#Глобализам

[rasen-rs]

http://www.rasen.rs/2019/04/milos-crnjanski-nas-salonski-komunizam/

Милош Црњански: Наш салонски комунизам

Најгоре клевете, подметања и интриге против царске породице, пред руску револуцију, као што је познато, долазиле су из уског круга отмених породица и богаташких кругова.

Милош Црњански: фото: Јутјуб Снимак

Познато је и то да су бољшевике, нарочито у почетку, помагали неколико трулих богаташа, крупних мецена.

Има ли то какве везе са истинским слободоумљем, или са љубављу за сиромахе?

Недавно, један допис из Загреба који нисмо могли објавити скренуо нам је тако пажњу на комунистичке симпатије и меценат једног изданка високих капиталистичких кругова. На такве нам је појаве скретана пажња и са других страна. Ми мислимо да је то општа појава у нас и хоћемо да је обележимо само у општим потезима.

За свакога ко познаје прилике живота, тешкоће живота, скупоће и беспослице у другим земљама, несумњиво је истина да у несрећи наших сиромашних слојева има једна горка срећа да ипак има, да се у нас ипак лакше може наћи, хлеба.

Било би, међутим, наивно само на основу тога понављати без памети и срца да нашем раднику зато није тешко. Напротив, положај мануелног радника данас, у овој беспослици, несумњиво је тежак. Друштвена помоћ у нас није нимало развијена, а социјална брига јавних установа у ту сврху још није довољна. За оне чије су руке жуљевите од детињства још није у нас јака свест, ни социјална, ни национална.

Па ипак тај слој становништва у нашој земљи, то су већином пролетери тек откинути од села, од срца наше нације- они могу бити заведено стадо демагога и брбљиваца, разочараних патриота, али мање него ма коме у њином интересу није да ова земља буде распарчана, и да буде федералистичка, ни сепаратистичка.

Нација, и праве националисте, никад се не могу одрећи осећаја и свести да у том сталежу ипак имају брата.

Пада у очи, међутим, са колико одговорности данас тај сиромашни наш човек мора да пази на оно што рекне, или народски речено лане.

Он је „комунист“ када опсује и господа Бога, јер му се смркне пред очима кад нема хлеба и не налази рада, он је „комунист“ кад се се распилави уз чашу вина, једном после толико понижења и неправде и почне да трабуња како ће доћи дан т.ј. његових пет минута.

Он је „комунист“ и сноси све одговорности које могу да му се десе у данашњем друштву и поретку због тога, ма да даље од тог бусања у груди нити иде, нити сања.

Сасвим је други случај у нас када је реч о салонск��м комунизму који у нас влада.

Богаташка деца – одувек је гла��на црта богаташке деце била да воле да се играју мангупа – (већином им то успе доживотно) некажњено се у нас играју „комуниста“.

То је главна црта нашег варошког и литерарног марксизма.

Истина, погрешно би помислио неко да ја хоћу да кажем да су та богаташка деца чланови неких тајних комунистичких организација и партија.

Бива и то, али се и то ради само уз сигурну залеђину тата.

Напротив, наша богаташка деца ступање у истинске комунистичке организације, где се пати и где се страда, и где се од одговорности не бега, остављају обично другима, најчешће својим сиромашнијим и наивнијим, и поштенијим, друговима.

Наша богаташка деца обично задовољавају се улогом „напредних“ чланова друштва, или мецена правих комуниста, литерарних заштитника марксизма итд.

У том послу они су вешти као да су похађали из близа пропагандистичке школе и универзитете међународне комунистичке пропаганде и тајног тероризма.

Осигурани у својим богаташким домовима – који су често стечени најпрљавијим услугама капитализму и силницима – са много веза и капиџика и протекција, они се обично играју комунизма у салонима.

Њима је слободно да брбљају што хоће, јер забога они се баве комунизмом као идејним појавама, они га помажу само на плану пројекција „напредних“ дискусија менталних пасија.

Онако исто као што су се играли мангупа, играју се комунизма под заштитом својих тата, тетака и стрина.

Други младићи, инфицирани у њиним домовима труну по затворима а они се несметано играју са својим играчкама.

Ништа то њима не смета, што на њиховим концима други играју са својим главама и животима. Дође ли до тога да неки сиромашак што је заблесавио од марксизма у њиховим напарфимисаним салонима заради Аду Цинганлију, они ће му олакшати самоћу педерастичким писмима и финим цигаретама.

То је наличје нашег салонског комунизма.

У њега се слива сав шљам који је гушио и пре наш народ који је у широким слојевима увек, већ три столећа, био сиромах.

Прави марксисти данас ћуте, или признају и сами да није време марксизма, плаховитији и необузданији међу њима налазе се на издржавању својих казни, раднички слојеви траже заклона у постепеном стишавању социјализма и обузети су, пре свега, тражењем реалних социјалних помоћи, пуни брига.

Па ко је тај ко нас на сва уста уверава да долазе оних „пет“ минута?

Богаташка деца.

Ко је тај ко је расуо безброј конаца, по деци, по гимназијама, по универзитетима, ко је тај ко спрема „комунисте“, ко их држи, управља, скупља?

Та деца.

Рећи ће се можда, па добро нека је тако, то није опасно, то се деца играју мангупа.

Милош Црњански

Тај који тако говори никад није размишљао откуд у нашем комунизму толико цинизма, морално разорене снаге, привлачног декора, закулисних протекција, безстидности, концетрације, препредености, при��ривености, тајних канала. Тај не зна како се спроводи комунистичка пропаганда. Тај не зна, колико су та „деца“, у нашим приликама, у овом крају Европе, драгоцени сарадници, крај свега, коминтерна.

У сваком случају ми које називају свим погрдним именима реакционара знамо једно и дубоко смо уверени у једно: да је до нас, ми би прогледали кроз прсте сиромаху који се у својој немаштини и патњи хвата као дављеник сламке „комунизма“, али да би овим салонским комунистима судили без милости, у име саблазни и стида, и несреће сиротиње, радника и сељака.

За тај „крем“ нашег племена и тај „haut volee“ нашег друштва, за те КОМСАЛОНЦЕ, са нашег гледишта, са националистичког гледишта, заиста не би било штета.

Извор: Часопис Двери Српске, Прећутани Црњански, стр.19-20

РАСЕН

[vaseljenska]

Господари светске економије

Господари светске економије https://is.gd/qcmKgm

[palankaonline]

Вучић и поруке Нотр-Дамских звона Аутор: Драган Милашиновић „Кажите ми шта хоћете? … Да ли треба себе да изолујем?… Хоћете да Србија не буде представљена у Паризу, а сутрадан да кукате?! … Да тамо буде представљено Косово и Тачи, а Србија да не буде? Кажите…“(1) (Александар Вучић, 05.11.2018) “Иза леђа је Путину дошао Тачи и пружио руку, а тек када је шеф руске државе схватио ко је тај човек окренуо се другима …”(2) (Александар Вучић, 11.11.2018) Вербално дивљање председника Србије на новинара који му је, на конференцији за медије након састанка са Себастијаном Курцом, поставио једно логично питање како ће Србија реаговати на заставу „Косова“ на Нотр-Даму и његов невешти покушај лагања јавности у Србији о начину на који су се сусрели Путин и Тачи још једном су показали да Вучић својим агресивним простаклуком и бахатошћу прикрива потпуну дипломатску неписменост, непримерене државне одлуке и крајње погрешне политичке процене. Или, можда, да срачунато (или вешт�� усмераван) увлачи Србију у све веће проблеме који ће резултирати потпуним државним сломом! Да је макар мало размислио о постављеном новинарском питању, са политичким искуством којим се размеће, морао би схватити да „косовска застава“ није „гаф“ већ крајње озбиљна дипломатска порука која не сме прођи без адекватног одговора. Шта је био адекватан одговор? Јасна нота француском МИП-у и најава смањења нивоа посете. Уколико нема задовољавајућег одговора отказивање посете на председничком нивоу и слање председника владе, или чак Министра спољних послова. Такав потез показао би са једне стране дипломатско достојанство Србије, а са друге не би јој ускратио присуство на важном скупу и будите сигурни да би тај који би нас тамо представљао био далеко поштованији и уваженији него што је то био злосрећни председник Србије са својом јавно прокламованом мазохистичком филозофијом да треба да гута некакве „кнедле у грлу“(3). А ако и не би био Србија као држава не би била толико понижена и извређана, просто јер је снизила ниво посете. Али, болесно самољубље човека који је уобразио да је он Србија дотле не допире. Пазите те речи: „Да ли треба себе да изолујем?… Хоћете да Србија не буде представљена у Паризу, а сутрадан да кукате?!“ Коме да кукамо? И зашто? Из његових речи више је него јасно како он сматра да ће, ако баш он не види Макрона, или се не представи Трампу, Србија много изгубити. Односно, да ће нешто битно добити када се они суоче са њим, онаквим какав је. О, забога! Замислите човека који се читав живот бави политиком, никада ништа друго радио није, а не разуме да политика и дипломатија и постоје како се ништа не би тумачило као „или-или“. А можда и разуме, само се прави?! Хајде да будемо према њему максимално коректни и да поверујемо како није човек опасних намера, већ како једноставно не разуме зашто је његова умишљеност о битности присуства његове персоне у Паризу довела до дипломатског слома и државног понижавања Србије. Да не схвата смисао окупљања у Паризу. Да не сагледава ко је Емануел Макрон и шта је то Француска данас. Нити зна шта је она према Србији и Србима била јуче. Па, ако је већ заборавио оне нападе хистерије које је имао поводом ослобађања Харединаја из француског екстрадикционог затвора, хајде да му помогнемо. ГЛОБАЛИСТИЧКИ ПЕРФОРМАНС У ПАРИЗУ Да кренемо од основног. Прослава стогодишњице завршетка Великог рата није била замишљена као омаж победника већ као велики глобалистички перформанс оних који се још увек нису одрекли идеја о владању светом кроз институте тзв. „светске владе“. Без обзира што је њихову визију света озбиљно уздрмало јачање Русије и Кине, пре свега њихово савезништво, и даље се редовно састају и „Билделберг“ и „Трилатерала“, а НАТО не одустаје од опкољавања Русије и економских санкција против ње. Истина, смањили су бахатост и повећали конспиративност, али нису се одрекли ни својих идеја, ни својих крајњих циљева. Напротив. Помпезни Нови светски поредак сада делује из сенке као „светска дубока држава“ али још увек је ту. Привремено нема апсолутну контролу у Америци, али једна од земаља која је чврсто остала у његовим канџама јесте Француска. Она је буквално већ годинама протекторат глобализма, а од Саркозија наовамо француска масонерија, позната као Велики Оријент Француске, много више утиче на избор француског председника него сами бирачи. Емануел Макрон, инвестициони банкар некада запослен у Ротшилдовој француској филијали, војник је тих људи из сенке кој�� је доведен да „спроводи реформе“, заустави јачање националних снага које предводи Ле Пенова и обезбеди планирани мигрантски ток. И он то ради. Извршава постављене задатке, а један од њих била је и прослава у Паризу. Иначе, да би лакше повезали о чему се ради, ваља истаћи да су припреме за ову свечаност у Француској започеле још 2012. године, дакле пуне четри године пре Макроновог избора, формирањем државног тела званог „Стогодишња мисија“ које је требало да осмисли и спроведе активности на овом послу, а које је предводио Јозеф Зимет.(4) Дакле, ради се о озбиљном пројекту коме је Макрон био само формални домаћин. Поруке тог пројекта требало је да буду наставак онога што су глобалисти поручили свету са прославе стогодишњице почетка Великог рата, у Сарајеву 2014. А гласови који су се тада чули из и око Сарајева нису били баш повољни по Србију и били су отворени покушај ревизије догађаја из 1914. г. са циљем про-германске историографије да се Срби прогласе кривцима за рат, а Гаврило Принцип третира као терориста. Само захваљујући Чомском и неколицини угледних историчара и анти-глоблиста те квалификације су донекле ублажене. Зар је Вучић то већ заборавио? Зар је могуће да српска дипломатија из тих догађаја није извукла одговарајуће поуке, већ је Вучић снатрио о томе да ће му његова спремност да се „разграничава“ са Тачијем омогућити да се шепури међу светским лидерима као паун у дворишту? Какав лик, Господе Боже! Но, ситуација се није одвијала по плановима Владара из Сенке, почев од Путинове интервенције у Сирији, до резултата избора у Америци, па се првобитни концепт „обележавања“ у Паризу донекле променио. Али, само донекле. Он нам свакако, данас, није могао послати поруке које су његови протагонисти замислили 2012., али у суштини то је остао глобалистички перформанс, који нам је поручио да светски глобализам, чији главни потенцијал остаје НАТО Алијанса, консолидује своје снаге након озбиљних ударца које је доживео у Сирији и избором Трампа у Америци и да наставља борбу за контролу света, као и да сто година након Великог рата нису битна ни стара непријатељства, ни стара савезништва, већ садашње сврставање према њиховим циљевима. И све, рачунајући и распоред званица на самој прослави, као и однос према њима било је томе подређено. Први редови били су резервисани за чланице НАТО-а и њихове савезнике, с тим да се Русија није могла избећи. И како нам год тешко падало „шутирање“ Вучића у осталу публику, било је ту и низ других дипломатских скандала, попут оног раздвајања Путина и Трампа којима за ручком није дозвољено да седе један поред другог како би се спречио њихов разговор, иако је првобитним протоколом то било предвиђено. У том контексту чак ни Тачи иза светских лидера није превелико изненађење, јер парадржава Косово и јесте НАТО творевина. Остало су урадили новац и Беџет Пацоли који је, док се Дачић по Београду замлаћивао са некаквом Унијом Камором, државом за коју (признајем) нисам знао ни да постоји, у Паризу радио оно што шеф дипломатије и треба да ради. ВУЧИЋЕВА ПАРИСКА ПОНИЖЕЊА Тешко је побројати сва понижења којима је српски председник био изложен у Паризу, још теже издвојити она која нас, као нацију која је током Великог рата изгубила трећину тадашње популације и чак 62% мушког становништва, више боле. Но, морамо схватити да је такав третман пре свега одраз Вучићевог стварног угледа у европским метрополама и последица вишегодишње ерозије државничког достојанства и дипломатске неписмености. Дипломатија није оно што ��ам сликају Пинк и Информер. Сетимо се само како је, не тако давно, Вучић неотесано дивљао на Француску поводом неизручења Харединаја и из ње демонстративно повукао амбасадора кога је вратио буквално после два дана, како би овај присуствовао „важном ручку“ код Макрона. А затим су његови посланици то истог Харадинаја поставили за „премијера“. Зар је то пљување па лизање могло имати другачији епилог од овог слања у париски ћошак? Или, зар се онај ко је отишао код Путина да тражи сагласност за политику „разграничења“ са Косовом, има право љутити што се руски председник куртоазно руковао са Тачијем, или лагати како Путин безмало није знао са ким се рукује. Знао је, итекако. И нису се само руковали, већ и попричали. Морамо се запитати колико је томе кумовала Вучићева последња посета Русији? Онај измишљени орден да и не помињемо. Но, највећу неправду Србији у Паризу нису нанели ни Французи, ни Путин, већ налицкани НАТО-Монтенегрин Мило Ђукановић изјавом да је Србија 1918. анектирала Црну Гору. “Ево нас опет на свом достојанственом месту, равноправно међу европским и светским партнерима у граду у којем је црногорска столица остала празна, након што смо као земља победница изашли из Првог светског рата и након трагичне анексије од стране Србије“ – изјавио је он, дрско фалсификујући историјске чињенице, а да српски председник и наша дипломатија ничим нису реаговали на ове лажи. (5) Србије није било ни на најдирљивијем делу свечаности , где су млади читали војничка писма из Великог рата. Била су то топла, људска, сведочанства о једном трагичном времену . Ваљда је то требало да значи да смо били војска оних који ни писати нису знали. А нисмо били. Били смо војска јунака, али и војска песника. Сваки стих Милутина Бојића или Душана Васиљева о том рату рекао нам је десет пута више него Макронов говор са својим сатанистичким алузијама. Али, за нас ни ту није било места. И баш тај детаљ немушта извињења француског амбасадора, који све назива „несретном протоколарном грешком“(6), чини потпуно бесмисленим. Вучић у запећку можда и може бити протоколарна грешка, баш као што може бити тачна и тврдња француског амбасадора да су камере више пратиле Тачија јер им се тако хтело, а не зато што је седео иза светских лидера, али ни једно писмо војника земље која је имала преко 1,2 милиона жртава, чије се војне победе и данас изучавају на западним војним академијама, не може бити случајност већ намер��. Зато, Ваше речи нису искрене, екселенцијо Мондолони и за мене део су исте матрице коју је користио портпалор НАТО-а Џејми Шеј, изјавивши док су нам и ваше, француске, бомбе падале по главама: „Србе можемо спокојно бомбардовати, јер ће све брзо заборавити“. (7) Само што у овом случају очекујете да заборавимо понижење које сте нам приредили и да већ за пар недеља глобалистички прокуратор за Француску Емануел Макрон буде у Београду дочекан погачом и сољу, да му деца машу заставицама док открива споменик једне трагичне заблуде српског народа – наводног пријатељства са Француском, као и да Француска добије концесију за изградњу београдског метроа у исто време док ће француски представниции гласати за пријем Косова у УНЕСКО и Интерпол. Нажалост и биће. УМЕСТО ЗАКЉУЧКА ИЛИ ПОРУКЕ ПОНИЖЕЊА У ПАРИЗУ Мислим да је и дипломатским лаицима јасно да серија понижења којима је Вучић био изложен у Паризу није могао бити никакав протоколарни пропуст нити „грешка за жаљење“, већ синхронизована делатност организатора чији је први корак била управо застава „Косова“ на цркви Нотр-Дам. Банализовање овог чина и његово тумачење ван дипломатских протокола отворило је простор за све што се касније дешавало. Но, свако негативно искуство из кога извучете одговарајуће поуке може имати и позитиван ефекат. Отуда, прва поука мора бити да дипломатија не може бити таблоидна активност, нити дипломатска представништва треба да буду места за удомљавање послушних партијских кадрова и куповину ћутања одбачених љубавница са дипломом „Мегатренда“. Даље, дипломатија се мора заснивати на строгом протоколу и принципу реципроцитета без обзира колико је нека земља мала и каквом је притиску изложена. Филозофија „гутања кнедли“ може важити за поједине случајеве, али као константа државне политике увек води у неминовна понижења и губитке. Ваљда је Вучићу то сада јасно. Са те стране гледајући извињење француског амбасадора није мера адекватна увредама које су Србији нанете у Паризу и само по себи представља ново понижавање Србије. С обзиром на Вучићев дипломатски ниво извињење би му морала упутити бар Јелисејска палата. Друго, јасно је да су париска понижења вид притиска Запада због Косова, али погрешно је веровати да би попуштање донело Србији било шта осим нових притисака. Због Војводине, Санџака, односу према Српској … Списак могућности је подужи. И за сваки већ постоји одговарајући сценарио. Треће, прилика је да се Србија напокон ослободи заблуде о некаквом пријатељству са Француском. Француски бродови нису у Великом рату превозили сломљену српску војску на Крф зато што су нам били пријатељи, већ зато што је Русија савезницима дала ултиматум у том смислу. Ултиматум који ју је касније пуно коштао. У повратку Французи су у српској војсци видели топовско месо које је ишло напред како би њихове жртве биле што мање. И ништа више од тога. Тек је невиђена храброст и агилност српске војске приликом пробоја Солунског фронта код неких француских генерала изазвала симпатије, па и дивљење, а ако је неког пријатељства касније и било оно је почивало на интересима француског капитала који је у порушеној Србији видео идеалну мету за екстра-профите. „Срби су народ без закона и без вере. То је народ разбојника и терориста” – била је изјава француског председника Жака Ширака, јуна 1995.(8) „Молим се да се ватра небеска обруши на Србе” – рекао је Отац Пјер, познати француски свештеник, наводни хуманитарац, након масакра на сарајевској пијаци Маркале иако није било, нити данас има, било каквих стварних доказа да су то учинили Срби. „Што се Срба тиче… То је данас један болестан народ” – казао је француски генерл Жак Кот, бивши командант УНПРОФОР-а у БиХ, јуна 1997. године у Паризу.(9) Па француске бомбе 1999… И тако редом, све до недавног хапшења па ослобађања Харединаја и овог последњег понижавања у Паризу. Зар су то изјаве и дела пријатеља? Шта још треба Французи да кажу или да нам ураде како би се ослободили тог масонског мита о француско-српском пријатељству?! Но, питање свих питања је да ли Вучић има потенцијал и намере да извлачи било какве пуке из својих и наших понижења? Или, једноставно, има трасиран пут којим хода као и сваки глобалистички Зомби. Одреднице: – https://rs.sputniknews.com/politika/201811051117729617-vucic-pariz/ – https://www.blic.rs/vesti/politika/taci-je-putinu-iza-ledja-pruzio-ruku-vucic-znam-da-svako-u-srbiji-ima-knedlu-u-grlu/er6e7kk – Исто – http://www.ceopom-istina.rs/politika-i-drustvo/srbi-a-i-zastava-kosova-na-notr-damu/ – http://fakti.org/njegosevi-srbi/nato-montenegrin-djukanovic-u-parizu-optuzio-srbiju-da-je-1918-anektirala-crnu-goru – https://www.telegraf.rs/vesti/politika/3007122-francuski-ambasador-mondoloni-ponovio-izvinjenje-zbog-protokolarne-greske-da-mogli-smo-bolje-to-je-nespretnost-za-zaljenje – http://www.intermagazin.rs/evo-koje-sve-poznate-licnosti-su-pljuvale-srbe-i-srbiju/

