#Кнез Милош Обреновић

[rasen-rs]

Како је осветљаван Београд

Дан када је Београђане осветлио први електрични фењер

“Београд који тежи да постане обртна тачка између истока и запада, не може остати неосветљен. Београд, као најближи западу међу свим источним варошима, мора усвојити оно осветљење које је наука у сваком погледу огласила за најбоље. Београд, као престоница, мора бити престонички осветљен.” Београд, Теразије, 1930. фото: Википедија Главни град се под Турцима није осветљавао, а његови житељи били су…

[serwear-blog-blog]

КЊАЖЕСТВО СРБИЈА 🇷🇸 , постојала је у периоду од 1815. до 1882. године. Настала је после Другог српског устанка и постојала све док 1882. године није проглашена у Краљевину Србију. Грб је настао у време поновног оживаљавања државности Србије, за време кнеза Милоша Обреновића 👑. Кнез Милош Обреновић је поново оживео историјски грб Србије: крст на црвеном пољу, са по једним огњилом међу краковима крста окренутим према крсту. Грб је притом уоквирио, по узору на француску хералдику, двема гранчицама - маслиновом и храстовом. #serbs #serbsinamerica #serbia. #tshirtserbia #grbsrbije #knezevinasrbija #tshirtserbia #zazzle #србија #serbsinchikago #serbstoronto #serbsdoitbetter #serbsinaustralia #serbsincanada #srbiurusiji #srbiuaustriji #srbiunemackoj #srpskaistorija #srbiukanadi #srpskocarstvo https://www.instagram.com/p/B5Hzft6gR1l/?igshid=1g1n48tw8wpvg

[palankaonline]

Ламброс: Сами смо! Никога не занима страдање невине деце у Шумарицама Био сам ђак крагујевачке гимназије из које су Немци извели на стрељање ученике 21. октобра 1941. године. Био сам 155-та генерација те гимназије, што је у земљи где једва нешто да састави дуже од две генерације, има посебну тежину. Основао ју је кнез Милош Обреновић с правом назван Велики, који је био неписмен, али је одлично знао да државу не може да гради без интелектуалне елите, па је подигао школу (из које ће касније настати и београдска Велика школа, претеча Београдског универзитета). Његов „двор“ била је обична, мало богатија и већа, кућа у српско-балканском стилу, док је гимназија подигнута по европски, у неокласичном, монументалном стилу, и данас представља једну од најлепших крагујевачких грађевина. Иначе, то је друга настарија српска школска установа после Турака, одмах иза чувене гимназије у Сремским Kарловцима и међу њеним професорима и ђацима су многе знамените личности српске историје – Радомир Путник, Ђура Јакшић, Радоје Домановић, Светозар Марковић, Живојин Мишић, Степа Степановић, Никола Пашић, Јован Стерија Поповић … Јесте остављала утисак на младог мене, јесмо, ми њени ђаци, имали свест о њеној посебности и дискретна али присутна сенка трагедије која ју је задесила, јесте лебдела њеним високим ходницима. Ја посебно памтим птичурине из кабинета за биологију. Огромне, мрке, прашњаве препариране птичурине. Мрзео сам те препариране птичурине које никад у настави нису ни коришћене �� због прашине и због претећег изгледа и због тога што су читавој учионици давали неку гробљанску атмосферу. Њих смо добили након рата од Немаца у склопу ратне одштете. Извели су и стрељали око 300 ђака, будућу интелектуалну елиту читаве земље, а вратили су нам препариране птичурине. Kад си клинац, 41-ва ти делује као нека давна историја, сада схватам да је све то било заправо недавно. Немачка је у међувремену за мене постала Браво, Нена и бела чоколада, све до деведесетих, када сам схватио да не постоји ништа, Н – И – Ш – Т – А, што би та земља и тај народ могли да учине да променим мишљење о њима у смеру неке минималне симпатије, па нек је Гете говорио српски сто пута. Наравно, мрзео сам октобар, посебно тај 21. ко и сви остали ђаци, претпостављам. Kад си тинејџер није ти много до историје, националних трагедија и масакра. Жури ти се кући да листаш Еротику. Живот побеђује, што би се рекло. Посебно су ми на нерве ишле незаобилазне теме из српског, историје и ликовног, типа „Kрагујевачка јесен“, „Доста су свету једне Шумарице“ и „Писмо мом стрељаном другу“. Једноставно, ја нисам знао како да изразим било шта од онога што сам осећао, посебно у тим задатим форматима. А осећао сам отприлике мешавину неверице и неке недифинисане апстрактне туге и жеље, јаке жеље, да уопште не морам да мислим на то, да 21. већ једном прође. Нисам могао да замислим војнике који упадају у школу, прекидају час и одводе децу на стрељање. Мајке које код куће чекају да им се синови врате из школе, а они се не враћају јер су стрељани. Нисам могао да замислим тугу на стотине мајки које су у једном, истом дану, остале без својих синова. Kад сам био четврти разред основне један друг из одељења умро је од леукемије. Одвели су нас на сахрану и данима ме прогањала слика његове избезумљене мајке стакленог погледа. Kако онда да замислим на стотине жена које окрећу изрешетане лешеве по Шумарицама? Kако сам могао да замислим униформе које по улицама једног града купе мушкарце, без посебног критеријума, сем критеријума бројности, да би их затворили у бараке и у групама од по 100, 200, 300 их изводе на хладнокрвну егзекуцију. Немачки систематичну. Kако човек да замисли људе затворене у тим баракама који читав један дан слушају рафале, чекајући свој ред, претурајући џепове у потрази за парчетом папира да за собом оставе последњу поруку најмилијима. „Лебац сутра немојте послати“ и „Сећајте се моји мене, јер мене више нема“. Kако да замислим, богтедрагијебо, да су у томе учествовали и љотићевци, Срби. За мене је Kрагујевац увек био некако проклет. И ево данас, нико ме не тера да било шта напишем, нема домаћих задатака и задатих тема, ал ја сада осећам потребу, мада и даље не умем ништа да изразим. А мислио сам једноставно да искулирам друштвене мреже овај дан. Изађем напоље и ланзам. Обилазим радње. Двадесетпрви октобар може да буде један сасвим леп и пријатан дан. Уосталом, има ко ће да се сећа, шта раде институције? Ал ме једе нешто изнутра. Знам да је туга много већа него што је икада била. Некако је стварнија. Баш, баш опипљива. Свест ми је јасна. Није ми то више тако далеко и апстрактно и незамисливо. Знам да су стрељали Србе, а не цивиле како сад то по новинама пишу. Знам да не волим Немце и смешно ми је колико сам се радовао њиховом уједињењу. Знам да ИСИС сада негде поред неке реке, ређа несмулимане и пуца им, једном по једном, у потиљак. Знам да данас УНЕСЦО одлучује о пријему Kосова. Волео бих да могу да изразим шта тим поводом осећам, али још сам немоћнији него у гимназијској клупи пред „Доста су свету једне Шумарице“ темом. Знам да сам Србин, што ми је некад било исто тако апстрактно и далеко и потпуно небитно. Знам да би данас морао да ми буде леп дан јер управо је то поента тих толиких жртава, да нама живима, живот буде леп. А ја, ма колико се претварао да јесте, удави ме нека туга. Знам да нам је, после непрестаног вековног масакрирања интелигенције – прво Турци, па Немци, па комунисти, па бескрајни ратови, све ослободилачки и одбрамбени – председник данас Kрагујевчанин, али не из крагујевачке гимназије. Било би добро да јесте. Јер та је гимназија, чак и данас, Kембриџ и Јејл и Сорбона заједно у односу на неутефтерену њиву с које је купио своју бедну диплому. Знам да је Дан сећања на српске жртве из Другог светског рата, и да нико, али нико, несрбин са друштвених мрежа, а стотине их имам, неће да окачи ни један банер, статус или слику у ту част. Сами смо. И у тој виртуелној бараци, чепркамо тражечи папирић да на њему нешто напишемо. Макар нам је битно. А то је најбитније од свега. Јер, све док јесте, има ��аде за нас. alexandarlambros.wordpress

