#Ljubavne veze

[glowandgroww]

Exploring the FlowForce Max: A Comprehensive Review

👉CLICK HERE TO VISIT OUR OFFICIAL WEBSITE http://us-floowforcemax.us

Are you looking for a natural way to improve your urinary health, reduce prostate inflammation, and boost your energy levels and sex drive? FlowForce Max might be the solution you’ve been searching for. Here’s a comprehensive review of this powerful supplement:

👉CLICK HERE TO VISIT OUR OFFICIAL WEBSITE http://us-floowforcemax.us

Unleashing the Potential: A Comprehensive Review of FlowForce Max

I’ve been using FlowForce Max extensively over the past few weeks, and it has proven to be a formidable tool for managing complex workflows and automation tasks. Developed by a reputable software company, FlowForce Max offers a robust platform for streamlining business processes and enhancing productivity. In this review, I’ll delve into its features, performance, and usability to provide a detailed assessment of its capabilities.

👉CLICK HERE TO VISIT OUR OFFICIAL WEBSITE http://us-floowforcemax.us

[allberrtina]

p l a n o v i

Verujem da o tome niste nikada ni razmišljali, ali od Vrbasa do Mađarske treba tri časa. Toliko je naš razgovor trajao. Koliko je to samo vremena da se isplanira toliko toga.

-Krajem januara moram da se vratim ovamo. Mogla bi da pođeš sa mnom, na par dana. Ponesi knjige, uči i neću ti smetati. Ili piši, ovde bi imala veliku inspiraciju. Kada ćeš meni nešto napisati?

-Želim da živim na moru i da mi uvek bude toplo.

-Kupićemo kuću pored mora. Nećeš morati puno da razmišljaš. Tebi ostavljam da odlučiš gde ćemo na letovanje. Ili idemo u Zadar. Tamo je prelepo.

-Ponekad su ovi ljudi ovde previše za mene.

-Pitao bih te nešto sada, ali nisi raspoložena. Ja se stalno smejem ali brzo planem.

-I ja isto.

-Ma nema veze, čuo sam da je čaj od kamilice dobar. Ti nama kuvaj čaj pa ćemo brzo da se smirimo. Daleko sam ali me niko ovde nema.

-Mislila sam da je neko krenuo sa tobom.

-Nema ko, ja sam tebi ponudio.

Smeh. Čudno je kako glas i zaboraviš vremenom, ali zvuk smeha ostaje uvek tu.

-Nemoj tako slatko da se smeješ, zbunjuješ me dok vozim.

-Zar se ti tako lako zbuniš?

Soba 128 je čula mnoga obećanja, isplanirane dane i ljubavne male reči.

Hodnik studentskog doma je upijao ono prvo ljubavi.

Decembar je, ali nije ni najmanje hladno.

To daljina ljudima uradi.

[poeticlicense12345]

OPROŠTAJ

Kad opraštamo nekome ko nas je izdao i povredio, taj oproštaj nije potreban njemu, nego nama. Oprostiti ne znači dati nekome šansu da nas ponovo izda i povredi. Oprostiti, znači dati sebi šansu da živimo čista srca i mirna uma, bez obzira kakvu nam je nepravdu neko naneo, kako nas je iskoristio i kako je zgazio naša osećanja. To znači da smo osobe od integriteta, kojima nije potrebno da bilo koga optužuju i osuđuju. Činjenice o tome šta je neko uradio, razlikuju se od onoga kako se mi povodom toga osećamo. A mi možemo da promenimo svoje osećanje

Želite da se osvetite nekome koji vas je prevario u ljubavi, želite da ga povredite, želite mu da se oseća kao vi. Ipak,osveta, mučenje i slično – zauvek vas vezuju za počinioca. Oprostite mu. Ili se pomirite sa tim i prihvatite njegovo površno shvatanje ljubavne veze, ili mu uskratite priliku da vas ponovo povredi, ostavite ga. Šta god odlučili, oprostite mu. Preuzmite odgovornost za sopstveni izbor.

I kad stavite pred ogledalo svaku izdaju koja vas je snašla, videćete samo svoja izneverena očekivanja. Očekivali ste da dobro zaradite bez imalo truda, rizikovali ste i očekivali da vam se isplati. Očekivali ste da vam partner bude veran, kao što ste vi njemu. Očekivali ste da na poslu dobijete priznanje za svoj rad i da napredujete – i da vas svi poštuju. Očekivali ste da vaš prijatelj bude uvek vaša desna ruka. Dakle, sve je do vas. Do stava.

Oprostite sebi što ste imali od drugih toliko visoka očekivanja. Oprostite njima što nisu bili na visini zadatka, koji možda nikada nisu ni preuzeli.

Zahvalite životu na bolnim lekcijama. Zahvalite sebi na stečenom iskustvu. Oproštaj je u najboljim odnosima sa mudrošću.Dozvolite im da vas oplemene i poduče.

text author: Tanja Petrović Krivokapić

[heliophile4562]

Postanite najbolja verzija sebe

Energetski tretman "Postanite najbolja verzija sebe" fokusira se na transformaciju vašeg karaktera kroz jačanje pozitivnih osobina i smanjenje negativnih. Ovaj proces ne samo da poboljšava vašu ličnost, već i pomaže u izgradnji zdravijih odnosa u različitim aspektima života, uključujući:

Porodicu: Povećanje empatije i razumevanja može izgladiti konflikte i poboljšati komunikaciju.

Posao: Razvijanje timskog duha i liderstva doprinosi produktivnijem radnom okruženju.

Ljubavne veze: Jačanje emocionalne inteligencije pomaže u izgradnji dublje povezanosti sa partnerom.

Prijateljstva: Ojačavanje povjerenja i podrške vodi ka trajnijim i zdravijim prijateljstvima

Ovo je prilika da tretmanima od po 20 minuta dnevno pomognete sebi, transformišete se i preuzmete odgovornost za sopstveni razvoj. Na taj način povećavate svoje kvalitete kao osobe i olakšavate sebi socijalni život.

Tretmani se realizuju na daljinu. Za više informacija o sprovođenju, slobodno me kontaktirajte.

Ako prepoznajete neke od navedenih karakteristika na ovoj listi i želite da ih promenite kako biste sebi olakšali život, ovaj tretman je pravi izbor za vas.

Egoizam: Stavljanje svojih potreba ispred drugih.

Pesimizam: Uvek očekivanje loših stvari.

Agresivnost: Nasilno ili neprijateljsko ponašanje.

Manipulativnost: Korišćenje drugih za svoje ciljeve.

Nepoverenje: Sumnja u iskrenost drugih.

Zavist: Osećaj nezadovoljstva zbog tuđih uspeha.

Kritičnost: Često kritikovanje drugih bez opravdanja.

Površnost: Nedostatak dubljeg razumevanja.

Nesigurnost: Sumnja u svoje sposobnosti.

Cinizam: Sumnja u dobre namere drugih.

Odbijanje odgovornosti: Izbegavanje preuzimanja krivice.

Zatvorenost: Teškoće u deljenju osećanja.

Sarkazam: Korišćenje oštrog humora koji može uvrediti.

Intolerancija: Odbijanje prihvatanja različitosti.

Povlačenje: Izbegavanje društva i povlačenje u sebe.

Nesposobnost praštanja: Održavanje ogorčenja prema drugima.

Pohlepnost: Prekomerna želja za novcem i materijalnim.

Neodgovornost: Izbegavanje obaveza.

Kratkovidnost: Fokusiranje samo na trenutne probleme.

Negativnost: Stalno izražavanje nezadovoljstva.

Pasivnost: Nedostatak akcije ili inicijative.

Sukobljivost: Stvaranje nesuglasica među ljudima.

Takmičarski duh: Nepotrebno željenje da budemo bolji od drugih.

Ogovaranje: Razgovaranje negativno o drugima.

Nedostatak samopouzdanja: Osećaj inferiornosti.

Prekomerno kritikovanje: Česta i neosnovana kritika drugih.

Neodgovornost prema obavezama: Izbegavanje preuzimanja odgovornosti.

Pasivno-agresivno ponašanje: Izražavanje nezadovoljstva na neizravne načine.

Egocentričnost: Fokusiranje samo na sebe.

Monotonija: Odbijanje promena i novih iskustava.

Nedostatak fleksibilnosti: Odbijanje prilagođavanja.

Nedostatak samokontrole: Teškoće u upravljanju emocijama.

Preuveličavanje: Dramatično prikazivanje problema.

Zanemarivanje tuđih osećanja: Neprihvatanje emocija drugih.

Nedostatak strpljenja: Teškoće u čekanju.

Zlostavljanje: Korišćenje moći nad drugima.

Prekomerna zaštita: Previše brige o drugima.

Dramatizovanje: Stvaranje drame oko sitnica.

Nedostatak motivacije: Nedostatak volje za akciju.

Nedostatak vizije: Nezainteresovanost za budućnost.

Hedonizam: Fokusiranje samo na užitke.

Nedostatak podrške: Teškoće u pružanju ili traženju pomoći.

Samodopadnost: Osećaj superiornosti.

Samosvest: Prekomerno kritizovanje sebe.

Teškoće u izražavanju osećanja: Problemi sa deljenjem emocija.

Prekomerno analiziranje: Previše razmišljanja o situacijama.

Negativnost: Uzimanje negativnog stava prema životu.

Zavisnost od drugih: Oslanjanje na druge za donošenje odluka.

Nedostatak lične odgovornosti: Izbegavanje odgovornosti za sopstvene postupke.

Panika: Brzo reagovanje na stres bez razmišljanja.

Zatvorenost prema novim idejama: Odbijanje novih pristupa.

Izolacija: Izbegavanje društva zbog straha.

Nedostatak strasti: Nedostatak entuzijazma za aktivnosti.

Nepredvidljivost: Neusklađenost u ponašanju.

Potiskivanje emocija: Neprihvatanje svojih osećanja.

Odugovlačenje: Odlaganje obaveza.

Nedostatak razumevanja: Teškoće u razumevanju drugih.

Negativni humor: Humor koji može uvrediti.

Nesigurnost u grupi: Osećaj nelagode u društvu.

Oslanjanje na prošlost: Teškoće u prihvatanju promena.

