#pesnikinja

[poeticlicense12345]

ZAMIŠLJENA PUTOVANJA

Može li se putovati, a ne kretati se? I zašto putovanje nužno podrazumeva kretanje? Meni je, upravo, najizazovnije putovanje putevima mog unutrašnjeg bića, sa puno raskrsnica od kojih je svaka iskušenje, razotkrivanje mnogih tajni, laži koje smo preobukli u istinu, obilaženje mesta koje smo želeli da vidimo, a nikad nismo, snova koje smo ostvarili samo u dubinama svog bića. Zato je meni književnost blisk, jer omogućava magična putovanja u predele i vremena, koja su nam, inače, nedostupna.

Kad Hamlet kaže da bi mogao biti zatvoren u orahovoj ljusci i osećati se kao kralj beskrajnog prostora, on kao da prenosi Šekspirova osećanja koji je najduže rastojanje u životu prešao od Stratforda do Londona i tu stao, zamišljajući druge evropske zemlje, pre svega Italiju, u nekoj svojoj sasvim slobodnoj shvaćenoj geografiji.

Džejn Ostin je putovala u svojoj dnevnoj sobi, kao i američka pesnikinja Emili Dikenson, kojoj nije nedostajao široki svet, jer ga je imala u sebi.Sestre Bronte, čiji je dar probio barijere malograđanskog života u engleskoj pustari, pisale su knjige o strasti, stravi i mistici, koje nikad nisu proživele, ali su umele da zamisle.

Čini se da su pesnici veći zagovornici života u sopstvenom univerzumu, kao grčki pesnik Konstantin Kavafi, koji je, od jednog malog trga na koji je izlazila njegova ulica, stvorio samodovoljni svet u kome je odlučio da provede život, dok je u svojim pesmama opisivao daleka putovanja prema Itaki, na koju će stići, opet u mislima.

Sputane obićajima da se žena ne pomera, bile su i naše književnice, Milica Stojadinović Srpkinja, koja je od Fruške gore stvorila svoj lični Parnas, Isidora Sekulić, koja se u mladosti ostvarila kao putnik i putopisac, zatvorila sva vrata prema svetu koji ju je izdao, kao i naša prva žena akademik,Ksenija Atanasijević, koja se iz istih razloga, povukla u svet svog doma iz koga je mogla da dosegne filozofske visine.

Ipak teško je zamisliti pisca bez radoznalosti da vidi druga podneblja, druge narode i “druge boje”.Verujem da je književnost pisana iz sopstvenog sveta, bežanje od nemoći da se svet učini boljim i udobnijim, kao i mogućnost da putujemo, dok čekamo ili se sećamo.

text author: Tanja Petrović Krivokapić

[lookerweekly]

Mini-fest filmova autorke i Beograđanke Branke Bešević Gajić biće održan 10. i 11. maja u Pragu u klubu Lastavica, čiji je aktuelni predsednik naša zemljakinja, pesnikinja Jelena M. Ćirić, na čiju inicijativu „Odluka“ i „Lauš“ putuju u Češku.

| LookerWeekly

https://lookerweekly.com/film/mini-fest-filmova-branke-besevic-gajic-u-pragu/

[radiogornjigrad]

Marija Škornički: Dosanjane priče Vide Nenadić

O knjizi Vide Nenadić: ODAVDE TAMO I OTUD OVAMO, Narodna biblioteka Užice, 2022.god U rukama mi je novi roman Vide Nenadić. U njemu ona putopiše „Odavde tamo i otud ovamo“. Šta god da je ova darovita pesnikinja i romanopisac napisala i objavila imalo je odjeka. Posle dve knjige poezije roman „Zoo Called London“ šalje na Deretin konkurs i biva odmah nagrađen! Oni o romanu kažu „bez ustezanja –…

[karajlicka]

A sad, cela ova fešta oko izbacivanja Desanke Maksimović iz školskog programa.

Izvinite? Žena je jedna od ikona srpske poezije. Cela Srbija zna njene stihove napamet, jer su tako slatki i simbolični. I ti stihovi se pamte do kraja života. Desanka je pesnikinja svoje, a i svake naredne epohe.

