#Михаило Обреновић

[roehenstart]

Mihailo Obrenović III (1823-1868), Prince of Serbia. By Anastas Jovanović.

[rasen-rs]

Једну од најлепших староградских љубавних романси, песму „Што се боре мисли моје“ написао је кнез Михаило Обреновић. Више од век и по трају нагађања коме је песма посвећена.

[vaseljenska]

Ваљевка на престолу: Персида Карађорђевић

Ваљевка на престолу: Персида Карађорђевић http://www.vaseljenska.com/vesti-dana/valjevka-na-prestolu-persida-karadjordjevic/

[palankaonline]

ОВО ЈЕ ЗАБРАЊЕНА ИСТОРИЈА У ШКОЛАМА! Историја Срба пре Немњића! Почев од старих Срба, преко 2000 година ПНЕ, преко Срба Јелинског доба, Срба у Римско доба који су давали цареве Риму (Рим=Рума – тамо где је Ромул румао – сисао вучицу) почев од 192г Н.Е. , почев од Луке Севера, до цара Константина и касније неких Ромејских (Византијских) владара. Династије пре Немањића – Свевладовићи и Оштривојевићи итд. , који су поред осталог држали и скоро Целу Грчку. Царство Душаново је веће од оног ког су данашњи историчари направили(у овом данашњем није ни цела Мачва- права брука за цара Душана Силног, зар не? Освојио Бугарску, а није Мачву! Права граница ишла је до Истре, цела Бугарска, Грчка са Пелопонезом на северу видећете већ докле…). Прекрајање историје почиње после Берлинског Конгреса 1878, кад је Британија добила Кипар и Аустроугарска Босну и Херцеговину-дакле србску земљу, те је требало да Срби уче другу историју. Грци који се нису бунили за Кипар,јер никад није био њихов, дигнути су до небеса и историја Јелина је покрадена- ту су Грци добили сва „ауторска“ права иако су Јелини били Срби већином (Песник Илијаде – Хомер (Омир или Момир) Алесандар Македонски, Ахил – са крстом и четири СССС на својој војној одежди, Тројанци су исконски Дарданци(Дарданија – Ниша до Македоније, Медија- Шумадија итд.). Аристотел је говорио да су Јелини или Хелени мешавина бар 3 народа, никако само Грци! После Берлинског Конгреса Србима су наметнули нестручне професоре који су спроводили одлуке Берлинског конгреса и предавали лажну историју-Историју која је одговарала Аустроугарској, Немачкој, Француској, Британији(Опет су лукави добили за себе све на рачун Срба, и то за зеленим столом). Историја пре Немањића је цензурисана ,а и ова Немањићка, деца у школи запамре само ко је кога убио,заклао, пио из лобање итд.О Србском Н��ционалном Питању данас је забрањено расправљати, а Србистика као наука као не постоји.Данас је бити бранитељ Националних Вредности исто што и нациста.Лепо су нас свели на ниво робова. СРПСКИ ВЛАДАРИ Свевлад, Самовлад, или Само, Самко I (492-530) Цар Борис, или Брус I Свевладовић или Самовладовић И (530-540) Цар Остројило I Свевладовоћ или Самовладовић ИИ(540-552) Цар Свевлад, или Самовлад II син Стројимиров, Самовладовић ИИИ (552-564) Цар Селимир I Свевладов или Самов син, Свевладовић или Самовић ИВ (564-585) Цар српски Владан И Селимиров син Свевладовић В (585-610) Цар Радомир I Владанов син Свевладовић VI (610-620) Вишеслав Свевладовић Радослав Свевладовић Просегој Свевладовић Династија Дрвановића 1. Цар Звонимир I Дрванов или Дрвенаровић (632-675) 2. Краљ Будимир I Звонимиров Дрванић или Дрвенаровић ИИ (675-680) 3. Светолик I Будимиров Дрванић или Дрвенаровић ИИИ (680-692) 4. Владислав I Светоликов Дрванић или Дрвенаровић ИВ (692-709) 5. Томислав I Владисављев (или Светоликов син) Дрвановић или Дрвенаровић В (709-722) 6. Себислав (или Збислав) И Томислављев Дрвановић или Дрвенаровић ВИ (722-749) 7. Разбивој I и Владимир Себислављеви Дрвановић или Дрвенаровић ВИИ (749-753) 8. Владимир I Себислављев Дрвановић или Дрвенаровић ВИИИ (753-773) 9. Хранимир I Владимиров Дрвановић ИX (773-782) 10. Тврдослав I Хранимиров Дрвановић X (782-787) 11. Остројило или Стројило II Владимиров Дрвановић XИ (787-791) Вишеслав, кнез (после 780) Радославкнез (8. век и 9. век),син Вишеслава( или Војислава ) Просигој, кнез (822-836), син Радославов Властимир, кнез (836-863), син Просигојев Мутимир, кнез (863-891), син Властимиров Прибислав Мутимировић, кнез (891-892), син Мутимиров Петар Гојниковић, кнез (892-917), Мутимировог брата Гојника Павле Брановић, кнез (917-920), унук Мутимиров, од сина Брана Захарија Прибислављевић, велики жупан (920-924), син Прибиславов Србија под Бугарском (924–927) Часлав Клонимировић, кнез (927-950) Србија под Византијом (око 950- око 998, око 1018— око 1084) и Самуиловом државом (око 998 — око 1018) Вукан, жупан (око 1084-1112), Урош I, велики жупан (1112-1146), синовац Вуканов Урош II Првослав, велики жупан (1146-1155) Деса, жупан (1155-1162), велики жупан (1162-1165) (?) Урош II, велики жупан (1156–1162) (?) Белош, велики жупан (1162) Тихомир, велики жупан (1165-1166) Стефан I Немања, велики жупан (1166/8-1196) Стефан II Немањић (Стефан Првовенчани), велики жупан (1196-1202) и (1204-1217), краљ (1217-1228) Вукан Немањић, велики жупан (1202-1204) Стефан III Радослав, краљ (1228-1234) Стефан Владислав I, краљ (1234-1243) Стефан Урош I, краљ (1243-1276) Стефан IV Драгутин, краљ Србије (1276-1282), краљ Срема (1282-1316) Стефан Владислав II, краљ Срема (1316-1325), син Драгутинов Стефан Урош II Милутин, краљ Србије (1282-1321) Стефан Урош III Дечански, краљ Србије (1321-1331) Стефан Урош IV Душан, краљ Србије (1331-1345), цар (1345-1355) Стефан Урош V, цар (1355-1371) Симеон Синиша Палеолог, цар Епира и Тесалије (1359-1371) Јован Урош, цар Епира (1371-1372), син цара Симеона (Синише) Вукашин Мрњавчевић, краљ (1365-1371) Марко Мрњавчевић, краљ (1371-1395) Лазар I Хребељановић, кнез (1371-1389) Вук Бранковић, господар Косова (1371-1398) Милица Хребељановић (делимично владала између смрти Лазара Хребељановића и пунолетства Стефана Лазаревића 1371-1398) Стефан VI Лазаревић, кнез (1389-1402), деспот (1402-1427) Ђурађ Бранковић, деспот Србије (1427-1456) Лазар Бранковић, деспот Србије (1456-1458) Стефан VII Бранковић, деспот Србије (1458) Стефан VIII Томашевић, краљевић Босне и деспот Србије (1458-1459) Србија под Османским царством (1459–1804) Вук Гргуревић, деспот Србије (1471-1485) Ђорђе Бранковић, деспот Србије (1486-1496) Јован Бранковић, деспот Србије (1496-1502) Иваниш Берислав, деспот Србије (1504-1514) Стеван Берислав, деспот Србије (1520-1535) Јован Ненад, самозвани српски цар (1526-1527) Радослав Челник, владар Сремског војводства (1527-1530), врховни војсковођа цара Јована Ненада Радич Божић, деспот Србије (1527-1528) Павле Бакић, деспот Србије (1537) Стефан Штиљановић, деспот Србије (1537-1540) Јован Монастерлија, подвојвода Срба у Аустрији (1691-1706). Ђорђе Петровић (Карађорђе), вожд (1804-1813) Милош Обреновић, кнез Србије (1815-1839) и (1858-1860) Милан Обреновић, кнез Србије (1839) Михаило Обреновић, кнез Србије (1839-1842) Александар Карађорђевић, кнез Србије (1842-1858) Стеван Шупљикац, војвода Српске Војводине (1848) Јосиф Рајачић, управитељ Српске Војводине (1848-1849) Михаило Обреновић, кнез Србије (1860-1868) намесници (1868-1872): Миливоје Блазнавац Јован Ристић Јован Гавриловић Милан Обреновић, кнез Србије (1872-1882), краљ (1882-1889) намесници (1889-1893): Јован Ристић Коста Протић Јован Белимарковић Александар Обреновић, краљ Србије (1893-1903) Петар I Карађорђевић, краљ Србије (1903-1918)

