#Лазар Хребељановић

[roehenstart]

Lazar Hrebeljanović (1329-1389) by Đura Jakšić.

He was a medieval Serbian ruler who created the largest and most powerful state on the territory of the disintegrated Serbian Empire.

[silentambassadors]

Почивај у миру / Huzur içinde yatsın, all you Victorious Dead of the Battle of Kosova (including, but not limited to, Lazar of Serbia and Sultan Murad I, both pictured above).  Ultimately bringing all the Serbian principalities under Ottoman rule, as the Ottoman troops swept through the war-ravaged Kosova Field, the Battle continues to be a decisive moment in European history.  So really, it’s another excellent example of nobody winning.

Stamp details: Stamp on top: Issued on: January 30, 1921 From: Belgrade, Kingdom of Yugoslavia MC #159

Bottom left and middle stamps: Issued on: June 28, 1939 From: Belgrade, Yugoslavia MC #379-380

Bottom right stamp: Issued on: June 17, 1963 From: Ankara, Turkey MC #1870

[rasen-rs]

Опомена старог Серба У српском народу још живи предање о старцу коме се пре боја на Косову указала визија онога што долази, али га велможе нису послушале. Реч је о старцу Мирићији, себру из средњевековног града Беле Стене код Ваљева. Предање каже да се њему, након Маричке битке 1371. године, у бесаним ноћима више пута указивала пропаст српског царства. Између јаве и сна најпре му се указала страшна битка између две српске војске, како у пуном галопу јуре једна према другој, а испред њих двојица највећих велможа, Никола Алтомановић, господар ужичке области, и кнез Лазар Хребељановић који је владао областима Поморавља и Подунавља. Поље испод града Ужица, прекривено маглом, пролама се од тутњаве коња, звекета хладног челика и самртних крикова. А онда злосутна тишина. Видео је кнежеве витезове где усијаним железом ослепише жупана Николу и одведоше га на замонашење. Божија порука Друго сновиђење било је још грозоморније: страхотна тама надире са истока, а из ње извиру небројене војске под једним барјаком и обележјем - полумесецом. Невиђена сила судара се са знатно мањом војском Лазара, кнеза српског. Видео је Мирићије погибељ оба владара, Лазара и Мурата, сагледао унапред несрећу обезглављене српске земље. А на Бадње вече усни старац нешто чудновато, само лице Божије које му рече: "Иди мој Мирићије, чедо безгрешно, те прокажи силницима што се око земље отимају, оглушују о законе Моје, а вас обичне, сирото стадо Моје, стављају у искушење да не сагледате несрећу која долази, на коју вас упозоравам, иди и казуј им што Ја теби показах. Ако се вери и памети дозову и измире се као браћа, може се избећи пропаст коју си видео по милости Мојој. Казуј да сам те Ја послао. Ја, који сам једном био међу вама и опет ћу доћи да коначно пресудим, раздвојим верне и неверне, грешне и безгрешне... Иди у планине, Мирићије! Пости две године, а онда на очи силнима изиђи, те им ово кажи!" Мирићије послуша и оде у испосништво на Сувобор. У зиму 1373. врати се и крену ка кнежевском Крушевцу. Успут је свраћао у манастире, казивао монасима своја виђења, ноћивао у себарским селиштима и њима казивајући исто. Предање даље каже да Мирићија нису послушале ни велможе, а ни кнез Лазар, те да га је жупан Никола бацио у тамницу прогласивши га Лазаревим уходом. Поновљене грешке Након неког времена обистинило се Мирићијино предсказање. Две српске војске сударише се под Ужицем и погибе пет хиљада људи. Кнез заповеди да се заробљени жупан ослепи усијаним железом и натера у монаштво. У јуну 1389. деси се косовска пропаст, погибоше оба цара, а Србија утону у петовековну таму. Негде тих дана пао је у постељу, па убрзо и преминуо старац Мирићије. Извор: Пепељуга 21 века

[palankaonline]

ОВО ЈЕ ЗАБРАЊЕНА ИСТОРИЈА У ШКОЛАМА! Историја Срба пре Немњића! Почев од старих Срба, преко 2000 година ПНЕ, преко Срба Јелинског доба, Срба у Римско доба који су давали цареве Риму (Рим=Рума – тамо где је Ромул румао – сисао вучицу) почев од 192г Н.Е. , почев од Луке Севера, до цара Константина и касније неких Ромејских (Византијских) владара. Династије пре Немањића – Свевладовићи и Оштривојевићи итд. , који су поред осталог држали и скоро Целу Грчку. Царство Душаново је веће од оног ког су данашњи историчари направили(у овом данашњем није ни цела Мачва- права брука за цара Душана Силног, зар не? Освојио Бугарску, а није Мачву! Права граница ишла је до Истре, цела Бугарска, Грчка са Пелопонезом на северу видећете већ докле…). Прекрајање историје почиње после Берлинског Конгреса 1878, кад је Британија добила Кипар и Аустроугарска Босну и Херцеговину-дакле србску земљу, те је требало да Срби уче другу историју. Грци који се нису бунили за Кипар,јер никад није био њихов, дигнути су до небеса и историја Јелина је покрадена- ту су Грци добили сва „ауторска“ права иако су Јелини били Срби већином (Песник Илијаде – Хомер (Омир или Момир) Алесандар Македонски, Ахил – са крстом и четири СССС на својој војној одежди, Тројанци су исконски Дарданци(Дарданија – Ниша до Македоније, Медија- Шумадија итд.). Аристотел је говорио да су Јелини или Хелени мешавина бар 3 народа, никако само Грци! После Берлинског Конгреса Србима су наметнули нестручне професоре који су спроводили одлуке Берлинског конгреса и предавали лажну историју-Историју која је одговарала Аустроугарској, Немачкој, Француској, Британији(Опет су лукави добили за себе све на рачун Срба, и то за зеленим столом). Историја пре Немањића је цензурисана ,а и ова Немањићка, деца у школи запамре само ко је кога убио,заклао, пио из лобање итд.О Србском Националном Питању данас је забрањено расправљати, а Србистика као наука као не постоји.Данас је бити бранитељ Националних Вредности исто што и нациста.Лепо су нас свели на ниво робова. СРПСКИ ВЛАДАРИ Свевлад, Самовлад, или Само, Самко I (492-530) Цар Борис, или Брус I Свевладовић или Самовладовић И (530-540) Цар Остројило I Свевладовоћ или Самовладовић ИИ(540-552) Цар Свевлад, или Самовлад II син Стројимиров, Самовладовић ИИИ (552-564) Цар Селимир I Свевладов или Самов син, Свевладовић или Самовић ИВ (564-585) Цар српски Владан И Селимиров син Свевладовић В (585-610) Цар Радомир I Владанов син Свевладовић VI (610-620) Вишеслав Свевладовић Радослав Свевладовић Просегој Свевладовић Династија Дрвановића 1. Цар Звонимир I Дрванов или Дрвенаровић (632-675) 2. Краљ Будимир I Звонимиров Дрванић или Дрвенаровић ИИ (675-680) 3. Светолик I Будимиров Дрванић или Дрвенаровић ИИИ (680-692) 4. Владислав I Светоликов Дрванић или Дрвенаровић ИВ (692-709) 5. Томислав I Владисављев (или Светоликов син) Дрвановић или Дрвенаровић В (709-722) 6. Себислав (или Збислав) И Томислављев Дрвановић или Дрвенаровић ВИ (722-749) 7. Разбивој I и Владимир Себислављеви Дрвановић или Дрвенаровић ВИИ (749-753) 8. Владимир I Себислављев Дрвановић или Дрвенаровић ВИИИ (753-773) 9. Хранимир I Владимиров Дрвановић ИX (773-782) 10. Тврдослав I Хранимиров Дрвановић X (782-787) 11. Остројило или Стројило II Владимиров Дрвановић XИ (787-791) Вишеслав, кнез (после 780) Радославкнез (8. век и 9. век),син Вишеслава( или Војислава ) Просигој, кнез (822-836), син Радославов Властимир, кнез (836-863), син Просигојев Мутимир, кнез (863-891), син Властимиров Прибислав Мутимировић, кнез (891-892), син Мутимиров Петар Гојниковић, кнез (892-917), Мутимировог брата Гојника Павле Брановић, кнез (917-920), унук Мутимиров, од сина Брана Захарија Прибислављевић, велики жупан (920-924), син Прибиславов Србија под Бугарском (924–927) Часлав Клонимировић, кнез (927-950) Србија под Византијом (око 950- око 998, око 1018— око 1084) и Самуиловом државом (око 998 — око 1018) Вукан, жупан (око 1084-1112), Урош I, велики жупан (1112-1146), синовац Вуканов Урош II Првослав, велики жупан (1146-1155) Деса, жупан (1155-1162), велики жупан (1162-1165) (?) Урош II, велики жупан (1156–1162) (?) Белош, велики жупан (1162) Тихомир, велики жупан (1165-1166) Стефан I Немања, велики жупан (1166/8-1196) Стефан II Немањић (Стефан Првовенчани), велики жупан (1196-1202) и (1204-1217), краљ (1217-1228) Вукан Немањић, велики жупан (1202-1204) Стефан III Радослав, краљ (1228-1234) Стефан Владислав I, краљ (1234-1243) Стефан Урош I, краљ (1243-1276) Стефан IV Драгутин, краљ Србије (1276-1282), краљ Срема (1282-1316) Стефан Владислав II, краљ Срема (1316-1325), син Драгутинов Стефан Урош II Милутин, краљ Србије (1282-1321) Стефан Урош III Дечански, краљ Србије (1321-1331) Стефан Урош IV Душан, краљ Србије (1331-1345), цар (1345-1355) Стефан Урош V, цар (1355-1371) Симеон Синиша Палеолог, цар Епира и Тесалије (1359-1371) Јован Урош, цар Епира (1371-1372), син цара Симеона (Синише) Вукашин Мрњавчевић, краљ (1365-1371) Марко Мрњавчевић, краљ (1371-1395) Лазар I Хребељановић, кнез (1371-1389) Вук Бранковић, господар Косова (1371-1398) Милица Хребељановић (делимично владала између смрти Лазара Хребељановића и пунолетства Стефана Лазаревића 1371-1398) Стефан VI Лазаревић, кнез (1389-1402), деспот (1402-1427) Ђурађ Бранковић, деспот Србије (1427-1456) Лазар Бранковић, деспот Србије (1456-1458) Стефан VII Бранковић, деспот Србије (1458) Стефан VIII Томашевић, краљевић Босне и деспот Србије (1458-1459) Србија под Османским царством (1459–1804) Вук Гргуревић, деспот Србије (1471-1485) Ђорђе Бранковић, деспот Србије (1486-1496) Јован Бранковић, деспот Србије (1496-1502) Иваниш Берислав, деспот Србије (1504-1514) Стеван Берислав, деспот Србије (1520-1535) Јован Ненад, самозвани српски цар (1526-1527) Радослав Челник, владар Сремског војводства (1527-1530), врховни војсковођа цара Јована Ненада Радич Божић, деспот Србије (1527-1528) Павле Бакић, деспот Србије (1537) Стефан Штиљановић, деспот Србије (1537-1540) Јован Монастерлија, подвојвода Срба у Аустрији (1691-1706). Ђорђе Петровић (Карађорђе), вожд (1804-1813) Милош Обреновић, кнез Србије (1815-1839) и (1858-1860) Милан Обреновић, кнез Србије (1839) Михаило Обреновић, кнез Србије (1839-1842) Александар Карађорђевић, кнез Србије (1842-1858) Стеван Шупљикац, војвода Српске Војводине (1848) Јосиф Рајачић, управитељ Српске Војводине (1848-1849) Михаило Обреновић, кнез Србије (1860-1868) намесници (1868-1872): Миливоје Блазнавац Јован Ристић Јован Гавриловић Милан Обреновић, кнез Србије (1872-1882), краљ (1882-1889) намесници (1889-1893): Јован Ристић Коста Протић Јован Белимарковић Александар Обреновић, краљ Србије (1893-1903) Петар I Карађорђевић, краљ Србије (1903-1918)

