#Милош Црњански

[ljiljaknjiga]

МНЕМОТЕХНИКА

Радио Дуго

( Раде Драинац )

Мисаоно Царство

( Милош Црњански )

Добар Речник

( Душко Радовић )

[izvitoperenavila]

Никога не жалим, најмање себе. Очеви су у ри-тама, леже по блату. Шта да им кажем, шта да им тумачим? Они почињу да ме питају. Не знају да сам туђинац, па се лукаво и потмуло врзу око мене, око најмлађег, и питају ме питају. Ови очеви причају којешта сентиментално, а jа то не волим. Доврага, jа сам учен човек и знам с ким имам посла.

Милош Црњански

[zlatnoruno]

Милош Црњански и Вида Ружић

[artzorana]

Лежаћу по цео дан у трави и гледаћу у небо. Сваки дан ће имати нову боју. И те боје умириће моје оч��, а ја сам сав миран, кад ми се смире очи.

Милош Црњански, Дневник о Чарнојевићу

[rasen-rs]

http://www.rasen.rs/2019/04/milos-crnjanski-nas-salonski-komunizam/

Милош Црњански: Наш салонски комунизам

Најгоре клевете, подметања и интриге против царске породице, пред руску револуцију, као што је познато, долазиле су из уског круга отмених породица и богаташких кругова.

Милош Црњански: фото: Јутјуб Снимак

Познато је и то да су бољшевике, нарочито у почетку, помагали неколико трулих богаташа, крупних мецена.

Има ли то какве везе са истинским слободоумљем, или са љубављу за сиромахе?

Недавно, један допис из Загреба који нисмо могли објавити скренуо нам је тако пажњу на комунистичке симпатије и меценат једног изданка високих капиталистичких кругова. На такве нам је појаве скретана пажња и са других страна. Ми мислимо да је то општа појава у нас и хоћемо да је обележимо само у општим потезима.

За свакога ко познаје прилике живота, тешкоће живота, скупоће и беспослице у другим земљама, несумњиво је истина да у несрећи наших сиромашних слојева има једна горка срећа да ипак има, да се у нас ипак лакше може наћи, хлеба.

Било би, међутим, наивно само на основу тога понављати без памети и срца да нашем раднику зато није тешко. Напротив, положај мануелног радника данас, у овој беспослици, несумњиво је тежак. Друштвена помоћ у нас није нимало развијена, а социјална брига јавних установа у ту сврху још није довољна. За оне чије су руке жуљевите од детињства још није у нас јака свест, ни социјална, ни национална.

Па ипак тај слој становништва у нашој земљи, то су већином пролетери тек откинути од села, од срца наше нације- они могу бити заведено стадо демагога и брбљиваца, разочараних патриота, али мање него ма коме у њином интер��су није да ова земља буде распарчана, и да буде федералистичка, ни сепаратистичка.

Нација, и праве националисте, никад се не могу одрећи осећаја и свести да у том сталежу ипак имају брата.

Пада у очи, међутим, са колико одговорности данас тај сиромашни наш човек мора да пази на оно што рекне, или народски речено лане.

Он је „комунист“ када опсује и господа Бога, јер му се смркне пред очима кад нема хлеба и не налази рада, он је „комунист“ кад се се распилави уз чашу вина, једном после толико понижења и неправде и почне да трабуња како ће доћи дан т.ј. његових пет минута.

Он је „комунист“ и сноси све одговорности које могу да му се десе у данашњем друштву и поретку због тога, ма да даље од тог бусања у груди нити иде, нити сања.

Сасвим је други случај у нас када је реч о салонском комунизму који у нас влада.

Богаташка деца – одувек је главна црта богаташке деце била да воле да се играју мангупа – (већином им то успе доживотно) некажњено се у нас играју „комуниста“.

То је главна црта нашег варошког и литерарног марксизма.

Истина, погрешно би помислио неко да ја хоћу да кажем да су та богаташка деца чланови неких тајних комунистичких организација и партија.

Бива и то, али се и то ради само уз сигурну залеђину тата.

Напротив, наша богаташка деца ступање у истинске комунистичке организације, где се пати и где се страда, и где се од одговорности не бега, остављају обично другима, најчешће својим сиромашнијим и наивнијим, и поштенијим, друговима.

