#Moru cap

[anime-to-the-t]

[shysheeperz]

[calling4glaives]

Nyx's Cork Board

Sorry for the delay; things got crazy during NyxWeek2022! But we’re finally back with the promised deep dive into Nyx’s Board.

If you have a moment, please fill out our survey for future events, open until May 27th, 2022; it would really help us. We hope you enjoy this look at some of Nyx’s memories, and look forward to hearing your thoughts!

Let’s move roughly counterclockwise around the board, taking a look at each section as best we can.

LUCIS WITHDRAWS: Niflheim calls for surrender in territories

For 120 years, the force wall stood tall. Yet the six score of silence the royal house of Lucis had built would come crashing down as the nation was dragged back into the grips of this war, which has ended in defeat once again for the kingdom. As King Morus (sic) has reduced the radius of the wall in order to concentrate its protective energy, Emperor Iedolas Aldercapt of Niflheim has called for the surrender of the outlying cities and settlements.

Three questions: 1) who is the figure standing next to Aldercapt? From the clothing, he appears to be part of Niflheim, but the dark hair is weird. Not Besithia, nor Ardyn. His son? A random minister or general?

2) Who wrote this article? Niflheim or Lucis? “Ended in defeat once again for the kingdom” doesn’t sound very pro-Lucis.

3) How did Nyx get this article from when he was like 2 years old that looks like it was freshly printed? (3b, what kind of paper are newspapers in Lucis printed on to not yellow?) Did Nyx raid a library here in Insomnia?

World News: NIFLHEIM ATTACK ON GALAHD: A Show of Force?

Galahd was raided by imperial forces late last night, according to reports. The Crown City dispatched forces upon hearing of the attack, but the damage was nevertheless devastating, and the number of casualties reported has risen steadily with the morning sun. Galahd resisted the imperial call for surrender after the wall was withdrawn, but has not seen hostilities in the 18 years leading up to last night.

Lots of interesting implications about what happened in Galahd. From the sound of this, Lucis swept in the night of the attack and helped repel it, but that could be propaganda, and we don’t know what happened after this first night. But it’s really disturbing that this is such a small blurb on what’s clearly a middle page without even a “continued on page n”. Also, this was clearly written in Insomnia, lending credence to the theory of Nyx raiding a library here.

There are three pictures of life on Galahd – a picture of the river similar to the poster above Nyx’s bed; two kids in shorts and no shirts (Libertus and Nyx?) swinging from the trees, presumably into the water; and a gathering of what looks like Selena, Nyx, a young dark-haired girl who might possibly be Crowe?, a blonde that’s probably Luche, and Libertus hanging out as dorky teens. It’s nostalgic and a little sad. I’m glad Nyx has these pictures, though.

The picture of the boys looks like a painting, though it could just be an effect, and is burned along the left edge, as well as having white along the edge that looks like it might have been a photocopy originally. It’s definitely seen some damage, though.

We vaguely recall reading somewhere that the group photo was adapted from a picture of the mo-cap artists as an easter egg. Can anyone verify that?

Up at the very top are two illegible handwritten yellow sticky notes, one pinned down for security, and a Lil Malbuddy charm like Crowe has on her phone. I wonder what the story is there…

Next to it is a ticket from Galahd to Insomnia. (Inso-Cava perhaps? For Insomnia-Cavaugh?) Is this from when Nyx first came? By boat, presumably? It looks rather like a Japanese train ticket, though. Perhaps it’s a later trip. It does imply someone’s able to be issuing tickets in Galahd, not just a pel-mel evacuation.

Comparing it to Japanese train tickets (courtesy of Shinkansentrains.com) , the number on the side is probably a date, formatted with the year first, and an easter egg, given that there isn't much going on in years ending in 7 that we might care about, even if we make it Regis’ regnal years. Heisei 27 in the Japanese calendar is the year 2016 in the Western, the year the movie came out, and 7-11 matches the July 9th opening weekend.

If it’s a real in-universe date, it’s probably from a more casual trip Nyx took at a different time. 11270 G is probably the price in gil, and if we convert that to yen that’s about $88 USD or €83. C-05 is probably the compartment number, then.

On to the middle of the board!

Young Libertus and Nyx are kind of adorable. It looks like Nyx has both kukris at this point, and maybe Libertus is carrying a more standard kukri rather than his axe-like one of later in the series. Nyx already has his uniform chain across his chest.

KING REGIS FORGES KINGSGLAIVE IN THE ASHES OF GALAHD

King Regis has formally invited brave volunteers from Galahd to take residence in Insomnia and serve in his royal guard – the Kingsglaive.

A representative of Galahd voiced the citizens’ commitment to resistance one month in the wake of a devastating invasion.

King Regis praised this commitment, promising regular provisions and patrols to Galahd in return.

Okay, so more questions here. It’s unclear if this resistance is to continued invasions of Galahd one month after the main raid, or just resistance against Niflheim in general, especially with Regis promising patrols to Galahd. I don’t think it was utterly destroyed, though, as is often seen in fanon, not if he’s sending supplies and patrols. Plus, in Brotherhood, we hear the Empire tested the wavebreaker in Galahd, which implies people wielding magic are fighting there still, years later.

Second, is that Libertus and Nyx flanking Regis? How fast did they sign up and get cleared? Or is it just coincidence/laziness from the animators?

Third, this seems to fit the timeline for the Kingsglaive being established when Noctis was 5 (about three years before this), with Galahdans being asked to join not found the Kingsglaive. I wonder how many times Regis made this offer to various regions?

To be continued in Part II

[lesombresnomades]

Les ombres aux Açores: île de Faïal ...

Où partir à Pâques durant une semaine en Europe, sachant que nous sommes fascinés par les volcans ? Tel a été notre dilemme. Nous avions déjà visité l'Islande, les îles éoliennes... Adeptes des contrées ignorées par le tourisme de masse, les Açores ont été une évidence...

Avec seulement une semaine de vacances, il fallait nous focaliser sur deux îles, avec un aéroport international et des correspondances rapides entre les deux îles. Nous avons donc choisi de débuter par Faïal puis San Miguel à raison de 3 – 4 nuits sur chacune.

Faïal est une île intime, sauvage et quasiment sans hôtel : dépaysement total assuré.

A notre arrivée à l'aéroport, impossible de trouver l'agence Hertz avec laquelle nous avons loué une petite voiture. Il n'y a pas de comptoir à l'aéroport : il faut appeler l'agence qui se trouve en centre-ville.

Après 20 mn de route nous arrivons à notre logement, une charmante maison avec son jardin et sa terrasse face à la mer.

Bon à savoir : nous avons eu un coup de coeur pour ce logement. L'accueil d'Amparo, la propriétaire,fut très chaleureux. C'est un lieu idéal pour visiter l'île.

https://www.casasdocapelo.pt/

Jour 1 – Horta  et le Monte da Guia

Pour ce premier jour, cap vers la plus grande ville de l'île, Horta et ses 6 000 habitants !

Situé au beau milieu de l'océan Atlantique, tous les marins connaissent ce port. Une demi journée suffit pour visiter ce lieu.

Nous commençons par visiter le port avec notamment :

- les peintures du port dessinées par les marins ayant fait escale ici ;

- le Peter's café, étape mythique des marins : en effet, c'est là qu'ils peuvent venir retirer leurs courriers envoyés par leur famille à travers le monde. L'accueil y est chaleureux, le lieu est plein d'authenticité avec son intérieur en bois (tel un bateau) et des fanions de tous les pays. Nous ne résistons pas à y déjeuner au milieu des marins et savourons des plats simples mais typiques comme le steak de thon et la morue. La terrasse faisant face au port et au Pico, est très prisée

Nous poursuivons en nous baladant dans les ruelles étroites et colorées de la vieille ville.

Puis nous nous dirigeons vers le sud de la ville pour effectuer une randonnée sur le Monte da Guia. C'est une randonnée de 2 h aller-retour sur un petit volcan accessible à tous. Elle offre une vue sur Horta et sa plage, le double cratère du volcan ouvert et le Pico sur l'île d'en face.

Jour 2 – Capelinhos et le nord de l'île.

Nous nous dirigeons vers l'extrême ouest pour découvrir le volcan de Capelinhos, sorti de l'océan dans les années 50. C'est un cône volcanique avec des falaises plongeant dans l'océan. Tout y est minéral, la végétation ne pousse pas : un vrai paysage lunaire.

A proximité se dresse le phare qui marque la position du rivage avant l'éruption et la création de ce volcan. A partir de là , nous faisons deux randonnées : l'une vers le sud le long de l'océan ; et l'autre vers le nord sur les hauteurs.

Avec ses formes arrondies surgies de nulle part, c'est un vrai chef d’œuvre de la nature qui s'offre à nos yeux depuis le haut des falaises.

L'île étant relativement petite nous rentrons à Horta en faisant le tour par le nord. Contrairement au sud et notamment à Capelinhos, le paysage est très verdoyant au nord de l'île. La route principale reste sur les hauteurs ponctués de « miradouros » (point de vue avec parking). A la vue des petits villages aux maisons blanches se démarquant du bleu de l'océan, nous ne résistons pas à les découvrir.

Nous poursuivons et arrivons très vite à l'est de l'île, au mirador Notre Dame de la Conception, un belvédère dotée d'une statue surplombant la baie d'Horta. La vue est imprenable sur l'île de Pico !

Jour 3 : Caldeira de Faïal.

Nous profitons de cette dernière journée de beau temps pour monter en voiture à la Caldeira. Pour arriver au parking du début de la randonnée, la route est très sinueuse. Un petit sentier mène à la caldeira et en fait le tour. De là, une vue imprenable à la fois sur le cratère profond et et les îles de San Jorge et de Pico. C’est le plus beau point de vue de l’île ! Nous profitons bien de ce moment avant de rejoindre l’aéroport.

Pour rendre la voiture, les consignes de l’agence sont simples : “garer la voiture et laisser les clés à l’intérieur, quelqu’un viendra la chercher plus tard”. Nous adorons cet esprit insulaire...

Nous prenons un petit avion pour rejoindre l’île de San Miguel à une heure de vol d’ici...

