#Чедомиљ Мијатовић

[rasen-rs]

Тајна конвенција је документ потписан 28. јуна 1881. године између Кнежевине Србије и Аустроугарске монархије. Одредбама овог уговора одређено је да Србија неће моћи закључивати било какве уговоре са другим земљама, без претходног одобрења Аустроугарске, као и то да ће морати да одржава пријатељску политику према Монархији.

Милан полаже заклетву пред крунисаним сином Алексанрдом

Непосредно пре потписивања Конвенције, закључен је Трговински уговор, којим је Србија могла своју робу да извози само у Аустроугарску, чиме је своју привреду потчинила вољи Монархије. Потписивање ова два документа је договорено пред Берлински конгрес; тачније, српски дипломата Јован Ристић је обећао потписивање ова два уговора, изградњу српске железнице за Монархију, као и одрицање од Новопазарског санџака у замену за заступање српских интереса на заседању Берлинског конгреса.

Србија и аустроугарска 1899

Тајна конвенција

Тајни уговор или Тајну конвенцију потписали су Чедомиљ Мијатовић и барон Херберт 16/28. јуна 1881. У Београду.

Његово Величанство Цар Аустрије, Краљ Чешке итд. и Апостолски Краљ Угарске и Његово Височанство кнез Србије, надахнути жељом за одржанјем мира на Истоку и да гарантују односе савршеног пријатељства који постоје међу њиховим владама поред свих случајности, одлучили су закључити споразум ради овог циља и именовали су опуномоћенике:

Његово Царско и Краљевско Величанство:

Господина Габријела барона од Херберт – Раткеала, свог капелана, посланика у Србији итд.,

Његово Величанство Кнез Србије:

Господина Чедомиља Мијатовића, свог министра иностраних дела итд. итд,

Који су, пошто су разменили своја пуномоћја и нашли да су у ваљаној и одговарајућој форми, договорили следеће чланове:

1. Биће трајни мир и пријатељство између Аустро – Угарске и Србије. Две владе се обавезују следити узајамно пријатељску политику.

2. Србија неће толерисати политичке, верске или друге сплетке које, узимајући своју територију за тачку поласка, управљају против Аустро–Угарске монархије, подразумевајући ту Босну, Херцеговину и Новопазарски санџак.

Аустро – Угарска узима исту обавезу на себе у погледу Србије и њене династије чије ће одржање и утврђење помоћи свим својим утицајем.

3. Ако би кнез Србије сматрао неопходним, у интересу своје династије и своје земље, да узме за себе и своје наследнике титулу краља, Аустро–Угарска ће признати ту титулу чим прокламација буде учињена у законитим облицима и искористиће свој утицај да би Србија добила признање и од осталих сила.

4. Аустро–Угарска ће искористити свој утицај да би заступала своје интересе Србије код великих сила.

Осим претходног споразума са Аустро–Угарском, Србија неће преговарати нити  ће закључити политички споразум ни са једном другом владом и неће прихватити на својој територији ниједну страну војску, било регуларну или нерегуларну, чак  ни под називом добровољаца.

5. Ако Аустро–Угарској буде запретио какав рат или се буде нашла у рату с једном или више сила, Србија ће према Аустро–Угарској монархији, рачунајући ту Босну и Херцеговину и Новопазарски санџак, заузети пријатељску неутралност и учиниће јој, према њиховом тесном пријатељству и духу овога уговора, све могуће олакшице. Аустро–Угарска прима на себе исту обавезу према Србији у случају ако јој буде запретио рат или се буде налазила у рату.

6. У случају да обе уговарачке стране буду сматрале за потребну једну војну кооперацију, питања која се тичу те кооперације, нарочито питања врховне команде  и  евентуалног преласка трупа преко територија једне или друге државе биће уређена једном војном конвенцијом.

7. Ако стицајем догађаја, чији се развој не може предвидети данас, Србија буде у стању да се прошири у правцу својих јужних граница (изузимајући Новопазарски санџак), Аустро–Угарска се неће томе протививити и заузеће се да и друге силе приклони држању повољном по Србију.

8. Овај уговор остаће на снази десет година рачунајући од дана измене ратификације. Шест месеци пре његовог истека уговарачке стране споразумеће се, ако буде потребно, о његовом продужењу или о изменама које би прилике могле учинити потребним.

9. Уговарачке стране обавезују се да ће овај уговор држати у тајности и да без претходног споразума неће саопшитити било којој другој влади ни његово постојање ни његову садржину.

10. Ратификације овог уговора биће измењене у Београду у року од петнаест дана или раније, ако буде могуће.

Када је тајни уговор био потписан кнез Милан је тек онда Милана Пироћанца и Милутина Гарашанина упознао са садржином уговора, али још увек сакривајући да је уговор већ потписан. Пироћанац и Гарашанин сматрали су да уговор не одговара у довољној мери српским интересима, јер доводи Србију у политичку зависност од Аустроугарске. Посебно су приговарали о члану 4. уговора, који је обавезивао Србију да никакав уговор не може да закључује са другим државама без пристанка Аустроугарске. Сматрали су да то лишава земљу самоопределења и независности. Страховали су да ће тај уговор када постане јаван упропастити Напредну странку. Дали су оставке, али кнез је остајао непоколебљив да им не уважи оставке.

