#ljubav za ovo

[intomesea]

Nema što oni neće sve izmislit da profitiraju na nama ženama..

[comonblancechance]

Draga moja Dubravka!

Mama te nije zaboravila! Mama te mnogo voli! Ovim pismom zelim da doprem do tebe I da te pronadjem I da se sve ovo jednom zavrsi. Godine su ostale za nama ali nisu mogle da ugase tu ljubav majke prema svome detetu. Ako sebe prepoznas u ovome pismu razmisli dobro o svemu! Tvoje pravo ime je Dubravka I dali smo ti ga onoga dana kada si se rodila,21.Avgusta 1973. godine. Mozda je tvoj datum rodjenja bas 01. Novembar 1973. godine ili neki blizu njega, jer tada su nam saopstili kada smo ocekivali da dodjes u nas dom, da si iznenada preminula. I ako su nam rekli sve to mi nismo nikada verovali u to da je istina. Znali smo dase tu nesto desilo, ali nismo ni pomisljali da poverujemo da je to istina. Vremena su bila takva da se moralo sve prihvatiti kao da je tako I nismo smeli preduzimati nikakve postupke da probamo nesto izmeniti. Prolazile su godine a sa njima  su se menjali I uslovi zivota, tako da smo dobili priliku I mogucnost da jos jednom mozemo da sve proverimo u vezi tebe. Posebno kada smo uvideli da postoje mnogi slucajevi kod nas slicni nasem I da je veliki broj dece nestao na slican nacin kao ti. Ja sam sve preduzela da dodjem do svih potrebnih dokumenata I tako pred Sudom dokazemo da si negde ziva I takodje kao mnoga deca, oteta od majki, I ti si oteta od mene. Tako da sada zelim da ti saopstim da prvo na sta treba da obratis paznju jeste datum tvog rodjenja koji je verovatno 01. Novembar ili neki blize tome, koji je lazan! Drugo na sta treba da obratis posebno paznju je tvoje srce I osecaj da nikada nisi pripadala onima gde se sada nalazis, a posebno stanje tvoga srca I duse koje se uvek osecalo prazno I da mu nesto jako vazno ne dostaje! A toje prava majka I porodica od koje si oteta! Mozda si I ti krenula u potragu za nama, kada su ti lazni roditelji pod pritiskom prljave savesti morali priznati da oni nisu tvoji pravi roditelji. Sto bi bilo jako dobro I pomoglo jos brze da me pronadjes. Jedno znaj da te mama mnogo voli I da sve ove godine nisu nista uradili da nas odvoje! Znam ti si danas zena od 49. godina ,mozda imas I porodicu, ali znaj da nista od toga ne moze odvojiti pravu majku od svoga deteta. Osim mene imas tvoga brata koji je osam godina stariji od tebe, snaju troje velike divne dece koj isu danas ljudi sa svojim porodicama. Necu vise o detaljima ali ono sto je najbitnije da ti pomognemo da nas pronadjes smo ti rekli. Ako sebe prepoznajes u ovome pismu javi mi se, mama ce biti mnogo sretna da se sretnemo I ovo zavrsimo jednom za sva vremena! Javi se u inbox I lako cemo dalje da uspostavimo nas kontakt. Mama te mnogo voli I zeli ti reci da ocekuje uskoro da te vidi! Dragi Bog neka te cuva I pomogne ti da me lako pronadjes!

[ultravioletna]

Uvek je važnije prvo voleti sebe, pa onda druge. Nemojte to shvatiti na teži način. Nekada se dajemo celi ljudima koji se ni mrvicu ne daju nama. Svi po jednu kartu za ljubav prema sebi! 🌷🧚‍♂️🌺

Ovo je odlomak Ultravioletne 2, a ti mi u komentaru napiši da li se slažeš sa ovim? ���️

[osetivajb]

Zar sam stvarno prošla?

