#marina cvetajeva

[manitat]

ISTINU ZNAM

Istinu znam! Bivše istine - na stranu!

Neka čovek čoveka na zemlji ne glođe!

Gledajte - veče! Gle - skoro i noć banu!

O čemu - pesnici, ljubavnici i vođe?

Već vetar leže i zemlja u rosi bdi.

Skoro će mećava zvezda u nebu stati.

Pod zemljom ćemo skoro usniti i mi

Što na njoj ne dadosmo jedno drugom spati.

Marina Cvetajeva, 1915.

Prevod: Stevan Raičković

[radiogornjigrad]

MARINA CVETAJEVA – NATALIJA GONČAROVA O JEDNOM DVOSTRANOM EVROPSKOM NOMADSTVU XX VEKA

„Dve ruske devojke”,detalj, Natalija Gončarova, foto: curiator/Suzan Hamer Piše: Milica Nikolić (Sarajevske Sveske br. 23/24) Najnesrećniji tragalac za pašnjacima (nomē) slobode evropskog pesničkog kontinenta, Marina Cvetajeva (samoizgnanik uz to odasvud, oduvek, u potrazi za jedinim svojim pašnjakom – stolom za kojim bi, okrenuta licem zidu, ispisivala svoje budi!) – verovatno je…

[knjigeobradovic]

ZEMALJSKA OBELEŽJA - MARINA CVETAJEVA

[radomirus]

[superbmakerzombie]

Marija Sekelez pokazala je veličinu i tugu plemenite žene

Marija Sekelez pokazala je veličinu i tugu plemenite žene

[ad_1]

Kao pjesnik trajno zaljubljen u Anu Ahmatovu, gotovo sam voajerski pratio monodramu Marije Sekelez “Duga u crnini” o njezinoj, rekao bih, jednako nesretnoj kolegici, prijateljici, Marini Cvetajevoj. Sudbina dviju najvećih ruskih pjesnikinja (gotovo vršnjakinja) podjednako je opora i tragična (smrt djece, smrt ljubavi, progonstvo, siromaštvo, glad), toliko da pomisliš kako je ova što se…

[heartvoyage]

Trošnost, u kojoj dogorevam Sa ćutanjem posmatraš kletim Ti si – kamenit, a ja pevam. Ti si – spomenik, a ja letim.

I najlepši je maj procvali - Ništavan pred večnošću svakom. Al ja sam ptica – i ne žali Što podležem zakonu lakom.

Marina Cvetajeva

[lelkigyakorlatok]

Marina Cvetajeva: A múló archoz

A múló archoz csak keret a hegyek jeges tiarája.

A várfalon ma kezemet beletúrtam a borostyán hajába.

Ma fenyőtörzsek rácsa állt előttem minden útamon keresztbe.

Ma felvettem egy tulipánt. Mint gyermek-áll, simult a tenyerembe.

Fordította Rab Zsuzsa

[the-lost-lamb]

A ja živim i tu greha ima.

Marina Cvetajeva

[daughter-of-netter]

Htela bih da živim sa Vama

U nekom malom gradu,

Sa večnim sutonima

I večnim zvonima.

U maloj seoskoj gostionici —

Tanani otkucaji

Starog časovnika, kao kapi vremena.

Ponekad, u noći, sa mansarde

Flaute zvuk,

Kraj prozora flautist

I veliki tulipani na prozoru.

Možda vi mene i ne bi' voleli…

U sobi velika peć,

Na svakoj pločici slika:

Ruža, srce, lađa.

A u jedinom prozoru

Sneg, sneg, sneg.

Vi bi' leškarili, kao što Vas volim:

Lenjivi, ravnodušni i bezbedni.

Ponekad bi se čuo

Reski zvuk šibice.

Cigareta dogoreva

I dugo, dugo, treperi

Sivi stub pepela na rubu.

Vi i ne pokušavate da ugasite

Cigaretu

I ona se u pepeo pretvara.