#gallery-0-4 { margin: auto; } #gallery-0-4 .gallery-item { float: left; margin-top: 10px; text-align: center; width: 50%; } #gallery-0-4 img { border: 2px solid #cfcfcf; } #gallery-0-4 .gallery-caption { margin-left: 0; } /* see gallery_shortcode() in wp-includes/media.php */

Милан Обреновић (Стеван Тодоровић)

Проглашење Краљевине Србије

Кризу владе покушао је да реши Чедомиљ Мијатовић лажним обећањем да неће потписати уговор без њихова пристанка, али иза њихових леђа ратификовао је уговор 4. јула 1881. Аустроугарски дипломата Херберт, који је ратификовао уговор са ��устријске стране, није знао да председник српске владе не зна да је уговор потписан и ратификован, па је Милан Пироћанац у разговору са њим сазнао да је све то урађено иза његових леђа.

Годину дана касније, дошло је до тзв. Бантуове афере, тј. до оптуживања кнеза Милана Обреновића за проневеру сељачких обвезница и поткрадање народа. Будући да су, самим спомињањем његовог имена у афери, његови углед и власт били веома пољуљани, он је затражио помоћ од Аустроугарске. Године 1882, као „награда“ за потписивање Тајне конвенције, Милан Обреновић је крунисан за краља, а Монархија ј�� обезбедила да све силе прихвате Србију као краљевину.

Године 1887. Тајна конвенција је продужена и проширена једном ставком: да ће Аустроугарска штитити интересе династије Обреновић, што је Аустроугарској обезбедило већу везаност и зависност Србије, а Србији, тј. краљу Милану ефикасно средство за обрачунавање са противницима.

Србија је била присиљена да испуњава тешке одредбе Берлинског уговора из 1878. Србија је тим уговором стављена у економску зависност од Аустроугарске. Била је обавезна да изгради железницу и да склопи трговинске уговоре са великим силама.

Са Аустроугарском је Србија 9. априла 1880. склопила железничку конвенцију. Када је током преговора о трговинском уговору Србија одбила захтев Аустроугарске о статусу најповлаштеније нације, тада је Аустроугарска забранила извоз стоке из Србије.

Влада Милана Пироћанца именована је 31. октобра 1880. и затекла је затворену границу са Аустријом, а пошто су државне финансије биле исцрпљене због ратова требала је да позајми новац за градњу железнице. Влада је у нужди послала Јована Мариновића, који је успео да поправи односе са Аустријом и да обезбеди отварање аустријске границе за српски извоз стоке

Извори:

Момир  Стојковић,  Балкански  уговорни односи  I.  1876  –  1918,  Београд, 1998,  177 – 179. Аlfred Francis Pribram, The Secret Treaties of Austria – Hungary I. 1879–1914, Cmbridge, 1920, 50 – 55. Момир Самарџић: Политика Србије према Бугарској и тајна конвенција 1881. године Гргур Јакшић, Из новије српске историје, Абдикација краља Милана и друге расправе, Просвета, Београд, 1953 Слободан Јовановић, Влада Милана Обреновића, број књига 2, Београд,1934 Ian D. Armour (2014). Apple of Discord: The “Hungarian Factor” in Austro-Serbian Relations, 1867-1881. Purdue University Press. Alfred Francis Pribram; Austro-Hungarian Monarchy (1920). The Secret Treaties of Austria-Hungary, 1879-1914: Texts of the treaties and agreements, with translations by Denys P. Myers and J.G. D’Arcy Paul. Harvard University Press. Jan G. Beaver. Collision Course: Franz Conrad Von Hötzendorf, Serbia, and the Politics of Preventive War, 1 September 2009. Robin Okey; Senior, Eastern Europe 1740-1985: Feudalism to Communism. Routledge. 2 September 2003 Edgar Hösch: Geschichte der Balkanländer. Auf dem Weg zum Nationalstaat. Verlag C. H. Beck, München 1988, Holm Sundhaussen: Geschichte Serbiens. Böhlau Verlag, u. a. 2007, Енциклопедија Југославије (1968). Енциклопедија Југославије, Вол. 7, Совјетско-југословенски односи, Загреб, Тајна конвенција — Википедија Српска енциклопедија

Приредио: Далибор Дрекић

Сродни чланци:

Шта везује цара Душана и краља Милана Обреновића? Нићифор Дучић – српски духовник, историчар и устанички вођа

Тајна конвенција 1881 - Видовданско понижење Србије Тајна конвенција је документ потписан 28. јуна 1881. године између Кнежевине Србије и Аустроугарске монархије. Одредбама овог уговора одређено је да Србија неће моћи закључивати било какве уговоре са другим земљама, без претходног одобрења Аустроугарске, као и то да ће морати да одржава пријатељску политику према Монархији.