Možda je muškarcu mnogo lakše ovo da prizna, nego jednoj ženi kao što sam ja. Naglašavam ti ovo kao što sam ja. Jer ti najbolje znaš kakva sam. I sad kao nešto dramim, ne razumem zašto si srećan i šta ona traži pored tebe. Kao da ti lično ja nisam poželela tu sreću i nastavila dalje. Jer prošao si me. Stvarno. Ne želim te više, ali očigledno nije dovoljno. Jer ne želim ni da mi se nikad više ne vratiš. Jel razumeš smisao ove rečenice? Ni ja. Ali svakako ti i ja nikad nismo ni imali smisla. Ni naša ljubav, ako je uopšte bila ljubav. Ni naše danas, koje nikad nije imalo sutra. Ali uvek smo živeli za ono naše juče, kako to, ne znam. Ali živela sam mnogo više to juče sa tobom, nego ovo danas bez tebe. I svako to naše juče mi sada deluje tako daleko. I sva ta naša sećanja, uspomene i trenuci koje smo proveli zajedno mi se podsmevaju danas i govore mi da u mojoj budućnosti ti ne postojiš. Mene nikad niko nije činio tako srećnom kao ti. I niko me nikad nije razumeo. Nikad. I bila sam ubedjena da nikad neće. A onda si došao ti. I razumeo si me. Čak i onda kada ni samu sebe nisam razumela. I samo jednom si bio ljut na mene. One noći kada smo mi prestali da postojimo. I te noći me prvi put nisi razumeo. I znala sam da je to naš kraj. Nisi me uplašio ljut, ali jesi srećan. Sa njom. Ali želim da znaš, ako ikada pročitaš ovo, da je postojao period kada bih radije imala tebe pored sebe nego ove reči. Ali sada su mi i one dovoljne. I želim ti da nikada ne moraš da misliš ovoliko o nečemu, koliko ja mislim o tebi. I da, za mene jeste bila ljubav.

[prava-ja]

Moje su oči kao barut suhe zbog suza koje su isplakane za pogrešne osobe.

Moji su kapci teški kao olovo, jer su odustajali od sna zbog osoba koje nisu znale cijeniti ni minutu mog vremena.

Moje su usne iscrpljene od poljubaca onima koji nikad ljubili nisu.

Moje je srce umorno ostalo davajući ljubav onima koji nisu osjetili ljubav šta je.

Moja duša se izliva po papiru na kojem je ispisan još jedan moj brodolom.

Kiša, kako bi bilo dobro da kiša umije da spere ovo zlo u ljudima i uništi korov, a onda potakne srce da nauči voljeti...

[belog-grada-crna-princeza]

04.05.2024. 00:10 am. "Okej si, mala."

(...)

Da li drvo proizvede zvuk u šumi kad padne, a nema nikog da ga čuje? Da li cela ja, takva kakva jesam, postojim, ako me niko do sad nije stvarno video i doživeo? Evo opet sam se rasplakala. Ubola sam živac, jebeš tu usamljenost koja me prati ceo život. Do sada od svih osećanja, to je bilo uvek najbolnije, to su želje deteta i jedina osoba koja je moja sam ja. Pa čak i to, ako sledimo duhovnost je kao - ko si ti? Da li uopšte postoji sopstvo? Oduzmi sećanja, okruženje, ljude, stvari i šta je još ostalo? Ako izbrišemo sve, počnemo od nule, postoji samo potencijal. Sopstvo, koje, iako je iluzija, takođe je nešto što se stalno menja, stalno teče, stalno evoluira. Možda je moja prednost što nemam nešto čvrsto u šta bih se uobličila.

(...)

Nedostaje mi taj život od pre, nedostaje mi da budem zdrava, da živim. Ali i sad živim, i sad sam živa, zar ne? Evo ovaj tren. Bolest mi je dosta toga i uzela i dala. Zar mi nije uzela toliko iluzija, zar mi nije pomogla da pogledam mnogo dublje u sebe, u život, u stvarnost, zar mi nije dala iskrenost, a oduzela izgovore i obmane, pogotovo sebe? Tačno je da sam drugačija osoba nego pre svega ovoga, vrednujem drugačije stvari i drugačije posmatram mnogo toga iako sam se tako dugo trudila da budem neka koja više nisam. (..) Biće kako mora, kontrola je odavno iluzija koju sam takođe izgubila. Ja kontrolišem evo ovo, jedino ovo, a i ovo je previše kompleksno da bih do kraja sebi davala zasluge. I to je Bog, to je ta, kao, ljubav prema "sebi". Volim to u meni što me prevazilazi. 

