: што никад никоме нијесам не само учинио него ни помислио зла, па ни најжешћим непријатељима својима. Што у мени нема колико би ваљало калуђерске кротости томе се не треба чудити јер сам ја више војник него смерни, преподобни монах. Али поштујем и монаштво српско. – Архимандрит Нићифор Дучић, 20. октобар 1892. Београд У Београду је почео да пише историјска дјела гдје је описивао сопствена искуства и догађаје из прве руке. Штампао је збирке народних приповједака, загонетки, поскочица и умотворина из Источне Херцеговине. Степеник / из Кормчиіе са славено-рускога іезика превео и из србуљах саставио Нићифор Дучић Архимандрит. – На Цетињу : у Кнежевскоі Печатњи, 1866. У раздобљу између 1868. и 1876. је био председник Одбора за школе у српским областима изван Србије, председник Одбора за Народну библиотеку и музеј, те председник Комисије за зидање цркава у византијском стилу у Србији. Године 1876. одлази у Српско-турски рат, а кнез Милан Обреновић га поставља за команданта свих добровољачких дивизија Ибарске армије. У свом штабу је имао једног војводу, два официра ађутанта, једног официра инструктора и око 3.000 војника. Од 25. јуна до 7. јула 1876. учествује у борбама око Нове Вароши, а 12. јула заузимају турску кулу и шанац на Васиљевићима. На дан 24. јуна 1876. Турци убијају коња под њим, а Дучић у борбама отима турског коња у чијим бисагама проналази одсјечену српску главу. У борбама са Турцима је био рањен, па се повукао у Ивањицу на лијечење. Кнез Милан Обреновић га је унаприједио у чин пуковника за учешће у рату 1876, али је Нићифор Дучић одбио чин. Годину дана касније у српско-турском рату 1877-1878. је био командант добровољаца и устаника Јаворске армије, а у операцији ослобађања Старог Влаха на правцу Увац – Нова Варош је командовао са три добровољачка батаљона. У овој акцији су ослобођена четири округа: нишки, пиротски, врањски и топлички. Био је посланик Народне скупштине у сазиву 1877-1880. године. Почетком 1886. губи државну службу јер је у Скупштини, послије Сливничке битке, гласао за предлог опозиције, али се убрзо поново враћа у службу, а потом одлази у пензију ради лошег здравља. Био је управник Народне библиотеке Србије од 1880. до 1886. године. Године 1886. одлази на Сорбону у Париз, гдје борави годину дана и слуша предавања о историји, географији, филозофији и књижевности. У Паризу оснива Српску читаоницу а 28. јула постаје члан Société d’histoire diplomatique. Након Париза обилази јужну Француску, Шпанију и посјећује Лондон. По повратку у Београд је био професор историје Српске православне цркве тадашњем краљу Александру Обреновићу. Кратко је управљао Жичком епархијом када је у манастиру Жича миропомазан краљ Србије Александар Обреновић. Годинама је био потпредседник Великог духовног суда. Архијерејски сабор му је 1886. године дозволио да носи епископску ��итру при богослужењу. За редовног члана Српске краљевске академије је изабран 15. новембра 1891. године. Оснивач је двије задужбине при Српској краљевској академији, данашњој Српској академији наука и уметности, а то су Фонд архимандрита Нићифора Дучића и Фонд за одржавање гробнице архимандрита Нићифора Дучића. “Нијесам никоме ништа дужан; а ко мени дугује, опраштам.“ Овим речима Нићифор Дучић, калуђер, војсковођа, архимандрит, академик, добротвор српске просвете започиње свој тестамент који је написао у Београду 1899. године. Био је у више наврата председник Српског ученог друштва и иницијатор спајања Српског ученог друштва са Српском краљевском академијом 15. новембра 1892. Сахрањен је на Новом гробљу у Београду уз војне, црквене и почасти Српске краљевске академије. Своју имовину је тестаментом завјештао: новац 21.418,50 динара у злату Српској краљевској академији, књиге Богословији у Београду, ордење и приватне предмете Српском Народном Музеју у Београду, иконе цркви Св. Саве на Савинцу, затим 500 динара у злату манастиру Дужи, те по 100 динара у злату српском пјевачком друштву Гусле у Мостару, пјевачком друштву Српска слога у Дубровнику, српском пјевачком друштву Слога у Сарајеву, манастиру Житомислић, цркви Мале Госпође у Лугу на Требишњици итд. “Нова искра“ из 1899. о Нићифору Дучићу Никшићке новине „Оногошт“, број 25, од 1899. г. имају похвални чланак о Дучићу, поводом његове педесетогодишњице од монашења. И часописи Нова искра и Босанска вила су писали о њему.

Нићифор Дучић – српски духовник, историчар и устанички вођа Посебно мjесто међу научним, културним и националним личностима у Србији у 19. вијеку, заузима Нићифор Дучић. Нићифор Дучић је био српски историчар, добровољачки командант, калуђер, архимандрит Српске православне цркве и велики добротвор Српске краљевске академије, те предсједник Српског [...]

, http://ift.tt/1rMQyM6

[crucifiedkosovo]

Како је чувени сатиричар Радоје Домановић доживео Мајски преврат 1903. г.

[prolazimulicomtvojom]

Баба Вишња

Вишња Урошевић, познатија под именом Баба Вишња (?-18.06.1817), мајка је кнеза Милоша и родоначелница фамилије Обреновић. Вишња је имала два брака и шесторо деце.

