#Османлије | Explore Tumblr posts and blogs

rasen-rs · 7 years ago

Text

Косанчић Иван, најбољи мачевалац војске цара Лазара и његов побратим и најбољи стрелац Топлица Милан нераскидиво су повезани у народној песми. Косанички војвода Иван је историјска личност, и био је син Огњена Косанчића, витеза из пратње Душана Силног. Пореклом је из Горње Топлице, крај слива речице Косанице, код Куршумлије. Титулу најбољег мачевалца тадашње српске војске, с почетка 14. века, стекао је и због посебног стила и начина борбе истовремено са два мача – дугим и кратким.

Иван Косанчић

Биста Ивана Косанчића на Косанчићевом венцу у Београду. Рад скулптора Петра Убавкића. Фото: beowiki.com

Друго име по коме је био познат је Змај од Радана. То име се доводи у везу са витешким Редом Змаја или Редом Светог Ђорђа и верује се да је био православни темплар. Због изузетних витешких способности и спремности у народу се веровало да је надљудског, односно вилинског рода. Веровало се и да је попут грчког јунака Ахила – нерањив, али и да говори немушт (животињски) језик. Неретко, њему се приписују епитети слични онима које је имао Свети Ђорђе и остали свети ратници.

Косанчић Иван је био изузетно образован и течно је говорио неколико језика. А од свих српских витезова најбоље је познавао Османлије, њихове обичаје, законе и војну тактику, и био је један од дванаесторице витезова који су предводили напад на турског султана у Косовској бици 1389. године.

Тројица јунака, Милан Топлица, Иван Косанчић и Милош Обилић, у песми и народном предању издвајају се по лепоти, јунаштву и мудрости, као симбол завета и подвига.

Остаци града Ивана Косанчића, Иван кула (Иванова кула), налазе се на западним обронцима планине Радан, 33 километара јужно од Куршумлије. Након Косовског боја, град је дошао под управу деспота Стефана Лазаревића, 1412. године. Из овог утврђења су Иван Косанчић и Милан Топлица, војском из горње и доње Топлице, прешавши преко Трпезе (висораван на Радан планини), отишли у Косовски бој 1389. и у бици изгубили животе.

Одломак изгубљене песме “Косанчић Иван уходи Турке”

“Побратиме, Косанчић-Иване, Јеси л’ турску уxодио војску? Је ли много војске у Турака? Можемо ли с Турци бојак бити? Можемо ли Турке придобити?” Вели њему Косанчић-Иване: “О мој брате, Милош Обилићу, Ја сам турску војску уводио, Јесте силна војска у Турака: Сви ми да се у со преметнемо, Не би Турком ручка осолили! Ево пуно петнаест данака Ја све ходах по турској ордији, И не нађох краја ни хесапа: Од Мрамора до сува Јавора, Од Јавора, побро, до Сазлије, До Сазлије на ћемер ћуприје, Од ћуприје до града Звечана, Од Звечана, побро, до Чечана, Од Чечана врху до планине: Све је турска војска притиснула, Коњ до коња, јунак до јунака, Бојна копља као чарна гора, Све барјаци као и облаци, А чадори као и сњегови; Да из неба плаха киша падне, Ниђе не би на земљицу пала, Већ на добре коње и јунаке. Мурат пао на Мазгит на поље, Ухватио и Лаб и Ситницу.” Још га пита Милош Обилићу: “Ја Иване, мио побратиме, Ђе је чадор силног цар-Мурата? Ја сам ти се кнезу затекао Да закољем турског цар-Мурата, Да му станем ногом под гр’оце.” Ал’ говори Косанчић Иване: “Да луд ти си, мио побратиме! Ђе је чадор силног цар-Мурата, Усред турског силна таобора, Да ти имаш крила соколова, Пак да паднеш из неба ведрога, Перје меса не би изнијело.” Тада Милош заклиње Ивана: “О Иване, да мој мили брате, Нерођени као и рођени! Немој тако кнезу казивати, Јер ће нам се кнеже забринути, И сва ће се војска поплашити; Већ овако нашем кнезу кажи: Има доста војске у Турака, Ал’ с’ можемо с њима ударити, И ласно их придобит’ можемо, Јера није војска од мејдана, Већ све старе хоџе и хаџије, Који бој ни виђели нису, Истаом пошли да се хљебом хране; А и што је војске у Турака, Војска им се јесте побољела Од болести тешке срдобоље, А добри се коњи побољели Од болести коњске сакагије.”

Извор: Опанак

Звали су га Змај од Радана: Најбољи мачевалац војске цара Лазара, Косанчић Иван Косанчић Иван, најбољи мачевалац војске цара Лазара и његов побратим и најбољи стрелац Топлица Милан нераскидиво су повезани у народној песми. Косанички војвода Иван је историјска личност, и био је син Огњена Косанчића, витеза из пратње Душана Силног. Пореклом је из Горње Топлице, крај слива речице Косанице, код Куршумлије. Титулу најбољег мачевалца тадашње српске војске, с почетка 14. века, стекао је и због посебног стила и начина борбе истовремено са два мача – дугим и кратким. Друго име по коме је био познат је Змај од Радана. То име се доводи у везу са витешким Редом Змаја или Редом Светог Ђорђа и верује се да је био православни темплар. Због изузетних витешких способности и спремности у народу се веровало да је надљудског, односно вилинског рода. Веровало се и да је попут грчког јунака Ахила – нерањив, али и да говори немушт (животињски) језик. Неретко, њему се приписују епитети слични онима које је имао Свети Ђорђе и остали свети ратници. Косанчић Иван је био изузетно образован и течно је говорио неколико језика. А од свих српских витезова најбоље је познавао Османлије, њихове обичаје, законе и војну тактику, и био је један од дванаесторице витезова који су предводили напад на турског султана у Косовској бици 1389. године. Тројица јунака, Милан Топлица, Иван Косанчић и Милош Обилић, у песми и народном предању издвајају се по лепоти, јунаштву и мудрости, као симбол завета и подвига. Остаци града Ивана Косанчића, Иван кула (Иванова кула), налазе се на западним обронцима планине Радан, 33 километара јужно од Куршумлије. Након Косовског боја, град је дошао под управу деспота Стефана Лазаревића, 1412. године. Из овог утврђења су Иван Косанчић и Милан Топлица, војском из горње и доње Топлице, прешавши преко Трпезе (висораван на Радан планини), отишли у Косовски бој 1389. и у бици изгубили животе. Одломак изгубљене песме “Косанчић Иван уходи Турке” “Побратиме, Косанчић-Иване, Јеси л’ турску уxодио војску? Је ли много војске у Турака? Можемо ли с Турци бојак бити? Можемо ли Турке придобити?” Вели њему Косанчић-Иване: “О мој брате, Милош Обилићу, Ја сам турску војску уводио, Јесте силна војска у Турака: Сви ми да се у со преметнемо, Не би Турком ручка осолили! Ево пуно петнаест данака Ја све ходах по турској ордији, И не нађох краја ни хесапа: Од Мрамора до сува Јавора, Од Јавора, побро, до Сазлије, До Сазлије на ћемер ћуприје, Од ћуприје до града Звечана, Од Звечана, побро, до Чечана, Од Чечана врху до планине: Све је турска војска притиснула, Коњ до коња, јунак до јунака, Бојна копља као чарна гора, Све барјаци као и облаци, А чадори као и сњегови; Да из неба плаха киша падне, Ниђе не би на земљицу пала, Већ на добре коње и јунаке. Мурат пао на Мазгит на поље, Ухватио и Лаб и Ситницу.” Још га пита Милош Обилићу: “Ја Иване, мио побратиме, Ђе је чадор силног цар-Мурата? Ја сам ти се кнезу затекао Да закољем турског цар-Мурата, Да му станем ногом под гр’оце.” Ал’ говори Косанчић Иване: “Да луд ти си, мио побратиме! Ђе је чадор силног цар-Мурата, Усред турског силна таобора, Да ти имаш крила соколова, Пак да паднеш из неба ведрога, Перје меса не би изнијело.” Тада Милош заклиње Ивана: “О Иване, да мој мили брате, Нерођени као и рођени! Немој тако кнезу казивати, Јер ће нам се кнеже забринути, И сва ће се војска поплашити; Већ овако нашем кнезу кажи: Има доста војске у Турака, Ал’ с’ можемо с њима ударити, И ласно их придобит’ можемо, Јера није војска од мејдана, Већ све старе хоџе и хаџије, Који бој ни виђели нису, Истаом пошли да се хљебом хране; А и што је војске у Турака, Војска им се јесте побољела Од болести тешке срдобоље, А добри се коњи побољели Од болести коњске сакагије.” Извор: Опанак

#Битка на Косову #Иван Косанчић #Иван кула #Косовски бој #Куршумлија #Милан Топлица #Радан планина

0 notes

palankaonline · 7 years ago

Link

Успон и пад Византије - Мала Школа Геополитике Еп 3 Успон и пад Византије - Мала Школа Геополитике Шта је потребно да се једно цаство као Византија уздигне? Како је Константин велики успео да од једне мале варо[ице подигне империју. Како је дошло до поделе на источно и западно царство ? Како је почело да се урушава царство ? Каква је улога срба Немањића у пропасти визаније? Да ли је постојала шанса да се царство одржи још неко време ? По чему су остали упамчени Јустинијан , Маврикије и Порфирогенит? Како су владале династије Комнен, Палеолог и Анђеоска династија? Ко су турци Селдзуци а ко Османлије? Зашто је Аја Софија највелинчанственија црква на свету ? Кроз одговоре на ова и многа друга питања води вас , од успона до пада Византије, др. Драган Петрович Аутор и водитељ др. Драган Петровић , via Милан «Паланка на вези» Милошевић - Google+ Posts

#IFTTT #Милан «Паланка на вези» Милошевић - Google+ Posts #Новости #Србија #Вести #Паланка на вези #S

0 notes

putolov-blog · 8 years ago

Text

Уништење Републике Српске и катастрофално лоша унутрашња политика Милорада Додика

Одмах у старту да разјаснимо неке ствари. Аутор овог текста је слободан стријелац и није члан никакве политичке странке нити је икад радио за државу и био на буџету. Аутор овог текста је свим срцем навијао и радио да се скине СДС са власти на локалном нивоу у граду и општини у којој живи. О опозицији Републике Српске мислим све најгоре и њима се нећу бавити јер нису вриједни тога. Резултати претходних локалних избора најбоље говоре о каквим дилетантима се ради.

