#Краљевина Србија | Explore Tumblr posts and blogs

duskomijatovic · 5 years ago

Text

Битка на Неретви ( шта се у ствари дешавало)?

ПИШЕ: Милослав САМАРЏИЋ

У суботу, 1. маја 2010. године (дакле, ако се то некоме чини, ипак не 1970. године!), Радио телевизија Србије приказује филм Вељка Булајића “Битка на Неретви“.

На сајту РТС-а филм је најављен некритички, тј. као да је заиста снимљен према истинитим догађајима. Као да није пао Берлински зид, као да Јово Капичић поново премерава терен за формирање неког концентрационог логора – и уопште као да се ништа у међувремену није десило, на сајту државне телевизије дословце пише:

“Најпознатији и најуспешнији филм Вељка Булајића посвећен је једној од најчувенијих и најхуманијих битака у светској војној историји. Почетком 1943. године, немачки генерали су, по Хитлеровом личном наређењу, почели са спровођењем плана “Wеiss“, како би уништили партизанске јединице. Притиснути далеко надмоћнијим непријатељем, партизани са врховним штабом и 4.500 рањеника нашли су се опкољени у долини Неретве. Остао је само један мост, на чијој другој страни су чекале јаке непријатељске снаге, припремајући се за масакр рањених бораца и беспомоћног народа. Тито наређује да се сруши мост. Изненађени непријатељ пребацује своје снаге на другу страну, предвиђајући да ће партизани покушати самоубилачки пробој. Међутим, у току само једне ноћи, партизани граде нови мост покрај срушеног и пребацују се на другу страну, изигравши непријатеља.“

Дакле, уз бајке о величини и хуманости, сада поново имамо верзију коју су и сами комунисти демантовали. Један од партизанских команданата, Коча Поповић, и један од Титових историчара, пуковник Мишо Лековић (“Мартовски преговори“) признали су да уопште није било “пребацивања непријатеља“ на другу страну и да се у долини Неретве партизани нису борили против Немаца, пошто су са њима склопили примирје.

Међутим, овакав текст на сајту државне телевизије враћа нас уназад и законски посматрано. Наиме, Народна скупштина је донела закон о изједначавању четника и партизана, док се овде четници називају непријатељима, па чак и непријатељима који се спремају “за масакр рањених бораца и беспомоћмог народа“ (ког, уопште, народа?). Подсетимо, на тој другој страни Неретве тада се у ствари налазила западна граница Србије. “Србија ослобођена“ – ја��ио је мајор Радул��вић ђенералу Дражи, када су комунисти враћени на западну обалу реке.

Ша се, у ствари, дешавало на Неретви?

Пошто је прича преобимна, скицирајући само основне догађаје:

– Средином фебруара 1943. године партизани се крећу из правца Бихаћа према Нететви; отуд их гоне Немци, у Операцији “Вајс“ (Операција “Вајс“ била је уперена против партизанске “Бихаћке републике“ и нема везе са Неретвом ни временски, јер се одиграла раније, ни наравно географски; међутим, комунисти су увек спајали Операцију “Вајс“ и Битку на Неретви, а на “суђењу столећа“ 1946. чак су тврдили да су ову операцију заједно планирали Хитлер, Мусолини, Павелић и Дража!). – Иза Неретве територију су држали четници, међу којима и четници легализовани код Италијана. – Наступала је партизанска главнина: 1, 2 и 3 дивизија, које су најбоље наоружане и у ствари једине мобилне, затим 7. и делови 9. дивизије; укупно 15.000 партизана. – Партизани успут заузимају неколико италијанских гарнизона, који су имали по 500-800 војника (Прозор, Јабланица, и још један). – Хтели су да пређу мост у Коњицу и да продуже уз Неретву, према Фочи. – У Коњицу је било 500 Италијана, а у и око Коњица капетан Лукачевић као командант Десног крила, са нешто преко 5.000 четника. – Од око 20. фебруара Лукачевић наноси тежак пораз комунистима, тако што излази испред Коњица, пре него што они дођу до вароши. – На центру, комунисти су прешли реку, иначе плитку у то доба – газну, али како су тешко поражени на главном правцу напада, одлучују да се врате на запад, у Централну Босну. – Пре повлачења, руше сва три моста на том делу реке, мислећи да ће тако зауставити четнике. После су Титови генерали Јакшић, каомандат 7. дивизије, и Жујовић, из Врховног штаба, рушење мостова означили као један од најкатастрофалнијих потеза Ј. Б. Тита. Наиме, пошто је река била плитка, четницима уопште нису били потребни мостови, али су итекако требали партизанима, јер су они имали око 200 камиона, 12 тенкова и 12 топова, које су управо запленили Италијанима. Када су се вратили на Неретву, све ово морали су да баце, јер није било мостова… Даље, четници нису смели да иду даље на запад због Немаца, а нарочито када су сазнали за немачко-партизански пакт. – После неколико дана, партизанска главнина која је послата на запад јавља да не може проћи, јер има мн��го Немаца. – Делови који се још нису били повукли јављају да мост код Јабланице није сасвим срушен и да га чува свега 280 слабо наоружаних четника Дурмиторског корпуса. – На тај мост шаљу око 1.000 партизана и они 8. марта прелазе реку. – Неколико дана раније комунисти су послали делегате код Немаца, са предлогом да се заједно боре против Енглеза чије искрцавање се очекује, и четника; од тога дана наступа примирје између њих и траје све до 17. маја 1943. – После пар дана комунисти заузимају Невесиње, прву варош иза Јабланице; разлог: Ђуришић није довео резерву на време, Станишић се повлачио готово без борбе, Лукачевић је посустао, а Баћовић са најбољим херцеговачким јединицама се није вратио из области Книна. – Све партизанске јединице и рањеници прелазе Неретву до 15. марта; Немци их нису нападали због поменутог пакта. – Баћовић се враћа и долази до још пет бојева за Невесиње; после шестог боја, априла месеци, комунисти у долини Неретве и у целој Источној Херцеговини дефинитивно су потучени; Баћовић их сабија у кањон Пиве; Дража честита Баћовићу и Јевђевићу на оствареној великој победи. – На страни легализованих четника повремено се борила италијанска група “Скоти“, са око 2.000 војника. – Комунисти су имали подршку усташа из Фазлагића куле. – Четници су за време операција на Неретви често минирали пругу Сарајево – Брод, како би омели Немце да довуку појачања и да започну очекивану операцију против њих; због овога Немци априла 1943. покрећу Операцију “Тојфел“ против Озренског корпуса, чија територија се налази уз ту пругу. Битка на Неретви за четнике је била Битка за јадранско залеђе, тј. Немце су сматрали већим непријатељима од партизана. Против партизанске главнине на Неретви су се бориле само локалне четничке јединице, ојачане Црногорцима. – Други део партизана прошао је Црну Гору и стигао до Лима; Ђуришићеве јединице су растурене, Станишићеве на западу Црне Горе такође; Дража је зато на Лим позвао Расински и 2. равногорски корпус (укупно 2.000 бораца). – Почетком маја 1943. око партизана налазило се 20.000 четника, а око четника 65.000 Немаца, сакупљених за Операцију “Шварц“. У плану за Операцију “Шварц“, који је диктирао Хитлер, не помињу се партизани, већ само уништење четника, а нарочито Дражиног штаба у селу Липово изнад Колашина. – Немци 12. маја нападају Баћовићеве четнике који су нападали партизане у долини Пиве, што су комунисти прославили, не очекујући да ће и они бити нападнути, јер су веровали у примирје. – Дража се 13. маја извлачи из немачког обруча код Бродарева. – Ђуришић 13. маја чека Немце у Колашину, али они га хапсе, са око 2.000 бораца. – Немци почев од 17. маја нападају и комунисте, који су остали сами у обручу, пошто су се сви четници, сем Ђуришићевих, извукли; делом су се извукли из обруча уз помоћ Италијана. – Комунистичка главнина у обручу је уништена, остало је у животу свега 4-5.000 партизана, које је пропустила хрватска “Вражја дивизија“, на коју су случајно набасали. Немци су поубијали и све партизанске рањенике (око 4.000).