[palankaonline]

Авет окупације и приказа колаборације Авет окупације и приказа колаборације Кажу људи, а ваљда и не греше, да се често од дрвета шума не види. Не знам чија је ово пословица, али за Србе вреди као да су је они сами смислили, јер је код нас кратак поглед национални спорт. Изађите на мреже и само читајте постове политичких генија и маминих промашених вуковаца и видећете како је наивна и како је фрагментирана дефектажа стања у коме се Србија налази. Један највећи проблем види у масонима, у ционистичкој завери и банкстерима; други се не слаже: вели да су Хазари криви за све. Трећи каже да је главни проблем економија, кад би се она средила, све би било другачије.[1]Онда се јави нека будала која прича да је ово наше стање казна због отпадања од вере, следећи морон то више види као казну, јер смо заборавили на Јасеновац и тако без краја и конца. Србија, онако како ја видим, има само два озбиљна и крупна проблема, или бар два проблема која треба решавати брзо. Остали проблеми, а има их можда и на стотине, мораће да чекају, јер онај ко хоће да среди све од једном, неће средити ништа. Проблем свих проблема је окупација, јер се њоме одузела могућност Србији да води какву-такву макар економско-социјалну политику, камо ли одбрамбену, рецимо. Проблеми окупације, ма где и ма када, увек су умрежени са најгорим људским материјалом, јер окупатору није потребан крем окупиране нације, него њен шљам и он, наравно, тај шљам инсталира. Шљаму, наравно, треба новац, односно новац му је у центру политичког ангажмана, па се цела операција „Окупација“ умрежава са операцијом „Пљачка“.[2] Пр��ма томе, фокус сваке српске политике, која хоће да буде иоле озбиљна, мора да почне од питања: како олабавити окупацију? Све оне приче неуких опозиционара, кобајагим патриотских ликова и следбеника Љотића и Недића (а на „патриотској“ и „десној“ страни других више и нема) потпуно прескачу питање окупације[3]и одмах прелазе на техничка питања: каква нам породица треба, какав домаћин, колико смемо да се удаљимо од попа и слично. okupacija-beograda-april-1941 Окупација Београда, април 1941. Фотограф непознат. Наравно, примитивни и неуки опозиционари примећују две ствари: прво, да народу не смета окупација, па и они за њу оптирају, само што би, колико да све не буде исто, та окупација требало да буде руска. Окупација је окупација, а братска је још и тежа. Но, незнање, корумпираност и неукост наше опозиције има епске размере и, кад Запад једног дана одлучи да замени Вучића неким новим бившим патриотама, провешћемо се као боси по трњу. Да ли се окупација може олабавити? Лично мислим да може. Прво, рећи да постоји, односно не називати окупатора пријатељем, јесте лековито за нацију. Друго, окупатор, ма какав био, не допире баш до у сваки кутак друштвеног живота. Што каже мој другар Игор Антишић, окупатору је свеједно да ли ће неки наш лопов, или слуга окупатора, каква је била прецизна комунистичка дефиниција овога што данас влада Србијом, да дрпи 30 милиона долара, или ће да подигне болницу. То што овај дрпи, уместо да уложи у државу, окупатор, природно, не сматра својим, него нашим проблемом. Други проблем, који је можда и теже решив од окупације је наша етнопсихолошка особина да се, без обзира на способност, чува позиција. Другим речима, да сутра окупатор оде, будимо се опет са олошем који хоће да влада, а да никад није био способна да једну честиту трафику води. Не само да хоће да влада, већ хоће и успева да од власти, по сваку цену, одгура свакога ко нешто уме и зна. Пристојне људе, поготову оне са чашћу и професионалним интегритетом, више ни пушком у партију неку увести не можете. Кад видим неког ко је професионално остварен и материјално обезбеђен, а да је ушао у неку партију и да у њој чоколадира полуписменог вођу и недотупавну идеологију, тачно знам да му нешто треба и да је због тога ту. Зашто би, иначе, неко ко има што му треба и још, приде, професионалну част, клицао полуинтелигентима и сецикесама из партије? Зато што стварно верује да је Вучић визионар? Или неки други партијски вођа? Увек се ради само о користи и то оној најбуквалнијој, тако да су партије, све заједно, постале само хијенске организације, које више немају ни далеку везу са идеологијама, или макар неким закржљалим видом патроитизма. Зла коб умрежења окупације и олоша ће нас дуго пратити, јер се гомила недићевско-љотићевских обожавалаца једнако као и обожаваоци данашње окупације, несигурно осећају пред сопственим народом и велико је питање да ли би уопште знали да воде државу да то, уместо њих, не раде странци. Лења партијска, самозаљубљена и незналачка багра ће трајно тежити окупацији, јер и она зна да је неспосособна да влада самостално и да јој је потребан патрон. Прича ће се и даље одвијати по истој матрици: ми смо мали и слаби и нама треба велики заштитник, који ће нас водити кроз историју. При томе, остаје да виси питање: ако сте мали и слаби, политичари српски, ако сте неспособни да водите земљу самостално, зашто хоћете да се бавите баш политиком? Пустите неког ко би знао оно што ви не знате, уместо што кињите овај народ својим лупетањима и мучите га својим незнањем. То су, дакле, мислим на окупацију и колаборанте, два проблема с којима ћемо морти да се носимо на првом месту. Има, као што рекох, стотине проблема, али први проблеми, каже пословица, иду први. Ако се ово не реши прво, до трећег и четвртог проблема нећемо никад стићи. cedomilj-mijatovic Чедомиљ Мијатовић Проблем окупације, на жалост, своје корене има дубоко у 19. веку и везан је за комплекс мање вредности, који је прва српска интелигенција, школована на Западу (или у каснобарокној Русији) увезла у опанчарску и блатњаву Србију. Све туђе је било боље, лепше, чистије, цивилизованије и културније. То је синдром Чедомиља Мијатовића, доцније и Скрелића, али и хиљада оних мање уочљивих скоројевића, који су, ради бржег развоја, били спремни да странцима широм отворе Србију, не разумевајући викиншку и пљачкашку природу Запада. Повремено, посебно у кризама и ратовима, снажно је избијало дубоко, исконско самопоуздање српског народа, и тада би се он враћао себи и својим коренима. Чим, међути��, непосредна опасност прође, опет се тонуло у западњаштво и псеудоморфозу. Последњи пут, када смо се у већим размерама и у ширем временском оквиру вратили себи, било је доба социјалистичке, или комунистичке револуције, када је наша природна одвратност према пацификацији, окупацији и робовању нашла свој израз у борби против Рајха. За нашу несрећу, век позападњачавања пре тога, донео је са Запада и погубне идеологије, потпуно стране нашем народном бићу, тако да се ова тако српска побуна против туђина, уместо у корист нације, обављала у корист радничке класе, које готово да није ни било у још сељачкој Србији. Ипак, комунизам је оживео, за двадесетак, можда и нешто више година, један здрав милитаризам, тежњу ка независности (онолико колико мали народи могу да то буду), славио се слободарски дух и култ рада. Но, већ прва генерација деце револуционара је подлегла Западу; велики број припадника дедињског подмлатка је добио Фулбрајтове стипендије, школовао се на Западу и почели су да нам се враћају црвенкасти Чедомиљи Мијатовићи, који у идеологији очева нису налазили ништа више од лукративних момената. Од почетка Седамдесетих, комунизам је почео да бива празна љуштура, испуњена паролама, испражњена од садржаја. Запад је још једном тријумфовао и то на најјефтинијој, потрошачкој матрици. Од тада, па до данас, смењују се само гарнитуре које су прозападно оријентисане, само је питање у којој мери. Чак и ово што се назива русофилима у Србији су, суштински, љубитељи неолибералне, прозападне путиновске Русије. Вредносно и морално смо се потпуно предали непријатељима и отуд је дух колаборације саасвим прихватљив за велику већину Срба и то до те мере да уопште и не примећују да га поседују, толико је постао саставни део склопа наших личности. Зато сам, на почетку текста, рекао да је окупација проблем свих наших проблема. Један добар рат, добра побуна, има шансу да отера странца, али ко ће отерати колаборанта у нама? Какву сврху има победа, ако за пет година опет призивамо цивилизаторе да нам решавају наше проблеме и расветле наш балкански мрак? Окупиран је наш дух, па тек онда наша земља, само што ми то слабо опажамо. То ће се видети добро на младим, свежим народима, који оду на Запад, па живе по своме: једу у својим ресторанима, слушају своју музику, говоре својим језиком, носе своју одећу… Ми, усред наше земље, слушамо туђу музику, носимо одећу окупатора, говоримо његовим језиком, трпамо се у Мек Доналд…Кад одемо на Запад, прво децу одучимо од српског језика, да нас не брукају пред милим туђинима. То је окупација с којом ћемо имати да се носимо и да се боримо – тај поглед на свет из жабље перспективе, у коме ми имамо споредну улогу доживотних малолетника у сопственој држави. Зато у српској политици данас има свега, сем правог суверенизма и борбе за дистанцу у односу на туђине. Мени, лично, чак и најгушћи балкански мрак изгледа као пролећни зрак сунца у јесењим данима западне цивилизације која, стичући вештине касних народа, трговаца, банкара и дипломата, губи последњу везу са својим хуманистичким наслеђем. Какве везе има Вол Стрит с Микеланђелом, или Меркелова са Гетеом? Ми данас чак ни немамо везе са оним Западом који је гледао Чедомиљ Мијатовић, са Западом који је и тада већ прешао зенит, али није још сасвим пао; ово, са чим се ми данас носимо и што себи за сајбију призивамо, је зла, декадентна, вампирска цивилизација, која дневно зависи од испијања крви читавих континената. Дакле, нову снагу на политичкој сцени Србије, ако се уопше таква појави, познаћете по томе што ће имати нулту толеранцију према колаборацији и окупацији. Неће бити љубитељи и поштоваоци ни Љотића и Недића, ни Вучића и русомана. Таква политичка организација, наравно, неће успети, бар не у мирна времена, јер је дух колаборације освојио велики део нације, али ће притисак такве групе, ако се оформи, родити макар функционалне колаборанте, а не ситне лопове, какве данас имамо на сцени. Кад кажем „функционалне колаборанте“ мислим на државнике типа Милоша Обреновића, чија је колаборација користила