Вучић и поруке Нотр-Дамских звона Аутор: Драган Милашиновић „Кажите ми шта хоћете? … Да ли треба себе да изолујем?… Хоћете да Србија не буде представљена у Паризу, а сутрадан да кукате?! … Да тамо буде представљено Косово и Тачи, а Србија да не буде? [...]

, via Милан «Паланка на вези» Милошевић - Google+ Posts

[tradition-against-tiranny-blog]

НОВИ НАЦИОНАЛИЗАМ И ТРЕЋИ ТАЛАС ГЛОБАЛИЗАЦИЈЕ

Глобализам можда јесте у паду, али глобализација је јака, као и увек. Глобализам је неписана идеологија која покушава да уништи разлике између цивилизација, док је глобализација процес више повезаних цивилизација, који није нужно идеолошки део. Повезаност и заједничко учење између цивилизација постојало је још од античког доба, и оно је оснажило идентитет сваке цивилизације, прилагођавањем одређених технолошких, културних, војних и осталих остварења, притом не уништавајући суштинске вредности цивилизације. Освалд Шпенглер, Арнолд Тојнби и Самјуел Хантингтон су писали о цивилизацији као главном предмету историје. Нација, класа, племе - то су секундарне ствари. Свакако, концепт нације је јединствена идеја - потиче из Западне културе, док су је друге цивилизације усвојиле касније. Хантингтон није писао само о "сукобу" цивилизација, него је, ово је важно, писао и о препороду "не-западних" цивилизација модернизацијом и глобализацијом донетом са Запада. Технолошка достигнућа, одређени политички концепти су прилагођени да би избацили Запад из његове сопствене игре. Пример Исламске Државе је екстреман, али процес је универзалан. Идеологије нису битне више. Све је у вези са идентитетом - као што је увек и било. Демографске и економске промене значе да Запад губи своје позиције у односу на друге цивилизације на глобалној позорници. Али прави проблем је у томе што док друге цивилизације постају све више поносније на свој идентитет, Запад доживљава унутрашњу цивилизацијску претњу од стране левичарског ултра-либерализма, који пориче не само Западне вредности, него и све разумне културне и људске вредности, нападајући чак и породицу као стуб друштва, путем "родне идеологије". Прва два таласа глобализације предвођени су од стране Запада. Први талас предводила је Британска империја путем колонијалног система и нових технолошких достигунућа Европљана у индустријској револуцији. Окончан је између 1914. и 1945, када је борба око превласти у овом процесу између Британије и Нема��ке изазвала два светска рата. Други талас је започео након 1945. и предводиле су га Сједињене Америчке Државе. Тај систем био је (и даље је) заснован на међународном финансијском систему, слободном тржишту и опет - на новим технолошким достигнућима. Борба за водећу улогу у овом процесу између САД и СССР окончана је 1991. несумњивом победом САД. Али ратови на Блиском Истоку, глобалне финансијске кризе и економски успон азијских гиганата су променили ствари - и победе нових националиста на Брегзиту (у земљи која је предводила први талас глобализације) и Трампа (у земљи која је предводила други талас глобализације) су одговори на те промене. Свет се мења. Нови талас глобализације ће се догодити. Али ову глобализацију неће предводити глобалисти - који користе конекције између култура да би их заменили масовном "културом" и масовним друштвом. Предвиђам глобализацију коју ће предводити цивилизације. Реализам у међународним односима се враћа. Нова правила се праве сада и овде. Запад мора да учи брзо. Чини се да Трамп учи ова правила и прави правила - његова политика је у суштини ре-вестернизација Запада (да будемо поносни на наше наслеђе и идентитет), поштовање путем снаге у међународним односима и повлачење црвених линија које други не могу прећи. Ултра-либерална опозиција не види крупнију слику. Они не виде да Запад мора да се промени, да се врати својим коренима и вредностима, да буде део овог трећег степена глобализације. Нажалост, неки од европских националистичких покрета који су анти-ЕУ, али про-руски, не виде крупнију слику такође. Нови националисти не би смели да забораве на цивилизацију као главни предмет историје. Само зато што је идеја Европског јединства украдена од стране глобалиста, не значи да бисмо ми требали да будемо против ње. Напротив - много је важније да трећи талас глобализације буде предвођен од стране цивилизација. Писао: Раивис Зелтитс Преузето са: thenewnationalism.com

[vjekoslav]

Жигосани и онда и сад

Занимљиво је да Јевреје данас жигошу они који су наводно против фашизма, нацизма, а тим жигосањем су управо паралела са Хитлером и национал-социјализмом. Избегли Јевреји по Европи чиме су могли да се баве осим трговином, сложни и повезани у Европи. Дошавши у феудалну Европу, где земља припада феудалцу а народ кметови живе и раде на феудалчевој имовни (паралела са комунизмом где врховни “феудалац” држава даје право коришћења радницима) други начин за опстанак осим трговине нису имали (у средњовековној Србији сточари, власи, нису могли прећи у ратаре, јер је кмет био везан за феудалчев посед). Феудална Европа их је фактички натерала на то. Национална повезаност и слога Јевреја смета једино национал-социјалистима Хитлера и комунистима разних верзија. Трговина као појава јавља се у свим друштвима после етапе производње за своје потребе, конзумне производње. Римско царство са приватном својином и развијеном трговином (појава и ортаклука при трговини пшенце бродовима из Африке, јер је ретко ко могао сам да купи брод, као и због поделе ризика због потонућа брода) и са Кином, замењује феудализам, партикуларизам, где многа цивилизацијска досигнућа нестају у распарчаној феудалној Европи, где сваки феудалац има своју међу. Тако да избор Јевреја је био изнуђен правним положајем који су имали у Европи. Када је Јеврејска нација повезана и сложна то смета комунистима јер ту виде глобализам а комунисти не виде глобализм у социјалистичкој интернационали.

[rasen-rs]

Милош Црњански: Наш салонски комунизам

Најгоре клевете, подметања и интриге против царске породице, пред руску револуцију, као што је познато, долазиле су из уског круга отмених породица и богаташких кругова.

Милош Црњански: фото: Јутјуб Снимак

Познато је и то да су бољшевике, нарочито у почетку, помагали неколико трулих богаташа, крупних мецена.

Има ли то какве везе са истинским слободоумљем, или са љубављу за сиромахе?

Недавно,…

[rasen-rs]

http://www.rasen.rs/2018/02/noam-comski-ciljevi-i-uticaj-americke-propagande-ratovi-i-strah/

Ноам Чомски: Циљеви и утицај америчке пропаганде - ратови и страх

Овај интервју са професором Ноамом Чомским, који доносимо ниже у нашем слободном преводу са енглеског, обавио је Давид Барсамиан, оснивач и директор Алтернативног радија у САД. Ми смо га нашли на Интернету под оригиналним насловом „Колатерални језик“, 24.7.2003.

* * *

Ноам Чомски (Noam Chomsky) је професор на Катедри лингвистике и филозофије на Масачусет институту. Аутор је многих књига – његове последње су: Сила терор и средњеисточне илузије, а књига о 11. септембру је међународни бестселер.

Ноам Чомски; фото: dvogled.rs

Барсамиан: Последњих година су Пентагон а после и медији усвојили израз „колатерална штета“ да објасне узгредну смрт цивила. То говори о употреби језика у обликовању и стварању људског разумевања догађаја.

Чомски: То је старо колико и историја. Нема много заједничког са језиком. Језик је средство људског међуодноса и комуницирања, па природно, и средство комуницирања идејне позадине догађ��ја. Али важније је да се овде језик употребљава у покушају да се обликују ставови и мишљења и постигне конформизам и послушност. Не изненађује да је ово настало у демократскијим друштвима.

Прво организовано министарство пропаганде названо Министарство за информације, било је у Британији за време Првог светског рата. Задатак му је био, како сами кажу, да се контролише свест света. Оно што их је нарочито интересовало била је свест Америке, свест америчких интелектуалаца. Мислили су да ако убеде америчке интелектуалце у племенитост британског ратног подухвата, амерички интелектуалци би могли успети да натерају у основи пацифистички расположено становништво Сједињених Држава, које с правом није желело да било шта има са европским ратовима, у психозу фанатизма и хистерије, која ће их одвести да се прикључе рату. Британији је била потребна подршка САД па је британско Министарство информација првенствено циљало на америчко јавно мњење и његове лидере.

Ноам Чомски – Requiem for the American Dream

Вилсонова адмиристрација је реаговала стварањем прве државне пропагандне агенције овде назване Комитет јавног информисања. Комитет је био брилијантно успешан, углавном са либералним америчким интелектуалцима, људима из круга Johna Dewey, који су стварно били поносни на чињеницу да је први пут у историји, према њиховом схватању, створен ратни фанатизам, не од стране војних лидера и политичара, већ од одговорнијих и озбиљнијих чланова друштвене заједнице, наиме размишљених инелектуалаца. А они и јесу организовали пропаганду која је у току од неколико месеци успела да окрене релативно мирољубиво становништво у запенушене анти-немачке фанатике који су хтели да разоре све што је немачко. Дошло се до ситуације да Бостонски синфонијски оркестар није могао да свира Баха. Земља је била у хистерији.

Вилсонова пропагандна агенција је имала људе као Edward Bernays-a који је постао гуру ПР индустрије за јавну рекламу и Walter Lippmann-a, водећег јавног интелектуалца у 20. веку и најпоштованије личности у медијима. Они су се широко користили својим искуством. Ако погледате њихово писање 1920-их година, видећете да кажу: научили смо из овога (искуства са агенцијом) да је могуће контролисати јавно мњење, понашање и мишљења. Овде је Lippmann рекао: „Можемо да произведемо сагласност средствима пропаганде“. А Bernays dodao: „Интелигентнији чланови друштвене заједнице могу да натерају становништво на све што желе“ помоћу онога што је назвао „инжињерством сагласности“. А то је „суштина демократије“, рекао је.

Ово је такође одвело подизању индустрије за јавне односе (ПР). Занимљиво је погледати на 1920-е године када је отпочела. Ово је период Taylorism-a у индустрији, када су радници тренирани да постану роботи, код којих је сваки покрет контролисан. Створио је врло ефикасну индустрију са људским бићима претвореним у аутомате. Бољшевици су тиме, такође, били врло импресионирани. Покушали су да то имитирају. У ствари, покушано је то свуда у свету. Али су експерти контроле мисли схватили да је не само могуће имати контролу „на послу“ већ исто тако и контролу „ван посла“. То је њихов израз.  Контролисати их „ван посла“ стварањем филозофије безнађа и узалудности, упућујући људе на површне ствари живота, као помодарску куповину и консумацију, а у основи – држећи их подаље од нас, да нам не сметају. Пустимо људе који треба да воде ствари да то чине без мешања масе становништва, која нема ништа да тражи на јавној сцени. Из тога се развила огромна индустрија која се простире од рекламе до универзитета, сви врло савесно посвећени схватању да се ставови, понашања и мишљења морају контролисати, јер је иначе народ исувише опасан.

