#prva nedelja u mesecu

[zasvepare]

Pošto smo sujeverni, počnimo znacima. 

Već u subotu ujutru, na strateški važnom ćošku Mutapove i anonimnog sokačeta, omiljenom svratištu agresivnih golubova, vidim na kontejner naslonjene — prozore. Pored kontejnera iz kojih kao da se prelivalo (drugi predznak) zateknem dekaru kako razmotava musavi pekarski papir. 

Da bi mi objasnio zašto je iz kontejnera uzeo burek (kako primetih, sa sirom), Ciga pokaže na golubove i kaže:  — Gladne su ptice! Što mi se pravda kad ga nisam ništa pitao? Jesam li mu izgledao kao inspekcija Javnog komunalnog? Zastanem ispred Čedine pekare da to pribeležim, kad čujem jednu stariju ženu: 

— Šta je ovo? — poče da pokazuje neodređeno uvis — neka tama?  Treći znak. Videla me je prvi put u životu, a gledala me je sa takvim, neprepričljivim komšijskim poverenjem, kao da od mene, tako naherenog, sa sveskom, očekuje procenu, kao da sam opet stručno lice koje svakog jutra u desetak sati meri stupanj zamračenosti nad Kalenić-pijacom. 

Smeteno joj rekoh “da”, zapisah i njenu intervenciju i nastavih ka pijaci pomalo začuđen. Ali ne zbog tame koja se zaista nadvila nad Vračarom, niti zbog toga što je pre neki dan — ako je verovati Ćoki — Beograd bio najzagađeniji grad na svetu, a Niš odmah posle njega na lestvici. Ne, hodao sam kroz pijacu sebično se pitajući: “Šta to svet pokušava da mi saopšti?” Prvo prozori, zatim burek za golubove, i na kraju “neka tama”... Prava enigma! Osećao sam da je preda mnom ozbiljna misija. Utom se neko sa pijace, u uskom tesnacu kraj Viške, prodra:  — Bez para nema roba!  Tek kad sam zapisao uzvik, uspeo sam da čujem reč “rob”; i ta mi se verzija učini još tačnijom. Bez obzira što je bila parolastija. 

Nastavih, nešto naoštreniji, vibrirajući kroz “Čuburu simbola”; i svet opet nije dugo čekao da se oglasi. U Koče Kapetana, nadomak četiri-pet zelenih kontejnera, iz kojih je ponovo sve bujalo (kao, Bože me prosti, u Kamijevoj Kugi), postanem svedokom žive slike. 

Dok prilazi prvom kontejneru zdesna, sa spremnom dužom motkom za zahvatanje (reklo bi se i novonabavljenom) Ciganka prekorno odmerava dekaru koji iz kese pored kontejnera skroz levo vadi i u torbu pakuje brojeve “Bazara”. 

I tad mi, najzad, sinu: prva subota u mesecu! 

Dan kada se, barem po propisima, u kontejnerima mogu naći najkabastije stvari: nameštaj, šut i knjige. Iako se u praksi, barem na Vračaru, na kabaštinu moglo naleteti u svakom bogovetnom trenutku, biće da je većina (verovatno, starijih) Čuburaca poštovala tradiciju iznošenja glomaznih nepotrepština. 

Bilo je nečeg dirljivog u toj pravilnosti: čak sam mogao, naročito u položaju tog matorog naguženog nad Bazarima, da nanjušim prisustvo nekadašnje države. 

Još sam, gledajući te kontejnere sa siluetama Ciganke i dekare, pomislio, nekako obradovan tom idejom: “Ima za sve...”

Ne, vaš se bibliožder neće gurati po kontejnerima, ako ste to pomislili: taman posla, staviće ruke u džepove, kao “gospodin”, napraviti još krug do Gradića Pejton, i sutradan ustati na vreme za Zemunski buvljak. Gde će drugo da odu ove prve sirovine! 

Ali ako ste pomislili da je zažmurio na jedno uvo kad je rešio zagonetku, tu ste se prevarili. Znakovi, i njihovo beleženje, i posle rešenja su nastavili da ga preokupiraju. Sledeći je pretendovao upravo na uvo. (A da biste ga i vi čuli, moraćete da ga skinete sa linka) 

                                                  PATKICE

Kad sam, već u večernjim časovima, čuo ovih dvadeset osam sekundi, odmah sam zamislio prateći crtać: u prvih sedam sekundi, patkice doleću i zauzimaju položaje, kao hor ili kao uigrana koreografska ekipa; a od osme sekunde nadalje, počinju da se gegaju u ovom swaggering ritmu, gačući unisono sa basom. 