ОВО ЈЕ ЗАБРАЊЕНА ИСТОРИЈА У ШКОЛАМА! Историја Срба пре Немњића! Царство Душаново је веће од оног ког су данашњи историчари направили(у овом данашњем није ни цела Мачва- права брука за цара Душана Силног, зар не? Освојио Бугарску,...

, via Милан «Паланка на вези» Милошевић - Google+ Posts

[palankaonline]

Кнез Лазар Хребељановић Лазар #Хребељановић је највероватније рођен 1329. године у Прилепцу код Новог Брда. Тај град је добио његов отац Прибац Хребељановић од краља #Душана #Немањића као награду за службу на његовом двору. Историја за сада не зна како се звал�� мајка Лазара Хребељановића. Не зна се такође ни колико је тачно браће и сестара имао. Отац Лазара је био логотет на двору краља Душана у Приштини. У доба када се краљ Душан крунисао за цара, Лазар Хребељановић је имао око 17. година. Породично богатство Хребељановића је било веома мало и обухватало је само утврђени град Прилепац (где се Лазар родио) и град Призренац. Као младић Лазар је служио на двору цара Душана. О томе говори и „Повесно слово о кнезу Лазару“, као и патријарх Данило. Као дворски чиновник Лазар је од цара Душана добио титулу ставиоца и са овом титулом је имао велико учешће у политичком животу царевине. На двору је срео деспота Јована Оливера, ратничког кесара Прељубу, деспота Дејана и кесара Војихну. Лазар Хребељановић се 1353. године оженио ћерком великог кнеза Вратка Милицом. Њен отац је био из рода Немањића по линији великог жупана Вукана. После напрасне смрти цара Душана Немањића 20. децембра 1355. #Лазар #Хребељановић као дворанин је присуствовао сахрани у маузолеју Светог Арханђела код Призрена. Ту је Лазар могао да види како су у југозападном углу храма сахрањују посмртни остаци цара Душана и како се гробница затвара са поклопцем од беличастог мермера на којем је извајан високи рељеф цара Душана. Победом на Марици Турцима је био отворен пут за даља поробљавања српских покрајина. Мањи одреди турске војске сејали су пустош по селима и трговима. „Страх… невоља и несрећа љуто су обли све градове и западне пределе…“Лазар се почиње у свим интитулацијама називати „Господин все Србљем“, „Кнез Србљем“, што у ствари значи „Кнез или владар српских земаља“. Поред тога, Лазар употребљава и краљевско владарско име Стефан Лазар. Чак се на аверсу очуваног печата на „Лазаревој даровној повељи“ Хиландару из 1379. налази лик Стефана Првомученика, заштитника лозе Немањића. У повељама се потписује црвеним мастилом. Од битног значаја, у складу са средњовековном државноправном теоријом је то што је Лазар поседовао црквени легитимитет. Угрожен од Турака, изложен сталној опасности да га нападне Никола Алтомановић, страхујући и од напада Угара кнез Лазар је морао и енергично и мудро да дела на јачању одбрамбене моћи своје државе. Пошто је имао велики број женске родбине, претежно женидбеним везама успео је да окупи око себе своје моћне суседе. Сестру Драгињу удао је за челника Мусу, господара рударског краја око Копаоника, града и жупе Брвеник, а кћер Мару, 1371. године, за Вука Бранковића. Две млађе своје кћери предао је кнез Лазар сватовима у Крушевцу. Јелена се удала за Ђур��а Страцимировића Балшића, „господара всом Зети и поморју“, а Теодору за Николу Горјанског Млађег, угледног феудалца у Јужној Угарској (Мачва). Удадбама, успостављањем савезничких односа и оружаном борбом са непокорним великашима успео је кнез Лазар да ојача и територијално прошири своју државу. Са околним великашима основао је неку врсту породичног савеза, коме је он био на челу. Најмоћнији чланови савеза после кнеза Лазара били су његови зетови Вук Бранковић и Ђурђе Страцимировић Балшић. Са смрћу цара #Уроша нестало је царског достојанства. Пошто је по протоколу византијског двора, који је примењиван и на српском двору, само цар могао додељивати висока звања, те је Лазар остао у звању кнеза а Вук Бранковић има законско право само на наслов „господин“. „Благоверни и христољубиви и Богом просвећени кнез Лазар и љубазни му син господин Вук“, забележио је непознати летописац 1387. године, „када су владали свим српским земљама и поморским и тако у слози и љубави побеђивали непријатеље своје“. Удруженим снагама кнеза Лазара и босанског бана Твртка, 1373. године побеђен је, заробљен у Ужицу и ослепљен Никола Алтомановић. Победници су поделили његову област. Бану Твртку је припао и манастир Милешево у коме је сахрањен Свети Сава. Потомак Немањића по женској линији, бан Твртко је одлучио да се 1377. године крунише за краља Босне и Србије. Обред крунисања извршен је на гробу Светог Саве. Непомућено пријатељство кнеза Лазара са краљем Твртком јасан је доказ да је Твртков поступак сматран сагласним са средњевековним поимањем легитимности наслеђа престола. То, међутим, никако не значи да је кнез Лазар престао да се сматра главним владаоцем на територији српског царства, тим пре што је и он преко своје жене Милице био у сродству са изумрлом династијом Немањића. Веран традицији владара на српском престолу, кнез Лазар је прегао да подигне ауторитет цркве и учини је моћном потпором у борби за учвршћење своје власти и одбрану од Турака. У том циљу сматрао је неопходним да измири Пећку и Цариградску #патријаршију, које су биле у непријатељству од доба проглашења Пећке патријаршије 1346. године када се краљ Душан крунисао за цара. После дугих преговора у којима се истакао монах Исаија, до измирења је дошло 1375. године. Обред свечаног признања Пећке патријаршије обављен је у патријаршијској цркви у Пећи. Била је то велика свечаност, којој су, поред многобројних велможа и црквених великодостојника, присуствовале монахиње Јелисавета (монашко име царице Јелене), и Јефимија, удовица деспота Јована Угљеше. Монахиња Јелисавета умрла је почетком новембра 1376. године. Вероватно по договору са кнегињом Милицом, Јефимија је одмах после њене смрти дошла у Крушевац и настанила се у двору кнеза Лазара. Када му се у Крушевцу родила и пета кћер Оливера, кнез Лазар је вероватно изгубио сваку наду да ће добити наследника престола. Зато није тешко замислити радост супружника када им се 1377. године родио син, који је на крштењу, по традицији лозе Немањића, добио име Стефан. После Стефана кнегиња је родила још два сина Вука и Добривоја. Добривоје је умро као дете а Вук је растао уз Стефана који није био много старији. Привредни и културни напредак државе кнеза Лазара ометан је сталним покушајима Турака да је подчине. Зато је кнез био принуђен да усредсреди своју пажњу на војне припреме. На територији своје државе први пут се сукобио са јачим одредом турске војске 1380/1381. године када су његове војсковође Цреп и Витомир победили Турке на Дубравици код Параћина. Мада поражени у Босни код Билеће 1388. године, Турци су одлучили да и по трећи пут нападну кнеза Лазара. Обавештен о њиховим припремама, кнез Лазар је 1389. године преко свог зета Николе Горјанског, мачванског бана, уговором са Угрима осигурао залеђе и прегао да прикупи што већу војску за предстојећу битку. Обратио се за помоћ и краљу Твртку, који је и по својој титули био дужан да учествује у борбама за одбрану независности Србије. Обавештен да ће #Турци покушати продор преко Косова, кнез Лазар је на челу своје војске средином јуна дошао на Косово. „Пођимо, браћо и чеда“, – обратио се кнез Лазар уочи битке војницима, како је записао непознати летописац у Повесном Слову о кнезу Лазару, „пођимо на подвиг који је пред нама, угледавши се на наградодавца Христа. Смрћу послужимо дужности, пролијмо крв нашу, искупимо живот смрћу и дајмо удове наших тела непоштедимо за част и отачаство наше, а Бог ће се свакако смиловати на остатке наше и неће истребити до краја род и земљу нашу „. Што се тиче сукоба са Османлијама, летописи говоре да је Лазар имао успеха у борбама с њима. Године 1386. Орханов син, Мурат I је предводио војску на Србију. Српска војска, с кнезом Лазаром на челу, налазила се на Топлици (на Плочнику) и тада је спречен дубљи продор непријатеља у унутрашњост земље. Из сажетих вести летописца стиче се утисак да су два владара избегла сукоб. После смрти Угарског краља ��удовика I (1382), кнез Лазар је одбио положај турског вазала и заједно са краљем Твртком умешао се у династичке сукобе у Угарској. Међутим, српска држава није морала да брани само северну границу већ и јужну – на Косову. Турска хорда је прешла преко земљаља браће Драгаша и на помолу је висио неизбежан сукоб са Србијом. Битка се одиграла на Видовдан 28. јуна 1389. године на пољу Косову. У окршају првог сукоба Срби су победили Турке. „Међу војницима“ , пише #Константин #Филозоф у #Житију деспота Стефана Лазаревића, „који су се борили пред војском беше неко веома благородни (Милош – забележио је неко на маргини Константиновог дела) кога облагаше завидљивци своме господину и осумњичише га као неверна. А овај да покаже верност, а уједно и храброст, нађе згодно време, устреми се ка самоме великом начелнику као да је пребеглица, и њему пут отворише. А кад је био близу, изненада појури и зари мач у тога самога гордога и страшнога властодршца. А ту и сам паде од њих. У први мах одолевали су Лазареви људи и побеђивали су. Али већ не беше време за избављање. Стога и син тога цара ојача опет у тој самој бици и победи. Шта је било после тога? Постиже Лазар блажену смрт тако што му је глава посечена, а његови мили другови молили су усрдно да погину пре њега и не виде његову смрт. Ова битка била је године 6897. месеца јунија 15. дан. А тада, тада не беше места у целој тој земљи где се није чуо тужни глас ридања и вапај који се не може ни са чиме упоредити тако да се ваздух испунио…“ На Косову пољу: „мученик Христов постаде велики кнез Лазар“ (Деспот Стефан: натпис на стубу мраморном на Косову), избором и опредељењем за небеско испуни речи Његове: „Од ове љубави нема веће до ако ко положи живот за ближње своје“. Јн 15;13. Ономе који је учинио избор достојан Небеског Цара народ непоколебљиво имену додаје – цар – и овенчава га ореолом светавштва а Црква канонизује, већ неколико година после погибије. Из Митрополијске цркве у Приштини тело Кнеза Лазара 1390/1391. год. пренесено је у његову задужбину манастир Раваницу. Због надирања Турака и становништво и монаштво бива принуђено да напушта огњишта и светиње. Са собом носи и највећу драгоценост – мошти Лазареве. Наставља светитељ да дели судбину свог народа, преко Београда до Сент Андреје у Угарској после неколико година пренесен у фрушкогорски манастир Врдник (Нова Раваница). Током Другог светског рата, године 1942. због усташких пустошења православних светиња у Срему, мошти бивају пренесене у Саборну цркву у #Београд. Године 1954. Свети архијерејски сабор СПЦ донео је одлуку о преношењу моштију Св. Кнеза у Раваницу. Ова одлука се спроводи о шестотој годишњици Косовске битке, 1989. године и то тако што су његове мошти излагане на путу кроз велики број српских градова и манастира. Тако је од Видовдана 1988. до августа 1989. ћивот из Београдске Саборне цркве преко манастира #Врдника, #Озрена, #Троноше и #Ћелија, затим Шапца, Ваљева и Крагујевца, па манастира Жича, Љубостиња и #Павлица пренесен до #Косова. На #Газиместану, месту косовске битке, одржан је помен а потом, после боравка у манастиру Грачаница и свечаних видовданских богослужења, ћивот са Лазаревим моштима преко Ниша, Крушевца и манастира Манасија, пренесен је у Раваницу.

