#Subota Pearl

[zegalba]

Vintage Saint Laurent Brass Gas Lighter Designed By: Subota Pearl Japan

[zasvepare]

DIE HEIMAT Pismo Arnou

(ovde pročitati originalno pismo na francuskom)

Grac, 24. juna 2019

Druže Arno,

žao mi je što nisam mogao ranije da ti pišem. Pročitavši tvoje poslednje pismo jutros (sa dobrih nedelju dana zakašnjenja!) rešio sam, na licu mesta, da ti napišem pravo pismo, da, na papiru, rukom, i povrh svega: hodajući! Dokaz? Evo, odmah.

Jedva čekam da ti pokažem šta sam sve iskopao na buvljacima Land Štajermarka! Ali da bi se to desilo, potrebno je da te postupno uvedem u ovaj Gradec, baš kao što je to učinio Mišel Bitor u svom Rasporedu časova, uvodeći čitaoca korak po korak u svoj imaginarni Mančester (možeš misliti, to je knjiga koju trenutno prevodim!) 

Prvi prizor koji mi se poturio ovde u Gracu, iste večeri pošto sam se iskrcao, bila je jedna starica, smeštena ispred parfimerije Orsay, koja nije prosila niti zabavljala publiku, nego joj je držala govor na čistom srpskom (sa hercegovačkim akcentom); uspeo sam da presretnem nekoliko reči koje, evo, prevodim za tvoje uši: 

Hitlerovu vam krv prčim i jebem na lomači... Jebo vas Hitler sve, u šupak vas jebo!

(Je vous le baise bien, votre sang hitlérien, et je vous le baise encore sur un bûcher ! Allez le mettre, votre Hitler, dans le trou de cul, tous parmi vous!) 

(Reći ću ti kako to zvuči na srpskom. Da sam ovo pročitao u knjizi, učinilo bi mi se smešno i preusiljeno! A ipak, upravo tako mi se ispostavilo u stvarnom životu: ona je čak izgovorila dva sinonima za baiser!) 

Ukratko, u tom trenutku, moj dragi Arno, shvatio sam da sam kod kuće! 

I to je bilo tek prvo pojavljivanje Domovine (Heimat). Pokazaće se da će se ukazati još nekoliko puta, i da će njena ukazivanja biti glavobolna a, bogme, i sablasna!  Za mojih prvih nasumičnih šetnji (nasumičnih u meri u kojoj to dozvoljava urbanistički plan grada), u izlogu jednog antikvara blizu Jakominiplatza, primetio sam kartu Bosne iz 19. veka (u to vreme ju je bila zauzela Austrougarska imperija) i okolnih zemalja. Na njoj sam prepoznao grad Valjevo, gde sam živeo nekoliko godina pre polaska u školu (ovde se zove Valiova), Kragujevac (Krakoievaz) i Serraglio. Ovo na repu je Sarajevo.

  Dobro je što smo već kod Sarajeva! Nekoliko dana kasnije, petnaestog, svratio sam u Volkshaus, salu u kojoj je lokalna komunistička partija (rekoše mi da su ozbiljni) organizovala Jugofeštu (takođe najavljenu na srpskom po plakatima). 

Šta je tu bilo predviđeno? Da se tokom celog petnaestog juna održavaju koncerti folklornih grupa. Da se sve to zaliva pivom Puntigamer. A na samom kraju, tako je pisalo na plakatu, trebalo je da zasvira Zabranjeno pušenje.  Nisi čuo za njih? Osamdesetih godina, ova grupa iz Sarajeva jedina je predstavljala pokret pod nazivom neoprimitivizam (sam vidi šta je to); njeni članovi su snimili najbolji jugoslovenski komično-satirični tevešou pod nazivom Top lista nadrealista (na sreću, nemaju nikakve veze sa Bretonom & Co.) 