Bio sam, elem, zaboravio na semiotičko prepodne (tako to biva kad se dođe kući, kad noge i mešina traže da se odmaraju od hodanja). Kasnije sam ipak našao snage da ih isteram u šetnju i s kumom — koga ćemo ovde zvati srednjoškolskim nadimkom DELAROSA  — popijem vince-dva u takozvanom Jugovinilu. 

Tu smo, kao dva Mapetovca sa galerije, pljuvali cene ploča koje su se, sve u 16, pružale pred nama. Ne, po tim pultovima nije vredelo zagledati, ni da se informišeš: sve je bilo četvorocifreno, i svaka prva brojka bila je četvorka. Dobro, hajde, lažem: sve sem klasike, Nade Obrić i Bore Drljače, koje su koštale po dvestotinak dinara. Ali su zato, da biste se ponizili birajući, bile izložene po kutijama i posakrivane. Izgleda da je i s diskovima kao i s knjigama: što bolje, to jeftinije!

Sutradan ujutru, koma: sat je zvonio u pola sedam, pa u sedam, pa u sedam i petnaest. Vince popijeno u bivšoj pivari nije me požurivalo na javu. 

Ili je za nebuđenje možda ipak odgovoran san? Sanjao sam kako Dua Lipa (kosovska kantautorka) snima film u Srbiji. Reditelj je smrtno zatreskan u nju. Ja mu je otmem da prošetamo: kažem joj kako sam video njenu ploču (i ne lažem, u Jugovinilu, na javi!); ona se na to odmah opusti i počne da mi priča kako je tumarala po Staroj Pazovi, tražeći “pojeziju”.

Tek u pola devet uspeo sam da se probudim iz te, verovatno prijatne šetnje (detalje sam, nažalost, zaboravio). Bio sam toliko smeten da u osamnaestici nisam mogao da se setim kako se zove most nad kojim prolazimo. Ubedio sam sebe da mu je ime “Antilopa”. Ali nekako mi se nije zvučno uklapalo. Tek kad sam na nekom parkingu u izgradnji (opet ih ne razlikujem od ruševina) pročitao natpis BW GALERIJA, popizdeo sam i setio se da sam na Gazeli. 

— Čista pomodarija! — govorio mi je, apsolutno imajući pravo, krivozubi starac dok mi je, u najužem becirku Zemunskog buvljaka, prodavao Bouvijevu ploču Let’s Dance za šesto dinara. — Jedan mi tako došao i navalio: neće pa neće za petsto, nego za četristo, i ode misleći da ću da ga molim: hoću đavola! 

Nezgodno je raditi s prodavcima koji znaju šta prodaju, ali šta se mora, mora se. Ploče su ipak ekskluzivnije od knjiga. Niko ti se više ne podsmeva kad ih se dohvatiš. Svi te shvataju ozbiljno. Ruke su ti vezane. Jedan dekara pre ovog, na periferiji (maltene u blatu), i pre nego što sam ga pitao za cenu, nalaktivši se nad jednu Joan Baez, odreza:  — Tries evra! — i za slučaj da bih mogao da posumnjam, dodade: — Prodao sam ih dvaes od jutros! 

Morao sam, kod krivozubog, dakle, da ostavim Scary Monsters, Super Creeps, jer realno ni Fashion ni Ashes to Ashes ni Up the Hill Backwards (bez obzira što je volimo i Deidre i ja) nisu bile dovoljne da nadoknade nekvalitet stvari Scream Like a Baby. U ceger takođe nisu mogle da stanu ni Rubber Soul ni Live at the Hollywood Bowl ni Singles 1962-1968, a ni ploča: Best of Bob Dylan: Who sings Dylan better than Dylan? Žestoka i nemilosrdna arbitraža, šta ćemo, za koju su zaslužne same patkice.  