[alpinemains]

Blood of heroes spawn

Blood of heroes spawn update#

With this in mind, we've adjusted skill and ultimate damage for most heroes. Yet simultaneously, we don't want players' hard work and advantages to be for nothing just because we've changed up a strategy. We don't want teams wiped out just because a player unleashed their skill/ultimate at an inopportune time. Our analysis showed us that the hero skills and ultimates are dealing more damage in battle than we'd anticipated, meaning combat would often be over in a flash. We've also received loads of great player feedback-thanks again for your continued support! Dev Note: In the month-and-a-bit since the Ordeal season began, we've been hard at work analyzing NARAKA's ever-growing game data. The winds of change continue to blow, and dark undercurrents sweep Sunwing's Rest. *Note: Remember to claim your rewards before the event ends, or you'll miss out. Every submitted increases the Total Points figure by 1, and once it reaches its maximum, all players will be rewarded 1. The point maximum is 3,000, granting all event rewards once reached.Ħ. Event rewards are granted once players reach a set score total. Clicking the Submit button will submit all your, granting you 10 points for each one.Ĥ. Up to 10 can be obtained from matches per day (this excludes those from Omni's Nightmare and Bloodsport).ģ. Having done so, they'll receive upon opening gold or green Troves. During match preparation stages, players must gather their efforts to activate the altar upon the center of Origin Island. Gain and by completing quests during the event.Ģ. Sunwing's Rest itself began to change slowly as it absorbed them.Įvent Time:  20: 00 (UTC) – 20: 00 (UTC)ġ. The people came to realize that, once taken to Sunwing's Rest, these Plumes were absorbed into the air around them. It's unknown when it first appeared, but out on Morus Isle, there stands a Solstice Altar.Ī most peculiar sensation, as if one's inner Yang energies were reaching out toward the altar, overcame all heroes who approached its location.Īnd once the Solstice Altar was activated, Plumes were found scattered across Morus Isle. The world bristles with Yang energies as the Summer Solstice arrives. Whetstones can be redeemed for great event rewards. Gain Whetstones by completing quests during the event. The match stats interface has been completely overhauled: it now includes the heroes selected, specific mode achievements, and more. When Heroes’ Rebirths have been deducted, the dropping amount will be 5.ġ) Once the match ends, you're shown a settlement page including the winning faction's top 3 players. Now 2 Rattans will be dropped when Heroes defeat the Evil-Ents. Changed randomly-spawned Soul Sparks' initial progress to 34% Lowered Evil-Ents' base attack, while increasing their attack gained with each level. Toggle Open Mic or switch voice channels in Settings - Audio.ĩ) Improved the sorting of Rift Dealers' items.ġ0) Improved the balance between Heroes and Evil-Ents in Omni's Nightmare: Team chat has been added for those players who join the match as a party. However, Evil-Ents will also drop more Rattan when defeated.Ĩ) The 'Nearby chat' voice channel has now been replaced with 'Faction chat'. Heroes must spend 10,000 Dark Tide Coins to unlock them before they can be used, however.ħ) Once the match has been underway for a set time, heroes will no longer be able to Rebirth. Once all Rattan near Soul Lanterns have been taken, some respawn every 4 sec (or immediately when a Soul Lantern is repaired) until the respawn cap is reached.Ĥ) Heroes now have gold Focus during the last second they submit Rattan.ĥ) Soul Lanterns can be repaired by multiple players at once, speeding up their repairs.Ħ) Ballista spawn at random spots along the tracks. Evil-Ents can damage Soul Lanterns to remove the Rattan, yet heroes can repair the Soul Lanterns in turn, allowing Rattan to respawn once more. (Check the Narakapedia for details.)Ģ) Check Faction info for the current match and allocate your Spirit Echoes during preparation.ģ) Rattan is found around the map, but only grows near Soul Lanterns. Evil-Ents may choose two from 'Hook Axe', 'Enrage', 'Split Axe', 'Eagle Vision', 'Miasma Rattan' and 'Eternal' to replace their default skills, ultimates or moves. These include 'Golden Rattan', 'Light's Rage', 'Lethal Armor', 'Copper Ward', 'Explosive Shot' and 'Beckon'. You can choose your preferred Faction before each match, influencing who is assigned to each side.ġ) Spirit Echoes: Heroes can now gain up to two passive buffs in the form of Spirit Echoes. The new weapon Dual Blades will be available.

Blood of heroes spawn update#

The details of the update are as follows Brand-new content!Īutumn flows on like surging waves, as warriors slice through foes like willow leaves dancing upon water. We suggest that you log out in advance and enter the game again after the maintenance. The servers of NARAKA: BLADEPOINT will be suspended for maintenance from 23:00 (UTC) to 03:00 (UTC).

[moteltrogir]

Foto: Saša Šimpraga, 2018.

Afričke kupole hrvatskog arhitekta

Saša Šimpraga, 2018.

 Iako kontinuirano prisutan u Hrvatskoj i susjednim zemljama, arhitekt Ivan Prtenjak najveći je dio profesionalne karijere proveo u Bruxellesu. Obrazovan je u Zagrebu, neko je vrijeme radio na Institutu za povijest umjetnosti, da bi 1968. otišao u Belgiju. Njegov dosadašnji radni vijek obilježila je velika produkcija s niz realizacija u desetak zemalja i tri kontinenta .

Ovaj intervju nastao je u sklopu projekta Motel Trogir i Mediteranske mreže modernizma, a fokus ima na tuniskim projektima arhitekta Prtenjaka te njegovim afričkim i drugim vaneuropskim realizacijama - osobito turističkom kompleksu u tuniskoj Kelibiji u sklopu kojega je izgradio „Kuću pokraj mora“ koja je 1995. godine bila nominirana  za Nagradu Aga Khan za arhitekturu.  

Vaš prvi i najveći projekt u Tunisu je turističko naselje u Kelibiji nazvano „El Mansourah“ kako se zove i plaža uz koju se nalazi, a građeno je od 1969. do  1971. godine u neposrednoj blizini Cap Bona, najisturenije točke te zemlje prema Europi. Kako je došlo do tog projekta, što vas je inspiriralo i što on podrazumijeva?

Početkom  1968. ušao sam u „Groupe Structures“, najveći i najznačajniji urbanističko-arhitektonski ured u Belgiji. Primio me je arhitekt Jacques Boseret koji je studirao u Beču kod Josepha Hoffmanna. Nije pogledao moje diplome, projekte i crteže nego me je procijenio po poznavanju arhitekture Beča i Zagreba na početku stoljeća, a naročito po poznavanju Hoffmannovog djela. Kao profesor arhitekture i vrstan pedagog, procjenio je da mi može povjeriti idejne projekte za mnogobrojna vanserijska zdanja sa specifičnim sadržajima.

Početkom 1969. godine u Tunis se iz Bruxellesa uputila velika ekipa političara, investitora, urbanista i arhitekata u informativnu misiju o mogućnostima turističke izgradnje u mjestima kao što su Sidi Rais, Kelibia, Nabeul, Hamammet itd. Arhitekt Boseret uklopio me kao najmlađeg člana u ekipu. Za taj put proučio sam detaljno arapsku arhitekturu općenito, kao i podatke o lokacijama koje smo planirali posjetiti pa sam se na licu mjesta istaknuo kao ekspert te je odlučeno da mi se povjeri projekt turističkog naselja Kelibija.          

Kuća pokraj mora

Nedaleko od luke u Kelibiji, zaštićene velikom mletačkom tvrđavom, nalazi se velika plaža s bijelim pijeskom, ispred kamenih stijena i divlje vegetacje koja je te 1969. godine bila netaknuta. U tom ambijentu predviđala se izgradnja samostalnih kuća, kuća u nizu, manjih vila te hotela, restorana i trgovina. U urbanističkoj koncepciji želio sam ponajprije sačuvati izvorni katakter krajolika s plažom. Kreirao sam 15 „otoka“ zaokruženih vegetacijom u koje sam uklopio isključivo prizemne kuće. U pozadini, iza tih objekata integriranih u prirodu, situirao sam restorane, trgovine, sportske objekte, hotele...

Tom gradacijom od manjeg prema većem, od individualnog prema zajedničkom, želio sam stvoriti harmoničnu cjelinu u kojoj glavni element ostaje priroda i revalorizirana „rajska plaža“.  

 Kuća pokraj mora

Prvi realizirani objekt  u sklopu kompleksa u Kelibiji bila je „Kuća pokraj mora“. Kako ste u jednom našem razgovoru naveli, tu  ste kuću već pri prvom dolasku na lokaciju skicirali u pijesku na mjestu gdje će i biti izgrađena. Kakva je to kuća?

Uz samu plažu, investitor je želio izgraditi jedan objekt koji bi svojim sadržajem i oblikom bio ogledni primjer tipologije arhitekture budućeg naselja. Program je predviđao uređenje restorana s maurskom kavanom i stanom pa je prostor trebalo organizirati na dva načina života: zapadnjački za turiste i tradicionalni za tunisku obitelj. Prostor restorana s velikim staklenim stijenama otvoren je prema plaži i moru, dok je onaj za obitelj artikuliran oko poluzatvorenog patija. Ta dva različita prostora povezana su jednim neutralnim prostorom koji ljeti služi kao salon za turiste, a zimi kao dnevni boravak za obitelj. Te su funkcije oblikovno jasno izražene: tri velike kupole za kavanu, tri manje kupole za obitelj, te veći volumen dnevnog boravka natkriven križno-bačvastim svodom. Zidovi servisnih prostora u pomacima prate prirodni ritam kamenih stijena.

Kuća pokraj mora

Arhitektura „Kuće pokraj mora“ nastala je na osnovu suvremene interpretacije tradicionalne arapske arhitekture. Ona se uklapa u u tradiciju moderne arhitekture, ali bez „modernizma“. Prostorna igra volumena proizlazi iz jednostavne muzičke kompozicije: tri velike i tri male kupole u kontrapunktu s križno-bačvastims vodom, u skladu s ritmom zidova u pomacima.

Kuća pokraj mora

„Kuća pokraj mora“ bila je 1995. godine bila nominirana za Nagradu Aga Khan za arhitekturu.

Nominacija za prestižnu Aga Khanovu nagradu za arhitekturu dogodila se četvrt stoljeća nakon što je kuća izgrađena, što pokazuje da je prepoznata kao djelo trajnih vrijednosti.

Bez vašeg znanja, kasnije je izgrađena kopija „Kuće pokraj mora“ i to neposredno pored izvorne. Postoje li neke razlike i što mislite o njihovom suodnosu?

Razlika između originalne kuće i njene kopije je u odnosu prema kamenim stijenama. Dok zidovi u pomacima prve kuće prate prirodni tijek stijena, druga kuća nema taj kontakt. No, na plaži one tvore jedinstveni arhitektonski niz.        

Izvorna i identična kopija Kuće pokraj mora/ foto: Saša Šimpraga, 2018.      

U sklopu čitavoga kompleksa u Kelibiji je, kako ste i naveli, predviđen i dijelom realiziran još niz drugih kuća u različitim varijantama. Čime ste se tu vodili u procesu stvaranja?

Prostor natkriven kupolom u tradicionalnoj tuniskoj arhitekturi toliko me impresionirao da sam ga koristio kao osnovni modul za stvaranje suvremenih oblikovnih struktura. Kao poveznica prostora  kvadratnog tlocrta natkrivenih kupolom i onih pravokutnog tlocrta natkrivenih bačvastim svodom, koristio sam ravne krovove različitih oblika. Na ta tri tipa volumena nadovezuje se četvrti prazan prostor omeđen zidovima – mediteranski patio. Dok kuće na padinama katakterizira kupola kao glavni izražajni element, kuće u nizovima uz plažu prepoznatljive su po bačvastim svodovima postavljenim okomito prema horizontu mora. Grupe kuća na padini komponirane su, ovisno o reljefu i orijentaciji, svaki puta u drugačijim međuodnosima. Razlog stvaranja horizontalnih nizova  kuća natkrivenih bačvastim svodom, bila je upravo nepredviđena izgradnja druge „Kuće pokraj mora“. Tako je uz plažu stvoren jedan arhitektonski kontinuitet kupola, bačvastih svodova, križno-bačvastih svodova, patia i terasa natkrivenih pergolom koji se otkrivaju šetnjom uz more.  

Kelibija / foto: Saša Šimpraga, 2018.

Od kuća po padini, bitno je drugačiji projekt nikad dovršeni hotel monumentalnijih dimenzija koji se nalazi na rubu kompleksa. U odnosu na kuće, i tipološki i vizualno radi se o posve različitoj arhitekturi. Kako ste zamislili to zdanje?  

Svi projekti kuća i restorana s maurskom kavanom, kao i njihova dispozicija na terenu, proizišli su iz detaljnih studija. U to doba, a i kasnije, u Tunisu, kao i u Maroku, bile su u turističkoj izgradnji najčešće prisutne dvije koncepcije: replike europskog modernizma ili imitacije tradicionalne arhitekture koje su često vodile u kič. U tom kontekstu, moj pristup je bio inovatorski jer je bio svjesni nastavak lokalne tradicije, ali ne prijepisom oblikovnih detalja, nego istraživanjem dubljih strukturalnih sazvučja te krajnjom jednostavnosti kojom se postiže monumentalni dojam i kod malih zdanja.  