��арочито је упечтаљиво да се ово развило у демократскијим друштвима. Покушали су ово да копирају у Немачкој и бољшевичкој Русији, Јужној Африци и другде. Али је то увек остао сасвим изразито углавном амерички модел. Постоји добар разлог томе. Ако контролишеш свет силом, није тако важно шта он мисли и осећа. Али ако изгубиш способност да контолишеш народ силом, постоји већа потреба да контролишеш његово понашања и мишљења.

Тако стижемо до данашњице. Али данас јавност неће више да прими државне пропагандне агенције, па је и Реганова канцеларија јавне дипломатије, проглашена незаконитом, морала да наступи околишним путем. Оно што је узело њихово место биле су приватне тираније, стварно, системи великих корпорација, који играју улогу контроле мишљења и понашања, не добијајући наређења од владе, мада природно тесно повезани са њом. То је наш савремени систем. Врло самосвестан. Не морате много да нагађате шта они раде, јер су довољно љубазни да вам у својим индустријским публикацијама и академској литератури то кажу.

Тако кренете, рецимо, у 1930-е године, можда једном оснивачу великог дела модерне политичке науке. либерални Вилсонијанац, Harold Lasswell, написао је 1933. чланак насловљен „Пропаганда“ у Енциклопедији друштвених наука, обимно дело, у коме је била порука (а све ово је тачан цитат): „Ми не треба да подлежемо демократском догматизму да су људи најбољи познаваоци сопствених интереса.“ Они то нису – ми смо. И пошто су људи сувише глупи и незналице да схвате свој најбољи интерес, за њихово сопствено добро – а пошто смо ми велики хуманисти – ми смо принуђени да их маргинализујемо и контролишемо. Најбољи начин је пропаганда. Нема ничег негативног у пропаганди, рекао је. Она је неутрална као и ручка на пумпи. Можете да је употребите за добро или за зло. А пошто смо ми племенити и дивни људи, ми ћемо је употребити за добро, да обезбедимо да глупе и игнорантне масе остану маргинализоване и раздвојене од било какве могућности одлучивања.

Лењинска доктрина је скоро иста. Обе су врло блиске сличности. Нацисти су је такође прихватили. Ако читате Mein Kampf, Хитлер је био врло импресиониран англо-америчком пропагандом. Он је тврдио, не без разлога, да је она добила Први светски рат и заветује се да ће у следећој рунди Немачка бити такође спремна и развити свој пропагандни систем моделиран према овом у демократијама. Руси су га такође пробали, али је био исувише сиров да би био успешан. Јужна Африка га је употребила. И други све до данашњег дана. Али је он најизразитији у Сједињеним Државама јер је то најслободније и демократскије друштво, па је стога и много више потребно да се контролишу поступци и мишљења.

Демократија се доводи бомбама

Можете то читати у Њујорк Тајмсу. Они су објавили занимљив чланак о Carl Rove-u, менаџеру председника (Буша) у ствари његовом инструктору, човеку који га учи шта да каже и ради. Чланак описује шта Carl Rove сада ради. Он није био директно умешан у планирање рата, али није био ни сам Буш. Рат је био у рукама других. Али његов циљ је да председника представи као моћног ратног лидера са оком на следећим председничким изборима, тако да републиканци могу да прогурају свој домаћи програм. И то је оно на шта се Rove концентрише, тј. смањење такса – они кажу због економије – а мисле на смањење такса за богате и друге програме које он није хтео да помене, који су скројени да користе врло малом сектору врло богатих и привилегованих, а са лошим последицама за гро становништва. Али много значајније – што није поменуто у чланку – јесте да се разори институцијална основа система социјалне помоћи; покушај да се елиминишу ствари као школе и Друштвено осигурање и све друго основано на идеји да људи брину један за другога. То је грозна идеја која се мора изгнати из народне свести. Идеја да треба осећати симпатију и солидарност, да би требало да бринете да ли саката удовица на другој страни града има шта да једе, то мора бити избачено из свести људи.

Сасвим је јасно да постоје огромне разлике у односу на Ирачки рат између јавног мнења САД и осталога света. Да ли то приписујете пропаганди?

Ноам Чомски

Не може се поставити питање о томе. Кампања против Ирака почела је прошлог септембра. То је тако очигледно расправљано и у широкој публицистици, као напр. главног политичког аналитичара UPI, Martin Sieff-a, који је у свом дугом чланку описао како је то учињено. У септембру, што је био и почетак средње-изборне кампање за Конгрес, тада је почело и бубњање добоша ратне пропаганде. Имала је две константне теме. Велика лаж је била да Ирак представља непосредну опасност за безбедност Сједињених Држава. Ми морамо да их зауставимо сада, јер ће нас иначе они разорити сутра. Друга велика лаж је била да Ирак стоји иза масакра од 11. септембра. Нико то није рекао отворено; била је то врста инуенда.

Погледајете на испитивања јавног мњења. Она верно показују учинак пропаганде. Пропаганда се шири путем ��едија. Они је не припремају, они је само шире. Можете је приписати високим владиним чинбеницима или било коме другоме. Али кампања се врло брзо одразила у испитивањима. Са септембром и после њега око 60 одсто популације је осцилирало око веровања да Ирак представља опасност за безбедност Сједињених Држава. Сада већ пола становништва, данас можда и више, верује да је Ирак био позади 11. септембра и да су Ирачани били у нападачким авионима и да планирају нове нападе.

Нико други на свету не верује у то; нема земље где се Ирак сматра претњом њеној безбедности. Кувејт и Иран, иако обе раније нападнуте од Ирака, не сматрају Ирак претњом њиховој безбедности. Ирак је најслабија држава у том делу света, јер је захваљујући санкцијама, које су убиле стотине хиљада људи и где је вероватно око две трећине становништва на ивици гладовања – земља са најслабијом економијом и најслабијом војном снагу у том региону. Трошкови њене економије и њених војних снага су око једне трећине ових Кувејта, мада је његово становништво десет пута мање од Ирака – и увелико мањи од осталих земаља региона. Наравно, свако у региону зна да тамо постоји и једна суперсила, САД прекоморска војна база, Израел, који поседује стотине нуклеарних оруђа и масивне оружане снаге и потуно доминира свиме.

Али само у Сједињеним Државама постоји страх од било којег од ових веровања. Можете да пратите раст ових веровања са утицајем пропаганде. Занимљиво је да су Сједињене Државе подложне томе. Постоји позадина тога, културна позадина, која је интересантна. Али какви год разлози да постоје, Сједињене Државе се показују врло уплашеном земљом упоредно говорећи. Овде се плаши готово свега: злочина, странаца, скоро свега под сунцем. Могу да се дискутују и испитују разлози, али позадина је ту.

Шта нас чини подложним утицају пропаганде?

То је добро питање. Ја не кажем више осетљива на пропаганду; земља је више осетљива на страх. То је уплашена земља. Разлоге за то, савим искрено, не разумем, али они су ту и иду далеко у америчку историју. Вероватно има везе са освајањем континента, када су морали да униште урођеничко становништво; ропство, где сте морали да контролишете (ропско) становништво које је сматрано опасним, јер никад нисте знали када ће да се окрену против вас. Може да буде и рефлексија огромног обезеђења. Безбедност Сједињених Држава је изнад сваког другога. Сједињене Државе контролишу ову хемисферу, контролишу оба океана, контролишу супротне стране оба океана, никад нису биле угрожене. САД су задњи пут угрожене у рату 1812. године. Од тада оне само освајају друге. То је некако развило осећај да ће неко да се дигне и на��рне на нас. И тако земља постаје врло уплашена.

Постоји разлог зашто је Carl Rove најважнија личност у (Бушовој) администрацији. Он је експерт за односе са јавношћу (PR) задужен за стварање имиџа. Тако можете да прогурате домаћи програм (републиканаца), остварите међународне политичке циљеве плашећи народ и стварајући утисак да ће моћни лидер да вас спасе од непосредног и претећег разарања. Њујорк Тајмс стварно тако каже, јер је врло тешко то сакрити. То му је као нека друга природа.

Хтео бих да прокемтаришете једну од нових лексичких конструкција „усађени новинари“.

И то је врло занимљиво. Интересантно је да су новинари спремни да то усвоје. Ниједан поштени новинар или новинарка не би хтео да себе опише „усађеним“. Рећи „ја сам усађен новинар“ је као да каже „ја сам владин пропагандиста“. Али и то је усвојено. И помаже да усади схватање да све што ми радимо је исправно и праведно, па стога ако сте усађени у неку америчку војну јединицу ви сте и објективни. Уствари иста ствар се показала у Peter Arnett случају. Peter Arnett је искусан и поштован новинар са многим позитивним резултатима.

Ноам Чомски – Requiem for the American Dream

Он је овде омрзнут баш због тога. Из истих разлога због којих је и Роберт Фиск омрзнут. Фиск је Британац, а Arnett пореклом са Новог Зеланда. Фиск је далеко најискуснији и најпоштованији средњеисточни новинар. Тамо је био врло дуго времена, показао се одличан, познаје тај регион, сјајан је репортер. А овде је презрен. Ретко видите једну његову реч. Ако је поменут то је да га оспоре. Разлог је да је сувише независан. Не жели да буде усађени новинар. Peter Arnett је осуђен зато што је дао интервју на ирачкој телевизији. Да ли је ико осуђен зато што даје интервју на САД телевизији? Не, јер то је дивно.

Напад на Авганистан у октобру 2001. породио је два од ових занимљивих нових израза и Ви сте их коментарисали. Један је био Операција „истрајна слобода“ и други „незаконити ратник“. У истини новина у међународном праву.

То је новина у послератном периоду. После Другог светског рата дат је релативно нови оквир међународном праву, укључујући и Женевску конвецију, који не дозвољавају схватање непријатељског борца у смислу који сте поменули. Можете да имате ратног заробљеника, али не постоји никаква нова категорија. У ствари поменути израз је стара категорија, из пре Другог светског рата, када сте практично могли све да имате. Али по Женевској конвенцији, која је установљена да формално криминализује нацистичке злочине, то је промењено. Тако су ратни заробљеници добили посебан статус. Бушова администрација, уз сарадњу медија и судова, вратила се у период пре Другог светског рата – када није постојао озбиљан оквир међународног права у односу на злочине против човечности и ратне злочине – и објавила не само да ће да води агресивне ратове, већ да ће да класифицира људе које бомбардује и заробљава у некакву нову категорију која нема никаква права.

Довођење Срба у ред – насловница Тајм Магазина поводом масовног бомбардовања Срба, 11. септембар 1995. године

А и то су прекорачили. Бушова администрација је узела право да овамо траспортује људе, укључујући америчке грађане, да их временски неограничено затвара без приступа њихових породица и адвоката и да их тако држи без оптужбе док председник не одлучи да је рат против терора – или како већ жели то да назове – завршен. То је заиста нечувено. А у неку руку је усвојено и од судова. И у ствари, они иду даље и од онога што некад зову Патриотски закон бр. 2, који још није ратификован. Закон је у Министарству правде, али је његова садржина „процурела“. И сада имамо два чланка о њему професора права и других у штампи. Закон запањује. Траже право да одузму држављанство, основно право, ако државни тужилац закључи – не морају да имају никакве доказе – дакле само закључи, да је нека особа на неки начин умешана у поступке који шкоде Сједињеним Државама. Морате да се вратите у тоталитарне државе да нађете нешто слично. Непријатељски борац је један пример. Третман ових људи – оно што се ради у Гвантанамо бази на Куби је груба повреда најосновнијих принципа међународног хуманитарног права после Другог светског рата, тј. од када су ови злочини формално криминализовани као последице нацистичких поступака.

Шта мислите о изјави британског премијера Тони Блера цитираној у „Nightline“-u, 31. марта: „Ово није инвазија“.

Тони Блер је добар пропагандни агент Сједињених Држава: Он је речит, реченице му имају смисла, очигледно свет воли како он изгледа. Он следи став који је Британија самосвесно заузела после Другог светског рата. За време Другог светског рата Британија је схватила – поседујемо пуно докумената о томе – што је било очигледно; Британија је била доминантна светска сила и то неће бити после рата – САД ће то бити. Британија је морала да изабере: да ли ће бити само још нека друга земља – или ће постати, као што су сами рекли, млађи партнер Сједињених Држава? Она је усвојила улогу млађег партнера. И то је била од тада. Британија је била малтретирана више пута на врло недостојан начин, а они мирују и трпе и кажу: „У ре��у, бићемо млађи партнери. Даћемо томе што се зове (војна) коалиција наше вековно искуство брутализације и убијања других народа. Ми смо добри у томе.“ То је британска улога. То је срамно.

Често се код Ваших предавања поставља питање „Шта би требало ја да радим?“. То чујете од америчклх слушалаца.

У праву сте, од америчких слушалаца. У Трећем свету то никад не чујете.

Зашто не?

Јер кад одете у Турску или Колумбију или Бразил или негде другде, не питају вас, „Шта бих ја требало да радим?“. Они вам кажу шта већ раде. Само у врло привилегованим културама људи вас питају „Шта би ја требало да радим?“ Све су нам опције отворене. Немамо проблеме са којима се суочавају интелектуалци у Турској илл кампезини у Бразилу или било шта друго слично томе. Ми можемо све да радимо. Али свет овде је трениран да верује: ми морамо да имамо нешто да радимо што ће бити лако и што ћемо врло брзо да свршимо, а онда ћемо да се вратимо нашим свакодневним животима.Али тако не иде. Треба да радите нешто чему ћете се посветити, предати и радити тако дан за даном. Тачно знати шта је то: то је васпитни програм, то је организовање, то је активизам. То је начин да се ствари мењају. А ви желите нешто као магичан кључ, што би вам омогућило да се сутра вратите и гледате телевизију? Нема чаробног кључа.

Ви сте били активан и рани дисидент у 1960-им против САД интервенције у Индокини. Сад имате перспективу како је било онда и шта се дешава сада. Опишите како се развијао отпор у Сједињеним Државама.

Rebel Without a Pause

Постоји један други чланак у Њујорк Тајмсу који описује како су професори активисти против рата, а студенти нису. Не како је раније било, када су студенти били противратни активисти. Репортерка говори о стању око 1970. – и истина је – са 1970-ом студенти су били активни антиратни протестари. Али то је било после осмогодишњег рата САД против Јужног Вијетнама, који се до тада раширио на целу Индокину, који је практично уништавао читава насеља. У првим годинама рата – објављено је 1962. – авиони САД бомбардују Јужни Вијетнам, употреба напалма одобрена, хемијски рат за уништавање хране и усева, програми да се милиони људи натерају у „стратешка села“, у ствари концентрационе логоре. И све то јавно. Али нема протеста. Немогуће да нађеш некога да о томе разговараш. Годинама, чак и у либералним градовима као Бостону, немогуће је било имати јавни митинг против рата јер би га разбили студенти уз подршку медија. ��ило би потребно имати стотине полицајаца око говорника сличних мени, да би избегли са митинга неозлеђени. Протести су дошли после година и година рата. До тада је стотине хиљада људи било убијено, већи део Вијетнама разорен. Тада су почели протести.

Али све је то избрисано из историје, јер говори сувише много истине. Захтевало је године и године тешког рада многих људи, углавном младих, који су најзад успели да створе покрет протеста. Сада смо далеко иза тога. Али репортерка Њујорк Тајмса не може то да разуме. Сигуран сам да је репортерка врло поштена. Репортерка говори тачно оно што сматрам да је научена – да је постојао огроман противратни покрет, јер стварна историја треба да се избрише из свести људи. Не смете да научите да посвећен, предан рад може да оствари знатне промене у свести и разумевању људи. То је врло опасна мисао да је народ буде свестан.

Извор: Искра Бр. 1108, Birmingham, 1. септембар 2003.

Сродни чланци: Ноам Чомски: 10 стратегија медијске манипулације

РАСЕН

[vaseljenska]

WEF Давос: Кина подржава глобализам кроз форсирање Пута и појаса свиле у 21. веку а Америка „клизи“ ка изолационизму!