Kultna grupa, dakle, koja se trideset godina kasnije pojavljuje u Gracu, i to na fešti mladih štajerskih komunista. I kakav je bio koncert? E pa, najiskrenije, ne sećam se! Ili jedva: tek nekoliko taktova pesme Zenica blues (njihova presmešna replika na Folsom prison blues Džonija Keša; gledaj ih samo : kako skakuću razdragani) i još jedne: Šeki’s on the road again. Veći deo njihovog koncerta propustio sam jer sam kupovao pivo. Jedno pivo. Prvoj (plastičnoj) čaši Puntigamera trebalo je dobrih pola sata da se pretvori u gutljaj i tada sam shvatio da će biti jedina. Potom, smešten na stepenice na obodima Volkhausa, trebalo je da izbegavam dim. Kakav dim? Dim roštilja specijalno priređenih za ovu priliku. Tu se moglo napariti balkanskim specijalitetima, kao što su cevapcici, sarma, pleskavica, servirani, kao što i priliči, uz crni lukac. Ukratko, samo suvo meat is murder, sa malo kupusa, i to sve u lokalu pod nazivom Dolly Bell, po prvom filmu Emira Kusturice.

Bio sam, priznajem, prilično razočaran tim nostalgičnim spektaklom, koji je uz sve priredila neka komunistička partija. U svemu sam njušio ogromnu naivnost, posve sličnu onoj koja je navela Petera Handkea (po svim merilima mog voljenog pisca) da brani Slobodana Miloševića kao spasioca te iste Jugoslavije! 

Teško je izbeći naivnost da se pokojna Jugoslavija proglasi Heimatom soft-komunizma, koji je uz sve to western-friendly, naročito u ovoj neolib. epohi, u kojoj se komunizam pretvara u komercijalnu marku (makar se to desilo na roštilju sa nazovi-sarajevskim ćevapčićima). Jestivi komunizam. Komunizam (R) (TM)

Ili je pak (možda sam ja naivan?!) ta parada Komunističke partije bila pronicljivost biznismena? Mora se reći da je te večeri kafe-ćevabdžijama dobro išlo! 

No, uza sve rezerve, osećanje prepoznavanja doma se nastavilo, intenzivno, i naročito se pojačalo kada sam (evo nas, najzad smo tu) obišao buvljak. 

Najveći buvljak u Gracu održava se u predgrađu Puntigam, odmah pored pivare Puntigamer. I prva knjiga koju sam zahvatio iz kartonske kutije i otvorio, ma ne, koju sam našao otvorenu, bila je šta misliš koja? 

Prva stranica Na Drini ćuprije Iva Andrića, koju svi Jugosi znaju napamet. Dokaz? Evo ga.  

Gospode, dragi Arno, život je počeo tek onda, kad su se ukazala predgrađa! 

Treba reći da, zahvaljujući stipendiji lokalne institucije, raspolažem (ali samo na mesec dana) udobnim smeštajem u centru grada, na samom vrhu brda Šlozberg, na koje bi svi da se popnu, i da plate 1.60 evra da bi to izveli, pred čijim prizorom je jedna Bosanka, evo pre koji sat, rekla svom momku: Prvo pa muško! Da ti prevedem? Prvo mesto koje mi pokazuješ, i ispostavlja se da je Bingo! E pa evo ga taj Bingo.

Ovo mora da je najpoznatiji prizor iz Graca. Gračanima je sigurno dojadio. E pa i meni je! Ne želeći da ispadnem nezahvalan prema lokalnoj instituciji koja me smatra piscem (vidiš ti to?) ipak sam nervozno čekao tu subotu, žurilo mi se da za sobom ostavim sve te luksuzne fasade, svu tu blink-blink raskoš namenjenu turističkim očima (primetio sam da neprekidno zamišljam njene kulise i lagume) i otrčim u blaženu periferiju, u sumnjive četvrti, među popucale kolovoze i trotoare, u sve što nije načinjeno za oko onoga ko samo prolazi, nego za telo onoga ko će tu i ostati, za rezidenta, upravo, a to sam i ja, zar ne, barem do početka meseca jula, pisac-rezident, a ne pisac-turista! Dakle, i ja zaslužujem da se tamo nađem! Ne samo u centru! 

