#bol i patnja

[morphedphase]

Ja kad..ja kad .... Ja kad mi dođe previše ljudi u goste i kafetjera mi je premalena da svima napravim kavu 😭

[bojesvemira]

Otišla sam od ljudi koje sam najviše voljela

Kada postane tijesno u ormaru ljubavi

Kada nema lijepih riječi

Kada je samo patnja,bol,оptužba

nepovjerenje i nikakvo strpljenje

Kada je komunikacija oštrica noža

koja reže strunu mog leptira u stomaku

odem.

Naučila me baka da ne sjedim za stolom

gdje nas ljubav ne služi

kaže uvijek bude lakše i jednom i drugom

eto ti stijeno, sama budi

lakše će ti.

[poeticlicense12345]

PRAVIM SJAJEM MOŽE SJATI SAMO ŠTO JE ŠTO JE PROŠLOST SAD, ŠTO NE MOŽE DA SE VRATI, ŠTO JE BILO KO ZNA KAD

Da li ste ikada pomislili kako ovo vreme nije za vas i da bi sve bilo mnogo bolje da ste se rodili koju deceniju ili vek ranije? Mislite li da su ljudi tada bili baš onakvi kakvi bi trebalo, cenile su se prave vrednosti, muzika je bila bolja i, uopšte, život nije bio ovako težak?

Da li (jugo)nostalgično gledate u žućkaste fotografije vaših roditelja, baka i deka obučenih po tadašnjoj modi i mislite kako su ti prohujali dani bili lepši i jednostavniji, što potvrđuju i njihove priče iz mladosti?

Reč nostalgija nastala je spajanjem grčkih stos (vraćanje kući) i algos (bol). Skovao ju je J. Hofer, tada student medicine, u svojoj disertaciji 1688. godine. Poslužila mu je za opisivanje čežnje za kućom koju su švajcarski plaćenici osećali boreći se u stranim zemljama.

Koncepti slični nostalgiji pojavljuju se u kulturama širom sveta.

Označava duboku emociju, koja bi najbolje mogla da se opiše kao melanholična čežnja, za voljenom osobom ili stvari koja nije tu i verovatno se više nikada neće vratiti. Opisuju je i kao „ljubav koja ostaje kad osoba ode”.

U budističkom učenju se pojavljuje koncept patnje, gde se smatra da je uzrok svih patnji požuda – u proširenom smislu, želja ili žudnja. Najdublji oblik patnje je nezadovoljstvo što se stvari, onako promenljive i nestalne kakve jesu, ne poklapaju sa našim očekivanjima. Prilično pojednostavljeno rečeno, patnja prestaje kad se iskorene žudnja i vezanost.

U zapadnom društvu i današnjem vremenu, nostalgija više nema negativnu konotaciju; kad je dozirana, poboljšava raspoloženje i povezuje nas sa drugima. Prisećanje „dobrih starih vremena” utkano je u naš svakodnevni život, od Fejsbuka koji nas podseća na naše nekoliko godina stare objave pa do uramljenih porodičnih fotografija, koje svi imamo kod kuće na polici ili na zidu.

Ruku pod ruku sa tim ide idealizacija prošlosti, odnosno pamćenje prošlih događaja kao lepših i boljih nego što su zapravo bili.

kad je reč o pamćenju prošlih događaja, u svesti nam najduže ostaje i najživlje se sećamo kako smo se osećali. Konkretni detalji vremenom manje ili više izblede.

Sva naša sećanja, kao i sve naše misli, su subjektivne. Ako smo sećanje vezali za pozitivnu emociju, zapamtićemo ga kao nešto pozitivno.

Objektivno gledano, devedesete godine prošlog veka nisu bile baš najsrećniji period naše istorije, pogotovo u političkom i ekonomskom smislu. Od sankcija, preko hiperinflacije i ratova pa do bombardovanja, nije manjkalo događaja koji ostavljaju rane na duši i gorak ukus u ustima.