Kritikovanje tuđih ideja: Česta kritika bez konstruktivnog pristupa.

Nepoverenje prema bliskima: Sumnja u prijatelje i porodicu.

Preuveličavanje problema: Dramatično prikazivanje problema.

Izbegavanje teških razgovora: Odbijanje važnih tema.

Teškoće u izražavanju zahvalnosti: Problemi sa iskazivanjem zahvalnosti.

Odbijanje kritike: Neprihvatanje konstruktivnih kritika.

Strah od rizika: Odbijanje preuzimanja rizika.

Nedostatak hrabrosti: Teškoće u preuzimanju inicijative.

Fokusiranje na materijalno: Stavljanje materijalnih stvari ispred drugih vrednosti.

Stvaranje sukoba: Uvek izazivanje nesuglasica.

Nedostatak proaktivnosti: Čekanje na prilike umesto aktivnog traženja.

Teškoće u donošenju odluka pod pritiskom: Problemi sa odlukama u stresnim situacijama.

[igricezamobitel]

Hrvatski fantasy - Crni zmajevi

U tami Zmajske, četiri lika - hrabri vitez, mudri čarobnjak, tajanstveni drugi i osjetljivi trubadur - susreću se s tajanstvenim silama koje prijete da zauvijek promijene njihov svijet. U "Crnim zmajevima", hrvatskoj fantasy noveli, sukobljavaju se svjetlost i tama, ljubav i mržnja, stvarnost i fantazija, stvarajući napetu i uzbudljivu priču koja će privući čitatelje svih dobnih skupina.

Autor, čije ime ostaje skriveno poput tajanstvenih sila koje vrebaju u sjenama, stvara atmosferu misterija, tajni i opasnosti koja okružuje Zmajsku. Svaki opisani detalj, od mračnih šuma do drevnih dvoraca, odaje osjećaj napetosti i neizvjesnosti, dok se protagonisti suočavaju s izazovima koji prijete da ih progutaju.

Glavni protagonisti predstavljaju mračnu i intrigantnu galeriju likova, svaki s vlastitim tajnama, demonima i snovima. Vitez nosi teret svoje prošlosti i traži iskupljenje u borbi protiv zla, dok čarobnjak skriva moćne čarolije i tajne koje bi mogle promijeniti tijek povijesti. Drugi je tajanstvena figura koja se kreće u sjenama, dok trubadur nosi teret svog srca slomljenog ljubavlju i gubitkom.

Njihovi protivnici, zla čarobnica i zli car, predstavljaju tamnu i zastrašujuću prijetnju koja prijeti da uništi sve što su protagonisti voljeli i za što su se borili. Njihova zloba i moć šire se poput kuge, ostavljajući iza sebe pustoš i uništenje. Ali čak ni u najmračnijim trenucima, nada ne umire, a hrabri junaci nastavljaju se boriti unatoč svemu.

Stil pisanja autora savršeno se uklapa u atmosferu priče - mračan, gotski i napet, s naglaskom na emotivne trenutke i akciju. Opisi su živopisni i senzualni, prenoseći čitateljima osjećaj tjeskobe i uzbuđenja koji obavijaju svijet Zmajske. Akcijske scene su dinamične i uzbudljive, držeći čitatelje na rubu sjedala dok se protagonisti suočavaju sa svojim najvećim strahovima i izazovima.

Ali "Crni zmajevi" nisu samo priča o borbi dobra i zla - to je i priča o ljubavi, tami i otkrivanju vlastite sudbine. Romantični elementi priče dodaju dubinu i emotivnu napetost, dok protagonisti prolaze kroz ljubavne veze koje su ispunjene strašću, tajnama i žrtvom. U srcu ove romantične napetosti leži univerzalna tema o ljubavi koja pobjeđuje sve prepreke, čak i najmračnije sile koje prijete da unište svijet.

Zmajevi, koji dominiraju nebo Zmajske, simboliziraju moć, hrabrost i slobodu. Njihova prisutnost u priči dodaje element magije i čarolije, ali istovremeno podsjeća na opasnosti koje vrebaju iznad glava junaka. Kroz svoje susrete sa zmajevima, protagonisti otkrivaju svoju vlastitu hrabrost i snagu, dok istovremeno postaju svjesni dubljih tajni koje kriju svijet oko njih.

U konačnici, "Crni zmajevi" su priča o hrabrosti, ljubavi i otkrivanju vlastite sudbine u svijetu koji je preplavljen tamom i opasnostima. Autor nas vodi na epsko putovanje kroz magični svijet Zmajske, gdje se sukobljavaju svjetlost i tama, nadanje i očaj, stvarnost i fantazija. Ova napeta i emocionalno nabijena priča zasigurno će osvojiti srca čitatelja svih dobnih skupina i ostaviti ih žudeći za više avantura u svijetu gdje zmajevi lete visoko, a sudbine se kroje u vatri borbe.

Knjiga je inače dostupna u brojnim online knjižarama kao ebook verzija.

Kobo, Lulu, Apple Books, Draft2Digital, Vivlio, Smashwords, Thalia.de, Thalia.at, Casa Del Libro, Decitre.fr, Ebook.de, Buecher.de, Bol.de, Bol.com, Morawa.at, Osiander.de, Hugendubel.de, Weltbild.de, Weltbild.ch, Weltbild.at, Furet.com, OrellFuessli.ch, Everand

[carica-ficus]

Recenzija: Svećenica Mjeseca

Autor: Milena Benini

Date: 04/03/2023

Rating: ⭐⭐

———————————————————————————————

Prošli mjesec sam bila baš u nekom raspoloženju za domaće autore. Vidjela sam da je jedna moja prijateljica pročitala "Zmajsku Zoru" od Milene Benini pa sam je i ja odmah odlučila posuditi. Veliki sam ljubitelj zmajeva, stoga me knjiga odmah zainteresirala. Međutim, u knjižnici mi je čovjek donio krivu knjigu, a ja ga nisam htjela slati ponovno u arhiv pa sam samo prihvatila "Svećenicu Mjeseca" kao zamjenu.

Sam početak knjige mi je odmah pobudio zanimanje za radnju. Činila se kao savršena kombinacija svega onoga što volim u fantastičnom romanu: dobar worldbuilding, zanimljivi likovi i nagovještaj napete ljubavne veze koja je čak zadirala u enemies to lovers trope (moj najdraži). Uvod mi se jako svidio jer je imao točno onaj učinak koji je trebao. Nažalost, ostatak knjige me nije toliko oduševio.

Već prve naznake nezadovoljstva imala sam kada glavni likovi, Kalaide i Enaor, dolaze do jednog opustošenog grada i tamo susreću neprijateljsku vojsku koja uz pomoć svećenika i magije pokušava zarobiti golemo, opasno stvorenje. To čine stvarajući rasplet intenzivnih emocija, od onih bolnih koje potječu od žrtvovanih ratnih zarobljenika, do onih stravstvenih koji dolaze od seksualnih činova. Oni potonji opčine Kalaide i Enaora koji se jedva suspregnu svojim žudnjama. Jasno je da je centar knjige ljubavni odnos između njih dvoje, ali ova scena se činila izrazito forsiranom. Napetost koju je Benini dotad izgradila između njih dvoje već je jasna pa mi je ovaj događaj bio potpuno nepotreban. Osobno smatram kako se žudnja među likovima najbolje prikazuje unutarnjim borbama, dialogom i sitnim gestama koje pokazuju njihove prave osjećaje, dok su ovakve situacije brzoplet i lijen način njihove realizacije.

Odnos između Kalaide i Enaora zatim se postupno izgrađuje, samo da bi u jednom momentu stagnirao i našao se na mrtvoj točki. Njihova veza nije samo platonička, no ne definira se niti kao romantična, bez obzira na njihove kasnije fizičke odnose. Upravo zbog toga sam sredinom knjige već počela gubiti zanimanje za njih kao likove. Dovoljno su dobro razrađeni da stoje sami za sebe, no njihove međusobne neprestane nesuglasice i slabi temelji njihove veze čine ih napornima i dosadnima. Puno toga me smetalo u njihovom odnosu, no najviše off-screen sex scena, nepostojeći izrazi fizičke afekcije, te slučajna trudnoća. Ne postoji niti jedan opisani poljubac između njih dvoje u čitavoj knjizi.

Što se tiče općenite karakterizacije likova, nećkam se jesu li mi se zbilja svidjeli ili ne. Kalaide i Enaor djeluju veoma statično kroz čitavu knjigu iako bi ih sva iskustva trebala bar donekle promjeniti kao osobe. Kalaide je vječito vezana za svoju religiju koja bi ju trebala definirati kao osobu, ali čini se kao da Benini taj aspekt njezina lika koristi samo da bi poljuljala njezin odnos sa Enaorom. Nadalje, Enaor se čini vrlo dinamičniji i zanimljiviji na početku, dok kasnije pada u neku nezanimljivu osobnost agresivnog ratnika koji dovodi u opasnost sve koje voli što je razlog zašto se odbija emocionalno zbližiti sa nekime. Sporedni likovi su vrlo nasumično uvedeni te se zatim i kasnije vrlo nasumično ponovno pojavljuju. Njihove uloge su mi generalno bile vrlo nejasne.

Radnja same knjige imala je veliki potencijal, no tokom vremena se samo počela vrtiti u krug. Kalaide i Enaor putuju na drugi kraj kontinenta, samo da bi se vratili na početnu točku. Glavni sukob i bit same priče otkriva se na samom kraju, a i tada se spominje tek kako bi poslužila kao odskočna daska za drugi dio serijala. Na samom završetku sam bila jako zbunjena oko razvoja dvaju zadnjih bitaka te uopće nisam shvatila tko je započeo onu prvu i koja joj je zapravo bila svrha.

Očito je da je Benini imala jasno razrađen tijek priče te sve njezine sastavnice, no važni detalji djeluju nedorečeni te time knjigu čine izrazito zbunjujućom. Pri kraju knjige neprestano sam se pitala što se uopće događa i što je zapravo pravi cilj glavnih likova. Svjesna sam kako je knjiga tek prvi dio trilogije, no smatram da su neki djelovi bili potpuno nepotrebni i oduzeli od doživljaja knjige, dok su drugi bili nedovoljno razrađeni da bi bili zanimljivi. Žao mi je što je knjiga sa tako uzbudljivim početkom i velikim potencijalom na kraju ispala veoma razočaravajuća.