(..) sve sam zbrkala u sebi i iz nekog štita povredila sve uključene. A opet bez neke ekstremne megalomanije jer nisam samo ja sjebala, doneli su i oni svoju prošlost, svoje traume, svoje želje, snove, strahove, tripove i sve se lepo zbrčkalo u jednu čorbu gde više ne znaš šta je čije i od koga je počelo uopšte. Vasko Popa je rekao "vrati mi moje krpice", sad razumem tu pesmu na jednom totalno novom nivou. To su puste želje i pozivi, nema na kraju moje, tvoje. Kako ide ona pesma, od Dade Glišića, ček da guglam tekst. "Nema moje i tvoje, kad ljubav prođe, sve je ničije, i samo hrabri se bore al' tvoje srce za moje nije". Jebeni Dado Glišić. 

(..) 

Terapeutkinja je rekla da vizualizujem sebe kao drvo koje je nekako uzemljeno, postojano, stabilno, zajedno smo došle do te vizualizacije. Malo me je trigerovala danas ali ajde, možda ima nešto u tom geštaltu zbog čega vredi istrajati. Dopada mi se što nema predubeđenje o tome ko sam i što sam do sad bila skroz iskrena sa njom. I sa sobom, isto. Dopada mi se što se osećam pozvano na to, kao da mogu da dođem "as I am". Come as you are. Pitam se da li može da me razume, ali definitivno me oseća, i vraća mi, imenuje, to što dobija. To je dobro, možda mi to treba. Ranije je dosta bilo fokusa na to da nisam ja kriva itd, sistemsko viđenje i shvatanje i nekog uzroka i posledica, ovde je kao ok, da, i? Šta ćeš s tim? Pogledaj u sebe. Neka tvoja glava bude samo tvoja briga.. ne daj da joj govore, neka sama otkrije, Kaća.

[leylaslittleworld]

Mama

jedina uloga u ovom životu u kojoj se nisam mogla zamisliti jeste uloga majke.

Mogla sam se zamisliti kao žena pilot, vatrogasac, kamiondžija i tako te neke uloge koje nisu baš stereotipične za ženu.

Nikada nisam mogla zamisliti da kućom trči neko miniaturan i da me oslovljava s “mama”, valjda o tom nisam nikada ni pomišljala.

Znate da kažu kada nešto ne možeš imati, srce ti gori za tim, pa tako se i meni prvi put probudio taj neki blagi instinkt, a ogromna želja.

Samo eto poželim imati malu djevojčicu koja će bosa trčkarati, s dugim pletenicama i u roze patikicama.

Kojoj ću svaki dan praviti drugačije frizurice i stavljat raznorazne mašnice.

Kojoj ću jednog dana dati da pročita moje spomenare, memoare, kojoj ću pričat o svojoj najvećoj ljubavi, tješiti je kad se prvi put razočara u ljubav i muški rod. Pričat ću joj o svim ludostima koje sam iz ljubavi radila, kako sam upoznala njenog tatu i zašto sam baš njemu od svih njih rekla “Da”. Uloga majke je najteža uloga, toga sam oduvijek bila svjesna. Zahtjeva punu posvećenost, ljubav, strpljenje, dio duše, a ja sam se oduvijek plašila uzimati štivo koje je za moje godine previše.

Ovo je prvi put sam poželjela roditi sebi ljubav, kada je nikada nisam od drugih mogla na pravi način dobiti.

Mama.

[cigarete-i-poezija]

Dragi pjesniče,

Ovo pismo pišemo tebi,

Ponovno padaš u mračnu komoru duše svoje,

Depresija navlači zavjese i bdije nad srcem,

Gušim se cigaretama i zatvaram prozore slobode,

Nestajem polako i mnogo se bojim,

Povrijedio sam sebe,

Polako nestajem,

Isparavam i vraćam se u oblake,

Suze poput kiše,

Kvase zelenu površinu,

Nadam se da će rasti cvijeće,

Živim od bola,

Teško razumijem osjećaj sreće,

Bojim se sebe,

Bojim se života,

Nepoznat pojam,

Empatije prema sebi,

Naučen da šutim i pušim,

Izgleda da uživam,

Da sam sebe mučim,

Duša me boli kad pišem,

Ali eto izgleda da ipak,

Lakše kroz stihove dišem.

Dodaj mi olovku i papir,

I pusti me da kroz stihove sviram klavir,

Ne znam pričati o tome kako se osjećam,

Često govorim izvini,

I mrzim sam sebe,

Mnogo plačem,

I kvarim sliku,

Mladića punog života,

A u glavi smatram,

Da je živjeti sramota.