Za hotel, predviđen za drugu vrstu posjetilaca, želio sam stvoriti zdanje koje je „in“. U to doba bio je u hotelskoj izgradnji trend reljefnog raščlanjivanja fasada. Primjer takve arhitekture u Hrvatskoj je Hotel Barbara (1970.) pokraj Zadra arhitekta Bregovca. Projektirao sam jednu varijantu hotela te tipologije pa to u suštini nije moja arhitekura jer nije proizašla iz osobnih izvora. Arapski ugođaj, u osobnom arhitektonskom rječniku, želio sam postići u unutrašnjosti, no taj je projekt nakon izgradnje betonske strukture zaustavljen i takav stoji do danas.

Čitav kompleks nikad nije dovršen i tek je dio radio kraće vrijeme.  Što je sve od zamišljenoga ostvareno?  Kad je prekinuta gradnja, što je bio razlog i koji je status svega danas?

Kuća pokraj mora / foto: Saša Šimpraga, 2018.    

Osim dviju „Kuća pokraj mora“ izgrađeno je nekoliko raznolikih sklopova kuća  s kupolama na padini i nizovi kuća s bačvastim svodovima uz plažu. Izgradnja turističkog naselja je zaustavljena nakon promjene vlasti i kompliciranih imovinsko-pravnih odnosa. Naselje sam posjetio 1995 godine povodom nominacije „Kuće pokraj mora“ za Aga Khanovu nagradu. Dio izgrađenog naselja je izvrsno funkcionirao.Terase i plaže bile su pune, a vegetacija uz nizove kuća njegovana u kontrastu s divljom vegetacijom neizgrađenog dijela. Na „Kući pokraj mora“, na zidu križno-bačvastog svoda, stajao je veliki natpis Bar u tunisko-plavoj boji. Sve mi je djelovalo je kao mali raj za turiste i stanovnike Kelibije. Sadašnje, zapušteno stanje, vidio sam samo na fotografijama. Slike divlje vegetacije iz koje izviru bijela zdanja s kupolama i bačvastim svodovima djeluju mi ponekad kao nadrealistička likovna djela.    

U Hamammetu ste projektirali turističko naselje u sklopu kojega je i bila zamišljena i natkrivena tržnica. Koja je katakteristika tog naselja i što je od toga realizirano?

Zadatak ispitati mogućnost turističke izgradnje na velikom terenu nedaleko od povijesnog grada Hamammeta dobio sam nakon uspješnih realizacija u Kelibiji. Teren ima dvije plaže, jednu uz more i jednu uz veliku rijeku, „oued“, (lokalni naziv za „tip“ rijeke, op.S.Š.), koja presušuje u sušne dane.

Radio sam cjelovitu studiju s paralelnim urbanističkim kompozicijama u koje sam uklapao moderne modularne strukture: kuće, nizove vila, mala naselja i hotelska zdanja. Među tim projektima bila je i kreacija idelanog „souka“ tj. arapske tržnice. Svi objekti bili su u istovjetnim modulima kojima je baza bila kupola promjera od 360 do 480 centimetara te odgovarajući bačvasti svodovi. Na osnovu te unikatne studije investitor je odredio program te sam projektirao cjelovito naselje, uz suradnju na hotelu s kolegom Leopoldom Vanderputteom.

Maketa projekta tržnice u Hammametu

Za razliku od naselja u Kelibiji, uklopljenog u prirodni okoliš, naselje u Hamammetu imalo je sadržajno i oblikovno gradski karakter. Svi objekti, uključujući i hotel, bili su projektirani u istoj arhitektonskoj tipologiji koja je bila određena u mojoj studiji. No, tradicionalna urbana tržnica zamijenjena je u programu modernim trgovinama. Taj projekt kasnije su preuzeli tuniski investitori i ne znam što je realizirano.        

Varijante kuća za Hammamet

Kako je došlo do projekta Vile Essaouira u Sousseu 1972. godine i kakav ste projekt tamo izveli?

U toku rada na projektu u Hamammetu, jedan investitor iz Genta želio je izgraditi modernu vilu s velikim transparentnim prostorima uz plažu pokraj Sousse-a. Za mene je taj projekt bio kreativni nastavak mog dotadašnjeg rada realiziranog u Kelibiji i sistematiziranog u Hamammetu. Želio sam stvoriti sintezu između „miesovski“ prozračnih prostora i tradicionalne arapske arhitekture. Ulazni hol, blagavaonica, dnevni boravak i biblioteka uz veliki mediteranski patio omeđen staklenim stijenama, preljevaju se jedan u drugi. Ti su prostori prekriveni serijom spojenih bačvastih svodova koji se produžuju iznad velike terase. Veza između dnevnog i noćnog dijela je uspostavljena velikim unutrašnjim vrtom bogate vegetacije u koji je, u arapskoj tradiciji, uklopljen i element vode. Četiri kupole iznad soba uz taj vrt u kontrapunktu su s kupolom kuhinje na drugoj strani. Sklad između arhitekture otvorenih prostora  i one zatvorenih očituje se kao sinteza između moderniteta i tradicije. Transparentno otvorena prema horizontu mora, vila je potpuno zatvorena prema ulici. Omeđuje je dugi bijeli zid, dužine 38 metara, na kojem su naglašena samo ulazna vrata u tunisko plavoj boji. Za prolaznike kuća je gotovo nevidljiva, tj. misteriozna.

Vila Essaouira

Moje djelovanje u Tunisu započelo je projektom „Kuće pokraj mora“ 1969. godine u kojoj su načete sve buduće arhitektonske teme, a završava projektom sinteze koju utjelovljuje vila Essaouira 1972. godine.

Vila je kasnije devastirana dogradnjom kata.

Vila je dobila ime po gradu Essaouira u Maroku što na arapskom znači „lijepo nacrtana“. To je bitan razlog zašto sam odbio nastaviti projekt nakon što je investitor želio na dio vile nadodati jedan kat, koji nisam mogao „lijepo nacrtati“. Ne znam koja joj je sudbina. Meni je ostala njena maketa.  

Vila Essaouira

Element kupole ponavlja se kroz varijacije u većini vaših tuniskih projekata. Kako doživljavate kupole koje ste okarakterizirali i „dvostrukim sadržajem“? Koje je njihovo mjesto u vašoj arhitekturi?

Kupolu sam prvi put primijenio na mom prvom projektu u Bruxellesu 1968. godine. Bila je to mrtvačnica, koju sam tretirao kao sakralno zdanje uz jednu fukcionalističku bolnicu. No, pravo otkriće kupole dogodilo se u Tunisu kada sam saznao da „jedan tuniski zidar, s jednim radnikom, izgradi jednu kupolu za jedan dan“.

Nakon primjene u tuniskim projektima, temom kupole bavio sam se na različite načine  i u mojim hrvatskim i belgijskim projektima. Želio sam „prizemljiti“ njezin simbolični i dekorativni značaj. Primjerice, u projektu obnove katedrale u Dubrovniku 1985. godine promijenio sam radikalno organizaciju prostora koristeći baroknu kupolu na sjecištu glavne lađe i transepta kao moderator. Oltar, koji je prije bio u dubini lađe postavio sam ispod svjetla kupole. Time je jednosmjerna crkva postala trosmjerna, a vjernici su polukružno raspoređeni oko oltara, kao u tlocrtnoj dispoziciji suvremenog kazališta.

Kupolom sam se bavio i na zgradi „La Prévoyance Sociale“ u Bruxellesu koja je izgrađene u stilovima Art Nouveau i Art Deco, i gdje je kupola bila samo estetski element, simbolični znak bez dodira s unutrašnjim prostorom. Unutar obnove i modenizacije objekta od 1998. do 2002. tu sam kupolu najprije minuciozno renovirao, a zatim probio strop krovne konstrukcije. Time ona danju osvjetljava veliki ured uprave, a noću postaje svjetlosni arhitektonski znak u urbanom krajoliku Bruxellesa.

U mom djelovanju, naročito u Tunisu, kupola je bila element arhitektonske igre, koje su počinjale studijama, a rađene maketama na kojima su presječene ping-pong loptice glumile kupole.  

Kelibija / foto: Saša Šimpraga, 2018. 

Sakralna arhitektura čini značajni dio vašeg opusa. Najviše takvih realizacija imate u Hrvatskoj. Čime ste se vodili kod oblikovanja sakralnih prostora?

Oblikovanju sakralnih prostora pristupam na isti način kao oblikovanju „profanih“ prostora. To se najbolje iskazuje u projekima moje serije „Crkva od sobe do grada“, koja se sastoji od pet potpuno različitih mediteranskih zdanja. Prva Crkva- soba je „Kapela svjetla“ na otoku Šipanu iz 1975. godine koju je Jasna Galjer opisala kao „minijaturu crkve kao model svijeta“. Druga, Crkva-kuća je u Petrovu selu pored Dubrovnika iz 1986. godine. To je moderna interpretacija gotičke arhitekture. Treća, Crkva-gradska četvrt iz 1977. godine nalazi se na Boninovu u Dubrovniku. To je moderno slojevito zdanje koje se uklapa u povijesni prostor i stvara novu urbanu jezgru uz grad. Potom, arhitektonska interpretacija strukture Dubrovnika osnova je „Crkve-grada“ na Lapadu projektirane 1982., koja nije izvedena (izvedena je druga na tome mjestu, op. S.Š.). I konačno, Crkva-priroda, kao otvoreni sakralni prostor u kršu Hercegovine s velikom gromadom kamena kao oltarom, koji je natkriven nebom.

Neizvedeni projekt crkve na Lapadu u Dubrovniku.  

Svjetlost je glavni element koji određuje sakranost moje arhitekture, ponajprije u projektima crkava ali i u projektima kuća, muzeja i memorijalnih prostora. Drugi važan element je utemeljnost na trajnim, povijesnim vrijednostima, uključujući i modernitet, a kako bi se postigle skladne, bezvremenske kreacije. I na kraju, korištenje trajnih materijala, naročito kamena. Počevši od belgijskog „plavog“ kamena, pa do indijskog svjetlozlatnih nijansi u svojim sam zdanjima koristio 50-ak vrsti kamena iz 20-ak regija u Europi, sjevernoj Africi i Aziji. Čini mi se i da je kamen sam po sebi prirodno sakralno zdanje.                  

Kakav dojam imate o gradu Tunisu u kojem ste i boravili neko vrijeme, s uredom u središnjoj Aveniji Habiba Bourguibe?  

Od svih arapskih gradova, Tunis ima najbolje uspostavljenu ravnotežu između povijesti i suvremenosti. Na izvrsno sačuvanu povijesnu jezgru, barem u to doba kada sam tamo bio, nadovezuje se prostrana avenija Habiba Bourguibe. Naš ured bio je na početku avenije, na broju 29, na spoju starog i novog, nasuprot čuvenog Hotela Afrika, onda središta poslovnog života, u kojem smo često imali radne sastanke. Taj ured bio je zapravo jedan veliki stan u kojem je dnevni boravak služio za rad, a tehnički ured bio je u obližnjoj ulici 18. siječnja 1952., na broju 2.

Sjećam se bogatog društvenog života u prostorijama „Pariškog kluba“. Bio je to klub arhitekata, inženjera i likovnih umjetnika koji su studirali u Parizu. Kao pravi mediteranci, diskutirali smo žustro duboko u noć, uz „boukhu“, tunisku rakiju od smokava. No, najviše su mi ostale u sjećanju večernje šetnje uz drvored avenije Bourguiba, kao nekada na Stradunu u Dubrovniku ili na Elizejskim poljanama u Parizu. Samo što su tuniske djevojke, tada u mini suknjama, bile ljepše.  

Projekti na kojima ste radili izvedeni su u još nekoliko arapskih zemalja. Tu je stambeno naselje u Rijadu (Saudijska Arabija) gdje ste kreirali moderne modularne strukture na osnovi tradicionalnih tlocrta. Autor ste i privremenog radničkog naselja u Akabi (Jordan), u sklopu kojega ste izveli i privremenu džamiju. Projekt džamije je s jedne strane bio minimalan, budući da nije bio ni predviđen, a s druge strane efemeran. Možete li reći nešto više o tom projektu ali i o vašem shvaćanju arhitekture dugog trajanja i one koja nema tu namjeru. Je li ljepota i u tome da stvari ponekad i prestanu postojati?    