Друго, овај текст није резултат неког разочарења у политику СНСД-а и Милорада Додика нити ми се неко замјерио па пишем ово из неког реваншизма. Ништа од тога. Треће, овај текст није дјело неког ко политички промишља са позиција неког грађанисте и присталице ЕУ интеграција. Напротив! Овај текст није производ некога ко је русофил или американофил. Нема ништа од тога. Овај текст није резултат неког ко је ”аполитичан” како то моји земљаци веома радо воле да кажу за себе нарочито у вријеме избора и наравно да лажу и наравно да су сви они били обећали свој глас некој политичкој странци, само је будаласто што то крију. Не, аутор овог текста је изразито политичан и политика га занима још из времена кад је имао 14. година. Немам никакву идеологију нити имам било каквог интереса да овом пишем у материјалном смислу. Пишем напросто јер имам потребу за тим и зато што уживам у томе. То је све.

Такође аутор овог текста није неко ко гледа у Загреб или Сарајево. Напротив! Свака политика са муслиманским Сарајевом у смислу неке сарадње је погубна за Републику Српску и то показује управо политика СДС-а на нивоу заједничких органа власти. Такође, политика Милорада Додика који се годинама покушава приближити Загребу не даје неке резултате а он се само сврстава у неког ко заступа интересе усташке Хрватске у Републици Српској и тзв БиХ. Република Српска није тиме ништа добила и неће ни добити!

Срби западно од Дрине имају снажан потенцијал да направе државу са јаким институцијама. То је парадокс. Нико овдје о томе не говори од овдашњих интелектуалаца (ако их уопште и има у смислу да се неко овдје уопште може и назвати интелектуалцем и слободним мислиоцем). Највише о томе како је за добру и јаку државу неопходно изградити јаке институције можете чути у медијима које уређују и читају србијански грађанисти, међутим ја који сам одрастао у Србији не видим тамо такав потенцијал као овдје у Републици Српској и то код обичног народа и обичних људи што јесте својеврстан парадокс. Не код елите! Елиту то не занима. Мислим на овдашњу елиту. Она је заправо најгора могућа. Све лопов до лопова! Нису ништа бољи ни у моралном ни у интелектуалном смислу од српске елите у Србији.

Аргументи који иду томе у прилог би могли бити следећи. Бившу СФРЈ са Брозом на челу направили су управо људи из шуме и то већином Срби западно од Дрине. Значи Срби са простора бивше БиХ и усташке Хрватске. СФРЈ није ваљала као држава па је зато и пропала али је имала свакако своје квалитете а имала је поред осталог и институције. Какве такве, али их је имала и оне су функционисале, неке од њих и беспрекорно и за узор! Те институције су направили Срби као и саму државу а Броз је био само лидер који се експонирао и координирао ствари. Наравно, допринос су дали и други али је кичма те државе била ЈНА и Срби, махом Срби ван Србије. Друго, западни дио Републике Српске је добим дијелом наслоњен уз границу са Хрватском. Добар дио Срба из тог дијела Републике Српске је живио или у иностранству или Хрватској, Словенији или има неке везе са Војводином. То су све области у којима постоје колико толико уређене институције као наслеђе Аустро-Угарске која није била нека узорна држава у Европи али је имала јаке институције, ту нема спора. Да није тако било не би трајала толико дуго. Добар дио Срба на простору Бос. Крајине има поријекло или неку везу са Војном Крајином која је била под директном контролом Беча (не Пеште или Загреба, већ баш Беча). У источном дијелу Републике Српске имате доста људи који су живјели у Сарајеву а ови у Херцеговини су деценијама и пословно и родбински и на разноразне начине били упућени на Дуброник, Котор, Херцег Нови ... и дијелове Јадрана који су били под Венецијом а касније под Аустро-Угарском.

Већина Срба у дијаспори (око 60%) су Срби из бивше БиХ и усташке Хрватске. Многи Срби у Републици Српској имају рођаке у САД-у, Канади, Аустралији, Новом Зеланду а о земљама ЕУ да не говорим. Огроман број људи западно од Дрине је имао прилику лично да види или да живи или да осјети шта значи живјети у институционално уређеним, јаким и стабилним државама. Многи Срби примају пензије или дознаке из иностранства сваког мјесеца. Везе Срба преко Дрине са уређеним државама су интересном смислу далеко јаче него са матицом Србијом. За Србију их вежу само емоције и идентификација са браћом са друге стране Дрине. Новац, послови и све остало долази из иностранства и то баш из земаља које су уређене и које имају јаке институције.

Са друге стране управо вијековно присуство Османског царства на овим просторима је оставило пустош и огроман траг у неуређености управо из тог разлога што Османлије нису имале јаке институције нити их је то занимало. Они се нису бавили много ни правом ни законима, нити науком нити предузетништвом. Османско царство није знало за индустријску револуцију, нити за слободна тржишта, банке, финансијске институције итд. Ништа од тога.

Управо та огромна разлика између објективне стварности овдје и онога што овдашњи људи памте из СФРЈ или из властитог искуства живљења, рада или једноставно контакта са иностранством и то оним иностранством гдје је све много уређеније само може наићи на одобравање и спремност да се тако нешто и овдје изгради и да се живот у Републици Српској уреди по угледу на нека друга и уређенија друштва и државе. Постоји енергија за тако нешто.

Да будем искрен, сва ова горе наведена ”аргументација” око потенцијала Срба преко Дрине да направе државу са јаким институцијама није нешто ни мени самом убједљива али њу треба схватити као мој покушај да прије свега самом себи објасним нешто што заправо долази из неког мог унутрашњег осјећаја. Ја само покушавам да будем самом себи тотално рационалан и да на рационалан начин објасним одређене ствари па тако и другима, међутим, неке ствари човјек једноставно осјети а ту неријетко свака рационализација и покушај објашњења или објашњавања нечега што је ствар осјећаја неријетко буде будаласто. Ја сам овдје оставио простора за моје неистомишљенике да ми се спрдају али то нисам урадио из неког осјећаја већ из чисте потребе да напишем један искрен текст без икакве амбиције да будем некакав ”аналитичар” већ из потребе да разумијем и објасним објективну стварност око себе а за тако нешто ни литература, ни интелигенција, ни формално образовање не може да буде много од помоћи без самог живота и живљења истог у смислу реалитета у свој његовој пуноћи и изазовима које сам реалан живот са собом носи.

Проблем ?

Проблем је наша политичка и економска елита (и прва и друга је састављена од скоројевића и лопова и међусобно су повезани и испреплетени).

Република Српска има огроман демографски проблем. По квадратном километру у Републици Српској живи неких 78 становника. На Косову и Метохији око 240. И будали јасно. Не мора ништа да се објашњава. Поред јако лошег наталитета ту је и механички одлив становништва у иностранство што је посебан проблем јер одлазе и људи који имају новца и уређене животе овдје али одлазе тамо гдје постоји сигурност за њихов капитал и боље услуге генерално, од здравства преко просвете. Чак и имућни људи овдје не виде перспективу за своју дјецу у Републици Српској, само ту постоји један проблем. Новац који су они овдје направили на начин којим они послују тако нешто је незамисливо у уређеним државама као што је Швајцарска или Аустрија па чак и у једној Словенији. Али то је већ њихов проблем.

Ово је само увод. Наставиће се ...

0 notes

vaseljenska · 8 years ago

Text

Срби и Турци у 19. веку – живот између четири капије

Срби и Турци у 19. веку – живот између четири капије http://www.vaseljenska.com/vesti-dana/srbi-turci-u-19-veku-zivot-izmedju-cetiri-kapije/

