#Дрина

[vaseljenska]

Мигранти дају 1.000 евра да пређу Дрину

Мигранти дају 1.000 евра да пређу Дрину http://www.vaseljenska.com/drustvo/migranti-daju-1-000-evra-da-predju-drinu/

[tzitat]

Старите граждани не могат да се опомнят и начудят. И точно когато мислят, че е дошъл краят на тая чудна старателност, чужденците почват някоя нова, още по-неразбираема работа. А гражданите спират и наблюдават тия неща, но не като децата, които обичат да гледат работата на възрастните, а напротив, както възрастните спират за миг пред детските игри. Защото тая постоянна нужда на чужденците да градят и разграждат, да копаят и зидат, да правят и преправят, тоя вечен техен стремеж да предвидят действието на природните сили, да ги избягнат или надвият, това никой тук не можеше да разбере и оцени. Напротив, всички граждани, особено по-старите хора, виждат в това нещо нередно и лош знак. И ако зависеше от тях, Вишеград би изглеждал като всички ориенталски градчета. Което се пропука, ще се закърпи; което се килне, ще се подпре; но преди това и без това никой без нужда или по план и предвиждане няма да си отваря работа, няма да бута темели и няма да променя от бога дадения вид на града.

Мостът на Дрина (Иво Андрич)

[zloyodessit]

Угрозы Путина по Фрейду или эхо Сребреницы

Мало кто обратил внимание, но раздосадованный итогами “Нормандского саммита” президент России Владимир Путин выдал в адрес Украины угрозу, которую иначе как “по Фрейду” и окрестить нельзя.

Так, на встрече с так называемым “Советом по правам человека при президенте” Владимир Путин заявил, что в условиях отсутствия закона об амнистии в отношении жителей Донбасса установление Украиной контроля на границе с РФ грозит массовым уничтожением граждан непризнанных республик. Дословно: "До сих пор не принят закон об амнистии. В 2015 году еще договорились, решение есть какие-то, но ничего не действует. И украинская сторона все время поднимает вопрос: дайте нам возможность закрыть границу войсками", - сказал Путин и добавил: "Но я представляю, что дальше начнется. Сребреница будет".

И вот тут очень важный момент.

Дело в том, что Владимир Путин решил вспомнить одну из наиболее кровавых глав в истории боснийской войны - массовое убийство мусульман в июле 1995 года в Сребренице. Но лицемерие президента России в том, что именно Россия все последующие годы блокировала признание этой резни геноцидом и, что хуже всего, в этой резне непосредственное участие принимали наёмники из РФ.

Например, Светлана Броз, врач-кардиолог и общественный деятель из Сараево, внучка известного Югославского лидера Иосипа Броз Тито, посвятившая свою жизнь неправительственной деятельности ‒ лечению моральных и психических травм, нанесенных войной 1990-х гражданам Боснии и Герцеговины, в одном из своих интервью заявляла, что именно русские наёмники совершали самые кровавые преступления.

Дословно, из её интервью от 2017 года: “Милошевич пригласил “псов войны” – русских, которые в свое время воевали в Афганистане. Они совершили величайшие преступления в крае над рекой Дрина. Российские “псы войны”, которые ранее воевали в Афганистане, были самыми жестокими преступниками. Интересно, что ни один из них не попал на скамью подсудимых в Гаагском трибунале”.

И вот теперь, Путин вспоминает резню в Сребренице, которую на уровне ООН российская делегация годами настойчиво блокировала и отказывалась признавать геноцидом, да ещё и устроенную при непосредственном участии российских наёмников, в контексте Донбасса, где преступления, разрушения и кровопролития чинятся по вине России же!

И вот скажите, что этот никчемный, но до ужаса циничный пассаж Путина, ничто иное, как классическое “фрейдовское”. Преступник сам того не подозревая, признался в преступлении.

Источник: Одесский курьер

Читайте так же в Telegram https://t.me/zloyodessit

[coca1992]

#Дрина #Drina

[zasvepare]

                                            PROUDLY PRESENTS

Mi posećujemo III razred II Državne gimnazije u Zagrebu. Zagreb (nemački  agram) je glavni grad Nezavisne  države Hrvacke. Hrvacka je naša  domovina. Mi Hrvati volemo naš  zavičaj mnogo. Hrvati su bili uvek  jedan hrabari i ponosit narod.  Hrvacka je jedna lepa i blagoslovena  zemlja. Ona ima ravnica dolina  i brda, plodnih polja, zelenih  livada, paša i šuma, velikih reka  ljubke potoke, jasna jezera, i divano  Jadransko more 

  Главне хрватске реке су Сава, Дунав, Драва. Сава и Драва извиру из Алпа, Дунав из  Шварцвалда. Притоке Дунава су Сава и  Драва. Притоке Саве су Уна, Врбас, Босна  и Дрина. Загреб лежи на реци Медведица.  На левој обали Саве. Други велики град  Хрватске је Сарајево на Миљацки, на  реци Требевић. У центру државе лежи Бања  Лука на Врбасу. Други главни велики градови наше домовине су Осек на Драви Земун  на Сави, Карловац на Купи, Вараждин  недалеко од Драве и Мостар на Неретви.  Највиша брда су Маглић на граници Црне  Горе. 

                      SUSEDNE ZEMLJE I NARODI HRVATSKE

Učenik pored tebe u klupi je Zvonko. Ti i Zvonko ste, dakle, susedi. I vaši roditelji imaju svoje susede. Kućna ili baštenska ograda čini granicu između dve susedne kuće. Gradovi i narodi imaju još više suseda. To su njihove susedne zemlje, susedne države i susedni narodi. Granice među njima često čine velike reke, visoke planine i daleka mora. I Nezavisna Država Hrvatska ima svoje susedne države i susedne narode: na severu Nemački Rajh i Mađarsku, na jugu Italiju i Crnu Goru, na istoku Srbiju. Hrvatske prirodne granice jesu Dunav, Drava, Sutla, Drina i Jadransko more. Naši susedni narodi su Nemci, Mađari, Italijani, Crnogorci i Srbi. Nemci su naš najjači i najveći susedni narod.                                       

                     GRETES AUFSATZ “DER MARKT IM HERBSTE”

Mama (čita): “Na pijaci ima mnogo prodavačica. Jedne su debele, druge mršave. Jedne su prijatne, druge ljutite. Sve su vrlo toplo obučene. Zimi im jedva vidim vrh crvenog nosa. (...)

“(...) U jesen prodaju i gljive. Lisičarke nisu otrovne. Muhare su otrovne. Ko ih proba, umre. 

Domaćice i kuvarice vrše svoje nabavke. Pitaju: “Koliko košta ova stara kokoš?” Prodavačice odgovaraju: “Trideset kuna, draga gospođo. Ali nije stara, vrlo je mlada i mekana.” Zatim zavija kokoš u novine. Kad uzmem jednu jedinu trešnju, naljute se i užasno psuju. Zato uopšte ne volim prodavačice na pijaci!” Dete moje, početak nije loš. Ali ono što pišeš o kokoši stvarno je preglupo. Najbolje da još jednom napišeš zadatak. 

GRETA (plačući): Ne mogu. 

MAMA: Ne plači, mila moja. Sutra ujutro idemo zajedno na pijacu i posle ćemo zajedno napisati jedan divan zadatak! 

