#⟡ Jutros je dan ︵

[winecovered]

　⟢　Clingy　𓃉

A flag for anyone who is, has been called, or considers themselves clingy! Intended for those with personality / attachment disorders, but anyone that is inherently clingy can use it.

　— Requested by anon .

[janeway-x]

“Ne može se živjeti u Sarajevu.

U Sarajevu kad živiš, previše vremena potrošiš.

Dok tamo, dok ovamo – prođe jutro.

Dok ovo, dok ono – ode dan.

Jeste, doduše, sve to – bude među ljudima.

I bude, uglavnom, lijepa priča.

Život je kratak za Sarajevo.”

Abdulah Sidran

[belog-grada-crna-princeza]

lights are on, but nobody's home. [13.09.2024.]

Osećaj plutanja kroz stvarnost. Zastanem da se slika iskristališe i čini mi se da je ovaj život niz buđenja i prelazaka iz jednog polusna u drugi. Novo jutro, ista pitanja, drugačiji odgovori. Ne želim da priznam koliko je stabilnosti bilo u nestabilnom i koliko je nestabilnosti ostalo ...vidiš svaki dan je novo rađanje i umiranje. Tražim u njihovim očima neko objašnjenje, ali nema ga. Nema ni u mom svetu više ni jednog oštrog predmeta u vidu drugih ljudi, svi su sada jedino u meni; ja sam oštar predmet. Ne igraj se sa mnom. Povredićemo se. Je l sam ti rekla.. da sam bila napušteno štene u prošlom životu? Prvo sam jurila za svakim ko bi prošao kraj mene, ukazao mi gram topline ili neku lepu reč, željna doma, prihvatanja. Neke moje osobe. Onda bih završila prebijena, krvava, nepoželjna. Pa sam ujedala ruke koje me hrane, iz straha, nepoverenja. Sklanjala se od ljudi, bežala, povijenog repa. Ustuknula bih kad bi pokušali da me pomaze, misleći da sledi udarac. Sada više ne ustuknem, ne sklanjam se s puta kad čujem da dolazi automobil. Ali sam slobodna jer shvatam sudbinu nas lutalica. Da smo recimo slatki mali bišoni ili impozantni haskiji, neko bi nas želeo, ali mi smo samo čupavi, neuredni mešanci. Nismo ono što deca požele za svoj šesti rođendan, o čemu sanjaju velike srećne porodice. Mi zavisimo od dobrote sentimentalnih, usamljenih ljudi koji znaju kako je to biti na marginama, s kojim nam se putevi sretnu na kratko, ali nas ne povedu kući. Zato se tome više ni ne nadamo. Kaže neka objava na društvenim mrežama: ko vas vidi onako kako želite da vas vide svi? Pomislim niko.. ko je sada tu. Nije problem u njihovom viđenju, već u raskoraku, u zavesi koju sam prebacila preko ogledala i velu koji pokriva to između nas. Ali pusti to. Bar se više ne plašiš skoro ničega što se tiče tebe jer ti je sada.. svejedno. Nisi vezana za ovaj život, al' u njemu ostaješ dokle god je neko vezan za tebe, dokle god ima ko da ti ne oprosti bilo kakvo dizanje ruke na / od sebe. Nisam se odmakla ni korak od onoga ko sam bila, a opet sam kilometrima daleko. I voleću to mesto, sve dok u njega ne može da dođe niko čija bih senka postala i na kraju nestala kada svane. Ja sam se zaljubila u mrak i sebično ga čuvala, sjedinila se s njim. Znaš šta? Ni ne trebaju mi odgovori. I onako je svaki laž koju prodam sebi... Do istine ne mogu ni dopreti. Istina je da sve ovo želim da ti ispričam, jer pričala sam ti skoro 5 godina i razumela si i da ništa nisam govorila. Razumela si me bolje od mene same. Ti. Ti si me videla onako kako želim da me svi vide. I od kad nisi tu, nisam sigurna ni da sam ja.

