#NE-BE 1114 | Explore Tumblr posts and blogs

sorrynoroomsavailable · 2 months ago

Text

Резиденція Вибачте Номерів Немає Наталка Дяченко Генезис експедиційних практик мистецької ініціативи ДЕ НЕ ДЕ: показ відео та обговорення 25 жовтня, Дабл рум 1114, готель Інтурист-Закарпаття, м.Ужгород

Наталка Дяченко - документальна фотографиня, відеомейкерка, дослідниця. З 2016 року учасниця мистецької ініціативи DE NE DE, а також співзасновниця ГО «Музей відкрито на ремонт». У своїй краєзнавчій практиці використовує методи психогеографій та зчитування міста/місцевості під час фланування, зібрані матеріали слугують для створення архіву культурної спадщини та авторських відеоессе. Один з останніх партисипативних проектів створених у співпраці з @Даною_Брежневою – «Фотоательє Чудес Дани та Наталки» є рефлексією на повномасштабне агресивне російське вторгнення в Україну.

Резиденція ВНН звертає увагу на роль культури та мистецтва в часи російсько-української війни, має на меті реалізацію інституційно критичних проектів пов'язаних з культурною спадщиною (матеріальною і нематеріальною), розвитком художнь��-культурних інституцій. Освітня програма створюється у партнерстві із Закарпатською Академією Мистецтв.

Програму резиденції ВНН та участь Наталки Дяченко реалізовано завдяки грантовій підтримці від The Académie des beaux-arts in Paris (French Academy of Fine Arts)

(eng)

Residence Sorry No Rooms Available Natalka Diachenko Genesis of expeditionary practices of the art initiative DE NE DE: video screening and discussion October 25, Double Room 1114, Intourist-Zakarpattia Hotel, Uzhhorod

Natalka is a documentary photographer, video maker, and researcher. Since 2016, she has been a participant of the DE NE DE art initiative and co-founder of the NGO Museum Open for Renovation. In her local history practice, she uses the methods of psychogeography and reading the city/location during Flaneuring, and the collected materials serve to create an archive of cultural heritage and author’s video essays. One of the latest participatory projects created in collaboration with @Dana_Brezhneva - “Photos Atelier of Wonder by Dana and Natalka” is a reflection on the full-scale aggressive russian invasion of Ukraine.

The SNRA residence draws attention to the role of culture and art during the russian-Ukrainian war, aims to implement institutionally critical projects related to cultural heritage (tangible and intangible), development of artistic-cultural institutions. The educational program is created in partnership with the Transcarpathian Academy of Arts.

The SNRA residency program and the participation of Natalka Diachenko were implemented thanks to the grant support from The Académie des beaux-arts in Paris (French Academy of Fine Arts)

Photo credit Mykhaylo Melnychenko

0 notes

actu-juridique · 3 months ago

Text

France, Conseil constitutionnel, 29 novembre 2024, 2024-1114

https://justifiable.fr/?p=2336 https://justifiable.fr/?p=2336 #Conseil #constitutionnel #France #novembre LE CONSEIL CONSTITUTIONNEL A ÉTÉ SAISI le 27 septembre 2024 par la Cour de cassation (chambre criminelle, arrêt n° 1286 du 25 septembre 2024), dans les conditions prévues à l’article 61-1 de la Constitution, d’une question prioritaire de constitutionnalité. Cette question a été posée pour M. Sullivan B. par la SCP Anne Sevaux et Paul Mathonnet, avocat au Conseil d’État et à la Cour de cassation. Elle a été enregistrée au secrétariat général du Conseil constitutionnel sous le n° 2024-1114 QPC. Elle est relative à la conformité aux droits et libertés que la Constitution garantit du quatrième alinéa de l’article 181 du code de procédure pénale, dans sa rédaction résultant de la loi n° 2021-1729 du 22 décembre 2021 pour la confiance dans l’institution judiciaire. Au vu des textes suivants : – la Constitution ; – l’ordonnance n° 58-1067 du 7 novembre 1958 portant loi organique sur le Conseil constitutionnel ; – le code de procédure pénale ; – la loi n° 2021-1729 du 22 décembre 2021 pour la confiance dans l’institution judiciaire ; – le règlement du 4 février 2010 sur la procédure suivie devant le Conseil constitutionnel pour les questions prioritaires de constitutionnalité ; Au vu des pièces suivantes : – les observations présentées pour le requérant par la SCP Anne Sevaux et Paul Mathonnet, enregistrées le 16 octobre 2024 ; – les observations présentées par le Premier ministre, enregistrées le même jour ; – les autres pièces produites et jointes au dossier ; Après avoir entendu Me Paul Mathonnet, avocat au Conseil d’État et à la Cour de cassation, pour le requérant, et M. Benoît Camguilhem, désigné par le Premier ministre, à l’audience publique du 19 novembre 2024 ; Et après avoir entendu le rapporteur ; LE CONSEIL CONSTITUTIONNEL S’EST FONDÉ SUR CE QUI SUIT : 1. Le quatrième alinéa de l’article 181 du code de procédure pénale, dans sa rédaction résultant de la loi du 22 décembre 2021 mentionnée ci-dessus, prévoit :« Lorsqu’elle est devenue définitive, l’ordonnance de mise en accusation couvre, s’il en existe, les vices de la procédure, sous réserve de l’article 269-1 ». 2. Le requérant reproche à ces dispositions de priver l’accusé de la possibilité d’invoquer devant la cour d’assises un moyen tiré de la nullité de la procédure antérieure à l’ordonnance de mise en accusation, dans le cas où il n’aurait pu avoir connaissance de l’irrégularité d’un acte ou d’un élément de procédure que postérieurement à la clôture de l’instruction. Il en résulterait une méconnaissance du droit à un recours juridictionnel effectif et des droits de la défense. – Sur le fond : 3. Aux termes de l’article 16 de la Déclaration des droits de l’homme et du citoyen de 1789 : « Toute société dans laquelle la garantie des droits n’est pas assurée, ni la séparation des pouvoirs déterminée, n’a point de Constitution ». Il en résulte qu’il ne doit pas être porté d’atteinte substantielle au droit des personnes intéressées d’exercer un recours effectif devant une juridiction et que doit être assuré le respect des droits de la défense. 4. Selon l’article 181 du code de procédure pénale, lorsque le juge d’instruction estime que les faits retenus à la charge d’une personne mise en examen constituent un crime, il ordonne sa mise en accusation devant la cour d’assises. En application des dispositions contestées de ce même article, lorsqu’elle est devenue définitive, l’ordonnance de mise en accusation devant la cour d’assises couvre les éventuels vices de la procédure, sous réserve de l’article 269-1 du même code. 5. Il en résulte que les parties ne sont plus recevables, en principe, à soulever devant la cour d’assises les nullités de la procédure antérieure à la clôture de l’instruction. 6. D’une part, en vertu de l’article 170 du code de procédure pénale, en toute matière, la chambre de l’instruction peut, au cours de l’information, être saisie aux fins d’annulation d’un acte ou d’une pièce de la procédure par le juge d’instruction, par le procureur de la République, par les parties ou par le témoin assisté. Les articles 173-1 et 174 du même code soumettent à certaines conditions de recevabilité la possibilité de contester de tels actes ou pièces, sauf dans le cas où les parties n’auraient pu connaître le moyen de nullité. Son article 175 prévoit également que des requêtes en nullité peuvent être présentées, dans un certain délai, à compter de l’envoi de l’avis de fin d’information. 7. D’autre part, par dérogation au mécanisme de purge des nullités prévu par les dispositions contestées, l’article 269-1 du code de procédure pénale dispose que, lorsque l’accusé n’a pas été régulièrement informé, selon le cas, de sa mise en examen ou de sa qualité de partie à la procédure, de l’avis de fin d’information judiciaire ou de l’ordonnance de mise en accusation et que cette défaillance ne procède pas d’une manœuvre de sa part ou de sa négligence, il demeure recevable à saisir le président de la chambre de l’instruction d’une requête en nullité contre les éventuelles irrégularités de la procédure d’information. 8. Ces dispositions garantissent ainsi que l’accusé a été en mesure de soulever utilement les moyens de nullité dont il a pu avoir connaissance avant la clôture de l’instruction. 9. Toutefois, ni les dispositions contestées ni aucune autre disposition législative ne prévoient d’exception à la purge des nullités dans le cas où l’accusé n’aurait pu avoir connaissance de l’irrégularité éventuelle d’un acte ou d’un élément de la procédure que postérieurement à la clôture de l’instruction. 10. Dès lors, les dispositions contestées méconnaissent le droit à un recours juridictionnel effectif et les droits de la défense. Elles doivent donc être déclarées contraires à la Constitution. – Sur les effets de la déclaration d’inconstitutionnalité : 11. Selon le deuxième alinéa de l’article 62 de la Constitution : « Une disposition déclarée inconstitutionnelle sur le fondement de l’article 61-1 est abrogée à compter de la publication de la décision du Conseil constitutionnel ou d’une date ultérieure fixée par cette décision. Le Conseil constitutionnel détermine les conditions et limites dans lesquelles les effets que la disposition a produits sont susceptibles d’être remis en cause ». En principe, la déclaration d’inconstitutionnalité doit bénéficier à l’auteur de la question prioritaire de constitutionnalité et la disposition déclarée contraire à la Constitution ne peut être appliquée dans les instances en cours à la date de la publication de la décision du Conseil constitutionnel. Cependant, les dispositions de l’article 62 de la Constitution réservent à ce dernier le pouvoir tant de fixer la date de l’abrogation et de reporter dans le temps ses effets que de prévoir la remise en cause des effets que la disposition a produits avant l’intervention de cette déclaration. Ces mêmes dispositions réservent également au Conseil constitutionnel le pouvoir de s’opposer à l’engagement de la responsabilité de l’État du fait des dispositions déclarées inconstitutionnelles ou d’en déterminer les conditions ou limites particulières. 12. En l’espèce, d’une part, les dispositions déclarées contraires à la Constitution, dans leur rédaction contestée, ne sont plus en vigueur. 13. D’autre part, la déclaration d’inconstitutionnalité peut être invoquée dans les instances non jugées définitivement à la date de publication de la présente décision lorsque la purge des nullités a été opposée à un moyen de nullité qui n’a pu être connu avant la clôture de l’instruction. Il reviendra alors à la juridiction compétente de statuer sur ce moyen de nullité. LE CONSEIL CONSTITUTIONNEL DÉCIDE : Article 1er. – Le quatrième alinéa de l’article 181 du code de procédure pénale, dans sa rédaction résultant de la loi n° 2021-1729 du 22 décembre 2021 pour la confiance dans l’institution judiciaire, est contraire à la Constitution. Article 2. – La déclaration d’inconstitutionnalité de l’article 1er prend effet dans les conditions fixées aux paragraphes 12 et 13 de cette décision. Article 3. – Cette décision sera publiée au Journal officiel de la République française et notifiée dans les conditions prévues à l’article 23-11 de l’ordonnance du 7 novembre 1958 susvisée. Jugé par le Conseil constitutionnel dans sa séance du 28 novembre 2024, où siégeaient : M. Laurent FABIUS, Président, Mme Jacqueline GOURAULT, M. Alain JUPPÉ, Mmes Corinne LUQUIENS, Véronique MALBEC, MM. Jacques MÉZARD, François PILLET, Michel PINAULT et François SÉNERS. Rendu public le 29 novembre 2024. Source link JUSTIFIABLE : Indexation des Jurisprudences depuis le 1er novembre 2024 JUSTIFIABLE enrichit son offre en indexant désormais les différentes jurisprudences publiées depuis le 1er novembre 2024. Cette nouvelle fonctionnalité couvre les décisions rendues par les juridictions françaises, offrant un accès rapide et structuré à une base de données constamment mise à jour. Ce service vise à faciliter la recherche juridique et à garantir aux professionnels du droit, étudiants, et particuliers un accès clair et précis à l’évolution des décisions judiciaires en France. Explorez dès maintenant cette catégorie et restez informés des derniers développements juridiques.