Vježbenica (”odobrena kao privremena školska knjiga odlukom Ministarstva nastave Nezavisne Države Hrvatske od 13. rujna 1941″) pripadala je Branku Barišiću koji se na naslovnoj strani potpisao i latinicom i ćirilicom. On ju je verovatno nasledio pedesetih godina. Nakon vježbenice, u povez je umetnut i gramatički priručnik na ćirilici iz tridesetih ili pedesetih (među primerima se spominje Jugoslawien). To je zapravo nekoliko istrgnutih tabaka od 17. do 80. strane. 

Unutra se nalazi dopisnica g-ci Jovanović Olgi iz Balkanske 37, poslata iz Rekovca u avgustu 1954. 

Pošiljalac (”Pešić”) žali se na to kako mu učenje teško ide. 

Zaista se vrlo teško pamti. Ne znam šta je ovo. Istoriografiju nikako da naučim, a i nemam je. Nemam ist. novog veka, a od srednjeg imam Božićevu od 36 stranica, a znam da je on dao za preko 100. Moraću ranije da dođem u Bgd - ali tamo nemam ni stana - a neću imati ni novaca - svega oko 2000 din. Muka je samnom velika. Ako odmah tamo ne nađem neki posao gotov sam.   

Na samom kraju knjižnog bloka Vježbenice, prvi vlasnik je običnom olovkom više puta napisao “Batajnica”. 

[palankaonline]

Триптих о голготи Срба ! (Разбуђивање) Момир Крсмановић У осамнаестој емисији емисији "Разбуђивање" угостили смо Момира Крсмановића, књижевника који је највећи дио свог стваралаштва посветио страдању и геноциду над Србима у Босни и Херцеговини. Момир Крсмановић је рођен 1933. године у селу Бусићи, између Вишеграда и Рогатице. Његова породица је имала страшне губитке током Другог свјетског рата. Усташе су му убиле мајку и сестру још у октобру 1941. године, а он сам се спасио бјежањем у шуму. Када се вратио у кућу затекао је страшан призор. Те слике су га прогањале деценијама касније. Послије Другог свјетског рата једно вријеме је учио занат у Бору, а онда се преселио у Београд. Ту је засновао породицу и често одлазио у родни крај... Већ 1960-их и 1970-их година снимао је на аудио касете свједочења преживјелих страдалника из покоља који су усташе направиле у прољеће 1942. године, а највећи злочин је почињен на Младенце у Старом Броду и Милошевићима. Тада је преко 6.000 Срба прогнаника из Источне Босне убијано и поклано од злогласне усташке јединице Црне Легије, од око 10.000 бојовника, које је лично предводио Јуре Францетић. О злочинима над Србима се после 1945. године није смјело јавно причати јер су те приче "нарушавале" братство и јединство јужнославенских народа. Тако је и сам Момир Крсмановић по издавању књиге "Тече крвава Дрина" 1983. године доспио на стуб срама комунистичких власти који су почели да га прогањају јер је у свом роману причао о усташким злочинима и навео да је покољ спречио један четнички батаљон, а да је ��рвени Крст окупиране Србије умногоме допринео спашавању србских ��збеглица. Касније је Момир Крсмановић написао још неколико књига од којих се издвајају: - "Крваве руке ислама" - "Клетва мртве браће" - "Незарасле ране" - "И Бог је заплакао над Босном" - "Убијање Србије" Чак и за вријеме босанско-херцеговачког рата 1990-их, Момир Крсмановић је одлазио у Подриње и обилазио свој народ, земљаке... Србски борци су у рововима читали његове књиге и радо су га угошћавали. Причали су му и свједочили о страхотама и ужасима које је донио са собом нови рат. Слушао је приче преживјелих логораша и све то биљежио на видео камеру, што му је послије рата омогућило да још напише књига. У дијаспори он је један од најчитанијих писаца у последње три деценије, док у домовини и даље су његове књиге маргинализоване. Ипак многе угледне личности су му дале подршку и признања као што су: Матија Бећковић, Смиља Аврамов, Радоје Смиљанић и др. Ово је емисија која се препоручује пријатељима, да се не заборави и не понови. Аутор и водитељ Милан Чучковић #Helmcast #Хелмкаст https://gzajednicavestinewsnovosti.page.link/vestinewsnovosti , via Милан «Паланка на вези» Милошевић - Google+ Posts

[irimar33-blog]

Оног тамо августа прокрстарила сам уздуж и попреко бајну Македонију и северну Албанију – земљу Гега. Оквиран план и идеја, били су ту. Уверење у боженски прст и мој крст, у оно што људи зову интуицијом и усудом, такође.

Циљ: теренски увиђај „кривих Дрина“ нашег повесног бивствовања, потрага за узроцима, “ослушкивање логоса” у нама и свету око нас, а заправо потера…

Немали задатак то беше, те стога бременит последицом големог стреса. Не, страха, већ стреса. Требало ми је неколико месеци да се опоравим од шока због непосредног увиђаја у највећу крађу у историји човечанства! Одговорно тврдим и не одступам. Крађом историјског идентитета, путем систематског брисања сећања, фалсификовања, уништавања доказа (чак и бомбама), реформе језика, уметања друге митолошке парадигме, створена је балканска “Јасна пољана” за најпрљавије политичке маневре и непрекидне, несхватљиво арогантне, а провидне, уцене и подметачине, све у циљу пљачке и воље за моћи. Опет су нас убедили да смо  криви за све, јер смо наводно дошли у VII веку, побили староседелачко становништво и наметнули се. Баш како урлају браћа Грци по улицама, а ускоро ће грцати.

Било како било – све честитке нашим непријатељима!

На страну то што пола овог народа не зна ко су му стварни непријатљи. Благе су ово речи, а прави говор мржње, вечно је горућа тема овог текста: Шиптари су Илири, а ми дошљаци у 7. веку!

Етничка карта Балкана (Еrnst Ravenstein, 1880.)

Скрнављењем наше средновековне баштине, скривањем трагова веома древне прошлости, наметањем ове пакосне лажи деци у 6. резреду основне школе, и генерацијама уназад, наша држава чини духовни аутогеноцид. Научна јавност и подземље (мафија која је опљачкала Народни музеј, па не сме да га отвори већ 20 година), ћуте. Ћуте и мунтају, пресипају се из власти у власт. Да ли ће се икада појавити Влада која ће похапсити, за почетак, археолошку мафију, смунтати их за сва времена? Да ли и када?

Неопходно је почети од почетка, од најдубљег слоја у решавању сваког проблема, а нама буквално букти под ногама, док “Велика Албанија” ради пуном паром: ваља се “гудра”, малолетнице, органи, купују се винчанске фигурине, предано се гради лажни идентитет и Косово равно залива бетоном. Сложно, баш као она наша браћа у вери, Грци. 

Овакву саборност Срби никад нису видели! 

Међутим, тренутни распоред на глобалној шаховској табли, требало би можда по први пут за тричавих 7526 година, паметно искористити, баш зато што убрзано нестајемо пред сопственим очима. Морамо схватити да је избор сужен на само једну једину ствар, коју не видимо. А, не видимо захваљујући том истом лудилу у ком видимо да нестајемо, али се правимо луди, дајемо субвенције непријаатељима! Дакле, једина ствар коју можемо да урадимо гледе неког облика постојања у будућности је да се бар формално запамтимо, да остане истинита идеја нашег постојања, јер, ипак, најгадније је ум��ети у лажима, у септичкој јами небића. А ми, чак ни наше страховито истините јаме нисмо откопали. Немамо времена, проливамо сузе над туђим, углавном џелатским.