WEF Давос: Кина подржава глобализам кроз форсирање Пута и појаса свиле у 21. веку а Америка „клизи“ ка изолационизму! http://www.vaseljenska.com/misljenja/wef-davos-kina-podrzava-globalizam-kroz-forsiranje-puta-i-pojasa-svile-u-21-veku-a-amerika-klizi-ka-izolacionizmu/

[vaseljenska]

Хоће ли једна тачка спајања Русије и Америке потпуно променити свет

Хоће ли једна тачка спајања Русије и Америке потпуно променити свет http://www.vaseljenska.com/svet/hoce-li-jedna-tacka-spajanja-rusije-amerike-potpuno-promeniti-svet/

[vaseljenska]

Глобализација и екуменизам – два рога антихриста, две полуге власти сатане

Глобализација и екуменизам – два рога антихриста, две полуге власти сатане http://www.vaseljenska.com/vesti/globalizacija-ekumenizam-dva-roga-antihrista-dve-poluge-vlasti-satane/

[rasen-rs]

Од времена када су се појавиле у трећој четвртини 19. века, па до данашњих издања, разгледнице – „илустроване поштанске карте“ – представљају веома распрострањен визуелни материјал, и чине значајан део визуелне културе модерног доба. Оне припадају корпусу нових визуелних медија који су се појавили током 19. века.

Прва разгледница Београда из 1896. године

Настанак разгледница у нашој средини практично кореспондира с појавом филма, док им је велика претходница и основа у 19. веку била фотографија.

Прва права разгледница на свету, тврде картофили, штампана је на српском језику ћириличним писмом 1871. године у уредништву листа „Змај“ у Бечу. Штампана је на предлог геодетског официра Петра Манојловића из Сентомаша (данашњег Србобрана), у сарадњи са Јованом Јовановићем Змајем, уредником тадашњег сатиричног листа „Змај“.

Прва разгледница на свету, штампана у редакцији часописа “Змај ” у Бечу 1871. године

Раздобље 1895–1914. обухвата појаву и продукцију разгледница у првом периоду њиховог постојања у Краљевини Србији, односно време њиховог настанка, развоја и широког распростирања. Прва серија разгледница у Србији, у издању београдске књижаре Велимира Валожића, појавила се 1895. године, а ускоро су је пратиле бројне серије овог и других издавача.

#gallery-0-26 { margin: auto; } #gallery-0-26 .gallery-item { float: left; margin-top: 10px; text-align: center; width: 33%; } #gallery-0-26 img { border: 2px solid #cfcfcf; } #gallery-0-26 .gallery-caption { margin-left: 0; } /* see gallery_shortcode() in wp-includes/media.php */

Гранд хотел „Париз“ Св. Боторића и другова; Пивара Ђорђа Вајферта, Београд, 1899. Издање Гранд хотела „Париз“; Хромолитографија; Народна библиотека Србије, Rg 786/I/3

Београд

Издавање илустрованих дописница, односно разгледница, почело је приватном иницијативом и није везано за одлуке званичних органа. Већ 1896. године, разгледнице су у целој Србији постале веома популарне, а следеће године донет је „Правилник за израду дописних карата од стране приватних лица”. У почетку је предња страна разгледнице била намењена и за илустрацију и за саопштење, а реверсна само за адресу, да би од 1906. године и слика заузела целу аверсну страну.

#gallery-0-27 { margin: auto; } #gallery-0-27 .gallery-item { float: left; margin-top: 10px; text-align: center; width: 33%; } #gallery-0-27 img { border: 2px solid #cfcfcf; } #gallery-0-27 .gallery-caption { margin-left: 0; } /* see gallery_shortcode() in wp-includes/media.php */

Београд, Кнез Михајлова, Разгледница

Кнез Михајлова улица око 1900. године.

Кнез Михајлова улица око 1900. године.

Између два рата

Данашњег посматрача помало изненади често коришћење француског језика између два рата, уместо толико популарног енглеског, али то је била уобичајена појава после Првог светског рата.

#gallery-0-28 { margin: auto; } #gallery-0-28 .gallery-item { float: left; margin-top: 10px; text-align: center; width: 33%; } #gallery-0-28 img { border: 2px solid #cfcfcf; } #gallery-0-28 .gallery-caption { margin-left: 0; } /* see gallery_shortcode() in wp-includes/media.php */

Поздрав из Београда (Панорама града, Железничка станица, Народно позоришт��), Београд, 1898. Издање Књижаре Велимира Валожића, Цртеж: Владислав Тителбах, Хромолитографија, Музеј примењене уметности, инв. бр. 23467

Земун, Колекција Вицић

Новонастала Југославија под Карађорђевићема била је интересна сфера француског капитала и утицаја, а овај језик је дуго пре тога словио за дипломатски, пре него што је англосаксонски глобализам коначно освојио планету.

Старе разгледнице биле су дело најбољих фотографа, а после снимања уследио би део који је био познат као врло деликатан занатски посао, а то је додавање колорних површина. Снимку је требало пажљиво додати боју, и то, ако је икако могуће, верно као што је било у стварности.

#gallery-0-29 { margin: auto; } #gallery-0-29 .gallery-item { float: left; margin-top: 10px; text-align: center; width: 33%; } #gallery-0-29 img { border: 2px solid #cfcfcf; } #gallery-0-29 .gallery-caption { margin-left: 0; } /* see gallery_shortcode() in wp-includes/media.php */

Стара разгледница Сомбора – Улица краља Александра

Чесма Цара Лазара у Крушевцу, разгледница из 1903. године.

Механичка фабрика штикераја и штрикераја Мике Ешкеназија, Београд, до 1906. Издање Соломона Ј. Коена „Код Наполеона“, Колотипија, Библиотека града Београда, Фонд Ф-И-53, инв. бр. 753

Омиљени кадрови београдских варошких сниматеља била су здање Старог двора, Улица краља Милана, кадрови са Београдске тврђаве, Теразије, Улица кнеза Милоша, као и Железничка станица и зграда Поште поред ње. Плато испред станице звао се Вилзонов трг, али то није спречило савезнике да на њега баце смртоносни товар током ускршњег бомбардовања 1944. године, па су драгоцене фасаде жестоко оштећене и зграда је после добила други, соцреалистички облик.

#gallery-0-30 { margin: auto; } #gallery-0-30 .gallery-item { float: left; margin-top: 10px; text-align: center; width: 33%; } #gallery-0-30 img { border: 2px solid #cfcfcf; } #gallery-0-30 .gallery-caption { margin-left: 0; } /* see gallery_shortcode() in wp-includes/media.php */

Цркве и манастири, разгледница 1900.

Краљ Александар и краљица Драга Обреновић

Разгледница из 1900. године

Разгледнице омогућавају проучавање урбаног развоја града, праћење промена изгледа његових делова, уличних фронтова, претварања појединих амбијентални�� целина друге половине 19. века у структуре савременог града, односно омогућавају проучавање историје архитектуре града.

Извори: Музеј Примењене Уметности, Историјски Музеј Србије, БКТВ

Сродни текстови: Прва разгледница на свету штампана је 1871. у редакцији часописа „Змај”

Прве разгледнице у Србији - Уметност дописивања Од времена када су се појавиле у трећој четвртини 19. века, па до данашњих издања, разгледнице – „илустроване поштанске карте“ - представљају веома распрострањен визуелни материјал, и чине значајан део визуелне културе модерног доба.

[shorin74]

Читах ових дана Хазарски речник… као забрањена књига, па најпревођенији а занемарен, па националиста. Да прочитам узех. Боже која глупост, мастурбација метафора, од историје и српства нула. Као да је направљено да збуни оног који тражи. Помислих колико је владика Николај за овог Павића чудо од писца и филозофа. А опет Павић је познат, а владика не.

Али зашто се за Николаја не зна? Да није било комуниста он би имао по��ожај као српски Толстој и стављен у школске лектире, међутим намерно је скрајнут због српства. Иако је поштован у круговима верника, ван круга цркве је игнорисан од књижевне критике.

Није то чудно када погледате одакле смо кренули. Ми не живимо у Србији, ми још живимо у Југославији само тога нисмо свесни. Од те Југославије су се одцепиле друге републике али смо ми и даље у Југославији, Срби контролу нису преузели. Титови пионири су и даље на власти, а на дедињу маршал спава.

Изгледа претерано али није, унуци и синови титовог кадра и даље се башкаре по Дедињу, и даље држе функције у јавним предузећима, на телевизији, на факултетима и даље су у сужбама. Партизанска деца наставише путем који је маршал поставио, пут интернационале на коме се комунизам брзо претвори у глобализам.

#gallery-0-5 { margin: auto; } #gallery-0-5 .gallery-item { float: left; margin-top: 10px; text-align: center; width: 33%; } #gallery-0-5 img { border: 2px solid #cfcfcf; } #gallery-0-5 .gallery-caption { margin-left: 0; } /* see gallery_shortcode() in wp-includes/media.php */

Књиге које су обликовале многа мишљења

Добрица Ћосић кажу најчитанији, књиге му легендарне. Али мало људи је свесно да је био пројекат УДБЕ, да му тираже финансирала служба и да ни књиге своје вероватно није своје писао. Да ли сте знали да је он био председник комисије која је избацила првих 300 страна из књиге Мавра Орбинија – Краљевство словена, само да се не помиње историја Срба?

Ништа што је Добрица писао нисам волео јер је представио српство као блато, беду и сиромаштво, брат против брата, искварена црква, курварлук и превара, зло у породици, кум ти забије нож у леђа и ратови, опет блато … и крвави ратови.

Он је био архитекта целог наратива који су затим пратили режисери, новинари, писци и ови са филозофског факултета. Настаде утркивање ко ће бити ближи визији великог архитекте. Зато смо гледали филмове у којима су Срби или четници или гину у првом светском рату, да се та кланица случајно не заборави. Јер српство је у нашим главама пројектовано као једна велика кланица. И зато нисмо гледали филмове о Немањићима и цркви да се тога случајно не сетимо и да не помислимо да је српство можда неки идеал предака и доброте.

Да ли је могуће да му је држава штампала књиге? Наравно да је могуће. Сетимо се само Вука Драшковића коме је ЦИА финансирала штампање књиге Нож онда када им је требало да подгреју национализам на Балкану. О томе је сведочио официр безбедности Радомир Павићевић Гроф.

Док југословени и амери ратују књигама и културом, ми се ложимо о изборима и сваки пут наиђемо на позориште са луткама. Иза бине те лутке помера исти тип, прави драму и смеје се.

Размислите зашто када се каже ”српски национализам” ви аутоматски помислите на Шешеља и Аркана? Зато што је тако пројектовано. Гледате програме и мисли вам испирају. Не дај боже да помислите на Светог Саву као просветитеља и Немањиће.

Е зато владику Николаја у школи би требали да уче, у лектиру да ставе.

О Добрици, Вуку, Павићу и Николају Читах ових дана Хазарски речник... као забрањена књига, па најпревођенији а занемарен, па националиста. Да прочитам узех.

[palankaonline]