Uprkos tome, veliki deo nas, tada dece, ništa od toga nije osetilo i pamti te godine kao divan period. Znam ljude kojima čak ni bombardovanje nije ostalo u ružnom sećanju, jer su bili previše mali i sakrivanje u skloništa su doživeli kao igru.

Generaciji naših roditelja je, uglavnom, Jugoslavija ostala u svesti kao najlepše doba. Život je bio drugačiji, a oni mladi. Ta velika država je, kao i sve ostale stvari na svetu, imala svoje prednosti i mane, ali je preovladavajuće osećanje bilo optimizam. Tako su je i zapamtili i preneli i nama, pa se pojavila nova generacija jugonostalgičara koja u toj državi nikada nije živela.

Osim za ličnu istoriju, ovo važi i za kolektivno pamćenje. Primer za to je idealizacija pedestih godina 20. veka u SAD, kroz medije predstavljena kao doba vintidž mode, milkšejkova, plavih lokni Merlin Monro i lepih porodičnih kuća sa savršeno pokošenim travnjakom.

Često slušamo o čežnji za zlatnim dobom ljudske istorije, kada su cvetali moral i kultura, znao se red i sve je bilo drugačije nego sada, i (sudeći po žalopojkama onih koje sam ja imala prilike da čujem) nimalo nalik sramotnoj dekadenciji savremenog čoveka, posebno novih generacija.

Na nove generacije žalili su se i Aristotel i Horacije, još u antičko doba. Tokom (ne tako malog broja) vekova koji su prohujali od tada pa do sada, nastalo je mnogo dela u kojima se ponovila ista žalba, pa se nameće pitanje: koliko je prva generacija ljudi bila dobra i bezgrešna kada sa svakom narednom ljudi sve više kvare, a čak i danas ima dobrih ljudi?

Takođe: ako je (svaka?) prethodna generacija bila bolja od one naredne, kako i zašto se to desilo, ako ih je ona generacija koja se žali vaspitavala?

Što se tiče morala, promiskuitetnosti i stava da je pre bilo više ljubavi i da se nije mislilo samo na zadovoljenja fizičke potrebe, uzela bih primer iz 14. veka. Đovani Bokačo je u to doba, na prelazu iz srednjeg veka u humanizam, napisao svoje najpoznatije delo, Dekameron. Ako ste ga pročitali, znate da se zaplet velikog broja novela vrti oko seksa. Ne bogougodnog seksa u cilju produženja vrste (u srednjem veku, jedino takav nije bio greh), nego neobaveznog, iz uživanja, često sa ljudima koje su junaci prvi put u životu videli.

Kaže se da dobri pisci umeju da daju tačniju i jasniju sliku društva nekog doba nego istoričari.

Još jedna tzv. pošast današnjice je moderna tehnologija, pre svega Internet i društvene mreže. Otuđuju nas. Opskrbuljuju nas većim brojem informacija nego što nam treba i nego što je zdravo.

Iste brige su postojale još od nastanka štamparske mašine, koja je bila trn u oku, pre svega Crkvi.

Ljudi su se opet jako zabrinuli u 18. veku, kada su dnevne novine postale popularne.

I opet, kad je na scenu stupio radio.

Kao što već možete i da pretpostavite, isto je važilo i za televiziju, uređaj za koji su „njegovi protivnici izrazili žalbu da preti da ugrozi radio, razgovor, čitanje, obrasce porodičnog života i rezultira vulgarizacijom američke kulture”.

Problem je i odbacivanje tradicionalnih vrednosti; daleko od toga da su one a priori loše, ali isto tako, na sve manje ljudi (pre svega mladih) utiče ona famozna krilatica „a šta će ljudi reći?” koja tera ljude da rade ono što njima lično možda ne odgovara, ali – „to tako treba”.