ОВО ЈЕ ЗАБРАЊЕНА ИСТОРИЈА У ШКОЛАМА! Историја Срба пре Немњића! Царство Душаново је веће од оног ког су данашњи историчари направили(у овом данашњем није ни цела Мачва- права брука за цара Душана Силног, зар не? Освојио Бугарску,...

, via Милан «Паланка на вези» Милошевић - Google+ Posts

[prolazimulicomtvojom]

Зора

Кнегиња Љубица-Зорка Карађорђевић (Цетиње, 23.12.1864. – Цетиње, 15.03.1912.) ћерка црногорског кнеза (касније краља) Николе I Петровића Његоша и кнегиње Милене, супруга краља Петра I Карађорђевића и мајка краља Александра I Карађорђевића.

Биографија

Зорка је најстарије дете од дванаесторо деце црногорског кнеза Николе Петровића Његоша.  Детињство је провела на Цетињу где се и школовала до 11. године. Учили су је цетињски учитељи и швајцарска васпитачица госпођа Најком али је похађала и „Ђевојачки царице Марије инштитут на Цетиње“. Након тога је наставила школовање у трајању од седам година у институту „Смољни“ у Санкт Петербургу у Русији  где је руски император Александар о свом трошку обезбедио школовање и њој, а касније �� њеним сестрама, и то са третманом који су уживала само владарска деца. Књегинице су добиле посебне апартмане, посебну трпезарију, право на присуство дворским свечаностима и употребу дворских кочија као и скупе тоалете. У 19. години венчала се са кнезом Петром Мркоњићем Карађорђевићем (Карађорђевим унуком) који је био 20 година старији од ње. Венчање је обављено 30. јула 1883. године након чега се брачни пар настанио на Цетињу (јер је Карађорђевићима у то време био забрањен улазак у Србију) а касније су прешли у Бар где су саградили нову резиденцију и назвали је Тополица по Петровом родном месту Тополи у Србији. Кнегиња постаје врло активна у плановима да њен супруг постане краљ Србије.Зорка је родила петоро деце: Јелену, Милену, Ђорђа, Александра и Андрију. Кнегиња је умрла два дана после порођаја са петим дететом, а Андрија је надживео мајку само 20 дана. Кнегиња Зорка никада није видела Србију. Сахрањена је на Цетињу код манастира Свети Петар. Када је изграђен Опленац, задужбина краља Петра И њене мошти су пренете са Цетиња 15. марта 1912. и положене у прву гробницу до олтарске апсиде.

Зорка у поезији

Многи песници су опевали битне тренутке њеног живота: рођење, крштење, венчање, болест, смрт и пренос мошти.

Јован Сундечић написао је песму у част рођења кнегињице Зорке.

…Здраво, Зорко, први цвјету својих светлих родитеља.

Ти си цвала, Ти у свјету Свеђ им била радост веља! Здраво кућо Петровића, која вјеру и слободу, те ступове људског бића крвљу спаси свом народу! Све што од твог срца пало, навћјек срећно напрјед текло! навјек цвало и пјевало! навјек први ловор стекло!... Расти, Зорко, крјепка буди, разгранај се и узори: да одоје и Твоје груди једну сабљу Црној Гори!

Написао је и песму у част крштења Љубице – Зорке на коме јој је кум био тадашњи владар Србије кнез Михаило Обреновић. Песма под насловом „Прерадосном приликом крштења Кнежевне Љубице Зорке Петровић Његош на дан светога Саве србскога 1865“ објављена је у Црногорском годишњаку „Орлићу“ за 1866. годину.

Слави Србство данас славу светитеља народнога; слави светог отца Саву, божјим чудом предивнога; слави дивна угодника, свог у Бога заступника. А на славу на Цетињу, данас, на дан свеца свога, који јекти к мору сињу с овог брјега убавога, да одјекне к свакој страни куд се мајка Слава брани. Ту се крсти првјеница мило чедо, пуно чара, прва њежна љубичица црногорских Господара: Кнез Николе, десна крила и Милене узор мила....

Сачувана је у потпуности дужа песма у десетерцу "Женидба Књаза Петра Карађорђевића са Књегињицом Љубицом-Зорком“ чији је аутор био Ђуро Петровић.

...Књиге пише Петровић Никола Са високог свога пријестола. А их шаље на свакоје стране На војводе своје одабране. У књизи им Књаже говорио: „Зорку ми је Петар запросио, Син Лесандра Карађорђевића, Од старине Високог Племића, А унук је Црнога Ђорђије, Највећега турског крвопије, Што је први Србе сакупио И са Турском у боју ступио, С неколико својијег јунака Очистио земљу од Турака...

„У подножју Ловћена слегла се тога дана она широка епска интимност читавог народа. „Народ је пјевао, а отпјевавала су му брда око Цетиња" – забележио је хроничар свадбеног весеља, а кнез Никола „господи цјелој" је овако наздравио:

...Добро дошли кићени сватови, Одабрана господо, банови, Сретно моме двору долазили, Сваку срећу у њем налазили А уз срећу красну заручницу – Књаза Петра – млађану Љубицу. Од радости игра срце моје Веће данас него игда што је... Под ловћенским овим висовима, С браћом мојом – сивим соколима, Нек се свагда срећно састајемо, Пријатељски да се радујемо. Здраво будми Високи Племићу Зете, Петре Карађорђевићу!...

Према поетском исказу Ђура Перовића, кнез Петар Карађорђевић је овако одговорио на здравицу свог таста, кнеза Николе:

Црне Горе Господару славни, И витеже од времена давни. Славоношче са бојних пољана; Осветниче косовскијег рана. У добри час нек нам буде ова Светковина код твојих дворова. Бог ти твоје жеље испунио, Дочекао, синке поженио; Да с` купимо често на весеља, Што је Српства цијелога жеља, Те да славно сједе на престолу И, ка` сунце на небеском колу, Заблиста се круна Петровића Да доживи славу Немањића!

Сматра се да је песму „Разбоље се зорна Зорка“ написао сам кнез Никола.

Разбоље се зорна Зорка, Са Цетиња црногорка. На Цетињу високоме, А у двору краљевоме.

Њој долази мио тата, Мио тата краљ Никола. Па је пита: „Шћери Зорко, Шта те боли Црногорко? Је ли рана од пребола, да доводим ја доктора?“

„Није рана од пребола, Не доводи ми доктора, Већ од туге и жалости. Жао ми је ђеце моје, Александра и Ђорђија, и Милице јединице.