-Marina Ivanovna Cvetajeva

[radiogornjigrad]

Božica Jelušić: O GODIŠNJICI SMRTI MARINE IVANOVNE

O GODIŠNJICI SMRTI MARINE IVANOVNE . Da je Cvetajeva umrla danas? Dajte, pa tko još U kalendare vjeruje i u grbave brojke? Svilu i baršun i jutu svi oni u isti strpaju koš, Ular konjski i kandžiju, ruž rumen za djevojke. . Niti me nije briga što tvrde. Te tikve kvrgave. Ništa se popravilo nije od njenih vremena. A neke žene su lijepe no malo svoje i prgave, I svaka tuđi teret prti na svoja…

[prolazimulicomtvojom]

Марина Цветајева

Ране године Марина Ивановна Цветајева је рођена у Москви 26. септембра (8. октобра) 1892. године у чувеној аристократској породици. ��тац Иван Владимирович Цветајев био је угледни професор Московског универзитета, познати класични филолог и историчар уметности, оснивач Музеја лепих уметности, а мајка Марија Мејн Цветајева пијанисткиња немачко-пољског порекла. Имала је два полубрата из очевог другог брака са Варваром Димитријевном. Једина рођена сестра коју је имала звала се Анастасија. Свађе међу децом из првог и ��ругог брака су биле честе, а понекад и насилне. Њен отац је био човек удаљен од породице, удубљен у своје студије, цео живот заљубљен у прву жену. Мајка Марија се 1902. године године заразила туберкулозом. Пошто се веровало да промена климе може да излечи опаку болест, породица је доста путовала по иностранству, све до 1906. године када је мајка умрла. За време тих путовања, Марина је уживала далеко од чврстих ограничења московског буржујског живота, научила је италијански, француски и немачки језик. Цветајева је похађала школе у Швајцарској, Немачкој и Сорбону у Паризу, а стихове је по��ела да пише још у раном детињству. Све Маринине љубави Проводећи време у месту Плава висина, које је било познато као уточиште за књижевнике, песнике и уметнике, Марина је упознала свог будућег супруга - царског вишег официра Сергеја Ефрона. Она је имала 19 а он 18 година када су се заљубили, а одмах после тога, 1912. године, и венчали. Њихова љубав је била страсна и интензивна, али то Марину Цветајеву није спречило да повремено улази у афере са другим мушкарцима. У једном тренутку Цветајева је чак ушла у везу са песникињом Софијом Парнок, која је била седам година старија од ње. Ове две жене су се страсно заљубиле, а њихова љубав је утицала и на њихово стваралаштво. Цветајева и њен муж су имали две ћерке - Аријадну, рођену 1912. и Ирину, рођену 1917. године. После краткотрајног заједничког живота, 1914. године Ефрон се добровољно пријавио за фронт, а од 1917. године је био официр, стациониран у Москви. После револуције, 1917. године, Ефрон се придружио Белој армији, а Марина се вратила у Москву, надајући се да ће бити заједно са мужем. Ипак, била је „заробљена" у Москви пет година, где је завладала страшна глад, а Цветајева се са тим тешко борила. Пошто није имала ближу породицу којој би се могла обратити за помоћ, није постојао начин да издржава своје две ћерке и себе. Три године касније, 1920, млађа ћерка Ирина умире у дечјем прихватилишту док Марина лечи старију ћерку од маларије. Дететова смрт је у њој изазвала велику тугу и грижу савести. У једном од писама написала је: „Бог ме је казнио". Нема вести од мужа, живи веома тешко, такорећи гола и боса. Тек 1921. добија вест да јој је муж жив и тада му пише - Мој Серјоженка, ако се од среће не умире, онда се у сваком случају окамени. Живот у изгнанству и беди У мају 1922. године Цветајева је са ћерком Аријадном напустила Совјетски Савез и поново се срела са Ефроном у Берлину. У августу исте године породица је отишла у Праг. Пошто нису могли да обезбеде новац за смештај у граду, Цветајева и ћерка су пронашле собу у оближњем селу, а Ефрон је остао да живи у хостелу у Прагу пошто је тамо студирао политику и социологију на Карловом универзитету. За то време Цветајева је имала страсну аферу са Константином Родзевичем, бившим војним официром. Вест о овој афери се брзо прочула по емигрантским круговима и стигла до Ефрона. Ефрон је био скрхан овом вешћу и управо их је она одвела до слома. Недуго потом завршила се и њена веза са Родзевичем. Ипак, веза са њим и раскид послужили су Цветајевој као инспирација за нека дела. У исто време, започело је Маринино дописивање са Борисом Пастернаком и Рилкеом. Са Пастернаком се није упознала скоро двадесет година, али међу њима је постојала искра и одржали су пријатељство све до њеног повратка у Русију. У лето 1924, Ефрон и Цветајева су се помирили и напустили Праг, настанивши се у Всенори где су зачели сина кога су назвали Георгије, али га је Марина звала Мур и волела га је опсесивно. Године 1925. одлазе у Париз, где су живели наредних 14 година у беди. Повратак у Стаљинову Русију Цветајева и њен син су се 1939. године вратили у Стаљинову Русију. Њена сестра Асја је у току њеног одсуства била у логору и, иако је преживела сурове године, никада се нису виделе. Совјетски писци су одбијали да јој помогну и посао је проналазила преводећи поезију. Ефрон и Аријадна су били ухапшени због шпијунаже. Испоставило се да је ћеркин вереник био агент са задатком да шпијунира породицу. Отишла је у 27. години а вратила се у петој деценији. Никада се није више видела са мајком. Иначе, Ефрон је претходно био сумњичен, али не и ухапшен за тврдњу да је шпијун. Убијен је 1941. године. Исте године Цветајева и њен син су евакуисани у Јелабугу. Син у Москви уписује књижевност, потом одлази у рат и гине 1944. године. Цветајева се обесила 31. августа 1941. године. Иза ње је остало писмо упућено сину - Мурлига! Опрости ми, али даље би било све горе. Тешко сам болесна, то више нисам ја. Волим те безумно. Схвати да више нисам могла да живим. Пренеси тати и Али, ако их видиш, да сам их волела до последњег часа и објасни им да нисам могла даље. Тужан крај уметнице Када је извршила самоубиство у забаченом граду, стотинама километара од Москве, Цветајева је била без пара, усамљена и готово заборављена. Једна од великих песникиња Сребрног доба Русије предуго је била запостављана. Умрла је пре него што је њено дело признато. У Русији су на њу неповерљиво гледали као на емигранта, а на Западу није била позната. Верује се да је Марина дуго размишљала о смрти: „Годину дана меркам смрт. Све је наказно и страшно. Прогутати - гадост. Скочити - ужас. Исконска одвратност воде... Нико не види, не зна, да ја већ годину дана очима тражим куку.” Након неколико безуспешних покушаја да себи одузме живот, Цветајева је прешла границу вешањем о куку на трему куће у којој је изнајмљивала собу. Случајни „актер" трагичног самоубиства симбола трагедије руске књижевности прошлога века, према причи Паустовског, био је Борис Пастернак, који јој је помагао око паковања. Док је конопцем везивао један кофер, кроз шалу је прокоментарисао како је уже толико јако да „кад би човек хтео, могао би њиме да се обеси". Касније, кад је сазнао да се Цветајева обесила баш помоћу тог конопца, дуго себи није могао да опрости непромишљену шалу. Полиција је преузела тело, а на сахрани није било никог. Не зна се чак ни где је сахрањена. Извор Обрадовић, Сузана. ,,Марина Цветајева.’’ Стил магазин 101. Београд, 2008.