Nisam dobro i često sanjam crnilo i tamu,

Valjda zato volim bacat tintu na papir,

U potrazi za spokojom koji čitav život tražim,

Život mi mira neda,

Proganja me uspomena prijatelja,

Često ga sanjam i budim se u suzama,

Pitam se gdje je nestala ljubav,

Koju sam gajio prema sebi,

Pitam se i čime sam tebe zaslužio,

Da me trpiš,

Kada ne mogu trpit sebe,

Pitam se gdje je moj bog,

I zašto je cigareta moj porok,

Kada li sam izgubio svoj oklop?,

Često sjedim a sve manje pišem,

Jebiga teško mi je,

Pitam se nekad zašto dišem,

Od satova koji kucaju,

Stvorio lažne bogove u glavi,

Postao sam svoj rob,

I polako u ovim stihovima kopam svoj grob.

Jebiga u životu kažu,

Misli dobro i dobro će doći,

A svaki put kada o dobrom mislim,

Suze lice kvase,

I nestaje mi prostora na ovom papiru,

Nemam više smisla za poeziju,

Ali na ovom papiru ispoljavam dušu,

I lijem suze,

Duša me boli,

Ali volim,

Svaki ovaj napisani stih,

Svaku bolnu uspomenu,

I svaku ljubavnu pjesmu napisanu,

Živim da volim,

Teško je i mnogo boli,

Ali dišem,

I pišem,

Pa eto ispadne sve uredu,

Imam tebe pored sebe,

Tješiš me i govoriš da će sve biti okej,

Možda i život ipak nije toliko mračan,

Samo pazi se,

Ljubi,

Voli,

Svaku zraku sunca,

I slušaj svaku pjesmu ptica,

I dobro upamti,

Neko te voli i o tebi misli,

Svanulo je divno jutro nema veze što je vrijeme tmurno,

Nemoj da se ubiješ danas...

Puno ljubavi šaljem svima.

[nije-mi-nista]

Kada sam te upoznala, nisam bila spremna ni da imam novog prijatelja, a tek da imam novu ljubav. Nisam bila spremna da se ponovo zaljubim, ali si kasnije ipak uspeo da erupciju emocija probudiš u meni. Znaš, i dalje se nađe neko da me pita šta se desilo sa nama. Ali šta da im odgovorim? Jednostavno nekada je suđeno da stvari kraju kratko i da se pamte; ne može ništa na silu, tako ćemo samo uništiti sve. Prosto smo imali previše različitih mišljenja, i gledanja na stvari. Dok sam ja bila osoba samo od dela, ti si bio samo od reči. Iako je sve gorelo jedno vreme, taj plamen se ipak ugasio. I iako nam je stalo, ne vredi ništa. A i ja sam shvatila da svemu mora doći kraj. Oduvek sam ti samo dobro htela i svu sreću sveta, i došlo je vreme da prhvatim da se ja u taj šablon tvoje sreće ne uklapam i bolje je da odem. Lepo je Đole Balašević jednom rekao: "Sve prave su ljubavi tužne...". I koliko god ja bila povređena, koliko me i dalje sve boli, nije ovo bila nikakva greška kao što znaju da me pitaju. Da je bila greška, ne bih se ja smejala svaki put kada te se setim. A najviše od svega mi je drago kada to i pokažem, i zadrhtim svaki put kada mi kažu kako mogu i dalje sa ovolikom količinom topline i dobrote da pričam o tebi. Čak i kada kažem nešto lošije, ne uspeva i niko mi ne veruje da stvarno tako mislim, pošto čak i to propliće prste sa nekom dozom ljubavi. A i nikada mi neće biti jasno, kako može iko mrzeti ikoga, koga je jednom toliko voleo. Meni je drago što samti pružila sve što sam imala, iako sada ko zna kada ću sledeći put moći nekom drugom. Iako se verovatno više nećemo sastajati, znaj da to što sam te zavolela, to ti je za zauvek.

[shesadhernamewascinderella]

U kutiji pod krevetom još uvek

Stanuje nešto požutelih slika.

Mladost, osmesi, prošli vek

I jedan akvarel poznatog lika.

Mrve hrabrosti retko skupim,

A kad poslednja kapija odbrane nestane,

Kartu za bioskop prošlosti kupim

I njeno oko u moje stane.

Ponovo tramvaj kruži oko Slavije,

Nad gradom oblaci dremaju,

Bluz malih koraka u glavi je,

Plave se kiše spremaju.