Ламброс: Сами смо! Никога не занима страдање невине деце у Шумарицама - Видовдан Магазин

, via Милан «Паланка на вези» Милошевић - Google+ Posts

[rasen-rs]

Заборављени Ташмајдански гробови (део I)

Ташмајданско гробље; фото: Урбане стране

Ако од Теразија кренете ка Булевару краља Александра, пут негдашњег Цариградског друма, приметићете да су са обе стране улице позициониране две зграде које симболизују српски парламентаризам. Са десне стране, гледано из правца Трга Николе Пашића, проћи ћете поред великог и лепо уређеног Пионирског парка на чијем је крају зграда Старог двора, подигнута за време Милана Обреновића, првог српског краља након четири и по века под Турцима. Са друге стране улице, дочекаће вас зграда Дома Народне скупштине Републике Србије, која је на овом месту последњих 80-ак година. Оно што је интересантно, јесте то да су обе грађевине изграђене на месту негдашњих некропола. Када су током 2003. године, на простору парка испред Старог двора извођени радови на изградњи подземне гараже, пронађена је римска некропола за коју је касније утврђено да представља део некрополе негдашњег Сингидунума. На основу гробних прилога, грнчарије и накита, а највише на основу жигова IV Флавијеве легије на опеци, гробови су датирани у III и IV век нове ере. Са друге стране, на месту данашње Народне скупштине до шездесетих година XIX века налазила се Ејнехан-бегова џамија, која је дуже од два века представљала највећу светињу београдских муслимана, касније познатију и као Батал џамија. Око ове грађевине простирало се огромно турско гробље, са посебним делом на коме су сахрањивани виђенији Турци.

Цар Душан, Георгије Ђура Јакшић, 1857.

Милан Обреновић (Стеван Тодоровић)

Интересантан је и податак да је почетком XX века, у београдској чаршији владала читава помама везана за избор места на коме ће се градити зграда Народне скупштине. Одабрано место је одмах поделило мишљења ондашње јавности, највише захваљујући протестима једне у то време чувене пророчице. Веровања да је ово место својеврсна мешавина уклетог, нечистог и, како је сама говорила „завезаног“, додатно су распиривале и приче баба Спасеније, београдске врачаре с почетка двадесетог века. Она је важила за прозорљиву особу, којој су се за савет и лек обраћали многи виђенији житељи тадашњег Београда и Србије. Напокон, изабрано је место за изградњу Народне скупштине, за коју је камен темељац поставио лично краљ Петар I Карађорђевић, полажући га у част својих синова принчева Ђорђа и Алекандра. Сазнавши какво је место одабрано да се на њему зида будући народни дом, старица је, посредством својих утицајних клијената, покушала да дође и до сам��г краља. По њеним речима, читав овај потес био је проклето место, те се на њему никако није смело градити ништа што би симболизовало државу. Њено упозорење пренели су готово сви тадашњи дневни листови, називајући их „баба Цанином буном”. Сама Скупштина зидана је наредне три деценије пре него што се у њој зачула прва посланичка свађа. Ипак, оба краљева сина завршила су трагично – један у лудници, а други убијен у атентату.

Ако наставимо даље, наићи ћемо на улаз у централни градски парк, познатији као Ташмајдан, на чијем се почетку налази црква светог Марка. Као и већина сакралних објеката у Србији, и овај у себи чува посмртне остатке неколико владара. У крипти испод цркве налази се вечна кућа последњих Обреновића, краља Александра и краљице Драге, док су у самој цркви положени земни остаци првог српског цара Душана, који овде почива од 1968. године. Сакупљајући грађу за свој роман првенац „Кал југа“, прву од три књиге посвећене мање познатим догађајима из наше националне историје и културе, провео сам доста времена, између осталог, бавећи се и биографијама наших владара. Иако ми математика никада није била међу омиљеним предметима, приметио сам да ми пажњу нарочито привлаче бројеви, датуми и године. Тако сам уочио и неке занимљиве сличности у биографијама двојице поменутих владара, цара Душана Немањића и краља Милана Обреновића. Оба владара представљају својеврсну међу у нашој историји, с обзиром на то да је Душан био последњи српски краљ пре пада Србије, а Милан Обреновић први након успостављања државности. Занимљиво је да су оба владара умрла у истоветном животном добу (негде око 46-47. године живота), да су имали по једног сина наследника након чије смрти долази до гашења династије, те да су оба наследника убијена од стране оних на које су својевремено највише рачунали. По народном сећању и предању, цар Урош је настрадао од руке Вукашина Мрњавчевића, кога је својевремено поставио за савладара, док је последњи Обреновић убијен у завери својих официра скованој у Згради Официрског дома, коју им је неколико година раније поклонио (Данас позната као зграда Студентског културног центра).

Идући даље од цркве долазимо до поменутог Ташмајдана. Уређена травната површина, ту и тамо прошарана по којим спомеником, неколико чесми, фонтана и… То је отприлике то. Рекло би се, парк к’о парк. Међутим, нешто упућенији познаваоци историјских прилик�� код нас, знаће да се до почетка XX века, готово преко читаве данашње површине Ташмајданског парка простирало гробље, које је на ово место измештено 30-их година претпрошлог века, са Варош капије, по наређењу кнеза Милоша. Оно што мало ко зна, јесте да кости многих знаменитих Београђана и данас почивају испод ташмајданског шеталишта, затрављене и заборављене. На овом гробљу је 1847. године сахрањен отац српског театра Јоаким Вујић. Како стоји у изворима сахрањен је у близини старе цркве, а гроб му је касније прекопан, заметен и заборављен. Сличну судбину доживело је и последње почивалиште песника Симе Милутиновића – Сарајлије о чијем постојању, поред сачуваних песама, сведочи и једна улица у Београду названа по његовом књижевном псеудониму – Чубра Чојковић. Сарајлија је након смрти 1847. године сахрањен у гробници свог пријатеља, првог српског професионалног књижара и књиговесца, човека који је издао прва сабрана дела у историји домаћег издаваштва (Сабрана дела Доситеја Обрадовића у десет књига, издата у периоду од 1833 – 1845. године) Глигорија Возаровића, чији су посмртни остаци и дан данас заборављени негде испод овог парка. Уосталом, Глигорије Возаровић био је и један од најпреданијих трагалаца за местом на коме је спаљено тело Светог Саве. Након много година трагања, проучавања  и разговора са старим Београђанима, овај предани културни делатник је био уверен да је нашао право место. Чак је откупио и обележио парцелу за коју је веровао да представља спалиште првог српског архиепископа, означивши је дрвеним крстом офарбаним у црвено. Ово место је годинама касније наставило да привлачи пажњу, и након што су челници Друштва за подизање храма светог Саве на Врачару одабрали локацију данашњег храма, добивши чак и име по првобитном Возаровићевом симболу – Црвени крст.

Ипак, неколицина знаменитих људи од пера од почетка је изражавала сумњу у то да је локација одабрана за изградњу храма, стварно место спаљивања свечевих моштију. У народу су колале приче да је тело Светог Саве спаљено на највишој узвисини Ташмајдана, брдашцу које су Београђани од почетка 18. века називали „Чупина умка“. Место је било названо по једном од највећих хероја, пустахија и трагичара наше историје, капетану Теодору Продановићу, познатијем као капетан Чупа.