У другом тому књиге “Генерал Дража Михаиловић и општа историја четничког покрета“, Бици на Неретви посветио сам доста простора, уз 422 фусноте (а то су по правилу документа свих учесника догађаја). За ову прилику, издвојио сам неколико страница, пре свега базираних на комунистичким документима.

Дакле:

Низводно од Коњица на Неретви су била три моста. Највећи, железнички, налазио се у Јабланици. Око 20. фебруара, савладавши италијанске гарнизоне, комунисти прелазе Неретву и потискују истурене јединице херцеговачких четника. То је био њихов споредни правац наступања, док је главни ишао на Коњиц. Ово место су најпре напале две бригаде 1. пролетерске дивизије, а потом су пристизала појачања, све док се ту није нашла већина партизана Главне оперативне групе (1. и 3. дивизија). Комунисти су ангажовали артиљерију и четири од 12 тенкова заробљених од Италијана (наиме, само четири посаде италијанских тенкиста натерали су на нову дужност; Краљевина Југославија је пре рата имала свега 40 тенкова, француских “реноа“, а оно мало тенкиста што је избегло заробљавање у Априлском рату 1941. године било је у четницима).

Први напад на Коњиц уследио је у ноћи између 19. и 20. фебруара. Италијански гарнизон би, свакако, одмах пао, али је капетан Лукачевић са својом Коњичком групом одбио комунисте. Из Лукачевићеве јединице су том приликом отпали четници муслимани. Како је мајор Фехим Мусакадић писао др Исмету Пуповцу, Муслимански национални војночетнички батаљон повукао се са положаја на мосту и из бункера око Коњица “не испаливши ни једног метка“.124

Комунисти су током наредна три дана извели још два велика ноћна напада на Коњиц. Два пута су освајали град, али их је капетан Војислав Лукачевић два пута избацивао. Истовремено, четници су зауставили и партизанску споредну колону (2. дивизија) на Прењу. Због ових неуспеха, комунисти почињу да се колебају по питању остваривања главног плана, тј. освајања Херцеговине, Црне Горе, Старог Раса и Метохије. Седмој дивизији, која се налазила код Горњег Вакуфа, Титов заменик начелника штаба, Велимир Терзић, 24. фебруара пише: “Уколико ситуација у реону Коњица не буде прочишћена у нашу корист, ми ћемо бити принуђени да дејствујемо офанзивно баш на вашем сектору“.125

Наредног дана, 25. фебруара, Тито пише Босанском корпусу да се не удаљава док Главна оперативна група “не продре код Коњица, јер није искључено да нам то и не успије, и онда ћемо морати тражити други правац за рањене“.126 Истовремено, Ј. Б. Тито наређује Сретену Жујовићу Црном из Врховног штаба да убрза евакуацију ратног плена из Јабланице, “јер ће се мост рушити“. Такође, тражи да се неборачко особље не доводи на Неретву, осим Нурије (вероватно Поздерца), “јер може да користи“, свакако у раду са муслиманима. Затим пише:

Ако данас и сутра не падне Коњиц, онда треба и глумце и већнике итд. упутити одакле су и дошли.127

Истог дана, 25. фебруара, Терзић извештава Тита да је послао појачање за рушење мостова на Неретви, са 30 авионских бомби, “да помогне нарочито у рушењу мостовских потпора, јер то нарочито задржава оправку мостова“.128

Следећег дана, 26. фебруара, комунисти су дефинитивно одустали од напада на Коњиц. Два дана потом, Тито је обавештавао своје људе:

Коњиц нисмо заузели, иако је већ скоро био пао. У помоћ дошао велики број четника из Санџака, Црне Горе и Херцеговине и ударили нам у леђа.129

(…)

Иако се одиграла на половини рата и далеко од Шумадије и Београда, комунисти су Битку на Неретви, из ко зна којих разлога, прогласили најважнијом у грађанском рату против четника. Разуме се, они је рачунају у своју победу. Ево како то изгледа код њихових старијих писаца:

Бојевима код Невесиња, Калиновика и одбацивањем непријатеља на десну обалу Дрине битка на Неретви је дефинитивно завршена. У тој бици четници су претрпели такве губитке да се више никад нису опоравили.410

Дакле, реч је о уобичајеном трику: комунисти рачунају само бојеве у којима су победили – у овом случају прво освајање Невесиња и освајање Калиновика – прескачући потоње поразе и одмах прелазећи на далекосежне закључке. Тамо где је у њиховој верзији битка “дефинитивно завршена“, она је заправао тек почела.

Притом, има ту и много других трикова. На пример, комунисти не кажу да је Борбена група “Анакер“ добила име по свом команданту, који је био мајор. Јер, у немачкој војсци мајор је командовао батаљоном, а батаљон је обично имао око 500 војника, што је премало за комунистичку митологију. Много боље звучи: Борбена група “Анакер“.

Има и много бесмислица, попут ове: “Италијани нису успели да ангажују Немце у одбрани прелаза ка долини Неретве“.411 Као што смо видели, било је супротно: Италијани су чинили све да држе Немце што даље од Неретве.

Старији комунистички историчари или крију споразум са Немцима или га своде на “размену заробљеника“. Зато и не покушавају да објасне зашто Немци нису напали партизане у по њих најкритичнијем часу – док су током осам дана прелазили Неретву. У вези с овим, не помиње се ни концентрација снага ради очекиваног савезничког искрцавања, односно да је све ово била Битка за јадранско залеђе. Комунистима је незгодно да се упуштају у суштину приче, јер је немогуће доказати то што тврде: да су четници, једва чекајући Енглезе, сарађивали са Немцима, а да су се они, којима је долазак Енглеза значио крај, борили против Немаца.