#али риза паша #капије београда #кнез михаило обреновић #Османлије #Срби #Турци

0 notes

palankaonline · 7 years ago

Photo

Наслов: Битка у којој је Гвоздени пук добио име, Веза: http://ift.tt/2mD2Mxe , Садржај: Битка у којој је Гвоздени пук добио име За ову “нашу” Нову годину поклањам вам једну истински нашу причу. Нестварна је, а баш наша. Овако почиње наставак мог романа о Гвозденом пуку: Пролог Јордан је памтио потпуно другачије Видовдане од овог. Као мали би се, у тек ослобођеном Нишу, увек у порти цркве, док би трајала служба и помен свим војницима палим за веру и отаџбину, са осталом дечурлијом играо Срба и Турака. Када је остао само са мајком и сестром, присуствовао би молитви од почетка до краја, а у Београду би, као питомац Војне академије, коју је завршио 1900, обележавао тај празник најсвечаније могуће, као „свој дан“. Видовдан је, некако, увек био свет, посебан, са мислима ка прошлости, из које се црпела снага за оно што следи. Тако се према овом празнику нарочито односио откако је ступио у службу у Другом пешадијском пуку „Књаз Михаило“, који је у Нишу имао мирнодопски распоред. Овај Видовдан 1913. дочекао је 150 километара јужније, И, као и свуда на линији разграничења Срба и Бугара, био је потпуно другачији. Пун стрепње. Колико прошле јесени, Јордан је, и поред давнашњих упутстава својих старешина са Академије да „истински савезници, заправо, не постоје, већ само борци за сопствене интересе“, Бугаре ипак сматрао браћом. Како и не би, јер док је он са својим Другим пуком, као капетан прве класе, ослобађао Стару Србију и за своја јунаштва добио мајорски чин, Бугари су такође ослобађали свој део Балкана од Османлија. Сада, девет месеци касније, то „који је чији део Балкана“, било је питање за које Срби и Бугари нису имали исти одговор. Само им је територијална жеља била иста. Све снажнија, све огорченија, без икакве спремности на уступке. Препирке та два савезника пратило је гомилање њихових војски дуж целе старе границе. А и дуж ове нове, назване „линија разграничења у новоослобођеним територијама“. Мајор Јордан Миловановић је био гласан када би се официрски обраћао подређеној му војсци. Али, чим би са њом сео, био би оно што јесте. Посвећен сваком момку понаособ. Једном од њих – нарочито. Баш у тог младог војника, тананих бркова и нешто дуже косе од уобичајене, гледао је док су по врелом јунском предвечерју сви, са ове и оне Брегалнице, покушавали да проникну у то шта ће бити. Стрепња је свима стајала у једно једино питање: да ли ће се невидљиви облак нетрпељивости досадашњих савезника стварно претворити у невреме које ће помести све пред собом? Овај Видовдан је баш био другачији од свих које је мајор Јордан памтио… А надао се да ће, колико још пролетос, довести кући, у госте, овог необичног војника. Малтене је Јегудила сматрао сином. Кад већ није имао своје деце, у дому су остале да га чекају мајка, жена и сестра, бар да још неко мушко буде за његовим столом, а да није комшија, или какав ордонанс са посебном поруком из нишког гарнизона. Јегудило је, ионако, био толико вољен због своје чисте душе, због бритких ставова, али и честе тишине у коју је урањао, да је то сироче, са необичном животном причом, мајор Јордан пригрлио целим бићем. Овога пута, због једног другог момка у униформи, официр склони поглед са Јегудила, који је читао неку књигу, као што је то често читао током предаха. А читао је, кад год би стигао, и јесенас, кад су се Османлије гониле са Балкана, а нарочито зимус и пролетос, када је Други пук стражарио у Дебру. Тамо је, неретко и уз Јорданово вођење три чете, које би му велики пријатељ, командант батаљона, поверавао – долазило до интервенција. Сузбијала се побуна Арнаута, којима се није свиђало толико ширење Краљевине Србије и називање „ослобођеним територијама“ оног што су они сматрали својим. Мајор би се и сада, као током дебарских дана предаха, осмехнуо када би поново запазио Јегудилову потпуну посвећеност читању. Ипак, повео је разговор са другим војником. Једним од најмлађих у батаљону у којем је мајор Јордан Миловановић био „први до команданта“. Лице тог другог војника је деловало унезверено, па му се Јордан одмах посветио. Леонида Анастасијевић је био сушта супротност смиреном Јегудилу. Једно тако обично, тако живахно сељаче, многи су волели да имају близу себе, јер „уста није затварао ни кад спава“, што би рекли неки, а „по решености му није било равног“, што би рекли други. Баш тај Леонида, седећи наспрам мајора Јордана и редова Јегудила, није могао да се начуди ономе што му је официр рекао о недавно пронађеном, једва живом српском чобанину, према коме Бугари нису имали милости. „Како – одсекли уши?!“, упита згранути Леонида. „И уши и нос…“. „Ама, гос’ин мајоре, то ни мртвом свињчету не радимо у мој Белољин, камоли живом човеку!?“. Јордан Миловановић само уздахну. Толико тога је умео лепог, неретко мудрог да каже својим војницима током осам година обучавања регрута у Другом пешадијском пуку, али – сада је ћутао. Само је гледао у правцу Брегалнице и Злетовске реке. Реке није видео, али је, као и свако у пуку, знао где су. Свега 20 километара источно од њих. Две воде, на чијим су супротним обалама биле две савезничке војске. Ако је од оног српско-бугарског савезништва ишта остало. Други пук је, као резерва Треће армије Краљевине Србије, био удаљен, а опет довољно близу – у случају да рат између досадашњих савезника избије. „Јаој, кукала им мајка бугарска, па куд ће им душа!“, настави млади Леонида слободно да говори, како је и увек било када би поседео са официром који је био омиљен многима у трећем батаљону. Мајор уздахну, па окрену главу у страну. На клади до његове, погледа оног момка који му је прирасао срцу још откако је као регрут први пут крочио у нишки гарнизон пре неку годину. Јегудило спусти књигу у крило, покуша да се осмехне не би ли официру одагнао црне мисли и још црне слутње, потом и устаде. Кад приђеш, онда си и ближи. „Бог зна коме ће све мајка закукати, ако се и ми и они не дозовемо памети…“, прошапта Јегудило и погледа ка истоку. Леонида, простодушно сељаче, брецну се на те речи: „Шта има ми да се дозивамо памети, па не сечемо ми уши и нос људима, него они!?“. „Секли смо главе“, одговори тихо Јегудило. Довољно гласно да га нишки официр и младо сељаче чују. Тада наступи тајац, вече поста потпуно тихо. Птице се одавно нису оглашавале по ужасној јунској врућини, побегле тражећи хладовину. „Добро, Јегудило, једно су мртви, већ мртви Арнаути, а друго живи српски чобани“, огласи се мајор Јордан. Причљиви Леонида скиде бајонет са пушке, поче да га разгледа. Поглед је подигао само због обраћања официру: „Ја сам му већ рекао, гос’ин мајоре. Ови наши што су одсекли пет, шест глава мртвима и поставили их као упозорење по мосту, то су зимус урадили да би престали напади оних арнаутских племена на њих. Да могу у миру да избију на море. Је л’ тако или није тако, право реците?“. Мајор је само дунуо кроз нос. Наравно да је млади Леонида био у праву. Само је искусном Јордану била мука од помисли на оно што су преживела два напрасно формирана одреда, један од од девет, други од шест и по хиљада људи, који су упућени „по српско море“. Ем су Дринци кренули без довољно хране, усред зиме, по албанским планинама, ем су Шумадинци по сличним стазама ишли малтене без лекара и сантитетског материјала. И једне и друге су локална племена нападала свако мало. Крвнички. Из заседа. Често најпре уништавајући комору са оно мало понете хране, па су тек онда ударали на војнике под оружјем. Отуда и онај „одговор главама“, после једне од већих борби, што је арнаутским главешинама био довољан знак да мало зауздају своје људе и, без нових великих инцидената, пусте војску краљевине да прође куд је пошла. „А да је знала да узалуд иде по оном беспућу, не би ни полазила“, помисли мајор. Још су му у свежем сећању биле недавне речи пријатеља са Војне академије… Њихове приче о томе да су избили на дивно море… Њихова сведочења о терању Османлија из Љеша и Драча, али и Тиране и неколико других градова и места… А онда, неверица! Стигло је наређење да се све напушта и тихо врати одакле се пошло. Просто, Аустроугарска је подржала стварање нове државе, арнаутске. Измучени одреди, под притиском ове силе, која је претила и ратом, морали су да се повуку са „српског мора“. Сада је то била нова држава. Албанија. Мајор Јордан уздахну. „Ма, јесте, тако је, мој добри Леонида, све си у праву. Ал’, шта ћеш, велике силе…“, хтеде официр да дода још нешто. Сети се да је узалуд скакао на ноге кад Аустроугари запретили ратом због „српског мора“, које је требало да отвори нови, поморски пут за трговину, тиме и обезбеди већа економска независност. „Па, докле више да претите, мајку ли вам хохштаплерску!? Претите деветсо шесте кад сте нам економију умало уништили Царинским ратом, претите деветсто осме после ваше окупације Босне, шта ‘оћете од нас више?!“, бунио се тада заједно са официрима, истомишљеницима, гледајући ка северозападу. Сада је, на југоистоку краљевине, одједном ућутао. И та ћутња потраја малко. Јегудило се, током те тишине, присети сличног разговора који је, са њему драгим официром, мајором Миловановићем, водио и у Дебру. „Можемо ми да се јуначимо колико хоћеш, да причамо сад шта нам је воља, мој Јегудило. Пресудило то што је Аустроугара једно дванаес’ пута више од нас, а ми још крвави и поцепани после Куманова, Бабуне, Бакарног гумна, Битоља… Који нови рат, и то још са Аустроугарима. Да не да Бог. Треба бити мудар, не луд. Иако је нама ово друго некако драже“, рекао му је тада мајор. Рат са Аустроугарима је зимус избегнут, али један нови је изгледа био на помолу. Са Бугарима. Иако се никоме више није ратовало. Нарочито не са „браћом по крсту“, досадашњим савезником. Ипак, како су дани неизвесности на линији граничења пролазили, а бивали све чешћи мали, крвави ноћни напади бугарских комита, страсти су се разбуктавале. Као и увек на врућини. Није више било никога коме у мислима, поред толико жељеног повратка кући, није било и сећање на борбе бугарских и српских комита, четника, од оне давне 1903. Биле су то борбе на тада османској, а сада спорној територији северне Македоније, коју су својом звали и једни и други. А како су дани пролазили, а вести о провокацијама „савезника“ се умножавале, тако је мисли о кућама било све више, али и нарастајућег беса. „Никоме бес није донео добро. Никоме и никада. Само смирен човек иде ка Господу“, сети се Јегудило давнашње поуке. Он обриса зној за чела, повуче косу иза увета и посегну за чутуром. Младом сељачету до њега Леониди, како је то обично и био случај са њим, још се причало. „Нас ће, гос’ин мајоре, видим ја, и даље да убијају, да нам секу уши и носеве, а велике силе ће на крају да решавају како им се ‘оће. Било и остало“, рече Леонида више за себе, а заправо желећи да се разговор настави. Ионако је свима у пуку једино прича и остала, док се чекало шта ће бити на линији разграничења која је полако, али сигурно, постајала граница. Када му се Јегудило благо осмехнуо, младо сељаче устаде. „Јооој, да је нама Цар Душан сад ту, па да не чекамо неке странске силе, него да по Бугарима, одма’, фркете, фикете, фркете, фикете и – крај. Бугари су то!“, рече Леонида, па и он, знојав од главе до пете, узе чутуру. Окрену је наглавачке. Празна. Унервози се још више. Мирни Јегудило му пружи своју и, док му је млади друг испијао млаку воду, опет допуни Леонидину мисао скроз неочекиваним речима: „Цар Душан је пола био Србин, а пола Бугарин“. „Шта, бре!?“, престаде да пије Леонида. Мајор Јордан се осмехну са своје кладе. „Цар Душан је, по пореклу, до пола био Србин“. „А од пола Бугарин?!“, скроз се збуни момче из Белољина. „Тако је. Његов отац је Стефан Дечански а мајка бугарска принцеза Теодора“, осмехну се Јегудило, који је о многим родитељима знао много, а ништа о својим. „Пола Србин!? Само пола?“, понављао је Леонида, па се прену. „Ма, и пола Србина је довољно за ове кукавице од савезника, што касапе чобане и нападају ноћу!“. Насмејани мајор Јордан му добаци: „Је ли, Белољинче, а јеси ли знао ти да је пехар из ког је Цар Душан пио вино био толики да је у њега могло да стане два и по литра?“. „Тол’ка чаша!? Па… кад је био Србин и по! И… један омањи Бугарин, приде. То му дође два и по“, израчуна Леонида, гледајући Јегудила. „Колики смо ми данас Срби, толике су нам и чашице за пиће“, рече момак ког је мајор Јордан волео и због речитости, и због необичног смирења, изграђеног одрастањем у манастиру. Волео га је и због начитаности, а и због сопствене бездетности, те му Јегудило, као сироче, би један од оних у којима је видео свог наследника. „Колики смо ми Срби, толике су нам и чашице за пиће“. Свидела се мајору та мисао, па му се брк поново осмехну. Леонида Анастасијевић, свима омиљено Белољинче, није се дао. Погледа Јегудила, па малтене дрекну: „Ау, бре, човече, шта је теби данас!? Овај, гос’ин мајоре, није исти откако смо јесенас прегазили набујалу Шемницу. Села ми мога Белољина, није исти. Немојте да га терате да прелази и Брегалницу, има да пошандрца, да простите, начисто!“, рече Леонида. Одједном угледа другог, младог официра у близини, те се опет продра, што не да није био обичај у пуку, него се сматрало недисциплином. Нарочито када се обичан војник обраћао некоме са чином. А ово сељаче управо то уради: „Гос’ин потпоручниче! Праштајте. Је ли слободно да упитам нешто?“. Потпоручник Сретен Станић-Цукић приђе, насмејан, какав је увек био када дужност није захтевала официрско заповедање и поздрави тај мали трочлани скуп. „Помаже Бог, људи, и нека вам је срећан овај свети дан. Господине мајоре“, заврши Сретен обраћање климањем главом. „Бог ти помогао“, одговорише му сви. Одмах уследи Леонидино питање. Тај није чекао ништа: „Ви сте, гос’ин потпоручниче члан „Душана Силног“? Соколског друштва, мислим.