0 notes

mentalnahigijena · 2 years ago

Photo

“Sveti” Stefan Nemanja Genocidni Stefan Nemanja je bio klasični srednjevjekovni vladar koji ničim nije zaslužio da bude proglašen za svetitelja. U njegovom životu nije bilo ničeg svetog. Cio život je ratovao, ubijao ljude, borio se za vlast i za teritorije. Za svetitelja je proglašen jer je Srpska crkva osnovana kao privatna crkva Nemanjića i da bi se dinastija učvrstila, on je morao biti proglašen za svetitelja Veliki župan Raške Stefan Nemanja, rodonačelnik dinastije Nemanjića, rođen je 1113. ili 1114, a umro je 1199. godine. Navršava se 900 godina od njegovog rođenja i logično je bilo da tu godišnjicu Srpska crkva urnebesno slavi, kako ona i zna sa stotinama predavanja, akademija, litija, priredbi... Međutim, nema ništa od toga, ovaj jubilej prolazi u tišini, niko u javnosti to i ne pominje, samo iz jednog razloga; Nemanja je kao beba kršten po obredu Rimske crkve, jer u Duklji nije bilo pravoslavnih svještenika. To SPC od njenog neukog stada mora da sakrije, stado u Crnoj Gori ne smije biti uzmemireno činjenicom da nam preci nijesu bili pravoslavci. Nemanja je oko 1185. godine osvojio katoličku Duklju/Zetu i pripojio je svojoj državi. Pravoslavlje u Duklji/Zeti počinje sa Nemanjićima, jer je poslije 1054. godine (kada su se odijelile Rimska i Carigradska crkva), Duklja potpala pod jurisdikciju Rimske crkve. Kao što sam već pokazao, Nemanja je rođen kao izbjeglica, najvjerovatnije na teritoriji današnje Podgorice. Mislim da će čitaocima u Crnoj Gori biti interesantno da predstavim jedno pismo u kojem se pominje Nemanja. Naime, barski nadbiskup Grgur Grizogono oko 1180. g. napisao je pismo Stefanu Nemanji. Eduard Peričić smatra da je baš Grgur Grizogono napisao "Ljetopis popa Dukljanina". Original pisma se nalazi u arhivu Kaptola u Splitu. Evo pisma: "Magistru Gvalteriju, glasovitom splitskom kanoniku i Svete Rimske Stolice legatu, Grgur, Dioklićanske i Barske crkve ponizni sluga, zdravlje i iskreni ljubavni savez. S najvećim poštovanjem primili smo pismo vaše dostojnosti koje ste nam uputili i razabravši njegov sadržaj zahvalni smo razmišljali o bezbrojnim dobročinstvima koje ste u svojoj dobrostivosti učinili vodeći brigu o našoj crkvi... razgovarajući s knezom i drugim splitskim odličnicima koji su nas uvijek običavali savjetovati svojom ljubavlju i razboritošću. Da je Salonitanska crkva imala primat u čitavoj Dalmaciji to mi ne negiramo. I nama uopšte ne bi odgovaralo da se od nje dijelimo, već da od nje o��ekujemo savjet i ugodnu pomoć. No velika je razmirica izbila između našega grada i velikoga župana, o čemu sa vama nijesmo mogli razgovarati, zbog velikog meteža i pritisaka koji se dešavaju i bole nas. Osamsto perpera koje smo u prošloj godini očekivali da prihodujemo od svojih imanja on (veliki župan Nemanja) traži za sebe, a mi ne možemo da položimo traženu sumu, jer su polja opustošena, te je on ponovo zaprijetio gradu, o čemu bi prezviter Maraldus, očevidac svega ovoga, mogao da vam referiše. Tako, mnogim metežima i pritiscima izloženi, svi ljudi stenju i pate (gemunt et dolent). A od kneza Mihaila, čija briga za dioklićansku crkvu nije mala, ne može se u ovim okolnostima očekivati pomoć, pa ćemo se, postupajući po volji previšnje milosti, u korist naše crkve, i do postignuća nekoga rešenja, nadati bez sumnje u vašu nadu i pomoć." (Radoslav Rotković, Pismo nadbiskupa Grgura splitskom kanoniku Gvalteriju o nevoljama koje su i kler i kneza Mihaila snašle od Nemanjinih pritisaka, knjiga "Kraljevina Vojislavljevića XI XII vijeka", Podgorica, 1999). Iz pisma provijava neraspoloženje prema Nemanji, a pohvalno se govori o dukljanskom knezu Mihailu. U borbi za prijesto Raške Nemanja je u bitki kod Pantina ubio i svog rođenog brata Tihomira. Povodom toga, Simo Živković u časopisu "Srpsko nasleđe" (broj 5, maj 1998), piše: "Čudna je politika naše crkve: Nemanja je svetac, iako je indirektno ubio svog brata Tihomira: porazio ga u jednom boju na Kosovu (1168). (Tihomir bežao, i onako težak u oklopu, udavio se u Sitnici.)" Simo Živković ovo "čudna je politika naše crkve", napisao je sa blagoslovom dvojice vladika te iste crkve, koji su bili članovi redakcijskog odbora, što sam već pokazao. Nemanja je bio vrlo krvoločan i svirep, za to imamo potvrdu, surovo je progonio jednu vjersku zajednicu, koju su i pravoslavna i rimokatolička crkva gledale kao jeretičku. Radi se o bogumilima. Evo jednog objašnjenja ko su bili bogumili: "BOGOMILI, pristalice verskog pokreta koji je verovatno nastao u X v. (kad se pominje pop Jeremija Bogomil u Bugarskoj) pod neposrednim uticajem ma nihejskih (dualističkih) učenja na Bliskom istoku. Socijalna osnova pokreta je nejednaka. Prezviter Kozma ih je u X v. optuživao kako 'uče svoje da se ne pokoravaju vlastima svojim, kore boljare, smatraju mrskim bogu onoga koji rabota za cara i svakome rabu govore da ne radi za svoga gospodara'. U Bosni je kasnije bogomilstvo odgovaralo plemstvu koje se borilo protiv Ugara kao osvajača i nosilaca katoličanstva. Ni bogomilsko učenje nije jedinstveno. Osnova mu je dualistička, u početku jako naglašena (pored boga dobra koji je stvorio duhovni svet, postoji i bog zla, koji je stvorio materijalni svet), da se kasnije svede na uopštenije učenje u borbi dobra i zla i čovekovom otpadništvu od svog prabića. Bogomili su odbacivali crkvenu hijerarhiju i posede, zatim crkvu, krst, ikone i sve molitve osim 'Oče naš' a delili su se na askete ('savršene') i obične vernike ('slušaoce' ili 'verne'), mada se i ovde javljaju odstupanja, sve do pojave djeda, crkvenog starešine u Bosni. Bogomilstvo se raširilo u Bugarskoj, Makedoniji, Raškoj (babuni), Bosni (crkva bosanska, dobri bošnjani, krstjani, patareni), a prodrlo je i na zapad (katari u Italiji, albižani u Francuskoj)." (Nova enciklopedija u boji Vuk Karadžić Larousse, I, A K, Beograd, 1977, str. 222) U Beogradu je 1935. objavljeno drugo izdanje udžbenika "Istorija opšte hrišćanske i srpske pravoslavne crkve (za više razrede srednjih škola)", autori su bili protoprezviter Živ. M. Marinković i Jevrem Igumanović a izdavač Izdanje knjižare Vlad. N. Rajković i komp. U knjizi, na stranama 56 i 57 postoji poglavlje "Bogomili". Evo ga: "Poreklo bogomilske jeresi. Ova jeres vodi svoje poreklo od starog persijskog manihejstva koje se u VII veku pojavilo u Jermeniji i pod imenom novo manihejstvo ili pavlovstvo, po apostolu Pavlu, čije su poslanice najviše čitali. Ova se jeres tako naglo širila po Jermenskoj, da su protiv njenih pristalica vizantinski carevi preduzimali krvava gonjenja, dok ih, najzad, nisu preselili u Plovdiv, u današnjoj Trakiji. Odavde su se brzo raširili po celom Balkanskom Poluostrvu pod imenom bogomili. Kod nas su, u Nemanjinoj Srbiji, bili poznatiji pod pogrdnim imenom babuni. U Bosni su poznati pod imenom kršćani. Iz Bosne su se širili sve dalje na zapad i dospeli čak do Francuske. Tamo su ih nazivali katarima, a u Italiji patarenima. Organizacija i učenje bogomila. Iako su bogomili učili o međusobnoj jednakosti, kao i da svaki od njih može biti propovednik ili učitelj, ipak su imali svoju organizaciju. Na čelu te organizacije bio je djed, a do njega dvanaest strojnika. Među strojnicima najugledniji zvao se gost, a drugi po redu starac. Svi pak oni, koji su svoje verske obaveze savesno i tačno ispunjavali, nazivali su se starešine. U osnovi njihovog verskog učenja bio je manihejski, upravo gnostički dualizam, tj. verovanje u jednoga dobroga Boga i zlog duha đavola. Posljednji je, a ne Bog, tvorac vidljivog, materijalnog sveta, pa i čoveka. Zato čovek, kome je Bog dao dušu, ali koja se nalazi zarobljena u telu, treba da je oslobodi tog satanskog okova. A to može postići samo ugušivanjem svojih želja askezom. Otuda su veoma strogo postili. Preporučivali su i uzdržavanje od braka. Bogosluženja nisu imali, otuda im ni hramovi nisu bili potrebni. Na duge molitvene skupove okupljali su se po privatnim kućama, i to noću. Odbacivali su vaskrsenje (jer je telo đavolsko), svete tajne, obrede, krst, ikone. Naročito su bili protivnici ubijanja, makar i u ratu. Jer, učili su, ubijajući ljude, mi ih lišavamo svake mogućnosti da strogom askezom dušu svoju oslobode satanskog okova (tela). Zato su bili i protiv vojske. Ovakvim svojim unakaženim i razornim učenjem bogomili su bili veoma opasni po crkveni, društveni i državni poredak. I nije čudo što su u svima državama gonjeni i od crkve i od državne vlasti. Kod nas, u Srbiji, uništeni su za vreme Stevana Nemanje. Oni što ne htedoše da se odreknu ove jeresi, pobegnu u Bosnu Kulinu Banu. Tu su našli plodno zemljište za svoju jeres, jer je i sam Kulin bio bogomil." Danas je uobičajeno da se nazivaju bogumili, a ne bogomili. Sad da pogledamo prvoklasni izvor kako se Nemanja obračunao sa bogumilima u Raškoj/Srbiji. On ih je istrijebio, današnjim rječnikom rečeno izvršio je genocid nad njima. To nam predstavlja niko drugi do njegov sin Stefan Prvovenčani: "Kao nekada prorok Ilija, koji je ustao na bestidne jereje, i on obliči njihovo bezboštvo; jedne spali, a druge različitim kaznama kazni, treće liši zemlje od države svoje a domove njihove i sva njihova imanja sakupivši, razdade ih leproznim i ubogim. A učitelju i načelniku njihovom odreza jezik u grlu njegovom, koje ne ispoveda Hrista, sina Božjeg. I knjige njegove nečastive spali i ovoga izagna, zapretivši da se nikako ne ispoveda ni pominje trikleto ime. I sasvim iskoreni tu prokletu veru, da se ona ne pominje nikako u državi njegovoj, već da se slavi jedinosušna i nerazdeljiva i životvoreća Trojica: Otac i Sin i Sveti Duh, svagda i sada i u veke vekova, amin." (Stefan Prvovenčani, Sabrana dela, Srpska književna zadruga, Beograd, 1999, strana 37). Srpska crkva, danas zvana Svetosavska crkva, kako je nazivaju sami njeni najviši velikodostojnici, imala je predistoriju tako što je prvi svetac ove crkve Nemanja, u monaštvu nazvani Simeon, bukvalno istrijebio u svojoj državi pripadnike jedne vjerske zajednice, to je bio prototip onoga što danas zovemo genocid. I Rimska crkva je nad bogumilima katarima, izvršila ono što danas zovemo genocid. U srednjevjekovnoj Francuskoj bogumili su zvani katarima. Katari (starogrčki: καθαροί čist, povezano sa katarzom, što znači pročišćenje) ili Albižani (po gradu Albi u Langdoku, današnja Francuska) bili su pripadnici hrišćanskog pokreta koji se širio Evropom od 11. do 14. vijeka. Smatra se da je katarsko učenje nastalo pod uticajem bogumilskog učenja sa Balkana. Rimska crkva ih je zbog njihovih ubjeđenja proglasila za jeretike i surovo progonila, krajem 12. i početkom 13. vijeka. Papa Inoćentije III je pozvao na krstaški rat protiv katara. Krstaški rat je poslije više godina završen tako što su ubijene desetine pa čak i stotine hiljada katara. Papu Inoćentija III, koji je pokrenuo genocid nad katarima, niko nije proglasio za svetitelja, niti to ikome pada na pamet. Milorad Tomanić piše o Nemanji: "Posle lekcije koju je dobio od cara Manojla, Stefan Nemanja se primirio i do kraja carevog života nije preduzeo ništa što bi ovog moćnika moglo da naljuti. Međutim, Nemanja je slabije od sebe imao na drugoj strani u svojoj zemlji. Osim što je braću doveo u red, nateravši ih da priznaju njegovu vrhovnu vlast, odlučio je i da Rašku učini verski jednoobraznom zemljom, tj. isključivo pravoslavnom. Glavni problem na tom putu bili su mu bogumili. Zato je Stefan Nemanja krenuo u veliko istrebljenje (danas bi to nazvali genocid) svih onih bogumila koji nisu želeli da prihvate pravoslavlje i da se pokrste. Jedni su uspeli da izbegnu u Bosnu kod Kulinabana. drugi su se pokrstili, a oni najprivrženiji svojoj veri masovno su ubijani, pa su čak i živi spaljivani u ime Hristove crkve i pravoslavlja. Na velikim lomačama spaljivane su i bogumilske knjige (prizori koji će se ponoviti i u vreme Trećeg rajha), tako da istrebljenje (genocid) nije bilo samo fizičko nego i duhovno." (Milorad Tomanić, Srpska crkva u ratu i ratovi u njoj, Beograd, 2001). Tomanić priča da je Nemanja radio isto što i ustaše, ali nekih 750 godina prije ustaša. Komentariše Nemanjih genocid nad bogumilima: "Ne podseća li ovo na priču iz NDH. 'Jedna trećina mora se pokatoličiti, jedna trećina mora napustiti zemlju. jedna trećina mora umreti'!" (ista knjiga). Stefan Nemanja je bio klasični srednjevjekovni vladar koji ničim nije zaslužio da bude proglašen za svetitelja. U njegovom životu nije bilo ničeg svetog. Cio život je ratovao, ubijao ljude, borio se za vlast i za teritorije. Za svetitelja je proglašen jer je Srpska crkva osnovana kao privatna crkva Nemanjića i da bi se dinastija učvrstila, on je morao biti proglašen za svetitelja. Protojerej stavrofor prof. dr Radomir Popović, redovni profesor Bogoslovskog fakulteta u Beogradu održao je 2008. u Beogradu predavanje na temu "Sveti Simeon Mirotočivi i pravoslavlje u srpskim zemljama". U želji da uzdigne Nemanju trućao je neke besmislice, kako je Stefan Nemanja ravan Isusovim apostolima: "Naravno, životopisci vide prepodobnog kao ravnoapostolnog, kao onoga koji je primio angelski obraz. Kako je to prepodobni Simeon ravnoapostolni? Upravo po tome što je učvršćivao pravoslavnu veru u Raškoj državi toga doba, pre svega građenjem zadužbina koje smo nabrojali, i mnogim drugim koje nisu možda evidentirane u žitijima koje imamo, a kojih je svakako bilo." (www.svetigora.com/node/3588). Ovaj argument kako je Nemanja krajem 12. vijeka učvršćivao pravoslavlje u Raškoj, jednako je jak kao kad bi neko dao pohvale sv. Franju Asiškom kako je učvršćivao rimokatoličku vjeru u Italiji. Ko je to Rašku htio da otrgne od pravoslavlja krajem 12. vijeka? Uistinu, Stefan Prvovenčani sin Nemanjin, od rimskog je pape dobio kraljevsku krunu 1217. godine. Ili je Popović pod ovim "učvršćivao pravoslavnu veru" mislio na genocid koji je Nemanja izvršio nad bogumilima? Nemanja je proglašen za svetitelja svega godinu dana poslije smrti, nije bilo nikakvog provjeravanja njegovog života, nikakva čuda se nijesu desila u tih godinu dana, jednostavno, pao je dogovor unutar vladarske porodice da se svi vladari Nemanjića počnu proglašavati za svece, kako bi se tako učvrstio njihov kult među plemstvom, srbljima i drugim pravoslavcima njihove države. Željko Fajrić u knjizi "Sveta loza Stefana Nemanje" (www.rastko.rs), kaže u vezi toga: "Izgleda da je širenje Nemanjinog kulta ipak bilo više namera Savina i Stefanova nego što je to bilo stvarno spontano. Kao mudri državnici znali su da ovakav kult može da učvrsti dinastiju Nemanjića i da zahvaljujući tome doprinese unutrašnjoj stabilnosti u državi." Željko Fajfrić je pravnik advokat, ali na vrlo pitak i razumljiv način piše istorijske knjige. Drži se izvora i izvan onoga što izvori kazuju ne postavlja teorije i ne daje fantastične zaključke, što inače rade mnogi profesionalni srpski istoričari. Nekoliko njegovih knjiga se nalazi na srpskom nacionalističkom naučnom portalu www.rastko.