-Katarina

[ovojezanjega2409]

Nov' dan

Osvanulo je jos jedno

Jos jedno novembarsko jutro

Nisam sigurna na šta me ove godine to jutro asocira

Ali sam sigurna da svaki Novembar nosi neku novu priču

Ovaj Novembar 2024 godine je nekako poseban

Ispunjen je ljubavlju, svjetlošću i nježnošću

Jedan mali život puni 4 mjeseca

Zapravo ne jedan mali život

Nego naš mali život,

[pisemdaklepostojis]

Ova godina je odnijela iz mog života toliko ljudi za koje sam mislila da nikad neće otići. Ljudi za koje sam se davala svim svojim bićem, lomila sebe i druge oko sebe da bih njima ugodila. "I'll be there for you" bio je neki nepisani zavjet koji se odnosio na svaki trenutak života oduvijek i zauvijek. Sve dok jednom nije stalo - muk. Nema odgovora, nema objašnjenja, nema čak ni rasprave i svađe. Imam samo ja, ostavljena na milost i nemilost svog mozga koji me dugo ubjeđivao da sam ja nesto sigurno pogriješila. Da sam kriva, iako zdravom logikom nisam mogla pronaći dio u kojem sam napravila pogrešan korak. Zapravo, samo je postalo nebitno u nekoj tački mog postojanja i nastavila sam kao da se nikad ništa nije desilo.

Svake godine uhvati me čudna depresija dan pred rođendan, jer odjednom samo pocnem da spoznajem toliko toga istovremeno, da mi fizički ne bude dobro. Ni danas nije nista drugačije, ali sebi priređujem katarzu time sto bacam i palim stare slike, polaroide, uspomene. Zamisli koliko govno moraš da budes, jednu djevicu, jednog mirotvorca i sentimentalca, da dovedeš do te tačke.

Jutros u bolnici pijem jutarnju kafu nakon noćne smjene, a na TV-u u pauzi jutarnjeg programa, pjesma Fikreta od Zabranjenog pušenja. "Kada je ptici u lošoj formi drug, tada ni ona je leti na jug", kaže Nele, a ja u glavi razmisljam, jebote moram prestati romantizovati život, kakve crne ptičice, oko mene sve same zmijurine do nedavno... :)

[nije-mi-nista]

Nešto što ne bi trebala biti ni misaona radnja, dogodila se juče. Ranim jutrom, umesto da se sumiraju utisci nakon kraćeg odmora, tragedija. Odličan učenik, miran i povučen dečak koji samo što je zagazio u tinejdžersko doba, to jutro došao je u školu sa namerom da ubije. Devetoro mrtvih, sedmoro povređenih, stotine preplašenih, hiljade ogorčenih, milijardu ožalošćenih.

Bruji Srbija, pita ko je kriv? Da li su krivi učenici, koji su mu se podsmevali? Da li je kriva škola, koja nije reagovala na problem? Da li su krivi roditelji, koji se nisu posvetili svom detetu? Da li je kriva država, koja promoviše nasilje? Ili je krivo dete, koje je zločin počinilo?

Odgovor, možda nikada i ne dobijemo, jedino što znamo jeste, da moramo da se menjamo. Recite deci, da nisu "carevi", ako se zbog njih neko drugi oseća loše. Naučite već jednom da nije sramota osećati, kao što nije ni sramota potražiti pomoć. Shvatite da ćutanjem, potiskivanjem i "guranjem pod tepih", nećete učiniti da problem nestane, štaviše samo ćete ga povećati. Roditelji, trgnite se i budite idoli svojoj deci, zar ne znate da su oni vaše ogledalo. Vratite u medije PRAVE programe zabavnog karaktera, emisije edukativnog karaktera, a ne emisije pune ubica, kriminalaca i promiskuiteta. Sve dok se pažnja bude pridavala takvoj sferi osoba, kojima "niko ne sme ništa"; sve dok se bude gledalo kroz prste, jer je to "mamin i tatin sin"; sve dok se nevaspitanje toleriše, a "dobar dan komšija" više ne postoji; sve dok je dozvoljeno da učenici izmaknu učiteljici stolicu i da ne budu kažnjeni; sve dok nam zdravstvene radnike tuku po dolasku na intervenciju; sve dok je tako, cilj će biti da se postane kriminalac, a ne doktor, ili profesor.