Код млађих генерација, то јест код неокомунистичких писаца, историјска наука у једну руку пролази боље, а у другу руку још горе. Боље, јер они броје и једну четничку победу: прво ослобађање Невесиња. Следи наравно ново освајање овог града, после кога стављају тачку. Притом, прво ослобађање Невесиња збијају у три реда између два велика пасуса којима описују два пада овог града. О још три боја за Невесиње, о ослобађању овог града, Калиновика и дела Херцеговине заузетог од комуниста – то јест о поразу комуниста у Бици на Неретви, ни код неокомунистичких историчара нема говора.412

Насупрот давању некада незамислива три реда четничкој победи, на другој страни, међутим, историјска наука више трпи, јер се сада изводе далекосежнији закључци него раније. Али, најпре да погледамо претходне закључке:

Тиме (наводном победом комуниста у Бици на Неретви – прим. аут) почиње нова фаза у грађанском рату: од сада иницијатива дефинитивно прелази на страну “црвених“ који су успели да остваре свој основни стратешки циљ: дубоко су загазили на српске земље и довољно се приближили Србији да би могли да планирају њено освајање.413

Наравно, комунисти нису победили на Неретви, нити су остварили свој стратешки циљ: оснивање нове “совјетске републике“ на територтији Херцеговине, Црне Горе и Старог Раса. О планирању освајања Србије није било говора, из два разлога. Прво, комунистичку главнину су озбиљно угрозиле већ локалне четничке снаге и друго, после Операције “Шварц“ Главна оперативна група није ни постојала.

Оно што у стварности нису успели, код неокумунистичких историчара комунисти јесу успели, из следећих разлога:

Партизанска војска показала се као монолитнија и борбенија војна формација. Без икаквих предрасуда ушла је у сукоб до истребљења са својим сународницима јер су њено језгро сачињавали прекаљени комунисти у пролетерским бригадама…

Све у свему, кажу они: “Предност ��артизана у односу на четнике била је несумњива по многим основама“.414

Заправо, предност партизана била је “несумњива“ само по једном основу – по броју аутоматског оруђа, које су добили од усташа и домобрана.

Нови закључци односе се на подршку тезе британске историчарке Хедер Вилијамс да је Битка на Неретви “одлучујући догађај у рату у Југославији“. Непостојећа комунистичка победа имала је наводно следећу последицу: “После партизанске победе, као неопходна појавила се у Лондону и Каиру нужност успостављања веза са партизанима“.415

Као што ћемо видети, одлука британског премијера Винстона Черчила да пошаље своју мисију код партизана, 28. маја 1943. године, уследила је из сасвим других разлога.

Уз лаж о победи на Неретви, старији комунистички писци лансирали су и причу о “генијално смишљеном маневру Врховног штаба“, како се изразио један од њих. Ево целе приче:

Кулминација борбе достигнута је 28. фебруара, када су се састали Политбиро ЦК КПЈ и Врховни штаб и још једном потврдили одлуку да се изврши продор преко Неретве у Источну Херцеговину и даље према Санџаку и Црној Гори. Но, претходно је одлучено да се организује противудар према Горњем Вакуфу, ради маскирања пробоја преко Неретве и отклањања опасности од Централне болнице са рањеницима. Тада је врховни командант Тито одлучио да се поруше сви мостови на Неретви, да би се заварао непријатељ о стварном правцу пробоја Главне оперативне групе…416

Код неокомунистичких писаца нема ове преваре. Њу је заправо демантовао још Коча Поповић, командант 1. пролетерске дивизије, 1972. године:

…Реч је о рушењу моста на Неретви што се велича као генијална варка по замисли врховног команданта. Уверен сам да Тито није могао ни помишљати да тада крене на другу обалу Неретве. Он је, у ствари, намеравао да се пробије напред, према Горњем Вакуфу. На крају крајева, цела та ствар логички је апсурдна: ко је тада, у тадашњим ратним условима, уз тако оскудне техничко-инжињеријске снаге, могао извести операцију такве деликатности: да минирањем сруши мост а да његов костур остане у положају погодном за пребацивање људи преко плаховите реке, такорећи, усред зиме| Стручњака који би могли да припреме и изведу такву пиротехничку операцију нисмо имали у то време. Једина намера је, нема сумње, да се мост потпуно онеспособи. Сигуран сам да није била у питању нека промишљена варка. Али ту, изгледа, делује логика неконтролисане несамокритичности. Јер, кад су таква тумачења узела маха као омамљива легенда, она више нису могла бити обуздана, па није искључено да су и они који су легенду лансирали, почели искрено веровати да она одговара историјској истини. Узгред речено, врховни командант пре доношења одлуке о рушењу моста није могао знати распоред и намере четничких јединица, нити је, што је најважније, располагао информацијом која је била битна: немачка офанзива се, ту на обали Неретве, у ствари завршавала, што је за нас наравно било повољно. Послератним увидом у немачка документа утврђено је, наиме, да Немци нису планирали прелазак Неретве.417

Записник са састанка Политбироа и Врховног штаба од 28. фебруара 1943. године, комунисти су или уништили или сакрили, очигледно зато што он потпуно демантује лаж о “генијалном вођи“. Међутим, многа друга њихова документа из тога доба, која смо објавили раније у овом раду, сведоче да су три моста на Неретви срушена само због панике и нестручности у вођењу операција. Да су имали доброг официра, или можда само да је у њиховим редовима постојала слобода размене мишљења, комунисти су морали уочити три ствари.

Прво, четници нису смели да их гоне даље на запад, због Немаца. Комунисти као да су и сами веровали у своју пропаганду о сарадњи четника и Немаца, не разумејући да су четницима главни непријатељи Немци, да им је јадранско залеђе важно због искрцавања Западних савезника, а да им они, партизани, само сметају у борби за ослобођење.

Друго, комунисти су срушили мостове да их четници не би гонили са леве на десну обалу Неретве. Просто је невероватно како нису приметили да се већина четника већ налази на десној обали реке: Експедициони корпус мајора Баћовића од 2.700 људи, најбоља четничка јединица, Станишићеви Зетски четнички одреди (2.500), Пантићева Дрежничка група (2.500), Десна колона Лукачевићеве Коњичке групе (2.160) и Средња колона исте јединице (1.000). На левој обали реке била је само Лева колона Коњичке групе од 2.135 четника. Према томе, на страни на којој и комунисти налазило се 10.860 четника, а на супротној страни свега 2.135 четника.