Ђеца ће се поскитати, Поскитати по свијету, Кано пчеле по свијету. Свака рана покрај срца, а срчана посред срца.

Ову песму певали су многи, Ксенија Цицварић, Мирко Рондовић, Бранка Шћепановић, Мерима Његомир,  Ана Бекута и Тања Шетер.

Јован Сундечић написао је и тужбалицу поводом смрти кнегиње Зорке.

Ја сам најпре на Цетињу Дирнуо твојој лири жице Да ми уз њих глас зајекти Прве песне веселице. О рођењу твом кнегињо Први цвијет, зјено ока Твојих сјајних родитеља Твога дома превисока. У тој пјесми излио сам Осећаје свога њеда И ускликно – колико ме Зар понио грла једра… Ти си расла и зорила Гранала се, крјепка била, И не једну, – но три сабље Свом си роду одвојила…

Радоје Рогановић написао је песму „Умрлој вили“ приликом преноса посмртних остатака кнегиње Зоркена Опленац 1912. године. Песма је објављена у Цетињском вјеснику 14. марта 1912. године.

"Мртва лези у горама Вила Андјеле је к себи окупила.

Да је воде оном другом крају: Да је воде к Божијем рају!

Б’јелој Вили име Јој је Зорка: Мајка Јој је зора са истока.

Отац Јој је оно сунце мило Што с над Ловћен српски узвисило,

Сестре су јој оне звјезде миле, које но су СРПСТВО засв'јетлиле!...

Поврх ове српске руже бајне: Заплакале и звијезде сјајне.

Што умрије ова Била б’ јела,  Заплакала и природа цјела!

Заплакало велико и мало И све што се Србином назвало.

А анђели за��лакане тјеше, З рају је живјет много љепше.

Но престани ожалошћен зборе: Зорка иде у Божије дворе. 

У Дворове свемогућег спаса Рад љепоте и ради украса!”

Тако зборе небесни анђели, А Бог Зорку у рају насели!

Те је прима рајска земља мила: Уз змајеве Мирка и Данила!

И уз свекра Карађорђа славна: Да им буде бисерова грана!

("Цетињски вјесник", 14.март 1912)

“Тужбалицу” је написао Филип Ковачевић

Теби дивна и умилан, Мила Зорко! Из изодјела наредила, Зелен Боре! Под знацима кнежевскима, О Кнегињо! И по роду и по Дому, Тешко Дому! Као да ћеш у градове, Граде Зорко! У простране царевине, Царска крви! Гдје је Твоје пријатељство, Људска дико!

Јован Липовац, испевао је песму "На гробу њезине свјетлости Кнегиње Зорке"

И та ме жалост и та ме туга       Нагна те млада гробу сам друга... Па шћах замолит Срп��кога Вођа, Јунака славног тополског Ђорђа,, Оца Слободе Србије једне, Целивати му ја руке хладне, Умити му их суза потоком И заклети га тугом дубоком, Разгријати га љубављу мојом. Закуми ти га Славом Његовом! Још милом ћерком, с два моја сина, Те их не виђе још домовина! Да смјерно ђедо замоли Бога; Не би л` јуначкој ђеци пога... Не да им даде сребра и злата, Круну на глави сјајних палата, Све је то ситно и ништа није Спрам једне педи од Шумадије!...

Споменик

Први споменик жени у Србији подигнут је кнегињи Зорки 3. јуна 1926. године. Споменик, рад вајара Стаменка Ђурђевића, подигло је Друштво „Кнегиња Зорка“. Споменик се налазио на Великом Калемегдану. Након Другог светског рата споменик је уклоњен и вероватно уништен. Остао је сачуван гипсани предложак прве верзије који се чува у Историијском музеју Србије.

Улица

Зорина улица је једна од најмањих улица на периферији општине Чукарица.  Зорина улица постоји и у Врчину, Кањижи и Лугавчини. Кнегиња Зорка добила је улицу на Врачару коју је народ звао „Зорина улица“. После Другог светског рата име улице је преименовано у улицу Ивана Милутиновића. Након 50 година враћено је име Кнегиње Зорке. Улица Кнегиње Зорке постоји у Београду у општинама Врачар и Калуђерица, у Шапцу и Тополи. (извор: ПланПлус https://www.planplus.rs/#!sve-ulice/Zorina/33809 приступ 14.01.2017.)

Литература

Секулић, Н. (2014). Родни аспекти јавног градског простора (на примеру анализе назива београдских улица). Социологија, 56(2), 125-144.