Ovaj potez će osakatiti svaku buduću generaciju. Deca ostaju uskraćena. Uzimaju im se uspomene i naježena koža nakon jednog "nemoj mi prići..."

Svaku odraslu osobu BAŠ NJENI stihovi podsećaju na klupu iz osnovne škole.

Sve se nešto radi za buduća pokolenja, pa onda parole za našu decu... Šta vi radite u stvari našoj deci? Oduzimate im ono što je njihovo! Oduzimate im to da po zidovima, stolicama i klupama ispisuju stihove "Strepnje", dok im ruka drhti. Oduzimate poeziju! A poezija decu uči. Pokazuje im šta je ljubav, šta je sklad, šta je melanholija, šta je preterivanje, a šta je preterana objektivnost. A još, povrh svega, oduzimate poeziju čudesne Desanke...

Ne bih sad o tome da više nijedna žena ne ostaje u programu osim Jefimije i Isidore Sekulić. Još malo pa će i to da uskrate deci. Ako iz programa uklanjaju blago dvadesetog veka, zašto ne bi i ono iz petnaestog?

VRATITE DECI ONO ŠTO JE NJIHOVO, ONO ŠTO JE ZA NJIH STVORENO! POEZIJA SE SVRSTAVA U EPOHE ZBOG POETIKE!

[the-lost-lamb]

Od oskvrnjenih usana, od mrskoga srca, od nečistog jezika, od oskvrnjene duše primi moljenje, o Hriste moj. Amin.

Moljenje gospodu Isusu Hristu -  Jefimija, prva srpska pesnikinja

[ljubicastapoezija]

Sveća Moram krenuti… U mestu, minuti su sati. Treperim kao sveća. Sagorevam na mesečini za okruglim stolom. Čekam da se vratim. Razgovaram sa plamenom u pukoj tišini noći. Mir, koji zanjiše se zajedno sa njim. Moji otkucaji kratki stapaju se sa voskom. Kada budem sagorela do kraja, da li će se zora setiti monologa mojih? Obećanja svetih? Da li ću da zaboravim ono što moram da pamtim? Da li ću sa zorom da plamtim? Ili ću na mesečini opet da sagorevam, da se gasim? Izgoreću jel? Možda u sjaju život provesti? Opet i opet... Novu sveću palim. #poezija #pesnik #pisanje #pisac #poetry #poetryofinstagram #mojapoezija #pesnikinja #sveca #mojereci #stihovi #ljubicastapoezija #alexandralarina - Art https://www.instagram.com/p/CQL-BaRFtZ3/?utm_medium=tumblr

[jutarnjiglasnik-blog]

Radmila Lazić u pismu Ani Brnabić: Obraćam se Vama, a ne Ministru kulture Republike Srbije...

Radmila Lazić u pismu Ani Brnabić: Obraćam se Vama, a ne Ministru kulture Republike Srbije…

Poštovana predsednice Vlade Republike Srbije, Ana Brnabić. Obraćam se Vama, a ne Ministru kulture Republike Srbije, ne samo zato što vi predstavljate instituciju Vlade, a time i veću institucionalnu i ličnu moć, već zato što smo vas viđali na kulturnim događajima u Beogradu ne samo kao zvanično lice koje vrši svoju profesionalnu dužnost već kao građanku koja je lično zainteresovana za umetnička…

[prolazimulicomtvojom]

Ljubica Ivošević-Dimitrov

Ljubica Ivošević-Dimitrov (bug. Люба Ивошевич-Димитрова; Saranovo, kod Rače, 17. jul 1884 — Moskva, 27. maj 1933) bila je tekstilna radnica, prva srpska revolucionarna pesnikinja i supruga Georgi Dimitrova.

Rođena je 17. jula 1880. godine u selu Saranovu, kod Rače. Posle završene osnovne škole, završila je krojački zanat. Kao mlada krojačka radnica u Kragujevcu, pristupila je radničkom pokretu. Bila je veoma aktivna u Savezu šivačkih radnika i samouka i članica Srpske socijaldemokratske stranke (SSDS). Radila je i na stvaranju prvih sindikalnih saveza u Srbiji.