I dobro sam učinio što sam pre prvog becirka obišao periferijske budžake. Kod jednog malog Cige (koji mi je, preljubazno, persirao dok se njegov tatica psovao s koleginicama u blatu) naiđem na novi dokaz da je buvljak univerzitet. Ovaj putokaz mi je sada saopštavao: “Evo šta da radiš kad istrošiš Annie Ernaux!” i poturao mi knjigu Svinjizmi (Truismes) Marie Darrieussecq. 

Skrnavo “Plato”-izdanje iz devedesetosme. Nisam se uopšte libio da ga kupim za pedeset dinara. Nekako mi je došlo žao kad sam na poleđini pročitao “Knjižarski fenomen i književno otkriće...”, otprilike tako i glasi recenzija na “Jednostavnoj strasti” Annie Ernaux (malo ljigavije). Obe su apsolutno nespojive s činjenicom da su i Annie i Marie u prevodu na srpski štampane tako jadnjikavo i to po u petsto primeraka. Uvoz francuskih bestselera! Ma kako da ne! Čisto pranje para.

Pored Marie (koju sam već zavoleo, ne tako silno kao Ernaux) nabasam i na Handkeovu Pitajući u suzama, koju sam (videćete u romanu Nema oaze) svojevremeno pozajmio iz Goethe Instituta, i vratio nedočitanu, pre svega zbog katastrofalnog preloma. Težak sam, ko mi je to skoro rekao (Svetlana, ti?), ali šta ću: nastavim ka još perifernijim becirkovima, skoro do pumpe Knez. Kad sam napravio krug, ipak rešim da obiđem i jedan slepi putić koji mi nije bio usput u povratku u centar. Tu se našla hrpica Rečî i mislî na čijem je vrhu bila Miljkovićeva Dok budeš pevao. 

U poslednjih godinu-dve-tri, naročito na Sajmu, nagonski sam se saginjao nad nanizanim Radovim crvendaćima, čisto da ih u padu ošacujem, barem prvih desetak, tragajući za preretkim, prvim izdanjem Golmanovog straha od penala Petera Handkea, u prevodčini Drinke Gojković. 

Čak sam, nedavno, kad je Ćoki bio rođendan, bio u iskušenju da ga naručim preko Kupinda (tamo je koštao trista dinara) i napišem joj posvetu: “Evo šta je P. H. napisao sa dvadeset devet godina!” Sva sreća te nisam! Budala traži, pametan nalazi!

 I dobro sam se čuvao da ovu, već triput pročitanu HENDTKEovu pripovest, ne otvorim odmah, znajući koliko je sposobna da me uvuče, nego sam nastavio svojim srećnim ćorsokakom, već razgaljeniji, već sposobniji da se guram i ne izvinjavam se. 

Nisam pogrešio. Centar je odavno prevaziđena kategorija. Tamo se skuplja spektakl. Tamo se izlažu same fasade, ukrasi, rozetne i (kako reče drug Marjan) pirotehnike. Iz godine u godinu sve nesuvislije pretencioznosti. Pravo blago (kapital) krije se, i to bukvalno krije, po periferijama. Tu samo i uskače u ruke, ne mora ni da se traži, ni da se uzme. 

Tako mi je, kod jednog malog Cige na toj kozjoj stazici koja kroz blato vodi do sedišta Pošta Srbije, u ruke upalo luksuzno izdanje Šćepanovićevih Usta punih zemlje. Roman od štedrih sedamdeset strana, sa crtežima Bogdana Kršića, u savršenom prelomu, koji bih, to je najtačnija reč, morao nazvati POŠTENIM, i to ne samo zbog impresuma što upravo sledi: 

Garamond Beli, Vebedo, Mladinska knjiga, Pergament: ključne reči štedrosti. Ali nije to bio najbolji ulov. 

Uz Usta primetim smećkasti notes u kožnom povezu sa firmom Stambene zadruge HIDROTEHNIKA. Gvirnem tek reda radi; vidim: dobrano je ispunjen, utvrdim da nije ni udžbenik, ni rečnik, ni tefter recepata i smandrljam ga uz Branimira, sve skupa za sto pedeset dinara. 

Natovaren i još žedan i gladan (jedva čekajući da otvorim Marie), odšetam potom do najbližeg kafića. Dočeka me osmeh nepoznatog gazde, dama za prozorom, konobara. Pomislim: šta ovim glupim osmesima svet hoće da mi kaže? I zasednem u sredinu i rastvorim sveščicu. 