Наша богаташка деца обично задовољавају се улогом „напредних“ чланова друштва, или мецена правих комуниста, литерарних заштитника марксизма итд.

У том послу они су вешти као да су похађали из близа пропагандистичке школе и универзитете међународне комунистичке пропаганде и тајног тероризма.

Осигурани у својим богаташким домовима – који су често стечени најпрљавијим услугама капитализму и силницима – са много веза и капиџика и протекција, они се обично играју комунизма у салонима.

Њима је слободно да брбљају што хоће, јер забога они се баве комунизмом као идејним појавама, они га помажу само на плану пројекција „напредних“ дискусија менталних пасија.

Онако исто као што су се играли мангупа, играју се комунизма под заштитом својих тата, тетака и стри��а.

Други младићи, инфицирани у њиним домовима труну по затворима а они се несметано играју са својим играчкама.

Ништа то њима не смета, што на њиховим концима други играју са својим главама и животима. Дође ли до тога да неки сиромашак што је заблесавио од марксизма у њиховим напарфимисаним салонима заради Аду Цинганлију, они ће му олакшати самоћу педерастичким писмима и финим цигаретама.

То је наличје нашег салонског комунизма.

У њега се слива сав шљам који је гушио и пре наш народ који је у широким слојевима увек, већ три столећа, био сиромах.

Прави марксисти данас ћуте, или признају и сами да није време марксизма, плаховитији и необузданији међу њима налазе се на издржавању својих казни, раднички слојеви траже заклона у постепеном стишавању социјализма и обузети су, пре свега, тражењем реалних социјалних помоћи, пуни брига.

Па ко је тај ко нас на сва уста уверава да долазе оних „пет“ минута?

Богаташка деца.

Ко је тај ко је расуо безброј конаца, по деци, по гимназијама, по универзитетима, ко је тај ко спрема „комунисте“, ко их држи, управља, скупља?

Та деца.

Рећи ће се можда, па добро нека је тако, то није опасно, то се деца играју мангупа.

Милош Црњански

Тај који тако говори никад није размишљао откуд у нашем комунизму толико цинизма, морално разорене снаге, привлачног декора, закулисних протекција, безстидности, концетрације, препредености, прикривености, тајних канала. Тај не зна како се спроводи комунистичка пропаганда. Тај не зна, колико су та „деца“, у нашим приликама, у овом крају Европе, драгоцени сарадници, крај свега, коминтерна.

У сваком случају ми које називају свим погрдним именима реакционара знамо једно и дубоко смо уверени у једно: да је до нас, ми би прогледали кроз прсте сиромаху који се у својој немаштини и патњи хвата као дављеник сламке „комунизма“, али да би овим салонским комунистима судили без милости, у име саблазни и стида, и несреће сиротиње, радника и сељака.

За тај „крем“ нашег племена и тај „haut volee“ нашег друштва, за те КОМСАЛОНЦЕ, са нашег гледишта, са националистичког гледишта, заиста не би било штета.

Извор: Часопис Двери Српске, Прећутани Црњански, стр.19-20

РАСЕН

[quince-of-mine]

Дрангулије из стана

Уморан сам. Отишао бих некуд далеко и не бих се осврнуо. Отишао бих некуда у жуто лишће, ко зна куда: а кад би неко плакао за мном, ја бих написао карту: «Збогом, идем да оздравим.»

Милош Црњански

[lagrimanegra]

Заборавили сте да омиришете то вино, па да ми кажете, опет, оно

чиме сте ми, у оно доба, пробијали главу, — да бароло, после седам година, мирише на љубичице у

Пијемонту. А да су љубичице нарочито лепе, у Пијемонту. Заборавили сте то. Заборавићете и мене.«

»Пустите ме да бар ову једну чашу искапим, у миру, и весељу. Благосл��вен је ово тренутак, — пред

смрт, — у нашем животу. Ретки су овакви тренуци радости, у људском животу.«

Милош Црњански

[the-lost-lamb]

У бол и грех и крвопролића. Са тугом новом и безданом у сласт витлају жељом необузданом, ко свело лишће, сва бића.