„Verovatno ne postoji period u istoriji u kom su mladi ljudi pokazivali tako jaku i nedvosmislenu tendenciju da odbacuju staro i žele novo”, kako reče jedan novinar Portsmutskih večernjih novosti u svom članku. Objavljenom 1936. godine.

Vremena se menjaju i način života se menja. Utopijsko zlatno doba nikada nije postojalo; današnje vreme ima mnogo loših strana, da, ali imalo ih je i svako prethodno.

Ljudi su oduvek bili isti.

text author: Tanja Petrović Krivokapić

[stvar]

Піккардійська терція - Пливе кача по Тисині

(link za pjesmu) Tuga. Bol. Strah. Patnja. Sve ove emocije su se naselile u ovu tužnu, pretužnu pjesmu o smrti. „Pliva patka preko Tise“ je stara ukrajinska pjesma, sa Karpata, koja je novu popularnost stekla nakon 2014. godine i demonstracija u Kijevu (na trgu Majdan) kada je izvođena tokom masovne sahrane stradalih u protestima. Pjesma je dijalog između sina i majke. Sin se sprema da ide u rat i moli majku da ga ne kune – sluti da će poginuti negdje u tuđini gdje će ga nepoznati ljudi i sahraniti. A majka zna da će zauvijek u njenom srcu počivati. Patka koja plovi preko Tise (za neupućne: Tisa izvira ispod ukrajniskih Karpata) je ovdje slikovito upotrijebljena da naznači jedno staro vjerovanje. Ptica (u ovom slučaju patka) simbolički prenosi dušu pokojnika preko granice (ovdje je to rijeka Tisa) do zemlje mrtvih. Ovu verziju pjeva vokalni sekstet iz Lavova u Ukrajini, Pikardijska terca (@pikkardiyska_tertsia), koji je prelijepo dočarao sve mračne i duboke nijanse bola za gubitkom voljene osobe.

Danas je godišnjica od početka ruske invazije na Ukrajinu. Iza hladne satistke rata o žrtvama na obje strane, gdje se broj mrtvih mjeri destinama hiljada a broj raseljenih u milionima, kriju se priče običnih, malih ljudi, koji su htjeli miran život za sebe, za svoju djecu. Sada su primorani da bježe, da oplakuju smrt svojih najbližih, da strepe za sebe, da traže u buri razbacane članove porodice, i da sanaju mir.

Ovaj post posvećujem mojim prijateljima iz Ukrajine, gdje sam proveo tri godine radeći sa divnim ljudima. Nadam se da će se mir brzo vratiti u vaše živote.

[zmijce]

Bol i patnja su uvek neizbežne za široko saznanje i duboko srce. Stvarno veliki ljudi moraju, mislim, imaju veliki tugu na zemlji.

Fyodor Dostoyevsky

[marija180468]

NEMOJ DA ME VOLIŠ

Ne,nisam htela da Ti pišem večeras

Lako je zamišljati kad telom te prožima slatka jeza a kišne se kapljice ocrtavaju o spoljašnje strane prozora

Tada se rađaju pohotne misli smotane u požudu koja spretno grli oštrim kandžama

Pa pokušavam da te prizovem vradžbinama koje srce moje stvara

A Ti opet dođeš,pojaviš se tek za trenutak

Pa se onda vešto izmigoljiš kao da ne smeš samnom da dočekaš novi dan

Dobro,znam,sve karte su položene

Jedno smo drugom otkrili tajne

Nema patetike nju su izmislili oni koji ne umeju sa snažnim osećanjima da se izbore

Nema romantike ,ona vešto vodi ka očajanju

Zašto uopšte koristiti reč ljubav kada je ona danas prikladna i ide uz sve?

Želje su se davno utopile u okrilje okrutne svakodnevnice

Trenutak...taj su trenutak izmislili večiti ljubavnici kako bi mogli da lakše krenu u nova osvajanja

Ja neću jedan trenutak!

Hoću ih na stotine,hiljade,ma hoću ih na milione

Želim da te pamtim!