Zar je bilo potrebno ovako nešto, da bi se narod trgao, da bi se okruženje menjalo, da bismo se mi sami menjali? I zapamtite, deca se ne rađaju puna mržnje i želje za osvetom, deca to uče.

[brbljivica]

i to je najlepši

dan u knjižari

neko lenjo otvara vrata

dobro jutro

džez se jedva čuje

kad podignem glavu

jedna knjiga kaže

usamljenost je čudnovata.

Vitomirka Trebovac - Sve drveće sva deca i svi bicikli u meni

[hipigram]

Jedna od najvećih istina u životu je…da mi apsolutno ne znamo šta je dobro a šta loše po nas…

Bukvalno pojma nemamo gde će nas neki događaj odvesti…

Koliko god delovao loše ili dobro u tom trenutku…

Tek iz budućnosti to možemo znati…

Koliko je samo primera…

Jovan upravo polako šeta od firme do kuće…oko 7km…jer ni u njoj a ni u kući ne može ljudski da se isplače…jer muškarci ne plaču…a jedna od krucijalnih prednosti novembra je da je dan kratak…a noć duga… i po tom mraku se suze mogu mnogo lakše sakriti…pa mu šetnja prija…nakon što su mu saopštili da je mnogo pametan…i vredan…i dobar…ali da će sutra na mesto o kome je maštao… i zbog koga je dušu svoju ispustio volontirajući prethodne tri godine…sutra biti zaposlena ****ćeva sestri��ina…

Milica upravo puši 70 cigaretu zaredom i trese se nakon što je njen suprug slučajno ostavio telefon kad je otišao u teratanu…i nakon što se sa njegovom ljubavnicom slatko izdopisivala celo jutro…stvarno divna žena…Bože uopšte nije znala da on voli da se mazi…i da je tako posvećen u predigri u poslednje vreme…i da voli da radi ono…i da ima slobodan celi vikend za nju baš kad je njegov stručni kongres u Beču…da l je to stvarno njen muž…kako?…kad nju nije dotakao mesecima…

Stevanu su upravo pukli ligamenti na kolenu…drugi put…za godinu dana…i reprezentacija postaje samo pusti san…i upravo cepa postere košarkaša po svojoj dečačkoj sobi…očajan…i besan…jer je sve izgubljeno…

Ljiljani je upravo profesor tražio da mu…pa znate već šta…ako želi da dobije asistentsko mesto…i upravo sad razmišlja da se naguta lekova…jer je to njen san i život…i ništa nema smisla bez toga…pa na šta je bre ona spucala 10 godina učenja i truda…i kako će sad naći lek za bolest…od koje joj je sestra umrla…

Verovali ili ne…

Niko od njih pojma nema da li je ovo loše što im se dešava zaista loše?

Ili pak dobro?

Ukoliko se Jovan propije…

Milica dobije karcinom pluća od cigareta…

Stevan navuče na dop…

A Ljilja postane kurva…

Onda je definitivno loš…

No…

Ukoliko se okrenu sebi…

I PRETEKNU ovaj teški period pred njima…

UPRKOS verovatnoći I svim obzirima…ostanu jaki…

I usmereni ka suštinskom cilju…

I shvate da život nije što i poljem preći…

Da su nepravde…neprijatnosti i problemi njegov sastavni deo…

Da to nije NIŠTA LIČNO…

I da je to jednostavno tako…za sve…samo nas jako boli kad smo baš mi to u pitanju…i kad su to naši snovi…

Pa se ljutimo i osećamo baksuzima bez ikakvog razloga…

I nastave da plivaju…koliko god ih hvatali grčevi…

Krenu od vrata čvrsto zatvorenih pred nosem…ka nekima koja su se tek odškrinula…

Ko zna?