Кнез Лазар Хребељановић - Центар академске речи, Шабац Лазар Хребељановић је највероватније рођен 1329. године у Прилепцу код Новог Брда. Тај град је добио његов отац Прибац Хребељановић од краља Душана ��емањића као награду за службу на његовом двору. Историја за сада не зна како се звала мајка Лазара Хребељановића. Не зна се такође ни колико је тачно браће и сестара имао. Отац …

, via Милан «Паланка на вези» Милошевић - Google+ Posts

[palankaonline]

Кнез Лазар Хребељановић http://ift.tt/2jnP8yZ, Кнез Лазар Хребељановић Лазар #Хребељановић је највероватније рођен 1329. године у Прилепцу код Новог Брда. Тај град је добио његов отац Прибац Хребељановић од краља #Душана #Немањића као награду за службу на његовом двору. Историја за сада не зна како се звала мајка Лазара Хребељановића. Не зна се такође ни колико је тачно браће и сестара имао. Отац Лазара је био логотет на двору краља Душана у Приштини. У доба када се краљ Душан крунисао за цара, Лазар Хребељановић је имао око 17. година. Породично богатство Хребељановића је било веома мало и обухватало је само утврђени град Прилепац (где се Лазар родио) и град Призренац. Као младић Лазар је служио на двору цара Душана. О томе говори и „Повесно слово о кнезу Лазару“, као и патријарх Данило. Као дворски чиновник Лазар је од цара Душана добио титулу ставиоца и са овом титулом је имао велико учешће у политичком животу царевине. На двору је срео деспота Јована Оливера, ратничког кесара Прељубу, деспота Дејана и кесара Војихну. Лазар Хребељановић се 1353. године оженио ћерком великог кнеза Вратка Милицом. Њен отац је био из рода Немањића по линији великог жупана Вукана. После напрасне смрти цара Душана Немањића 20. децембра 1355. #Лазар #Хребељановић као дворанин је присуствовао сахрани у маузолеју Светог Арханђела код Призрена. Ту је Лазар могао да види како су у југозападном углу храма сахрањују посмртни остаци цара Душана и како се гробница затвара са поклопцем од беличастог мермера на којем је извајан високи рељеф цара Душана. Победом на Марици Турцима је био отворен пут за даља поробљавања српских покрајина. Мањи одреди турске војске сејали су пустош по селима и трговима. „Страх… невоља и несрећа љуто су обли све градове и западне пределе…“Лазар се почиње у свим интитулацијама називати „Господин все Србљем“, „Кнез Србљем“, што у ствари значи „Кнез или владар српских земаља“. Поред тога, Лазар употребљава и краљевско владарско име Стефан Лазар. Чак се на аверсу очуваног печата на „Лазаревој даровној повељи“ Хиландару из 1379. налази лик Стефана Првомученика, заштитника лозе Немањића. У повељама се потписује црвеним мастилом. Од битног значаја, у складу са средњовековном државноправном теоријом је то што је Лазар поседовао црквени легитимитет. Угрожен од Турака, изложен сталној опасности да га нападне Никола Алтомановић, страхујући и од напада Угара кнез Лазар је морао и енергично и мудро да дела на јачању одбрамбене моћи своје државе. Пошто је имао велики број женске родбине, претежно женидбеним везама успео је да окупи око себе своје моћне суседе. Сестру Драгињу удао је за челника Мусу, господара рударског краја око Копаоника, града и жупе Брвеник, а кћер Мару, 1371. године, за Вука Бранковића. Две млађе своје кћери предао је кнез Лазар сватовима у Крушевцу. Јелена се удала за Ђурђа Страцимировића Балшића, „господара всом Зети и поморју“, а Теодору за Николу Горјанског Млађег, угледног феудалца у Јужној Угарској (Мачва). Удадбама, успостављањем савезничких односа и оружаном борбом са непокорним великашима успео је кнез Лазар да ојача и територијално прошири своју државу. Са околним великашима основао је неку врсту породичног савеза, коме је он био на челу. Најмоћнији чланови савеза после кнеза Лазара били су његови зетови Вук Бранковић и Ђурђе Страцимировић Балшић. Са смрћу цара #Уроша нестало је царског достојанства. Пошто је по протоколу византијског двора, који је примењиван и на српском двору, само цар могао додељивати висока звања, те је Лазар остао у звању кнеза а Вук Бранковић има законско право само на наслов „господин“. „Благоверни и христољубиви и Богом просвећени кнез Лазар и љубазни му син господин Вук“, забележио је непознати летописац 1387. године, „када су владали свим српским земљама и поморским и тако у слози и љубави побеђивали непријатеље своје“. Удруженим снагама кнеза Лазара и босанског бана Твртка, 1373. године побеђен је, заробљен у Ужицу и ослепљен Никола Алтомановић. Победници су поделили његову област. Бану Твртку је припао и манастир Милешево у коме је сахрањен Свети Сава. Потомак Немањића по женској линији, бан Твртко је одлучио да се 1377. године крунише за краља Босне и Србије. Обред крунисања извршен је на гробу Светог Саве. Непомућено пријатељство кнеза Лазара са краљем Твртком јасан је доказ да је Твртков поступак сматран сагласним са средњевековним поимањем легитимности наслеђа престола. То, међутим, никако не значи да је кнез Лазар престао да се сматра главним владаоцем на територији српског царства, тим пре што је и он преко своје жене Милице био у сродству са изумрлом династијом Немањића. Веран традицији владара на српском престолу, кнез Лазар је прегао да подигне ауторитет цркве и учини је моћном потпором у борби за учвршћење своје власти и одбрану од Турака. У том циљу сматрао је неопходним да измири Пећку и Цариградску #патријаршију, које су биле у непријатељству од доба проглашења Пећке патријаршије 1346. године када се краљ Душан крунисао за цара. После дугих преговора у којима се истакао монах Исаија, до измирења је дошло 1375. године. Обред свечаног признања Пећке патријаршије обављен је у патријаршијској цркви у Пећи. Била је то велика свечаност, којој су, поред многобројних велможа и црквених великодостојника, присуствовале монахиње Јелисавета (монашко име царице Јелене), и Јефимија, удовица деспота Јована Угљеше. Монахиња Јелисавета умрла је почетком новембра 1376. године. Вероватно по договору са кнегињом