Sa druge strane, primila sam već par preporuka za knjige iste autorice tako da ću joj definitivno dati još koju šansu. Očito je da posjeduje vještinu u pisanju, no ovom knjigom me još nije uspjela osvojiti.

[ljubavniromani]

7 pitanja koja morate sebi postaviti prije raskida

Pojedina istraživanja pokazuju da godinu nakon raskida ljubavne veze ili pak razvoda, ako je brak u pitanju, kvalitet života kod žena opada za čak 73%, a kod muškaraca za 42%. Upravo je to razlog zašto psiholozi ne preporučuju da se odluke donose naglo i u afektu. Oni, naravno, ne prepooručuju ni da napustite partnera kojeg volite, ali isto tako ni da ostanete u braku ili vezi u kojoj se sve…

[mjesecevbijeg]

Najveće zahvale pripadaju roditeljima!

Mama, hvala ti što si bila uz mene kada niko nije. Što si mi bila podrška, savjetnik u svako doba dana i noći. Hvala ti što si zajedno sa mnom prolazila kroz uspone i padove ljubavne veze, za neprospavane noći. Hvala ti što si mi ukazala na moralne vrijednosti. I hvala ti što si bila i ostala moj pravi iskreni prijatelj.

Oče, hvala ti što si me naučio da cijenim prave vrijednosti, da razlikujem dobro od lošeg i da uvijek pronalazim dobro u ljudima. Hvala ti što si mi dokazao da moram sebe da cijenim kako bi me drugi cijenili. Što si mi pomogao da izgradim samopouzdanje i pružio mi sve najbolje za mene. Hvala ti, jer si moj oslonac i moj smiraj.

@cupavihaos

[nepoznati-poznanik]

99

99. Do you believe long distance relationships can work? - ne vidim razlog zašto ovakve veze, bile one porodične, prijateljske ili ljubavne, ne bi mogle funkcionisati. ako su ljudi dovoljno zreli, sve se može.

hvala :)

[verlauf-studio]

Plakat za dramu “Bilo bi šteta da biljke krepaju” o prekidu dugogodišnje ljubavne veze u produkciji TeatruM, T25 i Kuns Teatar-a.

[mozgoderina]

Nesalomiva Milena Jesenska

Književni svet trajno je fasciniran kratkovečnom ljubavnom vezom između Milene Jesenske (1896-1944) i Franca Kafke (1883-1924). Romansa je ovekovečena u čuvenim Kafkinim pismima Mileni.

✓ čisTA REč →

Kafka je pisao i svojim verenicama, ali su ta pisma, poput dnevnika, samo teren za sondiranje sopstvenih mračnih metafizičkih poniranja i posrtanja u svakodnevnom paklu, i vešt alat za kidanje veza sa nesuđenim suprugama. Na stranu ta napeta prepiska – ništa u sačuvanom opusu avangardnog književnika ni iz daleka ne dostiže poetske visine dirljivog obraćanja Mileni. Njihova je veza većma intelektualna, nije zamračena pretećom senkom budućeg (neuspešnog) braka. Možda je to razlog nesputane razmene naklonosti? Milena je udata. Kafka je venčan za književnost. Emotivno vezivanje prvenstveno shvata kao opasnost po pisanje. Milenu ne doživljava tako. Zašto?

Milena je krajnje neobična pojava za svoje vreme, čak, za bilo koje vreme. Za razliku od Kafke, koji se pribojavao senki, naizgled krhka Milena krčila je put kroz život neverovatnom snagom. Imajući u vidu količinu nedaća, žestinu sukoba i veličinu nesporazuma sa najbližima, pa i nenaklonjenost sudbine – njen životni podvig pred očima savremenih čitalaca prerasta u svojevrsnu epopeju. Nije teško posmatrati ceo Milenin put kao veliki niz nevolja, koje bi slomile i mnogo okretnije i snažnije muškarce tokom turbulentnih dešavanja u Čehoslovačkoj s početka XX veka. Niko nije uspeo da pokori Milenin nezavisan, prkosan, i konstantno konstruktivan duh.

Kao kćer uglednog profesora na medicinskom fakultetu u Pragu, Milena u mladosti usvaja izvrsno obrazovanje u čuvenoj devojačkoj gimnaziji Minerva. Škola je nadaleko poznata po inovativnom pedagoškom pristupu i pružanju modernih mogućnosti mladim polaznicama, pa Milena rado prihvata napredne stavove i uzbudljive ideje nemirnih vremena, baš poput svojih muških vršnjaka. Već tu njena urođena nezavisnost sa sigurnošću širi krila. Osim o zdravom duhu, pažljivo brine o telu: član je Sokolskog pokreta, uspešna je sportistkinja, a usled svoje vedrine i bodrosti, brzo je i rado prihvaćena u društvu.

Rani uspesi u okruženju podstrek su da se udalji od porodične sredine – što je u to doba nečuveno. Ostavši u pubertetskom uzrastu bez majke, Milena svedoči kako otac preuzima ulogu apsolutnog autoriteta. Poštujući očev savet, Milena otpočinje izučavanje medicine, ali u atlasima anatomije ne pronalazi ono za čime njeno nemirno srce žudi. Za razliku od Kafke koji decenijama istrajno pati u tamnoj očevoj senci, Milena se ne ustručava da napusti započete studije. Prebacuje se na književnost, što uzrokuje očevo negodovanje.

Ne mareći mnogo za konfrontaciju sa glavom porodice, Milena uživa u boemskom životu koji prestonica pruža. Upoznaje intelektualnu elitu svoga doba. Osobito je naklonjena umetnicima, pogotovu piscima. Uglavnom u muškom društvu, ravnopravno učestvuje u uzbudljivim raspravama o ulozi umetnika u procesu transformacije postojećeg sveta u pravedniji i bolji. Svetla budućnost, kako se čini, nadohvat je ruke. U prevratničkoj atmosferi već se oseća samrtni dah prevaziđenog poretka, a Milena je buntovnik, idejni predvodnik, i revolucionarni agitator.

U krugovima naprednih mislilaca upoznaje Ernesta Polaka, zaljubljuje se u deset godina starijeg i za glavu nižeg književnog kritičara jevrejskog porekla. Polak oduševljava Milenu poznavanjem književnosti, ali i muzike, naročito opere. Ne uspeva, ipak, da zadivi njenog oca. Sumnjičavi stari profesor ne ustručava se od mučnih verbalnih okršaja sa zaljubljenim parom koji ne pristaje na ucene. U krajnjoj nemoći, urušenog autoriteta, otac pokreće poslednje ostatke nezgrapne ali nemilosrdne birokratske mašinerije – uspeva u  podlom naumu da ćerku na godinu dana smesti u nervni sanatorijum Veleslavin. Lišena dragocene slobode ali nepokolebivog duha, Milena u izolaciji hrabro dočekuje punoletstvo, stekavši tako i formalnu nezavisnost od staratelja. Onu stvarnu, duhovnu emancipaciju, već je odavno ostvarila. Ubrzo po venčanju, Polak od banke za koju radi dobija novo nameštenje u Beču.

Par prelazi u drugu i drugačiju prestonicu, ali zadržava iste navike. Polak se nesmanjenom žestinom posvećuje noćnom životu, uglavnom u društvu uspešnih pisaca. Uglađen izgled privlači mondenske ljubavnice. Na neobavezan život književni kritičar nemilice satire vreme i novac. Teret održavanja domaćinstva spada na mladu suprugu, ali se Milena ne miri sa trivijalnim zaduženjima tipične domaćice. Samostalno nastavlja obrazovanje i ustrajno utire put ka književnoj karijeri i statusu intelektualca. Preuzima inicijativu, sarađuje sa brojnim časopisima za koje honorarno piše. Istovremeno se bavi prevođenjem na češki jezik, prvo sa nemačkog, a potom podjednako uspešno sa francuskog i engleskog jezika. Održava privatne časove jezika, a kada okolnosti nalažu čak povremeno radi na železničkoj stanici kao nosač. Sve je to fizički umara, dok čeliči volju. Sa ocem ne održava kontakt, ali je intelektualno neprestano vezana za Prag – češkim redakcijama redovno šalje pisane priloge.

Prag je nakon Prvog svetskog rata avangardna književna prestonica Evrope. Kafe Arko jedan je od najčuvenijih literarnih salona na starom kontinentu. Tokom kratke posete Pragu, upravo se u Arkou 1919. godine odigrava sudbonosno upoznavanje sa Kafkom. Njegovo ime slabo je poznato van praških spisateljskih kružoka. Uz prijatelja Maksa Broda, sa grupom pisaca u uzletu, Kafka pokušava da otkrije komunikacioni kanal između Čeha i Nemaca. Piše na nemačkom, što uzrokuje još jedno od brojnih i bolnih otuđenja od okoline. Pronicljiva i zaintrigirana Milena, kao već renomirani intelektualac, uočava nesvakidašnju vrednost tog pisanja. Po povratku u Beč, šalje pismo mladom pripovedaču s predlogom da prevede njegove izabrane priče na češki jezik. Kafka začudo prihvata i odgovara pismom – tako započinje višegodišnja prepiska.

Brak sa Polakom u rasulu je. Milena brani privid stabilnog suživota od nasrtljivog sveta. Taj svet u startu obuhvata i Kafku. Spočetka je pisac poslovično suzdržan. Našavši u nesvakidašnjoj ženskoj figuri ne samo saradnika, sapatnika i partnera za dijalog, već i izdašnu pokroviteljsku ruku koja ume da prašta – naposletku se u potpunosti predaje diktatu emocija. Pisma Mileni su valjda nešto najtoplije, najiskrenije, najhumanije, a svakako najnadahnutije što je Kafka zabeležio na papiru. Oslobođen svojih uobičajenih barijera, skrupula i nedoumica, neumorno šalje duga pisma. Obraćanja su ispunjena ličnim refleksijama bez uobičajenog straha od putene ljubavi, straha od kastracije, straha od kazne... "Blistavilo vaših očiju rasteruje patnju sveta." [1] – tako jednostavno Kafka piše Mileni.