Шта је нестајање, ако не губитак облика, форме, “образа”, како се некад говорило, али и разлога, сврхе? Форма је некад била “образ”, материја “вешт”. Какав диван, заборављени језик! Пре, или напоредо с говорним, постојао је и симболички забележен у камену, металу, усменом предању, храсту, брези, керамичкој плочици, шлему, штиту, оклопу, круни, прстену, мачу. Величанствена природа, небо које пада на главу, земаљски шар, крваве битке људи и богова за превласт, драма на небу, судар две расе, претварање једних народа у друге, женских у мушка божанства, сећање на мутацију, претворбу.

Готово с извесношћу Кадмо и екипа, убијају Змаја, Аресовог сина (цела та прича на којој почива читава европска култура, крајње је дубиозна у историјском контексту)

Наши преци оставили су нам херменеутички, а можда и херметички, кључ за отварање луче микро и макрокозме. Такорећи, све о нама већ је у нама. Васиона се огледа у прашњавим архетиповима и ми у њој. Као Лајбницове монаде – свака одражава СВЕмир на само себи својствен начин. Замрзнуто тумачење космолошког поретка, корен симпатичке имагинације и магије, упутство, порука за будуће генерације, путоказ за надолазећи живот у другом виду, димезији, модалитету, номос који је истовремено и фисис. Другим речима, чиста магија! 

Ашера из Винче, пре Ашере из Сумера, или истовремено? 

На основном нивоу интерпретације, ради се о стомаку, преживљавању, пољопривреди, календару – када се сеје, а кад жање. Да би наједном, из потребе да се умилостиве богови, да падне киша, или огреје Сунце, изрониле величанствене метафизика и онтологија. Ондашњи човек  разговарао је са семеном, пчелом, кравом, биком, дрветом, па чак гором и реком. Захваљивао се небеским даровима, уредно зачешљан и прописно обучен. Свака ситница била је прожета свепрожимајућим смислом, магијским језиком митске свести – језиком детињства послепотпоских цивилизација. То је оно што су Хелени, илити Јелини, звали “логос” (λόγος).

Винчанска култура, око 5500 п.н.е. (посвећење семена***моја хипотеза***)

Човек га је хватао ��ао лептира у мрежу, утискивао у дуговечну твар. Симбол  је истовремено и више и мање од речи и више и мање од слике. Објашњење принципа и практично упутство, овостран и оностран, иманентан и тансцендентан, скрива и разоткрива, слика и песма, значење и апеирон. Музика сфера, што разбија монолитну тишину камена. Мистеријска синтеза која измиче челичној конструкцији разумских категорија, јер само поезија може узнети ка оностраном – с оне стране дуге – или како Парменид каже:

“Кобиле што ме носе докле год би воља ишла, вукоше ме, кад ме на гласовит довезоше пут богиње, што преко свих градова просветљеног мужа носи ”.

Метафизику излаже у хексаметру, стих оставља често без метафоре зарад рађања филозофије, али задржава стари начин приповедања у загонеткама. Један од отаца филозофије, гађа се поетским елипсама, изостављајући субјекат. “Елипсе”, та мала несавршенства, тај Ерос недоречености,  скривени causa effitiens, делатни узрок, који је тријумфално збацио с трона финални. Протеран из науке у теологију, односи са собом естетику васионе кроз симбол уткан у сам бездан бића. Поесис уједињује сва четири узрока антиципацијом бесконачног значења. Свако може трагом архетипа, похрањеног у сопственој нутрини, дати своје тумачење и на тај начин бити мистеријски сједињен с Истином и Бићем, али и Небићем.

А, истина се у почетку стидљиво-академски, а потом физички-силовито, приказала омеђена суровим крајоликом током наше албанске голготе. Наједном, бљеснула је у виду закључка кога нисам могла да се отресем, а то је да су Хелени заправо Шиптари (Шкипетари) антике, или што је још горе да је Византија рајх средњовековља, такорећи продужетак исте крађе, која се преотела у наметање римског царства, односно ромејског. Оно што Латини нису успели – да смире и покоре Илирикум – то ће готово синхроно успети Цариград и Ватикан. Географски контраст све је рекао, фреске као стрипови које нико не види, а на већини археолошких артефаката не��зоставна три симбола, која се непрекидно појављују малтене од мезолита до данас:

свастика (коловрат), соларни годишњи, или полугодишњи круг са зрацима, онај којег неки зову “Перунов цвет”, неки “цвет живота”, што је варијација претходног.

Околина Чачка, неки 10 век

 Различит број зрака, крака и латица, заправо одређује неки календарско-космолошки интервал, а пошто је у тој древности дејство логоса било пријемчивије човечанству – непосредније, постојао је један интегралнији, обухватнији, целовитији поглед и доживљај ствари спољашњих нашем духу, као и нас самих. Њихово објашњење не може се извести из пуке физичке равни, јер захвата и поетски ниво метафизике. Но, географија представља сценографију, која иако највидљивија, на скривен начин одређује ток, како историјских, тако и колективно-психолишких кретања. Статична, а одређује динамику збивања и тад искаче естетски контекст, чиме смо непосредно задрли испод, иза, или изнад физике. Симбол као географија душе из угла васионе.

Под манастира Високи Дечани

Постоји још пар значајних симбола на које треба обратити пажњу, те храбро уронити у археолошку семиотику. Проблем је што ми до данас немамо слагање у вези њиховог тачног значења, а ни довољан број хипотеза изведених научном методом, да бисмо могли било шта засигурно да тврдимо. Као утеху, бар знамо да је архетип прво запамћено значење, те да ће, како год окренемо, последњу реч дати Он. У тој тачки круг ће се затворити финалним узроком. Дакле, неки нови “шаманизам” сигурно следује. Квантна синтеза у неком дадистичком модалитету. Тај “цветак” је буквално свугде, као и свастика (да се не лажемо, обиђите стара гробља, нарочито у Босни и нарочито у Рајачким пимницама, код Неготина, пљуште свастике по нашим прецима!), нема где га нема по читавом Балкану, тј. Хелму: уклесан у под Дечанана, на уласку у тврђаву Скендербега

Чесма пред уласком у град Скендербега

на саркофагу испред Археолошког музеја у Драчу тј. Дуресу

Археолошки музеј у Дуресу

  на таваници Свете Софије у Охриду, Светом Науму, Прохору Пчињском

на колевкама, преслицама, капијама, босанским стећцима, колонадама и пиластрима од мрамора и порфира, по свим манастирима, подовима, саркофазима, етрурским коњићима, трачко-илирско-фригијским шлемовима.

This slideshow requires JavaScript.

Нема где га нема, али зато изостаје на свим заставама, сем евентуално македонској, премда стилизован још у класичном периоду.

Анунаки га носе у виду космичког сата и то на зглобовима обе руке, а често га можете пронаћи тачно у центру крста које су носиле ваше прабаке (имам један).

This slideshow requires JavaScript.