Možda je sve ovo najbolja stvar koja im se desila u životu…

Možda Jovan nakon par meseci dehidriranja…shvati da u državnoj službi i nema baš neke sreće za pametne…talentovane…vredne

…i ispravne…i smisli način kako da postane preduzetnik…kako da radi ono što želi…na način kako želi…i da bude sam sebi gazda…da stvori mikrosistem u kome se znanje i trud i talenat cene…pa čak i plaćaju…minijaturni ali koji ima potencijal da poraste…i da mu obezbedi sve ono o čemu je maštao…čak i u Srbiji…

Možda Milica shvati nakon inhalacije…da razvod baš i nije toliki smak sveta…da i ona isto tako ima pravo na dugu predigru…vikende na Kopaoniku…i da se prema njoj neko odnosi kao prema Ženi…da ima toliko Posvećenih napolju…van njenog kućnog živog blata…koje ju je usisalo…

Možda Stevan načuje da se slična priča desila Igoru Kokoškovu…prvom neameričkon treneru u NBA-ju…pretalentovanom i divnom čoveku…i od danas počne da iscrtava one zamršene linije na košarkaškoj tabli…uvek za nijansu posvećeniji nego drugi…zbog tog žiganja u kolenu…koje ga podseća na san…

I možda Ljiljana odustane od poniženja…i „lakšeg“ puta…sačuva svoje dostojanstvo…i preda već jedanput te papire za Američku vizu…ionako su je sto puta zvali…i onda pročitamo o njoj za trideset godina…kako je potresno govorila na dodeli Nobelove nagrade…dok se zahvaljivala njoj…zbog koje je sav ovaj trud bio vredan…

Ko zna?

Ako krenu za tim šta žele ODMAH…vrlo verovatno će nagrabusiti…

Ako postave sebi pitanje šta zaslužuju…i šta žele ZAISTA… I ZA CELI ŽIVOT…

Ukoliko budu strpljeni I spašeni…

I ukoliko sebe stave na prvo mesto…

I prihvate uobičajni kontigent Sranja (ovde zaista nema dovoljno dobrog sinonima) koje život nosi…

I shvate da je Uspeh u stvari ne odustati nakon mnogobrojnih Neuspeha…

Da se život uvek svede na to kako Planom B ili C ili Z doći do esencije svoga sna…do onoga što je fundament naših vrednosti…

Da Plan A najčešće nema nikakav značaj…

Onda ništa i nije toliko strašno…

Uostalom…

Ko je i rekao da je lako?

Nijednom organizmu na planeti nije…

Mi se baš i nismo usrećili sa ovim velikim mozgovima koji stalno svašta nešto žele…

Ali možemo zato da upregnemo čitav njihov potencijal ne za Kuknjavu kako je teško…već za Kreaciju kako da nam postane dobro…

A tu je samo Nebo granica…

Stoga…

„Ko zna zašto je to dobro“…je zaista uvek istinita tvrdnja…

Jer je budućnost uvek otvorena…

I zavisi od nas…

A mi u njoj uvek imamo sebe…

Pa nek pljušti kol’ko hoće po nama…

Iskisnuti i nije toliko strašno ako ste na pravom putu…

Uostalom…

Pa kog biste žanra voleli da je film sniman po vašem životu?

Neka limunada…

Španska serija…

Dosadna dubioza…

Ljubić…

Pornić…

Ili možda naučna fantastika…

Avantura…

Dobar triler…

Ili čak Epski spektakl…

Možda ste tek na početku filma…

Kakav je to film bez dobrog zapleta?

I kako da se vežete za glavnog junaka ako mu sve ide od ruke?

Kako da vidite od čega je satkan?

I koje su mu tajne moći?

Sačekajte da vidite rasplet…

Ili ga stvorite…

Ogromna je sreća…

Da uprkos tome što vrlo često ne utičemo na scenografiju…vremenske prilike na setu…ambijent…atmosferu I sporedne likove…

Ipak niko drugi nije scenarista…

Već Mi…

Dr. Vladimir Djuric

[leylaslittleworld]

Nekim danima poželim da me nema,

da na ovaj svijet nikad nisam postala.

Zatim noću, ta želja za sekundu bude veća, a moja nesreća još teža.

Kao mala, mislila sam da će život biti puno ljepše mjesto i da je svijet satkan od vila i šarenih jednoroga,

zatim sam odrasla.

Voljela bih da sam negdje na jugu Španjolske, da bosa koračam po pijesku, stijenama, nosim bijele haljine, šešire, marame, markirane torbice, i puno nakita.