Праву димензију бесмисла комунистичке одлуке даје тек фактор број три. Наиме, четницима ови мостови нису ни требали јер је река била плитка. Капетан Милош Куреш на пример пише: “Избили смо из кањона испод Доње Јабланице. Гледамо једног високог човјека како гази преко ријеке, а вода му не досеже ни до кољена. Нијесмо га гађали. Неретва у то доба године можда никад није имала тако низак водостај“.418

У ствари, Неретва би нарасла тек са отапањем снегова на околним планинама. Овако, на свакој заравни постојали су газови. Зато се ни у једном четничком документу прелазак реке не помиње као проблем, а четници су, како пише Куреш, и како произилази из тока догађаја, често прелазили с једне на другу страну, било преко мостова, било на газовима.

Међутим, мостови на Неретви били су неопходни за прелазак моторних возила. А комунисти су имали 200 камиона, 12 тенкова, двадесетак хаубица и много кабастог терета. Због своје непромишљености, све то су морали да униште приликом форсирања реке. Такође, њима су мостови били потребни и за транспорт 3.000 рањеника и 1.000 тешких болесника. Тако, одлука Ј. Б. Тита о рушењу мостова на Неретви, уместо “генилајности“, заслужује епитете друге врсте.

Извори:

124 Зборник докумената, том 14, књига 2, 367.

125, 126, 127, 128 Зборник докумената, том 2, књига 8, 154, 163, 164, 166.

129 Зборник докумената, том 2, књига 8, 171.

(…)

410 Б. Латас, М. Џелебџић, Четнички покрет Драже Михаиловића 1941-1945, 205.

411 Ослободилачки рат народа Југославије, прва књига, 376.

412 К. Николић, Историја Равногорског покрета, 128.

413 К. Николић, Историја Равногорског покрета, 129. Такође: Б. Димитријевић, К. Николић, Ђенерал Михаиловић, 252.

414 К. Николић, Историја Равногорског покрета, 130. Такође: Б. Димитријевић, К. Николић, Ђенерал Михаиловић, 249.

415 К. Николић, Историја Равногорског покрета, 136. Такође: Б. Димитријевић, К. Николић, Ђенерал Михаиловић, 251.

416 Б. Латас, М. Џелебџић, Четнички покрет Драже Михаиловића 1941-1945, 205.

417 К. Николић, Историја Равногорског покрета, 135-136.

418 М. Куреш, Записи и сјећања, 77.

0 notes

palankaonline · 6 years ago

Link

Чедомир Антић: Резолуционарност уторак, децембар 4th, 2018 у 4:39PM Донели су резолуцију. Хвала Богу! Да не живе више у лажи. Треба да се зна: на овом свету постоји један народ без предака. То су Црногорци Мила Ђукановића. Црногорци, ви једина мањино која има своју државу, вама су неки дан умрла оба ђеда, а са њима и обе бабе. Њихова смрт, она друга и најстрашнија – када мртве забораве – догодила се вашом вољом. Уз њих, нестали су сви ваши стари до Немање и његови стари до Бодина, Војислава, Петра и Властимира. Можда вам то није драго, али са њима нестала је и фатална Јаквинта, тако битна Милу и Ацу Ђукановићу, тако значајна вашим Херодитама од јаднога Јагоша Јовановића до узоритих Црногораца Шерба Растодера и Милана Шћекића Барског љетописца. Али, не брините – добили сте новог ђеда – Савића Штедимлију и бабу Секулу Дрљевића. Имате и пратетку – „оца Домов’не“ Анту Старчевића. И овај потоњи је учинио да му преци умру – отац Јаков (унијата) и мајка древног, хрватског, имена, Милица. Имате и течу, и нека вам буде на част са њим. Име му је славно, носио га је највећи восковођа у Тридесетогодишњем рату – шведски краљ. Звао се Адолф. Нико не сме да изда своју државу. Тачно је то. Увек дођемо до тог часа опеваног у Горском вијенцу, када „ја рвах,а ти издаде“. Тако је и краљ једне малене земље у којој су Срби чинили 90% становништва издао своју земљу и побегао, оставивши народ и војску на цедилу. Народ је касније, а и баба Секула је била посланица те скупштине, легитимно и демократски одлучио да се Црна Гора присаједини земљи за коју су тада сви од реда веровали да је њена матица. Та земља је Србија. Србија баш и није подстицала покрете у прилог непосредном уједињењу. Подсетићу: три четвртине срезова Босне и Херцеговине прокламовало је непосредно уједињење са краљевином Србијом, српска влада и Народно вијеће у Сарајеву (које су водили и већином чинили Срби) спречили су заседање скупштина у Бањалуци и Сарајеву, које би прогласиле непосредно уједињење. Слично је било и са Далмацијом која је од Загреба тражила што хитније уједињење непризнате Државе Словенаца, Хрвата и Срба. Будући угрожена од Италије, званична Далмација најавила је да ће се сама ујединити са Србијом. Где би Црна Гора 1918. године, ако не у југословенску државу? Да ли је имала алтернативу? То су знали и краљ Никола и зеленаши. Зато су стално спомињали „прћију“. Неко је ту хтео новац, неко уносне положаје. Па зар их нису добили? Колико је чланова династије Петровић–Његош одбило обештећење које им је пунудила Краљевина СХС? Пензије су добијали до 1945. године. Да ли би се оваква Црна Гора развила од државице чији је највећи град арбанашка Ђаковица, са Котором као најзападнијим приморским градом. Окружена Србијом или у бољем случају Србијом и Албанијом. Где би Црна Гора била без искуства Зетске бановине, без повлашћене и у највећој мери помагане републике социјалистичке Југославије? Радна хипотеза је да је солидарност због земљотреса више учинила на привредном развоју Црне Горе него сви Петровићи-Његоши заједно. Е ту Југославију, која је Црну Гору унапредила, формирала, омогућила да јој најбољи синови и кћери одлазе у Београд на школе, а не у Аргентину на рад, садашњи подгорички режим је издао једно десетак пута. Од Хашке декларације и повлачења официра и војника из Српске Крајине и из других крајева изван граница Црне Горе, до Устава из 2007. и асимилаторских закона. Да ли има, макар и једне земље на свету која не слави велике тековине Првог светског рата – рата у коме је демократија тријумфовала над милитаризмом? Славе га чак и губитници, из данашње перспективе имају и разлога. Има само једна држава која, након што је усвојила бабу и ђеда, покушава да промени прошлост. Али, могу ли издајници бити издани? Ако могу, онда хајде да се до краја раскусурамо. Да видимо ко шта коме дугује. Испашће, без сумње да оваква, Ђукановићева Црне Гора дугује Србији бар десетак милијарди долара. Поштено би било да тај дуг врате, а најбоље би било да га исплате оном ко је у Црној Гори данас и претходних седамдесет и седам година обесправљен и угњетен. Вратите новац српском народу у Црној Гори ионако му дугујете много, а у идентитетском и државотворном смислу, дугујете му СВЕ. Не би угођај био потпун да се није огласио и посланик Бошњак. Бошњачки политичари у Црној Гори су тек забраздили. Своју нацију учинили су делом режима, црногорска нација макар за себе може да каже да је „режим“. Ови чак нису ни то. Вели, Југославија није признала бошњачку нацију. Питам: како да је призна? Па измислили сте је 1993. године. Године 1918. милили сте да сте Турци или Срби мухамеданске вере. Ђукановић би требало да размисли о искрености бошњачких савезника, ето они се још увек нису одрекли муфтије који је на Подгоричкој скупштини гласао за укључивање Црне Горе у Краљевину Србију. Нису се ни оградили од свих оних посланика муслимана који су се том приликом потписали Ћирилицом. Поред ових бесмислица, режим Мила Ђукановића наставио је и са прогоном демократске опозиције. Нација подмлађена „резолуционарним лифтингом“ почела је најновије доба хапсећи Црногорца Небојшу Медојевића. Ухапшен је без укидања имунитета… Шта да се ради, то су традиције.