Чисто декоративни елемент једноставно није, већ симбол с најдревнијим значењем, утиснут у срце нашег заборављеног бића. Те у том смислу, овај текст представља малечки покушај да не завршимо на депонији космичке под-свести. Треба напоменути да у скупину тих најдревнијих календарских симбола спада и данашњи несрећни српски грб, такозвана оцила, за која тврдим да су четири полумесеца, с увезеном византијском двоглавом птичурином, а зна се да је трибалски грб био вепар тј. његова глава прободена стрелом, као и Карађорђевог устанка, иако је наша тотемска животиња заправо вук. Уз то треба истаћи да нас ромејски цареви управо називају именом  – Трибали.

Битно је запамтити да су Грци, тј. Хелени у архајском периоду (650 – 480 пне), ваљали своје ђинђуве и вазе по нашим крајевима, а од нас узимали руде, дрво, жито, те фино колонизовали лепе територије од Понта до Иберије. Те вазе и статуе у односу на илирску пластику, дођу као неки рококо, или барок, у односу на романику. Мало античког кича није на одмет, али проблем је у ономе што се у позадини крије. Хеленски приступ беше комбинована техника, као кад би се данас ујединили колонијални модели Кине и Јудео-Америке. Кинеско “ширење утицаја у концентричним круговима” и америчко “право јачег”. Старо “доба тирана”, изронило је из такозваног “грчког мрачног доба” пост-микенског периода, разореног ерупцијом вулкана на Санторинију и пратећим хиперцунамијима у наредних сто година.

Ипак, на крају, да ли случајно из тираниде, стигох право у Тирану и то у Народни музеј, где сам спознала “праву” верзију Косовске битке, као и што-шта, што код нас стоји у депоу Народног музеја, који не ради већ више од десет година, а разноразни шефови Координационих центара за КиМ, полиције, државне безбедности, дилери, сељаци и проценитељи уметнина блиски режиму, ваљају артефакте к’о што Хелени и Феничани нису заједно за 3000 година!

      Освајање Народног музеја у Тирани

Елем, теза наших научника да је европска културно-историјска основа грчка, а никако илирска, навела их је да испадају смешни управо у светлу њиховог обоженог здравог разума, али и да се тај ваакум попуни лажима справљеним у политичкој кухињи, �� јасним империјалним циљем, рекли смо: злато, жито, територија, лепа природа…

Мислите илирско-хеленски, тј. илирски

This slideshow requires JavaScript.

Доказ је оно што гледамо данас на малим екранима и где год се окренемо. Многи, наравно, нису свесни да су поробљени, али то је питање за други текст. То, у ствари, није питање за текст, већ голог опстанка. Али, разумем их, не осуђујем, немам права на то. Псујем за себе и по Фејсу, свађам се с Богом и Великим братом, а један од виђенијих православних теолога рекао ми је да сам се замерила дирктно Сотони. Па, баш лепо…

Када је Зевс у виду бика отео Европу и одвео је на Крит, није ли то можда било сећање на пропаст велике Винче? (То су моје заиста смела хипотезе, и овом приликом се ограђујем од саме себе, али чисто ваља промислити и у том прилично логичном правцу). Син Агенора, Кадмо, пошао је наводно из Феникије, из Тира, с кевом Телефасом да спаси своју сестру Европу, искрцавши се с рођацима на острва Теру и Родос, потом отишавши у Тракију где се задржава, да би коначно стигао у Делфијско пророчиште, где му бива саопштено да одустане и оснује град на месту где ће га довести крава. Тера је разорена ерупцијом вулкана на Санторинију 1700. п.н.е., а колапс бронзаног доба догодио се око 1200. старе ере најездом мистериозних “Народа с мора” (тобоже малтретирали Египћне, Хитите, Грке и Феничане, тј. Кананите), а спомиње се и глад која је захватила Ур и учестали цунамији. То је време настанка егејских острва. Кадмово путешествије одиграло се око 2000. п.н.е., ана крају, имамо влики Тројански рат.

Кадмо, не успевши да пронађе сестру одлази на Самотраку, јер су тамо били “његови” Кадмилчићи тј. Кабеирои, чији се култ славио и у Теби. Кадмо је убио змаја, или змијског сина (сачуваног у нашем народном предању као змијски цар), сина Арејевог (бога рата, који је претходно уцмекао његове другове и рођаке, да би дошао до воде, тј. Исмеинског извора потребног за жртвовање краве с пуним месецом на грудима (како пише у Речнику грчке и римске митологије, или полумесецом, како пише на Википедији), а која га је довела на место где ће саградити Тебу и ту липсала, како му је поручило делфијско пророчиште.

  Кабири

  ????????????????????????????????????

За нас је занимљиво то што се жени Хармонијом, Електрином, или Афродитином и Аресовом ћерком, да би с женом под старе дане избегао код Енхелејаца (у слободном преводу Јегуљичара) да се бори протв Илира, а да би касније њима завладао. Да ли су Енхелејци илиризовани Хелени, или обратно, а можда опет неки из Феникије, или је Кадмо једноставно аутохтон беотијски јунак? Велика су то питања. Краљевство Енхелејаца постојало је још пре Троје… Када су добили много деце (Аутоне, Ино, Семелу, Полидора, Никетеиса, Кадмо и Хармонија напуштају Тебу и одлазе у Бутоа тј. Будву, коју наводно и оснивају изабрани од стране локалног становништва за вође у борби против Илира, тј. суседног племена. Овај древни мит говори нам  триста скривених чуда. Зашто се тимови наших научника не баве њиме у вези постанка Илира, пошто је наводно Кадмов најмлађи син, Илирије, оснивач илирске расе, која је већ живела на тим просторима хиљадама година пре? Како то? Ако је Хеленима донео писменост, како тврди званична историја, да ли су се Феничани и Винчани разумели, с обзиром на то да су им графеме готово исте, упркос временској разлици и другој територији, али опет не тако удаљеној? Постојао је заиста један мрачан период, који су опет Грци присвојили, а Албанци желе да га отму. Нама, никако да постане јасно док не размрсимо историјски чвор, политички нећемо НИКАДА! Следствено, због скандалозно антинационалне политике Катедре за археологију и историју БУ, закључујемо да раде за непријатеља одавно. У том смислу извињавам се професору Палавестри, али ако је отац српске археологије Милоје Васић из малтене мезолита Винчу могао да стави у архајски перод о коме говоримо, тј. погрешио за неколико хиљада година (опуштено), ваљда и ја могу да доведем у питање Палавестрину велелепну тезу да се уопште не може говорити о винчанској писмености, односно да су то неки појединачни расути симболи. Тај његов “научни рад” пре личи на другосрбијански политички памфлет, него на академску публикацију.

Али, ево, да “отац историје” ипак потврди горе наведено:

“Хелени су научили много корисних ствари од Феничана који су са Кадмом били дошли и ту се населили, а међу којима су се налазили и Гефирани. Пре свега, научили су од њих писмо, које Хелени раније, по мом мишљењу, нису познавали. Из почетка су писали исто као Феничани, а касније се, упоредо са променама у језику, мењао и облик слова. Око њих су у то време скоро у свим крајевима становали Јонци, који су научили од Феничана како се пишу слова, па су се, изменивши их мало, њима служили и називали су их с правом феничка слова, пошто су их Феничани донели у Хеладу”, 

Херодот, Историја, V Књига, 58

Говори се о продору архајске грчке културе ка центру Балкана, а ја просто мислим да је правац био обрнут. Уопште, цела историја нам је наглавачке, преправљена, похарана и изокренута, тако да ме баш чуди што нам је и свест таква – каква историја, таква и свест! На пример, овај запис Евгарија Схоластика у Црквеној историји: “…а у Тракији, упадом Хуна, раније познатим као Масагети, који су прешли Истер (Дунав) без отпора (са друге стране)”. Ситуација која страшно личи на многе савремене догађаје и тенденције, као и стотине сличних епизода у прошлости.