Sveska je bila zbirka citata. Gazda, ili gazdarica (nisam uspeo da utvrdim pol, ali po izboru tema mi prevagnjuje muško) uredno ih je beležio, svetloplavim penkalom, od januara do juna. Za svaki dan je bilo predviđeno dva-tri reda: to je bila glavna formalna stega ovog prepisivanja. 

Ali nije bilo samo prepisivanje u igri. Poneki od aforizama ostali su nepotpisani. Ovaj pedantni čitalac Tomasa Mana, Sartra, Milorada Pavića, Vajlda, La Mira, izgleda da je briljirao najviše u tim nepotpisanim pokusima. Bio sam uveren, najpre, da ih je jednostavno prepisivao iz neke novinske rubrike “misli”; pa da ga je mrzelo da daje reference, ali sam me je stil ubedio u to da su oni bez potpisa izvorno bili njegovi. 

Nije to samo zbog moje načuljenosti na Diletante. Imate svako pravo da tako nešto pomislite, ali ne padne mi kriterijum zbog same činjenice da se nalazim pred rukopisom, eto samo zato što je trag nečijeg tela (barem mi ne padne toliko koliko članovima NIN-ovog žirija posle žiriranja!). Da je u igri autorstvo, shvatio sam kad sam naišao na ovaj februarski aforizam: 

Voleti ne znači gledati jedan drugog već zajedno gledati u istom pravcu. 

Nisu aforističari ništa bolji od pesnika. I oni moraju da napišu gomilu baljezgarija da bi im se omakao solidan stih. 

Takav je slučaj i sa mojim aforističarem. Prvo se naprepisuje Getea, onda baci dva-tri svoja pokusa, kao da više hoće da uhvati Geteovu melodiju nego da se zamisli nad ljudskom sudbinom. I zaista, ubode posle pet-šest užasnih pokušaja, ali možda (uvek, šta ću, polazim od svog srca!) ubode samo mene. Na primer, šta biste vi rekli na: 

Živeti, to znači: lizati med sa trnja. 

ili: 

Kad pametan čovek hoće da probije zid glavom, on se posluži tuđom. 

I? Kao i onaj pesnik o kojem sam prošli put izveštavao, moj aforističar voli da bude apstraktan. Ali ipak ga zanima jedna konkretna tema, i kad o njoj progudi, ume naročito da ubode. Na primer: 

Ljudi ne ljube uvek ono što cene, žene cene samo ono što ljube 

Kad sam ovo pročitao, rekao sam: “Evo dokaza da nisam čovek! Ja sam žena!” 

Poneko oštrije zapažanje (neka zlonamerna feministkinja bi rekla “mizogino”), podseća me na pesnika iz prošlog izveštaja. On je recimo govorio o ženinim “htenjima”, a aforističar piše: “Žena: kraljica sveta i ropkinja želja!” Ali to mi je pre zazvučalo kao nerazumevanje muškaraca, da ne kažem mizoandrija. Ah ti tipično BEZŽELJNI ljudi koji ne umeju da ljube!

No, staću u februaru, da previše ne ogovaram čoveka s lepim penkalom i čitkim rukopisom, u čiju se džepnu agendu, pri kraju, gde je mesto imeniku, upisala jedna kraljica sveta+ropkinja želja. 

Nije htela da ostavi nikakav naročit trag, kao što vidite na prvoj fotografiji: samo je želeći da raspiše crnu tanku hemijsku, zabeležila: “I want (wish) to make love with you”. To ju je naročito mučilo u četvrtak. Raspisivala ju je sve do subote, gde je četiri puta ispisala svoje ime. 

Da li ju je neko za ta četiri dana zadovoljio?

Bio bih poželeo ovom aforističaru da je, jureći za upečatljivim romanima u tri reda, u junu, kad je prestao da beleži, sreo Tanju; i još bih se nadao da nije njoj posvećen jedan aprilski aforizam koji ću, evo odmah, skenirati. A vi mi recite da li je i vas žacnuo! 

  P. S. Copyright notice. Rečenica “Budala traži, pametan nalazi” zapravo je moja intervencija na poslednjem aforizmu iz džepne agende “Stambena zadruga Hidrotehnika”, a koji glasi: “Um traži, ali srce nalazi”.