[radomirus]

[most-nem]

Föld-egyszerűen élek. (...) Senki nem kell.

Marina Cvetajeva: Így élek; részlet

[thecontainerstoreofficial]

“old college try,” the mountain goats / demons, fjodor dostojevski / “the unjoys of nonlove,” marina cvetajeva

[liviaserpieri]

“Mi chiedo se esiste ora in Russia [...] un autentico contemplatore e osservatore che sia in grado di scrivere un libro vero sulla Fame – una persona che ha fame – una persona che ha voglia di fumare – una persona che ha freddo – che possa scrivere su una persona che ha molto – e che non dà nulla – su una persona che ha poco – e che dà tutto – sui generosi di un tempo – ora tirchi – sugli avari di un tempo – ora generosi, sugli orgogliosi di un tempo – che hanno chinato la testa – su quelli che un tempo chinavano la testa – ora orgogliosi – e, infine, su di me: Poeta e Donna – sola, sola, sola – come una quercia – come un lupo – come Dio – tra pesti di ogni sorta della Mosca del 1919. “

Taccuini, Marina Cvetajeva

[zasvepare]

Predstavljam vam našu letnju biblioteku. 

Kao što možete videti, smestili smo je na kaljevoj peći. Koncept smo osmislili uoči ovih aprilskih mrazeva, pa je biblioteka na nekoliko dana evakuisana (rasturena po slobodnim stolovima, stolicama, štampačima, skenerima), ali veoma brzo se, temperaturi zahvaljujući, fond vratio na svoju poziciju, gde će izdržati, nadajmo se, barem do oktobra. Šarm privremenih stvari! I u prethodnom stanu razdrndana TA-peć služila nam je kao priručno mrtvo magare. Sa ovom kaljevom peći odjednom imamo i stilski momenat koji nam je, priznaćete, sa standardnom sivom skalamerijom socrealističke arhitekture, koju je električar Martin dvaput skoro besplatno vraćao iz mrtvih, svakako nedostajao. I u njoj, razume se, ima pozeraja: ne radi na loženje nego je električna, tako da, kad dođe zima, duplikati, nažalost, neće moći da posluže za potpalu. 