Глобални медији и удар на слободу говора Како нас постиндустријско друштво доводи д�� ивице цивилизације, почињу бубњеви рата СУШТИНА АКТУЕЛНЕ ФАЗЕ ГЛОБАЛНОГ СУКОБА Ментална и хумана деструкција почеле су много пре Трампа. Они су везани за владавину, као одговор елите на све проблеме и извор њиховог идентитета и моћи. Елите су данас најжешћи заговорници војске и обавештајних служби, лишене икаквог здравог отклона према системском насиљу и лажима. Актуелна фаза неолибералног глобализма своди се идејно на више власти, пореза, закона, администрације, прихода, моћи, надзора, ратова и програма; укратко, на више контроле. Неолиберали и репресивна владавина су више од брака из користи. Неолиберални политичари и њихова корпоративна клијентела верују у моћ са убеђењем равним религиозним догмама. Свесни да иза себе остављају зло, они знају да, лишени контроле над владавином, они остају лишени свог суштинског елемента и огољени у јавности. Суштинска грешка сваке опозиције неолибералним глобалистима није у идеолошком утемељењу, већ у уздржаности да се инсистира на контроли над соспственом влашћу. Како су освајали и институционализовали своју доминацију, неолиберали су престали да се брину и чак да питају да ли влада функционише рационално. Владавина је постала вежба управљања у патронажи, системима потплаћивања и изговорима, а ефикасност услуга грађанима је нестала са листе интереса, осим демагошки. Апотеоза некомпетентности, коју протежирају неолиберални глобалисти, постали су огољени огромни дугови држава, неоснована обећања и катастрофални милитаризам и секуритатизација. Власт изнад свега постала је света за своје вернике. ��оба централизације и репресивне владавине је на измаку, узрок томе су центрифугално преношење информација, рачунарство и трансфер комуникационе моћи ка индивидуама. Власти ће и даље монтирати кампање како би легитимисале репресивне акције, али не могу се борити против централне реалности тренутка: оне су пропале, масовно и нису у стању да спрече назадовање. Глобализам – сведен на још више истог, само изазива већи отпор који још добија енергију. Окидач би врло вероватно могао бити урушавање глобалног финансијског поретка и националних економија. Елита неолибералног глобализма, а са њима и њихови корисни идиоти, су у колима која падају. Када им чињенице не одговарају, прибегавају фантазији. Они избацују све чудније и невероватније идеје и конструкте, нe марећи да ли имају основа. Већина њих чак више нема никакве резултате иза себе, информативне кампање су и пропагандистичие и неспретне, крунисане увредама за здрав разум и истину, а како се све више открива и за људскост. Интелектуална авангарда, у виду академске заједнице и и невладиног сектора, отишла је далеко. Они испостављају захтеве, а не решења и није их брига на чију су штету и трошак. Од некада признатих институција дошло је до открића нових родних варијација, са одговарајућим називима, и сексуалним девијацијама. Ниједна мањинска група која тврди да је жртва није сувише мала за забринутост интелектуалних војника „друштвене правде“. Свако ко сумња у политику идентитета или мандатну толеранцију изложен је нетолеранцији који често прелази у насиље. ПОЈАВНИ ОБЛИК АКТУЕЛНЕ ФАЗЕ ГЛОБАЛНОГ СУКОБА Теме које намећу неолиберални глобалисти интересују све мање људи, али су оне ипак горуће у владајућим корпоративним медијима, чак и када се испоставе као најобичније фантазије без икаквих доказа. Малтретирани смо проценама, тврдњама, претпоставкама, уверењима о појавама и односима за које сами видимо да немају везе са реалношћу. Медијске кампање заснивају се на сталном убацивању импута, који разумни људи прихватају очекујући минимум пристојности оних који имају терет доказивања, Временом, остаје прича само као мит, али протагонисти патетичних лажи бивају експонирани у својој испразности и слабости. У том смислу, имајући обавештајне службе и корпоративне медије у функцији репресивних владавина, може се разумети Трампов слоган “ису��ивање мочваре!” Посматрајући нападе на Трампа, Путина, Орбана јасно је да снаге неолибералног глобализма не презају од корупције, крађе, трговине утицајем, уцена, малтретирања и, према испадима неких бивших безбедњака, ни убистава. Системски криминал и корупција постали су заштитно лице неолибералног глобализма и интеграционистичке варијанте ове идеје. Претња су они који не желе такав начин живота, а њих тренутно предводе Трамп, Путин и Орбан. Сва тројица доводе неолибералне глобалисте до лудила. Разлог је то што демонстрирају колико се ради о залуђеној гомили која је бесповратно изгубила релевантност. Зато је дошао тренутак за културну и моралну офанзиву свих обичних људи. Ако не буде економских потреса до представничких избора у САД и ако САД не нападну неку земљу, талас – како га неолиберални глобалисти пежоративно називају – „популизма“ постаће незаустављив. Надобудни обавештајни и информативни кловнови, који већ пар деценија злоупотребљавају моћ над људима, мораће да се определе, а за њима и корисни идиоти поретка репресије који су покушали да успоставе глобално. Овај расплет носи и поуку да издаја народа мора да се обије о главу издајницима. Завереници су се, на пример, у САД претворили у кабалу која је умислила да је изнад државе и народа. Ко може да сумња да су њихови корисни идиоти и партнери широм света ишта бољи? Да су били другачији не би били толерисани. Ова, како се испоставља опасна, арогантна, лажљива и корумпирана кабала представља највећу опасност по остатке правне државе претекле у неолибералном глобализму и институције држава, као и животе сваке индивидуе на планети. Зато они нису само проблем Трампа и Путина, већ свих народа. КОРПОРАТИВНИ ГЛОБАЛНИ МЕДИЈИ – ДОБОШАРИ СУКОБА Ниво дезинформација и отворених лажи корпоративних медија, које је свет данас принуђен да трпи, није такав случајно. Неолиберална елита је одлучила да свој монопол над информативним простором претвори у резервни положај, али је проблем што та елита није већински потрошач друштвених медија. Мотив из којег је неолиберална глобалистичка елита прибегла неморалном и разоткрила информативни аспект свог домашаја постаје све очитији. Из Бриселске декларације евроатлантске интеграционе творвине НАТО, од 11. јула, види се како се иза фраза а о „одбрамбеном савезу“, „демократији“, „заједничким вредностима“, „поштовању међународног права“ и лажи о „руској агресији” у ствари прикрива фактичка објава рата. Обичан човек налази се затечен, јер је ратну пропа��анду, која је постала свакодневна, све теже ажурно пратити. У информативном простору бесне функционери обавештајних служби и корисни идиоти неолибералног глобализма, чије иступе каналишу морални криминалци, уз мантру да су они глас истине а да би сви остали требало ћутке да прихватају све што кажу. О пропагандистичкој природи неолибералног естаблишмента илустративно сведочи пример да је британска полиција наводно идентификовала осумњичене у афери Скрипал, наравно инсинуирајући на Русе, а да је такав податак прцурео у јавност. Бестидна британска влада је, очито у намери да привуче пажњу на саму инсинуацију која је пуштена, упозорила како ту тврдњу не може да потврди. Доживели смо да су амерички медији оптужили председника Трампа за издају зато што је разговароа са председником Путином о миру и сарадњи, уместо рата и уништења. Председник САД, који тврди да жели да реши односе са Русијом, притискао је чланове НАТО банде да издвоје више пара за ратне припреме против Русије. Осим тога, сведоци смо да САД подржавају неонацистички режим у Украјини који би да истреби грађане Донбаса, да подстичу гомилање НАТО снага на границама Русије, да подржавају покушај државног удара против легитимних власти у Никарагви и у Венецуели, да у тајној операцији преко Израела из Сирије евакуишу Беле шлемове и са породицама пресељавају у Канаду, САД и Британију како би избегли правди, а узнемиравају Кину трговинским ратом како би Америка поново могла бити „сјајна”. За односе међу народима требало би да важе једноставна правила морала и правде, који уређују односе између индивидуа. Морал је, међутим, сведен на експедитивност и цинични опортунизам. Чак је и кинески председник недавно писао афирмативно Полу Кагамеу, лидеру Руанде, игноришући масовна убиства у тој земљи. Велике силе креирају међународне споразуме и стварају институције које привремено утврђују како ће уредити своју конкуренцију за пљачку у свету, а народима како буде. Када је Кина прихватила владавину капитала, САД су то искористиле да прокламују Нови светски поредак, у оквиру којег су планирали да доминирају и искористе људе глобално. Уследили су напади на Ирак, Руанду, Сомалију, Југославију, Србију, Авганистан, поново Ирак, Либију, Сирију и томе се не види крај. Али покушај стварања овог поретка наишао је на отпор у сваком делу света (осим у Европи) и данас када се квалитет живота људи погоршао, а посебно у САД, реакција постаје очајничка и све више ирационална. Како нас постиндустријско друштво доводи до ивице цивилизације, почињу бубњеви рата. Сукцесију глобалног поретка конт��нуирано ремете ��слови и околности које елите производе у глади за капиталом и начинима за све већу експлоатацију ресурса, укључујући и људских бића која се сматрају само још једним ресурсом за већи профит. И тако у свакој новој фази неконтролисаног финансијализма, нова равнотежа успоставља се новим војним сукобима, праћеним новим споразумима, па опет новим сукобима. Међународни односи одражавају супротности у глобалној економији конкурентских држава и подела унутар тих држава. Економија је глобална по својој природи, па је борба за што већи део глобалне добити постала акутна међу главним економским силама, с којима се САД, гао глобална нееоимперијална сила, суочавају уз финансијску кризу која се чини тако дубока да чак и светски рат делује као излазна стратегија. Капитал је у проблему широм света, а капитал САД у још већем проблему јер је су финансије и утицај глобалног полицајца, упркос опоравку привреде, све слабији. Данас је капитал је тај који индукује логику рата. Ратна руља је окупирала информативни простор. Они нису тирани само глобално, него и на националним нивоима. Њима не требају грађани. Они вређају здрав разум људи својим лажима и лажним конструкцијама које не престају да пласирају, крађом новца и живота, да би могли да се бахате. Њима не требају грађани, него бирачка база, која ће из сопствених циљева и немоћи бити спремна да фингира како је њихов привилегован положај народна воља. Европа и САД, на пример, прихватају кризу идентитета подстакнуту смањењем стопа наталитета и девијације својих култура због миграција, које су им потребне као бирачко тело које могу да подвргну свом утицају. КРАЈ АМЕРИЧКОГ ВЕКА Не треба журити са закључцима. Оно што је на жалост глобалистичке елите, а посебно европске која је заборавила да функционише без америчке чизме, је то да је амерички државни дуг достигао је 21 трилион долара, што је више него бруто домаћи производ центра неоимперијалног неолибералног глобализма. Злогласно звучи то да ће ове године америчка социјална и здравствена заштита морати да повуче своје резервне фондове како би могли да измире накнаде. Ускоро ће банкарски фондови темеља друштвеног благостања Американаца банкротирати, што ће додатно оптеретити амерички буџет и пореске обвезнике. Прекомерни дугови због претеране потрошње неминовно ће изазвати економску кризу у целом свету. Па ипак, америчка елита нема намеру да смањи потрошњу. Конгрес је повећао војну потрошњу за 82 милијарде долара, што укупне издатке глобалног полицајца за одбрану доводи до 716 милијарди долара. Амерички Конгрес је, штавише, усвојио и закон о пољопривреди који такође повећава потрошњу и не предвиђа укидање субвенција богатим фармерима, већ их чак предвиђа и за нефармере. Социјално и здравствено осигурање и повећање федералног дуга САД нужно ће вршити притисак на емисиону установу, Федералне резерве, да задрже ниске каматне стопе како би спречиле плаћање камата на федерални дуг. Монетизација дуга ће на крају генерисати хиперинфлацију и одбацивање долара као светске резервне валуте. Питање је када ће овај процес довести до краха друштвене стабилности и система декретних валута у САД и свуда где се протеже амерички формални и неформални домашај. Тренутно, светска економија је иза фасаде ишла наруку искључиво развијеним и богатим државама, а осталима евентуално привремено, а углавном никад. У доба глобализације и универзализације, међутим, само међународни поредак заснован на моралу и правди може бити прихватљив. До таквог се може доћи само еманципацијом обичног радног човека. Питање је да само каква ће бити борба којом такав поредак може да се оствари. Како ствари стоје, како год звучало, тешко да ће бити могуће остварити га договором. Као и све империје у историји, систем САД је послужио одређено време. Био је искоришћен као средство ка одређеном циљу. Сада, финансијске и банкарске елите се окрећу новом поретку, у којем Америка има све мању улогу. Организације попут БИС-а и ММФ-а теже да постану нови центри финансијског света. Доналд Трамп повлађује том следу, притиснут односима моћи унутар САД, али највећа жртва неће бити он, већ идеал либералне демократије (који се јавности данас представља као популизам, конзервативизам, десница). Трампова реторика, додуше, углавном садржи оно што слободарски свет заговара и жели да чује, али његове акције нису увек сагласне речима. Оно што је извесно је да је, тренутно, стварно лице актуелне фазе неолибералног глобализма, на чијем бранику је западни обавештајни естаблишмент, оличено у корпоративним масовним медијима. Сведоци смо нове генерације информисања јавности, а сви други конфликти, укључујући трговински рат и локалне сукобе, само су позориште које одвраћа пажњу од ове реалности. Нови нацизам претендује да окупира свест људи и не бира средства. Отпор постоји, али, како смо били у прилици да се уверимо након састанка Трампа и Путина, сведен је на снаге које не управљају глобалним информативним простором. Како се види из цензорске акције Фејсбука и Јутјуба, технолошких фирми које не би могле да зараде за живот у реалној привреди те зависе од уговора са обавештајним службама и глобалним конгломератима, на удару су слобода говора и објективно информисање. Ако неолиберални глобалисти успеју, следе нам још гора времена. Игнорисање ових претњи једнако је опасно као и планови да се оне остваре. #Путин #медији #Фејсбук #МирославСтевановић #Орбан #глобалнимедији #неолибералниглобалисти #Јутјуб #Трамп #Стандард #НовиСтандард #НебојшаКатић #Криза #новац #економија https://gzajednicavestinewsnovosti.page.link/vestinewsnovosti