[zanimljivaekonomija]

47. PERWOLL FASHION WEEK DIGITAL           

Digitalni kanali BFWa – site, FaceBook, Instagram, YouTube, kao i najpopularniji portali, pružiće mogućnost mnogo većem broju modne publike da prati manifestaciju uživo a „privilegija“ prvog reda je sada dostupna svima. Od 30. oktobra do 7. novembra veliki broj poznatih dizajnera prikazaće svoje nove kolekcije, na različite zanimljive načine. Društvena odgovornost, edukativni, umetnički, izložbeni programi i jaka tendencija podrške mladim talentima i ovoga puta su u fokusu projekta.

PRVA DIGITALNA MODNA MANIFESTACIJA U REGIONU  - Belgrade Fashion Week je svojevremeno bio prvi događaj ovog tipa u jugoistočnoj Evropi, a biće pionir i u realizaciji koncepta hibridnih događaja koji će se realizovati i live i online.  Digitalni kanali BFWa – sajt, FaceBook, Instagram, YouTube, kao i najpopularniji portali, pružiće mogućnost mnogo većem broju modne publike da prati manifestaciju uživo a „privilegija“ prvog reda je sada dostupna svima.

PROMOCIJA AUTORSKOG DIZAJNA I PODRŠKA MALIM PREDUZETNICIMA  – Vrlo važan segment svakog BFW je podrška malim preduzetnicima kroz promociju njihovog rada. Dragana Ognjenović, dizajneri Belgrade Design Distircta – Budislava, Aleksandra Lalić, Jasmina Vujjović, zatim sve traženija Marija Tarlać, Boško Jakovljević, samo su neka od imena koja će nastupiti u okviru  47 izdanja Perwoll Fashion Weeka.

DRUŠTVENO ODGOVORNI ASPEKT - Nedelja mode u saradnji sa Udruženjem žena obolelih od kancera dojke se i ovaj put  uključuje u aktivnosti u okviru projekta JAČI OD STRAHA koji ima za cilj da poruke ohrabrenja stignu do onih koji se bore sa kancerom. Specijalno za ovu reviju modele će pripremiti priznati domaći dizajneri. U cilju plasiranja važnih poruka što širem auditorijumu modele će nositi poznate ličnosti Mirjana Karanović, Marija Bergam, Duška Jovanić, Sara Jovanović, Lena Bogdanović, Brana Antović, Jelena Gavrilović, Marija Ratković.... #jaciodstraha  

DRUŠTVENA SOLIDARNOST - Izložba maski PokrivaLice koja nas očekuje u Dorćol Platzu, predstavlja rezultat spontane akcije građanske solidarnosti samoorganizovanih tekstilnih i modnih stvaralaca. Udruženje dizajnera BFW Design Collectiv pokrenuo je akciju kao odgovor na nestašicu zaštitnih maski još u martu mesecu. Sašiveno je i donirano preko 20.000 maski i to širom Srbije. Na izložbi se predstvalja 15 autora koji će predstaviti svoj dizajn najpopularnijeg aksesoara 2020.

EDUKATIVNI PROGRAM - Perwoll Fashion Week svestan činjenice da je modna industrija drugi zagađivač planete, odmah nakon naftne industrije, permanentno u fokusu ima temu održive mode. Ovom prilikom će reemitovati panel diskusiju pod nazivom Tekstilni otpad nije u modi, sa idejom da skrene pažnju na nedostatak potrebnih regulativa za upravljanje ovom vrstom otpada u našoj zemlji. U saradnji sa klasterom FACTS održaće se i panel predavanje o reciklaži tekstila, profesorke Maje Radetić sa Tehnološkog fakulteta.

UMETNIČKO IZLOŽBENI PROGRAM – BELI DAN je projekat u kom je nematerijalno kulturno nasleđe inspiracija, a koji se pokazao i kao odličan primer kulturne diplomatije. Nakon nastupa u Galeriji Progres i izložbe u Parizu u Kulturnom centru Srbije, projekat je dobio i nagradu za najbolji projekat na Ljubljanskom mesecu dizajna u okviru festvala BIG SEE AWARD 2020! U projektu učestvuju modne dizajnerke Sonja Krstić, Aleksandra Lalić, Nevena Ivanović, Ana Trošić Trajković. U okviru Perwoll Fashion Weeka radovi će biti izloženi u izlogu Francuskog instituta u Beogradu u Knez Mihajlovoj ulici.