Чедомир Антић: Резолуционарност уторак, децембар 4th, 2018 у 4:39PM. Донели су резолуцију. Хвала Богу! Да не живе више у лажи. Треба да се зна: на овом свету постоји један народ без предака. То су Црногорци Мила Ђукановића. Црногорци, ви једина мањино која има своју државу, вама су неки дан умрла оба ђеда, ...

, via Милан «Паланка на вези» Милошевић - Google+ Posts

#IFTTT #Милан «Паланка на вези» Милошевић - Google+ Posts #Новости #Србија #Вести #Паланка на вези #S

0 notes

oldcountries-blog · 6 years ago

Photo

Kingdom of Serbia (1882-1918)

Serbian: Краљевина Србија / Kraljevina Srbija

Capital: Belgrade

Languages: Serbian

Religion: Serbian Orthodoxy

Government: Constitutional monarchy

Historical era: New Imperialism, World War I

Currency: Serbian dinar

Preceded by: Principality of Serbia

Succeeded by: Kingdom of Yugoslavia

Today part of: Serbia, (F.Y.R.) Macedonia, Montenegro, Bosnia and Herzegovina, Kosovo

In 1882, the Principality of Serbia, created after the Serbian revolution against the Ottoman Empire (1804-1817) was raised to the level of the Kingdom of Serbia, and Milan I, ruler of the Principality of Serbia, was proclaimed king in 1882.

Actually, the Principality, achieved a de facto independence when Ottoman troops left Belgrade in 1867, besides being an Ottoman suzerainty. The Principality was recognized by the Congress of Vienna and its territory.

The Principality (and later the Kingdom) was ruled by the Obrenović dynasty since 1817, with the Karađorđević dynasty taking the power for a brief time. In 1882, the King Milan I proclaimed the Kingdom, with a foreign policy friendly to the Austro-Hungarian Empire.

Before WWI, because of its engagement in the First and Second Balkan Wars, the Kingdom annexed Sandžak-Raška, the Vilayet of Kosovo and Vardar Macedonia. After WWI, in 1918 it united with Vojvodina and the Kingdom of Montenegro. Towards the end of the same year, it joined with the State of Slovenes, Croats and Serbs to form the new Kingdom of Serbs, Croats and Slovenes, later known as the Kingdom of Yugoslavia.

Sources: Wikipedia, Wikimedia Commons

#history #serbia #kingdom #flag #coat of arms #20th century #19th century #balkans #yugoslavia #slavic

1 note · View note

roehenstart · 2 months ago

Text

Lazar Hrebeljanović (1329-1389) by Đura Jakšić.

He was a medieval Serbian ruler who created the largest and most powerful state on the territory of the disintegrated Serbian Empire.

4 notes · View notes

rasen-rs · 6 years ago

Text

Како су Аустроугари покушали да пређу Дрину с Баном Јелачићем док их Брка није ухватио у потковицу која се и данас проучава као генијални маневар.

Гвоздени пук

У јулу 1914. године, Аустроугарска је објавила рат Србији. Као повод за објаву рата моћна царевина је искористила атентат у Сарајеву у коме су српски завереници убили надвојводу Франца Фердинанда.

Протестна нота аустроугарске владе нашла се на столу српске владе у Београду 10. јула по старом календару, а само пет дана касније стигла је и формална објава рата Србији.

За државу и народ које су већ измучила два тек завршена Балканска рата чинило се да ће почетак новог, за који се испоставило да ће бити светски, ипак, бити превише и да мала балканска краљевина неће издржати још једну ратну олују.

Кроз читав 19. век и све ратне сукобе које је Србија водила, народ и пре свега војска су се кретали од севера ка југу, јер је највећи непријатељ до тада, а то је Турска, био на југу. Изузетак је био само током Мађарске буне 1848. – 1849. када су српски војници морали на на север.

И у два Балканска рата 1912. и 1913. године војска је ишла ка непријатељима на југу, прво ка Турској, а затим и ка Бугарској. Први светски рат или Велики рат како се тада називао, донео је обрт и у кретању трупа.

Непријатељ је у Србију долазио са севера. Стратешки гледано, за Србију је такав упад био лошији него да напад долази са југа јер су се најбогатији српски градови и најразвијенији делови земље налазили управо на северу.

Први циљеви непријатеља били су Шабац и Београд. Београд је одолевао нападима, док је Шабац брзо пао под аусторугарску контролу. Чинило се да се ратна срећа неће брзо променити и да Београд неће моћи дуго да одолева нападима.

Међутим, Срби су показали да су тврд орах у бици на Церу. Та битка је забележена као прва савезничка победа на свим фронтовима у Првом светском рату.

„Битка на Церу учинила је крај почетном успеху непријатеља. Преображење 1914. године био је доиста велики празник и славан дан српске војске. Та сјајна победа није ни издалека значила и крај рата јер му то беше само славан почетак, који је показао нашем „новом“ непријатељу да пред собом има побед��ике са Куманова и Брегалнице“, наведено је у књизи Живана Живановића, „Србија у ратовима“.

Штаб гвозденог пука

Застава Гвозденог пука која никад није пала непријатељу у руке

Гвоздени пук

Заставник гвозденог пука

У победама извојеваним у претходна два рата које је Србија водила, велику улогу је играо и Гвоздени пук, који је учествовао у свим значајнијим биткама у Балканским ратовима.

Србија је у ратовима 1912, 1913. и 1914. године мобилисала више од стотину пукова различитих родова војске. Од њих је само 2. Пешадијски пук Књаз Михаило имао част да понесе почасни назив, Гвоздени!

Традицију Гвозденог пука данас наставља Трећа копнена бригада Војске Србије.