Глобални медији и удар на слободу говора - Нови Стандард СУШТИНА АКТУЕЛНЕ ФАЗЕ ГЛОБАЛНОГ СУКОБА Ментална и хумана деструкција почеле су много пре Трампа. Они су везани за владавину, као одговор елите на све проблеме и извор њиховог идентитета и моћи. Елите су данас најжешћи заговорници војске и обавештајних служби, лишене икаквог здравог отклона према системском насиљу и лажима. Актуелна фаза неолибералног глобализма своди се …

, via Милан «Паланка на вези» Милошевић - Google+ Posts

[palankaonline]

Мирослав Стевановић Лабудова песма неолибералног глобализма „Тако мислите? Ондак и ја тако мислим“, реплика је фиктивног лика Фике у сатиричној серији Сложна браћа као уметничко виђење беспризорности опортунизма. Попут поменутог плода уметничке маште, домаћи еврофанатици, суочени са безизгледношћу пријема у ЕУ и бесмисленим објашњењима странпутице на којој је ова организација, проглашена за стратешко опредељење, одбијају да се суоче са стварношћу, него истичу да „није битно чланство, него усвајање европских вредности“. Откуд потреба да се некритички правда стратешко опредељење ка творевини о којој, упркос хистеричној кампањи против евроскептика и гебелсовској пропаганди ове бирократске хидре, све горе мисли све више оних који су већ у њој? Једино разумно објашњење је опортунизам оних којима је европејство карта за позиције резервисане за, како воле да се називају „политичку елиту“ нације. Најочитија „вредност“ коју нам је у свакодневном животу донело европејство је обиље углађених превараната у јавном простору. Реакција на то у државама чланицама ЕУ је то да низ покрета које је пропагандна машинерија европске глобалистичке врхушке покушала да дискредитује као „популистичке“ артикулише вапај за повратком здравог разума и интереса обичних људи у националне политике. Да ови покрети представљају израз истинске свести народа о неолибералним политикама лепих речи и злих дела, сведочи раст њиховог броја и утицаја у државама донедавним ослонцима ЕУ (Италија, Немачка, Француска…). УЛОГА ПУТИНА И ТРАМПА У међувремену, мигрантска криза постаје популациони образац ЕУ и у државама традиционално хришћанске Европе ничу партије без идеологије, о чему пропагандна машинерија глобалиста ћути (Макрон чак напада Италију због одбијања да прими нови брод миграната). Раскол између очитог и пропаганде, здраворазумског и наметнутог, истине и дискурса, довео је до поразног резултата – да се данас сам дух слободе испољава као криза глобалистичког поретка (о чему сведоче очајничке изјаве Сороша), који су почели да додатно подривају и шефови две најмоћније државе Трамп и Путин, уз шта све отвореније стају доскорашњи пацифички бастиони неолибералног глобализма Јапан и Аустралија. САД су створиле глобални поредак, који данас грчевито брани бирократија ЕУ и национални глобалистички естаблишменти. Темељ тог поретка, финансијализам као метод неоимперијализма, у међувремену је постао разарајући по саме САД. Проблем опстанка у нерационалном поретку приморао је водеће глобалне банке да се за ликвидност отворено уздају у међубанкарске зајмове финансиране из прљавог новца. Одједном су глобалисти постали забринути да би легално пословање могле инфилтрирати криминалне организације, које су практично постали повериоци. Исти науљени јапији, хипстери и политичари, који су на сва уста заговарали неограничено прекогранично кретање и дерегулацију капитала, одједном су почели да објашњавају како се ради о негативним дејствима глобалног устројства које су заговарали због његове примене у контексту глобализације. Оно што им не пада на памет је да примете да је глобализацију пратила промена образаца глобалног управљања, којим су се добрано окористили. То је разлог зашто нова америчка администрација жели да се врати „поштеној“ трговини, односно поштовању економских законитости. Ту је главни извор проблема на који наилази. Под окриљем војне моћи, отворено тржиште је постало инструмент куповине лојалности. Појавни облик враћања поштеној трговини је повратак национализму, али то не одговара њиховим глобалистичким савезницима и корпорацијама, а с друге стране, у условима ентропије неолибералног глобалистичког поретка, полицијска улога више није довољна САД да обезбеди империјалистички положај у односу на партнере. Та улога без додатних извора крађе и штампања новца без покрића осиромашила је саме грађане САД и постала је неодржива на унутрашњем плану. САД су развиле опсежан режим против прања новца и финансирања тероризма како би контролисале токове новца. Тај режим, међутим, како се види из праксе, није успостављен да буде делотворан против тероризма и прања новца. Не само да има озбиљне рупе кад се ради о приступу информацијама о корисничком власништву већ и приступ умањивању ризика кроз регулаторни оквир испољава значајне рупе у виду минималног покрића инвестиционих саветника, адвоката, рачуновођа, агената за некретнине и компанија пружалаца услуга. САД су предвиделе и радо једнострано примењују низ санкција и мера финансијским институцијама и државама, наводно ради одвраћања, али је очит двојни приступ надзору. Тако се, на пример, снажно надзире рад казина, које махом држе Индијанци, а нема целовитог надзора других нефинансијских компанија и професија. ОПОРТУНИЗАМ И НОБЕЛОВ КОМИТЕТ Tако смо добили глобално друштво, у којем мали број људи контролише новац, нешто већи им слепо служи и од тога има користи, а сви остали раде да физички преживе. Шта је природније таквом устројству од корупције и опортунизма. Водећи политичари терете се за корупцију (Клинтон, Саркози, Кол, Блер…), али тек кад оду са власти, а исти „стручњаци“ и пропагандисти заговарају тезе по потреби тренутка. Није, стога, изненађујуће када се испостави да су и обавештајне бирократе америчког FBI, противно сопственим правилима о раду, добијали бесплатна пића, ручкове и карте за утакмице од новинара преко којих су пласирали информације и дезинформације. Сви они престали су да буду лојални држави и идеји, а себе су стављали у функцију очувања естаблишмента. Испоставља се да неолиберални глобализам на врху поретка који намеће нужно има корумпирану политичку кабалу, према којима се устројавају и националне политичке номенклатуре. Зато политика постаје представа, са звездама, намењена публици (посматрачима), али отуђeна и независна од народа. Опстанак у делу глобалног друштва који може да живи, а да се не бори за опстанак, захтева играње улоге у механизму лажи и заглупљивања и не допушта слободу мисли, већ изискује опoртунизам. Вреди се, на пример, подсетити да је мање од две недеље пре истека рока за номинације за Нобелову награду (1. фебруар) у САД дужност председника преузео Барак Обама. Чланове Нобеловог комитета иначе именује норвешки парламент. Те 2009. године овај комитет су чинили два члана Норвешке радничке партије и по један из Партије социјалистичке левице, Конзервативне партије Норвешке и десничарске Партије напретка. Председник комитета био је Торбјорн Јагланд, бивши норвешки премијер из Норвешке радничке партије и, од 29. септембра 2009. генерални секретар Савета Европе. Упркос томе што амерички председник још увек није имао прилику ништа да уради, поздрављена је његова спремност да учини иступ према исламском свету, његова посвећеност заустављању ширења нуклеарног оружја и његов циљ да Израел и Палестинце доведе у озбиљне преговоре. У почетку представници Социјалистичке левице, конзервативне и Партије напретка противили су се додели награде Обами, али је Јагланд био упоран и 5. октобра 2009. Обама је једногласно изабран за добитника Нобелове награде (зато што је „створио нову климу… сада је портпарол света“). Недељу дана пре тога, Јагланд је добио добро плаћену међународну функцију. Треба се подсетити да је Нобелов комитет 2007. одлучио да признање за допринос израдњи мира у свету (и милион долара награде коју ово признање доноси) поделе Међувладин панел УН за климатске промене и тадашња велика нада америчког неолибералног глобалистичког естаблишмента Клинтонов потпредседник Ал Гор. Како звучи образложење да „глобално отопљавање нипошто више није питање метеорологије и екологије, већ и питање рата и мира“. Ако није јасно какве везе то има са критеријумом „ширења братства међу народима“ (заменика шефа извршне власти која је ширила НАТО мимо договора са Русијом, извршила агресију на СРЈ), који је Алфред Нобел срочио у свом тестаменту, треба се подсетити да је 2004. награђена Вангари Матаи, кенијска активисткиња која је садила дрвеће, а 2006. Мухамед Јунус, индијски бизнисмен чија је банка одобравала најсиромашнијим развојне микрокредите. Вредности које су уткане у тумачење критеријума, како је објаснио бивши председник Нобловог комитета Лундештат Геир, представљају „норвешку верзију западног (нео)либералног интернационализма“ [The Nobel Peace Prize, in: The Nobel Prize: The First 100 Years, A. W. Levinovitz, N. Ringertz (eds.), London: Imperial College Press/Singapore: World Scientific, p. 186.]. КРАЈ ОЧАЈНОГ ПОРЕТКА Како одлука Нобеловог комитета има значај пресуде, образложењем одлуке о додели успостављена је нова парадигма „мира“. Миром је, према концепту неолибералних глобалиста, очигледно могуће назвати и стање рата под условом да се уредно остварује добит и да се лепо изражава. У окружењу какво намеће таква номенклатура, отворен дијалог и истина постали су револуцион��рне активности, чији су протагонисти изложени изолацији. Данас, када председник Трамп удара у темеље тврђаве неолибералног зла у САД, неко се у Норвешкој (или ван Норвешке) досетио да га парламент те земље предложи за Нобелову награду за мир. Можда је неумесно изводити закључак да се ради о истом механизму којим је Јагланд постао председник Савета Европе, али ту могућност не би требало искључити. Из Норвешке су иначе долазили критички тонови о Трамповим предизборним обећањима, па овакав обрт није могуће посматрати другачије него као опортунизам, налик у серији Сложна браћа. Наивно је изгледа веровати како је корупција само везана за сиромашне државе или криминал. Ради се очито о појави која је етаблирала као витални део глобалног управљања. Задуживање држава, уклапање привреда у ��лобални неоимперијалистички шаблон и штедње на терет грађана не би биле општеприхваћене да не доносе корист онима који одлучују о томе. Контрола токова новца, под окриљем спречаања прања новца и финансирања тероризма, док истовремено постоје офшоринг, хеџ фондови заштита „инвститора“ само су механизам којим се доминација над јурисдикцијама трансформише у самонаметање санкција у финансијском пословању. Да ли је вероватније да су, на пример, преостале српске банке у прилици да перу новац или да процедуре које се намећу служе да би се успоставила контрола? Реторика неолибералних глобалиста, по правилу упаковних у фасаду порцеланске лутке, испоставља се као испразна и подла. Проблем, међутим, није то што лажу, већ то што не лажу из уверења него из опортунизма, па се зато са њима није могуће расправљати, јер сваку расправу доживљавају као угрожавање сопствених позиција. На жалост неолибералних глобалиста, назире се крај поретку који су успоставили и којем се тако очајнички подређују. На то пре свега указује перспектива повратка схватања мира као стања без рата. Колико год да ће војно-индустријски комплекси и њихово наличје у виду теоретичара тероризма, организованог криминала, миграција и цивилног друштва тешко прихватити да буду лишени неограниченог финансирања, два текућа процеса указују да би се тако нешто могло очекивати – решавање сиријске кризе и прекид ратног стања на Корејском полуострву. Управо је то разлог жестоком отпору директним разговорима председника Трампа и Путина и очају опортуниста, уплашених од перспективе да своје позиције неће моћи да граде на слепом слугеранству и корисности моћи. Трамп је у предизборној кампањи најавио да нема интереса да народне паре троши на војно присуство у тим регионима. Русија се такође залаже против интервенционизма, а све више људи не подлеже утицају негативне пропаганде о наводном популизму и усваја идеје покрета за здрав разум. Уколико се тако настави, повратак човеку, породици, моралу, уместо поретка заснованог на претварању у порцеланске лутке, биће бржи него што сада може изгледати. Извор: Нови Стандард