Ми, Илири, Трачани, Скити, Сармати, Трибали, Сирби, Срби, Серби, Склавени, Расени, Венети, Алани… који год, вековима у чељусти дијалектике уробороса – вечног враћања истог. Заборавили кармички круг, који смо можда и донели, док смо скитали од Истера до Инда. Тако, није џаба Херодот највише места у својој “Историји” посветио тим скитарама, за које каже да уопште ништа није морао да их пита, већ да све сами избрбљају.

“Ја сам говорио и твоме оцу, а моме брату Дарију, да не ратује против Скита, једног народа, који у својој земљи нема уопште ниједног града. А он ме није послушао, јер је мислио да ће покорити скитске номаде, те се са тог похода вратио изгубивши велики део својих најбољих војника”

Проблем с Херодотом је то што је све преводио на грчки, те је тиме сакрио масу оригиналних географских, личних и других имена. На пример, кад пише о Масагетима, коме би икад пало на памет да су то Хуни, у оригиналном називу Сака Хаумварга (они који пију сому размућену у млеку, сточари у сваком случају, номади). Дакле, Саке, да ли су Хуни? Свеједно, они дрогирани вршљају преко целе Азије и Европе тј. до нас, који год да смо, и секу нас на пола. Тад креће игранка до данашњег непрестанка, а кад смо код Херодота, пре но што зађем у путопис, ваљало би запамтити и ово:

“Трачани су после Инда, највећи народ на свету. Да су имали једног поглавара и да су били сложни, они би, по мом мишљењу, били непобедиви и најјачи народ на свету. Али они су за то неспособни, и то се код њих не може да догоди, па су зато слаби. Имају многа имена према различитим покрајина��а, а обичаји су им скоро исти, сем Гета и Трауза и племена која станују изнад Крестонаца…. Остали Трачани имају обичај да продају своју децу у иностранство. Девојке уопште не чувају, него им дозвољавају да се подају мушкарцима који им се допадну. А своје жене јако строго чувају и купују их за јако велике паре од њихових родитеља. Тетовирањње је код њих знак племства, а онај који није тетовиран потиче из простог сталежа. Беспослица је код њих нешто најлепше, а земљорадња нешто најгоре. Живети од рата и пљачке код њих је највећа дика… Поштују само ове богове: Ареса, Диониса и Артемиду, док им краљеви за разлику од осталих грађана, највише поштују Хермеса и једино се у њега заклињу, те тврде да су Хермесови потомци. Сахрањивање њихових богаташа је овако: изложе мртваца три дана и принесу различите животиње на жртву, па онда, пошто су га претходно оплакали, држе даћу; после тога га сахрањују било тако што га спаљују, или га затрпају у земљу, па онда саграде од земље хумку и приређују разне утакмице на којима се одређују највеће награде, већ према врсти борбе. Ето, тако изгледа сахрањивање мртваца код Трачана”.

ХЕРОДОТ, В, Терпсихора

Звучи познато, а? Нарочито досељеним Словенима и несталим Трачанима и Илиририма за око две године?! Питање је буквално секунде када ће се цела конструкција лажи срушити, а Грци могу да демонстрирају колико ‘оће. 

Кренуле ми тако, као две гус(ар)ке у Јапанцу, аутомобилу склопљеном у Јапану, јапанским вредним ручицама, од делова произведених, наравно, у Јапану. Пљуште похвале по пријатељици за воланом на свим језицима, од Авале до Елбасана, док шкипетарски друмски разбојници непрекидно пресецају њену самурајску путању. Дакле, пут као пут, протекао је релативно безбедно. Попушисмо, ево бројале смо, пет (5) цигарета и ето нас у Прохору! Аууу, Србија је толико мала, у пет цигарета стала! И онда, погледам ону Херодотову мапу одозго. Добро, ОК, ратови, ово-оно …плаче ми се… А, дуж ибарске занимљиви натписи на локалима: “Босфор ризорт”, пумпа “Истамбул”, ресторан “Истамбул” и слично. Услед провиђења из непознатог правца које је стрефио моју пријатељицу, она опали U-заокрет и ми избијемо на Власинско језеро! Паф – одува нас лепота! Напојисмо очи и душу изворним чаролијама искона и туге. Трајало је… Инсекти, плаветнило, шаренило, ми и људска пустош.

This slideshow requires JavaScript.

Пођемо у потрагу за кафаном, за људима, даље од вртоглавог плаветнила, засењујуће Мајке природе, и малтене на депонији, поред овог натписа, наиђемо на кафану – крајпуташицу.

Иако одвратна на први и последњи поглед, као и конобар, изгладнеле наручисмо два омлета. Док бесконачно чекасмо поруџбину, слушасмо бугарске камионџије како причају о лови и курвама, тј. љубави. Подразумева се да их све разумемо. Поред за сто уклизава бугарски бициклиста у латексу на 38 степени, класичан ентузијаста. Решио човек да обиђе Земљу (мада се данас све више шушка да је равна, како су веровали сви стари). Пред нама се указаше две сплачине које личе на јаје како грца у уљу и неки опиљци сезонске салате. Кафа, Кока-кола, 900 и нешто динра!!! Молим?! Значи, толико смо се згрануле + плаветнило, да смо остале имуне не одговор. Изручисмо 900 и нешто динара и паљба. Жеља за божанском утехом у Прохору, надјачала је гађење према алавости угоститеља из забити, који је оставио Новицу Тончева да му украшава двориште кафане, а наплаћује отров без погледа на плаветнило. Разочарање, лоше слутње, а после чујемо, неки Арапин купио распали хотел “Језеро” на обали и оће да прави фабрику воде. Нека, нема везе, хрлимо пуне наде ка Прохору. Кад тамо, сурова комерцијализација наших заиста искрених верских осећања. Прво наиђемо на екипу РТСа, која се тек сад сетила да направи прилог, или емислију о стварно старим фрескама које заклањају двери у олтарској апсиди, док је нартекс препун новокомпонованих из 18. века. Гвирнем, на кварно провучем ручицу с телефоном и шкљоцнем.

Кад утом, улеће ми у кадар неко биће које себе представља као чувара цркве: “Не можеш да сликаш”. “А како они могу?”, брецнем се, показујући прохорском керберу ТВ опрему разбацану пред олтаром. “А, ненен, они имају благослов”, кербер ме олади. “Од кога, јел од Пахомија?”, осорно узвратим, али кукавички фурнем, не сачекавши одговор. Платимо преноћиште, храну у кафани у оквиру манастира, нема агапе, ништа. Нека мемљива стерилност уселила се у духовност. Успут поразговарам с пауном у кавезу.

Заточени Паја-паун, наша надревнија митска животиња, поред пчеле

Потом, одемо до извора да се напојимо директно хемијским елементима, кад већ нисмо успеле духовним. На самом излазу, пред манастирским зидинама, малтене се сударамо с усплахиреним ходочасницима који носе неку важну икону Богородице с Христом. Застану, као нас две да се прекрстимо пред светињом. Таман сам помислила како ће сила благодати прострујати кроз мене, кад ошину  наредба главног носача светиње: “Не можеш у шорцу у манастир!!!”. Ролетна! “Носите Богородицу, а мени судите због шорца! Ово су бермуде, мајмуне!”.