Godine 1902. je prešla da živi u Bugarsku. U Sofiji je radila u studiju luksuzne odeće, a kasnije je postala i upravnik radnje. Tamo je takođe bila aktivna u radničkom pokretu i učlanila se u Bugarsku radničku socijaldemokratsku partiju (BRSDP). U Slivenu je 1903. godine upoznala Georgija Dimitrova, slovoslagača i partijskog funkcionera, za kog se udala 1906. godine.

Od 1909. do 1912. godine je bila urednik radničkog lista „Krojački radnik“ (bug. Шивашки работник). Od 1914. godine je bila član Centralne ženske komisije pri Centralnom komitetu BRSDP. Godine 1920. je kao delegat BRSD prisustvovala Drugom kongresu Komunističke partije Jugoslavije u Vukovaru.

Godine 1919. njen muž Georgi Dimitriv postaje vođa BRSDP, kojoj ubrzo menja naziv u Bugarska komunistička partija. Godine 1923. on je bio jedan od vođa neuspelog Septembarskog ustanka, posle kog je zajedno sa suprugom emigrirao u Moskvu. Za vreme emigracije, bila je član Svesavezne komunističke partije (boljševika) (SKP(b)) i Saveza sovjetskih pisaca.

Bavila se i pisanjem pesama — objavljivala je pesme o socijalnim problemima. Prvu pesmu „Napred“ objavila je u „Radničkim novinama“ 1902. godine. Pesme je objavljivala i kasnije u Bugarskoj, na srpskom i bugarskom jeziku. U periodu od 1902. do 1923. u srpskoj radničkoj štampi objavljeno je 25 njenih pesama, a dva prozna rada u Bugarskoj 1920. i 1922. godine.

Umrla je 27. maja 1933. godine i sahranjena je u Moskvi.

Jedna ulica u beogradskom naselju Cerak nosi njeno ime.

[covjek-casopis]

DVIJE PJESME JOVANE NASTASIJEVIĆ

MEĐUĆELIJSKA POBUNA

jednom ćeš i ti kao i svi dobri frajeri završiti s nekom finom; ukebaće te u haustoru, uhvatiti na bebu ili će je tetka posesti kraj tebe na svadbi rođaka iz provincije diskretno prišapnuvši »vreme ti je!« biće lepuškasta iz dobre kuće vaspitana neće pisati pesme ni lupati gluposti po internetu, neće je u trideset i nekoj grditi mati što se potuca po kojekakvim festivalima, večito sporedna igračica iza pulta kraj zavese ili štanda sa flajerima iz zenica joj neće rasti četinari neće nositi tvoju omiljenu crvenu majicu umesto haljine ni svirati po sklepanim binama. baviće se ozbiljnim stvarima završila je dobre škole redovno kuva i voli ruže u vazi patuljke u bašti i domaći sok od zove rodiće ti decu po redu iz priručnika za sretnu porodicu; i neće se promeniti nimalo. razni časopisi za modu, stil i dokolicu vrcaće od članaka o njoj tako mladolika sposobna i dobra žena ne piše pesme ne vugli ranac nit hrani mačke iza kontejnera, ne nosi prljave bele starke; ne priča i ne zapitkuje previše, zapravo ništa od tebe ne očekuje osim da budeš ti tako javan tako zgodan tako tuđ onda će jedne večeri shvatiti da je mesec na pogrešnoj strani prozora počeće da ti zvoca, broji piva, kriviti te za svoje bore, oklembešene dojke i stomak koji nikad nije vratila a i deca ona su joj tek krv popila, dok ti evo i dalje živiš momački ribolovački, ganjaš žensku mlađ u teranju rasutu po važnijim kulturno–erotskim događajima vašega grada a njoj sve je isto isto isto i uopšte je više ne vidiš i ne osećaš, tu tvoju lepu a uz to i pametnu baštovanku što dobro te čuva u ramu od belog porcelana pored servisa za čaj u vitrini tada će prvi put poželeti da joj iz zenica niknu četinari razgovaraće redovno sa patuljcima iz bašte, u vazu će umesto mrtvog cveća pohraniti žive uzdahe cediće zelen za sok a u supu stavljaće prezrelu zovu povraćaće pesme iza kontejnera psovaće je komšije jer preglasno nosi starke ranac i nečiju crvenu majicu umesto haljine