Budila bih se uz sunčeve zrake i pila prvu jutarnju kafu s pogledom na mirno more

Zatim bih započela dan u Cordobi, obilazeći znamenitosti, dzamije i male uličice koje pišu svoju priču,

a već sljedeće jutro našla bih se u Sevilli, gradu koji je poznat po tome da filmski klišei ipak postoje. Kako kažu : “ Sevilla je grad flamenca, fešti i strasti”, idealna za popodnevni sok od naranče uz laganu muziku.

Sljedećih par dana, a ko zna, možda i mjeseci provela bih istražujući Mallorcu. Znate, cijelog života sam se pitala da li postoji mjesto za mene na ovom svijetu?.. zatim sam vidjela sliku Mallorce.

Podsjeća me na mir u ovom užurbanom svijetu kaosa, a ko zna, i kao mala sam željela pobjeći na ostrvo i dopustiti sebi da budem slobodna, svoja i sretna.

Potom, svako sljedeće odredište bi bilo nevažno , jer bi moja stopala bila uništena od ljepota, duša od slobode, tijelo od sunca, dobre hrane i mnoštvo uspomena.

Nekim danima poželim da me nema,

ali onda se sjetim da još nisam gledala zalazak na jugu Španjolske.

[bojesvemira]

Tamo bih da se budim

Gdje ti lutaš danas? Ne lutam, ali ako lutam obično pokupim ovaj svoj haos od kose u rep namažem hidratantnu kremu na lice obučem crnu odjeću i izađem, u zadnje vrijeme čak i ne slušam muziku na slušalicama nešto mi je draže bilo na onim starim koje su mi se slomile a mene mrzi da kupim nove jer ne volim nove stvari. Lutam i do one polovne radnje nađem koji komad i ispunim sebi dan, u zadnje vrijeme pretjerujem sa odjećom ali teško odolim dobrim a jeftinim stvarima, izgubim se i između onih Sarajevskih ulica pa sjednem u omiljeni kafić onaj najmanji mogući ali za mene uvijek ima mjesta pa popijem kafu sa šlagom ne znam ni što je toliko volim i ako ne bih trebala, sve u životu volim najvećom jačinom sve ono što ne bih trebala.... Eto tako, i shvatam da sam nekako poslednjih par godina provela tako lutajući ulicama, bez sebe onako kao duh prolaznik jako rijetko me neko primjeti, i odgovara mi to šta ja znam... biti neprimjetna. Imala sam eto tu osobu i grad u koji sam bježala voljela sam kod tog grada što ga je i ta osoba voljela, i svi okolo mene, imala sam i malo društvo koje vremenom se raspalo, i ta osoba jesta voljela taj grad ali mene manje više, ne zamjeram joj okej sam sa tim. Ali nekad me obuzme ljubomorna šutnja zašto nisam tamo gdje volim toliko biti, i nekada bih se svađala sa svima koji kude taj grad. Ali ne mogu oni da razumiju da svugdje na svijetu su isti zalasci sunca oni koje prezirem osim tamo, u tom gradu zalazak i izlazak sunca je drugačiji kao i svako jutro koje svane a noć tamo nikad mi nije bila ista. Ja znate, nisam ljubomorna na ljude koji su okruženi dobrim društvom, ljudima za popiti kafu ja sam više i navikla ovako sama, svi na kraju odu u to društvo tamo gdje vrvi od glasova a ja ostajem sama, nije to problem. Problem je što se meni ne samuje ovdje u ovom gradu, što imam mir negdje gdje niko ne razumije. I ne mora, ja kad odem tamo ništa drugo i ne postoji. Ne znam jel bih trebala da volim više grad u kojem sam rođena, valjda bih ali nije to baš tako, zavoljela sam grad u kojem sam se najjače smijala. Osudite me, okujte me ali tamo bih da se budim.

[winecovered]

　⟢　Inhuman(ity)　𓃉

A flag for those who identify as nonhuman due to neurodivergency. This may be caused by a disconnect from humanity, being called 'inhuman' due to disorders, or any other reason.

　— Requested by @cheap-jumpscare .

　— The name is sort of a play on inhumane .