Откачила ми се гуртна. Бежимо од себе у кола. Пријатељица окреће кључ, пали ауто, пређемо 30 сантиметара и Јапанац стане. Исте секунде испалим коментар: “Пробушио нам Прохор гуму!”. Истина, осетила сам га, главом и брадом. То знају верници, заиста и без ироније. Пријатељица одговорно прихвати присуство више силе, која нам одмах додели случајне спасиоце. На једвите јаде одврнуше точак и намонтираше нам неку помоћну кржљаву гуму.

Не сећам се ко нам је ово нацртао, али помогло је, више него путокази.

Тај Давидовац, исто, нема где га нема

Циљ је било Куманово или вулканизер, било где успут. Тога није било, али због изванредних возачких способности пријатељице, стигосмо на циљ. Међутим, вулканизер… Седам сати увече… Фрка! Немамо довољно лове да ноћимо још и у Куманову, кад су нас већ одрали у Прохору. Кад Прохор избаци адут у виду кумановског баје у кожњаку на Харли Дејвидсону, који се љубазно понуди да нас води од вулканизера до вулканизера. Не ради ниједан. Попнемо се мало више центра, кад тамо наиђосмо на задњег вулканизера у брду, после кога има само небо. Дакле, задњи вулканизер је затворио….

Да ли је ово заиста био наш крај, или почетак вечне авантуре…?

Међутим, одлучна пријатељица, упути се равно код човека у кућу! Утом, отвара врата, млади до паса истетовирани младић, озбиљног држања. Дечко је нешто мазао, вртео точкове, центрирао, премештао гуме. Трајало је најмање два сата. Када га је напослетку упитала колико треба да плати, очекујући рачун од бар педесетак до стотинак евра, кумановски цар одговори: „ Не, не треба ништа, частим”. Помислим као из топа: „Ево га Прохор, јавио се у истетовираном аутомеханичару!!!“.

Задовољне расплетом, пре свега, есхатолошке ситуације, охрабрене, упутимо се за Охрид, у нашу потрагу за цветићем…

Ирина Марковић

*** Наставак ове приче онемогућен је недостатком средстава за изведбу наставка путовања и озбиљнијег улагања у епилог у одсудном историјском тренутку. Текст се може схватити и као апел свим иоле свесним људима!

******Ko može, ceni i želi da plati, evo neka to i uradi 🙂

RS 115-0038163598983-33; SWIFT RZBAATWW (Telenor banka)

                          Моја албанска голгота и друга провиђења / редигован текст из 2016.

[severianin-blog]

В. В. Берниковой Оядовито-яростно-зеленая, Текущая среди отвесныхскал, Прозрачна ты, как девушкавлюбленная, И я тобою душуоплескал! А эти скалы – голубые,сизые.

[triumf-realty-ks-blog]

Это интересно!!!    Необычный домик посреди сербской реки Дрина был построен местными ребятами порядка сорока пяти лет тому назад. Главной целью строительства стало создание уединенного места отдыха. И им это удалось. Домик был построен на скале посреди реки Дрина, недалеко от небольшого сербского городка Байина-Башта. Регулярные перепады уровня воды несколько раз разрушали дом. Однако, его каждый раз возводили заново. Еще несколько месяцев тому назад о домике знали лишь местные и небольшая горстка туристов. Все кардинально изменилось, когда в журнале «National Geographic» появилась фотография, сделанная Ирен Беккер. Сотни туристов сразу же захотели побывать в этом необычном месте. А вы бы хотели?

[vaseljenska]

Нова битка за границе: Бакир бацио око на Бајину Башту

Нова битка за границе: Бакир бацио око на Бајину Башту http://www.vaseljenska.com/vesti-dana/nova-bitka-za-granice-bakir-bacio-oko-na-bajinu-bastu/

[eurorealty-blog]

Частное хозяйство Бањевац, Сербия

Частное хозяйство Бањевац, Сербия Площадь:225м² Участок: 2.500м²  Крупањ, Лозница (карта) €75.000  Продаётся частное хозяйство в западной части Сербии, в районе города Лозица. Хозяйство расположено недалеко от реки Дрина, на высоте от 500м, где создающие климатические условия похожи на воздушную спа. Площадь жилых объектов

Карточка объекта https://hatka.eu/property/chastnoe-xozyajstvo-ba%d1%9aevac-serbiya/

[111novosti-blog]

New Post has been published on News Today

New Post has been published on http://111novosti.tk/otkroveniya-uchastnika-serbskogo-majdana-zapad-hotel-razdelit-pravoslavnyh-slavyan/

Откровения участника сербского "Майдана": "Запад хотел разделить православных славян"

Куда деваются революционеры, когда революция побеждает? Вопрос интересный. «Бульдозерная революция» в Югославии, в результате которой был свергнут Слободан Милошевич, произошла более 16 лет назад. Она дала старт целой цепи аналогичных событий на территории бывшего СССР, получивших название «цветные революции»: «революция роз» в Грузии, «оранжевая революция» на Украине, «тюльпановая» в Киргизии… Обозревателю «МК» удалось разыскать в Белграде одного из активных участников сербской революции. Ныне это респектабельный политический консультант, советник лидера черногорской «антинатовской» оппозиции. Знакомьтесь: Владимир Добросавлевич.

— Вы были в оппозиции к Слободану Милошевичу, боролись с ним и способствовали его свержению?

— Я был одним из студенческих лидеров в то время.

— Вы были участником революции в октябре 2000 года?

— Да. Я состоял в партии Воислава Коштуницы, которая называется Демократическая партия Сербии. Я был членом избирательного штаба Коштуницы, который в 2000 году победил Милошевича на выборах и после революции стал президентом Югославии.

— То есть вы были за демократию?

— Да, безусловно. Я тогда считал, что с уходом Милошевича в Сербии установится политическая и экономическая система, которая будет более выгодна для страны. Которая будет основана на демократических принципах.

— Где вы были непосредственно во время этой «бархатной» революции…

— В Сербии не считают, что она была «бархатной». Она была довольно жесткой.

— Хорошо. Так что вы лично делали во время этой жесткой «бульдозерной» революции?

— Я находился в избирательном штабе Воислава Коштуницы. Сопровождал Коштуницу, когда тот ходил на встречи с горняками в поселке, который находится в 70 км от Белграда. Голос этих горняков имел тогда большой политический вес. Пятого октября, когда в Белграде происходили главные события, штурм парламента и телецентра, я с Коштуницей, который через несколько дней стал президентом союзной Югославии, находился в городском совете Белграда.

— То есть сами вы с булыжником по улицам не бегали?

— Нет. (Смеется.) В тот день я не был с теми, кто штурмовал союзный парламент. Который тогда горел, кстати, если помните.

— Как вы сегодня оцениваете те события? Чувствуете ли разочарование? 

— Да, определенное разочарование есть. Но я разочарован прежде всего в тех политиках, которые участвовали в этих процессах. Я считаю, что они показали, что не в состоянии вести эту страну в правильном направлении. Если бы мы, те, кто в 2000 году пришел к власти, после того как убрали Милошевича, действовали правильно, с Югославией не произошло бы то, что произошло: Черногория бы не отделилась и к власти не пришли бы те, кто сейчас правит в Белграде.