Спољашње везе

Кнегиња Зорка Карађорђевић, Мира Софронијевић

https://www.rastko.rs/istorija/zaduzbinari/msofronijevic2003/msofronijevic-zorka.html

http://plavazvijezda.com/svitanje-rujne-zore-zorka-petrovic-karadordevic-122-godine-od-njene-smrti/

http://www.politika.rs/sr/clanak/260773/Beograd/Potraga-za-izgubljenim-skulpturama-sa-Beogradske-tvrdave

http://www.montenegrina.net/pages/pages1/istorija/cg_u_xix_vijeku/nikola1/zorna_zorka_zivot_i_smrt_najstarije_kcerke_knjaza_mikole_m_jovicevic.html

http://www.montenegrina.net/pages/pages1/istorija/cg_u_xix_vijeku/nikola1/crnogorske_princeze_evropske_diplomate_snezana_sekulic.html

[ursgraf]

Milan Ier, Roi de Serbie, Portrait 1894

Milan Obrenović (en serbe cyrillique Милан Обреновић), né le 22 août 1854 à Mărăşeşti en Moldavie et mort le 11 février 1901 à Vienne, est un souverain serbe, prince de Serbie de 1868 à 1882 sous le nom de Milan IV Obrenović, puis roi de Serbie de 1882 à 1889 sous le nom de Milan Ier. En 1889, il doit abdiquer en faveur de son fils Alexandre et s'exiler, mais il revient le conseiller entre 1893 et 1900.

Милан Обреновић (Марашешти, близу Јашија, Румунија, 22. августа 1854 — Беч, Аустроугарска, 29. јануар 1901) је био кнез 1872—1882 и први нововековни краљ Србије 1882—1889.

Милан је био син Милоша Обреновића, сина Јеврема Обреновића (рођеног брата кнеза Милоша), и Елене Марије Катарџи. Милан је имао тешко детињство у Молдавији, па је његов старатељ постао кнез Михаило Обреновић. После убиства кнеза Михаила, Милан је изабран за његовог наследника. Ипак, пошто је био малолетан, уместо њега управљало т��очлано намесништво у ком су главну улогу имали Миливоје Блазнавац и Јован Ристић. Власт је преузео 1872. и током своје владавине ослањао се на војску. Под притиском јавности Милан је 1876. објавио је рат Османском царству. Неспремна српска војска је поражена у Првом српско-турском рату, али је више успеха имала у Другом српско-турском рату. После овог рата Србији је на Берлинском конгресу призната независност, а у њен састав су ушли нишки, пиротски, топлички и врањски округ. Милан је био разочаран руском подршком за стварање санстефанске Бугарске, па се од тада у спољној политици ослањао на Аустроугарску, са којом је 1881. склопљена Тајна конвенција. Њоме је Милан стекао аустроугарску подршку за проглашење Србије краљевину, што се десило 1882.

Краљ Милан није имао подршку у народу, па је од страха од народне побуне одлучио да се од народа покупи сво оружје, што је био повод за избијање Тимочке буне у источној Србији. Побуна је угушена, а за њу су окривљени радикали. Тромесечни српско-бугарски рат који је почео краљ Милан Обреновић због припајања Источне РумелијеБугарској знатно ослабио краљев положај у земљи. Краљ Милан је 1888. године донио либералнији Радикалски устав. Затим је абдицирао и оставио власт сину Александру и напустио земљу.

У Србију с�� вратио 1897. године као врховни командант војске, коју је потпуно реформисао и модернизовао. Заувек је отишао из Србије 1900. године јер није подржавао Александров брак са Драгом Машин. Преминуо је 29. јануара/11. фебруара 1901. године, у Бечу, од упале плућа.

[roehenstart]

Prince Mihailo Obrenović by Jovan Popović.

[rasen-rs]

Краљица Наталија писала афоризме, а Милош Обреновић наручивао карикатуре

Краљица Наталија Обреновић писала афоризме

У занимљивој студији “Час описа часописа VI” Жарко Рошуљ анализира афоризме и карикатуре, два најпопуларнија и најприсутнија жанра у српској шаљивој периодици (1830-1918). У том периоду афоризме је штампало 69 листова и 5 календара, а карикатуре 66 листова и 7 календара, а прве примере налазимо већ у првом српском шаљивом календару 1830. године. Аутор више деценија изучава историју српске…

[vaseljenska]

Срби и Турци у 19. веку – живот између четири капије

Срби и Турци у 19. веку – живот између четири капије http://www.vaseljenska.com/vesti-dana/srbi-turci-u-19-veku-zivot-izmedju-cetiri-kapije/

[rasen-rs]

Како је кнез Михаило тајно пребацивао оружје у Србију

У напору да опреми војску кнез Михаило био је приморан да наоружање тајно и мукотрпно пребаци у Србију. Кнез Михаило Обреновић вешто је на Преображенској скупштини 1861. године успео да изврда одредбе Турског устава из 1838. године, који је ограничавао власт кнежева и практично доказивао да је Србија и даље у вазалном положају. Једна од новина било је то што је скупштина донела Закон о устројству…

[palankaonline]

