#itison | Explore Tumblr Posts and Blogs

negovateljica · 1 year

Text

MORAŠ DA SE SMEJEŠ 002

Oktobar 2019 dolazak

PRVI DAN oktobar 2019

Osvanulo je i jutro u kombiju za prevoz na adresu. Jutro je bilo sivo i hladno. Išli smo od jedne do sledeće adrese po južnoj regiji Nemačke. Pomoću internet navigacije, vozači su lako nalazili žene koje su se vraćale nazad i ostavljali nove pristigle iz Srbije. Ušli smo u neku slepu ulicu u kojoj su i sa leve i sa desne strane bile garaže. Čekali smo i previše vremena da se pojavi putnica za nazad. Nikome nije bilo jasno šta se toliko čeka, kad je termin unapred dogovoren i na vreme javljeno telefonom tačno vreme polaska. Umorne putnice su izašle da puše i vratile se, nestrpljive da se iskrcaju na svoje odredište. Konačno se pojavila žena iz prolaza između belih garažnih vrata. Nosila je u rukama i preko ramena gomile torbi iz Lidla, za njom je išla druga žena, njena smena koju je čekala i ona je nosila takve torbe. Žena se vratila i donela još torbi iz Lidla. Vratila se i treći put noseći svoja dva kofera. Gomila od njenih stvari se fizički nije uklapala u kapacitet kombija, iako je već bio vidno ispražnjen. Kombi je inače bio neki karavan auto koji su vozači zvali kombi. Pravi kombi za gastarbajtere ću upoznati kasnije u povratku, kad se i meni bude razjasnilo šta je ta žena toliko vukla i zašto je imala tooooliko stvari da ponese u Srbiju. Sa nekima od žena sam razmenila telefone i kasnije od njih saznala da nisu sve imale sreće da ih zatekne situacija opisana u pregovorima za posao, koje su im agencije predstavile preko telefona. Sofija nam je sivma poslala slike sa nekog imanja gde se našla, potpuno bez uslova za normalan život, što naravno nije ni izdaleka uobičajeno za Nemačku. Na imanju su živeli baba i deda koji su je odveli preko štale do neke prostorije bez kupatila i bez vode, za koju su joj objasnili da je to njen smeštaj. Naravno da se odmah okrenula i vratila istim kombijem kojim je i došla. Presudno je bilo njeno iskustvo, da prvo proveri gde dolazi i zamoli vozače da je sačekaju dok to obavi. Mene bi verovatno ostavili tamo, i ko zna kako bi se ja izvukla iz te grozne situacije, ali su žene sa kojima sam putovala bile prekaljene godinama iskustava. Kada se nekim čudom žena sa stotinu torbi spakovala u auto, nastavili smo putovanje kroz ravnice i oktobarske pejzaže. Prolazili smo pored njiva sa kojih su narandžaste tikve razbijale monotoniju jesenjih prizora. Konačno smo stigli na moje odredište. Ušli smo u selo i došli do kapije sa crvenim autom u dvorištu. Moja drugarica Bibi me je čekala na ulaznim vratima, njena dva ogromna kofera su već bila napolju, spremni za put. Ona se vraćala za Srbiju tim istim prevozom, pa smo imale vrlo malo vremena da razmenimo sve potrebne informacije. Sve se prebrzo odvijalo, dok su nas putnici i vozači iz auta čekali da mi obavimo razmenu. Ona je odnela svoje kofere do auta, i vratila se da mi pokaže kako se liftom iz gepeka automobila vade i vraćaju invalidska kolica. Bibi je bila nasmejana i presrećna što je čeka auto koji je vozi kući a ja sam bila izgubljena u prostoru i vremenu, premorena od puta i neispavanja. Odvela me je u kuću gde me je u kolicima čekala sićušna starica mladolikog lica, prava Nemica sa reklama. Bila je nasmejana i pružila mi je novac za put. Zastala sam neodlučna, da li da nagazim patikama na itison svetlo bež boje ili da lebdim u vazduhu, ali je ona rekla na Engleskom - Slobodno uđi- , pa sam ušla i dalje u panici da li ću da ostavim tragove u tom hramu higijene koja se od svuda očitavala već u prvom susretu.

Bibi me je u žurbi pozvala da siđemo u suturen kuće i ostavim kofer u sobi koja je bila namenjena za nas i ubrzo se pozdravila samnom i sa Frau Šmit i nestala. Ja pojma nisam imala o svojim zaduženjima , kako se šta radi , kad se radi, kolko se radi.. Šta se jede, kako se sprema ... Bila sam premorena a trebalo je da ostavim dobar prvi utisak. Frau Šmit nije delovala uzbuđeno ni zabrinuto. Vozila se po kući u svojim invalidskim kolicima, i pozvala me da je sledim u dnevnu sobu. Iz dnevne sobe smo izašle na terasu, pa me je zamolila da guram kolica i obiđemo oko kuće da bi mogle kroz garažna vrata da uđemo u suturen kuće sa zadnje strane. Kad je ušla u garažu nastavila je da se sama kreće i krenula u inspekciju moje sobe. Studirala je svaku stvar i površinu nameštaja. Ja nisam baš vešta u konverzaciji, sa nepoznatim ljudima pogotovo. Ona se okretala tamo vamo, otvarala fijoke, vrata od ormara. Otvorila je frižider koji je bio skoro prazan, sem jednog tanjira na kome je bila smrznuta palačinka. Uzela je tu palačinku i ponudila me ?