Na uglu kod pozorišta stojim,

Večeras igraju Glembajevi, Krleža.

Srcem otkucaje sata brojim,

Dok čekam da dođe od Manježa.

Iznajmljena soba u dnu dvorišta,

Jedan krevet i poster glumca iz novina.

Nama sem nas nije trebalo ništa,

Možda koja kap belog vina.

Al` Neko je nemaran sve srušio,

Na lošem mestu presek`o špil.

Rasparao život pa pogrešno ušio,

Neko je rđav sklopio dil.

Sad mi ponekad Hadson glumi Dunav.

Ko šmirant bedno krade mi noći.

I kad u laž potonem sav,

Ponavljam samo: I ovo će proći, kad tad će proći.

-Dušan Stojanović, pjesma iz zbirke “Radost i ljubav”, posvećena Žarku Lauševiću

[salc3]

Ako ju jednom unistis, ne racunaj da ce ostati ista. Ne racunaj da ce biti vesela, "ziva", da ce se smijati. Ne racunaj da ce imati volju za zivotom. Ne racunaj da ce biti ona ista cura koju si upoznao. Jer vjeruj mi brate. Od tog trenutka kad ce je napustis, napusta i ona sebe. Napusta volju za zivotom, nadom i ljubavi. Gubi sve.. Sve nestaje kao da nikad nije ni bilo tu.

Ona se mjenja.

Postaje druga osoba.

Zatvara se u sebe.

Zaboravlja znacaj zivota.

Zaboravlja sta je imala prije njega.

Zaboravlja sta je bila prije njega.

Zaboravlja sve, i zakljucava se u sebe.

Ne dopusta vise ikome da joj se priblizi.

Sviju odbacuje. Sviju gura daleko od sebe. Neda im da sruse zid, koji je sagradila.

Ne probava da ikome dopusti da joj priraste srcu. Zapravo ne moze. Jednostavno ne moze. Ne zeli da ponovo prolazi kroz sve, zato sviju gura daleko od sebe. Takva je ona.

Pa zar ti je nije zao, brate?

Upitas li se ikada "Pa sto sam ovo ucinio? Nije mi nista skrivila. Samo me je voljela. Zar mi to nije bilo dovoljno? Sta sam drugo trebao, osim njene ljubavi?,,.

Ili ti tvoj "ponos" neda?

Jeli ti ego previse velik da joj odes,zagrlis je i kazes joj kako je volis?. Kako ti znaci sve? Jeli ti ego to ne dopusta?

Brate, vjeruj mi. Nije samo da ces njoj olaksati, vec ces i sebi.

Pusti ponos. Zagrli je i reci joj da je volis. Nista neces izgubiti.

Jer vjeruj mi. Ljubav je bitnija od laznih prijatelja i tvog ega.

Gdje ce biti ti "prijatelji" kada ostaris? Kada ti netko bude trebao? Kada padnes na dno, i ne mozes da ustanes? Tko ce ti tada biti tu?

Nitko, brate.

A nju nisi znao cuvati. Unistio si je i dopustio joj da ode. Mislio si da ces ju na taj nacin zaboraviti. Da ce tvoja ljubav prema njoj nestati. Ali jbga...

Sad je postala ljubav, zudnja, zelja, nedostajanje, postao si ovisan o njoj.

Ali nema je.

Sada umires polahko bez nje.

Bila ti je kao droga koju ubrizgas u vene.

Jedina te je mogla smiriti.

Ni jedna te nije mogla usreciti kao ona..

Ni jedna nije mogla zauzeti njeno mjesto.

Ali jbg, brate.

Unistio si je i pustio da ode.

Eto ti sada.

Sada oboje tugujete. Umirete. Patite.

A sta si sa tim postigao?...

NISTA!

[love-n-purple]

❅

I samo mir, i samo mir, pod ovim nebom samo mir nek vlada

❅

I neka celi svet se grli sada

❅

Stihovi neke novogodišnje pesmice koju smo pevali u 4. razredu osnovne škole.

Ove godine sam odlučila da sebi ne poželim više ovoga ili onoga. Samo zdravlje, za ostalo ćemo lako. I ako, eto, potraje ovo stanje, da me više ima na ulicama na protestima.

Neka napokon zavlada ljubav u ovom svetu. Ako mora biti suza, da one budu samo radosnice.

Ljubi vas ljubičica. Srećna Nova💜

[laniakearose]

ZAMKA (trigger warning)

Ovo piše moja ranjena unutrašnja tinejdžerka.