— Считаете ли вы себя и своих сверстников «обманутым поколением»?

— Я не считаю, что мы были обмануты. Но у нас было слишком много иллюзий. Когда мы получили шанс править страной, мы не сумели этим шансом правильно распорядиться.

— Изменилось ли сейчас ваше отношение к Милошевичу?

— Отношение к Милошевичу у меня действительно поменялось. Это произошло не только из-за всего того, что с нами случилось, но и просто потому, что я стал старше. Я и сегодня упрекаю Милошевича в том, что он не сумел правильно сориентироваться в изменениях на международной арене; в том, что его правление было авторитарным. Но после всего, что мы за это время узнали, пришло понимание, что Милошевич в тех обстоятельствах, в которых ему пришлось править Югославией, делал то, что было возможно. Выбора у него не было.

— Вам самому довелось побывать во власти?

— Я дважды в течение восьми лет был де��утатом парламента Сербии, был депутатом городского совета Белграда, а также заместителем мэра города Раковицы. Когда ты сам побываешь во власти, у тебя есть шанс лучше понять предыдущую власть.

— Что вы можете сказать о новом поколении сербов, нынешних молодых? Они чем-то отличаются от предыдущих?

— Новое поколение сербов более рациональное, чем предыдущие, даже чем мое поколение. Мне уже 46 лет. В 90‑е годы мои сверстники жили каким-то идеализмом. Мы в то время верили, что с уходом авторитарного, как нам тогда говорили, режима Милошевича жизнь в стране улучшится. Мы верили в идеалы демократии по европейским стандартам. У нынешнего поколения нет иллюзий, которые были у нас. Они более трезво оценивают все происходящее.

— Я слышала, что у молодого поколения сербов, которое в детстве видело бомбардировки НАТО, очень сильны антиамериканские настроения. Это так?

— Антиамериканизм присущ большинству молодых людей, которые пережили эти события. Ведь это началось не в 1999 году. Самолеты НАТО разбомбили в 1993 и 1994 годах позиции армии боснийских сербов, потом произошло уничтожение сербского непризнанного государства на территории Хорватии — Сербской Краины, потом американцы и западные государства начали выращивать криминальные структуры и сепаратизм в Черногории, начались приготовления к отделению Косова, и в 1999 году был только «заключительный аккорд» всей этой политики. Самым большим поражением американцев здесь стало то, что антиамериканизм распространился среди людей, которые выросли на американской культуре, американских фильмах и музыке.

— Чем вы занимаетесь сейчас?

— Вот уже 10 лет я работаю политическим советником самого известного сербского политика в Черногории Андрея Мандича (глава партии «Новая сербская демократия», лидер оппозиционной коалиции «Демократический фронт», которая выступает против вступления Черногории в НАТО. — М.П.).

— Что вас связывает с Черногорией? Вы там живете?

— Нет, я живу в Белграде. С Мандичем меня связывают дружеские отношения, которые продолжаются уже более 15 лет. Мандич попросил меня быть его политическим консультантом. На пяти последних выборах я его консультировал и один раз был главой его предвыборного штаба.

— Как вы считаете, можно ли было каким-то образом предотвратить отделение Черногории от Сербии?

— Это можно было сделать, учитывая, что большинство населения там все-таки было за совместное государство с Сербией. Но очень много людей из Черногории, около 250 тысяч, проживало на территории Сербии. Ведь это было общее государство. Этим людям не дали голосовать. Это повлияло на итоги референдума.

— Вы сами являетесь черногорцем?

— Нет. Я сербский интегралист. Я не делаю разницы между сербами в Сербии и сербами в Черногории. И те, и другие — сербы.

— Кому понадобилось отделение Черногории?

— Причины отделения Черногории от Сербии — геополитические. Западные страны просто хотели разделить Югославию, потому что 200 километров черногорского морского побережья — это единственное побережье в той части Европы, на котором большинство населения составляют православные славяне. Кто-то на Западе просчитал, что неприемлемо и опасно, чтобы маленький балканский православный народ контролировал несколько очень важных транспортных коридоров. Это часть, которая идет к Адриатическому морю, Дунай, реки Дрина и Морава.

— А что касается «большой Югославии»: кому был нужен ее распад и можно ли было его предотвратить?

— В распаде «большой Югославии» виноваты великие державы, которые и создали это государство в конце Первой мировой войны. Когда польза от его существования для Запада исчезла, это стало для него смертным приговором. Любая Югославия — она была не одна — имела прикладное значение для англосаксов. Она должна была служить препятствием или для немецкой интервенции, или для распространения влияния Советского Союза.

— Возможно ли проведение в Черногории нового референдума и объединение ее с Сербией?

— Если в этом маленьком государстве появятся демократические институты и политические свободы, то такой референдум станет возможным. Черногория всем своим существованием ориентирована на Сербию. Даже самые ярые сторонники независимости Черногории имеют бизнес или недвижимость в Сербии. Подавляющее большинство черногорцев относится к Сербии лояльно, за исключением незначительного меньшинства, которое является продуктом политического инжиниринга, который там проводился на протяжении нескольких десятилетий.

— Со стороны Запада?

— Этот инжиниринг был ориентирован на появление черногорской, отдельной от сербской, национальной идентичности. Он имеет более глубокие корни. Этим занималась в свое время еще Австро-Венгерская империя.

— Вы считаете, что сербы и черногорцы — это один народ?

— Исторически это один народ. Черногорцы являются просто реги��нально окрашенной частью сербского народа.

— Язык один и тот же?

— Да. Делались попытки ввести отдельный черногорский алфавит с 32 буквами (в сербском 30 букв. — М.П.). Но это не прижилось и прижиться не может.

— Сразу напрашиваются параллели с Украиной.

— Эти параллели имеют большой смысл. То, как пытаются разделить сербов и черногорцев, похоже на то, что пытаются сделать между русскими и украинцами.

— Как в Черногории и в Сербии относятся к России?

— Преобладает положительное отношение. Большинство видит в России то государство, на которое православная часть Балкан может опереться.

— Почему при таком отношении верхушка Сербии и Черногории прозападная?

— Для этого делалось все. Запад с молодыми сербскими элитами работает уже более 20 лет. Какое-то отрезвление произошло только во время агрессии НАТО против Югославии. Только тогда у многих начали раскрываться глаза.

— Как удается побеждать на выборах прозападным силам, если народ настроен по-другому?

— Это происходит потому, что даже те, кто работает на Запад и западные интересы, не позволяют себе открыто говорить, что они против России. Они не афишируют, что работают на Запад. Они скрывают свою реальную ориентацию, опасаясь реакции избирателей. И риторика у них такая, что большинству трудно разобраться. Свою роль играют и несвободные СМИ, которые контролируются прозападными силами. Многие люди материально не обеспечены и думают только о собственном выживании. Есть поговорка: человек с пустым животом не может ориентироваться в политике.

— Каковы перспективы вступления Сербии в Евросоюз? Ведь Милошевича в свое время выдавали именно под эти обещания.