***

ŽENA KOJU NIKO NIJE POZNAVAO

/za Joyce Carol Vincent/

njihova žudnja se rasnila u ptice bez neba, mrave bez zemlje ženska smrt je hijeroglif utisnut u mekim tkivima po rođenju. ti ne vidiš sve što su rekli o tebi stane u uske pantalone uvojke (koje bi ti rado odsekle ugrožene udate prijateljice) i znojave muške prste što snatre o gnezdu pod ivicom haljine ti ne čuješ: u mraku samačke sobe pevaš pred hiljadama opijenih fanova — »my smile is just a frown turned upside down« svi ti aplaudiraju, joyce goriš voliš klanjaš im se, damara raspuklih u zahvalnosti njih nema, nema ni tebe to je vaš faktor prepoznavanja * plava svetlost iz šoping mola klizi sa tvojih obraza. u proseku tri hiljade i sedamsto ljudi dnevno prođe tim kulisama u proseku — niko nije propratio šum oživelih papira iz tvojih uglova ni tiho uvenuće orhideje što se osamila iza prozora kutije, čekajući da je neko nekome pokloni za božić * pred kamerama oprezno našminkane žene i hrpa napaljenih muškaraca aplaudira joyce, jer se usudila da umre sama; čekali smo da televizor oda njeno neprisustvo. ostalo je »lepa« »slobodna« »partijanerka« »površna« gutačica muških požuda * dok se vraća zemlji u krilo u mahovini mlade žene ljulja se radost; prateći azimut korenja nad sobom, proklijaće koliko na jesen i postati jasen ja. sen. u duboku komu probuđena stara, starija, pramlada mrtva od početka

____________________________

JOVANA NASTASIJEVIĆ je spisateljica, pesnikinja i prevoditeljica iz Novog Sada. Rođena u zimu, 1980. Završila nemački jezik i književnost (Novi Sad, 2006.) i master na jugoistočnoevropskim studijama (Jena, 2012.). Od 2009. živi i radi u Nemačkoj. Prevodi literarne tekstove svih vrsta, neki od njenih su takođe prevođeni. Esej na nemačkom jeziku, "Deutsche Einheit - 20 Jahre danach", osvojio je prvu nagradu Deutsche Gesellschaft, 2010. godine, u Berlinu. Zbirka kratkih priča "Još si mala" (2016, Presing, Srbija) njen je književni prvenac. Pesme su joj, ipak, najdraža (i najneposlušnija) deca.

- pjesme su preuzete iz časopisa "Književna republika" 5-8/2019, ciklus "Ginofobija i druge pesme" -

[rukopisi-ne-gore]