Pa sam ti tako požurio u Puntigam te subote ujutru (pre devet sati) tramvajem broj pet sa Šlozbergplaca. Ispred jednog Cineplexxa (ne, ovaj sigurno ne pušta porniće; u epohi smo u kojoj duplo X znači LUX), stotinak prodavaca je već razvuklo svoje zavežljaje. 

I upravo kako me je Luiza G., organizatorka rezidencije, toplo upozorila: u Puntigamu je bilo Srba. Puno. Jugoslovena, Jugosa, Južnjaka uopšte. Kao na mom rođenom buvljaku (da li bih mogao reći rođenom? mogao bih!) na Zemunu! Obilazio sam stazice pored Cineplexxa u svim pravcima, hoću reći, te bulevare između prostirki, slušajući muziku akcenata koji su uglavnom bili bosanski ili dalmatinski, sa ponekim slovenačkim razvlačenjem. 

Za tebe izdvajam ovu kratku razmenu između prodavca i mušterije koji je sa njegovog zavežljaja dohvatio nekakva klešta:

Jesi našo nešta?  Ja !  Ta ti je odlična, zube da izvadiš!

(T’as trouvé quelque chose ! / Ouais ! / Celles-là, elles sont excellentes même pour t’arracher les dents!)

Gle! Još jedna Marksova sablast u kutiji! Ali vratimo se našim stvarima, hoću reći, pločama. O tom prvom obilasku Puntigama, svačega sam video i čuo, ali nije bilo bogzna čega da se kupi. Bila je jednostavno slaba subota. I vratio bih se praznih i žalosnih ruku da jedan Jugos nije iskrsnuo iz tla sa dve kutije pune ploča. 

Kada sam iz njih iskopao Harvest Nila Janga, među brojnim nemačkim LP-jima (koji su svi glanc!) nisam se, šta misliš, obratio gazdi na srpskom. A ne! Neka me od toga Bog čuva izvan Eks-ju! Postavio sam pitanje koje sam naučio napamet nekoliko meseci pre polaska u Grac: Was kosten die Platten? Šta mi je odgovoreno? Ein Euro. Bez diskusije! Bolje nego u Srbiji! (Na fotki koja sledi, videćeš ploču zajedno sa diskom Pearl Jam iz devedesetih, Vitalogy, albumom koji sam okvalifikovao kao “mlađeg brata Harvest”)

Poređenja radi, dva Plattenladen u Gracu koje sam već obišao pre Puntigama prodavale su polovne ploče za minimum 10 eura. One koje su nudili za 3 ili 5 nisu zaista vredele ništa; među njima sam video jednog Mekartnija i doslednog ga zaobišao. 

Ali u Dux Records u kvartu Lend, preko Mure, našao sam izvanrednu ploču: prvo sovjetsko izdanje ranih singlova Rolling Stones. Naslov? Bilingvalan! Игра с огнем/ Play with fire.

Pokazao sam ploču komšiji iz Gruzije, Zvijadu: samo što se nije rasplakao pred omotom. Dva litra vina kasnije zamolio me je da je sklonim. Mora da ga je podsetila na mladost. Ploča je u SSSR objavljena 1989.

  Ne bih je, što se mene tiče, nikad uzeo da sam već imao Play with fire na nekoj od šest-sedam Rolling Stones ploča koje već imam; Play with fire je, ako mene pitaš, njihova daleko najbolja pesma. U jednoj drugoj prodavnici ploča, aluzivnog imena, Inandout Records, iskopao sam treći album Stranglersa, Black and white, gde se nalazi moja omiljena pesma te grupe, Nice’n’Sleazy.