држави и народу. То, наравно, чак и није колаборација у данашњем смислу, али јесте један вид сарадње са окупатором, јер би и данас нагли прекид сарадње створио тренутно опасну ситуацију, на самој ивици и грађнског рата, и уласка, рецимо НАТО пакта, који би заштитио крхку демократију у Србији. Ако бих тражио разлику између грађанске, дакле недићевско-досовске и Милошеве колаборације, рекао бих да је видим у овоме: Сарађује један човек, а не цео државни апарат Окупатору даје само мир и ред, а не читаве области државе, са припадајућим правом да их пљачка. Уместо да окупатор подмићује њега, он подмићује окупатора, што Шиптари и данас ефикасно раде у својој политици. Људска природа је вечита, и странац на раду у Србији воли лову. Новац који се отима од народа се отима да би се ставио у функцију моћи и раста, а не у функцију богаћења једног човека, или клике. Извесно богаћење се подразумева само по себи, али није ��иљ политике. Никад Милош не би, као Недић, спасавао Србе из, рецимо, турских области, а у Топчидеру држао логор, у коме неке друге Србе убија, да би угодио Турцима, нити би се тиме хвалио као својим достигнућем. milos-obrenovic_1848 Милош Обреновић, 1848. Слика је рад аустријског сликара Морица М. Дафингера Дакле, Милош се, четврт века, вукао ивицом жилета и за то време су и он, и држава само напредовали, а Турска је потискивана. Ова, модерна колаборација је довела дотле да ми данас имамо безобразно обогаћену елиту, опљачкану земљу, одљуђене Србе и неспособне политичаре. Често се чује и овакво питање: на кога се ослонити, у коме заштиту наћи, кад једном одлучимо да раскинемо љубав са Западом? Први редлог је, наравно, цар Путин, који ће заштити Србе, али само под условом да се они сами реше да збаце окупаторе, у виду прозападне неолибералне елите. Не нагињем оваквом ставу, најпре због тога што не видим да је цар такву елиту у Русији укинуо. Друго, уверен сам да Русија, ни данас, ни сутра, неће озбиљно потегнути за Србију, а до границе конфронтације са Западом неће никада. Наше илузије су, у том погледу, дубоке и не прате живот. Петнаест година се овде прича прича о доласку Руса и цару Путину и нисмо томе ништа ближи него 2001. Опет, обратити се Бриселу, или било којој наднационалној структури, једнако је безизгледно. Но, ни Милош није ишао прво код султана, него је корумпирао паше по Србији, па се се те паше онда заузимале код султана. Мора се, дакле, радити са оним што се има, а не замишљати и сањати како се, на челу руских трупа, са миговима који надлећу, ослобађа Србија, док попови носе литије и читају молитве. Шиптари су, у то сам уверен, корумпирали, и то по дубини, не само чиновништво НАТО-а и УН, већ и ЕУ. Не би ме изненадило да и неке данашње баронице и портпароли, који воде преговоре у Бриселу на нашу штету, имају дебели кеш у некој банци на Кајманским острвима. Наши преговарачи, наравно, радије бирају да кеш остане њима, а Косово Шиптарима, али је то наш проблем, а не европски. Стратегија извлачења из окупације, а не директна конфронтација са окупатором је вероватно здравија и мање опасна, само што се, као што рекох, не види ни та памет у Србији која би то извела, нити се осећа дух који би то желео. Нама је окупација, као феномен, сасвим прихватљива, само је питање чија. Наши дедови нису тако размишљали. Коме, како и зашто подвести отаџбину, мајку или ћерку, философија је фуксхалтера, односно макроа, а не слободног човека. [1]Та прича о економији ми је увек била најсимпатичнија, одмах после приче о правној држави. Као што правници мисле да живот извире из закона, што је савршено окретање узрока и последице, тако и економисти мисле да постоје универзална економска решења, која су примењива без обзира на политички систем. Оваква би гледишта још и била подношљива, да не малтретирају нацију, односно онај њен полуобразовани део, који верује да ми имамо неке нарочите експерте, само им власт, је ли, не да да процветају и покажу шта знају. Кваква 22 је у овоме: да знају, знали би да не могу да пропевају у овом политичком систему, јер он није креиран да Србима буде добро, већ да буду опљачкани. Осим тога, кад би се, неким чудом десило, да са неба долари падају, пљачкашка српска власт би мрежу изнад Србије подигла, да један долар не падне народу. Ко то не капира, џаба прича поучителне приче. [2]То је случај и са Недићевом Србијом, иако је сам државни апарат мало учестововао у пљачци. То су на себе преузели Немци, који су отимали ефикасније и ажурније, међутим не треба имати никакве илузије – да пљачка није била директно у рукама Немаца, крала би окупациона власт, из простог разлога што је то у логици система: да има макар минималну представу о моралу, не би била окупациона и колаборационистичка. [3]Уз килаву власт, иде и килава опозиција, то је још од античких времена опажено као феномен. Другим речима, колаборационистичка власт производи колаборационистичку опозицију, којој не смета окупација, него би да нешто мало, ако се може, и завајди док не дођу Бог, Руси, или се не деси него добро чудо. Милан Миленковић , via Милан «Паланка на вези» Милошевић - Google+ Posts