књижевност (književnost), f - literature

књига (knjiga), f - book

страна (strana), f / страница (stranica), f - page

корице (korice), f, pl - cover

меки повез (meki povez), m - paperback

тврди повез (tvrdi povez), m / укоричена књига (ukoričena knjiga), f - hardback

рукопис (rukopis), m - manuscript

књижара (knjižara), f - bookstore

библиотека (biblioteka), f - library

лик (lik), m - character

херој (heroj), m - hero

хероина (heroina), f - heroine

негативац (negativac), m / зликовац (zlikovac), m - villain 

главни јунак (glavni junak), m / главни лик (glavni lik), m - main character

читалац (čitalac), m - reader

аутор (autor), m - author

ауторка (autorka), f - author

писац (pisac), m - writer

текст (tekst), m - text

прича (priča), f - story

поезија (poezija), f - poetry

песма (pesma), f - poem, song

песник (pesnik), m - poet

песникиња (pesnikinja), f - poet

стих (stih), m - verse

рима (rima), f - rhyme

строфа (strofa), f - strophe

балада (balada), f - ballad

сонет (sonet), m - sonnet

поема (poema), f - narrative poetry

ода (oda), f - ode

проза (proza), f - prose

приповетка (pripovetka), f - short story

роман (roman), m - novel

новела (novela), f - novella

бајка (bajka), f - fairy tale

басна (basna), f - fable

еп (ep), m - epic poem

криминалистички роман (kriminalistički roman), m - crime novel

књижевност за децу (književnost za decu), f - children’s literature

аутобиографија (autobiografija), f - autobiography

мемоар (memoar), m - memoir

дневник (dnevnik), m - diary

фикција (fikcija), f - fiction

наслов (naslov), m - title

поднаслов (podnaslov), m - subtitle

поглавље (poglavlje), n / глава (glava), f - chapter

увод (uvod), m - introduction

предговор (predgovor), m - preface

белешка (beleška), f - note

цитат (citat), m - quote

пролог (prolog), m - prologue

епилог (epilog), m - epilogue

пасус (pasus), m / параграф (paragraf), m - paragraph

ред (red), m - line

радња (radnja), f - plot

приповедање (pripovedanje), n / нарација (naracija), f - narration 

ток свести (tok svesti), m - stream of consciousness    

управни говор (upravni govor), m - direct speech

неуправни говор (neupravni govor), m - indirect speech

драма (drama), f - play, drama

трагедија (tragedija), f - tragedy

комедија (komedija), f - comedy

трагикомедија (tragikomedija), f - tragicomedy

чин (čin), m - act

сцена (scena), f - scene

глума (gluma), f - acting

глумац (glumac), m - actor

глумица (glumica), f - actress

монолог (monolog), m - monologue

дијалог (dijalog), m - dialogue

based largely on this post

Bonus: A short list of classics of Serbian literature

Novels:

Na Drini ćuprija (The Bridge on the Drina), Ivo Andrić   Nečista krv (Impure Blood), Borisav Stanković Seobe (Migrations), Miloš Crnjanski  Pop Ćira i pop Spira (Priest Ćira and Priest Spira), Stevan Sremac   Hazarski rečnik (Dictionary of the Khazars), Milorad Pavić 

Collection of short stories:

Rani jadi (Early Sorrows), Danilo Kiš Enciklopedija mrtvih (The Encyclopedia of the Dead), Danilo Kiš

Short stories by Laza Lazarević:  - Prvi put s ocem na jutrenje (The First Matins with My Father) - Sve će to narod pozlatiti (People Will Reward All This)  - Školska ikona (The School Icon)  - Švabica (The German Girl)

Short stories by Radoje Domanović:  - Mrtvo more (Dead Sea)  - Stradija (Land of Tribulation) - Danga (The Stigma)

Plays

Narodni poslanik (A Member of the Parliament), Branislav Nušić  Sumnjivo lice (A Suspicious Person), Branislav Nušić Gospođa ministarka (The Cabinet Minister's Wife), Branislav Nušić  Pokondirena tikva, Jovan Sterija Popović * Laža i paralaža, Jovan Sterija Popović * Tvrdica, Jovan Sterija Popović *

* I couln’t find the title in English so I assume they weren’t translated

Poetry

You can check my Serbian poetry tag, I’ll keep updating it

[lookerweekly]

Izložba fotografija Davida Pužada „Slika i reč. Pariska stecišta“ biće otvorena u četvrtak, 8. februara u 19 časova u galeriji Instituta Servantes u Beogradu. Elegične, crno-bele prizore francuske prestonice, koje je svojim objektivom zabeležio Pužado, prate stihovi pesnika i pesnikinja različitih generacija sa španskog govornog područja.

| LookerWeekly

https://lookerweekly.com/izlozbe/slika-i-rec-pariska-stecista-otvaranje-izlozbe-davida-puzada/

[zanimljivaekonomija]