Projekt privremenog stambenog naselja u Akabi za radnike iz Jemena i Pakistana radio sam kao i arhitekturu dugog trajanja, kao „grad kontejnera“ koji se tretira kao „grad kuća“. U njegovom stambenom dijelu, grupe od 14 prefabriciranih baraka složene su u 14 malih urbanih jezgri eliptičnog tlocrta. Kako bi svaki radnik prepoznao svoj kvart, grupe baraka obojane su u različite tople boje, od svijetlo žute do tamno smeđe. Tako se dobio koloristički sklad u naselju postavljenom na pijesku. Tamošnji jedini zidani objekt bila je džamija. Iako će se i ona, nakon demontaže kontejnera, vjerojatno srušiti, želio sam da u čvrrstom materijalu iskazuje trajnost. Svojom bjelinom, ona se izdvaja od naselja u bojama, kao posebno, zajedničko zdanje za sve radnike. Želio sam najjednostavnijim oblicima, tlocrtom svedenim na znak, kreirati trajno sveto mjesto. Radnici, dovedeni izdaleka, tako mogu barem djelomično „biti kod kuće“ u toj minimalističkoj, pročišćenoj džamiji. Slažem se da ljepota može ponekad biti i u tome da stvari prestanu postojati, pod uvjetom da smo ih kreirali kao da će biti trajne.        

Stambeno naselje u Rijadu

Uz Kelibiju, vaš prvi afrički projekt je iz 1969. godine za hotel pored rijeke Kongo u Kinšasi (Demokratka Republika Kongo), koji ste projektirali s belgijskim arhitektom Guyom Gorsenom. O kakvom se projektu radi?

Pokraj veličanstvenog vodenog toka rijeke Kongo, kasnije se zvala i Zaire, predviđena je izgradnja reprezentativnog interacionalnog hotela. Dugi horizontalni objekt postavili smo okomito na tok, kao bi sačuvali okoliš uz rijeku. Hotel ima tlocrt riblje kosti, tako da sve sobe pod kutom od 45 stupnjeva imaju pogled na vodeni krajolik. Restoran smo postavili,dijelom konzolno, uz sam rub visoke padine obale, tako da gosti imaju osjećaj lebdenja iznad uzburkane vode. Hotel smo oblikovali kao moderno „corbusierovsko“ zdanje u golom betonu i velikim staklenim stijenama. Ograde na balkonima terasa predvidjeli samo od plemenitog afričkog drva.

U Bruxellesu sam bio impresioniran drvenim elementima arhitekture Victora Horte, čiji su bogati oblici mogli biti izvedeni jedino od drva iz Konga. Tako sam, očaran tim drvom, crtao i originalne drvene vile unutar zelenog pojasa uz veliko jezero Kivu, s pogledom na daleku obalu Ruande. Ti crteži služili su kao ilustracija detaljnog urbanističkog plana turističke zone jezera Kivu koju smo radili 1970. godine.

 Hotel u Kinšasi

Puno ste projektirali i gradili, a kako ste u jednom od ranijih razgovora spomenuli, neke objekte nikad niste vidjeli dovršene. Primjerice autor ste urbanističkog rješenja luke u Libiji, a pri nekom slijetanju na aerodom u Frankfurtu prepoznali ste poslovni neboder koji te projektirali, a za koji uopće niste znali da je izgrađen. Možete li reći nešto više o vašoj velikoj produkciji i stvaranim i izgubljenim vezama s projektima koji su, očito, imali svoje sudbine?

Kao i za jezero Kivu, često sam crtao idejne projekte arhitekure kao ilustracije za urbanističke planove u kojima sam sudjelovao, a najznačanije je turističko naselje „Baia delle mimose“ na Sardiniji.

U Libiji sam, nadovezujući se na inženjerski plan nove luke, projektirao, mali grad za istog investitora kao i u Jordanu, kod kojeg je ostala dokumentacija.

Za mnogobrojne investitore koji su dolazili u „Groupe Structures“ često sam radio provizorne projekte, koji su služili za realniji proračun investicije, a ja sam ih shvaćao kao arhitektonske „stilske vježbe“. Dva značajna objekta u središtu Bruxellesa, koje su izgradili drugi arhitekti, proizašla su iz mojih „stilskih vježbi“. Tako mi se nedavno, leteći avionom iznad Frankfurta, „ukazala“ slika monumentalnog nebodera koji izgleda kao maketa mog projekta koji sam radio 1970-ih godina za jednog američkog investitora. Još kao student vidio sam u Düsseldorfu 1965. godine jedan manji neboder koji se sastoji od dva plošna volumena u pomacima. Tu sam temu razradio za neboder u Frankfurtu, nadodavši središnju jezgru.

Još danas ne znam gdje se nalazi prva kuća koju sam realizirao u Belgiji prije pola stoljeća. Bila je to transformacija stare farme s uklapanjem velikih staklenih stijena u okolici Bruxellesa za obitelj Debras – van Hove. Na gradilište su me vozili navečer nakon posla tako da se ne sjećam puta, a ni imena mjesta. Françoise, javi se!

Ima i projekata koje bi želio sakriti jer su ih korisnici unakazili, no danas je to teško. Na internetu sam, pod mojim imenom, pronašao dva takva objekta. S druge strane, na internetu se nalaze objekti koje uopće nisam radio. Najznačajniji je lansirala Deutsche Welle pod naslovom „Hrvatski arhitekt autor zaštitnog znaka NATO-a“, a ja sam samo postavio skulpturu/znak između dva objekta koja sam projektirao.

Prije nekoliko godina sreo sam u Bruxellesu Leopolda Vanderputtea, koji se vratio iz Rijada. Rekao mi je: „Srušili su tvoju džamiju.“ – „Koju džamiju?“ Sjetio sam se da sam crtao jednu džamiju uz naselje koje sam projektirao, ali nisam znao da je bila izgrađena.      

U dosadašnjoj karijeri projektirali ste čak 16 muzeja. Koji bi od tih projekata izdvojili i zašto?

Od devet  izvedenih muzejskih prostora izdvajam tri potpuno različita: jedan u Hrvatskoj, jer sublimira prošlost, jedan u Bosni, jer iskazuje sadašnjost, i jedan u Belgiji, jer najavljuje budućnost. Muzej dominikanaca u Dubrovniku iz 1985. godine prvi je pravi, cjeloviti, suvremeno koncipirani muzej u gradu. Cijelo istočno krilo samostana pretvoreno je u muzej. Prostore samostana koji su sami po sebi umjetnička djela, trebalo je obnoviti i revalorizirati. U toku obnove otkrio sam unutar zida originalni renesansni lučni otvor koji je postao žarišna točka muzeja. Municioznim studijama postava postignuta je sljubljenost izložaka s povijesnom arhitekturom. Želio sam stvoriti dojam da su svi ti izlošci oduvijek bili na tom mjestu.

Drugi projekt je Galerija Šimun u Dubravama pored Brčkog iz 2010. godine za zbirku moderne hrvatske i bosansko-hercegovačke umjetnosti koju je u pola stoljeća prikupio fra Stjepan Pavić. U projektu sam se vodio geslom „Priroda je prirodna, a umjetnost je umjetna“. Apstraktni prostori „labirintske jasnoće“ omeđeni su zidovima u pomacima koji su izvedeni u prepečenoj rustičnoj opeci i dugim ravnim zidom u kamenu bogate kolorističke i taktilne živosti.

Treći projekt je Muzej biotehnologije Sveučilišta u Bruxellesu iz 2005. godine i dio je Centra za znanstvenu kulturu koji sam projektirao u zaštićenom parku prirode. Za razliku od Centra, koji je otvoren prema prirodi, izložbeni prostor muzeja projektirao sam kao zatvorenu kružnu čeliju u kojoj je audiovizualnoprezentiran misterij evolucije života kao i najnovija istraživanja u biotehnologiji. U središtu te čelije kreirao sam kružnu jezgru, mali patio, u kojem je postavljeno „drvo života“ s kronološkim redoslijedom pojave bioloških vrsta na Zemlji.

Sličan koncept proveo sam i u projektu Galerije Rabuzin u Ključu 1973. godine. I tamo je, u zatvorenoj kružnoj čeliji, u obliku razvedenog svijeta, bila predviđena kružna jezgra. No, umjesto teoretskog „drva života“ u njoj je trebalo biti zasađeno pravo cvijeće.    

Pohađali ste, kasnije ukinuti, Iblerov studij arhitekture pri zagrebačkoj Akademiji likovnih umjetnosti. Možete li reći nešto više o tome i koja su neka od vaših sjećanja na sam studij, ljude i to vrijeme općenito?

Slavna Iblerova arhitektonska škola na Likovnoj akademiji (osnovana 1926. i djelovala do 1943. op. S.Š.) obnovljena je 1959. godine, ali je nakon godinu dana bila zatvorena. Bivši Iblerovi učenici, Drago Galić i Lavoslav Horvat te njegov statičar Drago Verner predavali su „čisto“ arhitektonske predmete u kontinuitetu predratne škole, a novi duh donijeli su „Diša“ Radić, gotovo religiozni teoretičar dizajna i Zlatko Bourek koji je vodio predmet „Likovne vještine“. No, najveću novost donio je Milan Prelog u predavanjima o povijesnoj baštini i o njenom uklapanju u suvremenost. Drago Ibler, koji je prije bio temelj čitave nastave, u novoj školi bio je samo pokretač, zaštitno lice i vrlo rijetko se pojavljivao na Akademiji. No, svakodnevno, u 11 sati, moglo ga se vidjeti u Kazališnoj kavani ispred koje je parkirao svoj crveni mercedes.

Nakon ukidanja škole, koja legalno zapravo nije ni postojala, svi bivši studenti napravili su zavidne karijere na područjima vezanim uz dizajn, a jedino sam ja postao arhitekt.

Upravo na Likovnoj akademiji sam upoznao profesora Preloga koji me zaposlio, kao prvog namještenika u novoosnovanom Institutu za povijest umjetnosti, zaduženog za dokumentaciju hrvatske urbanističke i arhitektonske baštine na jadranskoj obali. To je obilježilo čitav moj profesionalni život u kojem je odnos starog i novog bio dominantan.

Vrijeme mog obrazovanja i odrastanja, pedesetih i šezdesetih u Jugoslaviji, bilo je zlatno doba hrvatske kulture i umjetnosti. Kao nikad prije u povijesti, bili smo dio onog najprogresivnijeg na europskoj sceni. To se najbolje očitavalo u urbanističkom planiranju koje je danas u Hrvatskoj zaboravljena djelatnost, ali i arhitekturi, dizajnu, slikarstvu i kiparstvu te u muzici - spomenimo samo Muzički bijenale - kazalištu, crtanom filmu pa i poeziji. U svim tim djelatnostima sudjelovao sam indirektno, a u nekima i direktno. Jedna riječ, danas rijetko korištena, sintetizira to radoblje, a to je - optimizam.          

Makete izložbenog paviljona Heysel i Trga Rogier, Bruxelles  

Budući da se bavite i jednim i drugim, na koji način se u vašem shvaćanju prožimaju slikarski i arhitektonski prostor?

Slikarske, imaginarne, prostore počeo sam kreirati mnogo ranije nego projektirati realne arhitektonske prostore. U očevoj stolarskoj radionici bilo je raznovrsnih pigmenata koji su se miješanjem s vodom, alkoholom ili uljem pretvarali u boje za drvo. Na ostacima dasaka radio sam s tim pigmentima pokuse te sam rezultate primjenjivao na papiru. Usavršio sam otkrivenu tehniku i počeo stvarati osmišljene slike imaginarnih prostora. U međuvremenu sam slikao, a kasnije izlagao portrete, npr. seriju „Dafne“ od 1958. do 62. i transformacije starih natpisa u kromatsku memoriju materije od 1964. do 1968, no to je bilo „čisto“ slikarstvo, nevezano uz arhitekturu.