Ne,nemoj da me ljubiš polagano

Divlje,pohotno,grubo kako god

Nek se stopi sa mojim karakterom

Tako me i uzimaj!

Pa nek barem na trenutke zaboravim ko sam

Dopusti da upamtim

Da ne budeš još jedan u nizu

I nikada ne staviš mi okove

I nemoj da me voliš!

Ljubav rađa bol,bol patnju,patnja očajanje

Svi koji su ljubav neizmerno želeli,nje su gladni ostali

Svi koji su je dobili,bivali su osuđeni

Zato me poslušaj

Pribijaj se uz mene dok kišne nam kapi otkucavaju minute

Želim da odredimo nove valute reči ljubav

Da je precrtamo

Ukaljamo

Nek svi nas osude!

Prstom u nas upere

Ne,nemoj da me voliš

Hajde da našim osećanjima ispišemo novu reč

Da pomeramo granice

Znam sve to ja mogu uz Tebe

Reč ljubav...ponekad tako mala je..

Maja <3.

[pleatonitum]

Istinito svjedočanstvo - Čekajući na Gospodina

    Od rođenja do smrti traje ljudski život, od obraćenja do odlaska Gospodinu u vječnost kršćanski život. Sve između stvar je duhovnog rasta i posvećenja.Svi sretni i manje sretni trenuci, sve rane i boli obilježavaju naše živote ali ipak na kraju pamtimo samo sretne dane. Gledano iz perspektive vječnosti sva naša patnja i bol su tako mizerne, gotovo neznatne, iako se mi koncentriramo samo na…

[izvandomasaja]

ponekad mislim

da je samoća vječna

patnja nezaobilazna

i bol neizostavna

da su to stanovnici

zapisa moje duše

uredno plaćaju svoje račune

podsjećaju me

da ne zaboravljaju svoje obaveze

[utocisteusamnici]

Zabranjena ljubav

Čula sam da je zabranjena ljubav najslađa. Sakrivanja, izvlačenja, međusobna ubjeđivanja da su svi oni protiv nas ukrivu. Bilo je slatko mjesec, dva, tri, šest, godinu i tri mjeseca. Bilo je slatko, čak i svaka nevina svađa je bila slatka. Dok se jedan dan nisam probudila i shvatila da je ta slatka zabranjena ljubav bila samo otrov. Dan kada sam shvatila da su svi oni koji su protiv nas znali šta govore. Ono u šta nisam vjerovala. A onda se kroz sjećanja provuku sve one sitnice, ljubomore, zabrane sve zbog čega je ta ljubav bila zabranjena. Lako je uništiti osobu koja zbog te ljubavi može izgubiti sve, porodicu, dom, hranu, školu, sve. Lako je uništiti osobu koja je dala sve što je imala u zabranjeni odnos. Samo zato što nisam vjerovala nikome osim toj prokletoj zabranjenoj ljubavi. Toj ljubavi koja mi je oduzela sreću, slobodu, porodicu, prijatelje, a pružila je samo strah i gubitak.

Ljubav je slatka kao so��na breskva, ali zabranjeno voće je sigurno otrovno.

[crna-barbika]

Lepsa dusa dublje jeca..

[marija180468]

NEMOJ DA ME VOLIŠ

Ne,nisam htela da Ti pišem večeras

Lako je zamišljati kad telom te prožima slatka jeza a kišne se kapljice ocrtavaju o spoljašnje strane prozora

Tada se rađaju pohotne misli smotane u požudu koja spretno grli oštrim kandžama

Pa pokušavam da te prizovem vradžbinama koje srce moje stvara

A Ti opet dođeš,pojaviš se tek za trenutak

Pa se onda vešto izmigoljiš kao da ne smeš samnom da dočekaš novi dan

Dobro,znam,sve karte su položene

Jedno smo drugom otkrili tajne

Nema patetike nju su izmislili oni koji ne umeju sa snažnim osećanjima da se izbore

Nema romantike ,ona vešto vodi ka očajanju

Zašto uopšte koristiti reč ljubav kada je ona danas prikladna i ide uz sve?