Jedino Milena uspeva da razbije strahovit zid između pisca i sveta, bez nametljivosti, istrajnošću i razumevanjem. "To pismo ima svoju iglu koja mi se sve vreme zabada u telo, ali ti je vodiš, a šta je teško podneti od tebe?" Kafka se romansi prepušta bezbrižno, možda jedini put u svom životu, ali – na predlog susreta u Beču, hvata ga uobičajena panika. Smišlja izgovore i brani se. Uzalud. „Upoznala sam njegov strah pre nego što sam upoznala njega... tokom četiri dana dok je bio blizu mene, Frank ga je izgubio. Čak smo se smejali tome.“ [2] Neverovatno. To je isti onaj oprezni Kafka (Milena ga je zvala Frank) koji ne veruje ni svetu ni čoveku: "čitam pisma kao što vrabac nabada mrvice, drhteći, naprežući sluh, vrebajući, nakostrešenog perja".

Tek Kafkina smrt stavlja tačku na upečatljivu vezu koja je sa prekidima trajala četiri godine. Izgleda da taj prelomni događaj daje dovoljno snage Mileni da konačno napusti nevernog muža. Vraća se u voljeni Prag. Nakratko uživa u nekoj vrsti slave, koju joj pruža tadašnji češki književni kolektiv. Svet je na ivici novog globalnog krvoprolića. Milena zaranja u život svom snagom, ne lišava se ničega. Održava ljubavne veze i sa drugim ženama. Eksperimentiše sa opijatima i pisanjem. Neumorna i neumerena, prednjači u svemu. U krugovima češke avangarde upoznaje svog drugog muža, arhitektu Jaromira Krejcara. Opet obuzeta ljubavlju, Milena 1928. godine rađa prvu i jedinu ćerku, Janu, kojoj ostaje bezgranično odana do kraja. Isto se ne može reći za odnos prema mužu od kojeg se naknadno razvodi.

Već 1936. godine, istinoljubiva i hrabra, postaje član Komunističke partije i aktivno sarađuje sa komunističkim listovima. U tekstovima kritikuje uspon Hitlerove politike. Avaj, ni novopronađena socijalistička opsesija neće potrajati – Milena više ceni slobodu od ideologije.

Buntovnički nastrojena, Milena ne podnosi ograničenja, krši ih na svakom koraku. Uzburkani svet maršira drugačijim putem. Ratni obruč ubrzano steže slobodnu Čehoslovačku – nastupa brutalno otrežnjenje za snove o boljoj budućnosti. Nakon nacističke aneksije čeških Sudeta, nesalomiva Milena otpočinje aktivnu saradnju sa ilegalnim časopisima. Kao da već to nije dovoljno opasno, tajno pomaže jevrejskim beguncima. Vodi sopstveni rat za čovečanstvo, uprkos sveopštoj nečovečnosti, na svim frontovima.

Gestapo je hapsi već u novembru 1939. godine, pod optužbom za veleizdaju. Suđenje nije upriličeno, ali je Milena utamničena, kako se ispostavlja – doživotno. Jedanaestogodišnju Janu poslednji put drži u rukama na dan hapšenja. Od tada voljenu ćerku neprestano priziva u mislima, i priviđa u snovima.

Milenu deportuju u koncentracioni logor Ravensbrik. Ni tamo se ne odriče slobodne volje i humane misije. Kafka, razočaran uzaludnošću književnosti, u testamentu od Broda traži da spali njegove spise. Opet, za razliku od njega, Milena se pobrinula da Kafkina prikupljena pisma neposredno pre hapšenja poveri dugogodišnjem prijatelju Viliju Hasu. Iz logorske bolnice krijumčari papire na kojima vodi svojevrsan dnevnik dešavanja; piše i pisma prijateljima tvrdeći odlučno da je zatvor neće slomiti. Radeći u logorskoj ambulanti, deli svoju neiscrpnu snagu i optimizam sa mnogima čija volja slabi. Istrajava bodreći sebe i druge punih pet godina, usred logorskih grozota.

Neoborivog duha, ali narušenog zdravlja i sama dospeva na bolesničku postelju – nacistički lekari koriste priliku da telo podvrgnu podmuklom osvetničkom činu. Tačno godinu dana pre oslobođenja logora, Milena odlazi sa ovog sveta od posledica nakaradno izvedene operacije bubrega, 17. maja 1944. godine, u 47. godini života. Sistem nije umeo drugačije da je ukloni. Nepokornog uma, umire ubeđena da će ponovo videti ćerku, da će doživeti sveopšte oslobođenje u svakom smislu.

Milena je danas priznati i poznati pisac. Njena se dela prevode na brojne svetske jezike. Kod nas je Prosveta objavila zbirku pripovedaka i priča 2014. godine, pod nazivom „Put do jednostavnosti“. Zvanični memorijalni centar za jevrejske žrtve holokausta u Izraelu, Jad Vašem, osnovan 1953. godine, dodelio je posthumno, 1995. godine, Mileni Jesenskoj medalju Pravednika među narodima.

Ličnim borbama Milena je oslobodila duh u miru, pa je posvećenost pravdi održala i sred zavade naroda u ratu.

~

 [1] Franc Kafka ~ „Pisma Mileni“, Službeni glasnik, 2011.

[2] Dejvid Zejn Majrovic i Robert Kramb ~ „Kafka za početnike“, Hinaki, 2000.

Pripovedio i grafički opremio: JovAN JoNA pAvLović → Ilustracije: Robert Kramb. Knjiga: Dejvid Zejn Majrovic i Robert Kramb ~ „Kafka za početnike“, Hinaki, 2000. Moderator: MozGoDER vELičANsTvENi → 

✓ svAkE NEDELJE TAčNo u 09H - oD 1. JANuARA 2017! →

✓ EkoNoMski EpiLoG: DoNiRAJTE BLoG @ pAyPAL.ME →

✓ A DNEvNicu čuvAJTE za pRoDAvNicu @ REDBuBBLE →

✓ pHoTocRowD FoToGRAF →  ✓ FAcEBook sTRANicA →  ✓ piNTEREsT TABLA →  

s MoJE TAčkE, NAGLAvAčkE → ✓ Karmen Erera: kako nadživeti besmrtnost? →  ✓ The Iwano Project: Glas tihih žena →  ✓ Amadou & Mariam: World muzika traži svoj svet → 

[nedosoljen]

Nesalomiva Milena Jesenska

Književni svet trajno je fasciniran kratkovečnom ljubavnom vezom između Milene Jesenske (1896-1944) i Franca Kafke (1883-1924). Romansa je ovekovečena u čuvenim Kafkinim pismima Mileni.

Kafka je pisao i svojim verenicama, ali su ta pisma, poput dnevnika, samo teren za sondiranje sopstvenih mračnih metafizičkih poniranja i posrtanja u svakodnevnom paklu, i vešt alat za kidanje veza sa nesuđenim suprugama. Na stranu ta napeta prepiska – ništa u sačuvanom opusu avangardnog književnika ni iz daleka ne dostiže poetske visine dirljivog obraćanja Mileni. Njihova je veza većma intelektualna, nije zamračena pretećom senkom budućeg (neuspešnog) braka. Možda je to razlog nesputane razmene naklonosti? Milena je udata. Kafka je venčan za književnost. Emotivno vezivanje prvenstveno shvata kao opasnost po pisanje. Milenu ne doživljava tako. Zašto?

Milena je krajnje neobična pojava za svoje vreme, čak, za bilo koje vreme. Za razliku od Kafke, koji se pribojavao senki, naizgled krhka Milena krčila je put kroz život neverovatnom snagom. Imajući u vidu količinu nedaća, žestinu sukoba i veličinu nesporazuma sa najbližima, pa i nenaklonjenost sudbine – njen životni podvig pred očima savremenih čitalaca prerasta u svojevrsnu epopeju. Nije teško posmatrati ceo Milenin put kao veliki niz nevolja, koje bi slomile i mnogo okretnije i snažnije muškarce tokom turbulentnih dešavanja u Čehoslovačkoj s početka XX veka. Niko nije uspeo da pokori Milenin nezavisan, prkosan, i konstantno konstruktivan duh.

Kao kćer uglednog profesora na medicinskom fakultetu u Pragu, Milena u mladosti usvaja izvrsno obrazovanje u čuvenoj devojačkoj gimnaziji Minerva. Škola je nadaleko poznata po inovativnom pedagoškom pristupu i pružanju modernih mogućnosti mladim polaznicama, pa Milena rado prihvata napredne stavove i uzbudljive ideje nemirnih vremena, baš poput svojih muških vršnjaka. Već tu njena urođena nezavisnost sa sigurnošću širi krila. Osim o zdravom duhu, pažljivo brine o telu: član je Sokolskog pokreta, uspešna je sportistkinja, a usled svoje vedrine i bodrosti, brzo je i rado prihvaćena u društvu.

Rani uspesi u okruženju podstrek su da se udalji od porodične sredine – što je u to doba nečuveno. Ostavši u pubertetskom uzrastu bez majke, Milena svedoči kako otac preuzima ulogu apsolutnog autoriteta. Poštujući očev savet, Milena otpočinje izučavanje medicine, ali u atlasima anatomije ne pronalazi ono za čime njeno nemirno srce žudi. Za razliku od Kafke koji decenijama istrajno pati u tamnoj očevoj senci, Milena se ne ustručava da napusti započete studije. Prebacuje se na književnost, što uzrokuje očevo negodovanje.

Ne mareći mnogo za konfrontaciju sa glavom porodice, Milena uživa u boemskom životu koji prestonica pruža. Upoznaje intelektualnu elitu svoga doba. Osobito je naklonjena umetnicima, pogotovu piscima. Uglavnom u muškom društvu, ravnopravno učestvuje u uzbudljivim raspravama o ulozi umetnika u procesu transformacije postojećeg sveta u pravedniji i bolji. Svetla budućnost, kako se čini, nadohvat je ruke. U prevratničkoj atmosferi već se oseća samrtni dah prevaziđenog poretka, a Milena je buntovnik, idejni predvodnik, i revolucionarni agitator.