Dakle, pođimo redom. Levi grunt, odozdo nagore. Crop.  

Branislav Petrović • PREDOSEĆANJE BUDUĆNOSTI  Slavko Almažan • LUDI TOČAK  Biljana Jovanović • PSI I OSTALI  Milo Dor • POSLJEDNJA NEDELJA  Marina Cvetajeva • NEOVDAŠNJE VEČE

Bila je subota ujutru, sredina aprila, kad sam pošao za Zagreb. Pet sati! Put je razume se vodio preko Bežanijske bare (za neupućene, to je pravo ime Novog Beograda). Ulazili smo u Jurija Gagarina. I tu, još neprobuđen, video sam da su se prodavci već namestili, i da ono što inače uhvatim ako se tamo nacrtam u osam sati nije ni prići toj jutarnjoj ponudi. Odmah sam probudio Ćokaru, zabranio joj da se vraća u krevet i zapovedio da sedne na osamnaesticu. Nije se oglušila! Dok se Ćokara iskrcavala kod Arene, ja sam u antikvarnici, negde na vrh Zagreba, nezainteresovano razgledao knjige Josipa Severa za po trista kuna. “Kad dobijemo Dragojevića”, jadao mi se ili hvalio antikvar, “ode brzo, ali za 400 kuna”. Fetišizam i nestrpljenje koje mi, na sreću, jer sam šumski čovek, nikad neće ući u glavu. Spomenuo sam mu, kao hint, novobeogradski buvljak: tu se prodavac saučesnički obradovao: “Naravno, naravno, i tu se snabdevamo”. I njegova je knjižara nastala od DUPLIĆA! Bože, neće valjda i moja! A potpala? Tu sam zatekao netaknut primerak Cvetajevine proze “Neovdašnje veče”, sa austrougarskom cenom. Nisam ništa kupio, a zadržao sam se sat vremena. Savest me nije grizla jer je inače nemam pre kafe. Čim sam se domogao slobodnog interneta u Booksi, Ćokara mi je poslala svoj jutarnji ulov koji je, u celosti, koštao 220 dinara. Pretvorite to u kune. Pardon, u lipe. (Kolko izađe, tri?) 

Ana Šomlo • Lea Štraser • Nezavisna izdanja 28  Milovan Danojlić • Lirske rasprave • Nezavisna izdanja 26

Posle Zagreba produžio sam u Ljubljanu gde ću govoriti o nezavisnim izdanjima “nekad i sad”. Ozbiljan paragraf sam posvetio Slobodanu Mašiću. Dan pred put, motajući se po Kaleniću, naišao sam na knjigu Ane Šomlo kojom sam popodne mahao kao rekvizitom na predavanju u Pritličju. Spominjala su se "brojna izdanja” nekih autora; među njima su se našli i Milovan Danojlić i njegove “Muke sa rečima”, zbirka eseja i poetičkih zapisa koja se, uprkos svojoj neiscrpnoj dosadi, prodala sedamdesetih u četiri izdanja. Nekoliko dana posle Ljubljane, Ćokara je iskopala i ove Lirske rasprave, koje sam stavio na vrh kaljeve peći da skupljaju prašinu. Ne ljutite se, nezavisna izdanja Slobodana Mašića za mene su sada samo sličice jednog albuma. (Mislim da postajem bezdušni kolekcionar.)

Primetićete tu još, ako se iščkiljite i “Noć” Elija Vizela, Bel Tempo Bore Ćosića (pedeset dindži za rečenicu-knjižurinu), a potom Milera (Kolos iz Maroussija), Grafenauera (neubuđqnog) i Razima Kelmendija (Abrakadabra) iz Naših vidika, Zogovića (Žilama za kamen) i Foknera (Rekvijem za iskušenicu): sve sam to iskopao još u onoj pitoresknoj šetnji sa Božom, sećate se, dok je pokušavao da smuva moju prezimenjakinju. 

Slajd broj dva. 