Пук Књаз Михаило формиран је у октобру 1912. године у Прокупљу и брзо се својим ратним успесима и храброшћу истакао у Балканским ратовима. У саставу овог пука било је око 20.000 Топличана.

Назив „Гвоздени“, пук је понео по завршетку Другог балканског рата када је погинуло 50 одсто војника и официра његових припадника.

О херојству ове јединице довољно говори податак да је 250 припадника одликовано највишим српским одликовањем, Карађорђевом звездом са мачевима, а то одликовање су добиле и две жене припаднице пука, подофицири Милунка Савић и Енглескиња Флора Сендс.

Сви војници, чланови овог пука били су хероји сваки за себе, али један од њих се посебно истакао.

На чело Гвозденог пука уочи Церске битке у Првом светском рату, стао је пуковник, Миливоје Стојановић Брка и тако постао други ратни командант пука.

Стојановић је ту јединицу водио само неколико месеци јер је изгубио живот већ у бици на Колубари, ипак остао је овенчан славом.

Застава 2. коњичког пука “Цар Душан” изложена у бечком Војном музеју

Миливоје је био један од најелитнијих војника српске војске, па је исто тако било и природно да стане на чело најелитније јединице.

Чим је дошао на чело пука исказао се својим раскошним војним талентом. Заједно са Гвозденим пуком успео је да разбије кључне јединице аустроугарске војске освојивши село Текериш, тада је настала чак и песма, „Дођи Швабо да видиш где је Текериш“.

Текериш је планинско сеоце на планини Цер у близини Лознице. Српска војска је до Текериша стигла из правца Коцељева, а ту се отворио и фронт Шабац – Текериш – Крупањ дужине око 50 километара. Српска врховна команда схватила је да ће Аустроугари најјачи напад спровести са северо-запада, тачније да ће ��окушати да пређу реку Дрину. Прва тачка одбране били су село Текериш и планина Цер.

Након Текериша, Миливоје се спустио на Дрину, битка на Дрини представљала је, према речима историчара мр Радоја Костића, својесврсну паузу између битака на Церу и Колубари. На Дрини је Миливоје Стојановић извео генијалан маневар.

Аустроугари су на Дрини желели да изведу нешто што се у војсци зове „насилно извиђање“ па су у ту акцију послали пук Бана Јелачића. Када је тај пук кренуо преко Дрине, са друге стране у заседи их је чекао Гвоздени.

Миливоје је поставио своје војнике у формацију потковице. Када је формација тако постављена непријатељ не слутећи шта му се спрема улази у потковицу, када је тренутак добар, потковица се затвара и непријатељ остаје у замци.

Тактика пуковника Стојановића била је више него успешна, погинуло је 500 Аустроугарских војника, а 173 их је заробљено.

Ту није био крај подвизима ове јединице. Колубарској битка се због генијалности војне тактике и бојног маневрисања изучава на највишим војним школама у свету и дан данас. Ова битка представља јединствен случај када једна војска из фазе повлачења прелази у пун напад, а Стојановић је поново бриљирао.

У првој фази битке, која је представљала потпуно повлачење, Гвозденом пуку, као најелитнијем делу српске војске, поверен је и најтежи задатак који једна јединица може да добије, а то је чување одступнице. Конкретно чували су леђа Дринској дивизији.

Српска војска на Дунаву у августу 1914.

Међутим, овај пук није био строго оријентисан само на одбрану, већ је, када су то прилике дозвољавале, вршио и нападе на непријатеља. Све остале јединице које је Војвода Мишић задужио да чувају одступницу Србима, су само то и радиле, а Гвоздени пук је и ту показао да је посебан.

„У ноћи 27. новембра 1914. Миливоје Стојановић је наредио препад једног кампа са Аустријанцима и том приликом заробио је 260 аустријских војника и шест официра, пар вечери касније, изведен је сличан препад када је три официра пало у заробљеништво заједно са 126 војника“, навео је историчар мр Радоје Костић.

Када се догодио генијалан маневар, прелазак из повлачења у офанзиву, Гвоздени пук је добио задатак да освоји вис Кременицу, који је био кључан за даље напредовање. Тај вис су Аустријанци јако добро чували и било га је тешко освојити.

Гвоздени пук је у том задатку имао хендикеп, наиме, Миливоје Стојановић је тада био болестан и лежао је са температуром у свом шатору, а за тај ��апад је задужио официра који ће водити пук уместо њега.

Међутим, вис је био неосвојив, један јуриш, други јуриш, трећи јуриш… Гвоздени пук није успевао да савлада Аустријанце и преузме контролу над висом. При сваком јуришу, све више војника из пука је гинуло.

Пуковнику Стојановићу су у шатор где је био, стизале вести о неуспешним јуришима и погинулима. Чувши све то, Стојановић је рекао, да није у реду да његова деца гину, а да он лежи у постељи. Устао је, обукао униформу, ставио опртач и сабљу у корице и стао на чело свог пука.

Повео је јуриш који је био успешан, пук је освојио вис Кременица, али из јуриша се никада није вратио јер је пуковник Миливоје Стојановић Брка том приликом изгубио свој живот.

Знаменити српски композитор Станислав Бинички, био је пријатељ са Миливојем Стојановићем.

У току битке на Церу компоновао је Марш на Дрину, а композицију је, због велике храбрости и херојства, касније посветио свом пријатељу, Миливоју Стојановићу Брки.

Извор: Интермагазин

Како је Гвоздени пук зауставио Бана Јелачића Како су Аустроугари покушали да пређу Дрину с Баном Јелачићем док их Брка није ухватио у потковицу која се и данас проучава као генијални маневар.

#Гвоздени пук #Први светски рат

0 notes

rasen-rs · 6 years ago

Text

Зашто велике силе никада нису дозволиле да Србији припадне део јадранске обале. Став је да је српско присуство на мору предходница доласка Русије.

Сан велике Србије остварен је, пропагандни другог балканског рата, када је српска восјка изшла на Јадран

Изјава владике захумско-херцеговачког Григорија да Босни и Херцеговини треба да припадне Суторина у Боки изазвала је оштре реакције на Западу. Протумачена је као васкрсавање опасне српске жеље о изласку на море. Испоставило се да је наводна изјава подметачина и да у ствари политичари Федерације БиХ траже међународну арбитражу да би узели део Црне Горе. Захтев из Сарајева није изазвао негативне реакције, јер га, наравно, нису поставили Срби.

Овај догађај подсетио је на време рата у БиХ деведесетих кад се на локалном нивоу преговарало о размени територија да би Срби добили излаз на море. Оне се нису ни приближиле остварењу због беспоговорног противљења Запада.