Порекло

Тачно презиме, место и датум рођења Баба Вишње нису познати. Међутим, према Радомиру М. Илићу, „О љубићским селима – Антропогеографска проучавања“ (Српски етнографски зборник, Српска краљевска академија 1903), Баба Вишња, мајка књаза Милоша Обреновића, рођена је у селу Доња Трепча, у засеоку Орловак, у породици Урошевић. Томе у прилог говори и споменик њеном брату Димитрију Урошевићу, на старом гробљу у Брусници: ”Здје почивајет раб Божи Димитрије Урошевич, ујак господара Милоша. Престави се Н 1821 м декември 26”. Није познато да је у Брусници било Урошевића, али је познато да се након смрти свог другог мужа Теодора Михаиловића, Вишња са децом из другог брака вратила у Брусницу, код свог сина из првог брака Јакова Обреновића. Према чибучким тевтерима Рудничке нахије из 1823. године, Доња Трепча је била једино село у нахији где је забележено презиме Урошевић. По појединим усменим предањима, Вишња је рођена у селу Горња Горевница или Горња Трепча и презивала се Гојковић.

Први брак 

Вишња се 1765. године удала за Обрена Мартиновића. Вишња је са њим имала троје деце:

⦁ Јаков (?-1811) ⦁ Милан Обреновић (?-1810) ⦁ Стана Обрен је умро око 1780. године.

Други брак После Обренове смрти, Вишња се преудала за Теодора Михаиловића из Горње Добриње. Деда Теодоров звао се Милош. Он је имао два сина, Мијаила и Гаврила. Мијаилов син је Теодор (Тоша) Михаиловић, други супруг Баба Вишње. Вишња је са њим имала три сина: ⦁ Милоша (1780-1860), ⦁ Јована (1787-1850) и ⦁ Јеврема (1790-1856).

Други брак

После Обренове смрти, Вишња се преудала за Теодора Михаиловића из Горње Добриње. Деда Теодоров звао се Милош. Он је имао два сина, Мијаила и Гаврила. Мијаилов син је Теодор (Тоша) Михаиловић, други супруг Баба Вишње. Вишња је са њим имала три сина: ⦁ Милоша (1780-1860), ⦁ Јована (1787-1850) и ⦁ Јеврема (1790-1856).

Сва тројица су рођени у селу Горња Добриња, крај Пожеге. Теодор је умро 1802. године. После неког времена, Јаков и Милан су позвали себи у Брусницу мајку Вишњу са децом из другог брака. Иако од другог оца, Милош, Јован и Јеврем усвајају презиме своје полубраће по мајци Обреновић, с тим да се њима на презиме Обреновић додаје и Теодоровић, по њиховом оцу. До Првог српског устанка Јаков и Милан Обреновић бавили су се трговином стоком, а у тај посао су увели и свог полубрата Милоша. Баба Вишња је умрла 18. јуна 1817. године, пред сам крај Другог српског устанка. Сахрањена је у дворишту манастира Враћевшница у близини Горњег Милановца, где јој је подигнут споменик 1901. године. Занимљивости Насеље Вишњица у Београду носи назив по Баба Вишњи. У Београду постоји и улица Bаба Вишњина која се простире од Макензијеве до Крунске улице, пресецајући у једном делу Његошеву. Баба Вишњина улица добила је овај назив 1. јануара 1900. године. Године 1946. део Баба Вишњине улице, од Крунске до Булевара краља Александра, издвојио се и добио назив Голсвордијева улица. Године 2016. подигнут јој је и споменик у Горњој Трепчи, једном од села за које се сматра да је Баба Вишњино родно место.

Слике и фотографије улице у Београду

Чланак можете прочитати и на следећим страним језицима:

Енглески, Баба Вишња

Чланак је преузет са википедије

Баба Вишња

[rasen-rs]

Краљ Милан и српско-бугарски рат - Четири дана срамоте

Краљ Милан и српско-бугарски рат -

„У овај рат ишли смо као сељаци на свадбу”, сведочио је Живојин Мишић, тада поручник у батаљону. А први српски краљ после Немањића „спремао је догађаје у највећој тајности, као једно позоришно изненађење које ће задивити свет”. И онда се, након пораза код Сливнице, дао у бег… Српска војска се предаје у бици код Сливнице 1885.

У рано, хладно јутро 10. новембра 1885. године на новоизграђену…

[rasen-rs]

Краљ Милан покушао да прода Србију Аустрији

Како су благо и раскошан живот српском владару били важнији од круне и отаџбине. Милан Обреновић (Ђорђе Крстић)

Увек када мислимо да је неки крупан историјски догађај, било трагичан, било тријумфалан, проузроковала и потпуно обликовала воља једне или неколико особа, грешимо, ма колико нам изгледало да је то тако. Још од херојских античких времена појединац и његова воља су у смислу детер��инатора…

[rasen-rs]

Од бомбе до клозета: Сви атентати на краља Милана

Иако су разни атентатори бар два пута покушали да га убију, кнез Милан Обреновић вероватно никада није био у гаднијој ситуацији од оне у којој се нашао 6. октобра 1871. године, када се у Смедереву умало удавио у фекалијама пољског нужника који се распао под његовом тежином. Тај догађај је у предању назван “Смедеревски намештај” и до данас није разјашњено да ли је реч о атентату или пукој…

[palankaonline]

СРПСКИ НОСТРАДАМУС ВЕРИЦА ОБРЕНОВИЋ: КОСОВО - СРПСКИ ЈЕРУСАЛИМ, ЦРНА ГОРА - СРПСКА СПАРТА , via Милан «Паланка на вези» Милошевић - Google+ Posts

[palankaonline]