Милицом, Јефимија је одмах после њене смрти дошла у Крушевац и настанила се у двору кнеза Лазара. Када му се у Крушевцу родила и пета кћер Оливера, кнез Лазар је вероватно изгубио сваку наду да ће добити наследника престола. Зато није тешко замислити радост супружника када им се 1377. године родио син, који је на крштењу, по традицији лозе Немањића, добио име Стефан. После Стефана кнегиња је родила још два сина Вука и Добривоја. Добривоје је умро као дете а Вук је растао уз Стефана који није био много старији. Привредни и културни напредак државе кнеза Лазара ометан је сталним покушајима Турака да је подчине. Зато је кнез био принуђен да усредсреди своју пажњу на војне припреме. На територији своје државе први пут се сукобио са јачим одредом турске војске 1380/1381. године када су његове војсковође Цреп и Витомир победили Турке на Дубравици код Параћина. Мада поражени у Босни код Билеће 1388. године, Турци су одлучили да и по трећи пут нападну кнеза Лазара. Обавештен о њиховим припремама, кнез Лазар је 1389. године преко свог зета Николе Горјанског, мачванског бана, уговором са Угрима осигурао залеђе и прегао да прикупи што већу војску за предстојећу битку. Обратио се за помоћ и краљу Твртку, који је и по својој титули био дужан да учествује у борбама за одбрану независности Србије. Обавештен да ће #Турци покушати продор преко Косова, кнез Лазар је на челу своје војске средином јуна дошао на Косово. „Пођимо, браћо и чеда“, – обратио се кнез Лазар уочи битке војницима, како је записао непознати летописац у Повесном Слову о кнезу Лазару, „пођимо на подвиг који је пред нама, угледавши се на наградодавца Христа. Смрћу послужимо дужности, пролијмо крв нашу, искупимо живот смрћу и дајмо удове наших тела непоштедимо за част и отачаство наше, а Бог ће се свакако смиловати на остатке наше и неће истребити до краја род и земљу нашу „. Што се тиче сукоба са Османлијама, летописи говоре да је Лазар имао успеха у борбама с њима. Године 1386. Орханов син, Мурат I је предводио војску на Србију. Српска војска, с кнезом Лазаром на челу, налазила се на Топлици (на Плочнику) и тада је спречен дубљи продор непријатеља у унутрашњост земље. Из сажетих вести летописца стиче се утисак да су два владара избегла сукоб. После смрти Угарског краља Лудовика I (1382), кнез Лазар је одбио положај турског вазала и заједно са краљем Твртком умешао се у династичке сукобе у Угарској. Међутим, српска држава није морала да брани само северну границу већ и јужну – на Косову. Турска хорда је прешла преко земљаља браће Драгаша и на помолу је висио неизбежан сукоб са Србијом. Битка се одиграла на Видовдан 28. јуна 1389. године на пољу Косову. У окршају првог сукоба Срби су победили Турке. „Међу војницима“ , пише #Константин #Филозоф у #Житију деспота Стефана Лазаревића, „који су се борили пред војском беше неко веома благородни (Милош – забележио је неко на маргини Константиновог дела) кога облагаше завидљивци своме господину и осумњичише га као неверна. А овај да покаже верност, а уједно и храброст, нађе згодно време, устреми се ка самоме великом начелнику као да је пребеглица, и њему пут отворише. А кад је био близу, изненада појури и зари мач у тога самога гордога и страшнога властодршца. А ту и сам паде од њих. У први мах одолевали су Лазареви људи и побеђивали су. Али већ не беше време за избављање. Стога и син тога цара ојача опет у тој самој бици и победи. Шта је било после тога? Постиже Лазар блажену смрт тако што му је глава посечена, а његови мили другови молили су усрдно да погину пре њега и не виде његову смрт. Ова битка била је године 6897. месеца јунија 15. дан. А тада, тада не беше места у целој тој земљи где се није чуо тужни глас ридања и вапај који се не може ни са чиме упоредити тако да се ваздух испунио…“ На Косову пољу: „мученик Христов постаде велики кнез Лазар“ (Деспот Стефан: натпис на стубу мраморном на Косову), избором и опредељењем за небеско испуни речи Његове: „Од ове љубави нема веће до ако ко положи живот за ближње своје“. Јн 15;13. Ономе који је учинио избор достојан Небеског Цара народ непоколебљиво имену додаје – цар – и овенчава га ореолом светавштва а Црква канонизује, већ неколико година после погибије. Из Митрополијске цркве у Приштини тело Кнеза Лазара 1390/1391. год. пренесено је у његову задужбину манастир Раваницу. Због надирања Турака и становништво и монаштво бива принуђено да напушта огњишта и светиње. Са собом носи и највећу драгоценост – мошти Лазареве. Наставља светитељ да дели судбину свог народа, преко Београда до Сент Андреје у Угарској после неколико година пренесен у фрушкогорски манастир Врдник (Нова Раваница). Током Другог светског рата, године 1942. због усташких пустошења православних светиња у Срему, мошти бивају пренесене у Саборну цркву у #Београд. Године 1954. Свети архијерејски сабор СПЦ донео је одлуку о преношењу моштију Св. Кнеза у Раваницу. Ова одлука се спроводи о шестотој годишњици Косовске битке, 1989. године и то тако што су његове мошти излагане на путу кроз велики број српских градова и манастира. Тако је од Видовдана 1988. до августа 1989. ћивот из Београдске Саборне цркве преко манастира #Врдника, #Озрена, #Троноше и #Ћелија, затим Шапца, Ваљева и Крагујевца, па манастира Жича, Љубостиња и #Павлица пренесен до #Косова. На #Газиместану, месту косовске битке, одржан је помен а потом, после боравка у манастиру Грачаница и свечаних видовданских богослужења, ћивот са Лазаревим моштима преко Ниша, Крушевца и манастира Манасија, пренесен је у Раваницу.

Кнез Лазар Хребељановић - Центар академске речи, Шабац Лазар Хребељановић је највероватније рођен 1329. године у Прилепцу код Новог Брда. Тај град је добио његов отац Прибац Хребељановић од краља Душана Немањића као награду за службу на његовом двору. Историја за сада не зна како се звала мајка Лазара Хребељановића. Не зна се такође ни колико је тачно браће и сестара имао. Отац …

, http://ift.tt/1rMQyM6

[palankaonline]