U krugovima naprednih mislilaca upoznaje Ernesta Polaka, zaljubljuje se u deset godina starijeg i za glavu nižeg književnog kritičara jevrejskog porekla. Polak oduševljava Milenu poznavanjem književnosti, ali i muzike, naročito opere. Ne uspeva, ipak, da zadivi njenog oca. Sumnjičavi stari profesor ne ustručava se od mučnih verbalnih okršaja sa zaljubljenim parom koji ne pristaje na ucene. U krajnjoj nemoći, urušenog autoriteta, otac pokreće poslednje ostatke nezgrapne ali nemilosrdne birokratske mašinerije – uspeva u  podlom naumu da ćerku na godinu dana smesti u nervni sanatorijum Veleslavin. Lišena dragocene slobode ali nepokolebivog duha, Milena u izolaciji hrabro dočekuje punoletstvo, stekavši tako i formalnu nezavisnost od staratelja. Onu stvarnu, duhovnu emancipaciju, već je odavno ostvarila. Ubrzo po venčanju, Polak od banke za koju radi dobija novo nameštenje u Beču.

Par prelazi u drugu i drugačiju prestonicu, ali zadržava iste navike. Polak se nesmanjenom žestinom posvećuje noćnom životu, uglavnom u društvu uspešnih pisaca. Uglađen izgled privlači mondenske ljubavnice. Na neobavezan život književni kritičar nemilice satire vreme i novac. Teret održavanja domaćinstva spada na mladu suprugu, ali se Milena ne miri sa trivijalnim zaduženjima tipične domaćice. Samostalno nastavlja obrazovanje i ustrajno utire put ka književnoj karijeri i statusu intelektualca. Preuzima inicijativu, sarađuje sa brojnim časopisima za koje honorarno piše. Istovremeno se bavi prevođenjem na češki jezik, prvo sa nemačkog, a potom podjednako uspešno sa francuskog i engleskog jezika. Održava privatne časove jezika, a kada okolnosti nalažu čak povremeno radi na železničkoj stanici kao nosač. Sve je to fizički umara, dok čeliči volju. Sa ocem ne održava kontakt, ali je intelektualno neprestano vezana za Prag – češkim redakcijama redovno šalje pisane priloge.

Prag je nakon Prvog svetskog rata avangardna književna prestonica Evrope. Kafe Arko jedan je od najčuvenijih literarnih salona na starom kontinentu. Tokom kratke posete Pragu, upravo se u Arkou 1919. godine odigrava sudbonosno upoznavanje sa Kafkom. Njegovo ime slabo je poznato van praških spisateljskih kružoka. Uz prijatelja Maksa Broda, sa grupom pisaca u uzletu, Kafka pokušava da otkrije komunikacioni kanal između Čeha i Nemaca. Piše na nemačkom, što uzrokuje još jedno od brojnih i bolnih otuđenja od okoline. Pronicljiva i zaintrigirana Milena, kao već renomirani intelektualac, uočava nesvakidašnju vrednost tog pisanja. Po povratku u Beč, šalje pismo mladom pripovedaču s predlogom da prevede njegove izabrane priče na češki jezik. Kafka začudo prihvata i odgovara pismom – tako započinje višegodišnja prepiska.

Brak sa Polakom u rasulu je. Milena brani privid stabilnog suživota od nasrtljivog sveta. Taj svet u startu obuhvata i Kafku. Spočetka je pisac poslovično suzdržan. Našavši u nesvakidašnjoj ženskoj figuri ne samo saradnika, sapatnika i partnera za dijalog, već i izdašnu pokroviteljsku ruku koja ume da prašta – naposletku se u potpunosti predaje diktatu emocija. Pisma Mileni su valjda nešto najtoplije, najiskrenije, najhumanije, a svakako najnadahnutije što je Kafka zabeležio na papiru. Oslobođen svojih uobičajenih barijera, skrupula i nedoumica, neumorno šalje duga pisma. Obraćanja su ispunjena ličnim refleksijama bez uobičajenog straha od putene ljubavi, straha od kastracije, straha od kazne... "Blistavilo vaših očiju rasteruje patnju sveta."1 – tako jednostavno Kafka piše Mileni.

Jedino Milena uspeva da razbije strahovit zid između pisca i sveta, bez nametljivosti, istrajnošću i razumevanjem. "To pismo ima svoju iglu koja mi se sve vreme zabada u telo, ali ti je vodiš, a šta je teško podneti od tebe?" Kafka se romansi prepušta bezbrižno, možda jedini put u svom životu, ali – na predlog susreta u Beču, hvata ga uobičajena panika. Smišlja izgovore i brani se. Uzalud. „Upoznala sam njegov strah pre nego što sam upoznala njega... tokom četiri dana dok je bio blizu mene, Frank ga je izgubio. Čak smo se smejali tome.“2 Neverovatno. To je isti onaj oprezni Kafka (Milena ga je zvala Frank) koji ne veruje ni svetu ni čoveku: "čitam pisma kao što vrabac nabada mrvice, drhteći, naprežući sluh, vrebajući, nakostrešenog perja".

Tek Kafkina smrt stavlja tačku na upečatljivu vezu koja je sa prekidima trajala četiri godine. Izgleda da taj prelomni događaj daje dovoljno snage Mileni da konačno napusti nevernog muža. Vraća se u voljeni Prag. Nakratko uživa u nekoj vrsti slave, koju joj pruža tadašnji češki književni kolektiv. Svet je na ivici novog globalnog krvoprolića. Milena zaranja u život svom snagom, ne lišava se ničega. Održava ljubavne veze i sa drugim ženama. Eksperimentiše sa opijatima i pisanjem. Neumorna i neumerena, prednjači u svemu. U krugovima češke avangarde upoznaje svog drugog muža, arhitektu Jaromira Krejcara. Opet obuzeta ljubavlju, Milena 1928. godine rađa prvu i jedinu ćerku, Janu, kojoj ostaje bezgranično odana do kraja. Isto se ne može reći za odnos prema mužu od kojeg se naknadno razvodi.

Već 1936. godine, istinoljubiva i hrabra, postaje član Komunističke partije i aktivno sarađuje sa komunističkim listovima. U tekstovima kritikuje uspon Hitlerove politike. Avaj, ni novopronađena socijalistička opsesija neće potrajati – Milena više ceni slobodu od ideologije.

Buntovnički nastrojena, Milena ne podnosi ograničenja, krši ih na svakom koraku. Uzburkani svet maršira drugačijim putem. Ratni obruč ubrzano steže slobodnu Čehoslovačku – nastupa brutalno otrežnjenje za snove o boljoj budućnosti. Nakon nacističke aneksije čeških Sudeta, nesalomiva Milena otpočinje aktivnu saradnju sa ilegalnim časopisima. Kao da već to nije dovoljno opasno, tajno pomaže jevrejskim beguncima. Vodi sopstveni rat za čovečanstvo, uprkos sveopštoj nečovečnosti, na svim frontovima.

Gestapo je hapsi već u novembru 1939. godine, pod optužbom za veleizdaju. Suđenje nije upriličeno, ali je Milena utamničena, kako se ispostavlja – doživotno. Jedanaestogodišnju Janu poslednji put drži u rukama na dan hapšenja. Od tada voljenu ćerku neprestano priziva u mislima, i priviđa u snovima.

Milenu deportuju u koncentracioni logor Ravensbrik. Ni tamo se ne odriče slobodne volje i humane misije. Kafka, razočaran uzaludnošću književnosti, u testamentu od Broda traži da spali njegove spise. Opet, za razliku od njega, Milena se pobrinula da Kafkina prikupljena pisma neposredno pre hapšenja poveri dugogodišnjem prijatelju Viliju Hasu. Iz logorske bolnice krijumčari papire na kojima vodi svojevrsan dnevnik dešavanja; piše i pisma prijateljima tvrdeći odlučno da je zatvor neće slomiti. Radeći u logorskoj ambulanti, deli svoju neiscrpnu snagu i optimizam sa mnogima čija volja slabi. Istrajava bodreći sebe i druge punih pet godina, usred logorskih grozota.

Neoborivog duha, ali narušenog zdravlja i sama dospeva na bolesničku postelju – nacistički lekari koriste priliku da telo podvrgnu podmuklom osvetničkom činu. Tačno godinu dana pre oslobođenja logora, Milena odlazi sa ovog sveta od posledica nakaradno izvedene operacije bubrega, 17. maja 1944. godine, u 47. godini života. Sistem nije umeo drugačije da je ukloni. Nepokornog uma, umire ubeđena da će ponovo videti ćerku, da će doživeti sveopšte oslobođenje u svakom smislu.

Milena je danas priznati i poznati pisac. Njena se dela prevode na brojne svetske jezike. Kod nas je Prosveta objavila zbirku pripovedaka i priča 2014. godine, pod nazivom „Put do jednostavnosti“. Zvanični memorijalni centar za jevrejske žrtve holokausta u Izraelu, Jad Vašem, osnovan 1953. godine, dodelio je posthumno, 1995. godine, Mileni Jesenskoj medalju Pravednika među narodima.

Ličnim borbama Milena je oslobodila duh u miru, pa je posvećenost pravdi održala i sred zavade naroda u ratu.

~

 [1] Franc Kafka ~ „Pisma Mileni“, Službeni glasnik, 2011.

[2] Dejvid Zejn Majrovic i Robert Kramb ~ „Kafka za početnike“, Hinaki, 2000.

—

 ===============================

oD REči → Do REči: Jovan Jona Pavlović

[covjek-casopis]

esej DENIZE MIFTARI: KĆERKA FEMINISTE /Kako očinska podrška može promijeniti svijet/

Živim u Belgiji od svoje treće godine. Moji roditelji su napustili Kosovo 1998. godine, u toku rata. Otac je bio radikalan čovjek, posebno kada se radilo o mom obrazovanju i nezavisnosti. Oko te dvije stvari se vrtio moj svijet. Ništa više nije bilo važno.