ИНТЕРВЈУ: Верица Обреновић - Руски тенкови ће помоћи да ослободимо Косово и Црну Гору! (29.10.2018) Гост емисије "Интервју" била је госпођа Верица Обреновић, пророчица позната као српски Нострадамус. Верица Обреновић је једна од оних особа које имају ретку вештину и способност да предвиде будуће догађаје. Њена досадашња предвиђања су била врло прецизна и многа су се обистинила. Баш зато је многи називају српским Нострадамусом. Препоручујемо Вам да погледате цео интервју и сазнате више о бројним занимљивим темама. Интервју је снимљен 26.09.2018. године у стану госпође Обреновић у Београду. Емисију је водио новинар Теша Тешановић. , via Милан «Паланка на вези» Милошевић - Google+ Posts

[palankaonline]

Ламброс: Сами смо! Никога не занима страдање невине деце у Шумарицама Био сам ђак крагујевачке гимназије из које су Немци извели на стрељање ученике 21. октобра 1941. године. Био сам 155-та генерација те гимназије, што је у земљи где једва нешто да састави дуже од две генерације, има посебну тежину. Основао ју је кнез Милош Обреновић с правом назван Велики, који је био неписмен, али је одлично знао да државу не може да гради без интелектуалне елите, па је подигао школу (из које ће касније настати и београдска Велика школа, претеча Београдског универзитета). Његов „двор“ била је обична, мало богатија и већа, кућа у српско-балканском стилу, док је гимназија подигнута по европски, у неокласичном, монументалном стилу, и данас представља једну од најлепших крагујевачких грађевина. Иначе, то је друга настарија српска школска установа после Турака, одмах иза чувене гимназије у Сремским Kарловцима и међу њеним професорима и ђацима су многе знамените личности српске историје – Радомир Путник, Ђура Јакшић, Радоје Домановић, Светозар Марковић, Живојин Мишић, Степа Степановић, Никола Пашић, Јован Стерија Поповић … Јесте остављала утисак на младог мене, јесмо, ми њени ђаци, имали свест о њеној посебности и дискретна али присутна сенка трагедије која ју је задесила, јесте лебдела њеним високим ходницима. Ја посебно памтим птичурине из кабинета за биологију. Огромне, мрке, прашњаве препариране птичурине. Мрзео сам те препариране птичурине које никад у настави нису ни коришћене и због прашине и због претећег изгледа и због тога што су читавој учионици давали неку гробљанску атмосферу. Њих смо добили након рата од Немаца у склопу ратне одштете. Извели су и стрељали око 300 ђака, будућу интелектуалну елиту читаве земље, а вратили су нам препариране птичурине. Kад си клинац, 41-ва ти делује као нека давна историја, сада схватам да је све то било заправо недавно. Немачка је у међувремену за мене постала Браво, Нена и бела чоколада, све до деведесетих, када сам схватио да не постоји ништа, Н – И – Ш – Т – А, што би та земља и тај народ могли да учине да променим мишљење о њима у смеру неке минималне симпатије, па нек је Гете говорио српски сто пута. Наравно, мрзео сам октобар, посебно тај 21. ко и сви остали ђаци, претпостављам. Kад си тинејџер није ти много до историје, националних трагедија и масакра. Жури ти се кући да листаш Еротику. Живот побеђује, што би се рекло. Посебно су ми на нерве ишле незаобилазне теме из српског, историје и ликовног, типа „Kрагујевачка јесен“, „Доста су свету једне Шумарице“ и „Писмо мом стрељаном другу“. Једноставно, ја нисам знао како да изразим било шта од онога што сам осећао, посебно у тим задатим форматима. А осећао сам отприлике мешавину неверице и неке недифинисане апстрактне туге и жеље, јаке жеље, да уопште не морам да мислим на то, да 21. већ једном прође. Нисам могао да замислим војнике који упадају у школу, прекидају час и одводе децу на стрељање. Мајке које код куће чекају да им се синови врате из школе, а они се не враћају јер су стрељани. Нисам могао да замислим тугу на стотине мајки које су у једном, истом дану, остале без својих синова. Kад сам био четврти разред основне један друг из одељења умро је од леукемије. Одвели су нас на сахрану и данима ме прогањала слика његове избезумљене мајке стакленог погледа. Kако онда да замислим на стотине жена које окрећу изрешетане лешеве по Шумарицама? Kако сам могао да замислим униформе које по улицама једног града купе мушкарце, без посебног критеријума, сем критеријума бројности, да би их затворили у бараке и у групама од по 100, 200, 300 их изводе на хладнокрвну егзекуцију. Немачки систематичну. Kако човек да замисли људе затворене у тим баракама који читав један дан слушају рафале, чекајући свој ред, претурајући џепове у потрази за парчетом папира да за собом оставе последњу поруку најмилијима. „Лебац сутра немојте послати“ и „Сећајте се моји мене, јер мене више нема“. Kако да замислим, богтедрагијебо, да су у томе учествовали и љотићевци, Срби. За мене је Kрагујевац увек био некако проклет. И ево данас, нико ме не тера да било шта напишем, нема домаћих задатака и задатих тема, ал ја сада осећам потребу, мада и даље не умем ништа да изразим. А мислио сам једноставно да искулирам друштвене мреже овај дан. Изађем напоље и ланзам. Обилазим радње. Двадесетпрви октобар може да буде један сасвим леп и пријатан дан. Уосталом, има ко ће да се сећа, шта раде институције? Ал ме једе нешто изнутра. Знам да је туга много већа него што је икада била. Некако је стварнија. Баш, баш опипљива. Свест ми је јасна. Није ми то више тако далеко и апстрактно и незамисливо. Знам да су стрељали Срб��, а не цивиле како сад то по новинама пишу. Знам да не воли�� Немце и смешно ми је колико сам се радовао њиховом уједињењу. Знам да ИСИС сада негде поред неке реке, ређа несмулимане и пуца им, једном по једном, у потиљак. Знам да данас УНЕСЦО одлучује о пријему Kосова. Волео бих да могу да изразим шта тим поводом осећам, али још сам немоћнији него у гимназијској клупи пред „Доста су свету једне Шумарице“ темом. Знам да сам Србин, што ми је некад било исто тако апстрактно и далеко и потпуно небитно. Знам да би данас морао да ми буде леп дан јер управо је то поента тих толиких жртава, да нама живима, живот буде леп. А ја, ма колико се претварао да јесте, удави ме нека туга. Знам да нам је, после непрестаног вековног масакрирања интелигенције – прво Турци, па Немци, па комунисти, па бескрајни ратови, све ослободилачки и одбрамбени – председник данас Kрагујевчанин, али не из крагујевачке гимназије. Било би добро да јесте. Јер та је гимназија, чак и данас, Kембриџ и Јејл и Сорбона заједно у односу на неутефтерену њиву с које је купио своју бедну диплому. Знам да је Дан сећања на српске жртве из Другог светског рата, и да нико, али нико, несрбин са друштвених мрежа, а стотине их имам, неће да окачи ни један банер, статус или слику у ту част. Сами смо. И у тој виртуелној бараци, чепркамо тражечи папирић да на њему нешто напишемо. Макар нам је битно. А то је најбитније од свега. Јер, све док јесте, има наде за нас. alexandarlambros.wordpress