NOĆI POEZIJE U ZAPROKULU

Jedinstvene večeri poezije pod nazivom  ČIP FESTIVAL: NOĆI POEZIJE održaće se u okviru programa Letnjih grifonskih noći u Zavodu za proučavanje kulturnog razvitka (Zaprokul), u četvrtak 28. i petak 29. jula sa početkom u 21 čas, u ulici Rige od Fere broj 4. Za sve koji ovo leto provode u Beogradu osmišljene su večeri mlade pesničke scene koje će se odigrati na letnjoj sceni Zaprokula. ČIP FESTIVAL pod sloganom NOĆI POEZIJE U ZAPROKULU je jedinstvaena prilika da se upoznate  sa mladim srpskim pesnicima i njihovom poezijom, ali i dve specijalne gošće. Mlada pesnička scena ima priliku da govori o važnosti Čitanja I Poezije u javnosti i razlikama u shvatanju stihova kroz vreme. Poezija rečima najlepše oslobađa, a prostor se menja i razvija u odnosu na to šta se u njemu govori. Zaprokul, upravo zato, otvara letnju scenu pesnicima i publici sa željom da svaki novi susret čini lepšim i potpunijim. Prve večeri, u četvrtak 28. jula u 21 čas, na letnjoj sceni Zaprokula, nastupiće mlade nade srpskog pesništva: Marija Dragnić, Šimon Cubota, Sara Stanojević, Anđela Pendić, Slađana Bušić, Đorđe Ivković i Nikola Đurica. Specijalna gošća je Ana Ristović, poznata srpska pesnikinja, dobitnica nekoliko najuglednijih nagrada za poeziju; nagrade “Branko Miljković“, ,,Brankove nagrade“, nagrade “Milica Stojadinović Srpkinja“, Disove nagrade … Nakon toga, u petak 29.jula u 21 čas, scenu će preuzeti nove zvezde poezije: Nemanja Dragaš, Milica Špadijer, Irena Plaović, Katarina Pantović, Jelena Marinkov, Marija Radić  i Marko Kragović. Specijalna gošća je pesnikinja Radmila Petrović, laureat 42. Limskih večeri poezije i pobednik 22. Poetskog konkursa “Desanka Maksimović“. Moderator festivala je Jovana Milovančević, voditeljka Radio Beograda. Kalendar manifestacije „Letnjih grifonskih noći “ možete pronaći na sajtu Zaprokula na linku:  https://zaprokul.org.rs/events/

[dotkomnecenzurisano]

"Dukat za stari vergl" - knjiga poezije Ree Sartori

“Dukat za stari vergl” – knjiga poezije Ree Sartori

 Radojka Rea Sartori, pesnikinja i žena-zmaj, je naša stara poznanica i saradnica. Ovih dana je izdala svoju TRIDESET ŠESTU KNJIGU !!! i zato smo rešili da je malo reklamiramo na DOTKOMu. Priznajte i sami, kada ste poslednji put čitali neku poeziju ? Pred vama su dve pesme iz nove Reine zbirke poezije “Dukat za stari vergl” . Pročitajte ih, neće da vam škodi, a možda vas ovi stihovi podstaknu na…

[putovanja-i-osecanja]

U Brankovini

Valjevo je grad prepun turističkih, kulturnih lokacija koje je nemoguće zaobići. Bilo gde da krenete, otkrićete uvek nešto što će vas oduševiti i nečem novom naučiti. Mi smo se odlučili da današnji dan provedemo u Brankovini koja je poznata po mnoštvu znamenitosti i jedinstvena u Srbiji. Ovde počivaju slavni Nenadovići i najveća srpska pesnikinja Desanka Maksimović koja je u njoj provela detinjstvo, završila osnovnu školu i napisala prve stihove. Veoma smo lepo dočekani od turističke organizacije ovog kompleksa koja nam je u potpunosti predstavila ovo naše neprocenjivo kulturno nasleđe.

“ Pesnik i zavičaj? Šta je to zavičaj pesnikov? Da li je to vinograd, negde u Brankovini, u kome je jedna devojčica „pobeđivala svoj strah“, slušajući noćne jauke slavuja i ćukova, kukavica i sova, osećajući prve pesničke klice u sebi? Ili je to prvi zalazak sunca u đačku svesku unet? Ili prva knjiga pročitana u sunčanoj učionici seoske škole što miriše na jabuke i hleb iz đačke torbice? Ili trenutak kad se shvatilo da mnogo štošta u životu nije baš onako kako se u dečijoj mašti doživljavalo, već ima druge, krupnije i grublje dimenzije i značenja? Zavičaj je sva patrijarhalnost pesnikinje, ljudi, jezik, proplanci, zvuci i slike. Zavičaj je zagrljaj koji utopljava, raznežuje, odmara. Zavičaj je i potresna balada o seljakovoj smrti“. Desanka Maksimović

[duskomijatovic]

Milica Stojadinović, zaboravljena heroina!