“ „Јесам? Нишког, па београдског. Што?“ „А је л’ истина да му је мајка била Бугарка? Наставник сте, ви боље знате од овог судског чиновника“, рече Леонида и погледа у Јегудила. „Учитељ сам гимнастике, нисам ти ја баш неки велики наставник“, рече официр уз осмех, на кратко се замисли, а онда настави: „Мајка? Теодора? Јесте, бугарска принцеза. Српска краљица потом. Да, мати Цара Душана је била Бугарка. Као што је истом том Душану Великом жена, такође, била из Бугарске“. „Јооој!“, удари се Леонида по челу. „Има ли Срба међу Србима?! Мислим… Српкиња“. Сви се насмејаше, а младић настави: „Је л’ Душан Силни ратовао некад с Бугарима?“ „Јесте, јашта је. Разбио их је баш његов јуриш код Велбужда, кад смо их поразили за сва времена“, одговори потпоручник Сретен. „Е, добро је!“, лакну Леониди. „После тога смо изградили најбоље односе са Бугарима у нашој историји. Мудар човек био, не само велики ратник“, добаци Јегудило, више ��а себе. Леонида није стигао ни да реагује, а стиже и њему једно питање: „А што питаш, Белољинац?“, знатижељан је сад постао новопридошли потпоручник Сретен. „Ма, овај овде“, погледа Леонида ка две године старијем Јегудилу, „Овај само нешто добацује… Ево, сад причамо о оном чобанину што га Бугари осакатише грдно…“ „Седи, Сретене“, рече мајор Јордан потпоручнику, па се помери. „Нека, хвала, господине мајоре. На овој врућини ми некако лакше да стојим“, изговори и узе чутуру. „Да… чобанин… Водио стадо, они умислили да је српски шпијун, па га мучили…“. „И уши му одсекли!“, прекину официра Леонида. „И нос…“ „Па, мајку им, бугарску! Мени је то, гос’ин потпоручниче, објава рата. Села ми мога Белољина!“. „Ћути, Леонида, какав црни рат, још нисмо ни извидали ране од претходног. Велике силе неће дати, а и све ће ово руски цар да разреши, какав је и договор из прошле године“, одговори Сретен Станић-Цукић. „Кад ми на овај Видов-дан причамо о рату, као што је цар Лазар на исти овај дан, мени се чини да он не може бити далеко…“, рече Леонида. „Даће Бог да ти ниси у праву. Једном“, насмеја се мајор Јордан, па устаде, посегну за чутуром и он, те настави: „Него, људи, вече је већ. Да одморимо колико се може по овој врућини, па сутра поново да… Чекамо. У зору прво – вежбе. Да ови што нам попуњавају бројно стање што пре стигну вас, прекаљене“. „Опет вежбе!?“, упита Леонида, који јесте био један од најмлађих, али је са Другим пуком преживео све страхоте и подвиге у 1912, потом и пролетос код Дебра, на граници са арнаутским племенима. „Да, вежбе. Ко у миру није спреман за рат, тај у рату нема шта да тражи“, одговори мајор, додирну своју капу и упути се ка шаторима. Разговор преостале тројице се, међутим, наставио. „Не знам, људи… Али, да мирише на добро, не мирише. Само се надам да је ова нова бугарска влада мир��ија од претходне. Мада, кажу неки да је још гора. Ваљда ће бити још ових њихових војника што одбијају послушност…“, изговори потпоручник Сретен. „Ових што неће на брата“, рече себи у браду Јегудило. „Ама, каква браћа смо ми и они!?“, није се дао Леонида. „Видиш ли ти шта нам раде? Нападну њихове комите на наше предстраже, ми седимо овде и ћутимо. Секу уши сељацима, ми седимо и ћутимо!“. „Полако, Белољинче, полако. Мислио је на оне што братство нису заборавили. На оне Бугаре који неће у рат са досадашњим савезником, којима памет није залудела аустроугарска пропаганда у Софији. Зато они и одбијају послушност у својим пуковима“, одговори официр уместо Јегудила. „А шта ‘оће они други, што слушају Аустроугаре и Немце? Ови, ови, ено они тамо што чуче са пушкама на готовс? Шта ‘оће ти што су им вране памет попиле? Маћедонију? Марков-град Прилеп? Битољ? Нашу Стару Србијицу, коју смо ми крвљу јесенас залили, ослобађајући је после толико векова ропства, то ‘оће? Како, бре, гос’ин потпоручниче? Ево, Ви боље знате од нас са села“, рече Леонида, па се заустави. Погледа Јегудила, па се извину одмах: „Праштај. Мислио сам на… на нас, сељаке“. Јегудило се само осмехну. Није био из села. А ни из града. Нико и није знао одакле је, просто је као беба само остављен испред среског начелства једног јутра. Нити је ико видео ко га је донео, нити одакле. Тишину прекину глас потпоручника Сретена: „На основу чега? Па, они сматрају да је ово што ми сад држимо њихово. Кажу да је тако и потписано у тајном уговору пре годину дана. Али, није баш да су они одржали реч из тог уговора“. Потпоручник Сретен је знао много тога. Касније су и други сазнали, када је штампа о томе навелико писала, да су, према тајном међудржавном споразуму из 1912, Бугари српској армији морали да пошаљу у помоћ сто хиљада војника. А нису! То и деца знају. Србија је као накнаду за гажење дате речи, а и због тога што су је велике силе протерале са јадранске обале, тражила компензацију. А најважнија компензација је била да цела територија коју су Срби сами ослободили од Османлија – Србима цела и остане. „Што је једино логично решење“, сматрао је потпоручник Сретен, као и сви официри, а нарочито народ који је изгубио неког свог у дотадашњим крвавим борбама. Тај став се толико распламсавао, после свакодневног писања штампе, да је и народу и војсци било јасно да је неправедно то што Бугари хоће. С друге стране, Бугари нису хтели ни да помисле да би могло Србима да остане оно што су сами ослобађали. Све време бодрени аустроугарском и немачком подршком, а уверени у снагу своје војске, значајно веће од српске, од почетка 1913. су пред светом тврдили да нису ни морали да шаљу помоћ. У први план су истицали да су, после међудржавног уговора, две врховне команде потписале свој, други споразум, у коме је писало је да Бугари нису дужни да помажу Србији кад су се протеривале Османије – „ако Србима добро иде“. „А ишло нам је добро, није да није. Бог душе да прости палима у том нашем идењу“, помисли потпоручник Сретен. Наравно, бугарску власт није занимало што је важнијим документом, оним које су потписале две Владе – њена војна помоћ била потписана обавеза. Која није испуњена. “Па да! Нису одржали реч. Пусти уговоре – реч! Заједнички нам је био непријатељ. Шта се праве луди. И они су учили „У почетку беше Реч“! Тако је, господине, нису је одржали. То и ја све време причам!“, надовеза се Леонида на официрове речи. „Ми завршимо све за месец дана, они ни да помогну, а онда још пет месеци за њих ратујемо, код њих! И после смо ми Бугарима нешто дужни!? Ми њима, мимо уговора, дали 50.000 наших војника да им ослободе Једрене од Турака, Једрене које су они на крају и добили, а они нама нису дали ништа, ни црно испод нокта а сад би нашу земљу? Па, не може то тако, брајко. Не може! Ко је луд да им на то пристане!?“, као из рафала ибаци Леонида сав људски осећај за правду. Био је решен да ратује истог часа. Ни шта га није интересовало. Ни велике силе, ни мале силе. Бог и правда. Амин! „Неће нико ни да пристане, не брини. Не пада никоме на памет. Па, не бисмо стајали овде по овој врућини да је другачије“, умири га официр Сретен, уз осмех. „А што ми њих, гос’ин потпоручниче, не нападнемо, па их пошаљемо у три лепе Бугарске, него нам ноћу кидишу на предстраже, па сутрадан се сви правимо као да ништа није било? Или нам секу уши и носеве? Што!?“. „Не могу се, Леонида, посматрати ствари само на тај начин. Па, њима би одговарало да на њих кренемо. Е, али онда би Бугари придобили целу европску јавност, па би руски цар, чију пресуду сви чекамо, стао одмах на бугарску страну“. „Ахааа! Зачикавају нас само… ‘Оће да ми кренемо. Зато секу носеве и уши. Е, па, нећемо да ратујемо! Има да седимо овде и да се пржимо. Зимата шће дојдееее! Јасно ли еее?“, викну Леонида с рукама на устима, окренут ка Брегалници и Злетовској реци. Насмејаше се оба његова сабеседника. Јегудило приђе Леониди, благо га загрли, тако га умири, а онда упита потпоручника: „А како се вама чинило у Софији?“ „На првенству?“ „Да, да. Мислим, народ и тако то… Како су се односили према Србима?“ „Па… има увек разног света. Од оног који те грли, дочекује, виче из срца „Браћо!“, до оних других“. „Ви сте и са Бугарима били на такмичењу?“, умеша се Леонида. „Јесам, добри мој Белољинац. Кад си у Софији, не мож’ да их избегнеш“, рече уз осмех потпоручник Сретен. „И, како сте завршили?“ „Ја тек почињем“, настави насмејани официр. „Шалим се. Добро сам прошао. Али… Медаља је ту најмање важна. Не може човек да се бави гимнастиком, ма, било којим радом, а да не гледа да напредује из дана у дан. Оно што си био јуче, ништа не значи ако сутрадан ниси бољи“. „Умножити таленте“, сети се Јегудило омиљене приче из детињства, због које је терао старог монаха да му изнова и изнова чита Свето писмо. „А јесте ли се борили?“, упита знатижељни Леонида. „Са ким?“ „Па, са Бугарима!“. „Нема ту борбе с другим човеком, добри мој… Гимнастика ти је борба са собом“. „Како сте онда… победили?!“, ништа није разумео добри Леонида. Ништа није ни знао о том првенству Балкана на коме се и прославио Сретен Станић-Цукић. Само је знао да његов потпоручник предаје у београдској гимазији, а и да је један од најбољих чланова соколског друштва „Душан Силни“. „Па… Имао сам најтежег ривала“, рече официр уз осмех. Када је видео збуњено лице младог војника, допуни се: „Своје слабости, Леонида. Са њима једино човек и треба да се бори. Са собом“. Огласи се труба за починак. Пре уласка у шатор, Јегудило погледа на исток. Није био једини који је то урадио, многи су гледали ка Брегалници и њеном ушћу са Злетовском реком. Међутим, он је гледао на исток из другог разлога. Шапутао је молитву: „Боже свети, Ти знаш колике су наше слабости, оне нама знане и незнане. Не дај да се огрешимо о заповести Твоје. Ни ми, ни браћа наша по Христу. Опрости нам сагрешења, вољна и невољна, учињена речју, делом и мишљу. Дај да се исправимо као народ, који је досад чувало само Твоје човекољубље, а никако заслуге наше. Искварисмо се. Знаш и Сам. Толико си пута видео и прогутане сузе моје у суду, а не поправљамо се нимало и никако. Господе, не дај да пропаднемо. Подари време да стигнемо да се исправимо. Да имаш зашто да нам опростиш све што сагрешисмо. А опет… Ти одлучи. Нека буде воља Твоја, сада и увек, и у векове векова. Само нам онда подари трпљења. Амин“. Трубе су се зачуле много пре зоре, кад им време није. „Устај! Устај! Рат!!! Напали нас!“, чули су се гласови официра и подофицира. Читав Други пешадијски пук је био на ногама за тили час. Јегудило се сударио с неким тако снажно да му је шајкача пала. Трчећи по оном мраку да што пре стигне до строја, тресао је капу да избаци прашину из ње. Није трпео штрокаво ни ружно, такав је ��ио. „Брже, не спавај на ногама, брже!“, драо се неки каплар. Леонида је, грешком, окачио пушку о раме, па га је кундак ударао све време док је трчао као суманут. Тек пред долазак на чистину сети се да је требало да је држи у руци. Чим је стао, узе маузер у шаку, али се сети да у строју мора да га има о рамену. „Е, ‘бем вас Бугари, ћу изгинем од сопствену пушку!“, помисли момче из Белољина. „По четама, у строј!“, настављале су се заповести. Ненаспавани војници Другог пука почеше брзо да скупљају фишеклије са мецима, које су им попадале док су паковали шаторе. И не чуди, тек је требало да се раздани. „Брже!!! Пакуј само шта је неопходно!“, викали су подофицири. „Где, бре, знам где ми је шта по мраку!?“, рече неки дугајлија и пројури покрај Леониде. Уз њега убрзо стаде Јегудило, а и остатак чете. Није прошао ни минут откако су се задихани војници постројили, неки се још увек закопчавали, а пред њих изађоше официри. Предводио их је командант батаљона, мајор Михајло Васковић. Он свом најбољем пријатељу, колеги по чину и свима омиљеном Јордану Миловановићу, главом показа да иступи. Мајор Јордан се прекрсти, иступи из официрке линије и мало приђе војсци. Први зраци сунца осветљавали су му лице: „Војници! Бугарска је пре неких сат-два напала нашу војску на целој линији разграничења. То више није линија. То је граница која раздваја правду и неправду, истину и лаж, одржану и погажену реч. Ту границу испред нас, док ми стојимо овде, натапа крв наше браће из Дринске дивизије. Моравци! Колико јуче смо причали о томе како давно беше када смо се окупили у Прокупљу прошле године. Како бисмо кућама, ред је. Али, не зна душманин за ред. Не зна ни шта је чија кућа… Јунаци! Бугара је петсто ‘иљада, знате и сами. Нас је, јелте, једно двапут мање. Али, не бије бој неки број, „већ бој бије срце у јунака“, к’о што каже песма стара. Покажите се достојни својих предака, Југ Богдана, Топлице и Косанчића! Будите дивови какви бесте од Прокупља све до Битоља! Пут за Прокупље, соколови моји, води преко Софије! За мном, напред!“, рече мајор Јордан и поведе војску. „Усиљени марш. Дивота!“, помисли Леонида. Уместо очекиване тишине због брзог кретања у полусну, у том полумраку уместо првих уздаха – неко запева. „Јесам ли ти, Јелане…“ Нико није одговорио испрва. Војник се накашља, прочисти грло, па још јаче поче: „Јесам ли ти, Јелане, говорио, дивна Јело!“ А истог часа, не само његова чета, већ читав батаљон, читав пук загрме: „Да не растеш, Јелане, покрај друма, дивна Јело! Где пролазе, Јелане, четовође, дивна Јело, и проводе, Јелане, своје чете, дивна Јело!“. Пуковски свештеник Лука Марјановић застао је часком. Гледао је младиће како крећу у погибељ. „Са песмом у смрт… Па, ова војска мора да победи!“, рече и осети како му се мушка суза слива низ образ. Такав је био и образ мајора Јордана Миловановића, на челу поворке која није ходала. Почела је тог јутра у пуној ратној опреми да трчи ка Брегалници. www.gvozdenipuk.rs