Ташмајданска пећина; изградња храма Светог Марка

Младен Милосављевић

Извор: Урбане стране

Шта везује цара Душана и краља Милана Обреновића Заборављени Ташмајдански гробови (део I) Ако од Теразија кренете ка Булевару краља Александра, пут негдашњег Цариградског друма, приметићете да су са обе стране улице позициониране две зграде које симболизују српски парламентаризам.

[palankaonline]

Ламброс: Сами смо! Никога не занима страдање невине деце у Шумарицама https://ift.tt/2J8tOXj, Ламброс: Сами смо! Никога не занима страдање невине деце у Шумарицама Био сам ђак крагујевачке гимназије из које су Немци извели на стрељање ученике 21. октобра 1941. године. Био сам 155-та генерација те гимназије, што је у земљи где једва нешто да састави дуже од две генерације, има посебну тежину. Основао ју је кнез Милош Обреновић с правом назван Велики, који је био неписмен, али је одлично знао да државу не може да гради без интелектуалне елите, па је подигао школу (из које ће касније настати и београдска Велика школа, претеча Београдског универзитета). Његов „двор“ била је обична, мало богатија и већа, кућа у српско-балканском стилу, док је гимназија подигнута по европски, у неокласичном, монументалном стилу, и данас представља једну од најлепших крагујевачких грађевина. Иначе, то је друга настарија српска школска установа после Турака, одмах иза чувене гимназије у Сремским Kарловцима и међу њеним професорима и ђацима су многе знамените личности српске историје – Радомир Путник, Ђура Јакшић, Радоје Домановић, Светозар Марковић, Живојин Мишић, Степа Степановић, Никола Пашић, Јован Стерија Поповић … Јесте остављала утисак на младог мене, јесмо, ми њени ђаци, имали свест о њеној посебности и дискретна али присутна сенка трагедије која ју је задесила, јесте лебдела њеним високим ходницима. Ја посебно памтим птичурине из кабинета за биологију. Огромне, мрке, прашњаве препариране птичурине. Мрзео сам те препариране птичурине које никад у настави нису ни коришћене и због прашине и због претећег изгледа и због тога што су читавој учионици давали неку гробљанску атмосферу. Њих смо добили након рата од Немаца у склопу ратне одштете. Извели су и стрељали око 300 ђака, будућу интелектуалну елиту читаве земље, а вратили су нам препариране птичурине. Kад си клинац, 41-ва ти делује као нека давна историја, сада схватам да је све то било заправо недавно. Немачка је у међувремену за мене постала Браво, Нена и бела чоколада, све до деведесетих, када сам схватио да не постоји ништа, Н – И – Ш – Т – А, што би та земља и тај народ могли да учине да променим мишљење о њима у смеру неке минималне симпатије, па нек је Гете говорио српски сто пута. Наравно, мрзео сам октобар, посебно тај 21. ко и сви остали ђаци, претпостављам. Kад си тинејџер није ти много до историје, националних трагедија и масакра. Жури ти се кући да листаш Еротику. Живот побеђује, што би се рекло. Посебно су ми на нерве ишле незаобилазне теме из српског, историје и ликовног, типа „Kрагујевачка јесен“, „Доста су свету једне Шумарице“ и „Писмо мом стрељаном другу“. Једноставно, ја нисам знао како да изразим било шта од онога што сам осећао, посебно у тим задатим форматима. А осећао сам отприлике мешавину неверице и неке недифинисане апстрактне туге и жеље, јаке жеље, да уопште не морам да мислим на то, да 21. већ једном прође. Нисам могао да замислим војнике који упадају у школу, прекидају час и одводе децу на стрељање. Мајке које код куће чекају да им се синови врате из школе, а они се не враћају јер су стрељани. Нисам могао да замислим тугу на стотине мајки које су у једном, истом дану, остале без својих синова. Kад сам био четврти разред основне један друг из одељења умро је од леукемије. Одвели су нас на сахрану и данима ме прогањала слика његове избезумљене мајке стакленог погледа. Kако онда да замислим на стотине жена које окрећу изрешетане лешеве по Шумарицама? Kако сам могао да замислим униформе које по улицама једног града купе мушкарце, без посебног критеријума, сем критеријума бројности, да би их затворили у бараке и у групама од по 100, 200, 300 их изводе на хладнокрвну егзекуцију. Немачки систематичну. Kако човек да замисли људе затворене у тим баракама који читав један дан слушају рафале, чекајући свој ред, претурајући џепове у потрази за парчетом папира да за собом оставе последњу поруку најмилијима. „Лебац сутра немојте послати“ и „Сећајте се моји мене, јер мене више нема“. Kако да замислим, богтедрагијебо, да су у томе учествовали и љотићевци, Срби. За мене је Kрагујевац увек био некако проклет. И ево данас, нико ме не тера да било шта напишем, нема домаћих задатака и задатих тема, ал ја сада осећам потребу, мада и даље не умем ништа да изразим. А мислио сам једноставно да искулирам друштвене мреже овај дан. Изађем напоље и ланзам. Обилазим радње. Двадесетпрви октобар може да буде један сасвим леп и пријатан дан. Уосталом, има ко ће да се сећа, шта раде институције? Ал ме једе нешто изнутра. Знам да је туга много већа него што је икада била. Некако је стварнија. Баш, баш опипљива. Свест ми је јасна. Није ми то више тако далеко и апстрактно и незамисливо. Знам да су стрељали Србе, а не цивиле како сад то по новинама пишу. Знам да не волим Немце и смешно ми је колико сам се радовао њиховом уједињењу. Знам да ИСИС сада негде поред неке реке, ређа несмулимане и пуца им, једном по једном, у потиљак. Знам да данас УНЕСЦО одлучује о пријему Kосова. Волео бих да могу да изразим шта тим поводом осећам, али још сам немоћнији него у гимназијској клупи пред „Доста су свету једне Шумарице“ темом. Знам да сам Србин, што ми је некад било исто тако апстрактно и далеко и потпуно небитно. Знам да би данас морао да ми буде леп дан јер управо је то поента тих толиких жртава, да нама живима, живот буде леп. А ја, ма колико се претварао да јесте, удави ме нека туга. Знам да нам је, после непрестаног вековног масакрирања интелигенције – прво Турци, па Немци, па комунисти, па бескрајни ратови, све ослободилачки и одбрамбени – председник данас Kрагујевчанин, али не из крагујевачке гимназије. Било би добро да јесте. Јер та је гимназија, чак и данас, Kембриџ и Јејл и Сорбона заједно у односу на неутефтерену њиву с које је купио своју бедну диплому. Знам да је Дан сећања на српске жртве из Другог светског рата, и да нико, али нико, несрбин са друштвених мрежа, а стотине их имам, неће да окачи ни један банер, статус или слику у ту част. Сами смо. И у тој виртуелној бараци, чепркамо тражечи папирић да на њему нешто напишемо. Макар нам је битно. А то је најбитније од свега. Јер, све док јесте, има наде за нас. alexandarlambros.wordpress

Ламброс: Сами смо! Никога не занима страдање невине деце у Шумарицама - Видовдан Магазин

, https://ift.tt/1rMQyM6

[palankaonline]