Znači, deset evra nisu ništa za rezidenta Graca, kad je reč o pločama. A šta je s novim pločama, još u ambalaži? One staju maksimum 20-25 eura. Setio sam se još jednom onog prodavca iz Beograda, Jugovinil, kod koga nove ploče nema ispod 35 eura. Njegova radnja se nalazi u nedavno džentrifikovanoj ex-pivnici pretvorenoj u kafe-kvart u Cetinjskoj ulici, koja je dakle u potpunosti prilagođena džepu te posh omladine, koja može da ih priušti i da si ih nabije na... Instagram. 

(Naravno, gazdu Jugovinila sreo sam više puta na Zemunskom buvljaku, izjutra, pre sedam, kako kupuje ploče za maksimum 1 EUR, da bi ih preprodao za basnoslovne cene, brez poreza!)

Vratimo se u Grac (koji, kao što smo rekli, nije toliko drugde!). Nedelju dana kasnije, 22. juna, u peticu sam ušao ranije, malo smirenije. U tramvaju se nalazio natpis na slovenačkom: Danas velja vsaka vozovnica kot dnevna karta do 24 H. “Danas će svaka karta za prevoz važiti kao dnevna karta, do 24 sata”.

A zbog čega? Jer je tog dana, što ću kasnije saznati, bio održan Prajd.

I to, ispostaviće se, Prajd bez oružane pratnje, što je ipak balkanski začin! No, ovog puta, Puntigam je bio pun ko oko! Jedan Slovenac je prodavao ploče koj vidiš ovde kako listam. Koliko koštaju? Pitam na nemačkom. Zašto nisam progovorio slovenački? Uvek sam želeo, moj dragi Arno, da se šetkam kroz neko mesto na kojem svi govore mojim jezikom ne znajući da ga razumem. Slovenac je pak bio prefinjeniji nego Jugos od pre nedelju dana. 

“Svaka ploča ima svoju cenu!”  “Beatles 1967/1970?”  “20 eura”  “Come Together single?”  “10 euros”  Okej, evo ga još jedan Beatles fan! “Talking Heads, Little creatures?”  “6″.  “Danke”.

Mnogo sam očekivao, dragi moj Arno, u tome je problem. Austrija je ipak Balkancima najbliža kapitalistička zemlja. U osamdesetim godinama, koje cenim koliko i ti, zamišljao sam kako dobar broj Austrijanaca u svojim kolekcijama drži albume i singlove Television, Pixies, Sonic Youth, Dinosaur Jr., Gun Club, Siouxsie and the Banshees, i tako dalje, pa čak i u devedesetim godinama, kada je bolest kompakt diska već zavladala.

Ali izvan fasade Dux Records, na kojoj je reprodukovan motiv sa albuma Goo Sonik Juta, izuzev nekoliko uobičajenih gluposti iz tih godina koje se mogu i u Beogradu naći, ispostavilo se da su naši respektivni buvljaci iz tog ugla sasvim savremeni: njihove ploče takođe potiču većinom iz šezdesetih i sedamdesetih, ima i osamdesetih, ali ono progresivnije krilo koje ti spominjem, sva je prilika, nije se preštampavalo.

Dakle, tog 22. juna, dan nakon letnjeg solsticija, dan nakon šetnje Kleo od pet do sedam u filmu Anjes Varda, zastajem ispred nekoliko kutija sa pločama. Jugoslovenka prodaje. Pitam je na svom niže-nemačkom. Ona mi odgovara dugo i zamršeno, ne uspevam da uhvatim ni reč, Arno, pa ipak klimam pre nego što postavim potpitanje Für eine Stücke? (A po komadu?), na šta mi ona odgovori: Drei euro.

Bacim se na posao i iskopam soundtrack za jedan od najkemp filmova svih vremena, My Fair lady (znam da je možda u poslednje vreme postao hip, ali to je ipak mjuzikl, a meni je, kao što je slučaj sa Kosom, draga samo treklista!) U sebi otpevam Show me! kažem Danke i nastavim da hodam ništa ne uzevši.