Želje su se davno utopile u okrilje okrutne svakodnevnice

Trenutak...taj su trenutak izmislili večiti ljubavnici kako bi mogli da lakše krenu u nova osvajanja

Ja neću jedan trenutak!

Hoću ih na stotine,hiljade,ma hoću ih na milione

Želim da te pamtim!

Ne,nemoj da me ljubiš polagano

Divlje,pohotno,grubo kako god

Nek se stopi sa mojim karakterom

Tako me i uzimaj!

Pa nek barem na trenutke zaboravim ko sam

Dopusti da upamtim

Da ne budeš još jedan u nizu

I nikada ne staviš mi okove

I nemoj da me voliš!

Ljubav rađa bol,bol patnju,patnja očajanje

Svi koji su ljubav neizmerno želeli,nje su gladni ostali

Svi koji su je dobili,bivali su osuđeni

Zato me poslušaj

Pribijaj se uz mene dok kišne nam kapi otkucavaju minute

Želim da odredimo nove valute reči ljubav

Da je precrtamo

Ukaljamo

Nek svi nas osude!

Prstom u nas upere

Ne,nemoj da me voliš

Hajde da našim osećanjima ispišemo novu reč

Da pomeramo granice

Znam sve to ja mogu uz Tebe

Reč ljubav...ponekad tako mala je..

Maja <3.

[brbljivica]

Posle svih slomljenom srcu ostaje samo istina. Kao podsetnik da je moglo biti drugačije, kao nada da će jednom biti. U nekom novom životu, gde ćemo završiti sve započeto. Nije bilosuđeno - neko bi rekao. Bilo je. Bilo je suđeno čim se dogodilo. Uvek je suđeno, dok ljudi sudbini ne presude. Nije do sudbine. Do čoveka je. Nije ni do kosmosa. Kosmos kad spoji ljude, on od ljudi diže ruke — misli da će umeti sami. Čuda, događaju se jednom u hiljadu godina, ali to je dovoljno da ih ne zaboraviš, dovoljno da za njima u sebi patiš. To je tiha patnja koju ne izgovaraš, koju sebično u sebi čuvaš. Tupa bol u grudima. Znam to, jer sve ostale patnje su smešne. Čovek nikad ne može da pati za onim što je bilo ili zbog onoga što zna da će biti, koliko može da pati zbog svega što je moglo biti a nije, zbog svega što bi moglo biti, a neće. Ne vredi da zaustavljaš satove niti da ih navijaš na satnicu koju želiš. Moramk da se pomirio s tim da svaki čovek ima taj trenutak. Trenutak posle trenutka. Novi minut koji dolazi. Minut posle magije, minut posle pobede kojoj se ne raduješ. Minut u kome shvatiš - moglo je drugaeije, moglo je bolje, ali moglo je i mnogo, mnogo gore. Ovako, kako jeste, i nije toliko loše, dobro je. Ovako kako jeste, jedino je moguće. 11:12. To je onaj minut više, u koji staje čitav tvoj svet - svet koji si imao. Svet koji si izgubio. Posledica posle odluke. Odluka, posle posledice. Minut u kom shvatiš - nije do srca. Razum je kralj, a srce sluga. Minut odrastanja, trenutak buđenja. Minut kad se opametiš, kad stisneš zube i pristaneš na jedinu moguću opciju koja ti preostaje. Ta opcija se zove ŽIVOT. Život koji nastaje u trenu. Život koji nestaje u trenu. 11:12... I ne izgleda toliko lose, podseća na onaj broj zbog koga si nekad verovao da je telo napravljeno za telo, a usne za usne. To je samo jedan bedni tren više od onog magičnog štapića koji ti je dat da bi ostvario svoje želje. Minut uzdaha koji cepa kožu, minut gorkog shvatanja - Život ide dalje. Život ide dalje, kosmos i dalje pleše - uz neku drugu muziku koju ne čujes, uz neku drugu pesmu čije reči ne razumeš. Za čoveka koji voli, koji svoje želje čvrsto grli, minut ništa ne menja. Za čoveka koji gubi, minut vise je spas. To je život posle smrti. To su sve smrti posle života. 11:12... Skoro da si blizu sebi kakav si nekada bio, skoro da ličiš na sebe od nekada i tako je divno kad samog sebe, izvan sebe, možeš da ugledaš. Ne, nije to minut posle ostvarene zelje. To je minut u kom naučiš kako da ne želiš više od onoga gto imaš. Kako da se raduješ svemu što je ostalo, a ostalo je... Ostala je ljubav. Ljubav koju ne bi preživeo. Ostao je život koji si bio spreman da izgubiš zbog ljubavi. Minut, samo jedan minut više. Minut slabosti koja te čini najjačim. Minut snage zbog koje se kao kukavica treseš, ali pobediš sebe. Osmehneš se svemu što je bilo. Svemu što jeste. Svemu što će doći.