Лабудова песма неолибералног глобализма - ЦЕОПОМ Истина Опстанак у делу глобалног друштва који може да живи, а да се не бори за опстанак, захтева играње улоге у механизму лажи и заглупљивања

, via Милан «Паланка на вези» Милошевић - Google+ Posts

[palankaonline]

Александар Панарин: Повратак из масе у народ https://ift.tt/2IUatM4, Александар Панарин: Повратак из масе у народ Како избећи наступајућу тоталну катастрофу светског грађанског рата, припремљену нечувеном социјалном поларизацијом? Да су глобалисти хтели да је спрече, не би демонтирали социјалну државу нити би дискредитовали „неприлагођену” народну већину. Према томе, они се припремају за светски грађански рат. Њихов бедем у том рату представља победничка суперсила, која је постала отаџбина свих глобалиста који су раскинули с ранијим отаџбинама. Створила се задивљујућа једнозначност идејно-политичких позиција, у питањима и унутрашње и спољне политике. Они који су пуни расистичке мржње према социјално пострадалим слојевима својих сународника, и слепи и глуви за њихове патње, непоколебљиво демонстрирају ватрени американизам. Американофилство је постало лакмусов папир социјал-дарвинистичког мишљења: што одређени кругови показују већу непомирљивост према социјално незаштићенима, утолико полажу веће наде у САД као носиоца новог светског поретка. Према томе, америчка моћ се перципира као главна резерва снага социјал-дарвинизма у њиховим грађанским ратовима са осиромашеним народима. У својству одговора могу се разматрати две алтернативе. Прва, испровоцирана невиђеном дрскошћу глобалиста — како да се народима помогне да победе у томе грађанском рату? Друга, која нас изводи изван граница двозначне логике нове класне супротстављености — како превазићи саму тенденцију толике узајамне отуђености, какве никад пре није било, између виших и нижих слојева и светског социјалног центра и светске периферије? И кад смо већ придали такав значај елитама и с њима повезаним механизмима прогреса — могу ли се тако трансформисати мотивације и менталитет оних које води „морал успеха”, како би поново постали опуномоћеници својих народа у авангарди прогреса? Може ли се очекивати да ти изабрани, или они који маштају да таквима постану, препуни снобизма или чак расистичког презира према многобројним изгнаницима националне и светске периферије, одједном у себи васкрсну осећај националног идентитета и социјалне солидарности, енергију демократског протеста? Сама тешкоћа овде се чак и не састоји у томе да се поверује у морални преображај глобализованих елита, него у томе да им се врати вера у прогрес у његовом првобитном демократском квалитету: као светлу будућност за све, а не само за изабране. Пре двеста година, у епохи просветитељства, прогрес је постао светска религија, која је обећавала спасење не само једноме изабраноме народу, него свима. Сада се религија прогреса поново из светске преображава у трибалну или расну: она обећава спасење само изабраној мањини првога света. ПАГАНСКИ ТИТАНИЗАМ ГЛОБАЛИСТИЧКОГ НАДЧОВЕКА Главно теоријско и метафизичко питање је: да ли је случајна та деградација религије прогреса или је у њој од самога почетка била нека судбинска мана, која је предодредила њену дегенерацију у нови расизам и социјал-дарвинизам? Лично, склон сам овој другој варијанти тумачења. Глобалистика шездесетих година открила је еколошку м��ну прогреса — његову бездушност према природи. Он, међутим, садржи и другу ману, повезану са бездушношћу према свима којима се приписује реакционарна позиција и приврженост прошлости. Бољшевици су постали први који су продемонстрирали не само класну мржњу према богатима, него и презриву мржњу према слабима и добрима из редова самих експлоатисаних. Они су нашли црте ничеанског надчовека међу експлоатисанима, које су припремали за беспоштедни грађански рат. Садашњи глобалисти открили су црте надчовека у средини господске мањине, научивши је социјалној бездушности. И једни и други клели су се у верност прогресу и духу савремености. Зар то не показује да је сами прогрес заражен том мотивацијом надчовека — бездушним титанизмом? Ако је тако, истинску алтернативу треба тражити међу онима који се одликују повишеном осетљивошћу не на зов прогреса, него на молбе тихих несрећника који себи нису нашли места ни међу левим ни међу десним адептима неумољиве савремености. По специфичним мерилима прогреса, који мења своје критеријуме, али се тврдоглаво држи супротности напредног и назадног и бездушности према овом другом, савремени маргиналци четвртога света лишени су перспективе. Они немају никаквих обележја по којима уписује своје економски човек либерализма, нити црта по којима издваја своје политички човек марксизма. Заједнички именилац и основу тражених црта прогресивистичког прихватања неког као свог, несумњиво представља црта титанизма — гордост освајача и завојевача. Изгледа да је прогрес сублимисао енергију старога хероизма, који нам је познат од времена паганске антике. Хероји индустријског и економског прогреса одликују се онаквом истом одлучношћу и бездушношћу каквима су карактерисани крвожедни хероји „Одисеје” и „Илијаде”. Није случајан њихов антихришћански ентузијазам и презирање морала смирења. Њихова се енергија више храни мржњом него љубављу, протестом него трпљењем, жељом за личном афирмацијом него спремношћу да се помогне онима који ћутке страдају одмах ту, поред. Укратко, у моралу и филозофији прогреса више је херојског и титанског, повезаног са самопотврђивањем, него хришћански самилосног и осећајног. И зато, колико год да су данас мале наде да ће се појавити нова, постпаганска елита, способна да васкрсне мотивације хришћанске жртвености и самилости, оне су ипак веће него наде да дође до демократске обнове прогреса и његове корекције узимањем у обзир права неадаптираних и незаштићених. НЕИСКОРИШЋЕНИ ПОТЕНЦИЈАЛ НАЦИОНАЛИЗМА Прометејски титански морал окренут је сили — била то економска сила буржоазије или политичка сила диктатуре пролетаријата. Паганска усхићеност силом и ефикасношћу — ето психолошког језгра прогресивистичког морала. Како год тај морал мењао своје плусеве и минусе на супротну страну, љубав за леве љубављу за десне, и обрнуто, он ће једнако и непроменљиво бити окренут против неорганизованих и неефикасних. У том погледу запажа се поразна сличност бољшевичке критике „млитавог хуманизма” хришћанског типа и савременог социјал-дарвинизма, који са сличним бесом згромљава стари морал. Оба типа титанске критике поразно су јединствена у својој презривој мржњи према Русији. „Челични људи” бољшевизма највише су је презирали због вишка свега оног чему нема места у строго организованој, победоносној јавности тоталне државе. Новим „челичним људима” социјал-дарвинизма није ништа мање сумњива. Али, што се више човек удуби и у једну и у другу критику старе Русије (а она данас прогресивистичком погледу изгледа ништа мање заосталом него пре сто година), то стиче чвршће уверење да је фундамент те критике антихришћански и паганско-титански. Има неке тајне у томе што се Русија, још до јуче друга светска суперсила, незадрживо стропоштава у четврти свет (овај Панаринов рад настао је 1990-их, у време катастрофалне владавине Бориса Јељцина у Русији, па отуд овакве квалификације — прим. ур.). Стари рецидиви империјског мишљења, који се углавном појављују у војним круговима, одмах и ефикасно бивају угушивани од стране компрадорских елита глобалиста. Анализа показује да би данас отпор хегемонистичким плановима САД, као и плановима дезиндустријализације и разоружања Русије, могао настати само на бази моћне националистичке реакције. Супротставити се глобализму силом могао би мобилисани национализам, наоружан једном од фундаменталистичких идеја. Међутим, ни националистичке идеологије ни значајнијег националног покрета постсовјетска Русија није дала. То се објашњава тиме што је владајућа елита сувише далеко одмакла путем глобализације, а националистичку контра-елиту земља ето није ни дочекала. Корени узрока за ово последње су у великој руској културној традицији, која никада није била уско националистичка. И руска литература и руска политика, свака на свој начин, радила је на васељенским општељудским пројектима — ни на шта мање руски тип духовности није могао да пристане. Национализам би данас представљао ништа мање одбацивање и гажење велике руске традиције него што је компрадорски глобализам; он би захтевао стављање у заграде не само читавог петровског историјског наслеђа, него и хришћанског. Зато и није случајно што савремени националистички маргиналци у култури и политици не налазе ништа паметније него да се баве плагирањем западних ултра-десничара и да покушавају да васкрсну митове паганства. Не значи ли то да је четврти свет — који данас, будимо сасвим отворени, оличава руска стварност (заједно са већим делом постсовјетског простора) — просто свет распада? Ако се мери уобичајеним мерилима достигнућа и успеха — онда сигурно. Већина руског народа тешко да подлеже рехабилитацији по критеријумима економског успеха или државне моћи. На то га не без злурадости подсећају идеолози либералних реформи, који су се до јуче клели како је, кад се реформе остваре, „Русији гарантован процват”. Десетине милиона људи су, као резултат реформи иницираних од стране идеолога дезиндустријализације, избачени из великог света у мали — свет примитивне натуралне привреде и натуралне размене, и породичног потпомагања (када старци пензионери хране збуњену омладину). СУШТИНА НОВЕ БИПОЛАРНОСТИ Интересантно је да су идеолози нових социјалних покрета — адепти критичког глобализма шездесетих година — предсказали сличан крах великог индустријског света у планетарним размерама. То што је предсказивано данас се у Русији збива. Русија као четврти свет — то је земља која одлази из великог простора модерне у неки још не- структуирани и тајанствени нови простор. Понављам, неке његове карактеристике, као што су мала натурална привреда и безновчана размена услуга, биле су предсказане од стране нових критичара буржоаског друштва са левице. Али се данас владајућа пропаганда труди да искорени и најмањи помен те критике, објашњавајући све невиђене неуспехе реформи том тако огромном назадношћу руског народа, какве нити има нити је икад игде било. А, у ствари, крах свих епопеја модерне давно је већ био предвиђан од стране најосетљивијих умова, па и оних на самом Западу. Можда само није био предвиђен парадокс да ће ликвидаторима индустријске модерне и просвећености постати саме „авангардне елите”. Оне су бесконачно далеке од еколошке и социјалне критике прогреса; оне су напросто одлучиле да приватизују велики простор модерне. Глобализација је постала улица са двосмерним саобраћајем; у оној мери у којој елите шире простор свога обитавања до планетарних размера, масе бивају истиснуте у нове локусе и резервате. Што више авиона са путницима бизнис-класе прелеће континенте, то је мање путника у вагонима трећег разреда који прелазе границе свога среза — они за то немају пара. Глобализује се америчка масовна култура у својству владајуће; велика руска култура, као и друге културе које не припадају првоме свету, напротив, претварају се у субкултуре одбачених. Али модерна, поставши власништвом само владајуће мањине, губи и своје перспективе и своје морално оправдање. Једно од двога: или маргинал��зованој већини планете предстоји изгон у резервате по законима модерне, или нова рехабилитација, али већ по другим законима. Данас имамо противречну ситуацију: сви сиромашни и неприлагођени већ су лишени и реалних перспектива и моралне репутације, али глобална елита још оклева да им директно обзнани припремљену судбину. Не можемо се више скривати од дилеме: или треба да се свикнемо на перспективу у људској историји још невиђеног масовног геноцида читавих континената, или да нађемо путеве и начине нове рехабилитације народне већине избачене из модерне. Судећи по свему, бивша војно-политичка биполарност света биће замењена новом, у којој ће Америци и Русији опет бити дате улоге супротних полова. Они који већ сматрају нормалним да „природну” економску селекцију треба пустити да доврши свој посао, и да многострадална народна већина нема алибија, збијају своје редове око САД — тог пристаништа новога „економског човека”. Они које велика религиозна традиција саосећајности са „нишчима духом” обавезује да не верују у природну селекцију �� у тријумф силних над слабима окупљају се у Русији, и око ње ће се окупљати и убудуће. Компрадорску елиту не треба рачунати — њени представници већ одавно се осећају као унутрашњи емигранти у сопственој земљи. Супротстављање Америци — као носиоцу паганског култа силе и успеха — више се неће, као пре, одвијати у равни војно-техничког и политичког супарништва. У том својству улога Русије као суперсиле изгледа да припада прошлости. Ново супротстстављање полова економског човека и човека социјалног, морала успеха и морала солидарности, протицаће у духовној, вредносној сфери. Они које као и пре освоји гордост успеха заузеће позиције американоцентризма. Али онима који не могу да се помире с перспективом изумирања сопствене земље и већине „планетарне периферије”, предстоји да нађу темеље свога морала самилости и солидарности у великим религиозним традицијама, које су много старије од модерне и које ће је надживети. СОЦИЈАЛНИ И ДУХОВНИ ВАСКРС ВЕЋИНЕ Данас се у свету ствара ситуација која подсећа на ону какву су затекли први хришћани. На једној страни они су видели гордљиви Рим, који се хранио соковима читаве екумене, на другој — море многострадалног човечанства, коме је власт укинула све, укључујући и право на живот. Пагански хуманизам могао им је препоручити само једно: изједначите се са својим господарима у моћи, организованости и просвећености, и тада ћете моћи да им се успешно супротставите. Али Христос им је казао друго: не надмећите се у сили и гордости — „блажени нишчи духом, јер је ваше Царство Божије… Али, тешко вама богатима јер сте већ примили утјеху своју.” (Лука 6: 20, 24) Питање социјалне и моралне рехабилитације већине, којој је приватизовани прогрес укинуо перспективу, представља главно питање наше епохе. И то питање не може бити позитивно решено на бази прогресивистичке идеологије успеха. О томе сведоче они најдоследнији адепти те идеологије, који су напустили своје наде улагане у сиромашне и отишли да служе богатима. Према томе, рехабилитација мора доћи од стране принципијелно друкчије традиције, која нема ничег заједничког с „моралом успеха”. Многозначна загонетност састоји се у томе што је човечанство сачувало своје велике монотеистичке традиције, окренуте губитницима и слабима, без обзира на грандиозни секуларни притисак модерне. Због нечега, њему је требало да их запамти! Данас се богати Север може сврстати у области стилизоване религиозности: тамо се ње играју као што се играју и других игара доколичарске културе. Но у регионима четвртога света религиозно обећање нишчима духом испуњава се новим егзистенцијалним садржајем. Без тог обећања и његовог дешифровања на савременом језику, простом и убедљивом, већина неће више васкрснути ни духовно ни социјално. Према томе, мора се појавити нова пророчка елита, која уопште неће бринути о супарништву са садашњом и заузимању њеног места. Задатак је те елите — формирање новог вредносног кодекса епохе, алтернативног кодексима прогреса, који је успео да задобије расистичке црте. Ми још не знамо где ће се подвизавати та нова елита, која ће поћи у народ, не знамо које ће од садашњих институција моћи да користи, а којих ће се клонити. Али задаци који стоје пред њом већ се оцртавају. Као прво, то је рехабилитација свих сиромашних и неприлагођених четвртога света. На њих ће бити примењивани не „очински” критеријуми, јер очеви више воле децу која су демонстрирала успешност, него „матерински”, који су више засновани на јачој емоционалној везаности и већој бризи за крхке и рањиве. Не зна се то: можда је баш њима, осетљивим и рањивим, дато да исправе фаустовски пројекат покоравања природе и историје у духу посттехничких и постекономских приоритета — који ће знати да поштеди и спољни свет природе и унутрашњи свет људске душе. Као друго, то је нови тип мотивације. Људска енергија данас показује очигледне знаке убрзаног гашења. То се огледа, с једне стране, у стремљењу да се на технику пренесу решавања свих наших животних проблема, а са друге — у напуштању принципа реалности у корист принципа задовољства доколичарског хедонизма и виртуелног урањања у инфантилне фантазије. Сферу реалности — систем ефикасне праксе — очигледно је монополизовало ново племе бескрупулозних; због нечег је данас само њима дато да сачувају одлучност и енергију модерне. Не постају ли праксе модерне баш због тога тако често мрачним праксама? Да би се мобилисала енергија најбољих, а не најгорих, потребна је квалитативно нова редакција друштвено признатих циљева. Енергија самоафирмације десоцијализује људе; нови робинзони постмодерне неспособни су не само за праву кооперацију у оквирима грађанског друштва чији чланови међусобно сарађују, него нису способни ни за понашање уз елементарно поштовање законских норми. Алтернативна енергија алтруизма, сажаљења, саосећајности — ето извора будућности, који нова пророчка елита треба да открије у недрима велике религиозне традиције. ПУТ АЛТЕРНАТИВНОГ ГЛОБАЛИЗМА Тридесет-четрдесет година уназад, све наде за будућност повезиване су са научно-техничком елитом. Вишим метафизичким оправдањем њене делатности било је уверење да је вештачко боље од природног; зато се рукотворни свет техничке средине издавао за обећану земљу будућности. Затим је дошао ред на економску елиту. Њеним вишим оправдањем била је беспримерна рационалност тржишта: ослободите механизме тржишта од бирократских стега и све ће се подесити на најбољи могући начин. Економска елита оклеветала је ниже слојеве друштва, указавши прстом на њих као на извор главног економског зла — разорне инфлације. Кобајаги, њихов притисак на државу, која наступа под знаком свеприсутног патернализма, обезвређује економске напоре најбољих, прилагођених, и ствара неприлагођене, који не знају да зарађују али хоће да троше. Такав је био главни закључак капиталистичког манифеста „чикашке школе”. Али данас је, са свом очигледношћу, на видело изашло друго: галопирајућу инфлацију порађа сама предузетничка средина, преоријентисана са продуктивне на шпекулантску добит. Нову економску авангарду продуктивна економија оптерећује као нешто дубоко архаично; она преферира хазардне игре виртуелне економије. Фиктивни шпекулантски капитал данас на стотине пута премашује капитал повезан са реалним инвестицијама. Немогуће је порицати да је управо он данас главни извор разорне инфлације и главно хранилиште све праксе сиве економије. Зашто „чикажани” то не схватају као ми — питање је које се тиче специфичног морала економског човека и нове интелектуалне елите која га опслужује. Али права елита није она која је повезана са препреденим експропријаторским праксама, него она која свој призив види у заштити човечанства од њих — која је дужна да савременицима отвори очи. Ако елита означава „најбоље”, онда се њени прави представници могу појавити не у епицентру агресивног економикоцентризма и тржишног социјал-дарвинизма, него управо у четвртом свету. Пошто у томе свету нема наде за економски реванш, њему не преостаје ништа друго него да ревидира све приоритете модерне, који не остављају никаквих шанси заосталој већини. Ти приоритети се не измишљају у празном простору: иза њих стоји велика писана традиција светских религија. Модерна је извитоперила примарну хијерархију људских улога, поставивши шпекуланте испред брамана и кшатрија. Управо та тежња да се нормотворачке функције преповере човеку економског профита, који представља шпекуланте, да се од њега створи елита која одређује приоритете човечанства, довела је до помрачења савремене цивилизацијске свести, нечувене духовне и моралне деградације. Права елита спаја браманске функције носилаца морала и мудрости са заштитним функцијама кшатрија, које не надахњује новац, него племенитост. Четвртоме свету, напуштеном од поткупљивих „мудраца” и користољубивих „чувара”, неопходна је нова елита — она која се не продаје. Јер, поред економских мотивација, постојале су (и увек ће их бити) и оне више, које могу да дају надахнућа и одушевљења каква су човеку економског профита у принципу недоступна. Данас хоће да нас увере у то да је сва светска духовна традиција, представљена великим религијама и из њих израслим великим литературама, грешила у погледу приоритета, и да само ново чикашко учење не греши. Али оне који нису раскинули своје везе са великим традицијама немогуће је преубедити. Они знају да је по самој својој суштини човек не економскa животиња, него биће вере, и само због тога му је дато да се уздигне изнад животињског нивоа. Права елита — верно чува и гаји то духовно начело, и њој је дато да отвори човечанству оне перспективе које уз друкчије принципе остају затворене. Русија, која је постала епицентар разарајућих работа глобалиста, не може преживети ако не открије те нове перспективе. Нова интернационала четвртога света којој ће она, сви су изгледи, сутра стати на чело, биће оваплоћење алтернативног глобализма демократичних „нижих” слојева. У својству другога света, који се мерио с првим по критеријумима силе и ус��еха, Русија је претрпела пораз и пропала. Она може васкрснути само као четврти свет, који одбацује лажне критеријуме и прерогативе првога. А да томе првоме свету да снажно надахнуће и мобилише га — програм је и задатак постекономске елите, која се обраћа народима преко челника глобалног либералног естаблишмента. Превод са руског: др Драгомир М. Давидовић