У Србији не постоје концепцијске #снаге да се направи производ звани држава Читав низ трагичних околности у којима се наша нација током историје нашла само је делом последица геостратешког несналажења, а најчешћи узрок је то што не постоје унутрашње и концепцијске снаге да се направи производ звани држава. А то би морао да буде главни производ једног друштва. Они који репрезентују систем вредности кроз политичке опције нису успели да изнедре просвећену, функционалну, правну државу, и Србија се данас сусреће са скоро истим питањима као у време Берлинског конгреса 1878. Ми имамо отворена геостратешка и територијална питања, нисмо решили да ли идемо у Европу или не, нити читав низ моралних питања – да ли се исплати радити, производити, штедети. Најзад, немамо јасан одговор на базично питање: да ли правимо друштво у коме се исплати стварати или у коме се непрекидно редистрибуира опадајуће богатство, тоне у сиромаштво, каже у разговору за Данас Миодраг Зец, професор економије на Филозофском факултету у Београду. Зашто нисмо успели да створимо нормалну државу? – Ми смо уназад сто година прошли читав низ пројеката који су захтевали огромну енергију, и људску и интелектуалну, а који су пропали. Од Краљевине СХС до Титове Југославије и СЦГ, у аманет су нам остали и трошкови и развалина те државе. Са��а се споримо око геостратешке позиције, нема ни јасног система вредности и нема друштвеног континуитета. Шта је сада потребно да се изгради држава? – То захтева примену базичног принципа поделе власти. Не може се направити правна држава без поделе на законодавну, извршну и судску власт. А ми и дан-данас не прихватамо тај принцип, јер свака наша власт, а вршили су је многи, тежи да буде једна, да се симболизује у једном човеку. Ми не тражимо јавне службенике, него националне вође. И то је видљиво у свим фазама, почевши од устанка 1804. који је је створио Кнежевину, кроз Краљевину СХС, до Титове Југославије, Милошевићеве, Вучићеве Србије. Све се синтетизује у једном човеку, а трошак те персонализације, велике власти, јесте губитак институционалних процедура. Може вођа да има какве год квалитете, али не може да замени систем. Зашто, где је грешка у коду? – Једна ствар је страшно важна. Ако се погледа трагична судбина свих наших вођа, од дубине 19. века до данас, види се да је сувише енергије утрошено у то како да се дође на власт. Остало је потпуно отворено питање како се силази са власти. Просто се степенице које воде горе руше иза себе, па их нема када дође време да се сиђе. Све се завршава врло тужно, несретно. Погледајте историју – Карађорђе убијен, Милош протеран, Александар, Карађорђев син, такође протеран, убијен кнез Михаило, протеран краљ Милан, убијен Александар Обреновић, па и Александар Карађорђевић. Тито јесте умро часно, али је то други политички “софтвер”, друге историјске околности и други генетски код, није он производ одавде, а и његова творевина завршила је у рату и расулу. Несретан низ наставио је Милошевић, па је после њега Ђинђић убијен… То се стално дешава и показује да је нешто у алгоритму друштва погрешно, да се базични принцип поделе власти не поштује. Који то камен темељац недостаје? – Ствар око које се стално ломе копља, која се никада код нас није прим��ла као институција, то је уставотворна скупштина, почев од Светоандрејске, па свих осталих наовамо. То је институција која треба да омеђи неке угаоне камене државе, да постави територијалну, геостратешку политику, систем вредности и неке минималне процедуре. То да би се направило, мора се направити модел како из бића народа извући тих потребних 100-150 људи, који би могли да буде репрезенти, који имају аутентичну везу са грађанима. И бивши и актуелни политичари тврде да заступају вољу грађана, како је могуће онда да немају контакт са њима? – ��а, то се овде стално прича, али се не види. Народни посланици су намештеници партија, немају ни директне, ни индиректне везе са грађанима, нити одговорност. Зато се мора промислити један систем персонализације мандата, искористити искуства уређених земаља, где се успело у стварању директне везе између грађана као политичког субјекта и народног посланика. Нас Европа присиљава да не отимамо мандате посланицима, да они не тргују тиме. То фали, због тога не постоји суверенитет парламента. Када би њега било, успоставила би се коресподенција између извршне и законодавне власти. Овако, скупштина је само сервис, има звонце и пиштаљку, а посланици гласају шта им се каже. Шта је са судском влашћу? – Ако је основни извор суверенитета, скупштина, заснована на персонализованим мандатима, где посланици имају обавезу према грађанима, онда би то била база која усваја законе, чиме даје овлашћења и извршној и судској власти. Она би била центар, а не извршна која је подјармила скупштину а судије претворила у сопствени апарат, тако да принцип правде и праведности, амалгама који везују власт, кроз судску грану не постоји. Зато се гомилају предмети, зато застаревају, зато свака власт има своје судије и своје робијаше. Зашто смо друштво