Ламброс: Сами смо! Никога не занима страдање невине деце у Шумарицама - Видовдан Магазин

, via Милан «Паланка на вези» Милошевић - Google+ Posts

[rasen-rs]

Заборављени Ташмајдански гробови (део I)

Ташмајданско гробље; фото: Урбане стране

Ако од Теразија кренете ка Булевару краља Александра, пут негдашњег Цариградског друма, приметићете да су са обе стране улице позициониране две зграде које симболизују српски парламентаризам. Са десне стране, гледано из правца Трга Николе Пашића, проћи ћете поред великог и лепо уређеног Пионирског парка на чијем је крају зграда Старог двора, подигнута за време Милана Обреновића, првог српског краља након четири и по века под Турцима. Са друге стране улице, дочекаће вас зграда Дома Народне скупштине Републике Србије, која је на овом месту последњих 80-ак година. Оно што је интересантно, јесте то да су обе грађевине изграђене на месту негдашњих некропола. Када су током 2003. године, на простору парка испред Старог двора извођени радови на изградњи подземне гараже, пронађена је римска некропола за коју је касније утврђено да представља део некрополе негдашњег Сингидунума. На основу гробних прилога, грнчарије и накита, а највише на основу жигова IV Флавијеве легије на опеци, гробови су датирани у III и IV век нове ере. Са друге стране, на месту данашње Народне скупштине до шездесетих година XIX века налазила се Ејнехан-бегова џамија, која је дуже од два века представљала највећу светињу београдских муслимана, касније познатију и као Батал џамија. Око ове грађевине простирало се огромно турско гробље, са посебним делом на коме су сахрањивани виђенији Турци.

Цар Душан, Георгије Ђура Јакшић, 1857.

Милан Обреновић (Стеван Тодоровић)

Интересантан је и податак да је почетком XX века, у београдској чаршији владала читава помама везана за избор места на коме ће се градити зграда Народне скупштине. Одабрано место је одмах поделило мишљења ондашње јавности, највише захваљујући протестима једне у то време чувене пророчице. Веровања да је ово место својеврсна мешавина уклетог, нечистог и, како је сама говорила „завезаног“, додатно су распиривале и приче баба Спасеније, београдске врачаре с почетка двадесетог века. Она је важила за прозорљиву особу, којој су се за савет и лек обраћали многи виђенији житељи тадашњег Београда и Србије. Напокон, изабрано је место за изградњу Народне скупштине, за коју је камен темељац поставио лично краљ Петар I Карађорђевић, полажући га у част својих синова принчева Ђорђа и Алекандра. Сазнавши какво је место одабрано да се на њему зида будући народни дом, старица је, посредством својих утицајних клијената, покушала да дође и до самог краља. По њеним речима, читав овај потес био је проклето место, те се на њему никако није смело градити ништа што би симболизовало државу. Њено упозорење пренели су готово сви тадашњи дневни листови, називајући их „баба Цанином буном”. Сама Скупштина зидана је наредне три деценије пре него што се у њој зачула прва посланичка свађа. Ипак, оба краљева сина завршила су трагично – један у лудници, а други убијен у атентату.

Ако наставимо даље, наићи ћемо на улаз у централни градски парк, познатији као Ташмајдан, на чијем се почетку налази црква светог Марка. Као и већина сакралних објеката у Србији, и овај у себи чува посмртне остатке неколико владара. У крипти испод цркве налази се вечна кућа последњих Обреновића, краља Александра и краљице Драге, док су у самој цркви положени земни остаци првог српског цара Душана, који овде почива од 1968. године. Сакупљајући грађу за свој роман првенац „Кал југа“, прву од три књиге посвећене мање познатим догађајима из наше националне историје и културе, провео сам доста времена, између осталог, бавећи се и биографијама наших владара. Иако ми матема��ика никада није била међу омиљеним предметима, приметио сам да ми пажњу нарочито привлаче бројеви, датуми и године. Тако сам уочио и неке занимљиве сличности у биографијама двојице поменутих владара, цара Душана Немањића и краља Милана Обреновића. Оба владара представљају својеврсну међу у нашој историји, с обзиром на то да је Душан био последњи српски краљ пре пада Србије, а Милан Обреновић први након успостављања државности. Занимљиво је да су оба владара умрла у истоветном животном добу (негде око 46-47. године живота), да су имали по једног сина наследника након чије смрти долази до гашења династије, те да су оба наследника убијена од стране оних на које су својевремено највише рачунали. По народном сећању и предању, цар Урош је настрадао од руке Вукашина Мрњавчевића, кога је својевремено поставио за савладара, док је последњи Обреновић убијен у завери својих официра скованој у Згради Официрског дома, коју им је неколико година раније поклонио (Данас позната као зграда Студентског културног центра).