ОВО ЈЕ ЗАБРАЊЕНА ИСТОРИЈА У ШКОЛАМА! Историја Срба пре Немњића! Почев од старих Срба, преко 2000 година ПНЕ, преко Срба Јелинског доба, Срба у Римско доба који су давали цареве Риму (Рим=Рума – тамо где је Ромул румао – сисао вучицу) почев од 192г Н.Е. , почев од Луке Севера, до цара Константина и касније неких Ромејских (Византијских) владара. Династије пре Немањића – Свевладовићи и Оштривојевићи итд. , који су поред осталог држали и скоро Целу Грчку. Царство Душаново је веће од оног ког су данашњи историчари направили(у овом данашњем није ни цела Мачва- права брука за цара Душана Силног, зар не? Освојио Бугарску, а није Мачву! Права граница ишла је до Истре, цела Бугарска, Грчка са Пелопонезом на северу видећете већ докле…). Прекрајање историје почиње после Берлинског Конгреса 1878, кад је Британија добила Кипар и Аустроугарска Босну и Херцеговину-дакле србску земљу, те је требало да Срби уче другу историју. Грци који се нису бунили за Кипар,јер никад није био њихов, дигнути су до небеса и историја Јелина је покрадена- ту су Грци добили сва „ауторска“ права иако су Јелини били Срби већином (Песник Илијаде – Хомер (Омир или Момир) Алесандар Македонски, Ахил – са крстом и четири СССС на својој војној одежди, Тројанци су исконски Дарданци(Дарданија – Ниша до Македоније, Медија- Шумадија итд.). Аристотел је говорио да су Јелини или Хелени мешавина бар 3 народа, никако само Грци! После Берлинског Конгреса Србима су наметнули нестручне професоре који су спроводили одлуке Берлинског конгреса и предавали лажну историју-Историју која је одговарала Аустроугарској, Немачкој, Француској, Британији(Опет су лукави добили за себе све на рачун Срба, и то за зеленим столом). Историја пре Немањића је цензурисана ,а и ова Немањићка, деца у школи запамре само ко је кога убио,заклао, пио из лобање итд.О Србском Националном Питању данас је забрањено расправљати, а Србистика као наука као не постоји.Данас је бити бранитељ Националних Вредности исто што и нациста.Лепо су нас свели на ниво робова. СРПСКИ ВЛАДАРИ Свевлад, Самовлад, или Само, Самко I (492-530) Цар Борис, или Брус I Свевладовић или Самовладовић И (530-540) Цар Остројило I Свевладовоћ или Самовладовић ИИ(540-552) Цар Свевлад, или Самовлад II син Стројимиров, Самовладовић ИИИ (552-564) Цар Селимир I Свевладов или Самов син, Свевладовић или Самовић ИВ (564-585) Цар српски Владан И Селимиров син Свевладовић В (585-610) Цар Радомир I Владанов син Свевладовић VI (610-620) Вишеслав Свевладовић Радослав Свевладовић Просегој Свевладовић Династија Дрвановића 1. Цар Звонимир I Дрванов или Дрвенаровић (632-675) 2. Краљ Будимир I Звонимиров Дрванић или Дрвенаровић ИИ (675-680) 3. Светолик I Будимиров Дрванић или Дрвенаровић ИИИ (680-692) 4. Владислав I Светоликов Дрванић или Дрвенаровић ИВ (692-709) 5. Томислав I Владисављев (или Светоликов син) Дрвановић или Дрвенаровић В (709-722) 6. Себислав (или Збислав) И Томислављев Дрвановић или Дрвенаровић ВИ (722-749) 7. Разбивој I и Владимир Себислављеви Дрвановић или Дрвенаровић ВИИ (749-753) 8. Владимир I Себислављев Дрвановић или Дрвенаровић ВИИИ (753-773) 9. Хранимир I Владимиров Дрвановић ИX (773-782) 10. Тврдослав I Хранимиров Дрвановић X (782-787) 11. Остројило или Стројило II Владимиров Дрвановић XИ (787-791) Вишеслав, кнез (после 780) Радославкнез (8. век и 9. век),син Вишеслава( или Војислава ) Просигој, кнез (822-836), син Радославов Властимир, кнез (836-863), син Просигојев Мутимир, кнез (863-891), син Властимиров Прибислав Мутимировић, кнез (891-892), син Мутимиров Петар Гојниковић, кнез (892-917), Мутимировог брата Гојника Павле Брановић, кнез (917-920), унук Мутимиров, од сина Брана Захарија Прибислављевић, велики жупан (920-924), син Прибиславов Србија под Бугарском (924–927) Часлав Клонимировић, кнез (927-950) Србија под Византијом (око 950- око 998, око 1018— око 1084) и Самуиловом државом (око 998 — око 1018) Вукан, жупан (око 1084-1112), Урош I, велики жупан (1112-1146), синовац Вуканов Урош II Првослав, велики жупан (1146-1155) Деса, жупан (1155-1162), велики жупан (1162-1165) (?) Урош II, велики жупан (1156–1162) (?) Белош, велики жупан (1162) Тихомир, велики жупан (1165-1166) Стефан I Немања, велики жупан (1166/8-1196) Стефан II Немањић (Стефан Првовенчани), велики жупан (1196-1202) и (1204-1217), краљ (1217-1228) Вукан Немањић, велики жупан (1202-1204) Стефан III Радослав, краљ (1228-1234) Стефан Владислав I, краљ (1234-1243) Стефан Урош I, краљ (1243-1276) Стефан IV Драгутин, краљ Србије (1276-1282), краљ Срема (1282-1316) Стефан Владислав II, краљ Срема (1316-1325), син Драгутинов Стефан Урош II Милутин, краљ Србије (1282-1321) Стефан Урош III Дечански, краљ Србије (1321-1331) Стефан Урош IV Душан, краљ Србије (1331-1345), цар (1345-1355) Стефан Урош V, цар (1355-1371) Симеон Синиша Палеолог, цар Епира и Тесалије (1359-1371) Јован Урош, цар Епира (1371-1372), син цара Симеона (Синише) Вукашин Мрњавчевић, краљ (1365-1371) Марко Мрњавчевић, краљ (1371-1395) Лазар I Хребељановић, кнез (1371-1389) Вук Бранковић, господар Косова (1371-1398) Милица Хребељановић (делимично владала између смрти Лазара Хребељановића и пунолетства Стефана Лазаревића 1371-1398) Стефан VI Лазаревић, кнез (1389-1402), деспот (1402-1427) Ђурађ Бранковић, деспот Србије (1427-1456) Лазар Бранковић, деспот Србије (1456-1458) Стефан VII Бранковић, деспот Србије (1458) Стефан VIII Томашевић, краљевић Босне и деспот Србије (1458-1459) Србија под Османским царством (1459–1804) Вук Гргуревић, деспот Србије (1471-1485) Ђорђе Бранковић, деспот Србије (1486-1496) Јован Бранковић, деспот Србије (1496-1502) Ивани�� Берислав, деспот Србије (1504-1514) Стеван Берислав, деспот Србије (1520-1535) Јован Ненад, самозвани српски цар (1526-1527) Радослав Челник, владар Сремског војводства (1527-1530), врховни војсковођа цара Јована Ненада Радич Божић, деспот Србије (1527-1528) Павле Бакић, деспот Србије (1537) Стефан Штиљановић, деспот Србије (1537-1540) Јован Монастерлија, подвојвода Срба у Аустрији (1691-1706). Ђорђе Петровић (Карађорђе), вожд (1804-1813) Милош Обреновић, кнез Србије (1815-1839) и (1858-1860) Милан Обреновић, кнез Србије (1839) Михаило Обреновић, кнез Србије (1839-1842) Александар Карађорђевић, кнез Србије (1842-1858) Стеван Шупљикац, војвода Српске Војводине (1848) Јосиф Рајачић, управитељ Српске Војводине (1848-1849) Михаило Обреновић, кнез Србије (1860-1868) намесници (1868-1872): Миливоје Блазнавац Јован Ристић Јован Гавриловић Милан Обреновић, кнез Србије (1872-1882), краљ (1882-1889) намесници (1889-1893): Јован Ристић Коста Протић Јован Белимарковић Александар Обреновић, краљ Србије (1893-1903) Петар I Карађорђевић, краљ Србије (1903-1918)

ОВО ЈЕ ЗАБРАЊЕНА ИСТОРИЈА У ШКОЛАМА! Историја Срба пре Немњића! Царство Душаново је веће од оног ког су данашњи историчари направили(у овом данашњем није ни цела Мачва- права брука за цара Душана Силног, зар не? Освојио Бугарску,...