Косово је срце Србије! Grey Carter Дакле није било немогуће пронаћи где је гроб Милоша Обилића а ни где се родио кнез Лазар Хребељановић, док су сви знали на ком месту се одиграла Косовска битка. Уједно је то место било и обележено и представљало је свето, готово митско место на коме су се, обично једном годишње, најчешће о Видовдану, окупљали Срби из свих крајева не само некадашње Југославије, већ и из иностранства. Ни након окупације 1999. окупљања нису прекинута. И то је оно што опстаје. То је српска раван која пробија кроз сваку окупацију и тврдоглаво истрајава и наставља да живи. Као онај цвет са фотографије који је пробио кроз бетон и цвета на сред тротоара. Сам бетон, вегетативна пустош, и у сред ње уздигао се мали, шарени цвет. И завладао је тротоаром. Свој је на своме. Међутим, поред Косова поља које је познато и за чију се славу зна у далеком свету, у близини су места везана за главне актере саме битке: место на коме је сахрањен Милош Обилић и мсто рођења кнеза Лазара Хребељановића. За разлику од славног Косова Поља, ова два места од изузетног значаја као да су игнорисана. Најстрашније је што су и већини Срба сасвим непозната. Замислимо ово: да је неком другом народу познато место на коме су се одиграли догађаји или родили јунаци на чијим је вредностима и делима изграђен њихов национални идентитет, својеврсна космогонија, митологија и етички кодекс. За такво место би знао читав свет; било би промовисано и туристима и археолозима, истраживачима, етнолозима и историчарима. Долазили би људи из целог света као на ходочашће, као што у Атини посећују Акропољ и Партенон. Самим тим, та места би била уцртана у карте и мапе као незаобилазна зато што се управо ту одиграла најважнија епизода српске и европске историје или јер је ту рођен (или је сахрањен) један од учесника значајне битке (вероватно најзначајније у европској историји, али Европа ће то тек увидети) која садржи све елементе античке трагедије. Стицајем тешких околности, ланца ратова, несрећа и, на крају, пада под НАТО окупацију, та најзначајнија места деценијама су лежала запуштена, запарложена и препуштена на милост и немилост временским и људским приликама и неприликама. О томе мислим откако сам писала о гробу Милоша Обилића и о Прилепцу. Та места се налазе на простору Старе Србије, односно Косова и Метохије. Овде долазимо до кључне ствари: оног трена кад арбанашко америчка инвазија на Косово и Метохију буде призната, изричито или конклудентним радњама (у чему се већ далеко одмакло) као независна држава, оно од чега и око чега је изаткан идентитет и духовна раван овог народа остаје у тој тзв. држави, међу непријатељским народом, њему на располагању, да га представља како хоће, да га окити својим заставама и упише као своје национално благо. Да преименује, као што је учинила по непоштењу чувена Американка италијанског порекла Ана ди Лелио у својм памфлету ,Битка на Косову у Албанском епу“ Стефана Немању у Стејана Неманија, а Милоша Обилића у албанског витеза Милош Копилика. Фалсификовање и брисање српске историје је свеобухватни политички пројекат косовских Албанаца. У приштинском дневном листу „Епока и ре“ чак је својевремено излазио фељтон са тврдњама како је породица Немањић у ствари породица „Немани, албанског порекла“, а да је “српска квазиисторија“ касније ову династију приписала себи! На пример тзв. Косовске власти су 2005. године чак делиле туристичке публикације на енглеском језику, штампане са грбом УН у којој се српски манастири представљају као културна добра Албанаца из времена Византије. Значи Албанци штампају књиге и туристичке брошуре којима промовишу наше споменике као своје; они то могу, јер ми то ниједном нисмо учинили. А замислите само брошуру са фотографијама уређеног места и обновљене Милошеве цркве у Лабу онако како је путописац Челебија описивао 1660. год. ( ,,У манастиру има кандила од драгог камења и разноврсних кадионица пуних сирове миомирисне амбре. Манастирски калуђери дан и ноћ служе долазеће и одлазеће госте, будући да су манастирске задужбине и простране и богате“ итд) ; гроб Милоша Обилића, величанственог јунака који је учинио подвиг као што би био да је, рецимо, неко пробуразио Хитлера кад је кренуо на Пољску. Где су наше монографије? Туристичке брошуре? Екскурзије? Није одувек било ово стање, могло је да се оде у Лаб и до Новог Брда. Нисмо та светилишта нашег бића и светиљке духа поштовали ни третирали онако како је требало. Признањем некакве независности уместо проглашења окупације, аутоматски одсецамо Лазара и Милоша, одбацујемо десетерац и гусле, Бановић Страхињу, Дечане и Грачаницу, Љевишку и Бањску…. Јер смо признањем и то, де факто, прихватили. Отписивањем територије ампутирали бисмо и само извориште и срж онога што Срби ЈЕСУ. Шта би била Грчка да јој није Акропоља? Да се од Грчке одузму Партенон и Метеори и да се онда од ње тражи признање некакве нове реалности, да то више није Грчка већ нека друга држава, њој непријатељска и супротстављена? Замислимо руљу која понавља са свих медија како Хомер, Платон ни Ахил нису били Грци и да су их у ствари Грци ‘отели’ том неком народу који је заузео део територије којој Грчка треба да призна независност? Шта остаје од Грчке? Чим би срж и симбол њеног идентитета били препуштени неком другом, то више не би била Грчка. Или да се од Египта тражи да призна да Кеопсова пирамида, Сфинга, Асуан, Долина краљева који представљају симбол те државе? (Што се духовне равни тиче она је, након продора Ислама, разбијена пошто су сви наведени споменици више од једног миленијума старији од данас владајућих ислама и коптске цркве, те је Египћанима староегипатска духовност туђа и не осећају је као нешто своје. За разлику од Срба, који су и данас, највећим делом, задржали исту, српску православну веру, као и у време Косовског боја). Сматрати инвазију и окупацију дела територије за легалан основ настанка нове државе је само по себи апсурдно; признати некакав нови, фантомски ‘косовски’ а несрпски и антисрпски ентитет на српској територији за легитимну државу, значи препустити оном ко се њиме заогрнуо и све што под ‘косовски’ спада… А то није само географија већ топографија душе – почев од светих ликова кнеза Лазара, Милице, Милоша, преко епских песама. Како ,,у почетку беше реч“, то се с предајом свега почело најпре језички. Последњих година највећи проблеми за Србе и најдискриминаторскији закони према њима донесени су на Косову и Метохији. Такозване Косовске власти Србе протерују, затварају их; руше њихове древне манастире; тзв. косовска полиција их не штити, напротив. Некаква лажна косовска скупштина одузима Србима права, проглашава независност, издаје документа, захтева међународна признања, тражи да постане чланица УНЕСЦО. Са којим/чијим културноисторијским споменицима, знају то подносиоци захтева, а знају и они који ће им, по свему судећи, захтев и прихватити. Сетих сам се Кара Мурзиних речи да ,,дати лажно име – подједнако је важно као у рату дати диверзанту добра документа и маскирати га у униформу противника.” Свако представљање арбанашког као косовског је својеврсно уваљивање рога за свећу и перверзија. Ако су један Хашим Тачи, или Рамуш Харадинај некакви косовски званичници, испада да је све са префиксом ,,косовско” према Србима непријатељско и туђинско; у њима сам помен, нпр. косовске војске одн. војске Косова изазива гнушање у најмању руку (као и у мени, уосталом). Наши медији извештавају о Косовском закону који брише силоване Српкиње (Ало, Септ. 15); Законом “бришу” силоване Српкиње; затим о некаквом ,,косовском” аналитичару Љумиру Абдиџику (који је, као случајно, Албанац), Блиц, 1. септембра; Затим о опомени ,,косовских” стручњака: Косовски стручњаци: Опасност од формирања балканског ИСИС- Радио (шатро)Слободна Европа, исто 1. Септембар; и наравно, незаобилазни Б92 у чланку “Ризик од формирања балканске ИД?” као и памфлет тексту где преноси изјаве некаквих ,,косовских аналитичара” , све редом Арбанаса, који се жале: ,,Србија наставља са својом лицемерном политиком на два колосека, кажу косовски аналитичари,“ “Србија лицемерна, прави се фина пред светом…” ; ту је и ,,косовски ” премијер, Хашим Тачи (Арбанас, терориста одговоран за више десетина убистава). који изјављује како “Дачић може да пре��зме косовски пасош, пошто је рођен на Косову” (Вести–Ауг 24, 2015) Затим, Косовски музичари одржаће концерт у Берлинској Филхармонији, пише наша агенција Бета, Хм, не верујем да је у питању Василиса, нити појци неког од манастира. Да, опет су то Арбанаси. Бета–Сеп 3, 2015, и о смрти ,,косовског” етнографа и члана ”косовске” академије наука (албанске) Краснићија, и тако даље и тако даље. Много је таквих примера и сваког дана небројено пута у информативним и политичким емисијама сведоци смо намерног уношења забуне и криминалне језичке десрбизације Косова. Када је песник Милан Ракић, учесник борбе за ослобођење Косова, тронуто и пуне душе писао стихове о косовским јунацима, певао је о онима који су ове што се данас представљају као ”Косово” , поразили и од њих косовску земљу ослободили: ,,Косовски јунаци, заслуга је ваша што последњи бесте. У крвавој страви, Када труло царство оружја се маша, Сваки леш је свесна жртва, јунак прави.” Данас су неким круговима, ,,косовски јунаци” Битићи, Таћи, Харадинај и албански терористи. Сви Албанци, само не Срби. Они које су, док су били у служби једне друге силе и у њено име зулумћарили, косовски јунаци победили. Манипулацијом придев ,,косовски” , уместо да у нама пробуди понос, ратнички дух, родољубље и жар а да прва асоцијација буду епски циклуси и витка појава Косовке девојке, осунчано поље божурова, полако се измешта из заједничке херојске и славне тачке српског националног бића и пребацује у негативну, неправедну, убилачку тачку с ликом Хашима Тачија, двоглавим црним орлом и црквама у пламену… – сликама које представљају увреду свакоме ко о Косову има макар и магловите представе. На српској духовном бићу, на косовском, почива грабежљива албанска шапа и она отима све што тај префикс носи: историју, традицију, светиње, манастире, гусле и косовски еп. Против тога се морамо борити свим средствима у рату у коме је свако од нас војник, а битка и оружје је само једна, једина реч. За почетак. Kishad

Косово је срце Србије!

, via Милан «Паланка на вези» Милошевић - Google+ Posts

[palankaonline]