Zupanština 

Igra s djavolovim repom • preveo Živojin Pavlović • Bigz 1987  Menuet za gitaru   Klement  Levitan  Putovanje na kraj proljeća 

U jednom periodu, pred kraj aprila, kad god odem na Novi Beograd, nalazio sam po jednog Zupana. Nikad na gomili. I to uvek kad bih se od traženja i prekopavanja po pobuđavelim kompletima Dostojevskog, Marksa i Marije Jurić-Zagorke demoralisao, uvek bi, nekako neočekivano, u ćošku čučao neki netaknuti Zupan, naročito privlačan u ovoj Globusovoj ediciji, “Svjetski pisci” i davao mi se za pedeset kinti. Jedan komentator s Fejsbuka, sa pseudonimom “naš kralj”, zanimao se, glede Zupana, da li sam, čisteći plesan i govna sa unutrašnje strane Klementa, mljackao zato što sam se njima hranio. Zahvaljujem mu ovom prilikom javno na interesovanju za moju ishranu, moram doduše dodati ogradu da sam intolerantan i na govna i na dušebrižnike. To će sigurno potvrditi neki naredni nutricioni test. No, Zupan! Putovanje na kraj proljeća sam pročitao istog dana (kad su u Srbiji bili izbori), sutradan počeo da ga čitam drugi put, i vidite gde sam stao. Levitana sam pročitao, nažalost, u jednom ranijem zagrebačkom izdanju iz Univerzitetske (Hit, mislim) koje je bilo prekoričeno zbog pohabane broš-korice, i nisam mogao da uživam u štedrom Globus-prelomu. Bilo mi je tesno kao Jakobu u samici. Pored Satan-Lasla, poklona od Anje, koji sam u međuvremenu pročitao (iako slika tvrdi suprotno), tu ćete videti i, nemam pojma zašto, Bolanjov Čile noću (poklon Marjana, Marije i Nataše). Što bismo usađivali neku logiku u priručnu kaljevu policu? Ali onda dolazi još jedna poslastica sa Novog Beograda: Gombrovičeve Pripovetke koje sam kao grabljivica skopao i, neodoljivo, upitao prodavca: PEDESET?! Naravno da nije imao kud. Odmah sam pročitao najbolju priču na svetu, “Plesač advokata Krajkovskog” i mogu reći da je hrvatski prevod, u Frakturinom izdanju Bakakaj, sto puta bolji! 

Nemojte zanemariti ni Djecu Tannerovih Roberta Walsera (koje sam pazario za bolnih 20 maraka u jednoj više papirnici nego knjižari u Sarajevu, i čije strane, da tu rupu u novčaniku ne bih zaboravio, obeležavam računom). Robija ni najzlobniji prevodilac ne može da zezne. Ni Faulsovu “Kulu od abonosa” u jednom novosadskom izdanjcu koje je, iz ko zna kojih poetičkih razloga, odštampano bojom mastila. 

Ajmo dalje.

Selinština 

Rigodon  Guignol’s band  Le pont de Londres (Guignol’s band II) 

Paul Eluard • Capitale de la douleur Arrabal • Guernica Jacques Lacan • Ecrits I 

Sve knjige na francuskom poklonio mi je prijatelj Milan s kojim sam se posle buvljaka, subotom, nalazio u Galeriji. Sinoć sam sanjao Peđu, nekadašnjeg kelnera u Galeriji, kako ga srećem u jednom ćumezu i pitam: Nisi valjda ovde počeo da radiš. On kaže: Jesam! A ja: Jupi! Imam opet matičnu kafanu! Elem, Milan je praznio svoj grenier, ne znam svakako šta u ovom korpusu radi Lakan, ali prihvatio sam ga, možda ko zna posluži u bibliografiji kad budem pisao studiju o praznoslovlju. Ali Selin je majka Mara. Upravo, kao što vidite, čitam Rigodon, koji je objavljen nekoliko godina posle njegove smrti, jer ga je toliko godina s mukom iščitavao jedan grafolog, sa sitnih sitnih fišica koje je sačuvala Lucette Destouches, kao poslednji tom trilogije Nord + D’un château l’autre (i Zamak sam dobio od Milana), grafolog kome se Lucette do neba zahvaljuje u posveti, hvala ti Maitre Francois Gibault! Tim pre što je nekoliko meseci nakon iščitavanja Selinov stan u Medonu izgoreo do poslednjeg papirića.  

O tu ćete videti i nekada dragu Mačku na smeću Milana Milišića, za koju sam se lepo iscenjkao, kao što bih za sve knjige koje su mi srcu prirasle, i dobio je za sedamdesetpet dinara. U istom paketu sam dobio i Božine Izglede za sutra, razume se, onog dana kad nije sa mnom išao na buvljak. 

Ako ste pažljivi uprkos groznoj rezoluciji slike, videćete ispod Milišića jednu knjigu sa koje je rikna oguljena. Šta li je to? E ― to vam ne mogu reći. 

SVI POSTOVI: ARHIVA Želite li da primate redovno izveštaje sa zasvepare.tumblr.com? Pošaljite svoj mejl na adresu jurodivi@gmail.com.