– Недавно се навелико говорило и о намери Србије да купи Луку Бар, а онда је прича без објашњења замукла – подсећа историчар др Миле Бјелајац. – Србија је више пута у новијој историји покушавала да територијално или економски изађе на море, али је сваког пута осујећена. То доказује да је и даље актуелан став Запада формиран у 19. веку да је присуство Срба на мору опасност јер представљају претходницу за долазак Русије у Средоземље. То је и разлог разбијања заједничке државе Србије и Црне Горе.

Туркофилска политика Велике Британија још 1878. на Берлинском конгресу наметнула је трајни вето Запада српском изласку на морске обале.

– Британски министар иностраних послова Лорд Солзбери је на преговорима о преуређењу Балкана у кулоарима Берлинског конгреса заступао став ��а Аустроугарска окупира БиХ, а да се између Србије и Црне Горе остави појас Турској како би се спречило њихово уједињење јер би оно могло довести до стварања опасне “словенске конфедерације” која би се пружала “од Пирота до Јадранског мора” – наводи др Слободан Вуковић. – Касније, за време балканских ратова, готово сва британска штампа је заузела туркофилско становиште. Кад је дошло на ред разбијање друге Југославије, ови ставови, одавно формирани на Острву, само су се обновили.

Британски став илуструје писмо лорда Биконсфилда краљици, након што је на Берлинском конгресу Добруџа дата Румунији: “То је договор који је повољан и за Турску и Велику Британију, јер они добијају морску обалу, која би иначе била бугарска (руска) и која сада припада једној антисловенској раси”.

– Проблем српског изласка на море мора се посматрати у две равни, политичкој и религијској – каже Слободан Јанковић, геополитиколог из Института за међународну политику и економију. – На политичкој равни, Русија се посматра као велика сила и супарник Запада, а Срби као руски савезници и њихова предстража на Балкану која се мора прва елиминисати. На религијској равни, Срби су представници православног света, због чега су страни и мање вредни, па је легитимно да буду изоловани, окупирани или чак да нестану.

Саговорник “Новости” наглашава да је историјски неспорно државотворно постојање Срба, православне и католичке вере, њихових држава и аутономија у јадранском приморју у периоду дужем од миленијума.

– Срби тек одскора нису на мору, пошто Црна Гора себе више не дефинише као државу српског народа, а у Хрватској их је после деведесетих преостао незнатан број – каже Јанковић. – Срба је у приморју све мање јер се из практичних разлога, школовања и запослења одричу идентитета, а историја се прекраја према актуелним политичким захтевима.

Према чувеном делу цара Константина Порфирогенита “О управљању империјом”, Срби већ у седмом веку живе у Далмацији на простору од реке Цетине до краја Боке Которске. Новија археолошка истраживања која су предочила доказе за хипотезе да су Срби живели у поморју и у ранијим временима, оспорила је “званична догма” која је укинула и изучавање националне археологије. Неки сматрају то крајем једног процеса дугог трајања који је почео 1204. с Четвртим крсташким походом иза кога су стајали папа и Венеција, који се окончао уништењем културног центра православног света Константинопоља. Од тада је Венеција постала монополиста у поморској трговини Средоземља и центар ширења нетолеранције према православљу.

– Политички живот Срба у Далмацији у време владавине Млетачке републике па и даље састојао се у религиозном чувању националних традиција на дому и у одбрани српске националне цркве – забележио је Лујо Бакотић, правник, публициста, лексикограф, дипломата који се сматрао Србином католичке вере. – За време владавине Млетачке републике вођена је жива акција покатоличења српског становништва. Срби су настојали да добију признање своје цркве, али у томе нису успевали све док Млетачка република није пала и док у Далмацију нису дошли Наполеон и француски војници.

Међутим, бококоторски Срби, чувени поморци Бокељи, долазак Наполеона су видели као опасност за свој посебан слободни статус који су уживали чак и у Млетачкој републици. Спремили су флоту и војску за борбу, а у помоћ им је дошла и руска флота са 3.000 војника и црногорска војска коју је предводио владика Петар Први Петровић Његош.

– То је било прво појављивање Руса у Јадранском мору и уплашило је Енглезе, чија је флота преузела монопол у Медитерану – каже Јанковић. – Због општег сукоба са Француском, они нису предузели ништа против Русије, али су искористили прву следећу прилику и подстакли Кримски рат. Велика Британија, Француска, Краљевина Сардинија и Турска заједно су напале и поразиле Русију. Узрок напада је било њено ширење на Црном мору, које се сматрало претечом изласка у Медитеран. Од тада постоји и јасно видљив континуитет спречавања повезивања Србије са околним државама и морском обалом.

Србија се географски налази у центру Балкана, на једној од кључних европских траса Моравско-вардарској долини, која се овде укршта с Дунавом. Повезивање са Црном Гором извело би је на Јадран а с Бугарском на Црно море, што је теоријски предност, а у пракси се показало као отежавајућа околност. То се показало и током балканских ратова кад је Србија после великих победа први пут схваћена као озбиљна регионална сила, нарочито кад је њена коњица ујахала у Драч, а део војске дошао у помоћ црногорским снагама које су опседале Скадар.

Јован Цвијић објаснио је неопходност изласка Србије на море због економског ослобођења од аустроугарске и турске блокаде: “Сада је већ сваки сељак на својој кожи осетио оно што су најпре утврдили енглески публицисти, да је Србија опкољена земља, а Срби ухапшен народ. Тек са излазом на Јадранско море Србија би ��мала услова за економску самосталност.”

– Западне силе то нису дозволиле, аустроугарски и британски бродови 1913. су заједно бомбардовали српске положаје – каже Јанковић. – Иако су само годину касније били непријатељи у Великом рату, кад је реч о Србији интереси су им били исти: спречавање настанка јаке и независне државе на Балкану.

На српском мору, 1912. године

Српска војска код Битоља у Првом балканском рату. Разгледница штампана у Прагу поводом српских победа над Турском војском

Српско море – пропагандни плакат; Српска војска у Драчу

Кнез убијен због мора

КНЕЗ Михаило убијен је у тренутку кад је био у фантастичним односима са бугарским првацима који су планирали да направе државу која би била савез Србије и Бугарске и којом би владао кнез Михаило и његови потомци, наводи Слободан Јанковић:

– Таква држава, која би се у савезу са Црном Гором простирала од Јадрана до Црног мора и по позицији, величини и бројности била суверена и респектабилна, није одговарала ни Западу ни Русији. Руси су сматрали да је Бугарска њихова творевина и интересна зона и није им се допадало да Србија преузме водећу улогу на Балкану. С друге стране, после убиства кнеза Михаила предложили су да српски престо узме црногорски кнез Никола.

Поздрав из српских крајева

Србин католик из приморја

Прекрштавање српског поморја

Документ из фрањевачке цркве у Стону на Пељешцу сведочи да је ова област била настањена православним Србима све до 14. века.