Milica Stojadinović je rođena u Bukovcu 1828 ili 1830. godine, ne zna se tačno jer su u ratu uništene matične knjige, a detinjstvo je provela u Vrdniku, mestu smeštenom na južnoj strani Fruške Gore, u svešteničkoj porodici, kao jedno od šestoro dece. Kosovo i rodoljublje bili su njena pesnička inspiracija, Vuk Karadžić je govorio da je ona njegova "kći iz Fruške", Njegoš je hteo da je učini kneginjom Crne Gore, opevali su je Ljubomir Nenadović i Đorđe Rajković, a skončala je sama i zaboravljena lutajući beogradskom kaldrmom. Počela je da objavljuje pesme već u trinaestoj godini kada je u "Serbskom narodnom listu" iz Pešte izašla njena prva pesma. Ona je kao mlada devojka, postala veliki rodoljub te je već 1848. godine htela da ide sa ratnicima koji su bojevali u Vojvodini i da im uz gitaru peva junačke pesme, kao Jovanka Orleanka kako je to čitala u Šilerovoj knjizi. Otac joj to nije dozvoljavao ali je ipak uspela da se izbori i da ponosno korača pred narodnim povorkama koje su išle sa Fruške gore. U tom periodu ponesena revolucionarnim zanosom koji je zahvatio celu Evropu Milica je pisala o rodoljublju, o vojvodi Stevanu Šupljikcu, Knićaninu... Kosovo je bila njena omiljena tema, a njene pesme se pojavljuju u srpskim listovima i časopisima “Vojvođanci”, “Sedmici”, “Šumadinci”, “Fruškogorci” i nešto kasnije u “Danici”.Ona je prepoznata kao mlada, lepa i talentovana pesnikinja koja služi na ponos ponos cele srpske poezije te uspostavlja kontakte sa brojnim pesnicima. Mnogi od njih dolaze da vide i upoznaju "Fruškogorsku vilu" ili "Vrdničku vilu" kako su je zvali.Prvu zbirku pesama štampala je 1850. godine, zatim 1855. i 1869, a potpisivala se najčešće kao Srpkinja ili “jedna Srpkinja”. Interesantno da su nneginja Julija i knez Mihailo Obrenović finansijski pomagali objavljivanje njenih izdanja. Od njenih dela najpoznatiji je njen pesnički dnevnik "U Fruškoj gori" izdat u tri sveske.Milica je bila i saradnica mnogih listova i čak se navodi kao prva žena izveštač sa ratišta, zahvaljujući reportaži pod nazivom “Srce i barikade iz Beograda”, nastaloj za vreme bombardovanja Beograda, juna 1862. godine, a koje je objavio “Madžarski dnevnik”. Prelazila je reku Savu samo kako bi videla hrabre vojnike.- Nisam mogla srcu odoleti, da ne vidim vojnike Srpske...Ja sam ceo dan u Beogradu bila, i provela sam ga samo u obilaženju barikada... - opisala je svoja iskustva. Milica je dva puta bila u Beču, 1851. i 1854. godine kada je odsedala kod Vuka Karadžića i njegove ćerke Mine, kako je navodila “posestrime po poeziji” i sa kojom se družila do kraja života. I njen odnos sa Vukom je bio prilično prisan. On je često svoju “kći iz Fruške”, kako je prozvao, posećivao u Vrdniku, a povremeno su i zajedno i putovali.Čak je ubeđivao i da se uda za jednog uglednog i bogatog Nemca, ali Srpkinja nije htela ni da čuje. Na prosidbeno pismo tog Nemca, odgovorila je: „Ne mogu, ne smem Vas ljubiti...”. Vuk Karadžić joj je objašnjavao kako se i on oženio Nemicom, “no za to ni jednu dlaku nijesam manje postao Srbin, nego što sam prije bio ili što bih bio da sam uzeo makar kakvu Srpkinju”, ali nije vredelo. Osim sa Vukom, Milica je bila u prijateljskim vezama sa Simom Milutinovićem, Petrom II Petrovićem Njegošem, Ljubom Nenadovićem... Neki od njih su bili i potencijalni udvarači pa je tako vladika Njegoš za Srpkinju napisao: “Ja poeta, ona poeta — da nijesam kaluđer, evo kneginje Crnoj Gori!”. U Ljubu Nenadovića, njenog "pesnika od Avale" je imala najviše poverenja i njemu je prvo slala pesme koje je planirala da objavi kako bi čula njegovo mišljenje. On joj je posvetio pesmu “Jednoj Srpkinji”, nakon čega je usledio njen odgovor “Odziv Srpkinje”. Često ga je posećivala u Beogradu i taj grad je za nju bio pojam slobode gde je potajno želela da se preseli.Kada je ostala bez roditelja i bez izgleda za život u Vrdniku, jer je njen brat rasprodao skoro čitavo imanje, bila je primorana da ode u Beograd. Tada je u potpunosti prestao njen književni rad, a o tom periodu njenog života se malo toga zna. U to vreme ubijen je knez Mihailo, njen dotadašnji zaštitnik i mecena, a neki od njenih bliskih prijatelja su umrli i činilo se kao da su je u Beogradu svi više cenili kao “vilu sa Fruške gore” nego kada je došla među njih u grad.Živela je u bedi, odala se alkoholu i prosila za hranu o čemu svedoči i poslednji susret Milice i Mine Karadžić Vukomanović u Beogradu. Srpkinja je bila "u čudnom odelu", mršava i bleda. Nije ju prepoznala, samo je pružila ruku i rekla: “Udeli mi štogod”.Umrla 25. jula 1878. godine u Savamali, u kući jednog trgovca Grka, potpuno zaboravljena u potpunoj bedi. Milica je sahranjena na Starom groblju na Tašmajdanu, a kosti su joj kasnije, 1905. godine prenesene u Požarevac, gde je 1966. postavljena ploča. U Vrdniku joj je podignut spomenik 1912. godine.