дисконтинуитета, а не континуитета? – Опет се враћам на базични рам. Овако мали народ, овако мали потенцијал, овако стишњен геостратешки, ипак може да максимизира своје људске, креативне, политичке и образовне потенцијале, па ће се наћи довољно квалитетних људи као и у великим народима. Када би успели да направимо бар груби однос између та три нивоа власти, могла би да се успостави квалитетна администрација, оно са чиме се грађани једино и срећу. Сада је то једна сила над друштвом а не сервис. Постала је сама себи сврха. То се не дешава само код нас, и у Европи се гомила администрација, потреса је недостатак јасног концепта. – Па и тамо праве законе да би имали шта да раде а не да би се уредили односи. Што више закона, све је теже да се разумеју и примене. То умножавање бирократије један је капитални пропуст Европе, а ми са тим ратујемо више од сто година, од Нушића и његовог среског начелника имамо административну власт која је насиље над грађанима. Зашто тврдите да смо друштво прерасподеле? – Па, јесмо. Недостаје нам, на пример, један базични закон који има само један члан: дугови се морају платити, не застаревају, преносе се кроз време. Уместо тога, ми умножавамо законе о дужничко поверилачким односима, а све је више међусобних дуговања. Овде се чека да нешто застари и тај модел вечитог неплаћања дугова говори да смо друштво које не ствара, него прерасподељује. Узећу кредите, нећу их вратити, појешће их инфлација, отићи ћу из земље, биће новог опроста, има их од 60-их година прошлог века до данас. Присуствујемо једном бестијалном опросту дугова за које не знамо да ли треба да буду опроштени. При том, смањујете пензије 600.000 људи да би санирали технолошке мртваце, али то радите да имате неки политички утицај у одређеном крају. Ако имамо модел личне власти, то је то. А ако се успостави подела власти, шта се добија? – Платформа на којој правиш институције. Овако, имамо институције које немају реално никакву власт, па се поставља питање, зашто ми уопште плаћамо мноштво независних регулаторних тела, у којима добијају одређене политичке апанаже, када је то симфонија са једним диригентом, и када он каже стоп, сви инструменти престају да свирају. Кажете и да не постоји систем друштвених вредности. Како се он гради? – Само кроз образовање и кућно васпитање, а ту смо начинили у последњих неколико деценија, кардиналне грешке. То је сада трагично. Можемо да кажемо да су за бомбардовање и санкције делом постојали спољни разлози, који су се можда могли и смањити, али нема ниједног разлог због чега смо ми ово урадили образовању. Сами себи. Уништили смо принцип да је човек божије створење, да се таленти рађају ретко и да се они негују кроз образовни систем. Тако се одгаја национални подмладак који се враћа друштву кроз иновације и друге друштвене производе. Има ли већег примера бесмисла од овога у образовању, да они који су најбољи напуштају земљу, а ови са сумњивим дипломама заузимају капитални политички положај? Или да се наставничка већа од основне школе до универзитета више баве поклањањем оцена лошим ђацима уместо да бдију над талентима. Зашто академска #заједница ћути о томе? – Ја мислим да не ћути. На Београдском универзитету се покреће читав низ ствари, али он нема никакву моћ. Мене студенти питају зашто их тероришем и терам да уче, када до дипломе могу и без тога и више нема никакве везе између онога што знаш и онога што радиш. И у неким делатностима то није видљиво, али јесте у грађевинској струци, медицини. Неће нико знати да направи мост, заврне сијалицу. У уређеном свету се зна на којим се местима и којим поступком се ствара и регрутују елита којој се поверавају кључне службе – правосуђе, здравство, образовање. А шта наша влада ради? Несретни Београдски универзитет је побољшао своје место на Шангајској листи, а у оквиру финансијске консолидације ��инеарно су смањене плате свим државним универзитетима, невезано за то да ли су они добри или лоши. Подсећам да су комунисти национализовали легате Београдског универзитета, а они су после приватизовани. Презир према знању и његово обесмишљавање стиже на наплату. Због тога имамо поплаву диплома и доктората. Да ли то значи да немамо снагу да извршимо селекцију? – Немамо. А то се код других народа подразумева. Ако овде кажете да студије економије ваљају само на једном месту у земљи, доживећете јавну осуду, јер управо они који могу да осуђују нису завршили на том једном месту. Ми не прихватамо нека нормална начела. Овде су сви једнаки, само неки једнакији, јер модел власти поништава индивидуализам, у бити је колективистички. Чим неко зуцне, чим је бољи, одмах се сече. Имамо један остракизам невиђених размера, због чега су сви велики људи отишли, нису овде ни сахрањени, повремено се после деценија донесе нека урна. Ми годишње “извозимо” десетак најбољих математичара а увозимо ријалити шоуе, школујемо људе и пуштамо да оду а стално постављамо питање трошкова у образовању. Хоћемо ли за деценију-две остати без стручњака? – Нама је већ сада потребна једна људска “инфузија”. Ми