Битка у којој је Гвоздени пук добио име - Видовдан Магазин За ову “нашу” Нову годину поклањам вам једну истински нашу причу. Нестварна је, а баш наша. Овако почиње наставак мог романа о Гвозденом пуку: Пролог Јордан је памтио потпуно другачије Видовдане од овог. Као мали би се, у тек ослобођеном Нишу, увек у порти цркве, док би трајала служба и помен свим војницима палим за …

, Извор: http://ift.tt/1yDzQDR

#IFTTT #Баштина ратника - Google+ Posts #баштина #рат #историја #Србија #history #Serbia #war #Баштин

0 notes

palankaonline · 7 years ago

Link

У ЦЕНТАР - Александар Павић и Бранко Павловић: Бошњацима је Србија отаџбина Учесници емисије "Дебата" продукције медијске куће "Центар" били су политичко-економски аналитичар Бранко Павловић и политиколог, Александар Павић. Тема емисије је српска спољна политика. У емисији Александар Павић говорио о српско-турским односима, као и о односу Бошњака према Србима и српској држави. У вези посете турског председника Ердогана Србији Павић је истакао да је поготово Дачић, својим певачким наступом, понизио Србију али и приметио: „Овај Ердоган данас није онај Ердоган од пре пар година. Од НАТО пакта он се окреће према Истоку , Русији, Ирану и Кини, што иде нама у прилогу. Србија то треба да то искористи, али не да се понашамо као да хоћемо да се врате Османлије на Балкан и да треба да скинемо гаче (шта раде Вучић и Дачић) већ на обострану корист и са много више достојанства него шта се данас ради у нашој српској спољној политици.” Током емисије Бранко Павловић говорећи о истој теми истакао је да „уз сво уважавање да су Бошњаци муслимани и да желе да имају нарочито специјалне односе са Турском”, додао: „ Њима, мислим на Бошњаке, мора да буде јасно да је њихова отаџбина Србија.” Током дебате се још и говорило о томе како су српске власти, током пуча у Турској, 2016.г. одмах подржале режим Реџепа Ердогана и тиме веома задужиле турског председника (00:18:00), о томе како НАТО изазива кризе на Балкану и кинеској спољној политици на Балкану (00.30:00), о јачању српске војске и ситуацији у Македонији (00:32:30), о српско-бошњачким односима у Србији и о ситуацији у БиХ-у (00:42:00), о будућим локалним изборима у Београду и СНС, СПС и опозицији (00:45:00); и шта ће бити са Србијом када оде са власти Вучић (00:59:00). Интервју, за медијску кућу „Центар”, (Зграда „Борбе”, Трг Николе Пашића 7, Београд) водио је гл. уредник српског медија „Србин.инфо”, Дејан Петар Златановић. , via Милан «Паланка на вези» Милошевић - Google+ Posts

#IFTTT #Милан «Паланка на вези» Милошевић - Google+ Posts #Новости #Србија #Вести #Паланка на вези #S