I tada sretnem Adu Kobusjevic. (Ako ti dosad nisam rekao ništa o njoj, to je samo zato što sam hteo da je ti sretneš čitajući!) Ada je vizuelna umetnica koja takođe snima filmove i trenutno ima izložbu u pešačkom tunelu ispod Šlozberga, pod nazivom Illusion, zasnovanu na efektima svetlosti i boje. Nekoliko godina je živela u Srbiji; imao sam priliku da vidim njene fotke sa novosadskog buvljaka Najlona. Pokazaću ti u Arlu tu seriju fotki iz 2014. koju je Ada nazvala Fleeting Installation (2014).

Srećem, dakle, Adu koja mi kaže da je nabavila neku odeću. Za koliko? Za 10 centi po komadu! Pazi to! Počne kiša. Odmah otrčim do Jugoslovenke, pitam da li bih My Fair lady mogao da dobijem za 2 evra, a kod Slovenca, da li bih Talking Heads mogao iskamčiti za pet. Kiša se pojača. Moja balkanska cena je smesta prihvaćena. Kad sam stigao kući (odakle? od kuće? uvek sam kod kuće! Why on earth are you there when you're everywhere?) otkrivam da je album Talking Heads objavio Jugoton, najveći proizvođač gramofonskih ploča u Jugoslaviji (Zagreb).  

Ada me onda uvede u unutrašnjost tog famoznog Cineplexxa. I to najpre da bismo se sklonili sa kiše. Prethodne nedelje nije mi ni padalo na pamet da zavirim u tu garažu, ali pokazalo se da je još bogatije nego što sam zamišljao, nego ono što se videlo napolju. To su ta predgrađa, sve je u undergroundu! (u ovom trenutku se na mene zaleteo pas komšinice Kinge i upoznao me!) 

Unutra, psujući što pri sebi nemam dodatni ceger, primećujem da pijem kafu mit zunehmen, po prvi put na buvljaku. Kako to? Pa jednostavno, imaju klupe gde se može sesti, gde se čak može istrpeti kiša. Je li dakle tako jednostavno biti poslužen? Jeste, pa i hodati s kafom, staviti plastičnu čašu svaki put pored kutije pune ploča ili knjiga i potom je pronaći netaknutu. A onda se odmoriti na jednoj od tih klupa čekajući Adu i gledajući jednog zadovoljnog Kineza koji je pribavio ventilator. Probaj!

A onda, ponovo pod Adinim vođstvom, odlazim u specijalnu pekaru koja prodaje samo hleb od juče. Ali nije to bäckerei kao bilo koji, Arno, ovde, u centru grada, u Lendu, u Mariahilferstrasse, pekara je morala da postane concept-store, izlog će ti reći sve!

Dakle, u trenutku kad sam počinjao da ti pišem ovo pismo koje je sada, napokon, pri kraju, bio sam u Sackstrasse, gde je, tačno u 17č40, žuti kombi zastao nasred ulice. Iz njega je izašao službenik sa narandžastom gajbom. Približio se velikom žutom sandučetu preko puta, poturio gajbicu pod njega, i pošto mu je otključao dno, bučno istresao gomilu pisama. 

Ovo pismo će ti doduše stići malo brže nego ta koja je skupljao poštar, ali nadam se da mi nećeš zameriti! Ipak ti pišem iz HEIMATA!!! Pisaću ti uskoro opet, naročito ako iskopam nekog italijanskog pevača ili pisca za tvoje uši. 

P S Što se alkohola tiče... crveno vino, kao što možeš da zamisliš, nije bogzna šta. Bela vina? To je bolje. Kad čovek izbliza pogleda njihova piva, ima razloga za više optimizma nego u Francuskoj. Definitivno sam postao fan Gössera, ipak sam Puntigamer čekao predugo u roštiljskom dimu! Neka čekanja ubiju neke žeđi! Preneću nekioliko limenki krišom preko granice i stući ćemo ih zajedno u avgustu u Arlu. 

Nadam se da te nisam ugnjavio ovim pismom. Ali pazi: ima i fotografija. I nećeš mi valjda zameriti što je pismo otvoreno. Čekajući tvoj odgovor (epski, kao što je uobičajeno), 

Bojan