Sećam se alegorije o vuku. Zima je i izgladneli vuk upada u zamku koju mu lovac postavi a zamka je krvavi bodež, balčak mu je zariven u led. Glad je toliko jaka da vuk halapljivo liže krv sa nje i ne primećuje da se povređuje i da sopstvenu krv meša s krvlju na bodežu. Svi znamo kakav je kraj ove priče.

E pa...tako i ja. Celoga života upadam u sopstvene zamke. Kažem: "evo ti oružje, sama sam ga napravila." Kažem: "Jedino ono može da me ubije".

Stavljam ti oružje u ruke, kažem: "hoću da vidim da li ćeš me ubiti".

Još nisam naišla na osobu koja nije.

Umrla sam hiljadu puta. Je l postoji zavisnost od bola? Ako da, ja sam zavisnik. Od smrti isto. Pravila sam kućicu od bola. Moju zonu (ne)komfora. Zar i dalje misliš da ne zaslužuješ da budeš srećna, M? Da ne zaslužuješ ljubav? Ne, ne, ne...toliko smo dugo ušivali te rane, M. Ne otvaraj ih ponovo.

Pitam se, zašto se mrzim toliko? Gde je taj zaštitnik u meni koji me je čuvao od čudovišta dok sam bila mala?

Gde je zaštitnik, kad je unutrašnji mučitelj tu?

Gde?

Pa ja nikad ne bih povredila nekoga do koga mi je stalo! Ne namerno. Ne tako. Ne kad je najranjiviji. Vučem repove iz prošlih života, valjda. Zašto onda povređujem samu sebe iznova i iznova?

Zar nije moja dužnost da se čuvam? Da štitim svoje izranjavano srce? Ne znam koliko će me još trpeti.

To moje srce.

Nisam ja žrtva. Ja sam ratnica. Ali ratnica koja ratuje protiv sebe. Dokle? Dokle samo-sabotaža?

Dokle ogoljavanje pred lovcima? Dokle ću piti sopstvenu krv jer ne mogu da popunim tu prazninu u duši? Ne postoji ništa što može da je popuni.

Pa i ne treba mi ništa. Neka zjapi.

Da li je realno da sada, kada treba da se radujem, kada započinjem život iznova(ili po prvi put zapravo živim) opet radim istu stvar?

Opet sam tu, držim prostor nekome ko je previše sjeban da shvati šta misli i šta želi...a ne misli o meni. Ne želi mene. Tj. želi me kad mu je zgodno. Dok ne naiđe neka zgodnija (prilika).

Gde je granica između prijatelja i benefita? Da li je istina ono što zapravo tražim? Da li je istina da nemam nimalo samopoštovanja? Kažeš: "ali shvataš li da ako ovome dodje kraj, to nema veze sa tvojom vrednošću?" "Mmmmmm. Da. Važi."

Ili su to samo tvoje projekcije? Uveče kažeš da se sa mnom osećaš bezbedno, ujutru mi zariješ nož u srce. Da, odgurni me jer sam ti previše blizu.

Da li sam zapravo samo preuzela tvoje demone na sopstvena pleća? Ako jesam, odričem ih se.

Odričem se odgovornosti za tudje mrakove.

Nisam ti ja terapeut. Nemam kapacitet da ti budem i terapeut i ljubavnica. Ne želim.

Nije fer. Ja nisam žrtva.

Ovo prestaje sada.

Vučem granicu kod krvavog bodeža.

Povlačim svu energiju koju sam ti dala.

Ne možeš da imaš moć nad mojom dušom i telom.

Samo ja imam tu moć.

Ne treba mi tvoja "ne-ljubav".

Evo ti tvoj krvavi bodež nazad.

Zbogom.

[tvoja-tt]

Šta radiš?

Šta radiš u ove sitne sate, što čitaš moje krajeve pa početke, što čitaš kad ne razumeš, jer prosto ne umeš srce da mi daš da bude u delima tu, tu u komadu celo i vrelo ko moje telo. Ajde na spavanje nisu ti moje reči rame za plakanje, ne pišem ja o ničemu jer u suštini ničega ni nema osim ovog osećaja stranog od emocije, zvanom zabluda, ljubav je stvarno luda priča ko afera koja te tera da ne staneš ni na gram da ti dam. Ajde brini nije ovo mesto za vas neobične.