0 notes

minashiro-mcl-etc · 2 years ago

Text

Armin Épisode 2 - 201 created (solution)

Yeleen n°1

A. Mmm... Désolée, je parle trop hein? B. Ne me tente pas! +5 C. J’ai du mal à savoir si t’es sérieuse ou pas?

Armin n°1 (neutre)

A. Qu’est-ce qui me prouve que cette fois ce sera différent? Que tu es sincère? B. C’est d’accord. C. Je ne suis pas sûre de le vouloir.

Armin n°2

Et tu trouves que dans mon entreprise de te reconquérir, c’est pas un super premier move.

A. (Je lui ai offert un sourire indulgent.) B. C’est ça. Ça commence mal, en tout cas... C. C’est exactement ça! Tu vois, quand tu veux! +5

Objectif N°1 - Va en cours. (Amphi 1)

TATA

Condition: Avant Amphi 1 Lieu: BU Cadeau: ordinateur portable Coût: 18 PA

Choix de la tenue: Lvl up 170G (Veste 60G, T-shirt 25G, Short 50G, sneackers 35G)

Objectif N°2 - Rejoins Armin au kiosque dans le parc.

Armin n°3

A. N’en fais pas trop non plus... B. Ça me fait vraiment plaisir, merci. C. Fais attention à ne pas placer la barre trop haut... +5

Objectif N°3 - Pars en balade avec Armin.

Armin n°4

A. Vas-y, montre-moi ça. +5 B. Pour quelqu’un qui ne veut même pas mettre le pied dehors, voilà une proposition bien audacieuse. C. Très charmant, la remarque graveleuse, pour un premier rendez-vous.

Armin n°5

Des petits flirts, des filles que j’ai rencontrées à l’école, ou en ligne...

A. Attends, quand tu dis “quelques”, c’est quelques trois ou quatre, ou quelques dix ou vingt? B. Mais tu n’en as emmené aucune à Disneyland, donc? +5 C. T’as pas tenté le coup avec Anaïs, finalement?

Armin n°6

T’as dû être poursuivie sans répit, comme un vif d’or.

A. En vérité, personne... +0 B. Pas vraiment, un peu comme toi finalement... +0 C. Oui, j’ai eu pas mal de petits amis, finalement.

Objectif N°4 - Suis Armin jusqu’à chez lui.

Armin n°7

A. J’ai jamais aimé ça! Tu dois me confondre avec une autre... B. C’est pas possible, t’as fait une liste de tout ce que je mange?! +5 C. Ne me pose même pas la question, je n’ai aucune idée de ce que tu vas commander pour toi.

------------------------------------------------------------------------- Choix FILM -------------------------------------------------------------------------

Armin n°8

Ou se prélasser devant un bon film.

A. D’accord pour le film, mais je choisis! B. Allez, c’est parti pour un petit LoL.

Armin n°9

Et toi, tu choisirais qui?

A. Wanda! Elle est trop classe. +5 B. Iron Man, du coup. Pour être milliardaire, déjà. C. Black Widow, forcément! Une des pionnières.

Armin n°10 (Illustration)

A. (Juste un petit bisou...)

B. (Je ne veux pas brûler les étapes.)

C. (Plus, j’en veux bien plus.)

Objectif n°5 - Rentre te coucher à la fac.

------------------------------------------------------------------------- Choix LOL -------------------------------------------------------------------------

Armin n°8

Ou se prélasser devant un bon film.

A. D’accord pour le film, mais je choisis! B. Allez, c’est parti pour un petit LoL.

Armin n°9

En même temps, vu comment il est feed maintenant.

A. T’es peut-être pas aussi bon que tu le penses...? +5 B. T’as vu?! Il est hyper bon, c’est abusé! C. Je suis peut-être pas aussi nulle que tu le penses...?

Armin n°10 (Illustration)

A. Arrête de tout commenter comme ça, ça ne m’aides pas! B. Je vais y arriver! Il faut juste que je me concentre...

C. Ffff... Aide moi l��, je m’en sors pas. +5

Objectif N°5 - Rentre te coucher à la fac.

Coût de l’épisode: entre 1114 PA et 1136 PA (avec tata)

#amour sucre #my candy love #Corazon de Melon #MCL #beemoov #alternative life #mcl alternate life #mcl armin #mcl al armin #armin #tata #Candy #sucrette #Illustration #illustrations #guide #épisode 2

7 notes · View notes

juneteenthblackqueerhistory · 5 years ago

Photo

If you’re on the physical self guided tour, check out our Google Map with these locations:

William Dorsey Swann (1114 F St NW, where Swann used to throw Balls)

Lucille Diggs Slowe (1256 Kearney Street in NE, home shared with Mary P. Burrill)

Mary P. Burrill (101 N St NW, Dunbar High School, where Burrill was a student and later on, a teacher)

Alain Locke (2441 6th Street NW, Howard University Dept. of Philosophy, where Locke was chair)

Protest Against Police Entrapment (US Marine Corps Memorial, Arlington VA)

Enik Alley Coffeehouse (alley near I St and 8th St NE)

Rayceen Pendarvis (1640 Rhode Island Ave NW, taping location of the Ask Rayceen Show)

First Black Lesbian and Gay Pride Festival (2500 Georgia Ave NW)

The Clubhouse (1296 Upshur St NW)

#juneteenth #dc #black pride #queer

19 notes · View notes

rheinkreiszeitung · 6 years ago

Photo

Neuss: Ford Kuga entwendet – Zeugen gesucht Neuss-Weißenberg (ots) - In der Nacht von Dienstag auf Mittwoch (4./5.9.) entwendeten Unbekannte einen schwarzen Ford Kuga (Erstzulassung: 2018).