, via Милан «Паланка на вези» Милошевић - Google+ Posts

[rasen-rs]

Кнез Милош Обреновић бранио пушење

Да се нико не усуди на сокаку пушити, или с чибуком по сокаку ходати, или пред кафаном Томином, спроћу цркве, пушити, на безчестије и непочитаније цркве”, пише у заповести коју је кнез Милош потписао 3. децембра 1824. Седам дана касније кнезови Народне канцеларије у Београду известили су Милоша да је његова заповест прочитана свим еснафима. Била је то прва забрана пушења на јавним местима на тлу…

[palankaonline]

У Србији не постоје концепцијске #снаге да се направи производ звани држава Читав низ трагичних околности у којима се наша нација током историје нашла само је делом последица геостратешког несналажења, а најчешћи узрок је то што не постоје унутрашње и концепцијске снаге да се направи производ звани држава. А то би морао да буде главни производ једног друштва. Они који репрезентују систем вредности кроз политичке опције нису успели да изнедре просвећену, функционалну, правну државу, и Србија се данас сусреће са скоро истим питањима као у време Берлинског конгреса 1878. Ми имамо отворена геостратешка и територијална питања, нисмо решили да ли идемо у Европу или не, нити читав низ моралних питања – да ли се исплати радити, производити, штедети. Најзад, немамо јасан одговор на базично питање: да ли правимо друштво у коме се исплати стварати или у коме се непрекидно редистрибуира опадајуће богатство, тоне у сиромаштво, каже у разговору за Данас Миодраг Зец, професор економије на Филозофском факултету у Београду. Зашто нисмо успели да створимо нормалну државу? – Ми смо уназад сто година прошли читав низ пројеката који су захтевали огромну енергију, и људску и интелектуалну, а који су пропали. Од Краљевине СХС до Титове Југославије и СЦГ, у аманет су нам остали и трошкови и развалина те државе. Сада се споримо око геостратешке позиције, нема ни јасног система вредности и нема друштвеног континуитета. Шта је сада потребно да се изгради држава? – То захтева примену базичног принципа поделе власти. Не може се направити правна држава без поделе на законодавну, извршну и судску власт. А ми и дан-данас не прихватамо тај принцип, јер свака наша власт, а вршили су је многи, тежи да буде једна, да се симболизује у једном човеку. Ми не тражимо јавне службенике, него националне вође. И то је видљиво у свим фазама, почевши од устанка 1804. који је је створио Кнежевину, кроз Краљевину СХС, до Титове Југославије, Милошевићеве, Вучићеве Србије. Све се синтетизује у једном човеку, а трошак те персонализације, велике власти, јесте губитак институционалних процедура. Може вођа да има какве год квалитете, али не може да замени систем. Зашто, где је грешка у коду? – Једна ствар је страшно важна. Ако се погледа трагична судбина свих наших вођа, од дубине 19. века до данас, види се да је сувише енергије утрошено у то како да се дође на власт. Остало је потпуно отворено питање како се силази са власти. Просто се степенице које воде горе руше иза себе, па их нема када дође време да се сиђе. Све се завршава врло тужно, несретно. Погледајте историју – Карађорђе убијен, Милош протеран, Александар, Карађорђев син, такође протеран, убијен кнез Михаило, протеран краљ Милан, убијен Александар Обреновић, па и Александар Карађорђевић. Тито јесте умро часно, али је то други политички “софтвер”, друге историјске околности и други генетски код, није он производ одавде, а и његова творевина завршила је у рату и расулу. Несретан низ наставио је Милошевић, па је после њега Ђинђић убијен… То се стално дешава и показује да је нешто у алгоритму друштва погрешно, да се базични принцип поделе власти не поштује. Који то камен темељац недостаје? – Ствар око које се стално ломе копља, која се никада код нас није примила као институција, то је уставотворна скупштина, почев од Светоандрејске, па свих осталих наовамо. То је институција која треба да омеђи неке угаоне камене државе, да постави територијалну, геостратешку политику, систем вредности и неке минималне процедуре. То да би се направило, мора се направити модел како из бића народа извући тих потребних 100-150 људи, који би могли да буде репрезенти, који имају аутентичну везу са грађанима. И бивши и актуелни политичари тврде да заступају вољу грађана, како је могуће онда да немају контакт са њима? – Да, то се овде стално прича, али се не види. Народни посланици су намештеници партија, немају ни директне, ни индиректне везе са грађанима, нити одговорност. Зато се мора промислити један систем персонализације мандата, искористити искуства уређених земаља, где се успело у стварању д��ректне везе између грађана као политичког субјекта и народног посланика. Нас Европа присиљава да не отимамо мандате посланицима, да они не тргују тиме. То фали, због тога не постоји суверенитет парламента. Када би њега било, успоставила би се коресподенција између извршне и законодавне власти. Овако, скупштина је само сервис, има звонце и пиштаљку, а посланици гласају шта им се каже. Шта је са судском влашћу? – Ако је основни извор суверенитета, скупштина, заснована на персонализованим мандатима, где посланици имају обавезу према грађанима, онда би то била база која усваја законе, чиме даје овлашћења и извршној и судској власти. Она би била центар, а не извршна која је подјармила скупштину а судије претворила у сопствени апарат, тако да принцип правде и праведности, амалгама који везују власт, кроз судску грану не постоји. Зато се гомилају предмети, зато застаревају, зато свака власт има своје судије и своје робијаше. Зашто смо друштво дисконтинуитета, а не континуитета? – Опет се враћам на базични рам. Овако мали народ, овако мали потенцијал, овако стишњен геостратешки, ипак може да максимизира своје људске, креативне, политичке и образовне потенцијале, ��а ће се наћи довољно квалитетних људи као и у великим народима. Када би успели да направимо бар груби однос између та три нивоа власти, могла би да се успостави квалитетна администрација, оно са чиме се грађани једино и срећу. Сада је то једна сила над друштвом а не сервис. Постала је сама себи сврха. То се не дешава само код нас, и у Европи се гомила администрација, потреса је недостатак јасног концепта. – Па и тамо праве законе да би имали шта да раде а не да би се уредили односи. Што више закона, све је теже да се разумеју и примене. То умножавање бирократије један је капитални пропуст Европе, а ми са тим ратујемо више од сто година, од Нушића и његовог среског начелника имамо административну власт која је насиље над грађанима. Зашто тврдите да смо друштво прерасподеле? – Па, јесмо. Недостаје нам, на пример, један базични закон који има само један члан: дугови се морају платити, не застаревају, преносе се кроз време. Уместо тога, ми умножавамо законе о дужничко поверилачким односима, а све је више међусобних дуговања. Овде се чека да нешто застари и тај модел вечитог неплаћања дугова говори да смо друштво које не ствара, него прерасподељује. Узећу кредите, нећу их вратити, појешће их инфлација, отићи ћу из земље, биће новог опроста, има их од 60-их година прошлог века до данас. Присуствујемо једном бестијалном опросту дугова за које не знамо да ли треба да буду опроштени. При том, смањујете пензије 600.000 људи да би санирали технолошке мртваце, али то радите да имате неки политички утицај у одређеном крају. Ако имамо модел личне власти, то је то. А ако се успостави подела власти, шта се добија? – Платформа на којој правиш институције. Овако, имамо институције које немају реално никакву власт, па се поставља питање, зашто ми уопште плаћамо мноштво независних регулаторних тела, у којима добијају одређене политичке апанаже, када је то симфонија са једним диригентом, и када он каже стоп, сви инструменти престају да свирају. Кажете и да не постоји систем друштвених вредности. Како се