[rasen-rs]

Чедомиљ Мијатовић и потрага за благом Немањића

Чедомиљ Мијатовић, књижевник и историчар, економиста и политичар, остао је упамћен у новијој српској историји првенствено по томе што је, као министар иностраних дела у влади Милана Пироћанца, потписао са Аустро-Угарском озлоглашени Тајни споразум из 1891. године. Осим мемоара на енглеском језику „The Memoirs of a Balkan Diplomatist“ (Лондон, 1917) и књиге о династичком преврату у Србији „A Royal…

[palankaonline]

Авет окупације и приказа колаборације http://ift.tt/2lscwdX, Авет окупације и приказа колаборације Авет окупације и приказа колаборације Кажу људи, а ваљда и не греше, да се често од дрвета шума не види. Не знам чија је ово пословица, али за Србе вреди као да су је они сами смислили, јер је код нас кратак поглед национални спорт. Изађите на мр��же и само читајте постове политичких генија и маминих промашених вуковаца и видећете како је наивна и како је фрагментирана дефектажа стања у коме се Србија налази. Један највећи проблем види у масонима, у ционистичкој завери и банкстерима; други се не слаже: вели да су Хазари криви за све. Трећи каже да је главни проблем економија, кад би се она средила, све би било другачије.[1]Онда се јави нека будала која прича да је ово наше стање казна због отпадања од вере, следећи морон то више види као казну, јер смо заборавили на Јасеновац и тако без краја и конца. Србија, онако како ја видим, има само два озбиљна и крупна проблема, или бар два проблема која треба решавати брзо. Остали проблеми, а има их можда и на стотине, мораће да чекају, јер онај ко хоће да среди све од једном, неће средити ништа. Проблем свих проблема је окупација, јер се њоме одузела могућност Србији да води какву-такву макар економско-социјалну политику, камо ли одбрамбену, рецимо. Проблеми окупације, ма где и ма када, увек су умрежени са најгорим људским материјалом, јер окупатору није потребан крем окупиране нације, него њен шљам и он, наравно, тај шљам инсталира. Шљаму, наравно, треба новац, односно новац му је у центру политичког ангажмана, па се цела операција „Окупација“ умрежава са операцијом „Пљачка“.[2] Према томе, фокус сваке српске политике, која хоће да буде иоле озбиљна, мора да почне од питања: како олабавити окупацију? Све оне приче неуких опозиционара, кобајагим патриотских ликова и следбеника Љотића и Недића (а на „патриотској“ и „десној“ страни других више и нема) потпуно прескачу питање окупације[3]и одмах прелазе на техничка питања: каква нам породица треба, какав домаћин, колико смемо да се удаљимо од попа и слично. okupacija-beograda-april-1941 Окупација Београда, април 1941. Фотограф непознат. Наравно, примитивни и неуки опозиционари примећују две ствари: прво, да народу не смета окупација, па и они за њу оптирају, само што би, колико да све не буде исто, та окупација требало да буде руска. Окупација је окупација, а братска је још и тежа. Но, незнање, корумпираност и неукост наше опозиције има епске размере и, кад Запад једног дана одлучи да замени Вучића неким новим бившим патриотама, провешћемо се као боси по трњу. Да ли се окупација може олабавити? Лично мислим да може. Прво, рећи да постоји, односно не називати окупатора пријатељем, јесте лековито за нацију. Друго, окупатор, ма какав био, не допире баш до у сваки кутак друштвеног живота. Што каже мој другар Игор Антишић, окупатору је свеједно да ли ће неки наш лопов, или слуга окупатора, каква је била прецизна комунистичка дефиниција овога што данас влада Србијом, да дрпи 30 милиона долара, или ће да подигне болницу. То што овај дрпи, уместо да уложи у државу, окупатор, природно, не сматра својим, него нашим проблемом. Други проблем, који је можда и теже решив од окупације је наша етнопсихолошка особина да се, без обзира на способност, чува позиција. Другим речима, да сутра окупатор оде, будимо се опет са олошем који хоће да влада, а да никад није био способна да једну честиту трафику води. Не само да хоће да влада, већ хоће и успева да од власти, по сваку цену, одгура свакога ко нешто уме и зна. Пристојне људе, поготову оне са чашћу и професионалним интегритетом, више ни пушком у партију неку увести не можете. Кад видим неког ко је професионално остварен и материјално обезбеђен, а да је ушао у неку партију и да у њој чоколадира полуписменог вођу и недотупавну идеологију, тачно знам да му нешто треба и да је због тога ту. Зашто би, иначе, неко ко има што му треба и још, приде, професионалну част, клицао полуинтелигентима и сецикесама из партије? Зато што стварно верује да је Вучић визионар? Или неки други партијски вођа? Увек се ради само о користи и то оној најбуквалнијој, тако да су партије, све заједно, постале само хијенске организације, које више немају ни далеку везу са идеологијама, или макар неким закржљалим видом патроитизма. Зла коб умрежења окупације и олоша ће нас дуго пратити, јер се гомила недићевско-љотићевских обожавалаца једнако као и обожаваоци данашње окупације, несигурно осећају пред сопственим народом и велико је питање да ли би уопште знали да воде државу да то, уместо њих, не раде странци. Лења партијска, самозаљубљена и незналачка багра ће трајно тежити окупацији, јер и она зна да је неспосособна да влада самостално и да јој је потребан патрон. Прича ће