#Polizei #Neuss #Weißenberg #Diebstahl #Zeugen gesucht #PKW #Neusser Weyhe #NE-BE 1114

0 notes

kelkkamonologi · 6 years ago

Text

Gimme, gimme, gimme! A man after midnight

Canon era Lemmioo. Kelailtiin eri skenaarioita @too-spoopy-to-be-frukd ’n kans, ja mä sitte päädyin kirjottaan tän :D Hope u like! Kakkososa on suunnitteluasteella :D

hahmot: Lammio, Lehto, Koskela

varoitukset: seksuaalinen tilanne, kännipano

sanamäärä: 1114

summary: Lammioo vituttaa, ja se päättää tarjota Lehdolle ryypyn

vastuuvapaus: Hahmot Väpän, en saa rahaa

—————————————

Lammiolla oli ollut raskas päivä. Koskelan joukkue oli taas hyppinyt silmille, ja hän oli määrännyt alikersantti Lehdon sekä sotamiehet Määtän ja Rahikaisen seisomaan kahden tunnin kovennetun. Se oli lähes heti loppunut ilmapommitukseen. Ja kaiken sen jälkeen Lehto ja Määttä olivat vielä saaneet vapaudenmitalit.

Lammiota otti päähän. Mitä nuo kekkulit olivat tehneet kunniamerkkiensä tai maansa eteen? Tuskin mitään. Ainakaan yhtään niin paljon kuin luutnantti Henrik Alexander Lammio. Ja hän ei ollut saanut minkäänlaista tunnustusta työstään.

Hän käveli ympäri telttaansa ja poltti tupakkaa kovalla tahdilla. Keuhkoja poltteli jo, mutta hän ei jaksanut välittää siitä. Jotenkin ärsytys piti poistaa, ja muuta keinoa hän ei ollut vielä keksinyt. Hän tumppasi tupakkansa maahan ja otti housuntaskustaan tupakkarasiansa vain huomatakseen sen ammottavan tyhjyyttään. Hän huokaisi, tunki rasian takaisin housunsa taskuun ja painui sisälle telttaan ylhäiseen yksinäisyyteensä.

Hetken aikaa makoiltuaan punkallaan hän keksi. Josko Lehdolle tarjoaisi ryypyn. Ehkä silloin se ei hyppisi enää silmille. Ei kai kukaan voisi ryypystä kieltäytyä? Ei ainakaan Lehdon kaltainen ronski ja jokseenkin pelottava mies. Lammio nousi ylös punkaltaan ja alkoi kaivella pöytänsä laatikoita löytääkseen etsimänsä. Pian hän sen löysikin, avaamattoman viskipullon. Hän laittoi sen takaisin paikalleen ja nousi ylös.

Hän veti manttelin päälleen ja lähti ulos. Hän tasan tarkkaan tiesi, missä Koskelan joukkueen teltta oli. Edessä näkyvien mäntyjen taakse ja noin kaksikymmentä metriä oikealle. Nopeasti hän taittoi matkan ja avasi teltan oven.

”Vänrikki Koskela?” Lammio kysyi. Kukaan ei näyttänyt vielä nukkuvan.

”Ni?” Koskela haukotteli. Hän unohti kokonaan herroitella luutnanttia ja vahingossa puhui murteellisesti.

”Saanko hetkeksi lainata alikersantti Lehtoa?” Lammio vilkuili katseellaan, missä Lehto makoili.

”Mikäs siinä. Lehto, luutnantti Lammio kyselee”, Koskela painautui makuulle, ja Lehto nousi teltan nurkasta.

”Mitäköhän luutnantti haluaa?” Lehto murahti.

”Tulisitteko kanssani komentoteltalle? Olisi… vähän asiaa…” Lammio pyysi niin nätisti kuin osasi.

”Kaipa se on sitten pakko, kun luutnanttimies noin kauniisti pyytää”, Lehto kiskoi manttelin päälleen ja lähti Lammion kanssa kohti komentotelttaa.

He pääsivät nopeasti komentoteltalle, ja Lammio otti pullon ja kaksi lasia esiin.

”Maistuuko?” hän kysyi, ja Lehto nyökäytti pienesti päätään. Olisi törkeää kieltäytyä ryypystä. Lehto kyllä mietti hetken, että mitä pahaa oli tehnyt että Lammio tarjosi ryyppyä.

”Ihan näin meidän kesken. Onnittelut mitalistanne”, Lammio sanoi ja kulautti viskin alas kurkustaan. Se poltteli kurkussa mennessään, mutta pian polttelu loppui. Lehto oli myös juonut omansa ja nyökkäsi.

”No, kiitos nyt. Mutta mitä varten vain mä? Ettei Koskela tai vaikka Määttä?” Lehto laski lasinsa pöydälle, että luutnantti saisi kaadettua lisää viskiä.

”Ajattelin vain, että kova saavutus teiltä. Myös heiltä, mutta eritoten teiltä. Ei ole varmastikaan helppoa olla ryhmänjohtajana sotamies Riitaojan kaltaiselle”, Lammio kaatoi molemmille lisää viskiä.

”Ihan sama se mulle on. Mikä tämän viinanjuonnin tarkotus on?” Lehto kysyi ja joi toisen lasinsa tyhjäksi. Viski alkoi nousta pikkuhiljaa päähän.

”Juhlia saavutustanne”, Lammio hymyili vähän. Alkoholi sai hänet ystävällisemmäksi ja sosiaalisemmaksi.

Lehto pudisti hieman päätään saadakseen ajatuksensa selkeiksi. Alkoholi sai ajatukset sekavaksi, eikä hän pitänyt siitä yhtään. Hän katsahti Lammiota hetkellisesti silmiin. Vasta nyt hän huomasi niiden olevan suklaanruskeat. Juuri sellaiset, mistä hän piti. Ja Lammion leukalinja oli täydellisyyttä hipova. Silmissä oli joku etäisesti surullinen katse, joka suuntasi kaukaisuuteen. Varmaan alkoholin aikaansaamaa.

Lehto veti manttelinsa kaulukset pystyyn, että näyttäisi vihaisemmalta. Ei hän ollut vihainen. Lähinnä puutteessa, niinkuin Rahikainen asian ilmaisisi. Se paskiainen oli täysin oikeassa. Lehto vain ei ollut naisiin päin suuntautunut, eikä varmaan olisi kovin soveliasta alkaa kähmiä jotain oman joukkueen miestä. Ehkä Lammiolta voisi saada. Hyvin suuri ehkä isolla E:llä, ja kysymysmerkki sen perään.

Oli Lehto pari kertaa käynyt Tampereen yössä kokeilemassa puistojen tarjontaa. Edellisestä kerrasta oli aikaa. Varmaan se surullisen kuuluisa loma, jolta hän oli myöhästynyt viikon. Sorsapuisto oli kivan lähellä hänen Tammelassa olevaa kerrostalokaksiotaan, kävelymatkaa oli varmaan kolmesataa metriä, jos sitäkään. Kyllä hän oli jo varmaan 10 vuotta sitten tajunnut olevansa miehiin päin. Asiasta ei ikinä puhuttu, kuin vain negatiivisesti ja mielisairautena ja uhattiin vankilalla. Hänelle se oli joka tapauksessa aivan sama, mihin helvetinkoloon sitä joutuisi. Ja kai se vaaran tunne ja kiinnijäämisen pelko sopi hänen luonteelleen. Hän huokaisi hiljaa ja päätti, että luutnanttimiestä olisi kiva kokeilla. Tietysti olisi myös hauska tietää, että mihinpäin se oli kallistunut. Naisiin vai miehiin. Saisi hyvät naurut Rahikaisen ja Määtän kanssa.

”Mää aattelin, et nääs… sulla on hyvä maku. Viskeissä”, Lehdon puhe ei sammaltunut yhtään, ja hän oli salaa ylpeä itsestään. Tampereen murre vain löysi tiensä yleiskielen tilalle jostain syystä.

”Kiitosh. Tarjoaishin teille tupakan, mutta poltin omani loppuun tänään, ja luultavashti vashta ylihuomenna shaa uushia”, Lammio sammalsi ihan aavistuksen verran, ja Lehto huomasi luutnantin ässän suhisevan.

”Emmää polta, kuj joskus ja jouluna. Et ei kiitos. Vaikka tarjous oliki hyvä”, Lehto virnisti vinosti niin, että oikeasta etuhampaasta saattoi erottaa lohjenneen kohdan.

”Kyllä, kyllä. No, voin palauttaa teidät vänrikillenne, mikäli tämä käy teille”, Lammio vältteli ässän sanomista, ettei sammaltaisi. Oudot sanavalinnat voisi pistää kahden viskipaukun piikkiin, jos Lehto sattuisi kysymään.

”Kaippa se käy. Mennääks heti vai vielä ryypyt?” Lehto naurahti, ja Lammio viittasi kädellään teltan suuaukkoa kohti.

Alikersantti lähti tarkoituksella väärään suuntaan, ja Lammio seurasi tuota hetken. Luutnantti ajatteli, että alaisen piti käydä heittämässä kepillinen. Lehto ei kuitenkaan tehnyt sitä. Lammio oli jo kääntymässä takaisinpäin, kunnes Lehto työnsi hänet mäntyä vasten. Alikersantti oli noin viiden sentin päässä esimiehensä kasvoista.

”Mää haluun sut. Just ny”, Lehto hymyili niin nätisti kuin osasi. Lammio nielaisi, mutta Lehto tunsi hänen reaktiostaan huolimatta jotain kovaa reittään vasten.

”Mi-minäkin shinut”, Lammio nielaisi uudemman kerran.

”Mitääm muuta mää en halunnukkan kuulla”, Lehto virnuili ja avasi Lammion manttelin ja tiputti sen maahan.

”Nopeashti shitten”, Lammio tiesi heidän pelaavan riskaabelia peliä, mutta siitä huolimatta tai siitä johtuen hän avasi Lehdon manttelin ja vyön. Mantteli tippui alikersantin olkapäiltä maahan.

Lehto avasi nopeasti Lammion vyön ja tiputti luutnantin housut nilkkoihin. Hän alkoi näykkiä esimiehensä alahuulta samalla, kun tunsi omien housujensa putoavan nilkkoihin. Mihinkään pitkään sessioon heillä ei ollut aikaa, ja Lehto hyvin tiedosti sen. Yhdellä kädenliikkeellä Lammio oli selkä Lehtoon päin. Vaikka toki Lehto olisi tuijottanut sen suklaanruskeita silmiä vaikka maailman tappiin asti.

Lammio tunsi Lehdon työntyvän sisälleen. Mieleen muistuivat kaikki ne kerrat, kun hän oli tehnyt samat temput Helsingin yössä joillekin juuri ja juuri täysi-ikäisille. Tämä oli kivaa vaihtelua, kun ei itse tarvinnut tehdä töitä. Sai itse kokea, miltä tuntuu, kun toinen on sisässä. Hyvältähän se tuntui, ja Lammion huulilta karkasi pieni voihkaisu.

”Lehto… ei enää kauaa…” luutnantti voihkaisi, ja Lehto kiristi tahtia. Ei kauaakaan, kunnes Lehto tuli Lammion sisään ja Lammio sammalmättäälle. Lehto veti itsensä ulos Lammion sisältä ja veti housunsa ylös.

”Tästä ei sitte puhuta vai mitä?” Lehto kiristi vyönsä ja poimi manttelinsa maasta.

”Ei. Mutta tuntui hyvältä. Huomenna on lähtö… Tule komentoteltalle kaksikymmentäkaksi?” Lammion ässä ei enää suhissut.

”Kipinä 22-0:30”, Lehto murahti ja ojensi luutnantille manttelin.

”No sen jälkeen sitten”, Lammio veti housunsa ylös ja vyön kiinni. Manttelin hän jätti roikkumaan käsivarrelleen.

”Jos luutnantti niin haluaa”, Lehto virnisti ja lähti Koskelan joukkueen telttaa kohti. Enää ei tarvitsisi elää puutteessa, kunhan Lammio haluaisi jatkaa.