Tvoja.t.t.

[pogledomdosrzi]

Moja mama, moj ponos

Zar ne znaš da je gledanje u majku ibadet, pa šta reći za dobročinstvo koje joj činiš?

Pročitala sam taj citat danas

I ništa kao to mi u zadnje vrijeme

Nije zaparalo uši

Znaš mama, ja nisam osoba

Koja puno vazi o svojim osjećanjima

Ja nemam običaj pričati kako i koliko

Nekoga volim

Jer ja sam uvijek najviše umjela pričati

O svojim emocijama prema nekome

Do koga mi nije toliko stalo

Za voljene koji su mi se krili najdublje u srcu

Njih sam najrađe voljela u tišini

Četiri zida svojih misli

Pa tako i tebe

Ali najviše mi je uvijek bilo žao

Što nisam često zapravo pričala

O tome koliko tebe volim

I to nikad nije bilo jer nisam htjela

Već jednostavno nisam znala kako

Neke stvari kao i neke emocije

Su toliko jake

Da se teško daju opisati riječima

I ja sam vječito teško pronalazila početke

Od kojih bih kretala kad sam pričala o tebi

Ali mogu u stihovima to lakše dočarati

Ti mama znaš da sam ja dijete velikog srca

I uživam slušati o tuđim uspjesima

Zadovoljstvima i sretnim trenucima

Ali nikada ti nisam rekla

I zato sada govorim

Ali meni bi se srce uvijek na dva

Ogromna dijela prepolovilo

Kada sam slušala kako druge žene uživaju

Bilo to da li u godišnjim odmorima

Poslovnim unapređenjima

Ili jednostavno dolasku kući u miru

Jer je to bila prva stvar koju sam

Oduvijek željela za tebe

Da imaš život kakav zaslužuješ

I znam ja da je za svakog sudbina

Drugačije krojena i da ovo nije kraj

Ali nema te stvari koje ja ne bih dala

A da ti živiš svakodnevnicu

Kakva priliči tvom postojanju

Tvom srcu i duši

Da s rahatom dođeš kući

Bez pretjerane brige

Da me vodiš na ručak kad dobiješ platu

I da idemo na more svakog ljeta

Te kad god bi rekla da ti je krivo

Što uskraćuješ meni ljeto

Za par dana u Hrvatskoj

Ja nisam imala snage da ti kažem

Kako mene ne interesuje ni to more

Nit putovanje

Da je meni jedino krivo

Što ti ne možeš otići sa mojim ocem

Na par dana da se odmoriš od svega

I unatoč svim uskraćenjima tvojim

Ja rijetko kad da sam upoznala osobu

Koja manje misli o sebi a više o drugima

I zaista se iznerviram

Kada kažeš da ne želiš sebi kupiti nešto

A ti si ta koja zapravo to najviše zaslužuje

Ti si mama najnesebičnija osoba

Koju ja znam

I najbrižnija rekla bih

Pa makar mi ta tvoja briga ponekad

Bila pretjerana i bez naročitog razloga

Nikada me nije prestalo fascinirati

Odakle ti snaga i volja

Da se toliko sikiraš oko najbezazlenijih situacija

Odakle je Bog uzeo toliko djelića

Da napravi samo tvoje srce

Od čega je ono građeno

Kada ima toliko ljubavi u sebi

I od čega je to tvoje tijelo sastavljeno

Kada ima jačinu da nakon svakog

Umornog dana dođe do mene

I najsnažnije već što je bilo koje

Ljudsko biće do tada moglo

Zagrli nekog

I to baš mene

Ja nisam ničim zaslužila takvu ljubav

A kamol takav zagrljaj

Ali zato mama moja znaj

Ja možda nisam osoba za zagrljaje

Mada svake noći ću leći

I od svih momenata tog dana

Sjetit ću se prvo tvog dodira

Te možda se tebi ne čini veliko

Ali svakim poljupcem u obraz

Koji nježno spustim

Namjeravam reći

Hvala ti za sve

Ne samo jer si mi se nasmijala pri dolasku

Ne samo jer si mi oprala veš

Niti donijela čašu vode

Hvala ti što postojiš

Što si tu da budeš uzor u svakom aspektu

Mog života

Hvala ti što si žena kakva želim

I ja da budem

Hvala ti što se osjećam ponosno

Kada mi neko kaže da ličim na tebe

Hvala ti što ne odustaješ od bilo čega