- Do you want this to eat? - Da li želiš ovo da pojedeš? - gledala sam je zaprepašćeno i nisam ništa rekla samo sam odrečno zavrtela glavom. Ona je slegla ramenima i počela da jede tu hladnu palačinku. Ja ostadoh u čudu, razna pitanja su mi navirala u misli, ali sam bila previše umorna da bih se brinula. Onda je ona otišla u susednu prostoriju gde su bile dve mašine , jedna za veš, druga za sušenje veša i ogromna daska za peglanje. Objasnila mi je šta je to.

" Okej, baba, vidim i sama, to je moja kancelarija. Blago meni, što nisam učila visoke škole nego sad moram da živim u tom podrumu kao Pepeljuga. " Smeškala sam se, nestrpljiva da ona završi taj obilazak i da se sručim u krevet, ako je to uopšte u planu za taj dan. Bilo je tek prošlo podne. Baba tek ustala i orna za taj dan za razliku od mene. Ipak je brzo odlučila da se vrati na sprat pa sam mogla da se povučem u svoje odaje.

Iako je invalid, Frau Šmit se sama stara o sebi, o svojim higijenskim potrebama i nije vezana za krevet. Njeno medicinsko stanje se zove post polio sindrom, jer je kao mala imala dečiju paralizu i bila u bolnici više od godinu dana. Posle toga joj je život bio drugačiji nego da je bila potpuno zdrava, ali je mogla da hoda i da ide u školu i kasnije da radi. Sada je invalidski penzioner i u kolicima je od devedesetih godina prošlog veka. Nekoliko godina unazad ona plaća kućnu negu jer ne može da živi više sama. Na tom mestu pre mene su radile Nemice, Mađarice a onda i Srpkinja, moja drugarica, pa je sada došao red i na mene. Frau Šmit je ipak prilično samostalna i sama se prebacuje iz kolica u krevet, sama se kupa, oblači , zabavlja i planira , planira, planira ..

Ima milijardu stvari u kući i svakoj stvari se zna mesto i procedura oko upotrebe,održavanja i POSEBNO SKLADIŠTENJA... pa čak iako je ta stvar đubre. Kako mi nedostaje da sad zavrljačim svoje đubre u onu jedinu kantu ispred dvorišta ili da ga ostavim tamo gde jeste dok se meni prohte. Đubre u ovoj zemlji ima tretman fetiša ! Njemu se klanjaju , poklanjaju mu svoje vreme, odvajaju, razdvajaju ga pomno, posebnim danima u posebne sudove , i ako mislite da je to preterivanje, to nije kraj .. Nemci su u stanju da svoje đubre nosaju po gradu da bi ga ubacili u specijalne kontejnere na parkingu šoping mola. Postoje kontejneri za zeleno staklo, za belo i braon staklo u koje se ne ubacuje keramika, metalne konzerve ili bilo šta drugo , što bi nepažljivom Nemcu, koji ne postoji, zaličilo na flašu ili teglu.

Oni imaju i kantu za obično đubre, ali njega skoro da nema, kad se sve razvrsta .. Ja ovde imam kesu sa mojim đubretom koje moram da vratim u Serbiju jer ne postoji način da ga se otarasim ovde neprimećeno onako izmešano.

Reciklaža i odvajanje otpada su i za mene sasvim u redu. Ipak mi je jasno da je planeta zatrpana plastikom i raznim đubretom .. ali odnos Nemaca prema svom đubretu , otpadu , se graniči sa opsesivno kompulzivnim poremećajem. Kako našem čoveku prazna kesa neizdrživo počne da smeta čim pojede ono iz kese ? - iako mu nije smetalo išta dok je istu kesu nosio na mesto zločina - i moooomentalno je zavrljači ..... hmmmm ... reč zavrljačiti izgleda označava naš odnos prema đubretu .. tj đubre nije đubre ako ga ne zavrljačiš ..a otpad valjda odražava sofisticiraniji odnos vlasnika otpada prema planeti Zemlji.

.....

Elem da se vratim na svoj prvi dan. Kad sam izašla iz kombija - nestade i moja internet veza , roming mi je poništio uplaćeni kredit u nanosekundi čim sam prešla u isti .. tako da sam bukvalno osetila odsečenost od poznatog mi sveta, kad sam raspakovala svoje stvari i pokušala na mobilnom da nađem dostpne veze i mreže wifi ... Naravno nezaključan internet ne postoji van pumpi i javnih mesta. Dostupna mi je jedino - mreža baka Nemice, kućni wlan. Nije mi palo na pamet da se javim iz kombija, dok sam bila u njemu.