Идући даље од цркве долазимо до поменутог Ташмајдана. Уређена травната површина, ту и тамо прошарана по којим спомеником, неколико чесми, фонтана и… То је отприлике то. Рекло би се, парк к’о парк. Међутим, нешто упућенији познаваоци историјских прилика код нас, знаће да се до почетка XX века, готово преко читаве данашње површине Ташмајданског парка простирало гробље, које је на ово место измештено 30-их година претпрошлог века, са Варош капије, по наређењу кнеза Милоша. Оно што мало ко зна, јесте да кости многих знаменитих Београђана и данас почивају испод ташмајданског шеталишта, затрављене и заборављене. На овом гробљу је 1847. године сахрањен отац српског театра Јоаким Вујић. Како стоји у изворима сахрањен је у близини старе цркве, а гроб му је касније прекопан, заметен и заборављен. Сличну судбину доживело је и последње почивалиште песника Симе Милутиновића – Сарајлије о чијем постојању, поред сачуваних песама, сведочи и једна улица у Београду названа по његовом књижевном псеудониму – Чубра Чојковић. Сарајлија је након смрти 1847. године сахрањен у гробници свог пријатеља, првог српског професионалног књижара и књиговесца, човека који је издао прва сабрана дела у историји домаћег издаваштва (Сабрана дела Доситеја Обрадовића у десет књига, издата у периоду од 1833 – 1845. године) Глигорија Возаровића, чији су посмртни остаци и дан данас заборављени негде испод овог парка. Уосталом, Глигорије Возаровић био је и један од најпреданијих трагалаца за местом на коме је спаљено тело Светог Саве. Након много година трагања, проучавања  и разговора са старим Београђанима, овај предани културни делатник је био уверен да је нашао право место. Чак је откупио и обележио парцелу за коју је веровао да представља спалиште првог српског архиепископа, означивши је дрвеним крстом офарбаним у црвено. Ово место је годинама касније наставило да привлачи пажњу, и након што су челници Друштва за подизање храма светог Саве на Врачару одабрали локацију данашњег храма, добивши чак и име по првобитном Возаровићевом симболу – Црвени крст.

Ипак, неколицина знаменитих људи од пера од почетка је изражавала сумњу у то да је локација одабрана за изградњу храма, стварно место спаљивања свечевих моштију. У народу су колале приче да је тело Светог Саве спаљено на највишој узвисини Ташмајдана, брдашцу које су Београђани од почетка 18. века називали „Чупина умка“. Место је било названо по једном од највећих хероја, пустахија и трагичара наше историје, капетану Теодору Продановићу, познатијем као капетан Чупа.

Ташмајданска пећина; изградња храма Светог Марка

Младен Милосављевић

Извор: Урбане стране

Шта везује цара Душана и краља Милана Обреновића Заборављени Ташмајдански гробови (део I) Ако од Теразија кренете ка Булевару краља Александра, пут негдашњег Цариградског друма, приметићете да су са обе стране улице позициониране две зграде које симболизују српски парламентаризам.

[palankaonline]

Томислав Кресовић: Kосово као усуд свих власти и владара Србије 16. маја 2018. Србија је у својој политичкој историји у 19 и 20 веку имала два краља Александра ,и то Александра Обреновића убујеног у мајском преврату са супругом Драгом Машин 1903 године. Други Александар је био исто краљ и то Kраљ Александар Kарађорђевић Ујединитељ , убијен у Марсељу 1934 године.Александар Обреновић убијен је од „Црне руке“ јер је варао свој народ,био диктатор и променио политику од веза са Аустроугарском ка блиским односима према царској Русији.Kраљ Југославије Александар Kарађорђевић био је диктатор и желео је да буде лидер Балкана кроз Малу Атанту.Убијен у завери више фактора од хрварских усташа, преко наци-фашистичке власти Италије и Немачке и терористичке ВМРО Бугарске али и тајних интереса британске Ми6.Трећи Александар у комунистичкој Србији није убијен али је био о развлашћен, то је био Алексадар Лека Ранковић оснивач и шеф злогасне УДБЕ и креатор безбедносне политике на Kосову.Александар Kарађорђевић је насељавао двадесетих и тридесетих година 20 века Kосово, а Ранковић је забранио повратак Срба на Kосово 1945 године.Ранковић је 1966 био потпредседник Титове Југославије.Данас влада у Србији Александар Вучић који није слича ни једном претходном Алесандру сем у одржавању на власти и потреби да дође компромисног решење за Kосово које је готово немогућа мисија. Историјске аналогије или судбина! Тако лидер СНС и Србије Александар Вучић у свом интервију за Фајненшел тајмс каже да се његов кабинет у Председништву налази на месту г��е је краљевски пар 1903. погубљен. „Kраљ Александар и краљица Драга су бачени са овог балкона. Ниједан Александар није преживео на власти“,Нису преживели Kраљеви али је Преживео је Александар Ранковић као „црвени кардинал“ тајни. Председник Вучић је у својој политици ближи Ранковићу него Kраљу Александру Обреновићу или Kраљу Александру Kарађорђевићу.Kраљ Александар Kарађорђевић је био регент када је 1912 године Kосово враћено у Србији касније био Kраљ СХС И Југославије.Александар Ранковић је био професионални револуцинар као што је Александар Вучић од своје 22 или 23 године постао професионални полиитчар.Јосип Броз је Ранковића сменио због поилтике према Kосову и рада УДБЕ.Председника Србије Александар Вучића сада нема ко да смени осим народа за своју полтику према Kосову Председник Србије каже за Фајненшел тајмс.”“Опседнут сам Kосовом. Без решавања тог проблема, све што сам постигао до сада неће бити одрживо. Прва криза ће нас убити”Све своје полиитчке карте Председник Вућић улаже у компромис за решење за Kосово којег нема и неће га вероватно бити.Председник Србије каже “Kад буде постојало нешто, што бих у званичној форми добио, а да је на било који начин прихватљиво, или нешто о чему бисмо морали да разговарамо или да се изјашњавамо, биће ми веома драго и бићу веома рад да вас с тиме упознам, као и све друге грађане Србије“ и додаје ““Да постоји сламка за коју бисмо могли да се ухватимо и да нешто прихватимо, да конфликте решимо, да постоји сламка која би нам значила сигурност, безбедност за наше људе на Kосову, стабилност у будућим односима, са великом с радошћу бих вас о томе обавестио. То сада није случај“,Запад је дао подршку Александру Вучићу пре свега државне Kвинте И ЕУ за болно по Србију решавање статуса Kосова дајући му подршку у ЕУ,ММФ И региону.Уколико тога не буде постоји опасност да Запад окрене леђа Аелксандру Вучићу и да дође до делегитимисања Александра Вучића прво на Западу ,а онда планирање његове смене с власти на било који начин.Судбина Алексадра Вучића пре свега зависи од грађана Србије ,али и од одлуке моћних политика.Ту је најближа аналогија са Слободаном Милошевићем који се изборио за резолуцију 1244СБУН И Kумановским споразумом за Kосово аи је касније оборен с власти вољмом грађана И Запада. Томислав Kресовић