#lammio #lehto #koskela #lemmio #otp: mikä röyhkeys #bottom!lehtoo on tulossa #oottakaa vaan #gimme gimme gimme #tuntematon sotilas

13 notes · View notes

colleureuse · 2 years ago

Text

Introduction

Le mouvement des colleur·euse·s est une pratique militante consistant à coller dans l'espace public des slogans féministes qui dénoncent les féminicides et les violences patriarcales. Cette pratique, née à Marseille courant 2019, a été initiée par Marguerite Sten, activiste Femen déjà connue à l'époque dans le milieu féministe français. Durant l'année, alors qu'il ne s'agissait que de la pratique individuelle de Stern, plusieurs colleur·euse·s anonymes se sont approprié·e la pratique en complétant certains de ses messages. La première session collective de collages eu lieu le 31 août à Paris. Elle est à l'origine de la création du collectif de désobéissance civile Collages Féminicides Paris et symbolise le démarrage du mouvement des colleur·euse·s. Les collages se sont diffusés à travers la France ainsi qu'à l'étranger, et font aujourd'hui partie intégrante du paysage urbain.

À l'origine du mouvement, les règles à suivre pour réaliser un collage étaient très strictes. Stern a imposé la « charte graphique du collage » se basant sur sa propre écriture, de manière à unifier et identifier le mouvement. Tous ces messages devaient transcrire la parole d'une unique femme, de toutes les femmes. Une lettre capitale par format A4 vertical, peinte en noir et à la main. Les lettres devaient être les plus grasses possibles et prendre tout l'espace délimité par la feuille.

Cependant, ce système scripturaire a évolué indépendamment de sa créatrice. Stern a été écartée du mouvement suite à plusieurs divergences politiques jugées incompatibles avec les intentions de la majorité. Avec le temps, certaines règles se sont assouplies et de nouvelles sont apparues. Des pratiques diverses ont émergé sans que ce mode de communication ne perde de sa puissance signalétique et symbolique.

Le mouvement des collages anti-féminicides n'a jamais été analysé par le design graphique. De nombreux articles universitaires et journalistiques se sont déjà penchées sur le sujet. Ils étudient la sociologie du mouvement, la rhétorique des slogans, la psychologie des acteur·ice·s, les impacts de leur présence dans l'espace public sur les passant·e·s etc. Les membres du collectif Collages Féminicides Paris refusent aujourd'hui toute nouvelle collaboration avec des universitaires car ils sont trop souvent solicités par ces dernier·ère·s. Seulement, aucune de ces études ne s'est intéressé à cette pratique en tant que système de communication pensé, normé et transmit. Cette pratique d'écriture aux règles délimitées reste donc pour l'instant en grande partie incomprise. Analyse ses différents usages en les mettant en relation avec une culture graphique et typographique permettrait de mieux saisir son fonctionnement ainsi que les raisons de son succès.

La quantité de collages est colossale. Il semble impossible de recenser, dater et analyser les dizaines de milliers de slogans collés dans l'espace public. Prévoyant un arrachage rapide, les colleur·euse·s ont pour démarche habituelle de photographier puis poster sur Instagram les collages·s de chaque session. C'est la raison pour laquelle cette étude se portera sur les quelques 1114 photographies postées sur le compte Instagram du collectif Collages Feminicides Paris depuis sa création, en septembre 2019 jusqu'à fin septembre 2022. Seront examinés certains collages publiés sur les comptes de plusieurs collectifs actifs en Ile-de-France lorsqu'il s'agira de nuancer, d'évoquer un usage difficilement lisible dans le corpus etc.

0 notes

sorrynoroomsavailable · 4 months ago

Text

Резиденція Вибачте Номерів Немає Наталка Дяченко Генезис експедиційних практик мистецької ініціативи ДЕ НЕ ДЕ: показ відео та обговорення 18.00, 25 жовтня, Дабл рум 1114, готель Інтурист-Закарпаття, м.Ужгород

Резиденція ВНН звертає увагу на роль культури та мистецтва в часи російсько-української війни, має на меті реалізацію інституційно критичних проектів пов'язаних з культурною спадщиною (матеріальною і нематеріальною), розвитком художньо-культурних інституцій. Освітня програма створюється у партнерстві із Закарпатською Академією Мистецтв.

Кредит дизайну постера Олег Перковський

(eng)

Residence Sorry No Rooms Available Natalka Diachenko Genesis of expeditionary practices of the art initiative DE NE DE: video screening and discussion 18.00, October 25, Double Room 1114, Intourist-Zakarpattia Hotel, Uzhhorod

The SNRA residency program and the participation of Natalka Diachenko were implemented thanks to the grant support from The Académie des beaux-arts in Paris (French Academy of Fine Arts)

Poster design credit Oleh Perkovskyi

0 notes

mentalnahigijena · 3 years ago

Photo

Stepinca su smjestili u pakao: Pročitajte koga je sve SPC proglasio svetim Do sada neviđeni presedan napravila je Srpska pravoslavna crkva (SPC). Ona je blaženika Katoličke crkve smjestila u pakao. Poznato je da Crkva nikada ne daje konačnu presudu čovjeku, koju samo Bog može dati. Tako Crkva nikoga ne smješta u pakao. Srpska crkva smjestila je svetog čovjeka, kardinala Stepinca, direktno – u pakao. To nikada nijedna kršćanska Crkva nije napravila. Skandal nad skandalima. SPC kanonizira ljude koji su sve, samo nisu sveci SPC (i još glasnije srpska politika) upozoravala je prije par godina papu Franju kako Stepinca nipošto ne smije proglasiti svetim. Sve zato, jer po SPC-u, toga ‘nije dostojan’. Zamjerajući mu najčešće navode iz optužnice komunističkog montiranog procesa koji ga je 1946. osudio na 16 godina robije. Srpska crkva slavi kao svece određeni broj ljudi koji apsolutno ničim nisu zaslužili da budu kanonizirani. U srednjem vijeku Srpska crkva je nastala kao privatna crkva dinastije Nemanjić, pa su tako skoro svi vladari Nemanjići proglašeni za svece. A bilo je među njima bratoubojica, umobolnika, pedofila… Knjiga crnogorskog publicista Miroslava Ćosovića ‘Bizarni sveci Srpske crkve’ govori upravo o tome. Knjiga je poprilično uzbudila srpske klerikalne krugove. Ali navodi koje donosi nisu demantirani, piše slobodnadalmacija.hr Bizarni sveci Srpske pravoslavne crkve Sam autor kaže da knjigu ne bi nikada napisao da je SPC zadržala samo bizarne srednjovjekovne svece. Međutim, jedna jaka heretička, etnofiletska struja u SPC je devedesetih i kasnije počela proglašavati nove bizarne svece, primjerice Nikolaja Velimirovića, velikog ljubitelja srpskog nacista Ljotića. Za one koji ne znaju, Dimitrije Ljotić nije bio običan kvisling, suradnik okupatora. Ne, on je bio iskreni i uvjereni nacist, Ljotićevi vojnici su Nijemcima u oktombru 1941. privodili kragujevačke Srbe na strijeljanje. Također, SPC je prije desetak godina kanonizirala neke koljače iz Drugog svjetskog rata kao što je bio po zlu čuveni Milorad ‘Maca’ Vukojičić. Klao je domaćice, bake, starce po Pljevljima i okolini. A koliko je poklao vojno sposobnih muškaraca, možemo samo pretpostaviti. Nitko u Pljevljima ne sumnja da je Maca Vukojičić veliki zločinac, ali eto i on je ‘svetac’ Srpske crkve. Za sveca je proglašen i kvisling, mitropolit Joanikije Lipovac, koji je cijelog rata bio vjerni fašistički sluga i stalno pozivao na borbu protiv komunista. Nemam ništa protiv njegovog antikomunističkog stava, ali je opasno kad u jeku rata netko na tako visokom položaju drži zapaljive govore protiv dijela svog naroda. Stoga sam odlučio opisati ovu nevjerojatnu pojavu, ovaj fenomen, kako jedna Crkva svecima proglašava ljude koji su sve, samo nisu sveti. K tome, nisam prvi koji je primijetio da SPC proglašava svetima razne osobe koje to ničim nisu zaslužile; time su se bavili Mirko Đorđević, Filip David, Stevo Vučinić i drugi – ispričao nam je Ćosović napominjući kako su gotovo svi izvori za njegovu knjigu – srpski. Srednjovjekovni sveci SPC-a iz loze Nemanjića – Pozivao sam se na srpske dokumente, pisanje najvećih srpskih povjesničara, intelektualaca. Primjerice, neki odlomci o srednjovjekovnim bizarnim svecima izvađeni su iz knjiga i postavljeni na velikosrpskom portalu rastko.rs. kojeg je blagoslovio pokojni mitropolit Amfilohije Radović. Pa je prema tome i ono što sam ja s tog portala prenio u moju knjigu, blagoslovljeno – zaključuje Miroslav Ćosović, ističući kako, usprkos bijesu srpske pravoslavne javnosti zbog ove knjige, nitko nije demantirao podatke koje donosi. Predstavnici Srpske crkve su me u medijima kritizirali, i u crnogorskim i u srbijanskim medijima. Velibor Džomić, sveštenik SPC za beogradski Kurir je izjavio da je knjiga ‘Bizarni sveci Srpske crkve’ – ‘demonski rukopis’. Ali da sam nešto slagao, nitko nije mogao kazati – govori Ćosović. Sveti Stefan Nemanja (1113./1114. – 1199.) Rodonačelnik dinastije Nemanjića, veliki župan Raške kršten je po obredu Rimske crkve u Duklji. U borbi za raško prijestolje Nemanja je u bitki kod Pantina porazio i ubio rođenog brata Tihomira. Surovo je progonio bogumile, počinio je nad njima pravi genocid, a o čemu piše njegov sin Stefan Prvovjenčani: “(…) Jedne spali, druge različitim kaznama kazni, treće liši zemlje, a domove njihove i sva njihova imanja sakupivši, razdade ih leproznim i ubogim. A učitelju i načelniku njihovom odreza jezik u grlu njegovom. I sasvim iskorijeni tu prokletu vjeru.’ Stefan Nemanja je bio klasični srednjovjekovni vladar koji ničim nije zaslužio da bude proglašen za sveca. Cijeli život je ratovao, ubijao ljude, borio se za vlast i za teritorij. Budući da je Srpska crkva osnovana kao privatna crkva Nemanjića i da bi se dinastija učvrstila, on je morao biti proglašen za sveca i to svega godinu dana poslije smrti. Nije bilo nikakvog provjeravanja njegovog života, nikakva čuda se nisu dogodila u tih godinu dana. Jednostavno, pao je dogovor unutar vladarske porodice da se svi vladari Nemanjića počnu proglašavati za svece. Sve kako bi se tako učvrstio njihov kult među plemstvom, srbljima i drugim pravoslavcima njihove države. Njegovom sinu Stefanu Prvovjenčanom krunu je 1217. poslao papa Honorije III., očekujući da će on i narod prijeći na katoličku vjeru, no Stefan je to izbjegao. Raška je (svejedno) uzdignuta na status kraljevine, a on je nakon smrti proglašen svecem. Sveti kralj Milutin (1253. – 1321.) Moćan vladar i jedan od najuspješnijih ratnika među Nemanjićima, koji je osvojio sjevernu Albaniju i veći dio Makedonije. Ženio se pet puta, a bizantski car Andronik II. ponudio mu je svoju sestru Eudociju za ženu. No ona je pobjegla smatrajući Srbiju barbarskom zemljom. Milutin je prihvatio drugu ponudu: petogodišnju carevu kćer Simonidu, a svoju tadašnju ženu, bugarsku princezu Anu dao je kao taokinju u Carigrad! Tadašnji kroničari sa zgražanjem pišu kako je Milutin osmogodišnju Simonidu seksualno iskoristio i uništio joj maternicu! Kako je vrijeme prolazilo, nesretna djevojka bila je objekt stalnog maltretiranja ljubomornog starca, pa je iskoristila priliku i pokušala pobjeći u Bizant kad joj je umrla majka. Nije uspjela, pa je putem ušla u samostan kako bi postala monahinja. No, brat joj je strgao redovničku haljinu i vratio je Milutinu. Milutinov sin Stefan Dečanski usprotivio se ocu i pobunio. Na što ga je otac uspio privoljeti da mu se vrati i da će mu sve biti oprošteno. No, Milutin ga je bacio u tamnicu i oslijepio ga! Vidimo kakvog je čovjeka Srpska crkva proglasila za sveca dvije i po godine nakon smrti: svirepog, sebičnog, pohotnog, sladostrasnika, pedofila! Sveti Stefan Dečanski (1285. – 1331.) U borbi za vlast s polubratom Konstantinom, obećao mu je milost. No, došlo je do bitke i Konstantin je zarobljen. Stefan ga je dao ‘opružiti na jednom komadu drveta, pa mu klinovima probi mišice i butine. Pa ga onda rasiječe na dvije polovice, po sredini’. Drugi izvori navode kako je razapeo na križ te ga prepilao po polovici tijela. Sveti Stefan Lazarević (1377. – 1427.) Despot i najveći ratnik među srpskim vladarima, turski vazal, proglašen za sveca 1927. godine. Presudno je doprinio da na čelo Turaka dođe grana Osmanlija koja je iznjedrila Mehmeda II. Osvajača i Sulejmana Veličanstvenog. Despot Stefan bi zapravo trebao biti muslimanski, a ne kršćanski svetac! Spasio je islam u Europi u bitki kod Nikopolja. U rudnicima u Srebrenici je 1419. godine došlo do pobune protiv Stefanovog upravitelja Vladislava, kojeg su pogubili. Stefan se razjario i poveo osvetnički pohod na Srebrenicu. No, glavnina pobunjenika je pobjegla, a on se osvetio na onima koje je zatekao sijekući im ruke i noge. SVECI MODERNOG DOBA Sveti Joanikije Lipovac (1890. – 1945.) Za vrijeme Drugog svjetskog rata mitropolit Joanikije upravljao je Crnogorsko-primorskom eparhijom. Tokom rata bio je suradnik talijanskih fašista, a komunisti su ga likvidirali bez suđenja u julu 1945. godine, nakon što su ga uhvatili u pokušaju bijega prema Austriji. Joanikije Lipovac je bio iskreni saradnik okupatora, mogao se u vrijeme rata ne ulagivati fašistima, ništa mu se ne bi dogodilo. Ovaj kvisling, okupatorov sluga i kad se sagledaju sve činjenice – ni po čemu svetac – isključivi je i glavni krivac za katastrofu sveštenstva u Crnoj Gori tokom Drugog svjetskog rata. Sveti Milorad ‘Maca’ Vukojičić (1917. – 1945.) U maju 2005. na saboru u manastiru Žitomislić SPC je kanonizirala nekoliko užasnih zločinaca iz Drugog svjetskog rata. Među kojima se po zlu ističu Milorad ‘Maca’ Vukojičić i Slobodan Šiljak, pravoslavni sveštenici, koje je 1945. osudio i strijeljao Vojni sud komande u Beranama. Pod optužbom da su učestvovali u teškim zločinima nad stanovništvom u Pljevljima 1943. i 1944. godine. Sveti Nikolaj Velimirović (1881. – 1956.) Episkop žički, školovan na Zapadu, u mladosti je bio zastupnik liberalnih ideja i ekumenizma. U međuratnom periodu postaje predvodnik pravoslavnih bogomoljaca i okreće se antieuropejstvu i konzervativizmu. Prezirao je europsku kulturu, nauku i napredak. Osnivač je desničarske političke ideologije svetosavskog nacionalizma, smatra se duhovnim inspiratorom Ljotićeve organizacije ZBOR. Često je kritiziran zbog antisemitskih stavova, Hitler ga je odlikovao 1943. godine. A Velimirović je uspoređivao njemačkog kancelara s djelom svetog Save: ‘On je došao na ideju svetoga Save i kao laik poduzeo je u svom narodu onaj najvažniji posao, koji priliči jedino svecu, geniju i heroju’ pisao je episkop. Dok je o Židovima navodio: ‘Sva moderna gesla europska sastavili su Židovi, koji su Krista raspeli: i demokraciju, i štrajkove, i socijalizam, i ateizam, i toleranciju svih vjera, i pacifizam, i sveopštu revoluciju, i kapitalizam, i komunizam. Sve su to izumi Židova odnosno oca njihova đavola’, smatrao je Velimirović čijoj se kanonizaciji protivio srpski patrijarh Pavle. Ali ipak je proglašen svecem 2003. godine. SPC ima čak 114 svetaca, Crkva u Hrvata samo 3 Da bi netko u pravoslavnoj crkvenoj tradiciji bio proglašen svetim, mora ispunjavati više uvjeta: trebao je imati savršen moralan i neporočan život (ili da je nastradao kao mučenik za vjeru), poslije smrti relikvije mu moraju ostati netruležne, te se po zagovoru sveca moraju događati osvjedočena čuda. Uvjet je i postojanje tzv. ‘fame’, dakle potrebe da glas o njegovoj svetosti živi u narodu barem nekoliko desetljeća, kako bi ga crkveni sinod i službeno proglasio svecem. Crkva u Hrvata ima do sada samo tri kanonizirana sveca: Leopolda Mandića, Marka Križevčanina i Nikolu Tavelića. Vjernički puk i Hrvati se nadaju da će najveća osoba hrvatske povijesti, blaženi Alojzije Stepinac, biti uskoro kanoniziran svecem Katoličke crkve. Na drugoj strani, SPC je proglasila je 114 svojih svetaca. Bilo je tu sveštenika i monaha uistinu uzorna života. Ali i gotovo sve srednjovjekovne srpske vladare, te grupe mučenika: prebilovačke (žrtve ustaša iz 1941., kanonizirani 2015.), jasenovačke (žrtve logora u NDH 1941. – 1945., kanonizirani 2016.), momišićke (spaljeni od Turaka 1688., kanonizirani 2012.), prnjavorske (žrtve Prvog svj. rata iz 1914., kanonizirani 2014.).Mitropolit crnogorsko-primorski Amfilohije Radović je 2013. za svoju eparhiju (Sinod SPC je odbio prijedlog jer nije bilo uslova) svecem proglasio crnogorskog državnog poglavara, vladiku i književnika Petra II. Petrovića Njegoša, nazvavši ga ‘Lovćenskim tajnovidcem’. Tako je crnogorski nacionalni ponos postao srpski svetac, pa tom analogijom i – Srbin!