Svi moji projekti novih zdanja započinju kao skice u boji koje u početku izgledaju kao apstraktne slike. Iz tih slika nastaju mnogoborojne varijante iz kojih se kristalizira projekt. Precizni nacrti su gotovo uvijek prezentirani sa površinama u elementarnim čistim bojama, zbog čitkosti i brze komunikacije. Perspektivne prikaze vanjskih i unutarnjih prostora radim više slikarski nego arhitektonski, nastojeći da slika ima svoj osobni, neponovljivi pečat. U mom djelovanju slikarstvo i arhitekura se prožimaju na tri načina: u kreaciji, prezentaciji i realizaciji.

Na koji način tretirate boju u vašim projektima?

Boja je često prisutna u mojim zdanjima, ali isključivo u izboru materijala, a ne u aplikaciji na materijal, osim u rijetkim iznimkama za sekundarne elemente. Boja materijala bitno sudjeluje u doživljaju slike mojih prostora, a često ima i svoju dodatnu priču. U mom projektu sjedišta belgijskog telekoma u Monsu, boja je konstitutivni element urbanističke i arhitektonske koncepcije. Zdanje je cijelo obloženo svijetlo sivo-plavim burgundskim kamenom, koji je u skladnom dijalogu s plavim belgijskim kamenom kojim je izgrađen srednjovjekovni grad Mons. Na, taj sivo-plavi kamen, iz regije glasovitog bijelog vina Chablis, nadovezuje se u unutrašnjosti kamen toplih bež boja s crvenkastim preljevima iz regije najboljeg burgundskog vina „Nuits-Saint-George“.

U memorijalnom parku „Polje hrvatskih mučenika“ u Villefranche-de-Rourgue u Francuskoj postavio sam 2006. godine jedan veliki monumentalni zid bogate taktilne i kolorističke živosti na mjestu pogibije Hrvata 1943. godine. On se sastoji od trinaest kamenih monolita grube teksture, s crvenim, crnim i smeđim slikarskim oblicima. Ti monoliti, koje samo vadili iz obližnjih stijena, u kromatskoj memoriji materije iskazuju svu dramatiku tragičnog događaja. 

Natječajni rad, 2001.

Koji vam je vaš projekt najdraži i zašto?

„Kapela svjetla“ uz renesansnu kuću u Suđurđu na Šipanu koju sam izveo 1975. godine. Projekt izdvajam zbog originalne koncepcije, zbog participacije stanovnika mjesta u njenoj izvedbi, zbog načina korištenja, zbog njene internacionalne reputacije i na kraju, zbog njene tragične sudbine rušenja koju su proveli katolički integristi.

„Kapela svjetla“ je prvo moderno sakralno zdanje na dubrovačkom području i moj prvi projekt sakralne arhitekture. Na osnovi te realizacije naručen mi je projekt crkve Sv. Petra na Boninovu i mnoga druga sakralna zdanja.

Uz veliku renesansnu kuću, koja je služila kao franjevački samostan časnih sestara, nalazila se neugledna prigradnja korištena kao skladište koje sam minimalističkim postupkom pretvorio u najčišći sakralni prostor. Određuje ga samo jedan polukružni zid ispred postojećeg prozora. On stvara prostor mini-sakristije, zaklanja vjernicima pogled kroz prozor i, što je najvažnije, omogućuje difuzno osvjetljenje prostora svetišta. Tri vertikalne kamene ploče ambona i glatka horizontalna ploča oltara, postavljena na grubi kameni blok, označavaju svetište. Najjednostavnijim oblicima postiže se arhetipska simbolika.

Zidari, klesari, soboslikari, stolari, ekletričari...iz mjesta, kapelu su izgradili dobrovoljnim radom. Željka Čorak poklonila je profinjenu drvenu skulpturu raspela. Kapelu su časne sestre koristile za jutarnje mise i večernje molitve.

Najveće priznanje dobila je na svjetskom simpoziju „Sacred Places in the Modern Age“, u organizaciji RIBA (Royal Institute of British Architects) u Londonu 1993. gdje je bila komparirana sa slavnom „Kapelom svjetla“ Tadaa Anda nastalom kasnije, 1988. godine. No, jedna katolička sekta iz Međugorja, koja je zakupila samostan, pretvorila je kapelu u sobu s kupaonicom. Franjevačka hijerarhija blagoslavila je taj zahvat za „mir i dobro“.        

Ako je lokacija temelj arhitekture, što je njena bit?

Više od pola stoljeća gradio sam kuće, vile, stanove, muzeje, crkve, memorijalne prostore, javne objekte i to u dvadesetpet gradova i petnaest regija, u deset zemalja na tri kontineta. Izlagao sam svoje radove, samostalno ili grupno u prestižnim muzejima i galerijama u Bruxellesu, Zagrebu, Parizu, Veneciji - gdje sam i bio na dva Bijenala, za Hrvatsku i Belgiju - Munchenu, Londonu, Potsdamu, Ateni, Bologni, Rimu i Dubrovniku. Držao sam predavanja o arhitekturi u važnim europskim institucijama u Bruxellesu, Londonu, Stockholmu, Berlinu, Valladolidu, Zagrebu i Dubrovniku. Pisao sam o arhitekturi u mnogobrojnim stručnim časopisima te objavio knjigu sinteze „Arhitekture –Architectures“ na hrvatskom i francuskom jeziku. Često sam sudjelovao u radu sa studentima na hrvatskim i belgijskim sveučilištima. Posljednji razgovor imao sam ove godine sa tuniskim studentima arhitekture u dvorištu ibaditske džamije na otoku Đerbi. Tema je bila geneza ibaditske arhitekture i veza Le Corbusiera s tom jedinstvenom pojavom u islamskoj umjetnosti. S navedenim iskustvom mogu pouzdano, i s punom odgovornošću, odgovoriti na vaše pitanje da - ne znam.   

  Kelibija / foto: Saša Šimpraga, 2018. 

_

Intervju je objavljen na portalu Vizkultura, 3. rujna 2018.

Ostale intervjue nastale u sklopu suradnje projekta Motel Trogir i Vizkulture pročitajte ovdje:

Alžir: https://vizkultura.hr/pravo-na-stan-kao-glavni-izazov/

Maroko: https://vizkultura.hr/moderna-arhitektura-maroka/

Nesvrstani: https://vizkultura.hr/africki-i-azijski-opusi-hrvatskih-arhitekata/

 _

Razgovor s Ivanom Prtenjakom dogodit će se krajem listopada 2018. u Zagrebu u organizaciji projekta Motel Trogir/Mediteranske mreže modernizma.  

[fourgoforth]

Day 8

Bethan

My goodness, time really does fly when you’re having fun.

Today was/is our last day up in the sticks with Grandad - we head back to Nairobi tomorrow to catch a plane down to the coast.

Slow morning (what’s new!) and we spent some time packing our cases and sorting out what we want to take with us down to Malindi. It’s a medium size plane down to the coast, so we can only take a certain weight down with us. We’ve all downsized drastically and are just taking a weeks’ worth of stuff in two cases rather than all our stuff in four. We’re going to pay a bit more so our nice taxi man tomorrow will drop the spare cases at Brenda’s Nairobi apartment to keep safe.

Once we did that, I was going to shower, but apparently we had to leave for 11:30. No one told me anyway.

This time, we turned right on the main road to Naro Moru village to visit St Phillip’s church, just up on the hill.

This was the spot the late Majesty Lizzie prayed at and planted a tree, three days before she became Queen after the death of her father when she was visiting Treetops in 1952 - another famous landmark but wasn’t on the list this time. It’s the big one just to the right of the door.

Any other time, it wouldn’t necessarily be top of my list of things I’d want to do or see, but given recent events, it felt like something special to go see.

Anyways, we got there and the gate was shut. Wicked.

Managed to get a few pics through the hedge while Grandad and Foy looked at the car engine. Apparently the engine temperature gage is also now playing up and was telling us it was about to explode. False alarm though!

Turned around and went back up towards Nanyuki to our favourite watering hole, the One Stop, for lunch.

Most of us had lovely curries and a chicken pie.

Foy, in true Foy style, had pancakes and honey - I think this is the third time he ordered pancakes for lunch and the waitresses thought it was hilarious. But hey! If it ain’t broke!

To be fair, he did also get a salad to take home. Glad he’s getting some vitamins in somewhere.

Back to the house for 3ish, and in good time too, as the heavens opened. It’s been very very very dry here recently, more so than usual, so the rain was very welcome and helped freshen the air.

We got some ice cream from the shop on the way home too and invited Muthoni and her two children to join us for a sweet treat!

The kids are so lovely, and I gave them a few bob each for doing such a good job of looking after my Grandad. I have it on good authority it’ll mostly be spent on sweeties and colouring books!

Rest of the eve has been spent showering and sharing what last cans of White Cap Lager and Savana Cider we have left in the fridge.

I had a chat with my bestie Anya (shout out to you hun!) for a while and gave her a virtual tour the house, and we even managed to play a few games of Rummikub with Grandma online, who’s back on Anglesey - the magic of technology will never cease to amaze me.

Early night for us today, alarm set for 5.15am🤮

[kevinscottgardens]

14 au 20 mars 2022

This photo sums up the week nicely - a lot of raking. I’m not convinced that I won’t go over it again with a motoculture to try to get a better tilth and rake it all over again. It needs to be sown by Wednesday next week. I also did more pruning and weeding. I also did some much needed editing of overly successful planting. My left arm is still hurting quite a bit though this needs to be done.

Thursday the first peony bloomed.

Friday, on my walk to my masseur, I came across this building in Antibes. I’d love to see what’s behind that blue door and how this tiny space is used.

My amazing masseur also does cupping therapy which pulls blood into muscles. The darker the circles afterwards, and how quickly they disappear, indicates how much they need it. It feels like I’m a marionette when all those suction cups are pulling my skin.

Alek, my predecessor, and his girlfriend Monica flew in from Barcelona Friday and we met up in Antibes after my massage. We invited Sarah-Jane and Kahlil down for apéros. Monica made a delicious pasta dinner.

Saturday morning we headed to Cap d’Antibes and jumped into the sea. It was bitterly cold. Alek showed me some interesting plants that I had previous not seen, as I usually come from the opposite direction, so they were behind me. There is a botanic garden at the top of the escarpment, so this Cyclamen persicum (?) may have escaped from there. 

After the swim, we treated ourselves to some delicious pastries then did a bit of shopping before returning to the domaine. Alek prepared a delicious minestrone soup for lunch. We then did a tour of the garden. Alek approved of how I’ve been caring for it, which was a nice complement and a huge relief.

In the evening we headed to Bar-sur-Loup for dinner at Helena and James’ new place. Alejandro returned from Uruguay earlier in the day, and Vincent joined us too. It was a fun evening.

Sunday, after breakfast, we went on a nice long circular hike from Bar-sur-Loup to Gourdon and continued around, back to the house. It was so nice to be able to walk out their front door and just go on a really nice hike. We followed the Chemin du Paradis for a lot of the way.

We spent most of the day on the hike. It was a really nice way to spend a day with friends.