Александар Панарин: Повратак из масе у народ - Царса Како избећи наступајућу тоталну катастрофу светског грађанског рата, припремљену нечувеном социјалном поларизацијом? Да су глобалисти хтели да је спрече, не би демонтирали социјалну државу нити би дискредитовали „неприлагођену” народну већину. Према томе, они се припремају за светски грађански рат. Њихов бедем у том рату представља победничка суперсила, која је постала отаџбина свих глобалиста који …

, https://ift.tt/1rMQyM6

[palankaonline]

Огњен Војводић: Грегоријански глобализам (1) У ери информатике, технолошког напретка космичких размјера, свијету премреженом рачунарским системима, добу биотехнолошког модификовања природе и људи, програмирања човјекове прошлости и будућности, надања и памћења, стварање гломазног глобалног синкретистичког сурогата једне свјетске религије је непотребно. “Старозавјетни” вавилонски пројекат је превазиђен, архитекте нововавилонског пројекта су заобишле религије и језике, културно-религозне разлике као декор демократских права. Ново вавилонско нивелисање није формално стапање језика и народа, већ брисање “прошлог” и програмирање новог памћења, преиначење историјске свијести, брисање “старих” и учитавање нових историјских “истина”, формирање и форматирање једноoбразног сјећања, до глобалне једнакости у “памћењу”, заправо забораву. “Ко контролише прошлост, контролише садашњост, а ко контролише садашњост, креира будућност”, пише Џорџ Орвел у својим антиутопијским есејима. Све империје у историји су уводиле своје календаре, своју повјесну политику памћења и креирале пожељну политичку перспективу. Јединствен пројекат историјског инжињеринга – наиме, архетип савремених система програмирања друштвено-политичке свијести као што је то евроатланска мисија “меке моћи” управљања човјековим временом и животом, повјесним памћењем и будућношћу – представља папска промјена јулијанског и установљавање новог, наводно рачунски тачнијег, грeгoријанског календара папе Гргура из 16. вијека. Од средњег вијека до данас латинско евроатланско наметање грегоријанског календара представља матрикс евроатланеке мисије “меке моћи”. Папски пројекат памћења, кроз промјену јулијанског календара, под изговором прецизнијег временског прорачуна, представља програм савремених пројеката историјског инжињеринга и религиозног ревизионизма, наиме, брисања “старих” историја и календара” древних народа и религија и наметања ”нове” глобалне историје и будућности. Као у 16. вијеку, и данас наметање грегоријанског календара представља средство наметања папског поглаварства, папске воље „како на земљи, тако и на небу”, неприкосновене земаљске и духовне власти, персонификације евроатланског планетарног патернализма. Разлог римокатоличке реформе јулијанског календара је успостављање глобалног грегоријанског „рачунања” историје, али не само времена – рачунање времена је повод, а узрок је историјски и религиозни ревизионизам, програмирање памћења, а према памћењу и програмирање претпоставки политичке будућности; данас бисмо казали успостављања медијског монопола планетарног опсега, наметање глобалне политике памћења, учитавања прошлости, а тиме контролисања садашњости и креирање будућности. Питање промјене календара је – да ли ћемо прећи на туђи, а не тачнији календар, да ли ћемо одрећи православну, а прихватити ”нову” историјску “истину”, друге религиозне и политичке ауторитете историје, а тиме и будућности? Питање календара је – са ким ћемо, а не када ћемо славити вјерске празнике. Очување поретка јулијанског календара је питање историје и саборности Цркве, али и националне и културне политике народа и државе, а на последњем мјесту питање прецизног рачунања времена. Поштовање одређеног календарског празничног канона у народу изграђује друштвену културу памћења и историјску националну свијест. Календарска култура изграђује културни континуитет, природу и политику памћења, и својеврсну”перспективу памћења”. Раскид са календарским континуитетом значи раскид са културним континуитеом. Свођењем значења календара на ванвјерски и ванкултурни времеказ, народ губи културно-историјски орјентир у времену и простору, историји и будућности. Народ лишен календарског култа и канона постаје дио другог календарског континуитета и културе, туђег организованог система “политике памћења”, туђих културно-религиозних и геополитичких пројеката будућности “који контролишу прошлост и садашњост, а креирају будућност”. “Новокалендарско” нивелисање представља својеврсно вавилонско мијешање, које у првостепеном мијешању значи прелазак у јединство заједничких религиозно-политичких датума, успостављања евроцентричне једнакости памћења повијести, док у другостепеној нивелацији представља потпуно брисање историје и памћења. Пројекат глобалног “новокалендарског” нивелисања је и програм брисања датума великих покретних празника из календара православне цркве, што у “новокалендарској” нивелацији значи брисање свијести о вјерском значењу и смислу црквених празника, као што је урађено у евроамеричкој “хришћанској” празничној култури. Пропаганда новокалендарства Савремени секуларизам користи дјелотворнију антирелигиозну друштвену доктрину него што је револуционарно забрањивање религиозности – релативизује религиозне разлике и истине вјере, а истиче непосебне стране религија. Нова атеистичка тактика подстиче арелигиозност и религиозну равнодушност – дугорочно душевно и друштвено стање отклона од вјере. Агресивни атеистички прогон побожности често је подстицао залагање за “општерелигиозна права”. Једно такво опште мјесто мисије “религиозног релативизма” кроз залагање за повратак глобалном “општехришћанском јединству” је свођење вјерског значења календара на питање прецизнијег рачунања времена. Савремена пропаганда глобалног једнокалендарства подилази човјековим приземним поривима, указује на законе природе, прогреса, потрошачког друштва, вољу већине, “свијета”, друговјерних, невјерујућих, а на првом мјесту религиозно равнодушних. Пропаганда новокалендарства своди питање црквеног календара на другоразредно политичко питање, спуштајући га са са богословско-историјског нивоа на ниво “научног” демократског договора – става јавног мнења. Данашње заговарње новокалендарства међу православнима нема предзнак прозелитске пропаганде, наметања других религиозних и историјских “истина“, већ прагматизма, потрошачког избора економичније религиозности, екуменског конформизма, демократизма, прилагођавања међународном екуменском и економском поретку, својеврсном економском екуменизму. Питање грегоријанског календара се више не поставља ни као потреба наводно тачнијег рачунања времена, већ као демократско питање, ствар принципа већине, али одређене, пожељне геополитичке већине; а та надмоћна страна за поједине наше политичаре и пастире није православна Русија која чини већину православних вјерника, већ папско-протестантска страна, и оне православне помјесне цркве тј. државе које су после преласка на папски календар постале и чланице НАТО евроатланског војног пакта. У новокалендарској пропаганди нема помена Руске православне цркве, која окупља деведесет одсто православних вјерника, као што активисти новокалендарства не помињу ни Грузијску, Јерменску и Коптску цркву, те Јерусалимску патријаршију, које такође поштују јулијански календар. Нехришћанске намјере новоклалендарске пропаганде се посебно разоткривају у непомињању Свете Горе Атоса, језгра православнe духовности, гдје се до данас поштује јулијански календар а грегоријански одбацује као папски прозелитизам. Охрабрени силом војно-политичке евроатланске алијансе, као јединим аргументом својих “научних” и “богословских” тврдњи, политичари и пастири прозелитизма пропагандом новокалендарства позивају православне Србе да се придруже, поред политичке, и евроатланској религиозној унији. Пастир прогреса је поручио православним Србима: – Не можемо постављати, како ни политичке, тако ни вјерске услове на путу европске будућности. “Хришћани који се придржавају грегоријанског календара сјутра славе Бадње вече”, “хришћани који славе по грегоријанском календару сјутра славе Васкрс”,”све хришћанске цркве које су усвојиле грегори-јански календар сјутра ће одржати богослужење” – тако се на јавним медијским сервисима Србије и Црне Горе најављује римокатолички Божић и Васкрс. Као да је у питању временско-следствена, формално-религијска разлика прославе истовјетних папско-протестантских празника у односу на православне, који су у истом атеистичком рјечнику-појмовнику названи као “хришћански вјерници и цркве који се придржавају Јулијанског календара и источног обреда.” Таквом медијском мисијом “меке моћи” се вјерски необразованим православним Србима намеће погрешна представа хришћанске вјере, то јест, да између Православне Цркве, римокатолика и протестаната, нема суштинске, духовне и догматске разлике, осим временско-календарске. Системски се ствара илузија да православни, римокатолици и протестанти поштују иста духовна начела, догматски и канонски утврђене исте истине вјере, да је православље са римокатолицизмом и протестантизмом у свему исто, осим у неусаглашености календарских рокова, као последице календарског неспоразума метереолошко-математичке природе. Сходно таквим претпоставкама, православним вјерницима се препоручују и религиозне евроатланске интеграције, да у процесу политичке транзиције пређу и на други црквени календар, да нас уз једнопартијску прошлост прође и православље. Дакле, да се учлањењем у политичко-економске европске институције учланимо и у унију старог-новог папско-протестантског евроцентричног религиозног поретка. У програму евроатланских интеграција балканских народа, питање “старог“ и “новог“ календара се поставља као још једна православна препрека на путу евроатланских интеграција. Европски савјет је у фебруара 2012. године донио одлуку о додјели Србији статуса кандидата за чланство у Европску унију, од када је прозелитско дјеловање папских прелата у Србији појачано. Београдски надбискуп у празничним посланицама од тада отворено позива православне Србе на духовно и политичко јединство у Европској унији, на прихватање заједничке европске прошлости и будућности, и ,,без обзира на различите датуме прослављања вјерских празника“. Југословенско прихватање римокатоличког календара Стогодишње југословенско наслеђе ванисторијског и ванрелигиозног братства и јединства у душама југословенских нараштаја релативизовало је вјеру. Покољења одвојена од своје, лако прелазе на туђу и “нову” историју, на нови и туђи календар. Генерације православних Срба, одрасле у југословенском екуменизму или комунистичком култу неопозивог, иновјерног и иноплеменог вође, лако прихватају култ “непогрешивог” римског поглавара – папе; универзалног свјетског “тате” као сурогат изгубљеног небеског очинства, а папски календар као сурогат одбачене историје отаца. У пројекту и формирању Југославије, државне творевине “троименог“ и “вишерелигиозног народа”, увођење грегоријанског календара, као ревизионистичког пројекта по себи, имало је битну улогу. Југословенски екуменизам је подразумијевао преиначење “старе“ српске православне историје и успостављање хибридне југословенске српско-хрватско-словеначке заједничке прошлости и памћења, а тиме и стварање претпоставки заједничке југословенске будућности. Прелазак на грегоријански календар је имао функцију прављења дисконтинуитета у српској историјској и политичкој свијести православног памћења и предања. У Краљевини СХС грегоријански календар је уведен првог мјесеца наредне године по формирању КСХС Законом о изједначавању старог и новог календара од 10. јануара 1919. Године, објављеном у првом броју „Службене новине Краљевства Срба, Хрвата и Словенаца“. Овим законом одређено је да на дан 15. јануара 1919. године по јулијанском календару престаје да важи јулијански и да се дана 28. јануара 1919. године уводи рачунање времена по грегоријанском календару. У Краљевини СХС 1919. године, након 14. јануара по јулијанском календару, на Савиндан је освануо 28. јануар по папском календару. Пошто су Хрвати и Словенци као римокатолици већ упражњавали папски календар, увођење грегоријанског календара у Краљевину Југославију је практично представљало прелазак Краљевине Србије на грегоријански календар. Истим законом су и институције бивше Краљевине Црне Горе прешле на грегоријански календар. Потом је услиједило наметање грегоријанског календара Српској православној цркви. Превођење СПЦ на папски календар је планирано у склопу југословенског прозелитског пројекта унијатске мисије према православним црквама Балкана и Блиског истока. Познато је учешће српскојугословенске делегације на такозваном Свеправославном конгресу у Цариграду 1923. године, који је сазвао наметнути цариградски патријарх Мелетије Метастакис (експонент евроатланске стратегије у Цариграду и “источни папа“ како га је назвао Свети отац Јустин Поповић) ради превођења православних цркава на грегоријански календар. На том скупу су биле присутне три православне аутокефалне цркве: Грчка, Румнска и Српска са југословенским предлагачима, док су најближе цркве, Антиохијиска, Јерусалимска и Александријиска, одбиле да присуствују конгресу. Грегоријански календар је политичким притиском наметнут Грчкој и Румунској цркви, а нетачно је да су Александријиска и Антиохијиска црква затим добровољно прихватиле папски календар – напротив, већ под посебним притиском и уцјенама. После Мелентијевог конгреса, александријски патријарх Фотије са антиохијским Григоријем, јерусалимским Дамјаносом и кипарским Кирилом, сазива Сабор на коме је одлучено да се одбаци грегоријански календар, што је Александријску патријаршију означило као следећу мету. Наивно је мислити да је разлог папске промјене календара било прецизније рачунање времена, зато што јулијански на 128 година акумулира грешку од једног дана, или што грегоријански ту грешку прави на сваких 3.300 година, и што је приближнији тропској години од јулијанског итд. Нажалост , тако су мислили многи учени Срби у Краљевини Југославији, те су на такозваном Свеправославном конгресу у Цариграду, као допринос вавилонском уједињењу свијета нудили Миланковићев најпрецизнији календарски прорачун. Допринос Милутина Миланковића светској науци је признат као и његови прорачуни цикличних климатских промјена на Земљи и теорије ледених доба, али уступати мјесто богослова физичару и космологу, “професору небеске механике“, да као астрофизичар арбитрира у питањима цркве, изједначавањем православног и римокатоличког календара и увођењем у оба додатне “тачности“, типичан је примјер југословенског ванхришћанског атеистичког слободнозидарског интернационализма. Пошто идеологију масонског мондијализма, вавилонског мијешања народа и култура до стапања у утопистичку визију једнообразног човјечанства, југословенски протагонисти новокалендарства као ни мисионари југословенске унијатске римокатоличке мисије нису могли сасвим јавно проповиједати православним Србима, већ су у прозелитском подвођењу православних Срба навођени економски разлози увођења грегоријанског календара. На примјер, указивано је да ће преласком на грегоријански календар бити „избјегнуто прослављање дуплих празника које наноси огромну штету привреди, што се више подносити не може“. Професор Милутин Миланковић није био занесен само астрофизиком у негирању религиозних разлога код предлога за увођење новог календара, већ и идеолошко – политичким програмом. У званични извјештај унесене су Миланковићеве ријечи: Делегате су имале разне грчке, румунска, српска, а ,,испосничка лица представљале су несрећну руску цркву”. Југословенској делегацији није сметало што је грегоријански календар увела и бољшевичка власт, али јесте што на то није приморала Руску цркву. У Русији односно Совјетском савезу грегоријански календар су увели бољшевици, а у Србији односно Краљевини Југославији – југословенска влада и Краљ Југославије. Пошто нису успјели да приморају Српску цркву да прихвати грегоријански календар, југословенски званичници су спроводили прозелитску политику према православној цркви преко државних институција. Југословенски екуменизам је кулминирао конкордатом држава Југославије и Ватикана 1937. године, којим је Српска црква стављана у подређен положај, који памтимо по Крвавим литијама и убиству тровањем српског патријарха Варнаве Росића који се супроставио скупштинској ратификацији и спровођењу кокордата. Југословенски грађански ратови у Другом свјетском рату и у ратном распаду социјалистичке Југославије, посредно су последица пројеката југословенског новокалендарства, југословенског историјског идентитетског инжињеринга, промовисања нових календара нових југословенских политичких нација и изједначавања са историјским српско-православним предањем. И као самосталне државе, југословенске републике промовишу своје квазиисторијске календаре негирањем своје православне прошлости. Школским образовањем и јавним медијским сервисом врши се учитавање новог памћења, супротног “старом“, али не југословенском, већ православном памћењу. Увођење папског календара у Грчку цркву Јединство православних цркава није нарушено до 1923. године, када је политички наметнути цариградски патријарх Мелетије прихватио папски календар, а потом га наметнуо Грчкој цркви. Од када је папа Гргур 1582. године увео свој календар и нарушио хришћанско “заједничо” истовремено празновање црквених празника православних и римокатолика, до 1922. године када је прва православна црква прешла на папски календар, папска промјена календара је била подстицај православним црквама на очување Светог Предања и кроз очување јулијанског календара. Историју наметања грегоријанског календара Грчкој цркви тј. политичко-прозелитски притисак под којим је Грчка црква увела грегоријански календар, новокалендарска пропаганда прикрива, а грчко новокалендарство предочава као препоруку прихватања грегоријанског календара православним црквама. У време увођења грегоријанског календара у Грчку цркву, Грчка се налазила у неповољнијем геополитичком положају него 1453. године под османском опсадом Константинопоља када је европска алијанса војну помоћ Цариграду условљавала прихватањем папске уније. Грчка Црква и народ, “изнутра” под притиском револуционарне власти у Грчкој, споља под турским и уцјенама атланске алијансе, са наметнутим цариградским патријархом, а на краљевском престолу са друговјерном европском династијом, били су под већом политичком и вјерском опсадом и окупацијом него у средњовјековној османској опсади и окупацији Константинопоља. Грк Емануел Метаксакис (1871-1935) у монаштву наречени Мелетиос, слободни зидар, а формално православни монах, био је цариградски патријарх од 1921. до 1923. године, када је покушао попут папе да првенство части замијени првенством власти. ,,Свети синод Грчке цркве је 9. децембра 1921. свргао Мелетија Метаксакиса због низа сличних прекршаја Канонског права, као и због проузроковања шизме. Упркос оваквој одлуци, Мелетије је устоличен у трон Цариградских архиепископа 24. јануара1922. године, а затим је, под великим политичким притиском, пресуда о Мелетијевом свргавању повучена 24. септембра исте године“ – пише свештеник професор Србољуб Милетић у тексту ,,Мелетиос (Метаксакис) митрополит, архиепископ, папа и патријарх“. Професор Милетић даље пише: ,,Убрзо, уз подршку цариградског патријарха Мелетија, на атинску патријаршијску катедру је изабран архимандрит Хризостом Пападопулос, који је већ 16. априла 1923. године сазвао Архијерејски Сабор, на коме се разматрало о питању промјене календара, и одлучено да јулијански календар буде “исправљен” путем пребацивањa за 13 дана унапријед, а да Васкрс и мјесоцослов остану неизмијењени.“ meletije-2 kongrescarigrad1 Патријарх Мелетије сазива такозвани ,,Свеправославни конгрес“ у Цариграду, од 10. маја до 8. јуна 1923. Који, противно црквеним саборским одлукам,а доноси одлуку да цариградска патријаршија пређе на грегоријански календар. ,,Митрополит Хризостом 24. децембрy исте године потом сазива Архијерејски Сабор на којем предлаже “средње” решење: озваничити грегоријански календар са старoм Пасхалијом. Сав je посао обављен у таквој журби, да је већ 20. јануара1924. године прибавиo константинопољску сагласност. Тако је Свети Синод Грчке Православне цркве прешао на „новојулијански календар“, хибрид између Црквеног и папског календара, по коме се задржава пасхалија по Црквеном календару, а усваја папски мјесецослов за све непокретне празнике. У православним земљама “Свеправославни конгрес“ је протумачен као напад на вјековно православно литургијско јединство. Одлука о преласку на папски календар је изазвала незадовољство православних вјерника, а у Цариграду и уличне немире. Незадовољни православни Грци су демолирали патријаршију, а патријарх Мелетије је задобио физичке повреде. После обављеног задатка увођења грегоријанског календара, Мелетије је напустио Цариград и трон патријарха. О драматичним догађајима насилног превођења грчке државе и цркве на грегоријански календар пише и почивши српски Патријарх Павле у свом раду ,,Став СПЦ према старом и новом календару“: ,,Јединство празновања Васкрса по јединственој пасхалији и јулијанском календару прекинуто је реформом папе Григорија XIII, којом је, поред новог календара, усвојена и нова пасхалија, а по њој римокатолици могу да славе Васкрс и заједно са јеврејском Пасхом, па чак и пре ње. Све до 1923. године, принцип заједничког прослављања не само Васкрса, него и непокретних празника, важио је у цијелој Православној цркви. Када је фебруара 1923. године грчка држава увела григоријански календар јасно је речено да у Цркви остаје и даље јулијански календар. Међутим, неочекивано, новизабрани архиепископ Хризостом, већ 10. марта 1923. године, износи Сабору грчке јерархије потребу преласка и цркве на нови календар. Сабор је одлучио да се о тој ствари треба озбиљно посаветовати са свима православним црквама, особито са Цариградском патријаршијом. Ствар је пошла убрзаним током, те је децембра исте године сазван Сабор грчке јерархије на коме је закључено да за непокретне празнике буде у важности грегоријански, а за покретне остане јулијански календар. Сабор Цариградске цркве се са тим предлогом сагласио 20. јануара 1924. године, и Грчка црква прелази на нови календар прогласивши 10. март 1924. године за 23. март. Овакав необично брзи, и потпуно неприпремљени прелаз на нови календар, изазвао је тешки старокалендарски раскол у Грчкој цркви. Који су разлози деловали на Архиепископа и Грчку цркву да без припреме свештенства и верних, и без претходне измене мишљења са другим православним црквама, тако нагло пређу на грегоријански календар? Православни Грци који нису хтели да пређу на папски календар прогласили су не само Грчку цркву отпадником од православља, него и све православне цркве које су остале при јулијанском календару, али имају канонску и литургијску везу са Грчком и оним црквама које су доцније примиле нови календар. Покушај да се овај раскол силом угуши само је још више продубио расцеп између њих и званичне Грчке цркве.“ У представци Светом архијерејском синоду Српске православне цркве, од 7.5.1977. године о цариградском патријарху Мелетију и његовом ткз. Свеправославном конгресу, архимандрит Јустин Поповић пише: ,,Питање припремања и одржања новог ,,Васељенског Сабора“ Православне Цркве није ни ново ни скорашње у овом нашем веку историје Цркве. То питање је покренуто још у време несрећног патријарха Цариградског Мелетија Метастакиса, познатог уображеног модернисте, реформатора и творца раскола у православљу, на његовом такозваном ‘Свеправославном конгресу’ у Цариграду 1923. године.“ Грчки богослов Александар Каломирос у својој књизи ,,Против лажног јединства“, пише о прихватању грегориjанског календара у Грчкој: ,,Литургијско јединство Цркве је ризиковано у корист политичких интереса. Промјенi календара је слиједило нарушавање литургијског склада између Грчке Цркве и осталих Православних Цркава које чувају стари календар до данас. И не само да је ствар у нескладу литургијског живота воинствујуће Цркве, већ је и хармонија литургијског живота између воинствујуће и торжествујуће Цркве такође нарушена. Кад у Грчкој црквена звона звоне и зову вјерне да славе Божић и појци пјевају ,,Христос рождајетсја, славите“, милиони наше православне браће широм свијета и на Светој Гори су још у посту предстојећег доласка С��аситељевог и они не чују звона и нити пјевају с нама Божићне пјесме. Отуђени смо тако не само од других православних, већ и од свих православних који су нам претходили, од торжествујуће Цркве оних који су уснули у Христу и од светитеља који су славили и служили литургију по старом календару који смо ми одбацили“. _________________ http://ift.tt/2q5RFkwглобализам.html 27. марта 2015.

Огњен Војводић: Грегоријански глобализам (1) Разлог римокатоличке реформе јулијанског календара је успостављање глобалног грегоријанског „рачунања” историје, али не само времена – рачунање времена је повод, а узрок је историјски и религ…

, via Милан «Паланка на вези» Милошевић - Google+ Posts