се и даље одвијати по истој матрици: ми смо мали и слаби и нама треба велики заштитник, који ће нас водити кроз историју. При томе, остаје да виси питање: ако сте мали и слаби, политичари српски, ако сте неспособни да водите земљу самостално, зашто хоћете да се бавите баш политиком? Пустите неког ко би знао оно што ви не знате, уместо што кињите овај народ својим лупетањима и мучите га својим незнањем. То су, дакле, мислим на окупацију и колаборанте, два проблема с којима ћемо морти да се носимо на првом месту. Има, као што рекох, стотине проблема, али први проблеми, каже пословица, иду први. Ако се ово не реши прво, до трећег и четвртог проблема нећемо никад стићи. cedomilj-mijatovic Чедомиљ Мијатовић Проблем окупације, на жалост, своје корене има дубоко у 19. веку и везан је за комплекс мање вредности, који је прва српска интелигенција, школована на Западу (или у каснобарокној Русији) увезла у опанчарску и блатњаву Србију. Све туђе је било боље, лепше, чистије, цивилизованије и културније. То је синдром Чедомиља Мијатовића, доцније и Скрелића, али и хиљада оних мање уочљивих скоројевића, који су, ради бржег развоја, били спремни да странцима широм отворе Србију, не разумевајући викиншку и пљачкашку природу Запада. Повремено, посебно у кризама и ратовима, снажно је избијало дубоко, исконско самопоуздање српског народа, и тада би се он враћао себи и својим коренима. Чим, међутим, непосредна опасност прође, опет се тонуло у западњаштво и псеудоморфозу. Последњи пут, када смо се у већим размерама и у ширем временском оквиру вратили себи, било је доба социјалистичке, или комунистичке револуције, када је наша природна одвратност према пацификацији, окупацији и робовању нашла свој израз у борби против Рајха. За нашу несрећу, век позападњачавања пре тога, донео је са Запада и погубне идеологије, потпуно стране нашем народном бићу, тако да се ова тако српска побуна против туђина, уместо у корист нације, обављала у корист радничке класе, које готово да није ни било у још сељачкој Србији. Ипак, комунизам је оживео, за двадесетак, можда и нешто више година, један здрав милитаризам, тежњу ка независности (онолико колико мали народи могу да то буду), славио се слободарски дух и култ рада. Но, већ прва генерација деце револуционара је подлегла Западу; велики број припадника дедињског подмлатка је добио Фулбрајтове стипендије, школовао се на Западу и почели су да нам се враћају црвенкасти Чедомиљи Мијатовићи, који у идеологији очева нису налазили ништа више од лукративних момената. Од почетка Седамдесетих, комунизам је почео да бива празна љуштура, испуњена паролама, испражњена од садржаја. Запад је још једном тријумфовао и то на најјефтинијој, потрошачкој матрици. Од тада, па до данас, смењују се само гарнитуре које су прозападно оријентисане, само је питање у којој мери. Чак и ово што се назива русофилима у Србији су, суштински, љубитељи неолибералне, прозападне путиновске Русије. Вредносно и морално смо се потпуно предали непријатељима и отуд је дух колаборације саасвим прихватљив за велику већину Срба и то до те мере да уопште и не примећују да га поседују, толико је постао саставни део склопа наших личности. Зато сам, на почетку текста, рекао да је окупација проблем свих наших проблема. Један добар рат, добра побуна, има шансу да отера странца, али ко ће отерати колаборанта у нама? Какву сврху има победа, ако за пет година опет призивамо цивилизаторе да нам решавају наше проблеме и расветле наш балкански мрак? Окупиран је наш дух, па тек онда наша земља, само што ми то слабо опажамо. То ће се видети добро на младим, свежим народима, који оду на Запад, па живе по своме: једу у својим ресторанима, слушају своју музику, говоре својим језиком, носе своју одећу… Ми, усред наше земље, слушамо туђу музику, носимо одећу окупатора, говоримо његовим језиком, трпамо се у Мек Доналд…Кад одемо на Запад, прво децу одучимо од српског језика, да нас не брукају пред милим туђинима. То је окупација с којом ћемо имати да се носимо и да се боримо – тај поглед на свет из жабље перспективе, у коме ми имамо споредну улогу доживотних малолетника у сопственој држави. Зато у српској политици данас има свега, сем правог суверенизма и борбе за дистанцу у односу на туђине. Мени, лично, чак и најгушћи балкански мрак изгледа као пролећни зрак сунца у јесењим данима западне цивилизације која, стичући вештине касних народа, трговаца, банкара и дипломата, губи последњу везу са својим хуманистичким наслеђем. Какве везе има Вол Стрит с Микеланђелом, или Меркелова са Гетеом? Ми данас чак ни немамо везе са оним Западом који је гледао Чедомиљ Мијатовић, са Западом који је и тада већ прешао зенит, али није још сасвим пао; ово, с�� чим се ми данас носимо и што себи за сајбију призивамо, је зла, декадентна, вампирска цивилизација, која дневно зависи од испијања крви читавих континената. Дакле, нову снагу на политичкој сцени Србије, ако се уопше таква појави, познаћете по томе што ће имати нулту толеранцију према колаборацији и окупацији. Неће бити љубитељи и поштоваоци ни Љотића и Недића, ни Вучића и русомана. Таква политичка организација, наравно, неће успети, бар не у мирна времена, јер је дух колаборације освојио велики део нације, али ће притисак такве групе, ако се оформи, родити