он гради? – Само кроз образовање и кућно васпитање, а ту смо начинили у последњих неколико деценија, кардиналне грешке. То је сада трагично. Можемо да кажемо да су за бомбардовање и санкције делом постојали спољни разлози, који су се можда могли и смањити, али нема ниједног разлог због чега смо ми ово урадили образовању. Сами себи. Уништили смо принцип да је човек божије створење, да се таленти рађају ретко и да се они негују кроз образовни систем. Тако се одгаја национални подмладак који се враћа друштву кроз иновације и друге друштвене производе. Има ли већег примера бесмисла од овога у образовању, да они који су најбољи напуштају земљу, а ови са сумњивим дипломама заузимају капитални политички положај? Или да се наставничка већа од основне школе до универзитета више баве поклањањем оцена лошим ђацима уместо да бдију над талентима. Зашто академска #заједница ћути о томе? – Ја мислим да не ћути. На Београдском универзитету се покреће читав низ ствари, али он нема никакву моћ. Мене студенти питају зашто их тероришем и терам да уче, када до дипломе могу и без тога и више нема никакве везе између онога што знаш и онога што радиш. И у неким делатностима то није видљиво, али јесте у грађевинској струци, медицини. Неће нико знати да направи мост, заврне сијалицу. У уређеном свету се зна на којим се местима и којим поступком се ствара и регрутују елита којој се поверавају кључне службе – правосуђе, здравство, образовање. А шта наша влада ради? Несретни Београдски универзитет је побољшао своје место на Шангајској листи, а у оквиру финансијске консолидације линеарно су смањене плате свим државним универзитетима, невезано за то да ли су они добри или лоши. Подсећам да су комунисти национализовали легате Београдског универзитета, а они су после приватизовани. Презир према знању и његово обесмишљавање стиже на наплату. Због тога имамо поплаву диплома и ��октората. Да ли то значи да немамо снагу да извршимо селекцију? – Немамо. А то се код других народа подразумева. Ако овде кажете да студије економије ваљају само на једном месту у земљи, доживећете јавну осуду, јер управо они који могу да осуђују нису завршили на том једном месту. Ми не прихватамо нека нормална начела. Овде су сви једнаки, само неки једнакији, јер модел власти поништава индивидуализам, у бити је колективистички. Чим неко зуцне, чим је бољи, одмах се сече. Имамо један остракизам невиђених размера, због чега су сви велики људи отишли, нису овде ни сахрањени, повремено се после деценија донесе нека урна. Ми годишње “извозимо” десетак најбољих математичара а увозимо ријалити шоуе, школујемо људе и пуштамо да оду а стално постављамо питање трошкова у образовању. Хоћемо ли за деценију-две остати без стручњака? – Нама је већ сада потребна једна људска “инфузија”. Ми смо рањена земља. Деценијама су се код нас досељавали, а последња велика сеоба била је “олуја”. После ње, имамо само нето излаз, постали смо земља из које народ бежи. Имамо радикално смањење становништва, при чему нам странци узимају најбоље стручњаке, а нама кажу – школујте оне што стоје 18 сати уз траку са шрафцигером, они ће остати код вас, са малим платама и социјалним трошковима. И ми тврдимо како је то за нас спас. Па, није. Али, та мантра је намерно направљена, ми смо насели и производимо такав модел. Њега употпуњује слика јавних предузећа, која су политички плен и изложена ригорозној некомпетенцији, па испадне да је важнији РТБ Бор него клинички центар, њихови радници него лекари. Не потцењујем, али није исто оперисати на отвореном срцу, где је пресудан човек, и бити радник на копу, где ради машина. Нигде осим код нас, секретарица у јавном предузећу не би могла да има већу плату него хирург. Јавним сектором и државном управом дефилују старлете, ПР менаџер, а јавним простором “аналитичари” опште праксе. Зашто су страни #инвеститори повлашћени у односу на домаће? – Томе претходи низ #диспропорција које су збирни израз промашаја у концепту државе, привредног система, економске политике. Имате диспропорцију производње и потрошње, штедње и инвестицију, између запослених и незапослених, запослених и пензионера, рођених и умрлих. То су базичне диспропорције. Хоћеш да решиш инвестиције, а не одговараш на питање зашто овде људи ��еће да штеде, зашто се не исплати, још од старе девизне штедње, инфлације. Узео си само једно питање, једну мантру: дајем субвенције. Природно је да инвеститори то траже, али није природно да се то даје, јер је доказ да постоје скривени трошкови и скривене тешкоће које спречавају те инвеститоре да сами дођу. Што су потребне веће субвенције, то је укупан амбијент лошији. А када већ имаш улагања, мораш да одговориш на друга базична питања: које инвестиције долазе, да ли има ефекта преливања, да ли и које знање долази, да ли се само тражи мануелни рад, да ли добијаш само један сегмент или целину, да ли то одговара твом извозу. Уместо тога, гледаш само политички ефекат, па кажеш огроман је извоз из Крагујевца. А ћутиш да је огроман и увоз и да пласираш само нето људски рад. Чекајући базичне промене, да ли постоје ситни резови којима бар нешто може да се исправи? – Не постоје. Не можеш да мењаш плочице на трећем спрату док темељ тоне, не можеш загрејати кућу без прозора. Моја цела порука је да смогнемо снагу и вратимо се на почетак. Преформулисаћу. Постоји ли снага која би бар покушала да ствари врати на почетак, на темеље? – Тешко, али могуће. За то је капитално образовање а ту су катастрофални потези. Потребно је и време, као за енглеску траву – шишаш је и заливаш, и тако 300 година. Али, вреди почети, од основне школе, од производње човека, само што онда учитељица не може да има мање од оне која секретарише у јавном предузећу. Неке ствари можемо имати, имамо и довољно пара за све, али морамо да одаберемо. Али, ми хоћемо супротно, хоћемо банализацију, тривијализацију знања. Ако 15 година није решена афера “индекс”, уместо да је истог тренутка затворен правни факултет а хитно утврђено ко је крив, јер је право јако важно за земљу, онда је то права илустрација онога што хоћемо. #Правила игре или асфалт Може ли нека енергија из локала да покрене промене у концепту државе? – Може када имаш персонализацију посланика. Али, мора да постоји амбијент, шта се тражи од посланика, ако као друштво желиш да он направи правила игре која ће бити иста за све, и онда бираш једног, а ако гласаш за онога што нуди да асфалтира само твоју улицу и да септичку јаму премести у другу, онда не можеш да очекујеш базичну промену. Плитка социјална лоза – Овде се не поставља питање вредносног система и зато свака генерација почиње испочетка, зато нам је плитка социјална лоза. Овде се брзо стиче али још брже губи. Због тога имамо масовни бег домаћег који се касније враћа као страни. Није направљен алгоритам да биологија и социологија међусобно кореспондирају, а друштвени образац је кључ помоћу кога се из једног народа извлачи потенцијал. За друштво је најважније да одреди смер, координате, да постоји систем који утврђује да ли се одступа од курса. Овде се, међутим, управља ручно, па вам са највишег нивоа власти саопштавају да ли ће неки комунални проблем, бити решен или не. А то се дешава зато што извршна власт има потпуну контролу процеса. Обиље политиканата У сваком народу има обиље политиканата, расни политичари су малобројни, а они који се уздигну до ранга државника су реткост. Државници се препознају по принципима и институцијама који су уграђени у темеље и чине арматуре друштва. Нажалост, код нас држава траје краће од просечног људског живота. Наши прваци мисле “држава то сам ја” и зато смо имали толико тумбања. А држава је најсложенији производ једног друштва и најмоћнији алат за трајни просперитет нације. Није лоше да они који се баве јавним пословима виде шта о томе говоре Платон, Монтескје, Мил, да не ређам даље. 