Cours de français hebdomadaire

fish - poisson

halibut - flétan

swordfish - espadon

cod - morue

cuttlefish - seiche

monkfish - lotte

hake - merlu

tuna - thon

plaice - carrelet

mackerel - maquereau

goldfish - poisson rouge

Plant of the week

Lamiaceae Leonotis leonurus (L.) R.Br.

common name(s) - lion's tail, lion’s tooth, lion’s ear; wild dagga synonym(s) - Hemisodon leonurus (L.) Raf.; Leonurus africanus Mill.; Leonurus grandiflorus Moench; Leonurus superbus Medik.; Phlomis leonurus L.; Phlomis speciosa Salisb. conservation rating - none native to - South Africa location - Domaine de l’Orangerie leaves - semi-evergreen, medium-dark green 50mm to 100mm long, aromatic when crushed; branching from a thick woody base flowers - tubular orange in tiered whorls, typical to the mint family, that encircle the square stems; they rise above the foliage mass during the summer season, with flowering continuing into winter in warmer climates; the mainly orange to orange-red colour and tubular shape are indicative of its co-evolution with African sunbirds, which have curved bills suited to feeding from tubular flowers fruit - nutlets, brown, distal surface conspicuously oblique, glandular and without distant delimitation against the two ventral sides habit - broadleaf, semi-evergreen, large shrub to 2m tall and 1m wide habitat - damp grasslands of southern Africa; locally common at forest margins, often on river banks, on rocky hillsides or in tall grassland; mesic grasslands pests - generally pest-free outdoors disease - generally pest-free outdoors hardiness - to 1ºC (H2) soil - well-drained chalk, loam or sandy sun - full sun propagation - seed, greenwood cuttings in late spring or summer pruning - diseased, damaged or dead shoots nomenclature - Lamiaceae - gullet, the name in Pliny refers to the gaping mouth of the corolla; Leonotis - lion’s-ear; leonurus - lion’s-tail NB - main active component marrubiin has both antioxidant and cardioprotective properties and has shown to significantly improve myocardial function; leaves, roots and bark are used as an emetic for snakebites, bee and scorpion stings; dried leaves and flowers have a mild calming effect when smoked; the effects have been noted to be similar to the cannabinoid THC found in Cannabis, except that it has a much less potent high; has also been reported to cause mild euphoria, visual changes, dizziness, nausea, sweating, sedation and lightheadedness; sometimes used as a Cannabis substitute by recreational users as an alternative to illegal psychoactive plants

References :

Gledhill, David, (2008) “The Names of Plants”, fourth edition; Cambridge University Press; ISBN: 978-0-52168-553-5

IUCN [online] http://www.iucnredlist.org/search [13 Mar 22]

Plants of the World [online] https://powo.science.kew.org/taxon/urn:lsid:ipni.org:names:449133-1 [13 Mar 22]

Royal Horticultural Society [online] https://www.rhs.org.uk/plants/41821/leonotis-leonurus/details [13 Mar 22]

Wikipedia [online] https://en.wikipedia.org/wiki/Leonotis_leonurus [13 Mar 22]

World Flora Online [online] http://www.worldfloraonline.org/taxon/wfo-0000224580 [13 Mar 22]

SARS-CoVid-2 update (incidence rate per 100,000)

[anime-to-the-t]

[shysheeperz]

[fafoulevoyageur]

Vendredi 17 Février

Je me lève assez tôt et vois que le magasin de location de vélo m'a répondu. Ils ouvrent à 8h. Du coup j'y vais direct, récupère un vélo avec une batterie supplémentaire, un casque et un antivol.

J'ai onze heures de possible, ça devrait le faire pour réaliser le tour, pas tout à fait entier, de l'île. Je fais d'abord une pause petit déjeuner dans une pâtisserie.

Je prends un café, un jus, une brioche, un pasteis de nata, et un genre de brick au poulet. Je suis calé pour quelques heures de pédalage.

Je prends d'abord la direction de Ponta Preta, la longue et belle plage de sable blanc. Ce matin il fait toujours gris et il y a du vent, du coup ce sont les kitesurfers qui sont là.

Il y a des pistes partout mais je peux les voir presque toutes sur maps.Me. Je suis là côte ouest et découvre des plages rocheuses puis plus loin des dunes dans lesquelles on peut voir des trous et des enveloppes d'œufs de tortue.

Le soleil commence à percer et la couleur turquoise de l'eau est encore plus criante. Je passe près du Monte Leao, le lion, qui avec une autre montagne donne l'impression d'un lion couché.

Après une longue période de nature déserte je vois enfin poindre Palmeira, le port de Sal. Je tourne un peu dans le village et trouve un petit restaurant, l'Arminda, d'où des odeurs fort alléchantes s'enfuient.

Je rentre et rencontre la virevoltante et chantante cuisinière qui me fait goûter directement dans ses plats. Je choisis la bacalhau de Cabo Verde, une morue cuisinée au four avec des poivrons, des olives, du fromage.

Ça met un peu de temps car il y a aussi des ouvriers locaux qui viennent chercher leur casse croûte. C'est un vrai régal pour les papilles et comme toujours très copieux.

Je remercie la cuisinière qui me demande ce que j'aimerai payer. Je lui réponds le plus près possible de ce que payerait un local. Elle me dit 400 escudos, ce qui est donné pour la quantité.

Je reprends les pistes jusqu'au blue eye, buracona en langue locale, une singularité géologique, comme une piscine naturelle, dont les tons sont dans le vert ou le bleu turquoise en fonction du reflet du ciel.

C'est très touristique, des gens s'y baignent. Moi je fais le tour et je regarde aussi le jardin des îles, un jardin où ils ont reproduit chaque île du cap Vert à l'échelle. Celle de sal est la plus précise ce qui me permet de voir ce que j'ai déjà parcouru.

Je repars plein vent de face et j'avance pas. Ma première batterie cède. Je mets la nouvelle et poursuis jusqu'au mirage. Un endroit où on peut apercevoir un double mirage haut et bas.

C'est pas super surprenant mais bon. Tout le temps je croise ou suis les 4x4 des excursions qui vont visiter, assis dans la benne, les mêmes attractions.

Je continue vers Espargos puis Pedra de Lume mais n'ai plus le temps pour la visite des salines.

Je continue sur la côte Est, belle est sauvage...mais extrêmement polluée. On y retrouve des tonnes de plastique et de nylon des filets, une catastrophe.

Je passe par une genre de sierra, en m'éloignant de la côte et je dois pousser de temps en temps à cause du sable des dunes environnantes.

Je retrouve la vue de la côte tout en haut d'un plateau et en même temps j'aperçois la zipline, la tyrolienne de plusieurs centaines de mètres que font la plupart des touristes de la compagnie Tui, ceux qui ont racheté Marmara, qui sont aussi propriétaires de la plupart des resorts ici.

Je rejoins la route et arrive à temps et avec assez de batterie pour rendre le vélo. Au total 78 km parcourus, 5h15 de parcours, mon plus long parcours en vélo.

Je fais du repérage de restaurants en revenant à mon auberge. Quand j'arrive je découvre une nouvelle personne dans mon dortoir. Une française, parisienne, qui me parle un peu de ce qu'elle a fait.

Elle repart demain elle aussi mais avec Tui vers Orly. Avant de retourner en ville et manger mon dernier repas je me prends une bonne douche chaude.

Je vais à un des deux restos que j'avais repéré, le choix se faisant finalement par le fait que l'un des deux ne prend pas la visa.

Je commande le poulpe grillé, une des spécialités que j'aurai peut être pu goûter avant mais que je me suis réservé pour ce dernier repas au Cap Vert.

C'est très bon quoi que beaucoup moins copieux qu'ailleurs malgré le prix. Je rentre tranquillement à l'auberge et retrouve les deux français qui partent demain.

Je discute encore un peu avec eux puis ne traîne pas trop car demain c'est lever 6h15.

[complexion-me]

Review : Supergoop Mattescreen SPF 40

What is it?

A broad-spectrum all mineral sunscreen with a translucent formula that creates a soft-focus matte finish.

Who is it for?

This works for all skin types but will work particularly well for those with oily/acne prone skin.

What’s in it?

Key Ingredients:

Bisabolol Extract From Chamomile: helps soothe and calm the skin

Blue Skull Cap, Hydrangea, Resveratrol and Peptides: defend against free radical damage and provide a brightening effect

White Mulberry: a plant-powered antioxidant blend

Butterfly Bush Extract: provides UV, IR and blue light protection

Active: Titanium Dioxide 0.7%, Zinc Oxide 17%.

Inactive Ingredients: Cyclopentasiloxane, Coco-Caprylate, Isododecane, Coco-Caprylate/Caprate, Dimethicone Crosspolymer, Silica Dimethyl Silylate, Dimethicone/Bis-Isobutyl PPG-20 Crosspolymer, Argania Spinosa Kernel Oil, Cyclohexasiloxane, Tocopheryl Acetate, C12-15 Alkyl Benzoate, Polyglyceryl-3 Polyricinoleate, Dimethicone, Iron Oxides (CI 77492), Water (Aqua), Isostearic Acid, Cyclotetrasiloxane, Propanediol, Ethylhexylglycerin, PEG/PPG-18/18 Dimethicone, Bisabolol, Alumina, Hydrogen Dimethicone, Iron Oxides (CI 77491), Polyhydroxystearic Acid, Iron Oxides (CI 77499), Buddleja Officinalis Flower Extract, Triethoxycaprylylsilane, Tocopherol, Phenoxyethanol, Potassium Sorbate, Hydrangea Arborescens Root Extract, Morus Alba Root Extract, Polysorbate 20, Resveratrol, Scutellaria Lateriflora Extract, Caprylyl Glycol, Hexylene Glycol, Pentapeptide-21

How to use?

Shake well for five to 10 seconds for an air-whipped texture, then apply as the last step in your skincare routine. Can be used alone or as a primer under makeup.

What to expect?

Light, matte finish with oil-control properties

Pros

Contains several anti-oxidants

Luxurious finish

Contains iron oxide (Visible Light protection)

Paraben-Free

Phthalate-Free

Sulfate-Free

Fragrance-Free

Cons

None

Conclusion

This is a mineral primer/sunscreen SPF 40 with Zinc Oxide 17%, Titanium Dioxide 0.7% from Supergoop. It’s an ultra-light, tinted, weightless, non-whitening SPF that soothes the skin while it primes and creates a blurring matte finish. Our testers love that it feels abnormally weightless, works on all skin tones, and acts like a silky, mattifying primer for makeup-wearers.

The texture  is mousse-like/slightly air whipped consistency. It’s a very siliconey slip on the skin, reminds me of Benefit’s Porefessional primer. It’s very smoothing and does go on matte. It makes a good base before putting makeup on. It takes very little time to dry down. It’s universal tint works on most skin types.

Supergoop’s known for creating game changing sunscreens and for good reason. The mousse like texture made using this sunscreen a joy. For anyone looking for a matte sunscreen, this one comes highly recommended.

https://supergoop.com/products/smooth-and-poreless-mattescreen

[cannawitchcreations]

Magickal Folk Names for Herbs

Having knowledge of herbs and plants (either magically or medicinally) during the Middle Ages, often was reason enough to accuse a woman of being a "witch,” so there is no doubt some of the country folk at the time took these herbal folk names literal.  Chances are, these names were used merely as descriptors to help remember them easier.  Most plants were given names descriptive of their uses and others were given names for something they generally resembled. Spells written by witches in ancient times were often written with such descriptors, which personally i believe to be a form of secret coding.

Here is a small list of “witchy” herb names (most of these are already floating around the community) that you can use in your craft when you create your spells.  This list could be a great addition to any Grimoire and i hope you find them as useful as i do.