1 note · View note

savoir-entreprendre · 6 years ago

Text

7 compétences dont votre enfant a besoin pour survivre dans le monde du travail en constante évolution

L’éducation peut être le passeport pour l’avenir, mais pour tout le bon enseignement, il semblerait que les écoles ne parviennent pas à transmettre certaines des compétences de vie les plus importantes, selon un expert en éducation.

Dr Tony Wagner, co-directeur du Change Leadership Group de Harvard, affirme que les écoliers d’aujourd’hui font face à un «écart de réussite global», soit…

Voir sur WordPress

#besoin #conseil #enfant #vie

1 note · View note

vaktiylebiratsiz · 7 years ago

Photo

Nihal ATSIZ, Ötüken, 23 Temmuz 1966, Sayı: 31 – 32

Tarihimizin bazı büyüklerine karşı saygısızlıkta bulunmak, yahut Türk ırkının şu veya bu bölümlerini birbirine düşman saymak gibi yanlışlıklar sık sık yapılmaktadır. Bunların arasında en yaygını Çengiz ve Temir düşmanlığıdır. Bu düşmanlığı yapanlar arasında Şarlman”la Şarlken”i birbirine karıştıran felsefeciler bulunduğu gibi tarihçi geçinenler de vardır.

Bu tarihçi geçinenlerden biri Türk soyunun güzelliği hakkında yazdığı bir gazete makalesinde yine dinî taassup sebebiyle Çengiz ve Temir”den “mahlûkat” diye bahsederek onların sarı “Moğol” ırkından olduğunu Türklerin ise beyaz ırkın mümessili olduğunu ileri sürdü.

Artık ilmî bir değeri kalmayan bu eskimiş sarı ırk, beyaz ırk tabirleri yanında muharririn Çengiz ve Moğollar hakkındaki son neşriyattan da habersiz olduğu, bu yazıları kırk yıl önceki ilmin kırıntılarıyla yazdığı anlaşılmaktadır.

Burada tafsilâta girişerek, bazı gençlerin sorularını cevaplandırmak üzere, şimdiye kadar varılan ilmî sonuçların özetini vereceğim:

1- Türklerle Moğollar iki kardeş millettir. Altay grubu denen akraba milletlerin en mühim iki tanesidir. Türkçe ve Moğolca eskiden tek dil olup ancak Hunlar çağında iki ayrı dil haline gelmiştir. “Hun – Türk münasebetleri” adlı tebliğ ile bunu iddia ve ispat eden Türk, Moğol ve Çin dilleri bilgini Von Gabain olmuştur. (İkinci Türk Tarih Kongresi, s. 895- 911, İstanbul, Kenan Matbaası).

2- Moğol kelimesini tarihe tanıtan Çengiz Han olmuştur. Kendisinden önce Moğollar”a (yani Moğolca konuşan boy ve uruklara) ne dendiği kesinlikle belli değildir. Sekizinci yüzyıla ait Orkun yazıtlarında görülen “Otuz Tatar” ve “Dokuz Tatar” adlı birliklerin Moğol olduğu ileri sürülmüşse de bu, bir faraziyeden ibaret kalmıştır: Çünkü bugün Moğolistan denilen eski Gök Türk ülkesinin ancak onuncu yüzyıldan başlayarak Moğollar”la dolduğu ortaya konduktan sonra Sekizinci Yüzyılın Otuz Tatar ve Dokuz Tatarlar”ın da Türk olduğu kendiliğinden belli olmuştur. Gök Türkler çağında adı geçen “budun”lardan Moğol olduğu kesinlikle bilinen ancak Kıtaylar”dır ki daha sonraki zamanlarda da tarihe Moğol olarak geçmişlerdir.

3- Fakat Çengiz”in “Moğol” topluluğu etnik değil, tıpkı “Osmanlı” tabiri gibi siyasî bir isimdir ve aralarında Türkçe konuşan veya Türk olan boylar ve uruklar da vardır.

4- Eserini On Birinci Yüzyılda yazan Kaşgarlı Mahmud, Tatarlar”ı, ayrı lehçeleri olan bir Türk kavmi olarak göstermiştir.

5- On Üçüncü Yüzyılda Büyük Çengiz İmparatorluğunu gezen Marko Polo, “Tatar” kelimesini Türkler”le Moğollar”ın ikisini birden kapsayan bir deyim olarak kullanmıştır.

6- Türkler”in kendileri de “Tatar”ı Türkler”in bir parçası ve belki de Doğu Türkçe”siyle konuşan Türkler olarak saymışlardır. Âşıkpaşaoğlu, tanınmış tarihinde Süleymanşah”la birlikte Anadolu”ya gelen Türkleri “elli bin miktarı göçer Türkmen ve Tatar evi” olarak kaydeder.

7- Osmanlı padişahlarından II. Murad zamanında, hicrî 843”te yazılıp tarafımdan yayınlanan bir tarihî takvimde Çengiz, Ögedey, Güyük, Mengü, Hülegü, Abaka, Keyhatu gibi Müslüman olmayan Çengizli kaanlar rahmetle anılmıştır. (Osmanlı Tarihine ait Tarihî Takvimler, s. 92-94, İstanbul 1961, Küçük aydın Basımevi). Yani On Beşinci Yüzyıl ortalarına kadar Türkiye”de aydınlar arasında bir Tatar düşmanlığı, Müslüman olmayan Türk”e düşmanlık diye bir şey yoktu. Bu müsamahakârlık Doğu Türkleri”ni veya Tatarlar”ı yabancı saymaktan, Çengiz Hanedanını millî bir hanedan saymaktan ileri geliyordu. Umumî bir müsamaha olsaydı aynı hoşgörürlük Bizanslılara, Ermeniler ve Gürcülere, batılılara karşı da gösterilirdi.