Stigla sam u 12 sati i već tri sata nemam internet, nemam nikakvu vezu, nemam ruke , noge, nemam glas, ni slovo, nemam sebe !!!

- Ooo, majko Božija, gde sam ovo došla i šta ću sad? Kako da se spasim iz ovog bezdana u sred nemačke države? Sa Nemicom komuniciram na engleskom jeziku koji ona misli da zna , ali svako malo prebaci na Nemački i u svom žvotu nema pojma šta znači reč PASWORD !!!

Jebeni paword koji meni život znači. Treba da javim da sam stigla. Ja imam familiju, imam decu koja znaju da sam stigla, ali posle toga ne znaju šta je bilo kad sam izašla iz kola. Možda me je pregazio voz.

I tako ja na fini način pokušavam po stoti put da objasnim šta je pasword za internet ... I ona se kao pravi da razume, ali ne zna gde joj je to .. i pokazuje mi uporno kako se zove internet - wlan 140L eto i to sam od zorta zapamtila ...

- Baba, password !DAJ LOZINKU BABA, JA SAM ZORAN, alo .... NE PRAVI SE LUDA više ... DAJ LOZINKU !!!

Kad bi sela za njen kompjuter na stolu , očas posla bi našla kako se zove pasword, ali to je PERSONAL COMPUTER zato se i zove PISI ... i baba nema ni najmanje namere da mi ustupi da sedenm za NJEN LAPTOP ... i tako agonija traje, jedna iz serije agonija koje se odvijaju na raznim nivoima svaki dan u sudaru naroda iz različitih vasijona. I ništa nije urodilo plodom, moje zapomaganje da se povežem sa svetom i posle bezuspeha, iznuđivanja pasworda, odem ja da legnem da odmorim natekle noge od predugačkog puta i skvrčavanja na sedištu kombija ...koje je bilo udobno - ali je ipak sedište nije spavalište. Buljila sam u plafon pitajući se - šta sad? Kad internet bre, teče našim venama i mi više ne umemo da živimo bez toga !!!

Posle par sati , popnem se iz podrumčeta na sprat kod Nemice da vidim šta dalje i kaka je moja sudbina , kujući planove koji mi je najlakši način da se vratim kući po cenu svih para koje sam imala kod sebe.... Kad, proviđenjem poslata, na Wats up se javila moja prethodnica koja je u kratkim crtama skresala babi da mora da mi da šifru za internet! I baba nema ništa protiv, ali i dalje ne zna u koju je svesku zapisala tu čarobnu formulu.. Objasni joj frau Bibi gde je sveska - ali tamo samo piše WLAN 140L i ispod neki datum ... U neko doba se Bibi setlai da ima sliku od šifre i pošalje je babi na What's Up ... I ja kršeći Nemački bonton , dograbim babin mobilni i pažljivo prekucam šifu koja se sastojala od najmanje petnes brojeva i slova... !!!!!!!!

"izvinite komšija i hakeri naš internet je zaključan, kupite svoj " na nemačkom !

Znači - infuzija za narkomane nema tako blagotvorno dejstvo kao kad ukucaš CONNECT i ono se izvrti - al te ne odjebe – nego te poveže NA INTERNET !!!!

U istom trenutku osetim olakšanje i omutavim zvuk na mobilnom jer je krenulo da mi stiže milijardu bipova za dospele poruke – na koje moram da odgovorim svojim uspaničenim kontaktima!

"Gde si bre što se ne javljaš ??? Da li si ti normalna? Ode u nedođiju i nestane sa interneta ???

A to je PRVO ŠTO SAM TI REKLA DA NE URADIŠ ???? " Napisala mi je ćerka u očaju - gde joj se izgubila majka a drugu nema.

Onda je trebalo ponovo napustiti babu kojoj sam rekla da sam se odmorila ... a sad sam odjenom ponovo umorna pa moram dole u svoju sobu i naravno to joj nije bilo po volji. Ostala je nezadovoljnog izraza lica zamnom. Od putovanja koje je trajalo ceo dan, noć i prepodne, nisam mogla da se odmorim za par sati.

I zbog mog inteneta je ona zaboravila da popije svoje pilule za uveče, pa je bila besna malo ... ali tolko sam razumela da je to ta relacija ... nije mi jasno bilo ..ali nema veze, ionako ovde ništa nema veze .. kao da kod nas ima veze.

I kad su mi prsti utrnuli od tipkanja poruka i javljanju svima koji su mi se javili i znaju da sam otišla u gastarbajtere, odlučih da počnem pišem dnevnik na temu dešavanja u toku mog gastarbajterovanja i mog mentalnog zdravlja, dal ću da poludim ovde za tri meseca ? Ili da mislim pozitivno ako ne poludiim. Ili poludim a izdržim ovde 90 dana kolko nadležni dozvoljavaju - poneću sa sobom 3600 eura što je nekih 420 000 dinara koje u Serbiji bi zaradila za malo manje od dve godine radeći kod Kineza na primer ....

0 notes