Томислав Кресовић: Kосово као усуд свих власти и владара Србије - Видовдан Магазин

, via Милан «Паланка на вези» Милошевић - Google+ Posts

[palankaonline]

ОВО ЈЕ ЗАБРАЊЕНА ИСТОРИЈА У ШКОЛАМА! Историја Срба пре Немњића! Почев од старих Срба, преко 2000 година ПНЕ, преко Срба Јелинског доба, Срба у Римско доба који су давали цареве Риму (Рим=Рума – тамо где је Ромул румао – сисао вучицу) почев од 192г Н.Е. , почев од Луке Севера, до цара Константина и касније неких Ромејских (Византијских) владара. Династије пре Немањића – Свевладовићи и Оштривојевићи итд. , који су поред осталог држали и скоро Целу Грчку. Царство Душаново ј�� веће од оног ког су данашњи историчари направили(у овом данашњем није ни цела Мачва- права брука за цара Душана Силног, зар не? Освојио Бугарску, а није Мачву! Права граница ишла је до Истре, цела Бугарска, Грчка са Пелопонезом на северу видећете већ докле…). Прекрајање историје почиње после Берлинског Конгреса 1878, кад је Британија добила Кипар и Аустроугарска Босну и Херцеговину-дакле србску земљу, те је требало да Срби уче другу историју. Грци који се нису бунили за Кипар,јер никад није био њихов, дигнути су до небеса и историја Јелина је покрадена- ту су Грци добили сва „ауторска“ права иако су Јелини били Срби већином (Песник Илијаде – Хомер (Омир или Момир) Алесандар Македонски, Ахил – са крстом и четири СССС на својој војној одежди, Тројанци су исконски Дарданци(Дарданија – Ниша до Македоније, Медија- Шумадија итд.). Аристотел је говорио да су Јелини или Хелени мешавина бар 3 народа, никако само Грци! После Берлинског Конгреса Србима су наметнули нестручне професоре који су спроводили одлуке Берлинског конгреса и предавали лажну историју-Историју која је одговарала Аустроугарској, Немачкој, Француској, Британији(Опет су лукави добили за себе све на рачун Срба, и то за зеленим столом). Историја пре Немањића је цензурисана ,а и ова Немањићка, деца у школи запамре само ко је кога убио,заклао, пио из лобање итд.О Србском Националном Питању данас је забрањено расправљати, а Србистика као наука као не постоји.Данас је бити бранитељ Националних Вредности исто што и нациста.Лепо су нас свели на ниво робова. СРПСКИ ВЛАДАРИ Свевлад, Самовлад, или Само, Самко I (492-530) Цар Борис, или Брус I Свевладовић или Самовладовић И (530-540) Цар Остројило I Свевладовоћ или Самовладовић ИИ(540-552) Цар Свевлад, или Самовлад II син Стројимиров, Самовладовић ИИИ (552-564) Цар Селимир I Свевладов или Самов син, Свевладовић или Самовић ИВ (564-585) Цар српски Владан И Селимиров син Свевладовић В (585-610) Цар Радомир I Владанов син Свевладовић VI (610-620) Вишеслав Свевладовић Радослав Свевладовић Просегој Свевладовић Династија Дрвановића 1. Цар Звонимир I Дрванов или Дрвенаровић (632-675) 2. Краљ Будимир I Звонимиров Дрванић или Дрвенаровић ИИ (675-680) 3. Светолик I Будимиров Дрванић или Дрвенаровић ИИИ (680-692) 4. Владислав I Светоликов Дрванић или Дрвенаровић ИВ (692-709) 5. Томислав I Владисављев (или Светоликов син) Дрвановић или Дрвенаровић В (709-722) 6. Себислав (или Збислав) И Томислављев Дрвановић или Дрвенаровић ВИ (722-749) 7. Разбивој I и Владимир Себислављеви Дрвановић или Дрвенаровић ВИИ (749-753) 8. Владимир I Себислављев Дрвановић или Дрвенаровић ВИИИ (753-773) 9. Хранимир I Владимиров Дрвановић ИX (773-782) 10. Тврдослав I Хранимиров Дрвановић X (782-787) 11. Остројило или Стројило II Владимиров Дрвановић XИ (787-791) Вишеслав, кнез (после 780) Радославкнез (8. век и 9. век),син Вишеслава( или Војислава ) Просигој, кнез (822-836), син Радославов Властимир, кнез (836-863), син Просигојев Мутимир, кнез (863-891), син Властимиров Прибислав Мутимировић, кнез (891-892), син Мутимиров Петар Гојниковић, кнез (892-917), Мутимировог брата Гојника Павле Брановић, кнез (917-920), унук Мутимиров, од сина Брана Захарија Прибислављевић, велики жупан (920-924), син Прибиславов Србија под Бугарском (924–927) Часлав Клонимировић, кнез (927-950) Србија под Византијом (око 950- око 998, око 1018— око 1084) и Самуиловом државом (око 998 — око 1018) Вукан, жупан (око 1084-1112), Урош I, велики жупан (1112-1146), синовац Вуканов Урош II Првослав, велики жупан (1146-1155) Деса, жупан (1155-1162), велики жупан (1162-1165) (?) Урош II, велики жупан (1156–1162) (?) Белош, велики жупан (1162) Тихомир, велики жупан (1165-1166) Стефан I Немања, велики жупан (1166/8-1196) Стефан II Немањић (Стефан Првовенчани), велики жупан (1196-1202) и (1204-1217), краљ (1217-1228) Вукан Немањић, велики жупан (1202-1204) Стефан III Радослав, краљ (1228-1234) Стефан Владислав I, краљ (1234-1243) Стефан Урош I, краљ (1243-1276) Стефан IV Драгутин, краљ Србије (1276-1282), краљ Срема (1282-1316) Стефан Владислав II, краљ Срема (1316-1325), син Драгутинов Стефан Урош II Милутин, краљ Србије (1282-1321) Стефан Урош III Дечански, краљ Србије (1321-1331) Стефан Урош IV Душан, краљ Србије (1331-1345), цар (1345-1355) Стефан Урош V, цар (1355-1371) Симеон Синиша Палеолог, цар Епира и Тесалије (1359-1371) Јован Урош, цар Епира (1371-1372), син цара Симеона (Синише) Вукашин Мрњавчевић, краљ (1365-1371) Марко Мрњавчевић, краљ (1371-1395) Лазар I Хребељановић, кнез (1371-1389) Вук Бранковић, господар Косова (1371-1398) Милица Хребељановић (делимично владала између смрти Лазара Хребељановића и пунолетства Стефана Лазаревића 1371-1398) Стефан VI Лазаревић, кнез (1389-1402), деспот (1402-1427) Ђурађ Бранковић, деспот Србије (1427-1456) Лазар Бранковић, деспот Србије (1456-1458) Стефан VII Бранковић, деспот Србије (1458) Стефан VIII Томашевић, краљевић Босне и деспот Србије (1458-1459) Србија под Османским царством (1459–1804) Вук Гргуревић, деспот Србије (1471-1485) Ђорђе Бранковић, деспот Србије (1486-1496) Јован Бранковић, деспот Србије (1496-1502) Иваниш Берислав, деспот Србије (1504-1514) Стеван Берислав, деспот Србије (1520-1535) Јован Ненад, самозвани српски цар (1526-1527) Радослав Челник, владар Сремског војводства (1527-1530), врховни војсковођа цара Јована Ненада Радич Божић, деспот Србије (1527-1528) Павле Бакић, деспот Србије (1537) Стефан Штиљановић, деспот Србије (1537-1540) Јован Монастерлија, подвојвода Срба у Аустрији (1691-1706). Ђорђе Петровић (Карађорђе), вожд (1804-1813) Милош Обреновић, кнез Србије (1815-1839) и (1858-1860) Милан Обреновић, кнез Србије (1839) Михаило Обреновић, кнез Србије (1839-1842) Александар Карађорђевић, кнез Србије (1842-1858) Стеван Шупљикац, војвода Српске Војводине (1848) Јосиф Рајачић, управитељ Српске Војводине (1848-1849) Михаило Обреновић, кнез Србије (1860-1868) намесници (1868-1872): Миливоје Блазнавац Јован Ристић Јован Гавриловић Милан Обреновић, кнез Србије (1872-1882), краљ (1882-1889) намесници (1889-1893): Јован Ристић Коста Протић Јован Белимарковић Александар Обреновић, краљ Србије (1893-1903) Петар I Карађорђевић, краљ Србије (1903-1918)

ОВО ЈЕ ЗАБРАЊЕНА ИСТОРИЈА У ШКОЛАМА! Историја Срба пре Немњића! Царство Душаново је веће од оног ког су данашњи историчари направили(у овом данашњем није ни цела Мачва- права брука за цара Душана Силног, зар не? Освојио Бугарску,...