[Plain text start. Inhumanity. A flag for those who identify as nonhuman due to neurodivergency! This may be caused by a disconnect from humanity, being called 'inhuman' due to disorders, or any other reason. Requested by @/cheap jumpscares. The name is sort of a play on inhumane .Plain text end]

[belog-grada-crna-princeza]

"I felt so cold, it's summer now." [01.06.2024.]

"Kakva ti je bila zima?" - naizgled bezopasno pitanje koje mi je juče postavila konobarica Grkinja. Ispostavilo se da me se seća od prošle godine, ali ja sam se na tren zaledila od pogleda u te oči boje mora ujutru, nisam mogla da progovorim. Kakva mi je bila zima? Nikad duža i nikad hladnija, iako se ne sećam da je nešto padao sneg. Ružan san koji želim što pre da zaboravim. Druga realnost u koju ne planiram da s(e)vraćam. Još malo smo ćaskale, rekla je da kada si rođen i odrastaš u malom primorskom mestu, prirodno si opušten, veseo. Nema gužvi, buke, ubrzanog života i stresa velikog grada. Ponovo se pitam kako da spakujem deo morske sebe i vratim je sa sobom u Beograd.

Jutros na plaži gledam ljude dok plivaju, razmišljam koliko sa ove distance izgledaju minijaturno, poput gomile mravi��a u barici. Hvatam ih između noktiju, time se zanimam nekoliko minuta. Čega imam da se plašim? Vidi ih. Vidi nas. Mravići.

Flešbek, pre devet godina, kad sam prvi put posetila Krf i uradila privremenu tetovažu pera i grčke reči za slobodu ispisanu ispod. To leto sam prvi put bila srećno zaljubljena i ne samo u nekog drugog, već i u sebe, u život, u celi svet. Pitam se kako i zašto sam zaboravila, zakopala tu Katarinu. A znam, u sebi znam zašto i isto tako znam da nisam. Ne zaista. Nikad zaista, nikad skroz. 

I kasnije taj trenutak mira neminovno odlazi, tuširam se, istovremeno ispiram so sa tela, dok mi lice postaje sve slanije. Pokušavam da dišem, da prihvatim taj rolerkoster emocija, ovo si ti, kažem sebi, to je okej. Okej, okej, okej. Okej si. Budi ovde, sada. Sutra budi u sutra.

Zaključila sam nešto, posle te zime. (Ja uvek moram da zaključim nešto.) Zaključila sam da je oproštaj najteži kad se radi o nama samima i da je to kontinuirani proces. Ne može to samo kao eto oprostio si sebi. To činiš svaki dan iznova i trudiš se da ti ne pada teško jer - stoici bi rekli - to je tvoja dužnost, a ako ti je to dužnost, onda nema smisla žaliti se da ti je teška. I ne može, ne sme ostati na rečima. Oprašta se sebi delima, tako što sebi dokazuješ da nisi ona od pre, koja te je povredila. Ali, lagala bih kada bih rekla da nije jebeno teško.

Pomeram zavesu tuš kabine i umotavam se u peškir. Brišem zamagljeno ogledalo,  osmehujem se sebi. Mravići, sećaš se?

[saganlys]

Za pokoj tvojoj duši

Danas, 7.2.2024. je tvoj dan

Tvoj 27. rođendan

Koji ti nećeš slaviti

Već 4-tu godinu zaredom

Umjesto svijeća na torti,

Pale ti se svijeće na tvoj grob.

22 ljeta si imao, nisi krenuo ni da živiš.

A sudbina bi neizbježna.

To jutro krajem kolovoza

Zla sudba umješala je svoje prste

I zauvijek prekinula tvoju mladost.

A nebo dobilo je još jednog anđela.

Sad sve što imam od tebe su samo sjećanja

Jer bio si netko tko mi je mnogo značio.

Marine, počivaj u miru i sretan ti rođendan gore na nebesima.

[poeticlicense12345]

TUŽAN DAN

U grobnici osmijeha kupaju se suze.

Dan je maglovit i tmuran.

Ugriz slutnje zaustavi dah.

Gori pogled nesiguran.

U ruci cvijetovi mokri.