Iako su kod ostalih ljudi vladala podijeljena mišljenja o tome kako me odgajao, to njega nije zanimalo. Štaviše, mislim da je ispravno reći da ga je bolio đon za ono što su drugi albanski roditelji govorili o razvoju mog identiteta. A, iskreno, taj se identitet nije baš poklapao s tradicionalnom albanskom vizijom djevojke “koja bi trebala ostati kod kuće”.

Za njega bi najveća noćna mora bila da sam se eventualno udala prije svoje 25 godine (najranije) i da nisam završila studij. Moju diplomu je stalno nazivao kartom za slobodu, koju mnoge Albanke nemaju — kao neku vrstu ugovora u kom piše: “Ja sam individua sama za sebe i ne možete me iskorištavati. Ne trebate mi u životu.”

Kada sam imala otprilike 14 godina, prvi put sam razvila romantične osjećaje prema nekome. U mom slučaju, riječ je bila o jednom dečku. Budući da su mi roditelji uvijek dopuštali da otvoreno iznosim svoja razmišljanja i osjećanja, shvatila sam da je i to bilo nešto o čemu sam s njima mogla pričati. Tako sam im rekla da sam se ludo zaljubila.

U početku su bili šokirani, no saslušali su me (čitaj: mami je skočio pritisak jer sam bila premlada, a tata je pokušavao sagledati širu sliku). Ni jedno ni drugo nisu odobravali moju vezu zato što su smatrali da sam bila premlada i da nisam mogla balansirati školu i momka. Nakon što sam malo bolje promislila o svemu, uvidjela sam da su bili upravu, pa sam te iste sedmice raskinula s njim. Prolila sam koju suzu misleći da je mom životu došao kraj, ali na kraju sam ga preboljela.

Kasnije, dok sam sazrijevala, često smo razgovarali o vezama. Roditelji bi me s vremena na vrijeme i pitali da li mi se neko sviđao ili da li sam s nekim pričala. Na taj način su provjeravali šta se događa kod mene i stvorili sigurno okruženje u kom sam mogla govoriti o ovoj temi. Bilo im je draže da bez ustručavanja komuniciram o svom privatnom životu nego da pravim sve one “greške” koje pravi prosječni tinejdžeri i tinejdžerke.

S druge strane, vrlo jasno su mi dali do znanja da je uredu griješiti sve dok si iskren ili iskrena o tome i ukoliko naučiš lekciju. U našoj porodici nije bilo tabua. Imali smo liberalne poglede na ljubavne veze i sve četvero smo jedni s drugima dijelili vlastita mišljenja, iskustva i osjećaje. Doticali bismo se i gej odnosa, što je prilično neuobičajeno za jednu albansku porodicu.

Kako god, to ne znači da su uvijek imali ista mišljenja kao i ja. Oni su ipak bili albanski roditelji, no barem smo pričali o raznoraznim stvarima.

U želji da ne steknem dojam da je moj mlađi brat imao više sloboda ili prava (zbog toga što je bio dječak), roditelji ni njemu nisu dozvoljavali da gubi vrijeme zabavljajući se s drugim osobama sve dok nije dovoljno odrastao. Dakle, i u njegovom slučaju je na prvom mjestu bila škola, a slobodne aktivnosti na drugom.

Za razliku od brata — koji je bio prije svega sportski tip — ja sam bila pravi knjiški moljac. Svake sedmice bih odlazila u biblioteku, te sam nakon nekog vremena počela i pisati. U svojim tinejdžerskim godinama pisala sam ljubavne pjesme da bi mi s navršenih 18 na pamet pala sjajna ideja: odlučila sam objaviti svoju prvu knjigu poezije. O tome sam porazgovarala s tatom i rekao mi je da sama nađem izdavača.

Kada sam počela sumnjati u to što sam poduzimala, on me je ohrabrivao da istrajem jer nisam imala šta izgubiti. Spominjao mi je albanske autorice koje su morale pisati knjige i objavljivati ih pod imenima svojih muževa zato što je ženama bilo zabranjeno da se bave intelektualnim radom. Da to nisu činile, niko ne bi ni izdavao njihova djela.

“Pred tobom je sav luksuz ovog svijeta, niko te neće spriječiti u tom naumu”, poručio mi je. I niko me ni nije spriječio.

Da skratim priču, sa svojih 19 godina objavila sam kratku zbriku poezije, pri čemu sam troškove objavljivanja pokrila novcem koji sam zaradila za godinu dana, radeći u jednoj pekari svake subote ujutro.

“Sad možeš reći da si uspjela sama”, tata mi je s ponosom kazao.

Kako sam postajala starija, tako su se naše posjete rodbini na Kosovu — kod koje smo išli jednom godišnje — pretvarale u praznike provodadžisanja. Za one koji ne znaju na šta mislim, to su odmori tokom kojih tetke, strine, komšinice i rodice pokušavaju da vas “nabace” nekom neženji koji bi, prema njihovom mišljenju, bio savršen kandidat za vašeg supruga zbog raznih razloga.

Tek sam napunila 18 kada je sve to počelo. Mada je mama tu i tamo smjelo pokazivala zanimanje za neke od njih, tata nije davao ni pet para ni za kakve diplome, kuće ili novac koji je dotični posjedovao, stoga nije želio ni čuti šta je sve bilo u ponudi.

“Kad diplomira i kad osjeti da je spremna, naći će ona nekoga sama”, govorio bi on. “Nije na prodaju.”

Čak i kada bih izlazila s nekim, ponavljao bi mi da ne bi bio zadovoljan u slučaju da se s nekim uselim ili vjerim prije nego što završim studij.

“Možeš ti s njim pričati i izlaziti koliko god hoćeš, ali ja neću ovdje sjediti skrštenih ruku i gledati kako sebi upropaštavaš život preuzimajući ulogu domaćice”, naglašavao bi kada god bismo razgovarali o tim stvarima. “Kad diplomiraš, radi šta god hoćeš.”

Uz dužno poštovanje prema osobama koje odluče napustiti školu da bi ostale kući, on nije želio da prenaglim i odustanem od školovanja samo kako bih bila s nekim frajerom. Takav način života me ne bi usrećio niti bi veza poput te preživjela. Tata je to vrlo dobro znao.

Jednom mu je toliko bilo muka od svih tih silnih pokušaja uvezivanja da je jednoj starijoj dami iz našeg susjedstva, koja se trudila da me upozna sa svojim unukom, rekao da u Belgiji ponekad i nađem nekog dečka — samo da je ušutka.

Njemu je to bilo urnebesno, naročito njen izraz lica. Ja sam pak isticala da će početi kružiti glasine o mom nepostojećem ludovanju u Belgiji.

“Ne zanima me šta ljudi pričaju o tebi”, govorio bi mi svaki put kada bih brinula o mišljenju drugih. “Ja sam te odgojio i gledam te svaki dan. Znam te bolje nego bilo ko. Ako ti je već stalo do toga šta se priča, onda bi ti bolje bilo da se zaključaš u kuću i digneš ruke od života.”

Na prvoj godini studija izabrana sam za predsjednicu vijeća studenata. U retrospektivi, nisam bila ni svjesna odgovornosti koju sam preuzela, no željela sam biti neko i nešto na svom fakultetu.

Da budem krajnje iskrena, osjećala sam se prejako kada sam samu sebe nazivala predsjednicom, prvenstveno zbog toga što dolazim iz doseljeničke porodice. Budući da mi je raspored bio pretrpan predavanjima i sastancima, vremenom mi je postalo teško vozariti svaki dan te smo tata i ja odlučili da pogledamo studentske domove, jer bi mi bilo praktičnije živjeti tamo.

Neki tatini prijatelji Albanci smatrali su ga ludim zato što mi je dao toliko slobode. Pojedini su čak tvrdili da nisam ni bila predsjednica studentskog vijeća, da sam lagala samo da bih mogla izlaziti i lumpovati cijelu noć. Govorili bi mu da nisu shvatali kako može biti toliko naivan i toliko mi vjerovati.

Ni to što su mom predsjedničkom angažmanu lokalne novine posvetile čitavu jednu stranicu — objavivši članak i jednu veliku sliku mene — niti moji drugi uspjesi nisu ih mogli uvjeriti da sam korisno provodila svoje slobodno vrijeme, koje nije imalo nikakve veze s momcima, drogom ili alkoholom. Iako su mu neki od tih njegovih prijatelja predlagali da mi nekad upadne u dom bez najave (ne bi li me uhvatio u nečemu “zločestom”), on ih nikada nije poslušao. Imao je povjerenja u mene i bio je siguran da sam dovoljno pametna da znam šta radim.

Tokom godina smo razvili odnos izgrađen na međusobnom pouzdanju, stoga je znao da bih mu rekla da sam radila bilo šta “loše”. Kada je želio da mi dođe u goste, zbog toga što mu se pio čaj iz mojih polovnih porculanskih šoljica, prvo bi me nazvao da provjeri da li sam kod kuće.

Jedne prilike, Henk Fandale (Vandaele), jedan od mojih najdražih profesora, pozvao me da kao izbjeglica iz rata na Kosovu govorim na protestu protiv nečovječne politike usmjerene protiv izbjeglica iz Sirije, Iraka i Afganistana. Mediji su prenijeli moj govor, a moji roditelji su sutradan pogledali snimak na Fejsbuku. I opet je mojoj mami, koja se trudila da odgoji “pristojnu” Albanku, pritisak skočio. Mom tati je s druge strane bilo vrlo zabavno gledati me kako govorim protiv državnog sekretara za migracije. Njegova reakcija bila je u potpunosti suprotna od mamine.

Poslao mi je poruku koja je glasila, citiram: “Haha, bravo, kopje e jemja je!”, što znači: “Haha, bravo, na mene si!” Tom porukom je aludirao na činjenicu da je u svojoj mladosti bio aktivist koji je djelovao protiv Miloševićevog režima. Još nešto što je utjecalo i na mene i na moju okolinu bilo je to što sam se izuzetno aktivno počela izjašnjavati kao feministica, za što bi mnogi ljudi mogli pomisliti da “ne priliči jednoj mladoj djevojci”.