PODRŠKA MLADIMA - Promovisanje neafirmisanih umetnika nastaviće se kroz izložbu fotografija RISE UP, Nemanje Vojnovića (Sky Photography), pobednika konkursa BFW Instashot održanog tokom prethodnog Perwoll Fashion Week-a.

Podrška mladim talentima je izražena i kroz saradnju sa Mionetto Style Academy na čijem konkursu  su mladi dizajneri Melanija Vasić, Mina Cvetinović, Boigdan Mrša dobili priliku da se predstave na Perwoll fashion Weeku. Poseban segment akademije bila je radionica na temu održive mode i mladi dizajneri su dobili zadatak da urade redizajn jednog odevnog predmeta pod mentorstvom Ane Trošić Trajković. Svi oni će učestvovatii u finalnoj reviji na Perwoll Fashion Weeku, a pobednik će dobiti Noizz Fashion Award.

[mndpor]

Mali, a VELIKI borci!

Brojne organizacije se trude da podignu svest o prevremenim porođajima, o problemima usled kojih se oni dešavaju, ali i kako pomoći bebama i majkama kada do ranijeg dolaska na svet dođe. Jedno od Udruženja koje se bavi ovom osetljivom temom kod nas je "Mali Div" u kome ćete dobiti podršku drugih roditelja koji su kroz ovu situaciju prošli. Udruženje postoji duže od sedam godina. "Mi ne dajemo medicinske savete, ali možemo da kroz razgovor i naša iskustva objasnimo roditeljima da se kroz tako nešto prolazi", kaže Vera Bikicki Ivezić, jedna od članica "Malog Diva". I ove godine, ovo Udruženje se pridružio udruženjima širom sveta, pa će mnoge ustanove u Srbiji, zahvaljujući njihovoj akciji zasvetleti ljubičastom bojom, kao podrška malim herojima. "Ljubičasta boja je izabrana, jer podseća na svetlo iz inkubatora", kaže Vera i poziva predstavnike raznih ustanova, koji su mogućnosti, da tog dana uključe ljubičasta svetla kao podsetnik da se negde, neko mali bori za život. Foto: Guliver/Getty/Chinanews Da li ste znali? Jedna od deset beba širom sveta rodi se pre vremena. Prevremeno rođenje je vodeći uzrok smrtnosti dece mlađe od godinu dana. Svake godine zbog rođenja pre termina, u svetu umre milion beba. Svaka beba rođena pre punih 37 nedelja gestacije se smatra prevremeno rođenom bebom. Neposredno nakon rođenja, beba biva odvojena od majke, zbog posebnog tretmana i lečenja. Obično bude smeštena na intezivnu negu. Takve okolnosti za bebu, a i za roditelje su velike stres. Pomoć i psihološku podršku roditelji mogu naći u Facebook grupi "Mali Div", koja broji više od pet hiljada članova. U okviru delatnosti Instituta za Neonatologiju u Beogradu nalazi se i prva Banka humanog mleka, koja obezbeđuje donorsko mleko bebi, kojoj majčino mleko nije dostupno. Više informacija možete naći OVDE. Inkubator predstavlja izlovanu sredinu koju štiti bebu od mogućih infekcija. Takođe, beba rođena pre termina, u prvim danima života ima nezreo sistem regulacije temperature tela, pa inkubator predstavlja najbolje moguće okruženje za novorođenče. Svaka nedelja u maminom stomaku znači kraći boravak u inkubatoru. S obzirom da je svaki dan dragocen, zaboravite na priče da je bolje da se beba rodi u određenom mesecu (poput one "bolje da se rodi u 7. mesecu, nego u 8."), jer za to nema medicinskog opravdanja. Jedina istina je da što se beba ranije rodi, problemi oko razvoja mogu biti veći. Najbolje stimulacije za bebu su majčin dodir i glas. Mnoge mame koje su se porodile pre vremena će vam potvrditi da je njihova beba i te kako reagovala, kada su je prvi put dodirnule ili joj rekle nešto kada su prišle inkubatoru. Bebe sve osećaju i prosto znaju kada je mama tu. Nakon što beba dođe kući iz bolnice, sigurno će u prvih godinu dana života ići na razne kontrole, kako bi lekari pratili njen razvoj. Bebu rođenu pre vremena ne treba upoređivati sa terminskim bebama, jer je svaka beba jedinstvena. Najbolje da pratite kalendar korigovanog uzrasta (pravilo da se od kalendarskog uzrasta prevremeno rođene bebe, oduzme broj nedelja koje nije provelo u majčinom stomaku, kao i vreme koje je provelo na intezivnoj nezi u bolnici), koji će vam reću kojim tempom vaše dete napreduje. U najvećem broju slučajeva se javlja tzv. "catch up", odnosno ubrzani rast, koji dovodi do toga da deca rođena pre vremena do druge godine stignu svoje vršnjake (terminske bebe). Foto: Guliver/Getty images/Sean Gallup ilustracija Jedna od članica Udruženja "Mali Div" je i Olivera Živaljević, autorka knjige "Rođeni pre vremena", koju je posvetila svojoj deci i njihovoj teškoj borbi za život iz koje su izašli kao pobednici. Topla preporuka za čitanje svima onima koji su prošli kroz sličnu situaciju ili oni koji žele da se informišu kako period nakon prevremenog porođaja izgleda. Foto: MONDO, Tijana Dušej Ristev U danima boravka u inkubatoru, prvi zagrljaj bebi umesto majčinog mogu da pruže hobotnice čudesnice. To su heklane igračkice koje pomažu deci tokom kritičnog perioda. Bebe u inkubatoru često umeju da počupaju sonde, a samo menjanje istih za njih predstavlja veliki stres. Istraživanja su pokazala da se beba kada uhvati krak hobotnice smiri, pa se sonde ne menjaju tako često. Krak hobotnice čudesnice podseća na pupčanu vrpcu, pa beba oseća onu sigurnost dok je bila u maminom stomaku. Mnoge žene velikih srca i spretnih prstiju, heklaju hobotnice i šalju ih na Institute širom Srbije. Za to im veliko hvala! Iz Udruženja "Mali Div" kažu da se nadaju da će uskoro sistemski postojati neka vrsta podrške, raznih obaveštenja, brošura za trudnice i mame koje se porode pre vremena. "To je jedna specifična i teška situacija za roditelje i mi se trudimo da svest o prevremenom porođaju što više raste. Jasno je da trudnice ne treba plašiti, ali treba da znaju kakve sve rizike nosi prevremeni porođaj". Ono na šta je isto potrebno obratiti pažnju jeste i psihološka podrška majkama koje prođu ovakvu vrstu stresa, jer "ožiljci" posle prevremenog porođaja ostaju. "Najvažnije je da mama ima podršku svojih najbližih, svoje porodice, supruga, prijatelja. Potrebno je da je niko ne osuđuje, jer se skoro sve majke nakon toga osećaju krivim, iako nakon takvog porođaja retko kad se ustanovi zašto je do njega došlo", objašnjava Vera. Pogledajte MONDO prilog Izvor: MONDO Let's block ads! (Why?)