8- Türkler”le Moğollar aynı kökten gelen iki kardeş millet olmakla beraber Çengiz Han, Moğol değil, Türk”tü. Çengiz”in Türklüğü tarihî geleneklerin dışında tarafsız çağdaş Çinlilerin tanıklığı ile de sabittir. Profesör Zeki Velidi Togan, 1941”de yayınladığı “Moğollar, Çengiz ve Türklük” adlı küçük eserinde, (s. 18) ve 1946”da yayınladığı “Umumî Türk Tarihine Giriş” adlı büyük ve değerli eserinde (s. 66) Çengiz Kaan”ı 1221”de ziyaret eden Çao-hong adlı bir Çin elçisinin verdiği bilgiyi nakletmiştir. Bu elçi, Çengiz”in eski Şato Türklerinden indiğini gayet açık olarak belirtmiştir. Şatolar ise, bilindiği üzere eski Gök Türkler”den inen büyük bir uruktur. Çengiz”in tipi hakkındaki tarihî bilgiler de (uzun boy, kumral saç, beyaz ten, yeşil göz) eski Gök Türk kağanlarınınkine uymaktadır. Çengiz”in aile adı olan “Börçegin”, “Börü Tegin”in Moğolca söylenişinden ibaret olduğu gibi “Çengiz” kelimesi de “Tengiz” yani “Deniz” kelimesinin Moğolca söylenişinden başka bir şey değildir. Türkçe”de “t” ile başlayan kelimelerin Moğolca”da “ç” ile başladığını Altay dilleri uzmanları söylemektedir.

Çengiz”in ailesi hiç şüphesiz eski Türk devlet geleneğine uygun olarak çok eski zamandan beri Moğollardan bir kısmı üzerinde (belki de Moğollaşmış Türkler üzerinde) beğlik eden bir Eçine Hanedanı kolu idi. Bu hanedanda Türk geleneklerinin devam etmekte olduğu Çengiz”in oğullarından Çağatay ve Ögedey”in adlarından gözükmektedir. “Çağa” ve “Öge” bilindiği üzere, Türkçe kelimelerdir.

9- Aksak Temir Bek”in bir Barlas gibi olması ve Barlasların Moğol uruğu sayılmasında Temir”in Türklüğüne engel değildir. Temir”in ailesi de Çengiz ailesinin bir kolu olup Barlas uruğu üzerinde beğlik etmiştir. Ruslar tarafından Temir”in mezarını açmak suretiyle yapılan incelemeler onun da uzun boylu ve beyaz tenli olduğunu ortaya koymuştur ki eski Arap ve Fars edebiyatlarındaki Türk tavsifine tamamen uygundur. Üstelik Temir”in anadili de Türkçe”dir.

10- Ne Çengiz ne Temir Bek, Aryanî tipinde değildi. Klâsik Türk tipi bazı sahtekârların iddia ettiği gibi Hind Avrupa tipi olmayıp Çinlilerle Aryanîler arasında orta bir tiptir. Mezarlardan çıkan kafatasları, eski heykeller, eski duvar resimleri ve tarihî tavsifler bunu gösterdiği gibi Arap ve Fars şiirlerinde de çekik gözlü Türk güzellerinin övülmesine dair birçok örnek vardır. Milâdî 1114”te, yani daha Çengiz”in ve Moğollar”ın ortaya çıkmasından ne kadar önce ölmüş olan Zemahşerî”nin bir Türk güzeli hakkında yazdığı şu şiirlere bakın:

“O ne kutlu bir gündü ki Yâfes kızlarından güzel ve cilveli bir kıza malik olmuştum. O güzel gözleri her ne kadar dar ise de sihir kârlık bakımından geniştir. Baktığı vakit gözlerinin karası görünürse de güldüğü zaman bu siyahlığın hepsi kaybolur.”

11- Oğuzlar”ın da vaktiyle tam klâsik Türk tipinde olduklarının en büyük delili daha Selçuklu devleti kurulmadan önce ölmüş bulunan Mes”ûdî”nin kaydıdır. Mes”ûdî “Oğuzlar çekik gözlüdür. Fakat onlardan daha çekik gözlü olanlar da vardır.” demektedir. Genellikle Oğuzlar”ın torunları olan bugünkü Türkiye Türkleri”nin arasında da bu tipin tam veyâ biraz değişik örnekleri çok sayıda göze çarpmaktadır.

13- Son zamanlarda Kül Tegin anıtının bulunduğu yerde keşfedilip Kül Tegin”e ait olduğu iddia edilen heykelin tipi arkaik Orta Asya tipidir. Herhalde Kül Tegin”in veya Gök Türkler”in de “Moğol” olduğu iddia edilemez.

14- Selçukluların İranlı saray şairlerinden “Dih Hudây Ebu”l-Ma-âlîyi”r Râzi” Selçuk sultanının sarayındaki Türk kölemenlerden bahsederken şöyle demektedir: “Hepsi Kırgız ve Çin kökünden olan servi boylular, hepsi Yağma ve Tatar tohumundan olan gül yüzlü güzeller. Aralarında gümüş çeneli Oğuz ve Kıpçak güzelleri, mis yüzlü ve ay gibi Kay ve Kimekler de var. Tanrım, bu Türk çocukları ne güzel şeyler ki onlara bakan insanın gözleri bahar gibi olur.”

Buradaki Çin”den maksat uzakdoğu Türkleri ve belki de Moğollardır. Tatarlar”ın Yağmalarla birlikte gül yüzlü güzeller olarak gösterilmesi onların su katılmamış Türklüklerine en büyük delildir.

15- Bugün özellikle “Tatar” denilen Türkler Kazanlılarla Kırımlılardır. Kazanlılar eski Bulgar Türklerinin, Kırımlılar da Kıpçakların torunlarıdır. Yani bugün siyasî ve hatta coğrafi bir anlamı olan Tatar kelimesini bir Moğol uruğu, yahut Türk”ten başka bir şey diye düşünmek imkânsızdır.

Bu şartlar içinde Türk tarihinin iki büyük şahsiyeti olan Çengiz Han ile Temir Bek”i Türk”ten gayrı ve hele Türk düşmanı olarak görmek, göstermek ve düşünmek tarihi tahrif etmekten başka bir şey değildir. Özellikle Tatar kelimesini Moğol veya gayrıtürk bir millet anlamında kullanmak hiçbir şey bilmemek demektir.

Türkler, Türk tarihinin birinci sınıf insanlarından bazılarını tenkit etmek, beğenmemek, sevmemek hakkına maliktirler. Fakat hanedanlar arasındaki rekabetler dolayısıyla bunlardan birini tutarak onun hasmını millî düşman diye ilan edemezler. Irk davalarında coğrafyanın hiçbir değeri yoktur.

Türkler”den bazılarını millî düşman diye göstermek hem tarihi değiştirmek, hem de yarınki Türk birliğini baltalamak olur. Bu baltalama, tarihî düşmanlarımızın ekmeğine yağ sürmektir.

37 notes · View notes

sorrynoroomsavailable · 3 years ago

Photo

Відкриття Double Room простору Художня зустріч на Резиденції Вибачте Номерів Немає Олександр Єльцин Аліна не Аліна Банан Ведро 21 травня, 2022 року Місце у готелі: Номер 1114, Готель "Інтурист-Закарпаття", пл.Кирила і Мифодія, 5. Олександр Єльцин – аудіо пленерні практики. Аліна не Аліна і Банан Ведро – Відео-звукові колективні практики Відео у події Олександр Єльцин _ * У партнерстві з Центром досліджень візуальної культури / Ініціативою екстреної підтримки Kyiv Biennial . За підтримки: * Громадська організація "Музей сучасного мистецтва" / MOCA NGO / Український Мистецький Фонд Екстреної Допомоги * Спілка NYC (eng)

Opening Double Room space Art meeting at the residence Sorry No Rooms Available Olexandr Yeltsyn Alina ne Alina Banan Vedro May 21, 2022 Place in hotel: Room 1114, Intourist-Zakarpattia Hotel, Cyril and Methodius Square, 5. Olexandr Yeltsyn - audio plein air practices. Alina ne Alina and Banan Vedro - Video and audio collective practices Video in event Olexandr Yeltsyn _ * In partnership with the Center for Visual Culture Research / Emergency Support Initiative. With the support of: * Museum of Contemporary Art / MOCA NGO / Ukrainian Art Fund of Emergency Aid * Spilka NYC

0 notes

whyyourteamisgood · 4 years ago

Text

2020 - Week 13

BUF - Josh Allen leads the AFC with a 69.9% completion percentage

NE - Damien Harris has faced 8 men in the box on 41.27% of his carries, the highest in the AFC

MIA - Tua Tagovailoa leads the league with a 26.5 aggressive percentage

NYJ - Joe Flacco leads the league with 10.9 average intended air yards per pass

BAL - Marlon Humphrey leads the league with 6 fumbles forced

PIT - TJ Watt leads the league with 12 sacks

CLE - Despite missing two games with COVID, Myles Garrett is second in the AFC with 10.5 sacks

CIN - Vonn Bell is tied for the league lead in fumble recoveries

TEN - Malcolm Butler is second in the league with 97 INT return yards

JAX - Joe Schobert is second in the AFC with 105 tackles

IND - The Colts lead the AFC with 24 4th down attempts

HOU - Deshaun Watson is second in the AFC with 7.3 average completed air yards

KC - Travis Kelce and Tyreek Hill are first and second in the AFC in receiving yards with 1114 and 1079 respectively

LV - Jeff Heath is second in the AFC with 89 INT return yards

LAC - The Chargers lead the league with 178 third down attempts

DEN - Drew Lock is tops among starting QBs with 9.8 average intended air yards per pass

DAL - The Cowboys lead the league with 29 4th down attempts

WAS - Peyton Barber has faced 8+ men in the box on 45.21% of his carries, highest in the league

PHL - The Eagles are second in the NFC with 23 4th down attempts

NYG - Wayne Gallman is the most efficient runner in the NFL, with a 3.09 efficiency ratio

GB - Aaron Rodgers leads the league with a 118.5 QB rating

CHI - Roquan Smith leads the league with 77 solo tackles

DET - Matt Stafford has the second longest pass in the NFC by completed air distance, with a 61.8 yarder

MIN - Harrison Smith is tied for the NFC lead with 4 INTs

NO - Trey Hendrickson is second in the NFC with 10.5 sacks

TB - Devin White is second among NFC LBs with 70 solo tackles

ATL - Foyesade Oluokun leads the NFC with 4 forced fumbles

CAR - Donte Jackson leads the league with 110 INT return yards

SEA - Quandre Diggs is tied for the NFC lead with 4 INTs

LAR - Aaron Donald is second in the league with 11 sacks

ARI - Budda Baker is second in the NFC with 90 INT return yards

SF - Nick Mullens has the the third almost passing yards in his first 13 starts of any QB in history

0 notes

mentalnahigijena · 3 years ago

Photo

Kad "vrijeme "stane i vrati ......