Tata je naprosto obožavao to što sam za sebe govorila da sam feministica jer je bio uvjeren da će me to očeličiti i da ću zato manje mariti o onome što mi ljudi pričaju iza leđa. Tako sam pospješila svoj razvoj u pogledu feminizma, i dok su moje feminističke sklonosti rasle, postajala sam obazrivija na svireposti koje stvaramo dehumanizirajući izbjeglica.

Ubrzo sam se uključila u kampanje razvijanja svijesti o odnosu naše vlade prema izbjeglicama, dobila sam priliku da svoju priču ispričam nekoliko puta pred različitom publikom, te mi je omogućeno da pišem kolumne za jednog od mojih najvećih heroja, Bljerija Lešija (Bleri Lleshi). Kada se osvrnem na taj period, bila je to najbolja godina u mom životu. Sve je bilo savršeno.

Međutim, tati je te iste godine dijagnosticiran rak u posljednjem stadiju dok sam ja bila na odmoru. Pošto sam se vratila kući s Kosova — gdje sam pet sedmica provela na bazenu — i kada mi je konačno rekao, čitav svijet mi se srušio. Osoba koja me je podržavala u svemu neće izdržati ni godinu dana, ukoliko je vjerovati doktorima. Hemoterapija mu je mogla produžiti život za koji mjesec, ali ne bi mu bilo ništa lakše.

Odlučila sam da studij i sve ostale aktivnosti ostavim po strani i ostanem kod kuće zbog toga što sam svaki trenutak koji mu je preostao željela provesti s njim. Ipak, njemu je to smetalo. Štaviše, on mi je to i zabranio. “Nisam te odgajao da budeš zabušantica”, kazao mi je. “Uništit ćeš svoju budućnost, a znaš da možeš mnogo više!”

Kao što sam već i spomenula, bio je iznimno radikalan, tako da sam nastavila pohađati nastavu i baviti se aktivnostima kojima sam se inače bavila. Čak sam prihvatila i neke druge angažmane jer mi je govorio da iskoristim svaku priliku na koju naiđem.

Mada su drugi ljudi očekivali od mene da provodim više vremena kod kuće i pomažem mami u kućanskim poslovima, tata se zarekao da se to neće dogoditi. “Platit ću medicinsku sestru, ako bude potrebe za tim”, napominjao je. “Moja kćerka neće odustati od svog školovanja zbog ovoga. Nisam zato dogurao do ovdje. Na kraju krajeva, nisam toliko ni bolestan. Dobro sam.”

Nije bio dobro. S obzirom na to da je neko uvijek morao dolaziti i pomagati mojoj mami koja je već deset godina imala zdravstvenih problema, brat je odlučio da pauzira godinu dana. Tata je shvatao da mom bratu, kao muškom djetetu, nije trebalo osnaživanje, budući da se u albanskom društvu na muškarce češće gleda kao na individue.

Što se mene kao ženskog djeteta tiče, želio se pobrinuti za to da u svojim rukama imam kartu za budućnost jer se naše žene i dalje nalaze u ugroženom položaju u društvu. Četiri dana uoči njegove smrti, rekao mi je da se ne osvrćem iza sebe i da nikada ne odustajem. “Ako misliš da nešto možeš, pokušaj”, poručio mi je. “Nikada se nemoj obazirati kad ljudi kažu da nešto ne možeš napraviti.”

Pored toga, zamolio me da ne otkažem svoj seminar vezan za moju inspirativnu priču izbjeglice koji sam trebala održati u Gentu četiri dana kasnije. “Šta bude, bit će”, bile su njegove riječi. “Rekla si im da ćeš doći i ja hoću da to učiniš.”

Preminuo je dok sam bila u Gentu i izlagala o svemu onome što je ikada morao žrtvovati u izbjeglištvu kako bi svojoj djeci pružio svijetlu budućnost. Željela sam da te večeri on bude inspiracija.

Kada sam bila tinejdžerka, a i u ranoj odrasloj dobi, tatu su drugi nerijetko osuđivali zbog načina na koji me je davao odriješene ruke. Nije me odgajao da postanem albanska mlada, već pojedinka koja je razvila sve svoje kapacitete i odabrala svoj put u karijeri u skladu s onim što zaista voli.

Ljudi su bili zabrinuti da će, ukoliko tako nastavi, izgubiti kontrolu nada mnom. No, njegova namjera nikada nije ni bila da me kontrolira, niti da se svakom svidi.

Ono što je najviše želio za mene je bilo to da ni u kom trenutku ne moram brinuti o vlastitoj budućnosti ili raditi nekoliko poslova samo da bih imala šta jesti. Svaki put kada bi se jedna od mladih Albanki koje smo poznavali rano udala i potom napustila školovanje, njegovo srce bi se slomilo. Za tako velike greške koje bi te djevojke činile okrivljavao je njihove očeve.

“Naše djevojke bi trebale biti emancipirane”, govorio bi. “One žive u glavnom gradu Europe. Šteta je slušati jednog muškarca i tražiti njegovo odobrenje za svaki korak koji želiš napraviti.”

Zbog toga što je moj otac bio feminist postala sam ona osoba koja sam danas. Najvažnija činjenica je ta da ga mišljenja drugih o nama ni najmanje nisu doticala. Jednostavno ga nije zanimalo ništa osim moje dobrobiti i mog uspjeha.

Moram priznati da je bio jako strog, uprkos tome što je bio upravu. I nemojte ni pomišljati na to da se nismo svađali. Naprotiv, dobro smo se mi prepucavali! Kako god, uvijek se i ustrajno zalagao za moju slobodu i za svoja moralna načela — upravo tim redoslijedom.

Kada god bi me uhvatio u laži, a to se u mojoj adolescentskoj fazi događalo mnogo češće nego što bih se usudila ikome priznati, objasnio bi mi zašto je laganje štetno za oboje. Rastumačio mi je uzroke svojih briga i želja koje su se ticale moje budućnosti.

Razgovarao je sa mnom, ulagao je vrijeme u naše razgovore, i, što je najvažnije, slušao bi me. Ako bih ja imala bolje argumente, on bi bio spreman da promijeni stav o određenoj temi. Pobijeđivalo je samo ono koje bi ponudilo kvalitetnije argumente, bez izuzetaka. Svaka rasprava, bez obzira na naša neslaganja, bila bi okončana zagrljajem, te bi mi on onda rekao da je ponosan na mene.

Zahvaljujući tome što me je stalno stavljao na prvo mjesto i što je stalno pričao sa mnom o posljedicama mojih izbora (čak i u našim razgovorima o vezama, koji su mogli biti neugodni zato što sam njegova kćerka), uvidjela sam da mu je naprosto bilo stalo do mene i da mi je želio samo najbolje. Shvatila sam da sam sretnica jer sam u svom životu imala izvrsnog mentora čiji cilj nije bio da muškarcu da suprugu nego da svijetu podari građanku.

Kada sam izabrana za najmlađu članicu gradskog vijeća iz reda Stranke zelenih, sve svoje uspjehe posvetila sam svom ocu, koji više nije s nama. Posvetila sam ih osobi zbog koje sam danas to što jesam.

Još uvijek razmišljam o tome kako je moj otac razumio koliko je bilo značajno osnažiti me i obrazovati, ali i naučiti me da je moj glas važan. Naučio me da ne dozvoljavam i da ne prihvatam propisane (rodne) uloge za koje društvo smatra da mi odgovaraju ukoliko su na bilo koji način opasne za moje vlastite kapacitete, budućnost i slobodu. Naučio me kako da s poštovanjem, no ipak bez ikakvog srama, kažem “ne” onda kada se ne slažem s nečim.

Povrh svega, stalno me učio kako da budem individua sama za sebe, kako da živim svoj život pa čak i onda kada njega više ne bude bilo. On je definirao i proniknuo u istinsko očinstvo. A na kraju… Na kraju me samo pustio kada je vidio da ću, iako će mi zauvijek nedostajati, biti sasvim u redu. Njegova curica će biti dobro.

____________________________________________

DENIZA MIFTARI je 24-godišnja socijalna radnica s Kosova koja trenutno živi u Belgiji. Završila je studij migracija i interkulturalnih odnosa, te je poznata kao vrlo aktivna članica belgijskog društva. Njena porodica je napustila Kosovo u toku rata, kada je Deniza imala tri godine. Budući da je postala svjesna svoje ugroženosti kao žene odrasle u imigrantskoj porodici, počela se izjašnjavati kao feministica i borkinja za ljudska prava. S navršenih 19 godina objavila je prvu zbirku poezije pod naslovom “Trijezne glave”, a u 23. izabrana je za najmlađu zastupnicu u gradskom vijeću Ruselarea kao članica Stranke zelenih. Prva je osoba imigrantskog porijekla koja je ikada izabrana na političku funkciju u svojem gradu.

preuzeto sa sajta "Kosovo 2.0" https://kosovotwopointzero.com/sr/

[grad-ljiljana-i-suada]

Prava ljubav

Ljubav je ekranizovana, video idealizovana,

nisam video ni deo ljubavnih pisama, taj scenario nije pisan o nama,

Odglumljen osmeh, cut, izrežirana sreća, kadkad

izveštačeni miris, cut cut, iz veštačkog cveća.

Ljubav je digitalizovana, televizija vam

reprizira na isti kalup, taj isti kanal, na isti šablon,

da je istina da svi smo tamo, (gde), a ti ne znaš kuda?

U surovo realnom svetu tražiš nadrealnu ljubav

dok um se izležava na društvenim mrežama,

negde između udarnih vesti i ljubavnih pesama

vidiš te ljubavne veze, (lajk), savršene bez mana

i shvatiš da tvoja ljubav nije prava?

Ne nije prava nego nije sa ekrana,

nije sci-fi, drama, nije s iPhone-a, nije s WiFi-a, nego najstvarnija-

ona zajebana, ona što tera i na suze i na smeh,

na strah, krah i peh, i na uzajamni greh... prava ljubav.

Nisu nam pričali da ljubav ima mane,

Nisu nam rekli da ljubav piše romane, drame

Kad jedna strana plane, sve jednostavno stane

Nisu nam pričali to.

Niste nam rekli da ste skrivali bol,

Vi ste sipali so na rane, posle šminkali to

pipali dno i pali dole, a na pitanje: "Koja je ljubav prava?",

vi niste imali odgovor...