— Перспектива вступления в Евросоюз связана прежде всего с геополитикой, а экономическая ситуация в странах-кандидатах не имеет большого значения. В 2007 году, когда Болгария и Румыния были приняты в Европейский союз, они по всем экономическим параметрам были в худшем положении, чем тогдашняя Югославия. Но их приняли, а Югославию нет. Есть определенные стандарты, которым должны соответствовать страны-кандидаты. Но они относительны. Турция выполнила практически все условия Евросоюза, но ее не принимают. В Югославии также был очень неплохой экономический рост, она была действительно демократическим государством и выполняла все условия приема в Евросоюз. Но ее не приняли тогда. Тем более сейчас, когда само существование Евросоюза под вопросом, вряд ли у Сербии есть реальный шанс туда войти.

— А что с перспективами вступления в НАТО?

— Если этот вопрос будет решаться демократическим путем, путем референдума, то ни Черногория, ни Сербия никогда не войдут в НАТО. Но под внешним давлением политики Черногории и Сербии могут каким-то образом обойти эти референдумы. Тогда прогнозировать трудно.

— Во время поездок по Сербии у меня возникло ощущение, что экономическое положение страны не очень хорошее, на всем лежит какой-то налет депрессивности.

— Я согласен с вашими ощущениями. Экономическое состояние страны плохое. Дополнительно оно ухудшилось с началом мирового кризиса 2008 года. Власти Сербии не сориентировались с началом этого кризиса, и все экономические параметры значительно ухудшились, это серьезно отразилось на жизни населения. Очень большой проблемой сербской экономики является то, что она уже много лет основывается на внешних займах и на распродаже ресурсов. Полученные таким образом средства не вкладывались в производство.

— Каков сегодня внешний долг Сербии?

— Он огромный для такой страны: около 24 миллиардов евро. Это примерно 71% валового национального продукта.

— Смирились ли сербы с отделением Косова?

— Проблема Косова относится к уровню коллективного бессознательного сербов. Большая часть нации сегодня не показывает недовольства тем, что делает власть по поводу Косова, но это не означает, что Сербия равнодушна к этой проблеме. Большинство сербов никогда не согласится с отделением Косова.

— Ваше отношение к событиям на Украине?

— То, что произошло с Украиной, тоже является следствием инжиниринга по созданию новых этнических идентичностей. Это трагедия, поскольку там страдают люди. Но я считаю, что это цена, которую они платят за то, что не сопротивлялись тому, что с ними делали. Нужно сопротивляться и не допускать, чтобы Запад творил с твоей страной все, что ему заблагорассудится.

— Вы считаете, что на Украине Запад создает новую идентичность?

— Да. За основу новой украинской идентичности взяли идентичность Ивано-Франковской и Львовской областей и из нее пытаются сделать новую общеукраинскую идентичность.

— В тех частях, которые еще раньше отделились от «большой Югославии», тоже создана искусственная идентичность?

— Хорваты и словенцы — это исторически отдельные от сербов народы. Между сербами и хорватами существуют территориальные споры, но хорватская идентичность сербами не ставится под сомнение. Босния и Герцеговина — это другое дело. Идентичность боснийских мусульман, которых называют «бошняками», тоже является плодом инжиниринга. Они являются славянами, которые приняли ислам. Большинство этих людей даже в ХХ веке во время переписей населения называли себя сербами. Даже покойный лидер боснийских мусульман Алия Изетбегович в 50‑е годы при поступлении на службу в армию в графе «национальность» написал своей рукой «серб».

— Можно ли сказать, что то, что произошло с Югославией, — это урок для России, потому что сейчас то же самое хотят проделать и с ней?

— Это может служить уроком, но я надеюсь, что Россия все же великая страна и в каком-то смысле империя и поныне. То, что можно проделать с маленькой страной, не получится с такой страной, как Россия. По поговорке: то, что позволено Юпитеру, не позволено быку.

Источник

[palankaonline]

Триптих о голготи Срба ! (Разбуђивање) Момир Крсмановић У осамнаестој емисији емисији "Разбуђивање" угостили смо Момира Крсмановића, књижевника који је највећи дио свог стваралаштва посветио страдању и геноциду над Србима у Босни и Херцеговини. Момир Крсмановић је рођен 1933. године у селу Бусићи, између Вишеграда и Рогатице. Његова породица је имала страшне губитке током Другог свјетског рата. Усташе су му убиле мајку и сестру још у октобру 1941. године, а он сам се спасио бјежањем у шуму. Када се вратио у кућу затекао је страшан призор. Те слике су га прогањале деценијама касније. Послије Другог свјетског рата једно вријеме је учио занат у Бору, а онда се преселио у Београд. Ту је засновао породицу и често одлазио у родни крај... Већ 1960-их и 1970-их година снимао је на аудио касете свједочења преживјелих страдалника из покоља који су усташе направиле у прољеће 1942. године, а највећи злочин је почињен на Младенце у Старом Броду и Милошевићима. Тада је преко 6.000 Срба прогнаника из Источне Босне убијано и поклано од злогласне усташке јединице Црне Легије, од око 10.000 бојовника, које је лично предводио Јуре Францетић. О злочинима над Србима се после 1945. године није смјело јавно причати јер су те приче "нарушавале" братство и јединство јужнославенских народа. Тако је и сам Момир Крсмановић по издавању књиге "Тече крвава Дрина" 1983. године доспио на стуб срама комунистичких власти који су почели да га прогањају јер је у свом роману причао о усташким злочинима и навео да је покољ спречио један четнички батаљон, а да је Црвени Крст окупиране Србије умногоме допринео спашавању србских избеглица. Касније је Момир Крсмановић написао још неколико књига од којих се издвајају: - "Крваве руке ислама" - "Клетва мртве браће" - "Незарасле ране" - "И Бог је заплакао над Босном" - "Убијање Србије" Чак и за вријеме босанско-херцеговачког рата 1990-их, Момир Крсмановић је одлазио у Подриње и обилазио свој народ, земљаке... Србски борци су у рововима читали његове књиге и радо су га угошћавали. Причали су му и свједочили о страхотама и ужасима које је донио са собом нови рат. Слушао је приче преживјелих логораша и све то биљежио на видео камеру, што му је послије рата омогућило да још напише књига. У дијаспори он је један од најчитанијих писаца у последње три деценије, док у домовини и даље су његове књиге маргинализоване. Ипак многе угледне личности су му дале подршку и признања као што су: Матија Бећковић, Смиља Аврамов, Радоје Смиљанић и др. Ово је емисија која се препоручује пријатељима, да се не заборави и не понови. Аутор и водитељ Милан Чучковић #Helmcast #Хелмкаст https://gzajednicavestinewsnovosti.page.link/vestinewsnovosti , via Милан «Паланка на вези» Милошевић - Google+ Posts

[vaseljenska]

НАТО граница на Дрини: План Бошњака да раздвоје Српску и Србију

НАТО граница на Дрини: План Бошњака да раздвоје Српску и Србију http://www.vaseljenska.com/vesti-dana/nato-granica-na-drini-plan-bosnjaka-da-razdvoje-srpsku-i-srbiju/

[vaseljenska]

Београд и Сарајево цртају нове границе — први пут после Дејтона

Београд и Сарајево цртају нове границе — први пут после Дејтона http://www.vaseljenska.com/vesti-dana/beograd-sarajevo-crtaju-nove-granice-prvi-put-posle-dejtona/

[vaseljenska]

Централе чекају нови катастар

Централе чекају нови катастар http://www.vaseljenska.com/vesti-dana/centrale-cekaju-novi-katastar/