Отписивањем територије ампутирали бисмо извориште и срж онога што Срби ЈЕСУ  Дакле није било немогуће пронаћи где је гроб Милоша Обилића а ни где се родио кнез Лазар Хребељановић, док су сви знали на ком месту се одиграла Косовска битка. Уједно је то место било и обележено и представљало је свето, готово митско место на коме су се, обично једном годишње, најчешће о Видовдану, окупљали Срби из свих крајева не само некадашње Југославије, већ и из иностранства. Ни након окупације 1999. окупљања нису прекинута. И то је оно што опстаје. То је српска раван која пробија кроз сваку окупацију и тврдоглаво истрајава и наставља да живи. Као онај цвет са фотографије који је пробио кроз бетон и цвета на сред тротоара. Сам бетон, вегетативна пустош, и у сред ње уздигао се мали, шарени цвет. И завладао је тротоаром. Свој је на своме. Међутим, поред Косова поља које је познато и за чију се славу зна у далеком свету, у близини су места везана за главне актере саме битке: место на коме је сахрањен Милош Обилић и мсто рођења кнеза Лазара Хребељановића. За разлику од славног Косова Поља, ова два места од изузетног значаја као да су игнорисана. Најстрашније је што су и већини Срба сасвим непозната. Замислимо ово: да је неком другом народу познато место на коме су се одиграли догађаји или родили јунаци на чијим је вредностима и делима изграђен њихов национални идентитет, својеврсна космогонија, митологија и етички кодекс. За такво место би знао читав свет; било би промовисано и туристима и археолозима, истраживачима, етнолозима и историчарима. Долазили би људи из целог света као на ходочашће, као што у Атини посећују Акропољ и Партенон. Самим тим, та места би била уцртана у карте и мапе као незаобилазна зато што се управо ту одиграла најважнија епизода српске и европске историје или јер је ту рођен (или је сахрањен) један од учесника значајне битке (вероватно најзначајније у европској историји, али Европа ће то тек увидети) која садржи све елементе античке трагедије. Стицајем тешких околности, ланца ратова, несрећа и, на крају, пада под НАТО окупацију, та мајзначајнија места деценијама су лежала запуштена, запарложена и препуштена на милост и немилост временским и људским приликама и неприликама. О томе мислим откако сам писала о гробу Милоша Обилића и о Прилепцу. Та места се налазе на простору Старе Србије, односно Косова и Метохије. Овде долазимо до кључне ствари: оног трена ако арбанашко америчка инвазија на Косово и Метохију буде призната, изричито или конклудентним радњама (у чему се већ далеко одмакло) као независна држава, оно од чега и око чега је изаткан идентитет и духовна раван овог народа остаје у тој тзв. држави, међу непријатељским народом, њему на располагању, да га представља како хоће, да га окити својим заставама и упише као своје национално благо. Да преименује, као што је учинила по непоштењу чувена Американка италијанског порекла Ана ди Лелио у својм памфлету ,Битка на Косову у Албанском епу“ Стефана Немању у Стејана Неманија, а Милоша Обилића у албанског витеза Милош Копилика. Фалсификовање и брисање српске историје је свеобухватни политички пројекат косовских Албанаца. У приштинском дневном листу „Епока и ре“ чак је својевремено излазио фељтон са тврдњама како је породица Немањић у ствари породица „Немани, албанског порекла“, а да је “српска квазиисторија“ касније ову династију приписала себи! На пример тзв. Косовске власти су 2005. године чак делиле туристичке публикације на енглеском језику, штампане са грбом УН у којој се српски манастири представљају као културна добра Албанаца из времена Византије. Значи Албанци штампају књиге и туристичке брошуре којима промовишу наше споменике као своје; они то могу, јер ми то ниједном нисмо учинили. А замислите само брошуру са фотографијама уређеног места и обновљене Милошеве цркве у Лабу онако како је путописац Челебија описивао 1660. год. („У манастиру има кандила од драгог камења и разноврсних кадионица пуних сирове миомирисне амбре. Манастирски калуђери дан и ноћ служе долазеће и одлазеће госте, будући да су манастирске задужбине и простране и богате“ итд) ; гроб Милоша Обилића, величанственог јунака који је учинио подвиг као што би био да је, рецимо, неко пробуразио Хитлера кад је кренуо на Пољску. Где су наше монографије? Туристичке брошуре? Екскурзије? Није одувек било ово стање, могло је да се оде у Лаб и до Новог Брда. Нисмо та светилишта нашег бића и светиљке духа поштовали ни третирали онако како је требало. Признањем некакве независности уместо проглашења окупације, аутоматски одсецамо Лазара и Милоша, одбацујемо десетерац и гусле, Бановић Страхињу, Дечане и Грачаницу, Љевишку и Бањску…. Јер смо признањем и то, de facto прихватили. Отписивањем територије ампутирали бисмо и само извориште и срж онога што Срби ЈЕСУ. Шта би била Грчка да јој није Акропоља? Да се од Грчке одузму Партенон и Метеори и да се онда од ње тражи признање некакве нове реалности, да то више није Грчка већ нека друга држава, њој непријатељска и супротстављена? Замислимо руљу која понавља са свих медија како Хомер, Платон ни Ахил нису били Грци и да су их у ствари Грци ‘отели’ том неком народу који је заузео део територије којој Грчка треба да призна независност? Шта остаје од Грчке? Чим би срж и симбол њеног идентитета били препуштени неком другом, то више не би била Грчка. Или да се од Египта тражи да призна да Кеопсова пирамида, Сфинга, Асуан, Долина краљева који представљају симбол те државе? ( Што се духовне равни тиче она је, након продора Ислама, разбијена пошто су сви наведени споменици више од једног миленијума старији од данас владајућих ислама и коптске цркве, те је Египћанима староегипатска духовност туђа и не осећају је као нешто своје. За разлику од Срба, који су и данас, највећим делом, задржали исту, српску православну веру, као и у време Косовског боја). Сматрати инвазију и окупацију дела територије за легалан основ настанка нове државе је само по себи апсурдно; признати некакав нови, фантомски ‘косовског’ а несрпског и антисрпског ентитета значи препустити оном ко се њиме заогрнуо и све што под ‘косовски’ спада… А то није само географија већ топографија душе – почев од светих ликова кнеза Лазара, Милице, Милоша, преко епских песама. Како ,,у почетку беше реч“, то се с предајом свега почело најпре језички. Последњих година највећи проблеми за Србе и најдискриминаторскији закони према њима донесени су на Косову и Метохији. Такозване Косовске власти Србе протерују, затварају их; руше њихове древне манастире; тзв. косовска полиција их не штити, напротив. Некаква лажна косовска скупштина одузима Србима права, проглашава независност, издаје документа, захтева међународна признања, тражи да постане чланица УНЕСЦО. Са којим/чијим културноисторијским споменицима, знају то подносиоци захтева, а знају и они који ће им, по свему судећи, захтев и прихватити. Сетих сам се Кара Мурзиних речи да ,,дати лажно име – подједнако је важно као у рату дати диверзанту добра документа и маскирати га у униформу противника.”  Свако представљање арбанашког као косовског је својеврсно уваљивање рога за свећу. Ако су један Хашим Тачи, или Рамуш Харадинај некакви косовски званичници, испада да је све са префиксом ,,косовско” према Србима непријатељско и туђинско; у њима сам помен, нпр. косовске војске одн. војске Косова изазива гнушање у најмању руку (као и у мени, уосталом). Наши медији извештавају о Косовском закону који брише силоване Српкиње (Ало, Септ. 15); Законом “бришу” силоване Српкиње; затим о некаквом ,,косовском” аналитичару Љумиру Абдиџику (који је, као случајно, Албанац), Блиц, 1. септембра; Затим о опомени ,,косовских” стручњака: Косовски стручњаци: Опасност од формирања балканског ИСИС – Радио (шатро)Слободна Европа, исто 1. Септембар; и наравно, незаобилазни Б92 у чланку “Ризик од формирања балканске ИД?” као и памфлет тексту где преноси изјаве некаквих ,,косовских аналитичара” , све редом Арбанаса, који се жале: ,,Србија наставља са својом лицемерном политиком на два колосека, кажу косовски аналитичари,“ “Србија лицемерна, прави се фина пред светом…” ; ту је и ,,косовски ” премијер, Хашим Тачи (Арбанас, терориста одговоран за више десетина убистава). који изјављује како “Дачић може да преузме косовски пасош, пошто је рођен на Косову” (Вести–Ауг 24, 2015) Затим, Косовски музичари одржаће концерт у Берлинској Филхармонији, пише наша агенција Бета, Хм, не верујем да је у питању Василиса, нити појци неког од манастира. Да, опет су то Арбанаси. Бета–Сеп 3, 2015, и о смрти ,,косовског” етнографа и члана ”косовске” академије наука (албанске) Краснићија, и тако даље и тако даље. Много је таквих примера и сваког дана небројено пута у информативним и политичким емисијама сведоци смо намерног уношења забуне и криминалне језичке десрбизације Косова. Када је песник Милан Ракић, учесник борбе за ослобођење Косова, тронуто и пуне душе писао стихове о косовским јунацима, певао је о онима који су ове што се данас представљају као ”Косово” , поразили и од њих косовску земљу ослободили: ,, Косовски јунаци, заслуга је ваша што последњи бесте. У крвавој страви, Када труло царство оружја се маша, Сваки леш је свесна жртва, јунак прави.” Данас су неким круговима, ,,косовски јунаци” Битићи, Таћи, Харадинај и албански терористи. Сви Албанци, само не Срби. Они које су, док су били у служби једне друге силе и у њено име зулумћарили, косовски јунаци победили. Манипулацијом придев ,,косовски” , уместо да у нама пробуди понос, ратнички дух, родољубље и жар а да прва асоцијација буду епски циклуси и витка појава Косовке девојке, осунчано поље божурова, полако се измешта из заједничке херојске и славне тачке српског националног бића и пребацује у негативну, неправедну, убилачку тачку с ликом Хашима Тачија, двоглавим црним орлом и црквама у пламену… – сликама које представљају увреду свакоме ко о Косову има макар и магловите представе. На српској духовном бићу, на косовском, почива грабежљива албанска шапа и она отима све што тај префикс носи: историју, традицију, светиње, манастире, гусле и косовски еп. Против тога се морамо борити свим средствима у рату у коме је свако од нас војник, а битка и оружје је само једна, једина реч. За почетак.   Данијела Дорадо ИЗВОР: К�� Новине

Отписивањем територије ампутирали бисмо извориште и срж онога што Срби ЈЕСУ На српској духовном бићу, на косовском, почива грабежљива албанска шапа и она отима све што тај префикс носи: историју, традицију, светиње, манастире, гусле и косовски еп. Против тога се морамо б…

, via Милан «Паланка на вези» Милошевић - Google+ Posts

[palankaonline]