Ljubav je poštovanje, malo pažnje puno zagrljaja

Bezuslovna veza dvoje posle dugog zabavljanja,

Ljubav je inspirativna, iskrena i istrajna

al' ispred nas se iskrada pa iznenada izgleda

ko izdaja... al' nisu svi ljudi Juda,

nekad je ljubav luda pa pukne ko strujni udar,

pažnja i čežnja da izbiju monotonost kad...

pred golom pomirenja stoji ponos,

to je sklonost gordosti, kad su živci ne tol'ko čelični

pa smo... na zajedničkoj slici nefotogenični

pa smo... bez petlji, neko je preosetljiv,

nenametljivi dok ne kliknemo s nekim.

Organizovani organizmi u orgazmima,

orgije sa ganglijama, um skroz razjeban,

e to je prava ljubav! Ne greenscreen lažna i filmska,

nego dreamteam, snažna i timska, istinska...

I ja i dalje nemam odgovor, al' znam da ona negde postoji

i čekam da nas neko nekako spoji,

jer ona tamo stoji jednako nespremna, jednako zbunjena

ispunjena sumnjom...

sumnjam da sam spreman za nju, spreman za ljubav,

ništa nemam za nju, prerano je, nisam spreman za nju...

još uvek premlad, ima vremena za nju,

al kad budem s njom, dacu celog sebe za nju.

Zato se svako jutro budim za nju, trudim za nju,

da jednog dana tu budem za nju, kunem se ljudi nisu čuli za nju

a ja se budžim za nju da jednog dana tu

budem za nju, umrem za nju... Prava ljubav!

-Kendi-

[jutarnjiglasnik-blog]

LJUBAVNE VEZE KOJE SU PROMENILE TOK ISTORIJE

LJUBAVNE VEZE KOJE SU PROMENILE TOK ISTORIJE

Kleopatra i Marko Antonije

Egipatska vladarka Kleopatra VII zapamćena je po svojim moćima zavođenja i sposobnosti da sklopi vešte saveze, međutim, njeno konačno političko i romantično partnerstvo sa rimskim generalom Markom Antonijem dovelo je do smrti oba ljubavnika i kraja viševekovne dinastije Ptolomeja kojoj je pripadala.

Godine 41. p.n.e. Marko Antonije preuzeo je administraciju Rima u…

[exyu-rock-lovers]

Pojam BAS-a vam, nadamo se, nije više nepoznat tim pre što Idoli rade punom parom, Šarlo akrobata traže svaku priliku da se predstave, mnogi drugi bendovi niču i kopaju iz sve snage da dostignu stariju i iskusniju rokersku sabraću. Dakle, u Beogradu se nešto događa i što je još lepše - nešto se dobro događa. U današnjoj epizodi „Sa BAS-om ste jači“ predstavljamo Električni orgazam 

Za El Org (pristojnija skraćenica od Električnog orgazma) čuo sam prvi put sredinom proleća. Neko mi je došapnuo da ti momci rade lepe stvari i da od njih nešto može biti. Na koncertu u SKC-u, krajem juna, El Org su to i potvrdili, uspevši da publici pokažu da su nove muzičke ideje sasvim solidno prodrle u glavni grad. Njihova svirka kasnije je evoluirala, a mali trijumf doživeli su kao predgrupa Aerodromu u beogradskom Domu omladine. Slobodna, fluidna instrumentalizacija s primetnim naglaskom na konceptualni rock, nekoliko sopstvenih hit-tema koje zaslužuju da budu bestseleri i uigranost na sceni - sasvim su dovoljni motivi da se o Orgazmu raspravlja kao o uticajnoj snazi beogradskog novog rocka. Ponavljam jednom i zauvek: novi talas je umro (zamršena terminologija za budale) i tu stavljamo tačku. El Org se (pametno) distanciraju od „new wave“ mode kojoj danas podležu svi - i zabavnjaci i hotelski gosti. Oni su samo rock grupa i - ništa više.

„Ovo nam je prvi zvanični intervju… Doduše, Marina je danas gostovala u Studiju B i nije se dala zavesti: odmah je odbacila pitanje čim su joj pomenuli 'new wave', Glupa pitanja treba izbegavati.“

Odmah ga nešto pametno pitam (Srđana koji svira gitaru, peva, komponuje i odgovara na pitanja radoznalaca): kako ti se čini jugo-rock ove 1980. godine?

„Nikad bolje nije bilo. Idoli, Šarlo, Pankrti, Kazalište, Buldožer, El Org, Laboratorija - grupe koje imaju nešto da kažu i koje pametno govore. Na svu sreću ne čujem te singlove o kojima pišeš, doduše ponekad mi se to desi kad upalim radio u pogrešno vreme, zato izbegavam da slušam sve i svašta. Ne znam ko to sluša, stvarno ne znam. Ko, recimo, sluša Terezu Kesoviju? Kakvi su to ljudi?“

Sa Tereze prelazimo na Orgazam mada tu uzročno-posledične veze ne postoje. Pominjem koncert u Domu omladine i očekujem da Srđan i basistkinja Marina nešto kažu.

„... Čekaj da ti nešto dodam za ono 'new wave'. Gledam nedeljno popodne i kaže Neca Falk 'pa, da, sad ću da snimim nešto new wave'. Pa to je grozno, u 'novi talas' ljudi kod nas sve trpaju, sve što se pojavi, pa, Generacija 5, to je užasno. Ko to može da sluša? Sto se koncerta tiče, bilo je dobro mislim, teško je nama da govorimo o tome...“

Ponude za snimanje, svetska slava, ploče - šta im je ponuđeno?

„Pa kad smo bili na POK-u (Palilulska olimpijada kulture) došao nam je čovek iz RTB-a i pitao hoćemo li da snimimo album. Mi kažemo hoćemo, odemo u RTB i čoveka nema. Rekao nam je da dođemo u jedan, a došao je sat kasnije. U međuvremenu smo jeli sladoled i čekali… Kad smo se našli, ništa nam konkretno nije rekao, sem što je rekao da bi bilo bolje da se zovemo El Org nego Električni orgazam. Kao, to njemu ne smeta, već starijim ljudima kojih u RTB-u ima mnogo… Kao, ti ljudi su zaboravili šta je to orgazam, pa će ih ovo pogoditi… Ako nešto snimimo biće to pod našim uslovima: naši tekstovi, naš omot, naše puno ime i prezime, sve naše… Ako ne pristanu, sviraćemo do kraja po podrumima. Neki komercijalni uspeh stvarno nam nije cilj...“

„Imam želju da ove stare pesme što pre snimim. Sad smo počeli da radimo nešto sasvim drugo, deseto… Hteo bih da snimimo taj prvi album, jer bi kasnije to postao rutinski posao. Otkako smo počeli da se češće pojavljujemo, skupila se nekakva gomila ljudi koji mi titraju, hoće da urade ovo ili ono, nešto se muvaju, zuje… Možda hoće neke pare, šta znam… Pa, kad bi moglo ja bih album prodavao za dva soma, lova uopšte nije bitna. To ne može, na žalost… Ovo sad što se dešava u Beogradu, to je sjajno. Mi, Šarlo i Idoli nismo nikakva konkurencija...“

Govorimo o drugoj strani barijere, o grupama koje danas već mnogo znače i koje su kako-tako ustoličene kao starovi. Srđan se nećka i ne želi da kaže koga ne može da sluša. Ipak, probija se želja da to iznese pred magnetofon koji je neumoljiv i koji ništa ne propušta.

„Mnogo grupa ne mogu da slušam: Srebrna krila, Smak, Generaciju 5... To stvarno nije za mene. Aerodrom su me totalno razočarali. Oni su nas hvalili na radiju, ali ja moram da kažem kakvi su bili: loši...“

„Kako Ljuba svira orgulje, to je stvarno ludo. (Ljuba je orguljaš E. Orga — prim. P.L.). On svira Tigar orgulje, najjevtinije koje mogu kod nas da se kupe u Robnim kućama. Nije važno šta je, važno je kako to koristiš...“

„Sad što sviramo, to je neobično. Sad sam napravio neke, svoje štimove, tu su čudni akordi, neposredno je nastala ova promena. Uostalom, mi smo se i osnovali iz zezanja, 25. januara… Ja sam svirao bubnjeve u Hipnotisanom piletu, a Jovec gitaru. Tad smo sedeli kod 'Mornara' i rekli da je vreme da osnujemo novu grupu. Ljuba je bio s nama i na licu mesta napravio prvu pesmu. Prva postava je bila: ja, Ljuba i Jovec. Hteo sam da tražim basistu, ali pošto je Jovec hteo da muva Marinu reče: 'Hajde da zovemo nju'. Ja je nisam znao, ali je ipak do��la, probala i — ostala. Marina i Jovec su ipak uspeli da se rastanu posle kratke i neuspele ljubavne avanture.“

Dakle: Ljubomir Đukić (orgulje), Marina Vulić (bas), Goran Čavajda (bubnjevi), Ljubomir Jovanović (gitara) i Srđan Gojković (gitara, vokal).

Marina je retka basistkinja kod nas. Čujmo je: „Uvek sam volela da sviram. Pred ogledalom sam imitirala svirače i sad želim samo to. Da sviram u grupi… Svi studiramo… Ljubina mama se malo ljutila zbog imena. Nije joj se dopalo.“ (Izjavu dala Marina).

„Krokodili dolaze“ i „Nebo“ dve su numere Orgazma koje konačno i neopozivo dokazuju da se radi o pravom, dobrom i autentičnom bendu. Uz ove dve pesme - meni najdraže - još čitava serija gotovog materijala prosto vapi da bude zabeležena na plastiku.

I tu dolazimo do onog važnog pitanja: ima li kod nas disko kuće koja bi htela da investira vreme i novac u nešto što vredi? Električni orgazam je stigao i čeka. Njegovo vreme tek dolazi. Treba ga čuti i osetiti. A dok se ploča ne pojavi - gledajte pa se snađite: čujte El Org na koncertu, opustite se i prepustite. Novi rock traži i novu publiku.

* Tekst objavljen u magazinu "Džuboks" br. 99, 10. oktobra 1980. godine

Izvor: xxzmagazin