[prerazmisljavanje]

Torino je knjigoložnički grad.

Ne samo zbog Umberta Eka, Itala Kalvina, Natalije Ginzburg i silnih drugih, i ne samo zato što ja tako kažem. Pre čitavih 12 godina, 2006, proglašen je za Svetsku prestonicu knjige, a za današnje knjigoložnike turiste još važnija je ona druga nedelja (ne sedmica) u mesecu. Naime, na spiskovima preporuka za one koji prvi put posećuju Torino nalazi se i velika buvlja pijaca — Gran Balôn — koja se održava jednom mesečno, i gde možete naći SVE, kao i na našim buvljacima, ali gde ćete se najpre izgubiti međ brdima antikvarnih knjiga.

Moja poseta nije bila turistička, te nisam mogla da je uskladim sa pijacom, ali ipak je nekako izašla na knjigoložničku. (To više ne može ni da vas začudi — ni u Prizren onomad nisam krenula da bih gledala knjige, a znamo kako se (i gde) završilo.)

U pauzi između prva dva predavanja, trećeg dana seminara, preko celog dvorišta centra Sereno Ređis, čujem ja najčarobnije letnje reči (čarobnije čak i od ‘ladne lubenice’ i ‘ležaljke na plaži’): naša biblioteka. Namah sam osetila tihu hladovinu s mirisom papira i čula kuckanje bibliotekarskih prstiju po tastaturi. Mislim da sam se prebacila pored Ilarije, naše domaćice i organizatorke seminara, da čujem još nešto o biblioteci.