0 notes

palankaonline · 7 years ago

Photo

У ЦЕНТАР - Александар Павић и Бранко Павловић: Бошњацима је Србија отаџбина http://ift.tt/2B8pc2m, У ЦЕНТАР - Александар Павић и Бранко Павловић: Бошњацима је Србија отаџбина Учесници емисије "Дебата" продукције медијске куће "Центар" били су политичко-економски аналитичар Бранко Павловић и политиколог, Александар Павић. Тема емисије је српска спољна политика. У емисији Александар Павић говорио о српско-турским односима, као и о односу Бошњака према Србима и српској држави. У вези посете турског председника Ердогана Србији Павић је истакао да је поготово Дачић, својим певачким наступом, понизио Србију али и приметио: „Овај Ердоган данас није онај Ердоган од пре пар година. Од НАТО пакта он се окреће према Истоку , Русији, Ирану и Кини, што иде нама у прилогу. Србија то треба да то искористи, али не да се понашамо као да хоћемо да се врате Османлије на Балкан и да треба да скинемо гаче (шта раде Вучић и Дачић) већ на обострану корист и са много више достојанства него шта се данас ради у нашој српској спољној политици.” Током емисије Бранко Павловић говорећи о истој теми истакао је да „уз сво уважавање да су Бошњаци муслимани и да желе да имају нарочито специјалне односе са Турском”, додао: „ Њима, мислим на Бошњаке, мора да буде јасно да је њихова отаџбина Србија.” Током дебате се још и говорило о томе како су српске власти, током пуча у Турској, 2016.г. одмах подржале режим Реџепа Ердогана и тиме веома задужиле турског председника (00:18:00), о томе како НАТО изазива кризе на Балкану и кинеској спољној политици на Балкану (00.30:00), о јачању српске војске и ситуацији у Македонији (00:32:30), о српско-бошњачким односима у Србији и о ситуацији у БиХ-у (00:42:00), о будућим локалним изборима у Београду и СНС, СПС и опозицији (00:45:00); и шта ће бити са Србијом када оде са власти Вучић (00:59:00). Интервју, за медијску кућу „Центар”, (Зграда „Борбе”, Трг Николе Пашића 7, Београд) водио је гл. уредник српског медија „Србин.инфо”, Дејан Петар Златановић. , http://ift.tt/1rMQyM6

#IFTTT #Милан «Паланка на вези» Милошевић - Google+ Posts #Вести #Новости #Србија #Serbia #World #New

0 notes

palankaonline · 7 years ago

Link

Скадар на Бојани: Систематски уништавани средњовековни споменици, избрисани српски трагови Овде и сада долазе мајке без млека да се помоле у капелици тврђаве. Србима забрањен језик. Албанија је створена одлуком западних сила. ШЕЗДЕСЕТИХ година 20. века уништавани су сви српски средњовековни споменици у околини Скадра јер су били материјална сведочанства о дугом периоду у коме је ова област припадала средњовековној српској држави. У Скадар над Бојаном и данас долазе мајке без млека да се помоле у капелици у тунелу силне тврђаве на врху 130 метара високе суре стене. Оно што научници виде као светлуцави бели калцит који цурка кроз сиве камене блокове за скадарске Србе и потоње становнике града су вековима биле капи млека из дојки невесте Гојка Мрњавчевића, живе зазидане у зидине града, жртвоване да га виле више не би рушиле. Али, данас се друге песме певају, кажу преостали скадарски Срби. Њима је од 1934. до пада режима Енвера Хоџе било забрањено да говор�� својим језиком и носе српска имена, а камоли да кажу да је Скадар у средњем веку био српска престоница. – Из политизоване историје Скадра се избацују Илири, Келти, Римљани, Византиници, сви се они преправљају у Албанце – каже Павле Јакоја Брајовић, док стојимо код капелице у којој је по легенди била узидана млада Гојковица. – Пошто је у традицији свих народа који су овде живели чврсто укорењена прича о невести Гојка Мрњавчевића, онда су чак направили други отвор у зиду. Препричали су српску песму измишљајући лажну легенду по којој је у зидине била узидана Албанка. Саговорник „Новости“ нас упозорава на непријатна изненађења у трави коју газимо да би пришли остацима Цркве Светог Стефана, заштитника Немањића, јер уместо косилице травњак на остацима престоног Скадра одржава стадо оваца.СРПСКА ПРЕСТОНИЦА– СКАДАР ЈЕ БИО СРПСКА ПРЕСТОНИЦА У СРЕДЊЕМ ВЕКУ, АЛИ МИ СРБИ НИКАДА НЕ БИСМО РЕКЛИ ДА ЈЕ ТО БИО САМО НАШ ГРАД – ПРИЧА БРАЈОВИЋ. – У ЊЕМУ СУ САЧУВАНИ ТРАГОВИ НЕКОЛИКО МИЛЕНИЈУМА ЉУДСКЕ ЦИВИЛИЗАЦИЈЕ. МЕЂУТИМ, ЕНВЕР ХОЏИНА ПОЛИТИКА АЛБАНИЗАЦИЈЕ, КОЈА ЈОШ НИЈЕ НЕСТАЛА, СРОЗАЛА ЈЕ ОВО ВЕЛИЧАНСТВЕНО МЕСТО НА НАЈНИЖЕ ГРАНЕ. Он објашњава да су у такозваној „културној револуцији“ шездестих година 20. века уништавани сви српски средњовековни споменици у околини Скадра јер су били материјална сведочанства о дугом периоду у коме је ова област припадала Зети, покрајини средњовековне српске државе. Нарочито је на мети била Црква Светог Сергија и Вакха, задужбини Јелене Анжујске на којој је стајао натпис краља Милутина који је обновио храм: Од ове немањићке задужбине остао је данас само један зид. Срећом, њу је видео и описао руски конзул Јастребов 1880. док је још била цела и украшена живописом који „није византијски, него први српски“ и на коме „сви свеци имају одело исто онако, као што га имају на иконама у дечанској лаври, у Пећкој патријаршији и у грачаничкој цркви“. У албанској политизованој интерпретацији историје, која је данасшироко прихваћена у јавности, средњовековни утврђени град није Скадар, већ само војна тврђава Розафа, која се тако зове по оној Албанки из новокомпоноване легенде, која је узидана у њу. Да би се оспорила српска капелица и објаснила два ��еста где тече „млеко“, ��ад се појавила и верзија да су у тврђаву биле узидан�� две Албанке, са именима Роза и Фа. У летопису Попа Дукљанина забележено је да су из Скадра владали пренемањићки краљеви Михаило, његов син Константин Бодин и Свети Јован Владимир, који су били сахрањени у Цркви Светог Сергија и Вакха. Ове тврдње су у новије време доказане и археолошки. Остаци Црке Светог Стефана сведоче о томе да је Скадар био српска средњовековна престоница Град Скадар и цивилно подграђе, на коме је данашње градско насеље остали су у саставу средњовековне српске државе као срце области Зете, све до доба деспотовине. У Венецијанском архиву се чувају писма млетачког сената деспоту Стефану Лазаревићу, коме се као врховном владару Скадра који припада Србији жале да им Балшићи ометају пловидбу Бојаном. Предаја Скадра Млечанима, а затим пад града под Османлије у 15. веку нису умањили његов значај. Протеривање Османског царства из Скадра било је непосредан повод да западне силе створе нову државу Албанију, а последице те одлуке се и данас осећају. Почело је насилно албанизовање трговачке метрополе насељене Србима, Грцима, Цинцарима… Енвер Хоџин режим је Албанију изоловао и Скадар свео на сиромашну варош. Павле Брајовић поред најстаријег дела зидина ВРАКА ОПСТАЛА ОСМАНЛИЈЕ које су помоћу оданих и насилних албанских племена покушавале да раселе или албанизују Србе, нису имале увек успеха, бележи 1882. у путопису Доброслав М. Ружић: – Један сат од Скадра постоји општина Врака са четири села у којима живе чисти Срби, говоре лепо српски, чувају српске обичаје, бране веру и име српско не плашећи се ни Миридита, ни Малисора, ни Климената – за једног којег би им ови убили – убиће их они десет! Интересантно је да су се српски обичаји код Миридита и Малисора задржали и до данас: Божић без бадњака не прослављају, а славу и данас славе.

Скадар на Бојани: Систематски уништавани средњовековни споменици, избрисани српски трагови | Патриот

, via Милан «Паланка на вези» Милошевић - Google+ Posts

#IFTTT #Милан «Паланка на вези» Милошевић - Google+ Posts #Новости #Србија #Вести #Паланка на вези #S