, via Милан «Паланка на вези» Милошевић - Google+ Posts

[palankaonline]

Суочавање са империјом – сад као некад Бранко Павловић У овом тексту желим да поделим са читаоцима неке асоцијације које сам имао читајући књигу Теодоре Толеве „Утицај Аустроугарске империје на стварање албнаске нације 1896-1908“. Књигу, која је уједно докторска дисретација Теодоре Толеве, иначе топло препоручујем. Не само да по природи историјског проучавања имамо пред очима слику „некад и сад“, него у овом случају и обрнуто – сада је као и некада. Ауторка анализира тајна документа о планирању Аустроугарске да појача свој утицај на Балкану, након очекиваног повлачења Отоманског царства, преко остварења протектората над неком будућом Албанијом. А то опет није могуће ако Беч не утиче на стварање албанске нације. Неформално, али политички веома моћно тело планира и спроводи ову акцију у деценијском периоду, на челу са министром спољних послова Аустроугарске, који је реално други човек после цара. Прва асоцијација ��устроугарска као своје циљеве одређује: заузети део територија које припадају Отоманском царству без војне интервенције, када дође тренутак за то, избацити Италију из игре око истих територија, спречити Србију, Црну Гору и Бугарску да се шире на југ и запад, а тиме посредно спречити ширење руског утицај на Балкану. Једном речју, припремају се да „ведре и облаче“ у широком замаху европским односима у веку који долази – само не осећају никакву опасност за саму Аустроугарску. Две деценије пре потпуног краха, да се више никада не састави, Аустроугарска нема никакву самосвест да историја иде током којим ће је разорити више и теже него и Турску и Србију и Црну Гору и Русију и Италију. Тако и данас ЕУ, а добрим делом и САД. Понашају се, планирају, спроводе активности, којим желе да успоставе даљу контролу за будуће време, готово у сваком углу света, а не виде да њима самима истиче историјски рок трајања. Макар у смислу тога да су одлучујући фактор у међународним односима, када је САД у питању, а ЕУ је буквално веома близу да подели исту судбину као Аустроугарска пре сто година. То је основна мана империја. Изузетно су опасне, веома упорне и довитиљиве, наравно сасвим безочне и бескрупулозне у избору средстава која користе када треба некога да покоре или разоре. Истовремено слепе и глупе у сагледању сопствених темеља који се љуљају. Царевине то не виде. Толико су сигурне у моћ силе и манипулације, да све друго занемарују. А како народ исправно каже: „тиха вода брег рони“. Ни данас, као ни некада, империје то не виде и ништа не предузимају у том погледу. Друга асоцијација Без обзира што се крајем 19. века Александар Обреновић, а претходно и његов отац Милан, потпуно везују за Беч и подастиру све интересе Србије бечком двору на слободно располагање, Беч Србију и Србе види само и искључиво као опасност својим империјалниом претензијама. И само у складу са тим виђењем предузима кораке на Балкану увек, упорно и доследно, против сваког српског интереса. Нема тога што владајућа елита Србије може да уради да би се западни владари умилостили. Како пре сто година и више, тако и данас. Идеја да се дипломатијом могу ствари решавати са империјама разбија се о документоване тврдње изнете у овој књизи на тако убедљив начин, да од тих салонских ставова, тако драгих нашој академској елити, не остаје ни камен на камену. Србија, па онда наравно ни Срби, не смеју да буду субјект. Ми можемо да будемо гомила јефтино плаћених потрошача, што би за империју, умишљену као ЕУ, или стварну као САД, било идеално, а може да се толерише и да гладујемо у брдима далеко од Дунава и главних саобраћајница. И то је једини избор који смо имали као понуду пре једног века и једини који нам се нуди данас на путу „евроатлантских“ интеграција. Отуда борба наших прадедова и чукундедова за слободу, ослобођење и уједињење није никаква грешка због несхватања историје и света, него је дубоко рационално сагледавање пута којим се мора ићи да би се зла судбина избегла. И у далеко тежим условима од ових који су данас, они су у томе сасвим успели. Баш зато што је одлука била рационална. Трећа асоцијација Цео државни пројекат Аустроугарске, како да се домогне територија на Балкану без војне интервенције, донела је потпуно неформална група људи коју устав није познавао. На високим државним функцијама, али сасвим изван знања парламента, владе, па чак и министра војног (укључиваног по потреби). А цео државни ��парат по тим налозима поступао је као да долазе од инстанце која је овлашћена да упрегне државу за своје циљеве. Данас бисмо рек��и: „дубока држава“. Аустроугарска је у то време била монархија по својој суштини апсолутистичка, а која је желела да се прикаже као уставна монархија. Али независно од државног уређења, прокламованог или стварног, рад и постојање „дубоке државе“ везани су за империјалну политику и сасвим је неважно да ли је реч о монархији и каквој, или о репблици каква је Америка. Империја захтева систем који не познаје границе које право намеће. Отуда су империје, иначе пуне говора о „људским правима и цивилизацијским тековинама“, законито засноване на диктатури, деспотизму, одсуству сваке стварне контроле власти. Хитлер је рецимо покушао да правила „дубоке државе“ преточи у објављене законе. Да тајна правила постану јавна. Наравно да се после тог искуства одустало од тога да бруталност система буде видљива. Након рушења кула у Америци поново се делови правила „дубоке државе“ претачу у објављене законе, али се то ублажава водећим медијима који не дозвољавају да грађанин уопште буде свестан тога шта је донето као закон. И до које мере је уставни положај грађана дерогиран. Да закључим: империја је неспособна да сагледа, а тиме и да спречи сопствени крах, она нужно функционише као „дубока држава“, што ће рећи као противуставна сила, и са њом нема договора. Било да сте Србија, било да сте Русија или Кина. Договор је, у најбољем случају, само куповина времена, док империја не ослаби, а сопствена држава не ојача. Кажем вам, одлична књига! Надам се да ћете ви имати и плодотворније асоцијације. Она то заслужује. ИЗВОР: Фонд стратешке културе

Суочавање са империјом – сад као некад - Центар академске речи, Шабац Бранко Павловић У овом тексту желим да поделим са читаоцима неке асоцијације које сам имао читајући књигу Теодоре Толеве „Утицај Аустроугарске империје на стварање албнаске нације 1896-1908“. Књигу, која је уједно докторска дисретација Теодоре Толеве, иначе топло препоручујем. Не само да по природи историјског проучавања имамо пред очима слику „некад и сад“, него у овом …

, via Милан «Паланка на вези» Милошевић - Google+ Posts