У Србији не постоје концепцијске снаге да се направи производ звани држава Читав низ трагичних околности у којима се наша нација током историје нашла само је делом последица геостратешког несналажења, а најчешћи узрок је то што не постоје унутрашње и концепцијске снаге да се направи производ звани држава.

, via Милан «Паланка на вези» Милошевић - Google+ Posts

[palankaonline]

У Србији не постоје концепцијске #снаге да се направи производ звани држава http://ift.tt/2iGYMeB, У Србији не постоје концепцијске #снаге да се направи производ звани држава Читав низ трагичних околности у којима се наша нација током историје нашла само је делом последица геостратешког несналажења, а најчешћи узрок је то што не постоје унутрашње и концепцијске снаге да се направи производ звани држава. А то би морао да буде главни производ једног друштва. Они који репрезентују систем вредности кроз политичке опције нису успели да изнедре просвећену, функционалну, правну државу, и Србија се данас сусреће са скоро истим питањима као у време Берлинског конгреса 1878. Ми имамо отворена геостратешка и територијална питања, нисмо решили да ли идемо у Европу или не, нити читав низ моралних питања – да ли се исплати радити, производити, штедети. Најзад, немамо јасан одговор на базично питање: да ли правимо друштво у коме се исплати стварати или у коме се непрекидно редистрибуира опадајуће богатство, тоне у сиромаштво, каже у разговору за Данас Миодраг Зец, професор економије на Филозофском факултету у Београду. Зашто нисмо успели да створимо нормалну државу? – Ми смо уназад сто година прошли читав низ пројеката који су захтевали огромну енергију, и људску и интелектуалну, а који су пропали. Од Краљевине СХС до Титове Југославије и СЦГ, у аманет су нам остали и трошкови и развалина те државе. Сада се споримо око геостратешке позиције, нема ни јасног система вредности и нема друштвеног континуитета. Шта је сада потребно да се изгради држава? – То захтева примену базичног принципа поделе власти. Не може се направити правна држава без поделе на законодавну, извршну и судску власт. А ми и дан-данас не прихватамо тај принцип, јер свака наша власт, а вршили су је многи, тежи да буде једна, да се симболизује у једном човеку. Ми не тражимо јавне службенике, него националне вође. И то је видљиво у свим фазама, почевши од устанка 1804. који је је створио Кнежевину, кроз Краљевину СХС, до Титове Југославије, Милошевићеве, Вучићеве Србије. Све се синтетизује у једном човеку, а трошак те персонализације, велике власти, јесте губитак институционалних процедура. Може вођа да има какве год квалитете, али не може да замени систем. Зашто, где је грешка у коду? – Једна ствар је страшно важна. Ако се погледа трагична судбина свих наших вођа, од дубине 19. века до данас, види се да је сувише енергије утрошено у то како да се дође на власт. Остало је потпуно отворено питање како се силази са власти. Просто се степенице које воде горе руше иза себе, па их нема када дође време да се сиђе. Све се завршава врло тужно, несретно. Погледајте историју – Карађорђе убијен, Милош протеран, Александар, Карађорђев син, такође протеран, убијен кнез Михаило, протеран краљ Милан, убијен Александар Обреновић, па и Александар Карађорђевић. Тито јесте умро часно, али је то други политички “софтвер”, друге историјске околности и други генетски код, није он производ одавде, а и његова творевина завршила је у рату и расулу. Несретан низ наставио је Милошевић, па је после њега Ђинђић убијен… То се стално дешава и показује да је нешто у алгоритму друштва погрешно, да се базични принцип поделе власти не поштује. Који то камен темељац недостаје? – Ствар око које се стално ломе копља, која се никада код нас није примила као институција, то је уставотворна скупштина, почев од Светоандрејске, па свих осталих наовамо. То је институција која треба да омеђи неке угаоне камене државе, да постави територијалну, геостратешку политику, систем вредности и неке минималне процедуре. То да би се направило, мора се направити модел како из бића народа извући тих потребних 100-150 људи, који би могли да буде репрезенти, који имају аутентичну везу са грађанима. И бивши и актуелни политичари тврде да заступају вољу грађана, како је могуће онда да немају контакт са њима? – Да, то се овде стално прича, али се не види. Народни посланици су намештеници партија, немају ни директне, ни индиректне везе са грађанима, нити одговорност. Зато се мора промислити један систем персонализације мандата, искористити искуства уређених земаља, где се успело у стварању директне везе између грађана као политичког субјекта и народног посланика. Нас Европа присиљава да не отимамо мандате посланицима, да они не тргују тиме. То фали, због тога не постоји суверенитет парламента. Када би њега било, успоставила би се коресподенција између извршне и законодавне власти. Овако, скупштина је само сервис, има звонце и пиштаљку, а посланици гласају шта им се каже. Шта је са судском влашћу? – Ако је основни извор суверенитета, скупштина, заснована на персонализованим мандатима, где посланици имају обавезу према грађанима, онда би то била база која усваја законе, чиме даје овлашћења и извршној и судској власти. Она би била центар, а не извршна која је подјармила скупштину а судије претворила у сопствени апарат, тако да принцип правде и праведности, амалгама који везују власт, кроз судску грану не постоји. Зато се гомилају предмети, зато застаревају, зато свака власт има своје судије и своје робијаше. Зашто смо друштво дисконтинуитета, а не континуитета? – Опет се в��аћам на базични рам. Овако мали народ, овако мали потенцијал, овако стишњен геостратешки, ипак може да максимизира своје људске, креативне, политичке и образовне потенцијале, па ће се наћи довољно квалитетних људи као и у великим народима. Када би успели да направимо бар груби однос између та три нивоа власти, могла би да се успостави квалитетна администрација, оно са чиме се грађани једино и срећу. Сада је то једна сила над друштвом а не сервис. Постала је сама себи сврха. То се не дешава само код нас, и у Европи се гомила администрација, потреса је недостатак јасног концепта. – Па и тамо праве законе да би имали шта да раде а не да би се уредили односи. Што више закона, све је теже да се разумеју и примене. То умножавање бирократије један је капитални пропуст Европе, а ми са тим ратујемо више од сто година, од Нушића и његовог среског начелника имамо административну власт која је насиље над грађанима. Зашто тврдите да смо друштво прерасподеле? – Па, јесмо. Недостаје нам, на пример, један базични закон који има само један члан: дугови се морају платити, не застаревају, преносе се кроз време. Уместо тога, ми умножавамо законе о дужничко поверилачким односима, а све је више међусобних дуговања. Овде се чека да нешто застари и тај модел вечитог неплаћања дугова говори да смо друштво које не ствара, него прерасподељује. Узећу кредите, нећу их вратити, појешће их инфлација, отићи ћу из земље, биће новог опроста, има их од 60-их година прошлог века до данас. Присуствујемо једном бестијалном опросту дугова за које не знамо да ли треба да буду опроштени. При том, смањујете пензије 600.000 људи да би санирали технолошке мртваце, али то радите да имате неки политички утицај у одређеном крају. Ако имамо модел личне власти, то је то. А ако се успостави подела власти, шта се добија? – Платформа на којој правиш институције. Овако, имамо институције које немају реално никакву власт, па се поставља питање, зашто ми уопште плаћамо мноштво независних регулаторних тела, у којима добијају одређене политичке апанаже, када је то симфонија са једним диригентом, и када он каже стоп, сви инструменти престају да свирају. Кажете и да не постоји систем друштвених вредности. Како се он гради? – Само кроз образовање и кућно васпитање, а ту смо начинили у последњих неколико деценија, кардиналне грешке. То је сада трагично. Можемо да кажемо да су за бомбардовање и