0 notes

palankaonline · 7 years ago

Photo

Скадар на Бојани: Систематски уништавани средњовековни споменици, избрисани српски трагови http://ift.tt/2equvwE, Скадар на Бојани: Систематски уништавани средњовековни споменици, избрисани српски трагови Овде и сада долазе мајке без млека да се помоле у капелици тврђаве. Србима забрањен језик. Албанија је створена одлуком западних сила. ШЕЗДЕСЕТИХ година 20. века уништавани су сви српски средњовековни споменици у околини Скадра јер су били материјална сведочанства о дугом периоду у коме је ова област припадала средњовековној српској држави. У Скадар над Бојаном и данас долазе мајке без млека да се помоле у капелици у тунелу силне тврђаве на врху 130 метара високе суре стене. Оно што научници виде као светлуцави бели калцит који цурка кроз сиве камене блокове за скадарске Србе и потоње становнике града су вековима биле капи млека из дојки невесте Гојка Мрњавчевића, живе зазидане у зидине града, жртвоване да га виле више не би рушиле. Али, данас се друге песме певају, кажу преостали скадарски Срби. Њима је од 1934. до пада режима Енвера Хоџе било забрањено да говоре својим језиком и носе српска имена, а камоли да кажу да је Скадар у средњем веку био српска престоница. – Из политизоване историје Скадра се избацују Илири, Келти, Римљани, Византиници, сви се они преправљају у Албанце – каже Павле Јакоја Брајовић, док стојимо код капелице у којој је по легенди била узидана млада Гојковица. – Пошто је у традицији свих народа који су овде живели чврсто укорењена прича о невести Гојка Мрњавчевића, онда су чак направили други отвор у зиду. Препричали су српску песму измишљајући лажну легенду по којој је у зидине била узидана Албанка. Саговорник „Новости“ нас упозорава на непријатна изненађења у трави коју газимо да би пришли остацима Цркве Светог Стефана, заштитника Немањића, јер уместо косилице травњак на остацима престоног Скадра одржава стадо оваца.СРПСКА ПРЕСТОНИЦА– СКАДАР ЈЕ БИО СРПСКА ПРЕСТОНИЦА У СРЕДЊЕМ ВЕКУ, АЛИ МИ СРБИ НИКАДА НЕ БИСМО РЕКЛИ ДА ЈЕ ТО БИО САМО НАШ ГРАД – ПРИЧА БРАЈОВИЋ. – У ЊЕМУ СУ САЧУВАНИ ТРАГОВИ НЕКОЛИКО МИЛЕНИЈУМА ЉУДСКЕ ЦИВИЛИЗАЦИЈЕ. МЕЂУТИМ, ЕНВЕР ХОЏИНА ПОЛИТИКА АЛБАНИЗАЦИЈЕ, КОЈА ЈОШ НИЈЕ НЕСТАЛА, СРОЗАЛА ЈЕ ОВО ВЕЛИЧАНСТВЕНО МЕСТО НА НАЈНИЖЕ ГРАНЕ. Он објашњава да су у такозваној „културној револуцији“ шездестих година 20. века уништавани сви српски средњовековни споменици у околини Скадра јер су били материјална сведочанства о дугом периоду у коме је ова област припадала Зети, покрајини средњовековне српске државе. Нарочито је на мети била Црква Светог Сергија и Вакха, задужбини Јелене Анжујске на којој је стајао натпис краља Милутина који је обновио храм: Од ове немањићке задужбине остао је данас само један зид. Срећом, њу је видео и описао руски конзул Јастребов 1880. док је још била цела и украшена живописом који „није византијски, него први српски“ и на коме „сви свеци имају одело исто онако, као што га имају на иконама у дечанској лаври, у Пећкој патријаршији и у грачаничкој цркви“. У албанској политизованој интерпретацији историје, која је данасшироко прихваћена у јавности, средњовековни утврђени град није Скадар, већ само војна тврђава Розафа, која се тако зове по оној Албанки из новокомпоноване легенде, која је узидана у њу. Да би се оспорила српска капелица и објаснила два места где тече „млеко“, сад се појавила и верзија да су у тврђаву биле узидане две Албанке, са именима Роза и Фа. У летопису Попа Дукљанина забележено је да су из Скадра владали пренемањићки краљеви Михаило, његов син Константин Бодин и Свети Јован Владимир, који су били сахрањени у Цркви Светог Сергија и Вакха. Ове тврдње су у новије време доказане и археолошки. Остаци Црке Светог Стефана сведоче о томе да је Скадар био српска средњовековна престоница Град Скадар и цивилно подграђе, на коме је данашње градско насеље остали су у саставу средњовековне српске државе као срце области Зете, све до доба деспотовине. У Венецијанском архиву се чувају писма млетачког сената деспоту Стефану Лазаревићу, коме се као врховном владару Скадра који припада Србији жале да им Балшићи ометају пловидбу Бојаном. Предаја Скадра Млечанима, а затим пад града под Османлије у 15. веку нису умањили његов значај. Протеривање Османског царства из Скадра било је непосредан повод да западне силе створе нову државу Албанију, а последице те одлуке се и данас осећају. Почело је насилно албанизовање трговачке метрополе насељене Србима, Грцима, Цинцарима… Енвер Хоџин режим је Албанију изоловао и Скадар свео на сиромашну варош. Павле Брајовић поред најстаријег дела зидин�� ВРАКА ОПСТАЛА ОСМАНЛИЈЕ које су помоћу оданих и насилних албанских племена покушавале да раселе или албанизују Србе, нису имале увек успеха, бележи 1882. у путопису Доброслав М. Ружић: – Један сат од Скадра постоји општина Врака са четири села у којима живе чисти Срби, говоре лепо српски, чувају српске обичаје, бране веру и име српско не плашећи се ни Миридита, ни Малисора, ни Климената – за једног којег би им ови убили – убиће их они десет! Интересантно је да су се српски обичаји код Миридита и Малисора задржали и до данас: Божић без бадњака не прослављају, а славу и данас славе.

Скадар на Бојани: Систематски уништавани средњовековни споменици, избрисани српски трагови | Патриот

, http://ift.tt/1rMQyM6

#IFTTT #Милан «Паланка на вези» Милошевић - Google+ Posts #Вести #Новости #Србија #Serbia #World #New

0 notes

palankaonline · 8 years ago

Link

Мило Ломпар: О ЊЕГОШУ И ПРЕТЊИ Они који га данас оптужују говоре у длаку исто као потуричке вође у Горском вијенцу У недавним тврђењима о Његошу, који је „највећи крвник Бошњака и ислама“, непогрешиво се појавио тон претње: почивао је на сазнању о томе да су „Црногорци… мала нација“, јер „Бошњака има више у тузланском кантону него Црногораца у читавом свету“ и на упозорењу да актуелна власт Црне Горе „нека проба“ да се супротстави оваквом виђењу ствари. Овај савремени звук претње као да је преписан из Горског вијенца. Јер у преговорима црногорских и потуричких главара Мустај кадија каже: „Мало људство, што си заслʼјепило?“ Како су потурице мањина у Црној Гори, онда ова визија црногорске малености долази из спољашње перспективе. Премда не помињу тузлански кантон, потурице у Горском вијенцу себе схватају као део ширег система односа (турског и исламског), док Црногорце схватају лишене било каквих спољашњих веза. Они који данас оптужују Његоша говоре, дакле, у длаку исто као и потуричке вође у Горском вијенцу. Зар за тај избор њихових речи, за ту перспективу сагледавања ствари, може бити крив цетињски владика? У разумевању савремених обезвређивања Његоша треба разликовати њихову генезу од њихове структуре. Као кључни моменат генезе, као час у којем се кристализује једно схватање ствари које се са појачаном снагом појављује у нашем времену, ��ожемо означити – титоистичко наслеђе. Јер, како је Тито – у разговору са црногорским руководиоцима 1969. године – објаснио да ловћенску капелу треба срушити? Околношћу да је ту Александар венчао Србију и Црну Гору. Одједном је заборављено да је Горски вијенац посвећен „праху оца Србије“. Она је срушена 1971. године. То су историјски и идеолошки засади данашњих културнополитичких настојања. У структури обезвређивања Његошевог дела треба разликовати два момента. Први моменат очитује уклањање сваке свести о претњама – и језику претњи – које оглашавају потурице у Горском вијенцу. То је учинио Мухсин Ризвић. Он их је стилизовао као меке и мирољубиве људе, склоне лепоти и уживањима. Да би постигао овај циљ, он им је супротставио Османлије као демонски агресивне, ратоборне, разорне и негативне. Када се устали ова неистинита представа о потурицама, долази до другог момента у овој линији аргументације: потребно је уклонити свест о претњама и поступцима Османлија које оглашава Селим везир. Тако Иван Чоловић одређује његово писмо црногорском владики као „мировну иницијативу“. Шта је заједничко за ову линију аргументације, која се одвија у два корака? Да почива на кривотворењу Његошевог текста. Јер бројна евиденција показује како потурице прете, па – на пример – славе султана који у Босни „све покла, што не посунети“, као што и убијају, што показују речи сестре Батрићеве. Истовремено, прети и Селим везир: „Јаки зуби и тврд орах сломе;/ добра сабља топуз иза врата,/ а камоли главу од купуса“. Ово је претња силом оружја. Постоји и претња услед црногорске малобројности: „Ко потоке може уставити/ да к сињему мору не хитају?“ Ову претњу бројем историјских учесника употребио је и потурички главар Скендер-ага. Но „ко изиде испод дивне сјенке/ пророкова страшнога барјака,/ сунце ће га спржит како муња“. Ово је претња исламом: сви морају постојати у пророковој сенци. И: „тешко земљи куда прође војска“. Ово је претња непосредном војном турском силом. Како се овакве претње могу назвати „мировном иницијативом“? До тога долази услед настојања да се свет косовске традиције у Горском вијенцу – који и сам баштини језик претњи и чинове насиља – представи као једини такав свет. У позадини препознајемо трагове западне (америчке) моћи. Тако Славој Жижек тврди да „неискварени брђани опседају искварену долину Сарајева… понављајући најчувенији исказ Његошеве поеме: Оро гњездо врх тимора вије, јер слободе у равници није“. Стих је толико чувен да не само да не постоји у Горском вијенцу него ни код Његоша. Јер реч је о стиху из дела које је написао хрватски романтичарски песник Иван Мажуранић. Отуд идеолошки предумишљај лако препознајемо у осветљавању Горског вијенца из перспективе ратних садржаја деведесетих или у наглашавању Његошеве негативне улоге у косовској традицији. Зашто се све то чини? Зато што у сукобу тумачења око одговорности за распад титоистичке Југославије треба обезбедити пуноважност интерпретативној стратегији која подразумева три момента српске кривице: превасходну кривицу за одиграни ратни расплет сноси политика српског режима у том времену; она проистиче из политичке идеологије српског национализма; његову најширу подлогу представља магистрални правац српске културне и националне традиције. То је западна (америчка) верзија трагичне историјске судбине титоистичке Југославије. Отуд су оптужбе Његоша – као класичног песника српске културе – улог у преиначавању српске културне и националне егзистенције у духу идеолошког конструкта српске кривице. lovcenkapelaСва таква настојања занемарују сазнање о песниковој укотвљености у лепезу интернационалних мотива. Мотив истраге има своје место и у библијској и у хеленској традицији. Мотив потурица – како је показао Алојз Шмаус још 1952. године – припада европском мотиву ренегата. Његош је дакле у Горском вијенцу тематизовао еминентно европску тему ренегата. Јер у XVI и XVII веку – што је време радње Горског вијенца – имамо анабаптистички холокауст (1528), шпанско-маварску истрагу (1567), вартоломејски ноћни покољ (1572), дуготрајне и понављајуће верске погроме (1618‒1648). То су све сукоби у којима важну историјску улогу игра проблем ренегата. У XIX веку – како пише Мишел Обен – појављује се драма о сицилијанском покољу Француза и бива праћена овацијама париске публике: Његош је дакле у Горском вијенцу следио и књижевне импулсе сопственог времена. Сам мотив је – у европским књижевностима – преживео и у секуларним временима, јер је његов религијски садржај замењен идеолошким и политичким садржајем: Сартрове Прљаве руке. У Горском вијенцу језик претње и чинови насиља припадају свим актерима: и хришћанским и муслиманским. Ту је приказана трагична и гранична ситуација човекове судбине: са нарочитим приказом колоплета између метафизичке и историјске мотивације, као и нужности и слободе. Ни друго Његошево историјско дело – Лажни цар Шћепан Мали – није локалног карактера, јер је драмско збивање окупљено ��ко европског мотива самозванца: он се појављује код Шилера и Пушкина, да би – после Његоша – имао своје драмско уобличење и код Хебела. Особеност највећег српског песника је у томе што је црногорска историјска ситуација из 1767. године добила истовремено два различита одјека: религијски и секуларни, метафизички и нихилистички. И мотив усхођења душе у Лучи микрокозма и мотив „свете свадбе“ у Ноћи скупљој вијека, представљају еминентно интернационалне мотиве: проналазимо их од Платона до Дантеа. Ако ствари стоје тако, онда стални напор да се Његош обезвреди открива сав привидни неутрализам наших универзалиста. Премда заговарају универзалне вредности, по којима би Његош – као еминентно европски песник – требало да буде схваћен у интернационалном регистру, они у осветљавању песниковог дела посежу за културолошким и идеолошким предумишљајем. Зашто – само у случају српске културе – наши универзалисти изненада постају културалисти? Зашто онима који су оглашени универзалисти одједном не одговара универзална и европска интонација Његошевог дела? lovcenЗато што је њихово основно настојање везано за насилну промену српске културне и историјске традиције: у томе је саобразно сталним позивима председника српске владе да се „промени свест“ српског народа. Но никада то неће бити довољно: увек ће се појављивати нови захтев. Уместо тога, можда би се требало – са чврстим упориштем у истини и чињеницама – замислити над очајањем владике Данила: „Да је игђе брата у свијету/ да пожали ка да би помога.“ Ако се Црногорци сете овог стиха, можда би могли видети да је брат поред њих. Потребно је само – што је и најтеже – пружити руку: чиста срца. Политика/Факти Извор: Нови Стандард