НОВЕ СЕНКЕ​  - Милош Црњански  

[efekat-leeptira]

,,Сеобе'', Милош Црњански

[dinaricsubtype]

Милош Црњански

26. X 1893. - 30. XI 1977.

[lactarius-helvus]

Милош Црњански | МИЗЕРА

Као око мртваца једног сјаје око нашег врта бедног, фењери. Да л` ноћ на тебе свиле проспе? Јеси ли се дигла међ’ госпе? Где ли си сад Ти? Волиш ли још ноћу улице, кад блуднице и фењери стој�� покисли? А раге мокре парове вуку, у колима к’о у мртвачком сандуку што шкрипи. Да ниси сад негде насмејана, богата и расејана, где смех ври? О, немој да си топла, цветна, о, не буди, не буди сретна, бар Ти ми, Ти. О, не воли, не воли ништа, ни књиге, ни позоришта к’о учени. Кажеш ли некад, изненада, у добром друштву, још и сада, на чијој страни си? О, да л` се сећаш како смо ишли, све улице ноћу обишли, по киши? Сећаш ли се, ноћне су нам ‘тице и лопови, и блуднице, били невини. Стид нас беше домова цветни', зарекли смо се остат' несретни бар ја и Ти. У срцу чујем грижу миша, а пада хладна, ситна киша. Где си сад Ти?

[rqlkm]

28-09-18

Вечер на бульваре: лиловым вычерчены кромки облаков, приветливо золотятся витрины книжных (вот «Милош Црњански», вот «Иво Андрић»), в сизом табачном дыму — дозвољено пушење — тонут рестораны; слышится аромат каштанов, запекаемых в угольной пыли, звенит трамвай, старинной кинокамерой стрекочет светофор, не смолкает певучая восточноевропейская скрипка; толпа весела и разнолика.

Солнца этой осенью больше, чем когда-либо: утром оно настойчиво пробивается сквозь полузакрытые жалюзи кабинета, днём — сияет бесконечными отражениями в городских окнах, вечером — подсвечивает неспешные воды великой реки.

[palankaonline]

Колика је величина српског пораза | Спутњик интервју Поводом стоте годишњице настанка Југославије, гост емисије „Спутњик интервју“ је др Мило Ломпар, професор на Филолошком факултету у Београду и председник задужбине „Милош Црњански“. Емисију уређује и води Владимир Судар ► хттпс://рс-лат.спутникнеwс.цом/аутхор... Колика је величина српског пораза? Да ли је Београд данас „главни град мртве Југославије“ и да ли је Србија „колонија кривице“ због распада СФРЈ? Да ли је могућ повратак на српско становиште? Каква је разлика између југословенства Андрића, Црњанског и Крлеже? Питање одговорности српских комуниста је питање које је остало „испод тепиха“ кад се распала Југославија. Они су себе амнестирали, а тај страх од одговорности су сакрили тако што су се уклопили у нови поредак и прогласили да се у име либерализма боре против српског национализма, каже Мило Ломпар. — Сто година Југославије ► 0:49 — Основне разлике између југословенства Андрића, Црњанског и Мирослава Крлеже ► 4:25 — Како је победила Крлежина верзија југословенства ► 11:24 — Културни идентитет Југославије ► 17:52 — Како је дошло до тога да су некадашњи комунистички комесари данас лучоноше „либералне“ мисли? ► 22:04 — Да ли је нека од шест република профитирала? ► 24:56 — Зашто је југоносталгија највећа у Србији? ► 29:59 — Хоћемо ли се ослободити југословенских заблуда? ► 34:35 , via Милан «Паланка на вези» Милошевић - Google+ Posts

[rasen-rs]

Црњански у двобоју са ратним херојем Тадијом Сондермајером

Милош Црњански нашао се 1926. године на вршачкој кули у двобоју, очи у очи са ратним херојем и пиониром авијације Тадијом Сондермајером. Повод за двобој била је бесмислена кафанска расправа о томе да ли су бољи француски или немачки авиони. Црњански је први пуцао… а затим се догодило нешто што није могао да заборави до краја живота. Преносимо пронађени записник овога догађаја, као и виђења оних…

[the-lost-lamb]

Волети никад није бесмислено.

- Милош Црњански

[boinae]

Прича

Сећам се само да је била невина и танка и да јој је коса била топла, као црна свила у недрима голим. И да је у нама пре уранка замирисaо багрем бео. Случајно се сетих невесео, јер волим: да склопим очи и ћутим. Кад багрем догодине замирише, ко зна где ћу бити. У тишини слутим да јој се имена не могу сетити никад више.