♠ Tamara Kučan - 11:12 ♠

[nije-mi-nista]

svuda oko sebe čujem "ljubav mora da zaboli". nije to zub, pa da vas boli. pustite me tih priča. ko vas je to naučio? ne, ljubav nije patnja. ljubav ne treba da te slomi na sitne komade, pa da ne možeš da se sastaviš posle toga. ljubav ne treba da te ostavi uplakanu i da se pitaš zašto nisi dovoljna. zamislite da se svaka bol koju vam nanesu pretvori u modricu, da li biste onda i dalje verovali da je to ljubav? da li biste i dalje tvrdili da volite kada je ljubav bol?

[lalysposts]

Ostati bez osobe koju si najviše na svijetu volio, bez osobe koja te naučila da voliš, osobe koja ti je bila prva pomisao kad otvoriš oči, ali i ona zadnja kada već polako toneš u san.

Boli.

Srce ti se cijepa, polako te sve izjeda iznutra. Razmišljaš kako si ti možda kriva, što si to pogrešno učinila, što si to mogla promijeniti... Stvari se samo redaju.

Na kraju svega ostane tuga, bol, patnja. Ostaje praznina, oni prazni pogledi u daljinu i zamišljena glava. Više ništa neće biti isto.

Jer ostati bez osobe koju voliš je kao da ostaneš bez jednog dijela sebe. Volite, ljubite i čvrsto držite osobu pored vas, ne puštajte je i ne gurajte je od sebe.

Boli će vas jednog dana.

// tebi❣️

[lifeinbooks]

Najdraža moja, sve ove suze, ova patnja, bol u tvom srcu, ne opiri se tomu više, dar je, znaj, osjećati toliko i premda je teško znači da si živa sa svakim od tih teških plačnih uzdaha tvoja se duša budi, još življa u boli negoli u tuposti, sad mi se vraćaš, ljubavi, jasna u ovoj tami - stoga plači glasno, viči i padni ja ću te čekati da te uhvatim kad buđenje prođe.

[nindjuka]

Upoznah joj oči

Upoznah joj oči – ah te oči!

Kako ih ljubljah Bog samo zna!

Od njenih čarnih, strasnih moći

Ne znadoh duši otkinuti sna.

U ponorima tog pogleda,

Što život do dna razotkriva,

Kakav se u njemu bol ogleda,

Takva dubina strasti sakriva!

Na trepavicama senka tada

Disaše tužna i čudesna,

A pogled umoran od naslada,

Sav kao patnja drska, obesna.

I nikad se još desilo nije

U trenucima divnim onim

Da susret s njima žud ne otkrije

I da bez suza u njih uronim.

Fjodor Tjutčev