Znala sam da nije moguće da nemaju biblioteku, i manje organizacije od njihove imaju barem jednu policu sa knjigama, ali nisam očekivala da čujem:

„Da, imamo 30.000 knjiga ako ne računamo Arhivu”.

Trideset. Hiljada. Knjiga.

!

„Posle ručka mogu da te povedem do Maksa, to je naš bibliotekar, on će bolje znati da ti ispriča.”

Prođe ručak — jedva da sam išta okusila — i popesmo se do biblioteke, koja zauzima skoro čitav sprat iznad dvorišta.

Dočekao nas je Maks.

Kako ja ne govorim italijanski, a on ne razume nijedan od mojih, Ilarija je prevodila krnj razgovor koji se mahom svodio na osmehe i prikupljanje konkretnih, šturih informacija. Možda se posle ovoga zapravo potrudim da naučim još koji jezik, da bih neki naredni put, negde drugde, mogla stvarno da razgovaram.

Od Maksa sam saznala da je biblioteka (Biblioteca del centro studi Sereno Regis) osnovana 1982. godine. Prve police popunjene su knjigama iz lične biblioteke osnivača Nanija Salija. Kako je broj knjiga rastao, od donacija aktivista, volontera, istraživača, raznih nevladinih organizacija, ali i samih izdavača i autora knjiga, ponestalo je prostora na prvobitnoj lokaciji, pa je 1997. premeštena ovde. A kako broj knjiga ne prestaje da se uvećava (u proseku pristiže 200 novih naslova godišnje), premda ne prihvataju baš sve što im se ponudi i sami doniraju drugim organizacijama koje se bave nenasiljem, mirom i zaštitarstvom, u planu je proširenje biblioteke, tj. kupovina i drugog dela sprata.

Otkako je 2002. otvorena za javnost, u biblioteci je članstvo besplatno. Jedini uslov je da živite, makar i privremeno, na teritoriji Torina. Aktivisti i volonteri biblioteke, u zamenu za donaciju, pišu prikaze knjiga koje im šalju urednici ili autori. Svake godine organizuju oko 20 javnih čitanja i promocija novih knjiga, na kojima se posetioci druže s piscima. Osim stručnih, suvoparnijih tomova o miru, nenasilju, aktivizmu, zaštiti životne sredine i održivom razvoju, članovi imaju pristup i tematski bliskoj poeziji i prozi.

Interesantno je da člansku kartu biblioteke Centra Sereno Ređis nemaju samo mladi ni samo aktivisti: police posvećene istoriji, strategiji, konfliktu, ratu i miru privlače i ljude iz vojske.

Program seminara zauzimao je najveći deo dana i čitavo radno vreme institucija, tako da nisam imala prilike da uđem ni u jednu drugu biblioteku. Srećom, uspela sam da zastanem ispred Nacionalne biblioteke (to je ono što bismo mi zvali ‘narodna’), raskošne zgrade u produžetku trga Kastelo, na užasno klimavom italijanskom zamolim prodavce polovnih knjiga da fotografišem njihove štandove, i ne-baš-vešto ispoziram za Gulšin, još jednu učesnicu seminara koja je želela da vidi knjigoložničke delove grada.

  Knjiga je bilo i na najnezamislivijim mestima! Od ćoškova raznih trpezarijâ i čajdžinica, do oronulih tremova skvotovanih javnih zgrada, svugde bih sretala poznate naslove i prepoznavala stepene čitanosti pojedinih primeraka.

Najvažniji knjigoložnički trenutak sedmodnevnog boravka u Italiji, ipak, doživela sam posle predavanja o koncentracionim logorima, koje je, neplanirano, palo na godišnjicu poslednjeg zapisa u dnevniku Ane Frank. Šetnja do tada nepoznatom ulicom, u sumrak, dovela me je do uličnog prodavca na čijoj sam tezgi prvo ugledala tu žutu na koricama. Da ništa osim toga nisam osetila, da ništa osim toga nije doprlo do mene za tih sedam dana, ponela bih kući dovoljno.

Smrt fašizmu.

Prerazmišljavanje u Torinu Torino je knjigoložnički grad. Ne samo zbog Umberta Eka, Itala Kalvina, Natalije Ginzburg i silnih drugih, i ne samo zato što ja tako kažem.