Косово је срце Србије! http://ift.tt/2vE4z8Q, Косово је срце Србије! Grey Carter Дакле није било немогуће пронаћи где је гроб Милоша Обилића а ни где се родио кнез Лазар Хребељановић, док су сви знали на ком месту се одиграла Косовска битка. Уједно је то место било и обележено и представљало је свето, готово митско место на коме су се, обично једном годишње, најчешће о Видовдану, окупљали Срби из свих крајева не само некадашње Југославије, већ и из иностранства. Ни након окупације 1999. окупљања нису прекинута. И то је оно што опстаје. То је српска раван која пробија кроз сваку окупацију и тврдоглаво истрајава и наставља да живи. Као онај цвет са фотографије који је пробио кроз бетон и цвета на сред тротоара. Сам бетон, вегетативна пустош, и у сред ње уздигао се мали, шарени цвет. И завладао је тротоаром. Свој је на своме. Међутим, поред Косова поља које је познато и за чију се славу зна у далеком свету, у близини су места везана за главне актере саме битке: место на коме је сахрањен Милош Обилић и мсто рођења кнеза Лазара Хребељановића. За разлику од славног Косова Поља, ова два места од изузетног значаја као да су игнорисана. Најстрашније је што су и већини Срба сасвим непозната. Замислимо ово: да је неком другом народу познато место на коме су се одиграли догађаји или родили јунаци на чијим је вредностима и делима изграђен њихов национални идентитет, својеврсна космогонија, митологија и етички кодекс. За такво место би знао читав свет; било би промовисано и туристима и археолозима, истраживачима, етнолозима и историчарима. Долазили би људи из целог света као на ходочашће, као што у Атини посећују Акропољ и Партенон. Самим тим, та места би била уцртана у карте и мапе као незаобилазна зато што се управо ту одиграла најважнија епизода српске и европске историје или јер је ту рођен (или је сахрањен) један од учесника значајне битке (вероватно најзначајније у европској историји, али Европа ће то тек увидети) која садржи све елементе античке трагедије. Стицајем тешких околности, ланца ратова, несрећа и, на крају, пада под НАТО окупацију, та најзначајнија места деценијама су лежала запуштена, запарложена и препуштена на милост и немилост временским и људским приликама и неприликама. О томе мислим откако сам писала о гробу Милоша Обилића и о Прилепцу. Та места се налазе на простору Старе Србије, односно Косова и Метохије. Овде долазимо до кључне ствари: оног трена кад арбанашко америчка инвазија на Косово и Метохију буде призната, изричито или конклудентним радњама (у чему се већ далеко одмакло) као независна држава, оно од чега и око чега је изаткан идентитет и духовна раван овог народа остаје у тој тзв. држави, међу непријатељским народом, њему на располагању, да га представља како хоће, да га окити својим заставама и упише као своје национално благо. Да преименује, као што је учинила по непоштењу чувена Американка италијанског порекла Ана ди Лелио у својм памфлету ,Битка на Косову у Албанском епу“ Стефана Немању у Стејана Неманија, а Милоша Обилића у албанског витеза Милош Копилика. Фалсификовање и брисање српске историје је свеобухватни политички про��екат косовских Албанаца. У приштинском дневном листу „Епока и ре“ чак је својевремено излазио фељтон са тврдњама како је породица Немањић у ствари породица „Немани, албанског порекла“, а да је “српска квазиисторија“ касније ову династију приписала себи! На пример тзв. Косовске власти су 2005. године чак делиле туристичке публикације на енглеском језику, штампане са грбом УН у којој се српски манастири представљају као културна добра Албанаца из времена Византије. Значи Албанци штампају књиге и туристичке брошуре којима промовишу наше споменике као своје; они то могу, јер ми то ниједном нисмо учинили. А замислите само брошуру са фотографијама уређеног места и обновљене Милошеве цркве у Лабу онако како је путописац Челебија описивао 1660. год. ( ,,У манастиру има кандила од драгог камења и разноврсних кадионица пуних сирове миомирисне амбре. Манастирски калуђери дан и ноћ служе долазеће и одлазеће госте, будући да су манастирске задужбине и простране и богате“ итд) ; гроб Милоша Обилића, величанственог јунака који је учинио подвиг као што би био да је, рецимо, неко пробуразио Хитлера кад је кренуо на Пољску. Где су наше монографије? Туристичке брошуре? Екскурзије? Није одувек било ово стање, могло је да се оде у Лаб и до Новог Брда. Нисмо та светилишта нашег бића и светиљке духа поштовали ни третирали онако како је требало. Признањем некакве независности уместо проглашења окупације, аутоматски одсецамо Лазара и Милоша, одбацујемо десетерац и гусле, Бановић Страхињу, Дечане и Грачаницу, Љевишку и Бањску…. Јер смо признањем и то, де факто, прихватили. Отписивањем територије ампутирали бисмо и само извориште и срж онога што Срби ЈЕСУ. Шта би била Грчка да јој није Акропоља? Да се од Грчке одузму Партенон и Метеори и да се онда од ње тражи признање некакве нове реалности, да то више није Грчка већ нека друга држава, њој непријатељска и супротстављена? Замислимо руљу која понавља са свих медија како Хомер, Платон ни Ахил нису били Грци и да су их у ствари Грци ‘отели’ том неком народу који је заузео део територије којој Грчка треба да призна независност? Шта остаје од Грчке? Чим би срж и симбол њеног идентитета били препуштени неком другом, то више не би била Грчка. Или да се од Египта тражи да призна да Кеопсова пирамида, Сфинга, Асуан, Долина краљева који представљају симбол те државе? (Што се духовне равни тиче она је, након продора Ислама, разбијена пошто су сви наведени споменици више од једног миленијума старији од данас владајућих ислама и коптске цркве, те је Египћанима староегипатска духовност туђа и не осећају је као нешто своје. За разлику од Срба, који су и данас, највећим делом, задржали исту, српску православну веру, као и у време Косовског боја). Сматрати инвазију и окупацију дела територије за легалан основ настанка нове државе је само по себи апсурдно; признати некакав нови, фантомски ‘косовски’ а несрпски и антисрпски ентитет на српској територији за легитимну државу, значи препустити оном ко се њиме заогрнуо и све што под ‘косовски’ спада… А то није само географија већ топографија душе – почев од светих ликова кнеза Лазара, Милице, Милоша, преко епских песама. Како ,,у почетку беше реч“, то се с предајом свега почело најпре језички. Последњих година највећи проблеми за Србе и најдискриминаторскији закони према њима донесени су на Косову и Метохији. Такозване Косовске власти Србе протерују, затварају их; руше њихове древне манастире; тзв. косовска полиција их не штити, напротив. Некаква лажна косовска скупштина одузима Србима права, проглашава независност, издаје документа, захтева међународна признања, тражи да постане чланица УНЕСЦО. Са којим/чијим културноисторијским споменицима, знају то подносиоци захтева, а знају и они који ће им, по свему судећи, захтев и прихватити. Сетих сам се Кара Мурзиних речи да ,,дати лажно име – подједнако је важно као у рату дати диверзанту добра документа и маскирати га у униформу противника.” Свако представљање арбанашког као косовског је својеврсно уваљивање рога за свећу и перверзија. Ако су један Хашим Тачи, или Рамуш Харадинај некакви косовски званичници, испада да је све са префиксом ,,косовско” према Србима непријатељско и туђинско; у њима сам помен, нпр. косовске војске одн. војске Косова изазива гнушање у најмању руку (као и у мени, уосталом). Наши медији извештавају о Косовском закону који брише силоване Српкиње (Ало, Септ. 15); Законом “бришу” силоване Српкиње; затим о некаквом ,,косовском” аналитичару Љумиру Абдиџику (који је, као случајно, Албанац), Блиц, 1. септембра; Затим о опомени ,,косовских” стручњака: Косовски стручњаци: Опасност од формирања балканског ИСИС- Радио (шатро)Слободна Европа, исто 1. Септембар; и наравно, незаобилазни Б92 у чланку “Ризик од формирања балканске ИД?” као и памфлет тексту где преноси изјаве некаквих ,,косовских аналитичара” , све редом Арбанаса, који се жале: ,,Србија наставља са својом лицемерном политиком на два колосека, кажу косовски аналитичари,“ “Србија лицемерна, прави се фина пред светом…” ; ту је и ,,косовски ” премијер, Хашим Тачи (Арбанас, терориста одговоран за више десетина убистава). који изјављује како “Дачић може да преузме косовски пасош, пошто је рођен на Косову” (Вести–Ауг 24, 2015) Затим, Косовски музичари одржаће концерт у Берлинској Филхармонији, пише наша агенција Бета, Хм, не верујем да је у питању Василиса, нити појци неког од манастира. Да, опет су то Арбанаси. Бета–Сеп 3, 2015, и о смрти ,,косовског” етнографа и члана ”косовске” академије наука (албанске) Краснићија, и тако даље и тако даље. Много је таквих примера и сваког дана небројено пута у информативним и политичким емисијама сведоци смо намерног уношења забуне и криминалне језичке десрбизације Косова. Када је песник Милан Ракић, учесник борбе за ослобођење Косова, тронуто и пуне душе писао стихове о косовским јунацима, певао је о онима који су ове што се данас представљају као ”Косово” , поразили и од њих косовску земљу ослободили: ,,Косовски јунаци, заслуга је ваша што последњи бесте. У крвавој страви, Када труло царство оружја се маша, Сваки леш је свесна жртва, јунак прави.” Данас су неким круговима, ,,косовски јунаци” Битићи, Таћи, Харадинај и албански терористи. Сви Албанци, само не Срби. Они које су, док су били у служби једне друге силе и у њено име зулумћарили, косовски јунаци победили. Манипулацијом придев ,,косовски” , уместо да у нама пробуди понос, ратнички дух, родољубље и жар а да прва асоцијација буду епски циклуси и витка појава Косовке девојке, осунчано поље божурова, полако се измешта из заједничке херојске и славне тачке српског националног бића и пребацује у негативну, неправедну, убилачку тачку с ликом Хашима Тачија, двоглавим црним орлом и црквама у пламену… – сликама које представљају увреду свакоме ко о Косову има макар и магловите представе. На српској духовном бићу, на косовском, почива грабежљива албанска шапа и она отима све што тај префикс носи: историју, традицију, светиње, манастире, гусле и косовски еп. Против тога се морамо борити свим средствима у рату у коме је свако од нас војник, а битка и оружје је само једна, једина реч. За почетак. Kishad

Косово је срце Србије!