санкције делом постојали спољни разлози, који су се можда могли и смањити, али нема ниједног разлог због чега смо ми ово урадили образовању. Сами себи. Уништили смо принцип да је човек божије створење, да се таленти рађају ретко и да се они негују кроз образовни систем. Тако се одгаја национални подмладак који се враћа друштву кроз иновације и друге друштвене производе. Има ли већег примера бесмисла од овога у образовању, да они који су најбољи напуштају земљу, а ови са сумњивим дипломама заузимају капитални политички положај? Или да се наставничка већа од основне школе до универзитета више баве поклањањем оцена лошим ђацима уместо да бдију над талентима. Зашто академска #заједница ћути о томе? – Ја мислим да не ћути. На Београдском универзитету се покреће читав низ ствари, али он нема никакву моћ. Мене студенти питају зашто их тероришем и терам да уче, када до дипломе могу и без тога и више нема никакве везе између онога што знаш и онога што радиш. И у неким делатностима то није видљиво, али јесте у грађевинској струци, медицини. Неће нико знати да направи мост, заврне сијалицу. У уређеном свету се зна на којим се местима и којим поступком се ствара и регрутују елита којој се поверавају кључне службе – правосуђе, здравство, образовање. А шта наша влада ради? Несретни Београдски универзитет је побољшао своје место на Шангајској листи, а у оквиру финансијске консолидације линеарно су смањене плате свим државним универзитетима, невезано за то да ли су они добри или лоши. Подсећам да су комунисти национализовали легате Београдског универзитета, а они су после приватизовани. Презир према знању и његово обесмишљавање стиже на наплату. Због тога имамо поплаву диплома и доктората. Да ли то значи да немамо снагу да извршимо селекцију? – Немамо. А то се код других народа подразумева. Ако овде кажете да студије економије ваљају само на једном месту у земљи, доживећете јавну осуду, јер управо они који могу да осуђују нису завршили на том једном месту. Ми не прихватамо нека нормална начела. Овде су сви једнаки, само неки једнакији, јер модел власти поништава индивидуализам, у бити је колективистички. Чим неко зуцне, чим је бољи, одмах се сече. Имамо један остракизам невиђених размера, због чега су сви велики људи отишли, нису овде ни сахрањени, повремено се после деценија донесе нека урна. Ми годишње “извозимо” десетак најбољих математичара а увозимо ријалити шоуе, школујемо људе и пуштамо да оду а стално постављамо питање трошкова у образовању. Хоћемо ли за деценију-две остати без стручњака? – Нама је већ сада потребна једна људска “инфузија”. Ми смо рањена земља. Деценијама су се код нас досељавали, а последња велика сеоба била је “олуја”. После ње, имамо само нето излаз, постали смо земља из које народ бежи. Имамо радикално смањење становништва, при чему нам странци узимају најбоље стручњаке, а нама кажу – школујте оне што стоје 18 сати уз траку са шрафцигером, они ће остати код вас, са малим платама и социјалним трошковима. И ми тврдимо како је то за нас спас. Па, није. Али, та мантра је намерно направљена, ми смо насели и производимо такав модел. Њега употпуњује слика јавних предузећа, која су политички плен и изложена ригорозној некомпетенцији, па испадне да је важнији РТБ Бор него клинички центар, њихови радници него лекари. Не потцењујем, али није исто оперисати на отвореном срцу, где је пресудан човек, и бити радник на копу, где ради машина. Нигде осим код нас, секретарица у јавном предузећу не би могла да има већу плату него хирург. Јавним сектором и државном управом дефилују старлете, ПР менаџер, а јавним простором “аналитичари” опште праксе. Зашто су страни #инвеститори повлашћени у односу на домаће? – Томе претходи низ #диспропорција које су збирни израз промашаја у концепту државе, привредног система, економске политике. Имате диспропорцију производње и потрошње, штедње и инвестицију, између запослених и незапослених, запослених и пензионера, рођених и умрлих. То су базичне диспропорције. Хоћеш да решиш инвестиције, а не одговараш на питање зашто овде људи неће да штеде, зашто се не исплати, још од старе девизне штедње, инфлације. Узео си само једно питање, једну мантру: дајем субвенције. Природно је да инвеститори то траже, али није природно да се то даје, јер је доказ да постоје скривени трошкови и скривене тешкоће које спречавају те инвеститоре да сами дођу. Што су потребне веће субвенције, то је укупан амбијент лошији. А када већ имаш улагања, мораш да одговориш на друга базична питања: које инвестиције долазе, да ли има ефекта преливања, да ли и које знање долази, да ли се само тражи мануелни рад, да ли добијаш само један сегмент или целину, да ли то одговара твом извозу. Уместо тога, гледаш само политички ефекат, па кажеш огроман је извоз из Крагујевца. А ћутиш да је огроман и увоз и да пласираш само нето људски рад. Чекајући базичне промене, да ли постоје ситни резови којима бар нешто може да се исправи? – Не постоје. Не можеш да мењаш плочице на трећем спрату док темељ тоне, не можеш загрејати кућу без прозора. Моја цела порука је да смогнемо снагу и вратимо се на почетак. Преформулисаћу. Постоји ли снага која би бар покушала да ствари врати на почетак, на темеље? – Тешко, али могуће. За то је капитално образовање а ту су катастрофални потези. Потребно је и време, као за енглеску траву – шишаш је и заливаш, и тако 300 година. Али, вреди почети, од основне школе, од производње човека, само што онда учитељица не може да има мање од оне која секретарише у јавном предузећу. Неке ствари можемо имати, имамо и довољно пара за све, али морамо да одаберемо. Али, ми хоћемо супротно, хоћемо банализацију, тривијализацију знања. Ако 15 година није решена афера “индекс”, уместо да је истог тренутка затворен правни факултет а хитно утврђено ко је крив, јер је право јако важно за земљу, онда је то права илустрација онога што хоћемо. #Правила игре или асфалт Може ли нека енергија из локала да покрене промене у концепту државе? – Може када имаш персонализацију посланика. Али, мора да постоји амбијент, шта се тражи од посланика, ако као друштво желиш да он направи правила игре која ће бити иста за све, и онда бираш једног, а ако гласаш за онога што нуди да асфалтира само твоју улицу и да септичку јаму премести у другу, онда не можеш да очекујеш базичну промену. Плитка социјална лоза – Овде се не поставља питање вредносног система и зато свака генерација почиње испочетка, зато нам је плитка социјална лоза. Овде се брзо стиче али још брже губи. Због тога имамо масовни бег домаћег који се касније враћа као страни. Није направљен алгоритам да биологија и социологија међусобно кореспондирају, а друштвени образац је кључ помоћу кога се из једног народа извлачи потенцијал. За друштво је најважније да одреди смер, координате, да постоји систем који утврђује да ли се одступа од курса. Овде се, међутим, управља ручно, па вам са највишег нивоа власти саопштавају да ли ће неки комунални проблем, бити решен или не. А то се дешава зато што извршна власт има потпуну контролу процеса. Обиље политиканата У сваком народу има обиље политиканата, расни политичари су малобројни, а они који се уздигну до ранга државника су реткост. Државници се препознају по принципима и институцијама који су уграђени у темеље и чине арматуре друштва. Нажалост, код нас држава траје краће од просечног људског живота. Наши прваци мисле “држава то сам ја” и зато смо имали толико тумбања. А држава је најсложенији производ једног друштва и најмоћнији алат за трајни просперитет нације. Није лоше да они који се баве јавним пословима виде шта о томе говоре Платон, Монтескје, Мил, да не ређам даље. 

У Србији не постоје концепцијске снаге да се направи производ звани држава Читав низ трагичних околности у којима се наша нација током историје нашла само је делом последица геостратешког несналажења, а најчешћи узрок је то што не постоје унутрашње и концепцијске снаге да се направи производ звани држава.

, http://ift.tt/1rMQyM6