Enjoy ~~~  Cannawitch

Plants

Aaron's Rod - Goldenrod or mullein stalk Absinthe - Wormwood Adder's Fork - Adder's Tongue Fern or Bistort Adder's Tongue - Dog's Tooth Violet (or Adder's Tongue Fern Ague root - Unicorn root Alison - Sweet Alyssum Angel Food, Archangel - Angelica Angel's Trumpet - Datura Ass's Ear - colt's foot or comfrey Ass's Foot, Bull's Foot - colt's foot Auld Man's Bells, Old man's bells - wood hyacinth, Hyacinthoides hispanica

Bad Man's/Devil's Oatmeal/Porridge - hemlock Bad Man's/Devil's Plaything - Yarrow Bastard - false Dittany Bat flower - tacca Bat's Wing - Holly leaf Bat's Wool - moss (which moss?) Bear's Foot - Lady's Mantle Bear's Grape Bearberry Arctostaphylos uva-ursi Bear Paw - ramsons Allium ursinum or the root of male fern Dryopteris Felix-mas Bear weed - Yerba Santa Eriodictyon californicum Beard of a Monk - Chicory Beggar's Lice - Hound's tongue Beggar's Buttons - Burdock Bird's Eye - Speedwell Veronica officinalis Bird's Foot - Fenugreek Trigonella foenum-graecum (Also bird's foot violet and bird's foot trefoil) Bird's Nest - carrot, Indian pipe Bishop's Wort, Bishop's Elder - Wood betony Stachys betonica Bitter Grass - Ague Root Aletris Farinosa Black Sampson - Echinacea Blazing Star - liatris Blind Eyes - Poppy Blood from a head - Lupine * Blood from a shoulder - Bear's breech * Blood of a Goose - Sap from a mulberry * Morus nigra Blood of an Eye - Tamarisk gall * (probably the tannin extracted from) Blood of Ares - purslane * Blood of Hephaestus - wormwood * Blood of Hestia - Chamomile * Blood - sap of the elder or bloodwort Bloody butcher - Valerian Bloody Fingers - Foxglove Blue Bottle - Bachelor's buttons Boy's Love, Lad's Love: Southernwood Brain Thief - Mandrake Bone of an Ibis - buckthorn * I am not sure if this is Rhamnus cathartica or sea buckthorn Hippophae spp If I can find a recipe containing this, I will know for sure by comparing its purpose to their very different qualities Bread and Cheese - Hawthorn Bride of the Meadow - meadowsweet Bull's Blood - beet or horehound Burning bush - false dittany, also a modern name for species of Euonymus Cow's Horn - Fenugreek Trigonella foenum-graecum Bride of the Sun - calendula Brown Dragon - wake robin Buttons - tansy

Calf's snout - Snapdragon Candlemas Maiden - snowdrop Candlewick - mullein, the flower stalk Capon's Tail - valerian Carpenter's Herb - bugleweed Lycopus europaeus Carpenter's Square - knotted figwort Carpenter's weed - Yarrow Cat - catnip Cat's foot - white balsam, black cohosh, ground ivy Cat's herb - valerian Chameleon star - bromeliad Cheeses - marsh mallow Chocolate flower - wild geranium (I don't buy it) Christ's eye - wild clary Salvia verbenaca Christ's ladder - centaury Christ's spear - adder's tongue fern Ophioglossum vulgatum Church steeple - Agrimony Clear eye - clary sage Cleavers - bedstraw Click - goosegrass Clot - great mullien Cocklebur - Agrimony Cock's comb - amaranth Colt's Tail - fleabane Crane's bill - wild geranium Crow's foot - wild geranium, or wood anemone bulbous buttercup (verified) Crowdy kit - figwort Cuckoo's bread - common plantago Cucumber tree - magnolia Cuddy's lungs - great mullein Crown for a king - wormwood

Dagger flower - blue flag Daphne - bay laurel Dead man's bells foxglove Death angel - fly agaric Amanita Muscaria Death cap - fly agaric Amanita Muscaria Death flower - Yarrow Death's Herb - Belladonna Delight of the Eye - rowan Devil Plant - basil Devil's Apple - Mayapple or Mandrake Devil's beard - houseleek Devil's bit - false unicorn root Devil's cherries Belladonna berries Devil's plaything - yarrow Devil's dung - asafoetida Devil's ear - wakerobin Devil's eye - henbane or periwinkle Devil's flower - bachelor's buttons Devil's fuge - mistletoe Devil's guts - dodder Devil's herb - belladonna Devil's milk - celandine Devil's nettle - yarrow Devil's Shoestring: Various varieties of vibernum, esp Black Haw, cramp bark, hobblebush Dew of the Sea - Rosemary Dog Berry - wild rose hips Dog's mouth - snap dragon Dog's tongue - hound's tongue Dove's foot - wild geranium Dragon - tarragon Dragon Flower - blue flag (really, wild iris? not an arum or a Antirrhinum?) Dragon wort - bistort Dragon's blood - calamus

Eagle - ramsons Allium ursinum Earth apple - potato Earth smoke- fumitory Elf's wort - Elecampane Enchanter's plant - vervain Englishman's fruit/ White man's foot - common plantain Everlasting friendship - goosegrass Eye root - goldenseal

Fairy smoke - Indian pipe Fairy fingers - foxglove Fat from a Head - spurge * Felon herb - Mugwort Five fingers - cinquefoil Fox's Clote - burdock Frog's foot - bulbous buttercup From the belly - Earth-apple. * potato?? Did the writers know about potatoes? When was pgm written? From the foot - houseleek * From the loins - chamomile *

Goat's foot - morning glory Goat's Horn - Fenugreek Trigonella foenum-graecum God's hair - hart's tongue fern Golden's star - avens Gosling's wing - goosegrass Graveyard dust - mullein (and sometimes it's just graveyard dust)

Hag's taper - mullien stalk Hagthorn - hawthorn Hair of Venus - Maidenhair fern Hairs of a Hamadryas Baboon: Dill Seed * Hare's beard - mullein Hawk's Heart, Old Woman - Wormwood Artemisia absinthium crown or seed head * Hind's tongue - hart's tongue fern Holy herb - yerba santa Holy rope - hemp agrimony Eupatorium cannabinum Horse tongue - hart's tongue fern Hundred eyes - periwinkle

Innocence - bluets

Jacob's Staff - Great Mullein Joy of the Mountain - Marjoram Jupiter's Staff - Great Mullein

King's Crown: Black Haw vibernum Knight's Milfoil - Yarrow Kronos' Blood - sap of Cedar *

Lady's glove - foxglove Lamb's ears - betony but more likely lamb's ear Stachys byzantina Lion's Hair - The extra little roots that stick out of the turnip bulb or the base leaves Brassica rapa * Lion's tooth - dandelion Little dragon - tarragon Love in idleness - pansy Love Lies Bleeding - amaranth (Not so ancient, a modern ornamental variant) Love Leaves - burdock Love man - goosegrass Love Parsley - lovage Love root - orris root

Maiden's Ruin - Southernwood Man's Bile - Turnip Juice * Man's Health - Ginseng Master of the Woods - Woodruff May Lily - Lily of the Valley May Rose - Black Haw viburnum May - Black Haw viburnum Maypops - Passion Flower Mistress of the Night - Tuberose Mutton Chops - Goosegrass

Nose Bleed - Yarrow

Old Man's Flannel - Great Mullein Old Man's Pepper - Yarrow Old-Maid's-Nightcap - Wild Geranium

Password - primrose Peter's Staff - Great Mullein Poor Man's Treacle - Garlic Priest's Crown - Dandelion leaves

Queen of the Meadow Root - Gravelroot Queen of the Meadow - Meadowsweet Queen of the Night - Vanilla Cactus

Rats and Mice - Hound's tongue Ram's horn - valerian Ring a Bells - bluebell Robin run in the grass - goosegrass

Scaldhead - blackberry Seed of Horus - horehound See bright - Clary sage Semen of Ammon - Houseleek * Semen of Ares - Clover * Semen of Helios - White Hellebore * Semen of Hephaistos - Fleabane * Semen of Herakles - arugula * Semen of Hermes - Dill * Seven Year's Love Yarrow Shameface - Wild Geranium Shepherd's Heart - Shepherd's Purse Silver Bells - Black Haw viburnum Snake Root - black cohosh Soapwort - Comfrey or Daisy or maybe Soapwort Sorcerer's Violet - Periwinkle Sparrow's Tongue - Knotweed St. John's Herb - Hemp Agrimony St. John's Plant - Mugwort Star Flower - Borage Star of the Earth - Avens Starweed - Chickweed Sweethearts - Goosegrass Swine's Snout - Dandelion leaves

Tail of a Pig - Leopard's bane * Tanner's bark - toadflax Tartar root - ginseng Tears of a Hamadryas Baboon - Dill Juice * Thousand weed - yarrow Thunder plant - houseleek Titan's Blood - Wild Lettuce Lactuca virosa * Torches - mullein flower stalk

Unicorn's horn - unicorn root or false unicorn root Urine - dandelion or maybe urine

Wax dolls - fumitory Weasel - rue Weasel snout - yellow archangel Winter wood - wild cinnamon Canella alba White - ox eye daisy Witch's Asprin - white willow bark (this is ancient?) Witch's brier - wild brier rose hips Wolf claw - club moss Wolf's foot - bugleweed Wolf's milk - euphorbia Woodpecker - herbLpeony Worm fern- male fern Dryopteris Felix-mas

Yerba Santa Maria - epazote

Plant Parts/Body Parts

Blood - Sap or juice Eye - The disc of a composite flower, or a seed Foot - Leaf Guts - Roots, stalks, tangly bits Hair - Very stringy roots (sometimes silk or tangly stems) Head - Flower head or seed head Tail - Stem Tongue - Petal, sometimes stigma Toes - leaf or bud Paw - sometimes bud, usually leaf Privates - Seed pod Worm - stringy roots Wool - Moss

Minerals

A Snake's Ball of Thread - soapstone * Blood of a Snake - hematite * Crocodile Dung - Soil from Ethiopia * A Physician's bone - sandstone *

Animal Parts

A Snake's Head - A leech * Blood of a Hyrax - A rock badger, * small weasel-like/rodent-like (but actually neither) creature native to Africa and the Middle East Blood of a Hamadryas Baboon - Blood of a spotted gecko * Bull's semen - the egg of a blister beetle * Lion Semen - Human semen * Kronos' Spice - Pig Milk *

* From Ecloga ex Papyris Magicis: Liber I, V, xxvi

More Sources for verification -

Galen - De succedaneis, Claudii Galeni Opera Omnia, v 19

Paulus Aegineta, Corpus Medicorum Graecorum IX/2 vII

Dioscorides De Materia Medica

Witchipedia

Lady Raven

Tryskelion

[eglise22]

Charly Sallé donne vie à ses sculptures de pierre

Le Festival Cap Fraternité des paroisses Notre Dame de la Mer et d'Étables sur Mer se déroulera du 29 mars au 5 avril 2020. Le thème choisi par l'EAP sera « le beau ».Afin de nous préparer à ce festival, chaque mois nous laisserons la parole à des artistes : musiciens, peintres, sculpteurs …..Ce mois-ci nous avons rencontré Charly Sallé, Plérinais et sculpteur sur pierre.

Installé depuis 20 ans à Plérin, Charly Sallé travaille la pierre. D'un bloc de granit, il fait une statue, une fontaine, un chapiteau d'église … Rencontre avec un artiste qui métamorphose la pierre et le bois. C'est toujours avec le sourire qu'il vous accueille dans son atelier de la rue Voltaire à Plérin. Il n'aime pas parler de lui mais il est intarissable dès qu'il s'agit de son art.

Comment est née votre vocation d'artiste ?

Ce métier, je suis tombé dedans quand j'avais neuf ans. Fasciné par ma mère, qui peignait, modelait et sculptait, j'ai dit « c'est ça que je veux faire ! ». J'étais pourtant un petit garçon débordant d'énergie, que l'on ne croyait pas capable de la concentration nécessaire à l'expression artistique. Je subtilisais les cuillères à café familiales, les limes et tournevis de mon grand-père pour en faire des gouges à sculpter le bois. A 20 ans, j'ai rencontré un professeur de l'école Boule qui m'a convaincu de passer un CAP de sculpteur sur bois. Engagé ensuite par une manufacture de meubles des Vosges, j'ai passé plus de 5 ans à sculpter des feuilles d'acanthe et autres motifs sur des meubles. Mais bientôt l'envie de revenir au pays m'a tenaillé. J'ai épousé la petite-fille de l'ébéniste briochin Ernest David qui a mis à ma disposition un coin d'atelier. De plus en plus attiré par la pierre, je me suis formé seul, par l'observation. Je préfère la pierre au bois. C'est un matériau plus dur qui nécessite plus d'outils mais l'approche des volumes est plus facile. Ma passion m'a conduit au concours de meilleur ouvrier de France, un titre que j'ai obtenu en 1990 dans la catégorie sculpteur praticien.