, http://ift.tt/1rMQyM6

[palankaonline]

Отписивањем територије ампутирали бисмо извориште и срж онога што Срби ЈЕСУ http://ift.tt/2uJnFJ7, Отписивањем територије ампутирали бисмо извориште и срж онога што Срби ЈЕСУ  Дакле није било немогуће пронаћи где је гроб Милоша Обилића а ни где се родио кнез Лазар Хребељановић, док су сви знали на ком месту се одиграла Косовска битка. Уједно је то место било и обележено и представљало је свето, готово митско место на коме су се, обично једном годишње, најчешће о Видовдану, окупљали Срби из свих крајева не само некадашње Југославије, већ и из иностранства. Ни након окупације 1999. окупљања нису прекинута. И то је оно што опстаје. То је српска раван која пробија кроз сваку окупацију и тврдоглаво истрајава и наставља да живи. Као онај цвет са фотографије који је пробио кроз бетон и цвета на сред тротоара. Сам бетон, вегетативна пустош, и у сред ње уздигао се мали, шарени цвет. И завладао је тротоаром. Свој је на своме. Међутим, поред Косова поља које је познато и за чију се славу зна у далеком свету, у близини су места везана за главне актере саме битке: место на коме је сахрањен Милош Обилић и мсто рођења кнеза Лазара Хребељановића. За разлику од славног Косова Поља, ова два места од изузетног значаја као да су игнорисана. Најстрашније је што су и већини Срба сасвим непозната. Замислимо ово: да је неком другом народу познато место на коме су се одиграли догађаји или родили јунаци на чијим је вредностима и делима изграђен њихов национални идентитет, својеврсна космогонија, митологија и етички кодекс. За такво место би знао читав свет; било би промовисано и туристима и археолозима, истраживачима, етнолозима и историчарима. Долазили би људи из целог света као на ходочашће, као што у Атини посећују Акропољ и Партенон. Самим тим, та места би била уцртана у карте и мапе као незаобилазна зато што се управо ту одиграла најважнија епизода српске и европске историје или јер је ту рођен (или је сахрањен) један од учесника значајне битке (вероватно најзначајније у европској историји, али Европа ће то тек увидети) која садржи све елементе античке трагедије. Стицајем тешких околности, ланца ратова, несрећа и, на крају, пада под НАТО окупацију, та мајзначајнија места деценијама су лежала запуштена, запарложена и препуштена на милост и немилост временским и људским приликама и неприликама. О томе мислим откако сам писала о гробу Милоша Обилића и о Прилепцу. Та места се налазе на простору Старе Србије, односно Косова и Метохије. Овде долазимо до кључне ствари: оног трена ако арбанашко америчка инвазија на Косово и Метохију буде призната, изричито или конклудентним радњама (у чему се већ далеко одмакло) као независна држава, оно од чега и око чега је изаткан идентитет и духовна раван овог народа остаје у тој тзв. држави, међу непријатељским народом, њему на располагању, да га представља како хоће, да га окити својим заставама и упише као своје национално благо. Да преименује, као што је учинила по непоштењу чувена Американка италијанског порекла Ана ди Лелио у својм памфлету ,Битка на Косову у Албанском епу“ Стефана Немању у Стејана Неманија, а Милоша Обилића у албанског витеза Милош Копилика. Фалсификовање и брисање српске историје је свеобухватни политички пројекат косовских Албанаца. У приштинском дневном листу „Епока и ре“ чак је својевремено излазио фељтон са тврдњама како је породица Немањић у ствари породица „Немани, албанског порекла“, а да је “српска квазиисторија“ касније ову династију приписала себи! На пример тзв. Косовске власти су 2005. године чак делиле туристичке публикације на енглеском језику, штампане са грбом УН у којој се српски манастири представљају као културна добра Албанаца из времена Византије. Значи Албанци штампају књиге и туристичке брошуре којима промовишу наше споменике као своје; они то могу, јер ми то ниједном нисмо учинили. А замислите само брошуру са фотографијама уређеног места и обновљене Милошеве цркве у Лабу онако како је путописац Челебија описивао 1660. год. („У манастиру има кандила од драгог камења и разноврсних кадионица пуних сирове миомирисне амбре. Манастирски калуђери дан и ноћ служе долазеће и одлазеће госте, будући да су манастирске задужбине и простране и богате“ итд) ; гроб Милоша Обилића, величанственог јунака који је учинио подвиг као што би био да је, рецимо, неко пробуразио Хитлера кад је кренуо на Пољску. Где су наше монографије? Туристичке брошуре? Екскурзије? Није одувек било ово стање, могло је да се оде у Лаб и до Новог Брда. Нисмо та светилишта нашег бића и светиљке духа поштовали ни третирали онако како је требало. Признањем некакве независности уместо проглашења окупације, аутоматски одсецамо Лазара и Милоша, одбацујемо десетерац и гусле, Бановић Страхињу, Дечане и Грачаницу, Љевишку и Бањску…. Јер смо признањем и то, de facto прихватили. Отписивањем територије ампутирали бисмо и само извориште и срж онога што Срби ЈЕСУ. Шта би била Грчка да јој није Акропоља? Да се од Грчке одузму Партенон и Метеори и да се онда од ње тражи признање некакве нове реалности, да то више није Грчка већ нека друга држава, њој непријатељска и супротстављена? Замислимо руљу која понавља са свих медија како Хомер, Платон ни Ахил нису били Грци и да су их у ствари Грци ‘отели’ том неком народу који је заузео део територије којој Грчка треба да призна независност? Шта остаје од Грчке? Чим би срж и симбол њеног идентитета били препуштени неком другом, то више не би била Грчка. Или да се од Египта тражи да призна да Кеопсова пирамида, Сфинга, Асуан, Долина краљева који представљају симбол те државе? ( Што се духовне равни тиче она је, након продора Ислама, разбијена пошто су сви наведени споменици више од једног миленијума старији од данас владајућих ислама и коптске цркве, те је Египћанима староегипатска духовност туђа и не осећају је као нешто своје. За разлику од Срба, који су и данас, највећим делом, задржали исту, српску православну веру, као и у време Косовског боја). Сматрати инвазију и окупацију дела територије за легалан основ настанка нове државе је само по себи апсурдно; признати некакав нови, фантомски ‘косовског’ а несрпског и антисрпског ентитета значи препустити оном ко се њиме заогрнуо и све што под ‘косовски’ спада… А то није само географија већ топографија душе – почев од светих ликова кнеза Лазара, Милице, Милоша, преко епских песама. Како ,,у почетку беше реч“, то се с предајом свега почело најпре језички. Последњих година највећи проблеми за Србе и најдискриминаторскији закони према њима донесени су на Косову и Метохији. Такозване Косовске власти Србе протерују, затварају их; руше њихове древне манастире; тзв. косовска полиција их не штити, напротив. Некаква лажна косовска скупштина одузима Србима права, проглашава независност, издаје документа, захтева међународна признања, тражи да постане чланица УНЕСЦО. Са којим/чијим културноисторијским споменицима, знају то подносиоци захтева, а знају и они који ће им, по свему судећи, захтев и прихватити. Сетих сам се Кара Мурзиних речи да ,,дати лажно име – подједнако је важно као у рату дати диверзанту добра документа и маскирати га у униформу противника.”  Свако представљање арбанашког као косовског је својеврсно уваљивање рога за свећу. Ако су један Хашим Тачи, или Рамуш Харадинај некакви косовски званичници, испада да је све са префиксом ,,косовско” према Србима непријатељско и туђинско; у њима сам помен, нпр. косовске војске одн. војске Косова изазива гнушање у најмању руку (као и у мени, уосталом). Наши медији извештавају о Косовском закону који брише силоване Српкиње (Ало, Септ. 15); Законом “бришу” силоване Српкиње; затим о некаквом ,,косовском” аналитичару Љумиру Абдиџику (који је, као случајно, Албанац), Блиц, 1. септембра; Затим о опомени ,,косовских” стручњака: Косовски стручњаци: Опасност од формирања балканског ИСИС – Радио (шатро)Слободна Европа, исто 1. Септембар; и наравно, незаобилазни Б92 у чланку “Ризик од формирања балканске ИД?” као и памфлет тексту где преноси изјаве некаквих ,,косовских аналитичара” , све редом Арбанаса, који се жале: ,,Србија наставља са својом лицемерном политиком на два колосека, кажу косовски аналитичари,“ “Србија лицемерна, прави се фина пред светом…” ; ту је и ,,косовски ” премијер, Хашим Тачи (Арбанас, терориста одговоран за више десетина убистава). који изјављује како “Дачић може да преузме косовски пасош, пошто је рођен на Косову” (Вести–Ауг 24, 2015) Затим, Косовски музичари одржаће концерт у Берлинској Филхармонији, пише наша агенција Бета, Хм, не верујем да је у питању Василиса, нити појци неког од манастира. Да, опет су то Арбанаси. Бета–Сеп 3, 2015, и о смрти ,,косовског” етнографа и члана ”косовске” академије наука (албанске) Краснићија, и тако даље и тако даље. Много је таквих примера и сваког дана небројено пута у информативним и политичким емисијама сведоци смо намерног уношења забуне и криминалне језичке десрбизације Косова. Када је песник Милан Ракић, учесник борбе за ослобођење Косова, тронуто и пуне душе писао стихове о косовским јунацима, певао је о онима који су ове што се данас представљају као ”Косово” , поразили и од њих косовску земљу ослободили: ,, Косовски јунаци, заслуга је ваша што последњи бесте. У крвавој страви, Када труло царство оружја се маша, Сваки леш је свесна жртва, јунак прави.” Данас су неким круговима, ,,косовски јунаци” Битићи, Таћи, Харадинај и албански терористи. Сви Албанци, само не Срби. Они које су, док су били у служби једне друге силе и у њено име зулумћарили, косовски јунаци победили. Манипулацијом придев ,,косовски” , уместо да у нама пробуди понос, ратнички дух, родољубље и жар а да прва асоцијација буду епски циклуси и витка појава Косовке девојке, осунчано поље божурова, полако се измешта из заједничке херојске и славне тачке српског националног бића и пребацује у негативну, неправедну, убилачку тачку с ликом Хашима Тачија, двоглавим црним орлом и црквама у пламену… – сликама које представљају увреду свакоме ко о Косову има макар и магловите представе. На српској духовном бићу, на косовском, почива грабежљива албанска шапа и она отима све што тај префикс носи: историју, традицију, светиње, манастире, гусле и косовски еп. Против тога се морамо борити свим средствима у рату у коме је свако од нас војник, а битка и оружје је само једна, једина реч. За почетак.   Данијела Дорадо ИЗВОР: КМ Новине

Отписивањем територије ампутирали бисмо извориште и срж онога што Срби ЈЕСУ На српској духовном бићу, на косовском, почива грабежљива албанска шапа и она отима све што тај префикс носи: историју, традицију, светиње, манастире, гусле и косовски еп. Против тога се морамо б…

, http://ift.tt/1rMQyM6