Suze poput rose niz lice klize.

Miris svijeća sve razotkri.

Tuga duboko u srce zagrize.

Blagoslovljeno jutro u duši osta.

Šapuče lišće pod nogama opalo.

Na cesti bijela ruža siva posta.

Gledam u nebo, ne nije sve propalo.

text author: Ljiljanja Filipović

[brbljivica]

NEDELJA   

mrzim nedelju još od osnovne škole.  kad počne da odmiče popodne, kao da se spremam  da umrem.  zavera nenapisanih domaćih zadataka, navijanje  budilnika,  odlaganje večere, bolji život odmah nakon toga.  nedelja je neprihvatljiva.  tek tada se vidi prava priroda naših života malih  robova.  taj bol u stomaku, strepnja od ponedeljka.  očajnički se hvatamo za trenutke sreće koje    pokidamo  od siline stiska.  nedelja je kratki pregled života.  i svaki put je bila nedelja kada smo to radili  i vidi u šta se život pretvorio.  ustajem s mučninom. žedna sam.  uvek zaboravim da se nalivam vodom kad pijem.  nisam sigurna tačno zašto pijem  znam da imam dobar razlog.  potrebna mi je uteha, a osim alkohola i crkve je  niko ne nudi danas.  crkva je neprihvatljiva.  pitam se kako sam i dalje živa ovde, kako je iko  živ.   

pokušavam da napravim doručak, ali odustajem.  pokušavam da osmislim budućnost,  ali osećam strah kao prvi put kad sam gledala noć  veštica.  mislim na prošlost,  i tužna sam kao prvi put kad sam gledala čoveka  slona.  a u sadašnjosti, spremam se za glasanje.  nada kaže ljudima da mogu da biraju.  da li su nada i samoobmana oduvek bile sinonimi.  do koštane sr��i ne osećam ništa dobro naspram  sadašnjosti, prošlosti, budućnosti.  sve mislim kako su nas drugačije učili.  napolju je kiša, čekam da stane   

pet popodne je, ima li uopšte smisla da idem  ionako je sve unapred izgubljeno  u pola sedam sedim na dvosedu u gumenim  čizmama i jakni  i pitam se šta treba činiti  vruće mi je pa ipak izlazim  uzimam olovku od kuće  ne volim one ispipane.  kisnem zaokružujem nešto kisnem ulazim u stan  dugo perem ruke  šćućurim se na dvosedu i čekam da sve prođe  nikad ne prolazi pa ustajem i spremam kasnu  večeru  jutro posle izbora   

novi dan sviće  ne znam kome i zbog čega  o kakvim izborima uopšte pričamo  nije mi dobro od ove iluzije konstantnog kretanja  pa mi jedva i dišemo a sigurno se ne pomeramo  hoću kući samo hoću kući  a to je s tobom  potrebno mi je uputstvo za korišćenje neupotrebljivog života  neupotrebljive ljubavi  uputstvo za podnošenje života, sve po stavkama,  svaki korak.  moja zakržljala stopala ne znaju samostalno da  hodaju.   

puštanje zvuka mora s jutjuba dok zamišljam da  smo tamo  najtužnija je stvar koju sam ikad uradila.   

Ljubavna pisma Guglu - Ognjenka Lakićević

[tvoja-tt]

Sasvim obično jutro

Sasvim obično jutro, budim se vapim za prvim gutljajom kafe da ove moje umorne oči otvorim pa da krenem dalje u dan, sneg se pretvorio u bljuzgavicu i samim tim napravio kolaps u saobraćaju i gradu. Svi negde žure i jure, kolona ispred mene automobila pretvorila se u voz, dok iza mene u susednoj traci čovek srednjih godina proćelav tamnoput iz svoje zelene škode seo na sirenu i ne kapira da je besmisleno trubiti kada se neće ništa brže kretati. Na trenutak pomislih da sam u svadbenoj koloni (da, bar)... Voditeljka s radija "Želi Dobro Jutro" čuj baš je dobro krenulo evo ne može bolje.. dok u pozadini ide - Someone You Loved ok, ok, ok, ali ovo je jedno sasvim obično jutro trebalo da bude. tvoja. tt