Hvala ti što si takva kakva jesi

Za kraj ja ti mogu jedino reći

Kako mi je jako krivo

Što život ne daje šansu

Da se čovjek barem jednom u životu

Ne vrati željene godine unazad

Jer ja znam gdje i kad bih se vratila

Vratila bih se u tvoje djetinjstvo

Gdje bih pokušala da maloj Kiji

Kažem da ne shvata ozbiljno majkinu priču

Da je najljepša djevojčica

Koju je do tada vidjela

I kako će ako je ikako moguće

Odrasti u još divniju ženu

Kojom će se njeno dijete ponositi

I meni nema većeg cilja u životu

Od tog da se za 20 godina

Pogledam u ogledalo

I vidim tvoj osmijeh i tvoje oči

Jer najdraži dijelovi mene

Su mi oni koje sam naslijedila

Isključivo od tebe

Hvala ti na njima

I hvala ti na svemu

Volim te mama najviše

[belog-grada-crna-princeza]

"Ma, pusti me da vodim ljubav sa svojim željama."

Zavrti mi se u glavi, na ravnom izgubim ravnotežu, pa ponovo vraćam kontrolu tako što ih probodem oštricom.. ruke mi ne krvare, ne tresu se, sigurne u to što rade. Da li iko sme da zna kako ih vraćam u život, kad ne gledaju, kako ih spajam sa svojim telom, kako je sve u meni budno tada, kako im se prepuštam? A uplašilo bi te da znaš, kako im se samo prepuštam.

Ja bih te, u svoju odbranu, smesta spustila sa tog neba na koje si se zaputio, odsečno ti rekavši da one nemaju veze s tobom! One su moje predstave o tebi, ti to možeš biti.. i ne moraš.

U mojoj glavi si velik, ali ja mogu i da te smanjim, uništim, zgazim. Ne izazivaj me. Prepuštam se njima, ne i tebi. One su te koje mi ubrzavaju disanje, puls, čine krv koja mi struji venama vrelijom. Izvini, ali previše je varnica ugašeno u tuđim grudima, da bih te tek tako pustila blizu, meni ne treba neko koga moja vatra greje, neko ko od nje pozajmljuje i ostaje hladan. Meni treba neko ko će sa mnom u njoj da izgori, pa se sutra sa mnom ponovo rodi. Ako smeš i ako umeš da za mene budeš Feniks, ja ću biti i tvoj plamen i tvoj pepeo. 

Toliko kol'ko sam ja slaba, umeš li ti da budeš jak?

Niko do sad to nije umeo, a lepo sam rekla i hiljadu puta ću ponoviti, trebaju mi ili jači saborci ili veštiji neprijatelji, pa izvoli i izaberi. Za polovinu nisam zainteresovana i nije mi potrebna; hvala terapeutkinji na savetu da nije sve crno/belo, ali odgovorila sam i pri tome ostajem: ako nije to, ja ne bih ništa. 

I zato ti sve ovo krijem, napravim korak, pa se povučem, a ti se ne pomeraš za sad, i to me plaši. Plaši me i oduševljava u isto vreme, loži, uzbuđuje, mogućnost da si jači, još jači od onoga kakvim mogu da te zamislim. Ja ipak blefiram, a ti podižeš ulog, ne trepćeš. Iza pokerface koji ti slažem, drhtim od sve izvesnijeg ishoda da pobeđuješ, svesna da te ne puštam.. da je tvoja moć nada mnom stvarna i da sam u isto vreme sve sigurnija da neće biti destruktivna. 

Ako uz tebe vrtoglavica prestaje, a ceo život niko ne zna koliko se plašim da sam balon koji lako odleti, ako ga ne zadrže na Zemlji... Ako skidam i odeću i kožu, ako ispuštam dah i prelivam se u tebe, kao reka u more. Ako mi bodlje otpadnu, a ostanu latice. Ako sve to preživim i dozvolim, ako na kraju pustim iluziju da sam se uopšte i pitala, ako nisam više onako bahata i ohola kao kad sam rekla sve ono s početka; izvini, ja se tako razmećem da ne pomisle slučajno da sam slaba... 

U tom slučaju možda ti i priznam, jednom, da si mi se ostvario i dao mi nešto više, da si pobedio moje želje i da zbog toga zaslužuješ mesto, ne na tronu, ni na dnu, već mesto ovde. Pored mene.

-Katarina