Мило Ломпар: О ЊЕГОШУ И ПРЕТЊИ среда, 08 фебруар 2017 20:38 МИЛО ЛОМПАР Они који га данас оптужују говоре у длаку исто као потуричке вође у Горском вијенцу У недавним тврђењима о Његошу, који је „највећи крвник Бошњака и ислама“…

, via Милан «Паланка на вези» Милошевић - Google+ Posts

#IFTTT #Милан «Паланка на вези» Милошевић - Google+ Posts #Новости #Србија #Вести #Паланка на вези #S

0 notes

palankaonline · 8 years ago

Photo

Мило Ломпар: О ЊЕГОШУ И ПРЕТЊИ http://ift.tt/2k4maUz, Мило Ломпар: О ЊЕГОШУ И ПРЕТЊИ Они који га данас оптужују говоре у длаку исто као потуричке вође у Горском вијенцу У недавним тврђењима о Његошу, који је „највећи крвник Бошњака и ислама“, непогрешиво се појавио тон претње: почивао је на сазнању о томе да су „Црногорци… мала нација“, јер „Бошњака има више у тузланском кантону него Црногораца у читавом свету“ и на упозорењу да актуелна власт Црне Горе „нека проба“ да се супротстави оваквом виђењу ствари. Овај савремени звук претње као да је преписан из Горског вијенца. Јер у преговорима црногорских и потуричких главара Мустај кадија каже: „Мало људство, што си заслʼјепило?“ Како су потурице мањина у Црној Гори, онда ова визија црногорске малености долази из спољашње перспективе. Премда не помињу тузлански кантон, потурице у Горском вијенцу себе схватају као део ширег система односа (турског и исламског), док Црногорце схватају лишене било каквих спољашњих веза. Они који данас оптужују Његоша говоре, дакле, у длаку исто као и потуричке вође у Горском вијенцу. Зар за тај избор њихових речи, за ту перспективу сагледавања ствари, може бити крив цетињски владика? У разумевању савремених обезвређивања Његоша треба разликовати њихову генезу од њихове структуре. Као кључни моменат генезе, као час у којем се кристализује једно схватање ствари које се са појачаном снагом појављује у нашем времену, можемо означити – титоистичко наслеђе. Јер, како је Тито – у разговору са црногорским руководиоцима 1969. године – објаснио да ловћенску капелу треба срушити? Околношћу да је ту Александар венчао Србију и Црну Гору. Одједном је заборављено да је Горски вијенац посвећен „праху оца Србије“. Она је срушена 1971. године. То су историјски и идеолошки засади данашњих културнополитичких настојања. У структури обезвређивања Његошевог дела треба разликовати два момента. Први моменат очитује уклањање сваке свести о претњама – и језику претњи – које оглашавају потурице у Горском вијенцу. То је учинио Мухсин Ризвић. Он их је стилизовао као меке и мирољубиве људе, склоне лепоти и уживањима. Да би постигао овај циљ, он им је супротставио Османлије као демонски агресивне, ратоборне, разорне и негативне. Када се устали ова неистинита представа о потурицама, долази до другог момента у овој линији аргументације: потребно је уклонити свест о претњама и поступцима Османлија које оглашава Селим везир. Тако Иван Чоловић одређује његово писмо црногорском владики као „мировну иницијативу“. Шта је заједничко за ову линију аргументације, која се одвија у два корака? Да почива на кривотворењу Његошевог текста. Јер бројна евиденција показује како потурице прете, па – на пример – славе султана који у Босни „све покла, што не посунети“, као што и убијају, што показују речи сестре Батрићеве. Истовремено, прети и Селим везир: „Јаки зуби и тврд орах сломе;/ добра сабља топуз иза врата,/ а камоли главу од купуса“. Ово је претња силом оружја. Постоји и претња услед црногорске малобројности: „Ко потоке може уставити/ да к сињему мору не хитају?“ Ову претњу бројем историјских учесника употребио је и потурички главар Скендер-ага. Но „ко изиде испод дивне сјенке/ пророкова страшнога барјака,/ сунце ће га спржит како муња“. Ово је претња исламом: сви морају постојати у пророковој сенци. И: „тешко земљи куда прође војска“. Ово је претња непосредном војном турском силом. Како се овакве претње могу назвати „мировном иницијативом“? До тога долази услед настојања да се свет косовске традиције у Горском вијенцу – који и сам баштини језик претњи и чинове насиља – представи као једини такав свет. У позадини препознајемо трагове западне (америчке) моћи. Тако Славој Жижек тврди да „неискварени брђани опседају искварену долину Сарајева… понављајући најчувенији исказ Његошеве поеме: Оро гњездо врх тимора вије, јер слободе у равници није“. Стих је толико чувен да не само да не постоји у Горском вијенцу него ни код Његоша. Јер реч је о стиху из дела које је написао хрватски романтичарски песник Иван Мажуранић. Отуд идеолошки предумишљај лако препознајемо у осветљавању Горског вијенца из перспективе ратних садржаја деведесетих или у наглашавању Његошеве негативне улоге у косовској традицији. Зашто се све то чини? Зато што у сукобу тумачења око одговорности за распад титоистичке Југославије треба обезбедити пуноважност интерпретативној стратегији која подразумева три момента српске кривице: превасходну кривицу за одиграни ратни расплет сноси политика српског режима у том времену; она проистиче из политичке идеологије српског национализма; ��егову најширу подлогу представља магистрални правац српске културне и националне традиције. То је западна (америчка) верзија трагичне историјске судбине титоистичке Југославије. Отуд су оптужбе Његоша – као класичног песника српске културе – улог у преиначавању српске културне и националне егзистенције у духу идеолошког конструкта српске кривице. lovcenkapelaСва таква настојања занемарују сазнање о песниковој укотвљености у лепезу интернационалних мотива. Мотив истраге има своје место и у библијској и у хеленској традицији. Мотив потурица – како је показао Алојз Шмаус још 1952. године – припада европском мотиву ренегата. Његош је дакле у Горском вијенцу тематизовао еминентно европску тему ренегата. Јер у XVI и XVII веку – што је време радње Горског вијенца – имамо анабаптистички холокауст (1528), шпанско-маварску истрагу (1567), вартоломејски ноћни покољ (1572), дуготрајне и понављајуће верске погроме (1618‒1648). То су све сукоби у којима важну историјску улогу игра проблем ренегата. У XIX веку – како пише Мишел Обен – појављује се драма о сицилијанском покољу Француза и бива праћена овацијама париске публике: Његош је дакле у Горском вијенцу следио и књижевне импулсе сопственог времена. Сам мотив је – у европским књижевностима – преживео и у секуларним временима, јер је његов религијски садржај замењен идеолошким и политичким садржајем: Сартрове Прљаве руке. У Горском вијенцу језик претње и чинови насиља припадају свим актерима: и хришћанским и муслиманским. Ту је приказана трагична и гранична ситуација човекове судбине: са нарочитим приказом колоплета између метафизичке и историјске мотивације, као и нужности и слободе. Ни друго Његошево историјско дело – Лажни цар Шћепан Мали – није локалног карактера, јер је драмско збивање окупљено око европског мотива самозванца: он се појављује код Шилера и Пушкина, да би – после Његоша – имао своје драмско уобличење и код Хебела. Особеност највећег српског песника је у томе што је црногорска историјска ситуација из 1767. године добила истовремено два различита одјека: религијски и секуларни, метафизички и нихилистички. И мотив усхођења душе у Лучи микрокозма и мотив „свете свадбе“ у Ноћи скупљој вијека, представљају еминентно интернационалне мотиве: проналазимо их од Платона до Дантеа. Ако ствари стоје тако, онда стални напор да се Његош обезвреди открива сав привидни неутрализам наших универзалиста. Премда заговарају универзалне вредности, по којима би Његош – као еминентно европски песник – требало да буде схваћен у интернационалном регистру, они у осветљавању песниковог дела посежу за културолошким и идеолошким предумишљајем. Зашто – само у случају српске културе – наши универзалисти изненада постају културалисти? Зашто онима који су оглашени универзалисти одједном не одговара универзална и европска интонација Његошевог дела? lovcenЗато што је њихово основно настојање везано за насилну промену српске културне и историјске традиције: у томе је саобразно сталним позивима председника српске владе да се „промени свест“ српског народа. Но никада то неће бити довољно: увек ће се појављивати нови захтев. Уместо тога, можда би се требало – са чврстим упориштем у истини и чињеницама – замислити над очајањем владике Данила: „Да је игђе брата у свијету/ да пожали ка да би помога.“ Ако се Црногорци сете овог стиха, можда би могли видети да је брат поред њих. Потребно је само – што је и најтеже – пружити руку: чиста срца. Политика/Факти Извор: Нови Стандард

, http://ift.tt/1rMQyM6

#IFTTT #Милан «Паланка на вези» Милошевић - Google+ Posts #Вести #Новости #Србија #Serbia #World #New

0 notes