Comment se façonne une œuvre ?

Plutôt que de recourir au dessin sur papier, j'aime d'abord façonner mes statues dans l'argile, surtout quand les sujets ne sont pas trop imposants. C'est ainsi que travaillaient les artistes du 18e siècle. Il faut, avant de démarrer, avoir la pièce finale bien en tête. Je réalise une maquette en plâtre qui me servira à respecter les proportions, notamment pour les grandes pièces. Et ensuite je me sers du mètre, du pied à coulisse et surtout de l'œil. Pour façonner la pierre, j'utilise plusieurs outils comme la meuleuse à disque diamant et le pistolet pneumatique à pointes en carbure de tungstène, un matériau très dur et résistant. Le travail est aujourd'hui un peu plus facile car autrefois il fallait sculpter à la massette. Je finis par le ponçage avec des pierres aux grains de plus en plus fins.

Racontez-nous l'histoire des « Veuves de Paimpol » ?

C'est une œuvre qui m'a demandé 18 mois de travail. A la demande de l'association « Les amis de Pierre Loti », j'ai reproduit et agrandi une maquette dessinée en 1932 par le sculpteur briochin Francis Renaud. Par manque de financement, cet artiste était décédé avant de pouvoir démarrer la sculpture. Il m'a fallu faire une maquette en plâtre avant de m'attaquer au granit. Un bloc de douze tonnes du plus beau granit de Bretagne, issu des carrières de Pleumeur Bodou. Fabriquer la maquette a demandé plus de 600 heures de travail et la statue en elle-même plus de 1 000 heures. Quand je travaille le granit, je pense aux millions d'années qu'il a fallu pour constituer ce matériau très noble et cela me donne la volonté très forte d'aller au bout et de présenter la plus belle statue possible. Depuis 2017, la statue est exposée aux regards et aux vents de la mer à Lan Vraz en Ploubazlannec, près de Paimpol. Au départ, ce n'était qu'un gros bloc de granit qui s'est métamorphosé en une statue de 2,50 m de haut représentant Gaud et ses jolis galbes et Moan la grand mère au visage bien ridé, deux « veuves d'Islandais », pêcheurs paimpolais qui partaient pêcher la morue dans le grand Nord. La fabrication de cette statue a été pour moi un long tête à tête qui m'a passionné. Physiquement cela a été difficile car il faut être très concentré et précis mais je suis fier du résultat obtenu.

Avez-vous d'autres réalisations majeures ?

J'ai réalisé la statue du Curé d'Ars pour la Chapelle St Guillaume, celle de Jeanne D'Arc pour la clinique St Louis, le buste de François Mitterrand devant la gare de St Brieuc. J'ai également sculpté, en 2018, une statue de l'Archange St Michel pour un particulier de Dinard. La personne m'avait fourni des photos de St Michel et ne souhaitait pas de démon au pied de l'Archange. Je suis parti d'une pièce de granit des carrières de Lanhélin, près de Dinan, pesant 800 kg au départ pour finir à 250 kg environ. C'est aussi un beau granit à grain fin et moyen de couleur gris sombre bleuté. Le plus difficile a été de réaliser les mains de l'Archange pour qu'elles soient bien orientées afin de pouvoir y glisser la lance.

En dehors de ces œuvres majeures, quelles sont vos commandes habituelles ?

Je travaille pour les Monuments Historiques en sous-traitance. Je réalise actuellement des chapiteaux d'église qu'ils m'ont commandés. A la demande de particuliers ou de collectivités, je crée des œuvres pour des fontaines, pour des stèles funéraires, des statues pour des chapelles … Le travail est varié et passionnant.

Qu'aimeriez vous réaliser comme sculptures à l'avenir ?

J'aimerais donner une suite aux « Veuves de Paimpol ». Le projet se dessine un peu dans ma tête. Il s'agira de pêcheurs islandais. Je vois deux marins en action sur un bateau à fond plat type Doris, tirant à la main une ligne avec hameçons. Derrière, une grosse vague que l'on imagine engloutir le bateau. Ce bas-relief pourrait s'appuyer sur le mur du cimetière de Ploubazlannec devant les multiples plaques gravées au nom des 400 ou 500 marins décédés lors des campagnes de pêche en Islande. Tout un symbole mais ce n'est pour l'instant qu'un projet qui nécessitera surement beaucoup de démarches avant d'aboutir.

En tant qu'artiste, comment définissez vous une belle œuvre ?

Pour moi, c'est un ensemble de critères. D'abord le respect des proportions, puis le mouvement de la sculpture, son expression, la finition de l'exécution. Le bon coup de ciseau bien tranché. Nous avons la chance d'avoir des outils bien plus perfectionnés qu'au 18e siècle. Avec un pistolet pneumatique, on peut faire de la dentelle. Le visage des veuves de Paimpol a été réalisé entièrement au pistolet pneumatique avec une précision de chirurgien.

La volonté de transmettre Bon pédagogue, Charly Sallé souhaite transmettre ses techniques de sculpture aux personnes sensibilisées à cet art. Il organise des stages pour des groupes de trois à quatre personnes, dans son atelier de la rue Voltaire à Plérin. L'initiation à la sculpture se fait sur bois, à raison de 3 heures par semaine pendant 10 semaines. Les matériaux et outils sont fournis. Contact 24, rue Voltaire Plérin - Tél 06 66 28 16 47

Voir en ligne : Voir les photos

via Communauté pastorale du Littoral Ouest https://ift.tt/2P1K5lo

[kuwahuru]

8 Day Mount Kenya Climb – Sirimon Naro Moru Route

This trek will have you crossing spectacular alpine moorland, forests, glaciers and tarns until reaching Point Lenana, which sits at 16,354 feet above sea level, the second highest trekking peak in Africa.  A dormant ancient volcano, Mount Kenya is host to a bamboo and rainforest on its lower sloped and its triple peaks which are snow-capped for much of the year are a sight to behold.  This 8-Day Mount Kenya Climb ascents the Sirimon route due to its steady altitude gain and beautiful approach views.  The return route is Naro Moru, the quickest and easiest way down the mountain.  This trail passes through the notorious vertical bog which can be waterlogged in the rainy seasons and offers stunning scenery. Day 1: Arrival In Nairobi Our representative will meet you at the Jomo Kenyatta International Airport and drive you to the Lordge- Hotel in Nairobi. Day 2: Nairobi (5,889 Ft) To Rhino Watch Lodge (5,750 Ft) We leave Nairobi and travel north through diverse agricultural lands to the central highlands until reaching the Rhino Watch Lodge. Our guide will meet and discuss your climb. Overnight at Rhino Watch Lodge. (Breakfast, Lunch and Dinner) Day 3: Sirimon Gate (8,727 Ft) To Old Moses Hut (10,826 Ft) We leave Nairobi and travel north through diverse agricultural lands to the central highlands and finally to the slopes of Mount Kenya. Sirimon Gate sits at 8,727 feet above elevation and is the starting point of our trek. Today’s hike is short, taking no more than 3-hours to reach the first hut. The winding trail passes through dense forest, bamboo And giant heather before opening up to a high moorland. The thick vegetation provides shelter to buffalo, elephants and is packed with a variety of birdlife. Overnight at Old Moses Hut (10,826 ft). (Lunch and Dinner) Day 4: Old Moses Camp (10,826 Ft) Shiptons Camp (13,779 Ft) Today we hike up the sprawling moorland, crossing the Ontulili and Liki rivers and into the Mackinder Valley. Shiptons Camp offers a surreal setting nestled below towering peaks and glaciers with panoramic views up the valley. Overnight at Shiptons Camp (13,779 ft). (Breakfast, Lunch and Dinner) Day 5: Acclimation Day – Hike To Hausberg Col (15,091 Ft) - Shiptons Camp (13,779 Ft) Today is a dedicated rest day where we will spend one last night at Shiptons Camp before our summit push. Extra days on the trail are invaluable for acclimatization and will make the summit day more enjoyable. It is recommended to hike to Hausberg Col (15,091 ft) or if you are feeling strong you can pass Oblong and Hausberg Tarns to Nanyuki. Overnight at Shiptons Camp (13,779 ft). (Breakfast, Lunch and Dinner) Day 6: Shiptons Camp (13,779 Ft) To Summit (16,354 Ft) To Mackinder’s Camp (14,107 Ft) Leaving very early in the morning (around 3am), we continue our way to the summit to catch the sunrise. The trail is a steady ascent up scree and rock with a scramble up the last 100 feet. Once at the top we will have time to take photos from Point Lenana and enjoy the plains of Africa, on a clear day it is possible to see Mount Kilimanjaro. We will then descend to Mackinder’s Camp for a breakfast and if you are feeling up to it, you can head down the mountain another 5 miles to Met Station. Otherwise camp for the night will be at Mackinder’s. Overnight at Mackinder’s Camp or Met Station. (Breakfast, Lunch and Dinner) Day 7: Mackinder’s Camp (14,107 Ft) To Naro Moru Gate (8,530 Ft) - Transfer To Nairobi Our With boosted spirits from the previous day’s accomplishments we descend through beautiful vegetation on the windward side of the mountain, passing through the infamous vertical bog, dense bamboo and virgin rainforest. Once at Naro Moru Gate we head back to Nairobi about a 4-5 hour drive. Overnight at Nairobi. (Breakfast and lunch) Day 8: After Breakfast Transfer To Jomo Kenyatta Airport For Return Flight Home. Price Include: Guarantee price/guarantee trek on confirmation Transfer to and from the base of the mountain Full board accommodationwhilst on the trek. Accommodations in camps/huts as per the itinerary All park entrance fees to include government taxes Service of an English speaking professional guide, porters and skilled cook Treated water on the trek. On completion, successful climb Certificate Excluded: Laundry, tips, sleeping bags, drinks, accommodation before the trek and climbing gears International flights Visas to Kenya Items of personal nature Any other extras not detailed in the above itinerary Read the full article

[mywanderlustsblog]

Profitant de notre séjour dans le Massachussets, nous avons passé une grosse journée et demi au Cape Cod qui est un parc national protégé Cape Cod National Seashore. Cette protection a été obtenu à l’initiative de John F. Kennedy qui était originaire de Boston et qui avait une maison à Hyannis Port dans le Cape Cod.

Cape Cod signifie Cap de la morue.

Le Cape Cod est une étroite bande de terre formant une presqu’île. Il offre des paysage de dunes et une végétation dense qui permet d’abriter de luxueuses demeures.

Le temps n’était pas clair mais nous sommes allés admirer la vue de la presqu’île depuis la Scargo Tower à Dennis.

Nous avons fait une halte dans la ville d’Orléans pour goûter au lobster rolls (sandwich au homard). Nous en avons vu partout dans l’Est au cours de notre voyage mais nous avons patienter jusqu’ici pour les tester. Bref le lobster roll est correct mais à cause de toute la mayonnaise en garniture, le sandwich reste un peu sur l’estomac. Nous avions également partagé des beignets de fruits de mer (du calamar je crois).

Après de nombreuses tentatives infructueuses, nous avons réussi à nous garer pour marcher sur une plage à l’accès non payant. Nous avons essayé de marcher jusqu’à un phare mais peine perdue car la plage était trop polluée (des poissons morts sur le sable et du mazout).

Le Cape Cod représente beaucoup dans mon imaginaire de l’Amérique : les maisons en bois, blanches ou grises, les phares isolées à la pointe des plages, les peintures d’Edgar Hopper surtout.