смо рањена земља. Деценијама су се код нас досељавали, а последња велика сеоба била је “олуја”. После ње, имамо само нето излаз, постали смо земља из које народ бежи. Имамо радикално смањење становништва, при чему нам странци узимају најбоље стручњаке, а нама кажу – школујте оне што стоје 18 сати уз траку са шрафцигером, они ће остати код вас, са малим платама и социјалним трошковима. И ми тврдимо како је то за нас спас. Па, није. Али, та мантра је намерно направљена, ми смо насели и производимо такав модел. Њега употпуњује слика јавних предузећа, која су политички плен и изложена ригорозној некомпетенцији, па испадне да је важнији РТБ Бор него клинички центар, њихови радници него лекари. Не потцењујем, али није исто оперисати на отвореном срцу, где је пресудан човек, и бити радник на копу, где ради машина. Нигде осим код нас, секретарица у јавном предузећу не би могла да има већу плату него хирург. Јавним сектором и државном управом дефилују старлете, ПР менаџер, а јавним простором “аналитичари” опште праксе. Зашто су страни #инвеститори повлашћени у односу на домаће? – Томе претходи низ #диспропорција које су збирни израз промашаја у концепту државе, привредног система, економске политике. Имате диспропорцију производње и потрошње, штедње и инвестицију, између запослених и незапослених, запослених и пензионера, рођених и умрлих. То су базичне диспропорције. Хоћеш да решиш инвестиције, а не одговараш на питање зашто овде људи неће да штеде, зашто се не исплати, још од старе девизне штедње, инфлације. Узео си само једно питање, једну мантру: дајем субвенције. Природно је да инвеститори то траже, али није природно да се то даје, јер је доказ да постоје скривени трошкови и скривене тешкоће које спречавају те инвеститоре да сами дођу. Што су потребне веће субвенције, то је укупан амбијент лошији. А када већ имаш улагања, мораш да одговориш на друга базична питања: које инвестиције долазе, да ли има ефекта преливања, да ли и које знање долази, да ли се само тражи мануелни рад, да ли добијаш само један сегмент или целину, да ли то одговара твом извозу. Уместо тога, гледаш само политички ефекат, па кажеш огроман је извоз из Крагујевца. А ћутиш да је огроман и увоз и да пласираш само нето људски рад. Чекајући базичне промене, да ли постоје ситни резови којима бар нешто може да се исправи? – Не постоје. Не можеш да мењаш плочице на трећем спрату док темељ тоне, не можеш загрејати кућу без прозора. Моја цела порука је да смогнемо снагу и вратимо се на почетак. Преформулисаћу. Постоји ли снага која би бар покушала да ствари врати на почетак, на темеље? – Тешко, али могуће. За то је капитално образовање а ту су катастрофални потези. Потребно је и време, као за енглеску траву – шишаш је и заливаш, и тако 300 година. Али, вреди почети, од основне школе, од производње човека, само што онда учитељица не може да има мање од оне која секретарише у јавном предузећу. Неке ствари можемо имати, имамо и довољно пара за све, али морамо да одаберемо. Али, ми хоћемо супротно, хоћемо банализацију, тривијализацију знања. Ако 15 година није решена афера “индекс”, уместо да је истог тренутка затворен правни факултет а хитно утврђено ко је крив, јер је право јако важно за земљу, онда је то права илустрација онога што хоћемо. #Правила игре или асфалт Може ли нека енергија из локала да покрене промене у концепту државе? – Може када имаш персонализацију посланика. Али, мора да постоји амбијент, шта се тражи од посланика, ако као друштво желиш да он направи правила игре која ће бити иста за све, и онда бираш једног, а ако гласаш за онога што нуди да асфалтира само твоју улицу и да септичку јаму премести у другу, онда не можеш да очекујеш базичну промену. Плитка социјална лоза – ��вде се не поставља питање вредносног система и зато свака генерација почиње испочетка, зато нам је плитка социјална лоза. Овде се брзо стиче али још брже губи. Због тога имамо масовни бег домаћег који се касније враћа као страни. Није направљен алгоритам да биологија и социологија међусобно кореспондирају, а друштвени образац је кључ помоћу кога се из једног народа извлачи потенцијал. За друштво је најважније да одреди смер, координате, да постоји систем који утврђује да ли се одступа од курса. Овде се, међутим, управља ручно, па вам са највишег нивоа власти саопштавају да ли ће неки комунални проблем, бити решен или не. А то се дешава зато што извршна власт има потпуну контролу процеса. Обиље политиканата У сваком народу има обиље политиканата, расни политичари су малобројни, а они који се уздигну до ранга државника су реткост. Државници се препознају по принципима и институцијама који су уграђени у темеље и чине арматуре друштва. Нажалост, код нас држава траје краће од просечног људског живота. Наши прваци мисле “држава то сам ја” и зато смо имали толико тумбања. А држава је најсложенији производ једног друштва и најмоћнији алат за трајни просперитет нације. Није лоше да они који се баве јавним пословима виде шта о томе говоре Платон, Монтескје, Мил, да не ређам даље. 