макар функционалне колаборанте, а не ситне лопове, какве данас имамо на сцени. Кад кажем „функционалне колаборанте“ мислим на државнике типа Милоша Обреновића, чија је колаборација користила држави и народу. То, наравно, чак и није колаборација у данашњем смислу, али јесте један вид сарадње са окупатором, јер би и данас нагли прекид сарадње створио тренутно опасну ситуацију, на самој ивици и грађнског рата, и уласка, рецимо НАТО пакта, који би заштитио крхку демократију у Србији. Ако бих тражио разлику између грађанске, дакле недићевско-досовске и Милошеве колаборације, рекао бих да је видим у овоме: Сарађује један човек, а не цео државни апарат Окупатору даје само мир и ред, а не читаве области државе, са припадајућим правом да их пљачка. Уместо да окупатор подмићује њега, он подмићује окупатора, што Шиптари и данас ефикасно раде у својој политици. Људска природа је вечита, и странац на раду у Србији воли лову. Новац који се отима од народа се отима да би се ставио у функцију моћи и раста, а не у функцију богаћења једног човека, или клике. Извесно богаћење се подразумева само по себи, али није циљ политике. Никад Милош не би, као Недић, спасавао Србе из, рецимо, турских области, а у Топчидеру држао логор, у коме неке друге Србе убија, да би угодио Турцима, нити би се тиме хвалио као својим достигнућем. milos-obrenovic_1848 Милош Обреновић, 1848. Слика је рад аустријског сликара Морица М. Дафингера Дакле, Милош се, четврт века, вукао ивицом жилета и за то време су и он, и држава само напредовали, а Турска је потискивана. Ова, модерна колаборација је довела дотле да ми данас имамо безобразно обогаћену елиту, опљачкану земљу, одљуђене Србе и неспособне политичаре. Често се чује и овакво питање: на кога се ослонити, у коме заштиту наћи, кад једном одлучимо да раскинемо љубав са Западом? Први редлог је, наравно, цар Путин, који ће заштити Србе, али само под условом да се они сами реше да збаце окупаторе, у виду прозападне неолибералне елите. Не нагињем оваквом ставу, најпре због тога што не видим да је цар такву елиту у Русији укинуо. Друго, уверен сам да Русија, ни данас, ни сутра, неће озбиљно потегнути за Србију, а до границе конфронтације са Западом неће никада. Наше илузије су, у том погледу, дубоке и не прате живот. Петнаест година се овде прича прича о доласку Руса и цару Путину и нисмо томе ништа ближи него 2001. Опет, обратити се Бриселу, или било којој наднационалној структури, једнако је безизгледно. Но, ни Милош није ишао прво код султана, него је корумпирао паше по Србији, па се се те паше онда заузимале код султана. Мора се, дакле, радити са оним што се има, а не замишљати и сањати како се, на челу руских трупа, са миговима који надлећу, ослобађа Србија, док попови носе литије и читају молитве. Шиптари су, у то сам уверен, корумпирали, и то по дубини, не само чиновништво НАТО-а и УН, већ и ЕУ. Не би ме изненадило да и неке данашње баронице и портпароли, који воде преговоре у Бриселу на нашу штету, имају дебели кеш у некој банци на Кајманским острвима. Наши преговарачи, наравно, радије бирају да кеш остане њима, а Косово Шиптарима, али је то наш проблем, а не европски. Стратегија извлачења из окупације, а не директна конфронтација са окупатором је вероватно здравија и мање опасна, само што се, као што рекох, не види ни та памет у Србији која би то извела, нити се осећа дух који би то желео. Нама је окупација, као феномен, сасвим прихватљива, само је питање чија. Наши дедови нису тако размишљали. Коме, како и зашто подвести отаџбину, мајку или ћерку, философија је фуксхалтера, односно макроа, а не слободног човека. [1]Та прича о економији ми је увек била најсимпатичнија, одмах после приче о правној држави. Као што правници мисле да живот извире из закона, што је савршено окретање узрока и последице, тако и економисти мисле да постоје универзална економска решења, која су примењива без обзира на политички систем. Оваква би гледишта још и била подношљива, да не малтретирају нацију, односно онај њен полуобразовани део, који верује да ми имамо неке нарочите експерте, само им власт, је ли, не да да процветају и покажу шта знају. Кваква 22 је у овоме: да знају, знали би да не могу да пропевају у овом политичком систему, јер он није креиран да Србима буде добро, већ да буду опљачкани. Осим тога, кад би се, неким чудом десило, да са неба долари падају, пљачкашка српска власт би мрежу изнад Србије подигла, да један долар не падне народу. Ко то не капира, џаба прича поучителне приче. [2]То је случај и са Недићевом Србијом, иако је сам државни апарат мало учестововао у пљачци. То су на себе преузели Немци, који су отимали ефикасније и ажурније, међутим не треба имати никакве илузије – да пљачка није била директно у рукама Немаца, крала би окупациона власт, из простог разлога што је то у логици система: да има макар минималну представу о моралу, не би била окупациона и колаборационистичка. [3]Уз килаву власт, иде и килава опозиција, то је још од античких времена опажено као феномен. Другим речима, колаборационистичка власт производи колаборационистичку опозицију, којој не смета окупација, него би да нешто мало, ако се може, и завајди док не дођу Бог, Руси, или се не деси него добро чудо. Милан Миленковић , http://ift.tt/1rMQyM6