Danas sećanje na Milicu Stojadinović Srpkinju održava pesnička manifestacija „Milici u pohode“ koja se u oktobru održava u Bukovcu gde je rođena i Vrdniku gde je živela a tada se dodeljuje i prestižna književna nagrada za poeziju „Milica Stojadinović Srpkinja“, koju dodeljuje Zavod za kulturu Vojvodine za kompletan književni opus.

[zavet-publisher-blog]

U svom prvom romanu Jasmin B. Frelih prati tri dugo razdvojena prijatelja, razočarana milenijalca, kojima život počinje da liči na bajku. Radnja romana dešava se u svetu koji je ujedno iza ugla i dalek poput sna. Evan, pozorišni reditelj, pokušava da postavi na scenu komad u Tokiju budućnosti, ali ga ometa zavisnost od droge i on umiče svom robotu "čuvaru" kako bi putovao poput Alise kroz halucinatorni sektor grada, u koji se ne može ući bez gas maske. U međuvremenu, Kras, nekadašnji slovenački ministar odbrane, proslavlja svoj 50. rođendan sa tri generacije svoje velike, disfunkcionalne porodice, ali oni naglo zapadaju u ludilo, histeriju i obračun. Zoja, cenzurisana pesnikinja, stoji gola, kao u noćnoj mori, pred svojom publikom u Bruklinu na performansu upriličenom u njenu čast - pre nego što će je napasti čovek koji je proganja. Knjiga kulminira kad se ova tri lika nađu zajedno u taksiju i svako od njih traži da umakne otuđenosti koja ga progoni.

Čitanje Frelihovog romana je kao dekodiranje zagonetke. Rečenice se prekidaju na pola, paragrafi podrivaju čitalačka očekivanja, često lutajući u dugu filozofsku prozu koja liči na san i traži da se pročita ponovo, po drugi, treći i četvrti put. Na mestu paklenog, distopijskog košmara, Evan, Kras i Zoja još uvek nalaze vreme da razgovaraju o svojim neuspesima, strahovima i izgubljenim ljubavima koje pokušavaju da povrate. U dezorijentirajućem, pulsirajućem prvencu Frelih vešto prikazuje svijet pritisnut pornografijom, zavisnošću i opasnošću, blizu apsolutne samoće. gde niko i ništa ne pripada.