Godine 1166. Bizantski car Manuil І. Komnen dodjeljuje na korištenje svome vazalu županu Stefanu I. Nemanji (1114-1200) oblast Dendra (sada Šumadija) kako bi širio hršćanstvo, što znači da većina stanovništva još nijesu bili hršćani. Taj teritorij kasnije nazvan Raška velik je otprilike 2000 km2 s manje od 1000 stanovnika. Zanjmljivo je kakav su uticaj na hršćanstvo mogli imati Srbi kad su oni u stvari predposljednji narod u Europi koji je prihvatio hršćanstvo – zadnji su, 1251., bili Dukljani (Crnogorci), Litavci. Hrvati i Bugari čije su države već sredinom 9. vijeka bile hršćanske, morali su pričekati nekih 350 godina da bi ih ‘Srbi mogli nešto podučiti’ o hršćanstvu. U 1168. Guillaume de Tyr (hronolog križarskih ratova), opisuje srpsku zemlju, planine, šume, neprobojna i nedostupna (nalazi se između Dalmacije, Mađarske i Ilirika). Ovu zemlju on naziva RAŠKA. U njoj nema niti jedan grad, narod je nerazvijen (lat. incultus), bez znanja (lat. absque disciplina), živi u planinama i šumama, zna poljoprivredu – posebno pastoralno nadareno pleme, njegova su bogatstvo goveda – stoka, mlijeko, sir, maslac, bakar i vosak. Quod initio vitiosum est, non potest tractu temporis convalescere. — Paul. Digesta, 50. 17.29. Što je u početku nevaljano, ne može tijekom vremena postati valjano. (Katonovo pravilo) Rastko Nemanjić (monah Sava), brat velikog župana Stefana II. Nemanjića – Prvovjenčani (1165.—1228.) protukanonski odvaja Ipeksku (Pećku) episkopiju od Bugarske Ohridske arhiepiskopije (1219.), bez dozvole nadređenog Ohridskog arhiepiskopa Dimitrija Homatiana. Srbijanska „istotija” bez dokaza tvrdi da je Ipekska arhiepiskopija dobila autokefalnost od Carigradskog patrijarha, a kraljevski naslov od Pape dvije godine prije!? Jesu li Srbi i Papi lagali da imaju već arhiepiskopiju jer i Papa dodjeljuje kraljevsku krunu vladaru, čija država ima arhiepiskopiju? Stvarno nešto nije u redu jer dok je hrvatsko-mađarski kralj Andraš II., koji nosi titulu kralj Srbije, bio na križarskom ratu, Papa dodjelio kraljevsku krunu (i titulu) Stefanu II. Nemanji!!! Prvi puta u povijesti Srbija je država – kraljevstvo. Kako su postali samostalni kad je Stefan II. Nemanja bio dvostruki vazal, drugo je pitanje. Stefan II. Nemanja dok je bizantski vazal postaje i vazal mađarsko-hrvatskom kralju Beli III. Izgleda je to razlog za naziv tog naroda – srbi (sorab – sluga) (serv, servus, conservus – lat.) (Farlati –V-169), što istorija govori: „…Car Teodor I. Laskaris i patrijarh Manuil odlučili su da Sava bude „rukopoložen” za prvog srpskog arhiepiskopa. Prema starim srpskim ljetopisima, to se dogodilo 1218. – 1219. (6727)…„ Ako je to istina, patrijarh Manuil donio je odluku da Savi dodjeli autokefalnost u crkvi kojoj nije on nadređen. Nema dokaza da se je to dogodilo. Koji su ti „stari srpski ljetopisi”? Možda oni iz 19. vijeka? …Ohridski arhiepiskop Dimitar Homatijan je u Maju 1220. uputio protestno pismo Savi. U pismu prigovara Savi da je monah, to jest da je nekanonski uzdignut za arhiepiskopa jer prije toga nije bio rukopoloženi episkop… IMPERIUM SINE PATRIARHA NON STARET Car je vladar, čija država ima vlastitog crkvenog poglavara

DUŠANOVO KRALJEVSTVO Dušanovo kraljevstvo (također Dušanovo carstvo, Srpsko carstvo, Srpsko-grčko carstvo ili Srpsko-bugarsko carstvo) , bila je kratkotrajna balkanska država u srednjem vijeku, proglašena 1346. Država se počinje raspadati odmah nakon Dušanove smrti 1355., da bi definitivno prestala postojati smrću njegovog sina UrošaV. – 1371. Novoproglašeni patrijarh Joanikije je na Uskrs 1346. proglasio kralja Dušana carem Srba, Grka, Bugara i Albanaca, punom titulom: “Stefan u Hristu Bogu blagovjerni car i samodržac Srba i Grka, Bugara i Arbanasa.” Dušanovu titulu cara nisu priznavali ni Papa ni car “Rimljana” na Zapadu ni Hrvatsko-mađarski vladari. Njegova država je smatrana kraljevinom. Dušanovo kraljevstvo, u skladu sa srednjovekovnim shvaćanjima države, nije bilo nacionalna država u današnjem smislu rieči, jer su u njoj živeli kao priznati narodi Srbi, Grci, Bugari, Dukljani i Albanci. Možda Dušana Srbi nazivaju Silnim jer je bio jedini srpski vladar koji (možda) nije bio ničiji vazal, što je, sad kad znamo srpsku istoriju, presedan. Istodobno sjeveroiztočno od Dušanovog kraljevstva postoji Bugarsko carstvo koje s teritorijem vlaških vazala ima veći teritorij. Zapadno je Bosansko kraljevstvo koje je nešto manje. A gdje je Hrvatska u tom vremenu? Hrvatsko-mađarsko kraljevstvo ima teritorij veći od sveukupnog teritorija navedenih tri država i njegov vladar nosi i titulu kralj Srbije. Dakle tvrdnje nekih savremenih istoričara da je Srbija vladala Hrvatskom i Bugarskom su velikosrbske izmišljotine. U vrieme raspada SFRJ, učesnici Miloševićevih antibirokratskih revolucija su imali popularni slogan “Mi ne ćemo ništa novo, samo carstvo Dušanovo.” Onima koji se ne razumiju u geografiju moramo napomenuti da Dušanovo kraljevstvo (carstvo) nije niti Carstvo nebesko niti je to Rusko carstvo (15 % svjetskog teritorija). Njegov je teritorij za otprilike 30 % veći od teritorija današnje Srbije. Dušanu uspjeva da 1346. dobije Makedoniju od Bizanta, koji tada ratuje protiv Turaka. Ovi teritoriji ostaju mu do njegove smrti u 1355. to jest, država postoji SAMO DEVET GODINA ! Sada zbog nerazumljivih razloga srpsko-jugoslovenski istoričari smatraju Dušana nasljednikom Istočnorimskog carstva (Bizanta). Istina je da Carigradski patrijarh Kalist šalje anatemu (izopštenje-ekskomunikacija) Dušanu i njegovoj crkvi. Izopštenje (anatema) nije blagoslov! Dugo smo istraživali je li ipak neko priznao Ipeksku patrijarhiju. „… 1375. godine knez Lazar Hrebeljanović je postigao mir sa carigradskom patrijarhijom odričući se prava Srba na carsku titulu, a zauzvrat Bizant je priznao srpsku patrijarhiju i crkvenu autokefalnost.” Navedeno je nemoguće. Najprije nema razloga da Bizant baš s Lazarom razgovara o patrijarhiji kad znamo da je od 1371. kralj Srbije zapravo bosanski kralj Tvrtko Kotromanić. Drugi razlog je da je sjedište arhiepiskopa (ne patrijarha) Peć, van granice Srbije. Činjenicu da u stvari srpska Ipekska arhiepiskopija nije bila nikad priznata dokazuje odluka (“сѹжденїе“), iz Sepyembra 1530. četvorice iztočnih patrijarha – Aleksandrijski Joakim, Antiohijski Mihail, Jeruzalemski Josip i Carigradski Jeremija. Ovu odluku (ἀπόφασις) podpisao je Carigradski patrijarh Jeremija i poslao ju Ohridskom arhiepiskopu Prohoru. “…A budući da od stara vremena postoje i carski dekreti (hrisovuli) koji potvrđuju da cijela Ipekska dijaceza (τὴν ἐνορίαν) kao i suštinska Srbija pripadaju Ohridskoj arhiepiskupiji, prema sadržaju navedenih potvrda, Sinod odlučuje i proglašava (ἀποφαίνεται), da Ipek i cijela pokrajina (ἐνορία) Srbija da budu pod ruku (pod vlašću) svete Ohridske arhiepiskopije, kao što je od početka i do sada tako bilo. I tko od sada pokuša napraviti neku pomutnju zbog njih, tko god on bio, da bude izopšten od Svemogućeg Boga i ne će mu biti oprošteno niti u sadašnjem niti u budućem vijeku i njegova će sudbina biti skupa s izdajnikom Judom. Septembar 7039. (1531.)” Nakon godine 1453. bugarska Ohridska arhiepiskopija (Arhiepiskopija Prve Justinijane i cijele Bugarske) uspjela je preuzeti cijelu dijacezu srpske Ipekske (Pećke) arhiepiskopije uz pomoć turskih vlasti. Razlog zbog kojeg su Turci dozvolili da srpska Ipekska (Pećka) arhiepiskopija bude podređena bugarskoj Ohridskoj arhiepiskopiji, a ne Carigradskoj patrijarhiji je taj što je Ohridski arhiepiskop dokazao da se srpska crkva nezakonito odvojila prije otprilike 240 godina od Ohridske arhiepiskopije i pokazujući dekrete (hrisovule) izdane od više bizantskih careva, dokazao da je dijeceza Srbije oduvijek bila dio Ohridske arhiepiskopije, a odluke bizantskih careva Turci su poštivali. Peć – sjedište srbijanskog arhiepiskopa je van granice Srbije još od 1371. i Ipekska (Pećka) arhiepiskopija, koja je bila u rasulu (još više nakon 1389.) nije bila u stanju plaćati nametnuti veliki porez turskom sultanu pa je nakon preuzimanja njene dijeceze taj porez nastavila plaćati bugarska Ohridska arhiepiskopija. U tom razdoblju bugarska Ohridska arhiepiskopija dostiže najveće proširenje – sadrži 33 eparhije. Njena dijeceza obuhvaća Makedoniju, Staru Albaniju, Staru Srbiju, Crnu Goru, Srbiju (bez Timočke krajine), Bačku, Banat. Još više, ona je preuzela i pravoslavne opštine u Hrvatskoj (Srijem i Dalmacija), Veneciji i Italiji (Apulia, Kalabria, Sicilia), koje su odvojene u posebnoj Talijanskoj eparhiji pod vodstvom mitropolita. Kad se ova činjenica zna, lako je zaključiti koji su to pravoslavci bili u Dalmaciji [osim stanovnika Istočnog Rima (Bizanta), koji su tamo bili od prije] i naravno objašnjava podrijetlo prezimena Ivanov, Petrov, Marinov, Vlahov, Kovačev… koje tamo postoje. Moramo napomenuti da na ovaj način – s prezimenima, koja završavaju na –ov i –ev i dan danas se u Srbiji prezivaju ljudi, koji su Bugari ili bugarskog podrjetla (Makedonci, Šopi, Torlaci … njih više od milijon!). Svi oni, koji su se doselili iz drugih djelova dijaceze bugarske Ohridske arhiepiskopije u Sriemu i Dalmaciji u bogoslužiju su koristili bugarski jezik, nazivan još i crkvenoslovenski i staroslavenski i ćirilićno pismo. Ne može biti srpski, jer u 15. vijeku takav jezik još ne postoji. Bugari Grigorij Camblak i Konstantin Filozov (Kostenečki) smatrani su osnivačima srbijanske literature pod kraj 14. vijeka i početkom 15. vijeka ali i oni su pisali na bugarskom, dakle stvaraju srbijansku literaturu na bugarskom jeziku. Kad ne postoji srbijanski jezik nema niti knjige na srbijanskom jeziku iz 15. vijeka., a bez takvih knjiga je nemoguće održavati bogoslužje. Pozivamo autore svih članka o SPC kao i sve istoričare koji se usuđuju davati izjave vezane za istoriju pravoslavnih crkava i štiklanje ugovorene„zajedničke” istorije, da odgovore ne sljedeće pitanje, koje je vrlo jednostavno: Kako to da godine 1531. niti jedan od tadašnjih poglavara pravoslavnih crkava nije nikad čuo za postojanje neke srpske crkve, a sada svi tvrde kako je SPC stara već 800 godina, kad je nije bilo nigdje, a čak nije bilo niti Srbije?

0 notes