“Пре него што је ова земља дошла под руку господе дубровачке стојала је подложна шизматицима (православнима) и патаренима. Нити је ту спомена било о католичанској цркви, већ су ту калуђери и свешетеници расцијански живили”, бележе фрањевачки фратри 1344. кад су Дубровчани откупили целу област Стонски рат од цара Душана.

У Стону је столовао кнез Мирослав, брат Стефана Немање, а у Богородичином манастиру у оближњим Лужинама је 1219. Свети Сава установио Хумску епископију, са 10 цркава, јер је већина становништва била православна. За разлику од српских владара који су даривали и католичке манастире, нови дубровачки господари су одмах протерали православно свештенство.

Јадранска стража, серија поштанских марки поводом 20 година од ослобођења нашег мора

Извор: Вечерње Новости

Зашто је запад ставио вето Србима на Јадран Зашто велике силе никада нису дозволиле да Србији припадне део јадранске обале. Став је да је српско присуство на мору предходница доласка Русије.

#Драч #Други балкански рат #Јадранско море #Први балкански рат

0 notes

palankaonline · 6 years ago

Photo

Чедомир Антић: Резолуционарност https://ift.tt/2EgakQU, Чедомир Антић: Резолуционарност уторак, децембар 4th, 2018 у 4:39PM Донели су резолуцију. Хвала Богу! Да не живе више у лажи. Треба да се зна: на овом свету постоји један народ без предака. То су Црногорци Мила Ђукановића. Црногорци, ви једина мањино која има своју државу, вама су неки дан умрла оба ђеда, а са њима и обе бабе. Њихова смрт, она друга и најстрашнија – када мртве забораве – догодила се вашом вољом. Уз њих, нестали су сви ваши стари до Немање и његови стари до Бодина, Војислава, Петра и Властимира. Можда вам то није драго, али са њима нестала је и фатална Јаквинта, тако битна Милу и Ацу Ђукановићу, тако значајна вашим Херодитама од јаднога Јагоша Јовановића до узоритих Црногораца Шерба Растодера и Милана Шћекића Барског љетописца. Али, не брините – добили сте новог ђеда – Савића Штедимлију и бабу Секулу Дрљевића. Имате и пратетку – „оца Домов’не“ Анту Старчевића. И овај потоњи је учинио да му преци умру – отац Јаков (унијата) и мајка древног, хрватског, имена, Милица. Имате и течу, и нека вам буде на част са њим. Име му је славно, носио га је највећи восковођа у Тридесетогодишњем рату – шведски краљ. Звао се Адолф. Нико не сме да изда своју државу. Тачно је то. Увек дођемо до тог часа опеваног у Горском вијенцу, када „ја рвах,а ти издаде“. Тако је и краљ једне малене земље у којој су Срби чинили 90% становништва издао своју земљу и побегао, оставивши народ и војску на цедилу. Народ је касније, а и баба Секула је била посланица те скупштине, легитимно и демократски одлучио да се Црна Гора присаједини земљи за коју су тада сви од реда веровали да је њена матица. Та земља је Србија. Србија баш и није подстицала покрете у прилог непосредном уједињењу. Подсетићу: три четвртине срезова Босне и Херцеговине прокламовало је непосредно уједињење са краљевином Србијом, српска влада и Народно вијеће у Сарајеву (које су водили и већином чинили Срби) спречили су заседање скупштина у Бањалуци и Сарајеву, које би прогласиле непосредно уједињење. Слично је било и са Далмацијом која је од Загреба тражила што хитније уједињење непризнате Државе Словенаца, Хрвата и Срба. Будући угрожена од Италије, званична Далмација најавила је да ће се сама ујединити са Србијом. Где би Црна Гора 1918. године, ако не у југословенску државу? Да ли је имала алтернативу? То су знали и краљ Никола и зеленаши. Зато су стално спомињали „прћију“. Неко је ту хтео новац, неко уносне положаје. Па зар их нису добили? Колико је чланова династије Петровић–Његош одбило обештећење које им је пунудила Краљевина СХС? Пензије су добијали до 1945. године. Да ли би се оваква Црна Гора развила од државице чији је највећи град арбанашка Ђаковица, са Котором као најзападнијим приморским градом. Окружена Србијом или у бољем случају Србијом и Албанијом. Где би Црна Гора била без искуства Зетске бановине, без повлашћене и у највећој мери помагане републике социјалистичке Југославије? Радна хипотеза је да је солидарност због земљотреса више учинила на привредном развоју Црне Горе него сви Петровићи-Његоши заједно. Е ту Југославију, која је Црну Гору унапредила, формирала, омогућила да јој најбољи синови и кћери одлазе у Београд на школе, а не у Аргентину на рад, садашњи подгорички режим је издао једно десетак пута. Од Хашке декларације и повлачења официра и војника из Српске Крајине и из других крајева изван граница Црне Горе, до Устава из 2007. и асимилаторских закона. Да ли има, макар и једне земље на свету која не слави велике тековине Првог светског рата – рата у коме је демократија тријумфовала над милитаризмом? Славе га чак и губитници, из данашње перспективе имају и разлога. Има само једна држава која, након што је усвојила бабу и ђеда, покушава да промени прошлост. Али, могу ли издајници бити издани? Ако могу, онда хајде да се до краја раскусурамо. Да видимо ко шта коме дугује. Испашће, без сумње да оваква, Ђукановићева Црне Гора дугује Србији бар десетак милијарди долара. Поштено би било да тај дуг врате, а најбоље би било да га исплате оном ко је у Црној Гори данас и претходних седамдесет и седам година обесправљен и угњетен. Вратите новац српском народу у Црној Гори ионако му дугујете много, а у идентитетском и државотворном смислу, дугујете му СВЕ. Не би угођај био потпун да се није огласио и посланик Бошњак. Бошњачки политичари у Црној Гори су тек забраздили. Своју нацију учинили су делом режима, црногорска нација макар за себе може да каже да је „режим“. Ови чак нису ни то. Вели, Југославија није признала бошњачку нацију. Питам: како да је призна? Па измислили сте је 1993. године. Године 1918. милили сте да сте Турци или Срби мухамеданске вере. Ђукановић би требало да размисли о искрености бошњачких савезника, ето они се још увек нису одрекли муфтије који је на Подгоричкој скупштини гласао за укључивање Црне Горе у Краљевину Србију. Нису се ни оградили од свих оних посланика муслимана који су се том приликом потписали Ћирилицом. Поред ових бесмислица, режим Мила Ђукановића наставио је и са прогоном демократске опозиције. Нација подмлађена „резолуционарним лифтингом“ почела је најновије доба хапсећи Црногорца Небојшу Медојевића. Ухапшен је без укидања имунитета… Шта да се ради, то су традиције.

, https://ift.tt/1rMQyM6

#IFTTT #Милан «Паланка на вези» Милошевић - Google+ Posts #Вести #Новости #Србија #Serbia #World #New

0 notes