У Србији не постоје концепцијске снаге да се направи производ звани држава Читав низ трагичних околности у којима се наша нација током историје нашла само је делом последица геостратешког несналажења, а најчешћи узрок је то што не постоје унутрашње и концепцијске снаге да се направи производ звани држава.

, via Милан «Паланка на вези» Милошевић - Google+ Posts

[vaseljenska]

На данашњи дан у Београду убијена два Обреновића

На данашњи дан у Београду убијена два Обреновића http://www.vaseljenska.com/vesti/na-danasnji-dan-u-beogradu-ubijena-dva-obrenovica/

[vaseljenska]

Брза пошта кнеза Милоша

Брза пошта кнеза Милоша http://www.vaseljenska.com/vesti/brza-posta-kneza-milosa/

[vaseljenska]

Кнеза Михаила сви желели мртвог

Кнеза Михаила сви желели мртвог http://www.vaseljenska.com/vesti-dana/kneza-mihaila-svi-zeleli-mrtvog/

[vaseljenska]

Велимир - наследник без оца

Велимир - наследник без оца http://www.vaseljenska.com/kultura/velimir-naslednik-bez-oca/

[vaseljenska]

Свету Петку спасли кријумчарењем у Србију!

Свету Петку спасли кријумчарењем у Србију! http://www.vaseljenska.com/drustvo/svetu-petku-spasli-svercom-u-srbiju/